PRIRUČNIK ZA ORGANIZOVANJE MEĐUNARODNIH VOLONTERSKIH KAMPOVA

Podelimo san!

2011

Mladi istraživači Srbije Volonterski servis Srbije

1.1.2011

2

SADRŽAJ

UVOD 1. VOLONTERSTVO I NJEGOVE VREDNOSTI tipovi i forme dobrobiti volontiranja izazovi za volontiranje podrška volontiranju od strane države

opšta prava i obaveze volontera 2. MEĐUNARODNA RAZMENA VOLONTERA istorijat međunarodni volonterski servisi 3. OD IDEJE DO KAMPA

šta je to radni kamp, zašto ga organizovati i sa kim kako organizovati kamp ko je kamp lider

motivacije i očekivanja upoznavanje sa kontekstom projekta

- kad organizujete kamp, postavite prava pitanja - ko dolazi na kamp - stilovi vođenja kampova - samo-organizacija - veštine komunikacije - odnos sa ko-liderom - pitanja rodne ravnopravnosti - kulturne vrednosti - interkulturno učenje - kontakt sa lokalnom zajednicom - dinamika grupe - rešavanje konflikata - igre

4. MREŽA KONTAKT TAČAKA ZA REGRUTOVANJE VOLONTERA NA MVK U SVETU

procedure 5. ZAKON O VOLONTIRANJU

3

UVOD

Godišnje se u svetu organizuje skoro 3000 međunarodnih volonterskih kampova. Organizuju ga volonterski servisi u saradnji sa drugim nevladinim organizacijama, javnim preduzećima, opštinama, privatnim preduzetnicima ili grupama građana zainteresovanih da učine nešto pozitivno za svoju sredinu.

Radni kamp je jedinstven oblik volonterskog rada i kao takav postoji još od kraja Prvog svetskog rata kada se grupa Francuza i Nemaca okupila da zajedno obnovi jedno malo francusko selo teško oštećeno u ratu. Od tada se na skoro 3000 različitih načina ljudi udružuju da svojom skromnom pomoći, u vremenu, novcu, iskustvu i radu, doprinesu da naša planeta bude zdravije, lepše i pravednije mesto za život.

Mladi istraživači Srbije su začetnici ove ideje u Srbiji. Kampovi su bili organizovani još ranih 90-ih, kao deo programa našeg sektora za zaštitu životne sredine, ili kroz razna partnerstva. Do trenutka kada je pisan ovaj priručnik, organizovano je više od 220 kampova kroz koje je prošlo preko 2500 stranih volontera.

Svi kampovi u Srbiji usmereni su održivom razvoju lokalnih zajednica, i to kroz:

približavanje drugih kultura i naroda lokalnim zajednicama unošenje promena u lokalnu zajednicu i postavljanje primera radom od

javnog interesa kampanje u cilju promocije održive proizvodnje, potrošnje i transporta zaštita biodiverziteta u zaštićenim prirodnim dobrima promotivne akcije čišćenja divljih deponija kulturnu decentralizaciju podsticanje ruralnog i eko turizma

Među našim partnerima nalaze se do sada Pokret gorana Sremska Mitrovica, Javno preduzeće „Vojvodinašume“, Javno vodoprivredno preduzeće "Vojvodinavode", ZOO vrt „Palić“, Unija ekologa, Mladi istraživači Bora, Arheološki muzej „Timacum minus“, NVO „Fest-Po“, Javno preduzeće „Palić-Ludaš“, Eko-fond Paraćin, Ekološko društvo „Gradac“, Istraživačko društvo „Vladimir Mandić-Manda“, Udruženje domaćina Tršić, NVO K-Town Group, Nacionalni savet Rusincke crkve iz Đurđeva, Etno selo Latkovac - porodica Knežević, NVO "Viktorija", Eko-kamp Morović, Etno park "Terzica avlija" i Etno udruzenje "Zavicaj", NVO Grupa Akt i Jastrebački trougao, Omladinski klub InterCOOLt, NVO Zeleni ključ, Pokret gorana Vojvodine, Kancelarije za mlade Zrenjanin, Stara Pazova, opštine Knjaževac, Sremska Mitrovica, Pećinci, Čajetina, Surčin, Šid, Arilje.

