При

ватн

а ис

тори

ја

Пре

драг

Бра

јови

ћ |

При

ватн

а ис

тори

ја |

Биб

лиот

ека Нор

а

� |

| �

Не сећам се када је све почело…Живели смо у земљи која ће убрзо престати да постоји, у чудесном

предграђу утопије, сито ишчекујући бескрвну судбину која нам је допала као родитељско наслеђе. Званичном политичком „вјерују” добровољно се покоравала надмоћна већина грађана, и усамљена острвца отпора – ма колико их накнадни срам наше понизности увећавао – била су ипак тек острвца од којих никако није могао настати нити један провизорни континент. Уосталом, због чега смо се имали бунити? Пре четврт века о нашој судбини бринули су се други, божански се старајући да сви добију запослење, па макар и за послом који сте имали да обављате није постојала никаква потреба; то у ком ћете кревету спавати опет је била брига државе, као и образовање или кварни зуби, па чак и летовања. Уистину, одговорност за властити живот није постојала: неко далек и надмоћан решавао нас је тог тешког бремена захтевајући од нас тако мало. А салонски или кафански бунт био је толерисан.

Јесмо ли били слободни? Сада знам да нисмо. А да ли су и они најсмелији, чепркајући по тој рани неслободе, крадом у њој уживали? Готово сам спреман да у то поверујем. Не знам; био сам сувише млад. Читава моја престоничка генерација, махом деца из добростојећих породица, није осећала ништа неприродно у поретку који им је био понуђен…

Не сећам се када је све почело у том предграђу утопије.А онда нас је разљућена историја дохватила под своје.

� |

Д р а м а

Када бих умео да напишем драмуу којој би се говорило о људима заиста великим,о градовима разореним у време славних похода,о женама верним попут Пенелопе,волео бих да на премијери будем шаптачсакривен иза речи које су некада биле моје.

Ако је свет препун ослепљених краљева,а кепеци су запосели њихове престоле,непотребна је моја реч.

И твоје ухо.

А драме неће битидок је сам не напишеш.

| �

10 |

| 11

Гнев историје.Шта нам преостаје када постанемо њен слепи метак? Ко је то,

тако смело, натегао наше жиле и мишиће и послао нас на заталасане тргове, у разрушене градове, у скрушене редове испред продавница? Та данас шкрипава патетика била је наша стварност. Памтим да сам, неком приликом, од пет сати ујутро чекао камион који је требало да довезе млеко; када је напокон дошао, открио сам да је тога дана, бар за мене, ред био предугачак. Делатно сам се супротставио историји: следећег јутра бучним и рашрафљеним аутобусом одвезао сам се у оближње село и тамо купио тек помужено млеко. То је било неко подсмешљиво, мишје страдање. Оно право знао сам тек посредно.

Како то, уосталом, да одједном све мање постајеш свој, и почињеш да припадаш нечем већем, како покушавају да те убеде, узвишеном, где твоја незнатна судбина, и смрт, стичу помпезну част сиромаха, јер свега другог си лишен?

Иза жучних и бесмислених препирки које су се тих дана водиле често се скривала пука жеља да се закорачи ван избора који су били понуђени. Неки су се носили мишљу да опет могу да постану своји. А силеџија, који је посвуд овладао, са тупавошћу и подлошћу својственом глупанима, надмоћно нас је враћао тамо где смо невољко припадали: историји. Протести су били узалудни.

И коме је, напокон, ту недостојну жалбу требало уручити? Механизам је покренут, опруга натегнута, и ако пукне тек један

зубац, крезави млин наставиће да се окреће. Све док не издахне сам од себе.

12 |

| 13

Нисам сигуран да ли је то било 1988. или 1989. године: Лидија Д. је отишла из земље. Знао сам је, сасвим безазлено, од њене пете године. После смо одрастали заједно, а свако одрастање је узбудљиво. Једном сам је, на мотоциклу, пијан враћао кући; она се само смејала. Ту моју вожњу смо преживели. Не верујем да је се данас сећа.

Када је почео рат, звала ме је из Фиренце да јој кажем шта се догађа. Желела је да јој неко објасни. Све. А ја нисам умео. Већ пре тога био сам почео да пишем поезију; на мом факултету тек је њено читање било обавезна дисциплина. Имао сам срећу да на време ишчитам своје песнике.

Стога… написао сам песму. То ми је једино пошло за руком. Језеро које се у њој спомиње јесте, наравно, једино београдско језеро; оскудној сценографији и фабули такође треба, на моју реч, приписати одлике веродостојности. Додајте на то и лектиру.

Узгред буди речено, Лидија Д. била је аристократски лепа.

14 |

П и с м о к н е г и њ и Д . , к о ј а в е ћ г о д и н а м а ј о ш с а м о д о к с п а в а м о ж е ч у т и г л а с о в е с в о г р о д н о г ј е з и к а

Већ пуно времена је прошло, моја Кнегињо,откад смо се последњи пут видели,и ствари су се промениле: свет више није истикао у време нашег растанка.

Не знам да ли бисте ме данас препознали:пустио сам браду, и редовно се шишам, јако сам смршао, јагодице су ми искочилена лицу сада жутом као восак, и чини ми седа моје кости негодују и труде се да напустеово тело, малаксало од умора, забринуто због немоћи, истрошено неверицом, дотрајало годинама.

Нездраво изгледам, моја Кнегињо, и врло мало излазим.На зидовима своје собе замишљам небо уместо тапета,тако сам укинуо потребу кретања, и кад се смркнеу овој јефтиној сценографији моје маштеједино се још види једнолично плаветниловећ скоро ишчезлог неба; и тад упалим сијалицу и замишљамда је она — Месец, звезда, или тврдоглаво Сунце које ми сан растерује. Слабо спавам, моја Кнегињо, мада се трудим да сањам време које је прошло.

Овде се све одиграва неким реду несклоним током, па затоне позивам Вас да се вратите, бојим се да Вам не би пријало.Ни балова више нема, Кнегињо, свет се одметнуо;требало је још давно да Вас упозорим да престанете гајитилажне наде, јер од лепоте симетрије коју сте захтевалиједино су реке и ове године нарасле као некада.

| 15

1� |

Али снега није било. Ваше језеро, ипак, и даље следи обичаје;заледило се тик пред Нову годину, па су Вам сви билимного захвални што и даље мислите на нас, јер, говорили сугледајући у скривену упорност воде, „ово је дах са њених усанакоји се у путу охладио”. Морам признати, ја у тонисам поверовао; били сте ми тада сувише далеки,и Ваше ћутање разумео сам као осуду, понеки путкао презир, али ништа нисам могао урадити:прсти су ми се грчили кад бих сео да Вам пишем,те ниједног ретка, ниједног слова. Моја тишина, Вама намењена,била је најбоља порука коју сам Вам одавде могао упутити.

Верујем да и до Вас допиру вести, и не желим да понављам;сигурно сте чули за наше успехеу пропадању, смрти, неразумљу,довољни су и званични извештаји да назрете снагу чудовишта.А што се тиче стрела мог језика, мој тоболац је већ одавно празан, и сад само бедно млатарам рукамабез наде да ће се нешто променити.

Жао ми је што Вам ја морам саопштитида се Ваши дворци руше, Кнегињо, и никог немако би пред њих у знак одбране стао:неким немим указом људи су разоружаниали им је за утеху остављено правода носе празне каније, сенке оштрица,сећање на латинске сентенције и мирис књига у прстима.

Сећање.Сада је сећање наша домовина, Кнегињо.

1� |

Знам да сумњате у моје речи, има нечег типично женског у томе, нечег отменог можда,али грешите, верујте ми на реч, јер нисте виделикада су најфинији шавови божанске метрикераспорени а из њих потекла буђ,када су се као маљеви потезале реченице,када се муцало, иза леђа скривајућизаборављене књиге људске граматике,а када су и они који су знали да иза речитако мало — или можда много — стоји(тек крв и месо оног који је писао?)почели уздати се само у снагу свога гласа,у мудар покрет руке увежбан пред огледалом,у тамне пећине мисли на самим границама људских предела —знао сам да је крај, и да треба отићи,негде, где звук не допире, или, напросто, прогласити неважећимфизичке законе који налажу путовање речи —и ја сам изабрао оно прво, јер је то било у мојој моћи,и изабрао једино могуће — лажно свитање у соби моје душе.Ако се вратите, моја Кнегињо, заричем Вам седа ћу изнова саградити дворац у којем сте некад живели,мада овај пут руком пуном оклевањаи макар без наде да ћу себи такав дворац направити.Надам се да Вам неће деловати одвећ лажно.

А до тада, драга моја, бројите време откуцајима властитог срца,и ако се ипак више никад не видимо,шаљем Вам речи моје сенке, и стисак руке једино за Вас.

| 1�

20 |

| 21

К о р а ч н и ц а

Рођен са хиљаду прстенова, годинама многим заветован,ја, поданик тврдог бетона и многољудних улица,ја, поседник двадесетовековне тескобе и нечисте савести,ући ћу у век следећи окупан, бритких ушију и зеница раширених(као да ничега пре мене није било,као да ничега после мене неће бити),пишући поезију начињену од звукова канадских језера(и познатих гласова који са њих долазе),песме с хладном утробом немачких шума(оном што сам је у град донео),кад ми афрички ветар ситни песак за очи буде нудиодок будем гледао запаљено небо Палестине, тмурне ветрове јужних теснаца(то негде грм гори — палубе бродске шкрипе).

Ја, поданик брзога челика и тргова испражњених,када у следећи век будем искорачиозапеваћу песме ноћних потера и поклича гонича(ко оно планинском стазом ходи, с јасеновим штапом у руци?),ступићу у војске многе, нож ће ми бити моја реч(ко оно низ сеновиту улицу спокојну мелодију звиждуће?),луком и стрелом дивљач ловићу, натегнуте биће струне мог тела(ко оно у калупе брда претаче, и српом небо жање?),викаћу — да се ори, у винском бурету спаваћу,преврели ће млаз моји снови да будукада у следећи век будем искорачиоја, рођен са хиљаду прстенова, и окован за стену, једну, једину…

22 |

Двадесети век који је мени припадао био је доба обећања. Истина, моји родитељи умели су да препознају превише униформи, али њихово памћење наизглед није било и моје. Тај наивни оптимизам свуда је владао: и колхозна совјетска Русија и корпорацијска Америка штедро су обећавале послератни бољитак, а њихова послушна деца на свим странама света тврдоглаво понављала понуђену мантру. Како је дивно сијао челик у Фордовим фабрикама, небодери су постајали све виши, ракете су све сјајније путовале на небо, а тамо… Кажу да Земља прекрасно изгледа погледана из свемира: песничка плавет и паперје облака, грудве планинских венаца, а ноћу светла великих градова и густи мрак безљудних крајева. Каткад је то само варка: мрак је и тамо где нема мишићавих електричних централа и рога изобиља модерне технологије; прашуме понекад горе сјајније од широких булевара.

А најважније: нико нас од горе не види.Деспотска снага усрећитељског Истока одавно је пресахла;

време је, кажу, да пригрлимо оно што је преостало. Можда конгресну објаву свеопште правде и љубави; можда наше сопствено покајничко признање да им нисмо на време поверовали.

Не верујем. А ни у цинизму не видим спас.Двадесети век који је мени припадао био је доба релиогизно

ревносне самоуверености. Можда је то био његов хибрис.

| 23

П о е з и ј а Х Х в е к а

Ово је поезија ХХ века, стихови написани у сумрак,ово је поезија ХХ века, речи написане због неповратног,реченице саграђене уместо разрушених градоваи реке са јединим каменим мостом,призор умируће жене надвојводе Фердинандаи танког млаза крви што јој низ усне цури(док чују се Титаникова бродска звонаа Нил Армстронг говори нешто о величини свога корака) —ово је поезија ХХ векаи неко мукло запèва на речној обаливојниче, да ли је влажно у рову,гризе ли хладни челик твоју руку?песму што бачене удице дозива из дубина,јер нема последњег даха који није удахнуо,нема распукле коже коју дланом неће помиловати,боле ли вас, рибари, јагодице, када мреже расплићете,да ли је преврео челик у вимену пећи?ово су ноћне строфе гвозденог шила и неизлечиве руке,ово је поезија ХХ века, угар за светлост дана спреман —песма Бејрута, Ирске, Туле, Хипербореје,чујеш ли ме, обућару, подари ми своју истрошену оловку:заузврат ћу госпођи твојој иглу на поклон донети,песма Крупових пећи и Фордових фабрика,песма хај-фаја, Силицијумске долине и земљегде се ужурбано рађа Сунце,чујеш ли ме, нечија претешка успомено, што се с небако лист гвоздени у палубу брода заријеш?па дођите, зиме, дођите, северни ветрови,ово је поезија ХХ веказаписана на испуцалом камену јадранских острва,

24 |

чујете ли ме, ви, што умазану зору старим пером јутрос ловите?чујете ли ме, ви, што над својом малом судбином наглас наричете? —на обронку косац пева, ноћне птице усред дана летеи неко каже: „Потоп је влажан пољубац био“,чујете ли поезију ХХ векаскривену у дневницима уседелица,чујете ли пуцкетање ватри под стрехама од картона и лима:ноћас дувају оштри ветрови, треба ставити руке у џепове,јер ово је хладни пламен алхемичарских реторти,потмули тутањ икона и песма о мрвицама поједеног колача,стихови о пиринчаним засадима и језицима ватре,чујете ли ме, тишине, у редовима распоређене?последњи издисај самоће, последњи удисај немоћи,чујете ли цилик пољских мишева и глас што се с њиховим меша,песма о великом блеску, сенкама које су заувек на зидовима осталеу градовима што се купају у светлости,по улицама које у дунавским маглама смирај налазе,јер ово је… последњи издисај самоће, последњи удисај немоћи?

| 25

2� |

| 2�

Када је писана претходна песма, Холивуд још није изнова био открио тамну страну оптимизма: судбину Титаника, свемирских летова, фанатизам пословично препланулих пилота челичних грдосија. Без икакве склоности да стога за себе захтевам пророчка одличја, присећам се да су ме у време њеног настанка прогањале филмске слике Вијетнамског рата и поља која под напалмом горе (један амерички војник тврдио је да је у том ковитлацу чуо цичање умирућих мишева), приче сведока да су се по експлозији бомбе у Хирошими на зидовима могли видети обриси несталих људи који су се пред њима затекли, заковитлани авиони царских камиказа што су се псеће послушно обрушавали на непријатељске бродове. Локални колорит, мање или више скривен, заступају мреже дунавских рибара, у којима су, не тако давно, уместо уобичајеног улова затицали људске лешеве, потом затвор-острво на Јадрану, али и један препоносни српски песник, који је у тренуцима пркоса и кокетерије умео да за себе каже како је једно време био обућар, а његова жена вешта шваља.

Нисам му то веровао.Ове наизглед набацане далеке слике биле су начин да признам

нежељено наследство мени блиског времена. А једино стварно сећање које стихови песме у мени данас буде јесте смрт мог познаника са кошарке, који је изгорео у погођеном тенку. И зато га тек данас спомињем.

Поезија је каткад ђавоље лажљива работа.

2� |

| 2�

Оно што сам испрва највише замерао модерној поезији јесте њена апотекарска уздржаност спрам живота. У мање или више вешто сроченим стиховима, забарикадираним у опробане облике стихотворства, нисам успевао да угледам постојећег човека и његов чудесни, прождрљиви свет емоција, за који сам веровао да постоји. У тим песмама нико није дрхтао, а ако је дрхтао, чинио је то по заповести добрих обичаја писања поезије. Као да капут, макар понекад, никоме није зафалио?

У тренуцима моје највеће равнодушности према литератури поезија, њен извикани врхунац, указивала ми се као лицемерни култ лажних посвећеника који певају један за другог, далеко од сваког аутентичног живота и без жеље да закораче ван себе… Уосталом, управо овако је о поезији писао један заклети прозаиста, давни Витолд Гомбрович. Он је ипак био моја каснија лектира; стога су многе песме биле написане. А тмурна дијагноза принудног Аргентинца деловала је мање онеспокојавајуће из уста песника Чеслава Милоша. Мада, лоше вести су се понављале.

И он је тврдио да је бољка модерне поезије та заробљеност у саму форму стихова и тврдоглава, одбрамбена политика изолационизма наспрам „велике људске породице“. Спона се, некуд, изгубила. А увређена породица знала је како да узврати. У ствари, судбина данашњег традиционалног песништва јесте својеврсна дарвинистичка иронија, која све оне који се не прилагоде новоствореном свету осуђује на пропаст. Само, да ли се оваквом свету треба прилагодити и није ли тај пркосни пут поезије симптом болести оног другог?

Углавном, махом сам се досађивао уз савремене стихове. И веровао да им мане знам. А ипак сам и даље писао, са свешћу, како су ми доцније рекли, да пречесто заузимам задате позе и подешавам боју гласа према уху ретких слушалаца.

Поезија је ђавоље лажљива работа. А из пакла, макар и папирног, треба бежати.

30 |

Једном приликом кренуо сам, као возач, са својом будућом женом и писцем Иваном В. Лалићем на књижевно вече у провинцију. Био сам добар сапутник: имао сам кола. Они су били пријатно друштво. Свеједно, нисмо далеко доспели. То књижевно вече никада није одржано. Од Београда смо одмакли тек двадесетак километара када су се кола покварила.

А када је то било? Препознаћете.

| 31

32 |

С а в р е м е н о п у т о в а њ е

за оне којима је намењено

Док певају вентили од румунског бензинавриска пара уши, хтео бих да псујем,пут пун рупа прождире машинаи све у мени виче: ја путујем, путујем —

ал нећу далеко: тек прст на карти,која је права мера даљине;у машини цепти, муке би да скрати,мени или себи — испод површине

коже ил метала нешто је пукло,те станем, кажем: „До стотину ђавола!“,наљућене речи изговорим мукло,а дан се, утом, предвоји на пола.

У ливеном металу, у гумама црнимватра и ноћ су скривени с почетка —па на кога, Боже, сада да се срдим,ипак умакох свим путањама метка

и тек ме је одложена судбина стигла:статистика пука да ће једном доћитрен у ком се у металу смрт диглаи да штују више кола неће моћи

моје руке и ноге. Стала је машина.Исцурило је уље правог покретачау друм — пећина! као црна псинакези се фаровима испод омотача

| 33

од буке, прашине и бензинских причина,одакле ће, по вољи, неко да ме спаси.Као Поов гавран дебела шоферчинаиз катрана ноћи за мном се огласи:

„Је л имаш проблема? Ја имам шлеп-службу.И волшебну поседујем, кô рибар, вештину,нудим ти за прегршт динара дружбу,удицом ћу својом извући те на површину

и неуручено Писмо у град ћу да вратим.“Кад стану Великог возара колапитам се њега ко ли с друма спрати,да ли га, ко мене, опљачка до гола

или, с нежношћу, у кревет суновратида спава до јутра: испод прекривачаод ноћи, од гума, од тмине папрати,од страха, од граната минобацача —

да свет у јутро прсне, светло се лије;није ли, Боже, то тајна твоје моћи,што сваки дан свој удес кријеа дебели нас шофер спасава из ноћи,

па јутром блесне пречврснута тмина,и у зору се, потом, синоћни мрак точи? —Викнух: „Дебељко! моја си помрачинаи сутрашња светлост за шкиљаве очи!“

| 3�

Данас безазлено звучи да је моја мала сестричина некада давно мислила да се бензин набавља са терасе. Када ју је њен отац први пут одвезао на пумпу, питала га је шта они ту траже.

Тај догађај је, òдраставши, заборавила.Током бомбардовања Београда свом двогодишњем сину

објашњавао сам да експлозије које чује настају када пукну велики балони. У тој игри сирене што су најављивале нови налет ескадрила претвориле су се у сирене огромних камиона (ваљда оних где се превозе балони), којима њихови возачи, у невољи, дозивају један другог. Рецимо, пукла им је гума; или им се покварио мотор. Мој син никада није видео те дивовске играчке; могао је само да их замишља. И све до последњих бомби радовао се свакој њиховој објави. Пљескао је рукама и радосно викао: „Пук’о балон!“

Годину дана касније упознао сам остатке породице чија је мајка, тих дана, у нервном растројству убила своју децу.

Нема опроштаја за мене што их овде спомињем.Има ли га барем за друге?Ја сам мрзео.И још ми не успева да заборавим.

3� |

| 3�

П р е л у д и ј

con fuoco

Ти, ког не знам, због тебе треперим,ко клавирска жица у ковчегу црном;у фраку, цилиндру и кошуљи белој,под прстом твојим — пушчаним зрном,звук један крене.

Јер можда ћеш тако песму привући;ил плач за бачвом просутог вина,кад рђа јој окове разобручи,кад прсне на трен дана мешина,па кроз траву опор млаз се лије.

Жедна земља жедно вино пије.

sotto voce

Твоја сам жица.И трепет. Тихан. Тих.А шамар је твоја трзалица.И неисписани стих.

40 |

| 41

Пре н

его ш

то се

убио

, пис

ац Б

ранк

о Ћоп

ић на

писа

о је у

посл

едњо

ј по

руци

: „Зб

огом

, жив

оте,

стра

шни

и ди

вни.

“

42 |

Н о ћ

У пећи се гаси жар овога дана,друсла ноћ се спушта трома као мечка,у наручје сваког избледелог станаисполинска тама увлачи се тешка

у поре на зиду; дрхте од хладноћеизговорене речи — кò да неко хоћејош нешто да каже на порубу данаа ноћ је ждребица љуто зајахана

што језди по дану, будућој тмини,галопом меким ко трава у сенциу највишем горју — све за дана чинис барјацима црним, хладне као зденци,

нестају полако; празне се очи:у пехару тишина чека да се точи.

| 43

44 |

У Библији нигде не пише како су настале поједине незнатне врсте. Божански наум поименце не спомиње стварање вукова, коња или, не дај боже, паукова. Велики мајстори раде у великим замасима. Првобитне несигурности и недоумице код њих се, касније, увек указују као део већег плана. Потом је тешко не признати ствараоцу чудесну далековидост и снагу. А сваки најмањи потез добија свој смисао.

Једно од незнатнијих божјих створења живело је са мном многе године. Сухе енциклопедијске одреднице наводе да је то пас расе епањел бретон, чија висина досеже толико и толико сантиметара, тежина опет толико килограма, по карактеру су такви и такви, длаке браон и беле.

Забавља ме помисао да су аутори енциклопедија дужни такву одредницу написати и за човека. Шта ће претећи ван тих десет реченица?

Несвесни предмет научничке приљежности, мој пас, провео је са мном многе ноћне сате у шетњи по новобеоградским блоковима. Једном је, у доба парења, отишао читавих десет километара далеко од нашег стана… Од укућана једино је слушао мог оца. Био је изразито доброћудан, али и тврдоглав; што се њега тиче, пословичну верност паса треба оставити пословицама. Свеједно, имао је изразито упечатљив карактер.

Морам да додам: у лову је био само једном. И тада зарадио похвале ловаца.

| 45

4� |

У м е с т о о г р л и ц е и к а и ш а

Шетња

Мој пас воли

магле и полегле траве,чешаљ града за источне ветрове,

мирисе који са њима стижу,свежу крв и страх зечева,

трзаје плена под зубима,звуке хајке мршавих вукова,

ломљење леда на рекама,пад шљуке, намрешкану воду.

Он чује прасак пуцња,тишину што се за њим расцепи,

гласове далеких ловацаумотане у шуштање трске,

па хтео бих да га питамчује ли стабла што падају,

па хтео бих да га питамчује ли шљунак са обала,

а кажем само:хајдемо кући, моја припитомљена крви,хајдемо кући, мој расковани челику.

| 4�

Одлазак

Ако ме оставиш, то ће битизбог кучака олињалихкоје су те из мрака звале,

због шапата лоповашто су те у ноћ вабили,

због ветрова пристиглихса дугачких река,

због несраслих угризаизнесених из младости,

због кртичијих повикада им се у јаме увучеш.

Ако ме оставиш, то ће битизбог плитког потокакоји нам кроз стан тече.

4� |

| 4�

Када

су о

тац

и ма

јка ку

пили

мањ

и ст

ан, у

којем

за њ

ега

није

било

пр

едви

ђено

мес

то, м

ој па

с, ве

ћ пр

еста

р и

умор

ан, з

ауве

к је

отиш

ао у

шу

му кр

ај се

ла гд

е см

о пр

овод

или

лета

.

50 |

Не сећам се када је све почело. Живели смо у земљи која је престала да постоји, а ми смо били њен вишак. Било нас је на хиљаде; било нас је стотину хиљада; било нас је милион и још више. Нежељени терет лажљивог чуна који тоне.

Ништа нисмо разумели. Нисмо разумели да је бесповратно нестао читав један свет. Нестали су његови раштркани путеви, јесење бербе, идилични мирис узоране земље и покошеног сена, или – да угодимо слуху градских људи – пролећна врева тргова, гужва на пијацама, развикана школска дворишта. Све је нестало. Постали смо будуће ископине.

А оне су предмет историје.Били смо сувише заљубљени у себе, у своју углађеност и лепе

манире. И нисмо умели да препознамо коме заиста припадамо.Не мучи ме носталгија. Земља у којој сам ја живео није имала

географске доследности. На њеној карти, као у доба откривања света, налазиле су се огромне белине. Само… ипак знао сам да тамо неког има.

| 51

Н е б е с к и д у ћ а н

Т а б л а п р е д н е б е с к и м д у ћ а н о м:

Насред неба изаткаше мрежуцрни паук црно влакно вучечворове би многи да развежупутовође пред бравом се мученити развућ да са струком уђуко девојке кроз уске хаљинекроза окца у постељу туђукроза окца у туђе висине:не дај ником што са стране банеда похара небеске дућане!

К у п а ц:

Сву смо маглу под сач затворилипећи ћемо погачу од роселавором смо реке зајазилиместо вуне сад предемо косе

све ћутимо па се помолимонакрај века црн нас дућан чека.

П о г а ч а:

Замесише брда и долинедолиј воде несретни народене дај тесту да га пламен стинекаква златник! они мећу минекад загризеш упаљач те бодедолиј воде несретни народе.

52 |

| 53

П р о в и ј а н т:

Пуче метак из давнијех данатри су брава на колац набитакосци косе летина обрананема никог ко летину пита.

Ш и б и ц е:

Сажегоше све старе дубравеспустио се пламен до долинеу граду су попалили мравежар се огња диго у висине

од пепела правише шибицекада горе сукне нечје лице.

К у с у р:

Прва друга седма дваеспетакоја год је ко да је уклетаод младости нико до старостиовог света кратковеки гости

кусура ти од живота немавреме нам је да се даћа спрема.

54 |

Н е б е с к и д у ћ а н џ и ј а:

Нису брци испод носа вуциса зубију сечива се смијучељуст-прсти брже се прекрстинасред чела тама је заселадућан добар а још бољи газдацрна врата отворена вазда.

П е с м а н а и з л а с к у и з д у ћ а н а:

Луди роде мој худи народесенко црна од људи ил трнасмрт нас иште вучје појилиштегладни вранци пода земљом њиште

сићи ћемо на ваше ливадеоде пастир нема ни ограде.

| 55

5� |

Чудесна је лаж хронолошка сређеност нашег живота. То веровање да ми живимо у правилно попуњеним временским одсецима само је протраћена заповест нашег ума, који у све жели да унесе ред. Неке од година које су прошле умео бих обновити једино у две реченице. Ипак, сасвим се добро сећам властитог венчања и хармоникаша који нас је испред општинске зграде пресрео. У њему је наш кум адвокат препознао свог бившег клијента; бранио га је, по службеној дужности, за тешко кривично дело. После смо се, за ручком, томе смејали; њихов сусрет је био подсмешљиво античко препознавање. Срећом, ничија скривена судбина тиме се није разрешавала.

А опет, не сећам се да ли је тада још трајао рат.Наша приватна историја има сасвим другу меру.Она не познаје уџбенике следећих поколења.Она је себично равнодушна спрам буке и беса светских збивања.Наравно, само ако ми нисмо грло кроз које ће викати.

| 5�

5� |

Сигуран сам да сам у то доба написао следећу песму. Мутни стихови средњовековне патине, којој сам био склон, требало је да прикрију оно што се у ствари хтело рећи. Злослутни наслов такође је био само песничка играрија. Можда је то песма о једином првобитном сагрешењу које нам је дато да окусимо, о срушеној величини нашег ега? А можда, напросто, пева о…

Приватној историји?

| 5�

П а д

Остављам своју нагризену круну,у тамну воду блистав скиптар бацих,сјај тешког мача у земљу заривам:јуче бејах владар, а данас сам поданик.

Збацих свој оклоп од потрошеног гвожђаи мирни говор крај туђе косе полажем.

Време је да у планинама вичем.

Шапатом сам у модру вену посегнуо,силином гласа везао подигнуте руке,стазе повео до напуштеног градаи обећао тврђаву спуштених капија —четири заставе стишане као река.

Остављам своју нагризену круну,у тамну воду блистав скиптар бацих,на зов сам се свога мача оглушио.Јуче сам био владар а данас поданик:тесни оклоп од потрошеног гвожђакрунио се у туђим рукама.

Време је да у планинама вичем

�0 |

Седамдесетих година прошлог века положио сам, као и милион других, пионирску заклетву. Чини ми се да сам се тамо зарекао да ћу бити готово безгрешан човек. Касније, у мирнодопској војсци, заједно са стотинама несуђених сабораца у глас сам извикивао да ћу оружјем бранити своју земљу. А пре II светског рата мој отац се подофицирски обавезао да ће верно служити краљу и отаџбини. И сви смо своје заклетве прекршили.

Отац је постао послератни народни пуковник; доделили су му – за храброст, војничку вештину и две ране – један велики стан и знатна одличја. Војници из моје чете пуцали су, али један на другога; свако је бранио своју земљу. Моја прва заклетва била је најтежа. И прекршио сам је много пута. Једино оправдање биле су дечачке године у којима је изречена; смелост је одлика младости.

�2 |

| 63

З е м љ а

1Ово су моја брда:кесом их дуката купио.

Ово су моје реке:сребро по њима просуо.

Па дођох да верне наградим.Са слугама ко злато покорним.

Па дођох да верне наградим.С чопором трошних вукова.

Пси су ми давно помрли.Отад сам туђе повео.

2Кад бацих дукатекуће ми никоше.

Из блата двориште израсло.

Кад бацих дукатенов двор се расани.

Из шума се зидови спустили.

По собама багрем шуштико невестина хаљина.А таму злато разгони.

�4 |

3Умих се шапатом слушкиња:над кућом лавеж замукну.

Легох у вучју постељу:невесту су ми довели.

И грлим полеглу косу.И грлим хладне чељусти.

Језици руку ми милују.

4То себри певају, честити.Док граде твоје друмове.

То штенад прерасла цвокоће:подај им своје милости.

На добошу кожа је њихова,у бич им се гласови заплели.

Те коња заиграј, честити.

Да жеђ им страхом појимо.

| 65

�� |

| 6�

5Господару, опусте земља.Путници с ветром причају.

Господару, самују друмови.У воћњаку сва берба иструли.

А коњи већ су нам уморни.Жвале им губице изјеле.

Боље да кући се вратимо.

�Руши се царство, честити.Реке су црвене одбегле.

Вукови су се расклали.Твоја је војска крвава.

На небу гаврани цветају,себри у челик израсли.

А дом ти ватра походи.

А дом ти земља призива.

�� |

7Ово су моја брда:кесом их дуката купио.

Ово су моје реке:сребро по њима просуо.

Воду ми река однела,злато у земљу утекло.

Туђе сам псе водио.

Туђини ћу их вратити.

| 6�

70 |

| �1

Не знам када је све почело. Рођен сам, ипак, у доба када су сви континенти били откривени. Атлантида је већ вековима важила само за легенду; по старим енглеским замковима духови су лутали тек као чиновници министарства туризма; чак смо, наводно, и људску душу успели да премеримо: 21 грам.

А опет, пред мојим очима, помаљали су се обриси које нисам умео да препознам.

И то невољко, превелико наследство морао сам да прихватим.Не знам када је све почело, али то мора да је било јако давно.

72 |

П у т з а Ц а р и г р а д

Застани, Цариграде, на трен;у слогове књиге повлаче се твоје војскеи равницом града спушта се тишина.Јер сагореле су лојане свеће, владари на капије избегли.А кроз царске двери туђ корак запева.

Гасну и бакље на улицама Рима.За остареле легије што напуштају градобале Тибра чуваће заветне дарове.Потрошени су дани, пси уморни од лова.Већ ознојени возачи траже нове логоре.Коњске сапи сијају кристалима солидок шкрипе точкови тешких кола. На логору,као џакови влажног песка, падају товари у тврду земљу.

У вици зидара израстају катедрале старог Париза.А врхови београдских кула о тоцило се неба оштре.Гори Лондон у великим пожарима деватнаестог века,чују се сирене у престоном граду Немачке:дворишне капије остале су закључане, кључеви поиспадали.У даљини, на истоку, изгревала су два сунца…И чуо сам вихор ветрова који ће ми припасти.

| �3

У подножју спремало се невреме.Није било црних облака, само је ваздух био зрео.Падале су кише, трава је нарасла у јесен, а потом се каменмрвио од зимских мразева. Када су дошли снеговибрали смо ледено грожђе са лоза.У бачвама је врило, све док неко не рече — „Доста!“

У пролеће, прошаптах, испићу све сенке угашеног вина.И твоју тамну младост, Цариграде.

74 |

| �5

Била је среда; мајка ме је тада једини пут назвала у седам ујутро. Изашао сам из куће и сео у кола; на београдским улицама није било никог. Тек је свануло.

И кренуо сам.

7� |

З в е з д а

Када је умро мој отацу његов гроб смо звезду положили.

Нисмо држали витке хртоведа га на оном свету прате.Његови га коњиу детињству чекају.

Иако је био војник,крај њега нема пребијене сабље.Уместо плотунанеко је заплакао.

Када је умро мој отацњегову смо родну земљу на ципелама донели.

Без говора, оружја, славе,умиру само јунаци.

| ��

7� |

На очевој сахрани, по његовој жељи, било је нас петнаесторо. Из села у ком се у Црној Гори родио дошли су само најближи; после ручка возом су се вратили кућама.

Умро је 1. маја 2002. године. Тај датум неће бити забележен ни у једној историји.Ипак, никад нећу моћи да кажем: не сећам се када је то било…Увек је постојао неко ко памти.И свака прича била је испричана.

�0 |

Кофер

Спаковаћу све своје ствари у невелик кофери женама платити да за мном наричу,као да сам био некокоји на пут одлазис пртљагом већим од једног кофераи с речима бољимнего што их је сам изрекао.

| 81

�2 |

| 83

Историја без победника

“Она не познаје уџбенике следећих поколења. / Она је себично равнодушна спрам буке и беса светских збивања. / Наравно, само ако ми нисмо грло кроз које ће викати.” Ових неколико стихова из Приватне историје Предрага Брајовића, било да је читамо као колаж наративних, рефлексивних и поетски уобличених фрагмената или као десетогодишњу хронику генерације која је крај свог одрастања, ако је то било то, доживела током деведесетих у Србији, можда најпрецизније говоре и о садржају и о поетици књиге. Она није писана рукописом победника и не доноси суд. Она не контекстуализује јер њен јунак управо говори о лишености контекста колико год да му је контекст наметнут, и јер управо одатле почиње његово писање. Али она јесте, у неку руку, естетички суд јавне историје, и представља глас човека који на мах проговара прозним језиком огољеним до готово неподношљиве прозаичности, да би затим прешао у регистар високе поезије. Наизменичност ове две форме, односно шилеровска “наивност” прозног језика Приватне историје у контрасту према “сентименталности” поетских делова, претвара “причу свакога од нас” у аутентично књижевно дело, живот у песништво.

Ивана Миливојевић

�4 |

Балони и бомбе

После три веома запажене књиге (поезија, роман, есеји), када би читалац могао очекивати драму или штогод друго, Предраг Брајовић се враћа мајци поезији исписујући заправо међужанровски рукопис проткан лирско-есејистичко-аутопоетичким коментарима који почесто заличе на оне из телевизијске серије Грлом у јагоде. Лирски субјект јесте четрдесетогодишњак, да, о приватној историји је овде реч, али лирски субјект истовремено је и сам Двадесети век, и да, о нама се ради. Духови смо који плутају универзумом, „поседници двадесетовековне тескобе“, становници „чудесног предграђа утопије“ и земље „која није имала географске доследности“. Суморно штиво, као и нетом минувши век, без расцветалих ливада и пупољака, са балонима који пуцају као метафорама за бомбе, као и до сада стилски беспрекорно, ерудитно штиво потомак је Проповједника, звучи поразно и отрежњујуће истовремено, у исти мах лично и наше, говори о онима који су отишли (било из земље, било у земљу) и о ономе који је остао, да запамти, да исприча.

Дејан Вукићевић

| 85

Садржај:

Не сећам се када је све почело (I) ........................................................... 5

Драма ........................................................................................................ 6Гнев историје ............................................................................................. �Нисам сигуран ........................................................................................... 11

Писмо кнегињи Д., која већ годинама још само док спава може чути гласове свог родног језика ................................................................................. 12

Корачница ............................................................................................... 1�

Двадесети век .......................................................................................... 20

Поезија ХХ века ...................................................................................... 21

Када је писана претходна песма ............................................................. 25

Оно што сам испрва ................................................................................ 2�

Једном приликом ..................................................................................... 28

Савремено путовање ........................................................................... 30

Данас безазлено звучи ............................................................................ 35

Прелудиј ................................................................................................. 3�

Пре него што се ....................................................................................... 3�

Ноћ ........................................................................................................... 40

У Библији нигде не пише ......................................................................... 42

Уместо огрлице и каиша Шетња ................................................................................................ 44

Одлазак ............................................................................................... 45

Када су отац и мајка ................................................................................ 4�

Не сећам се када је све почелo (II) .......................................................... 48

Небески дућан ........................................................................................ 4�

Чудесна је лаж ......................................................................................... 54

Сигуран сам ............................................................................................. 56

Пад ........................................................................................................... 5�

Седамдесетих година прошлог века ....................................................... 58

Земља ..................................................................................................... 61

Не знам када је све почелo ..................................................................... 6�

Пут за Цариград .................................................................................... �0

Била је среда ........................................................................................... �3

Звезда ..................................................................................................... �4

На очевој сахрани .......................................................................... �6

Кофер ......................................................................... �8

Ивана Миливојевић: Историја без победника ....................................... �1Дејан Вукићевић: Бомбе и балони ............................................................. 82

Предраг БрајовићПриватна историја

ИздавачKnjiževno društvo JamesJoyce Београд

УредникИвана Миливојевић

РецензентиИвана МиливојевићДејан Вукићевић

Ликовни и технички уредникМарко Стојановић

Лектура и коректура KDЈЈB и пријатељи

ШтампаСтандард, Београд

Тираж300 примерака

Електронска верзија књиге објављена је на интернету у августу 2009.