Ovom prilikom se svima zahvaljujemo na trudu, želji, hrabrosti i spremnosti da daju svoj doprinos volonterskom pokretu u Srbiji i u svetu.

Hvala!

4

1. VOLONTERSTVO I NJEGOVE VREDNOSTI1 DEFINICIJE I FORME Volontiranje prima drugačije forme i značenja u različitim okolnostima. Pod uticajem je istorije, politike, religije i kulture datog regiona. Ono što u jednoj zemlji može biti viđeno kao volontiranje, u drugoj može biti viđeno kao neplaćen rad. Ipak, pored svih nesuglasica oko viđenja volonterskog rada, moguće je izdvojiti neke osnovne karakteristike onoga što predstavlja volonterska aktivnost. Postoje tri ključne karakteristike volontiranja. Prva govori da volonterski rad ne uključuje finansijsku nadoknadu, iako podrazumeva plaćene neophodne troškove, a ponekad i džeparac. Druga karakteristika naglašava da je neophodno da je rad dobrovoljno prihvaćen, po slobodnoj volji onoga koji ga se prihvata, mada čak i ovde postoji siva zona gde je moguće naći programe koji podstiču, često i zahtevaju volonterske sate od studenata. Treća karakteristika podvlači da volonterski rad treba da bude u korist neke druge osobe, ili društva, iako je očigledno da volontiranje donosi i značajan doprinos ličnom razvoju samog volontera. Okvir volonterskog rada se može odrediti njegovim sledećim tipovima: uzajamna pomoć ili samopomoć; filantropija ili pomoć drugima; aktivno učešće u društvu; lobiranje i učestvovanje u kampanjama. Ovi tipovi se mogu naći u svim delovima sveta. Ipak, oblik koji svaki tip prihvata i ravnoteža, odnosno stepen pomešanosti sa drugim tipovima razlikuje se od zemlje do zemlje. Faktori koji utiču na prirodu volontiranja su ekonomski, socijalni i politički i u velikoj meri se oslanjaju na stepen razvoja zemlje. UZAJAMNA POMOĆ ILI SAMOPOMOĆ U mnogim delovima razvijenog sveta uzajamna pomoć, tj.samopomoć čini glavni sistem socijalne i ekonomske podrške. Od porodica do formalnijih kreditnih organizacija i welfare grupa, volontiranje kao izraz samopomoći ili uzajamne pomoći igra ključnu ulogu u dobrostanju zajednica. Samopomoć igra bitnu ulogu u industrijalizovanim zemljama, naročito u polju zdravstvene i socijalne zaštite, gde su brojne organizacije osnovane da bi dale podršku onima kojima je potrebna, naročito u vezi sa određenim bolestima i zarazama. FILANTROPIJA ILI POMOĆ DRUGIMA Ovaj tip volontiranja se razlikuje od prvog po tome što osoba ili grupa u čiju se korist volontira nije deo grupe koja volontira, već treće lice. Ipak, veliki broj ljudi smatra da svaka pomoć drugima skriva lični interest. Ovaj tip volontiranja se tipično javlja u okviru volonterskih organizacija ili 1 Preuzeto iz publikacije Radne grupe eksperata UNVolunteers „On Volunteering and Socal

Development“, Njujork, 29-30 Novembar 1999

Volonterski rad je esencijalan za licni razvoj pojedinca. Volonterski rad nije samo iskustvo koje utice na formiranje naše licnosti, vec je i nacin na koji uticemo na ljude kojima smo okruzeni dok volontiramo. Pasivno se ukljuciti u volonterski rad znaci propustiti izvanrednu priliku. Dok ne budemo znali da iskreno ulozimo sebe same i uticemo tako na zivote drugih, nismo u potpunosti shvatili kompleksnost volonterskog rada.

5

drugih organizacija civilnog društva, mada u velikom broju zemalja postoji tradicija volontiranja i u javnom i privatnom sektoru (korporativno volontiranje – drustveno odgovorno ponašanje). Pored toga, postoji zaista duga tradicija međunarodne razmene volontera. AKTIVNO UČEŠĆE U DRUŠTVU Aktivno učešće se odnosi na ulogu pojedinaca u procesu upravljanja, od prezentacije u vladinim konsultativnim telima do učešća u projektima lokalnog razvoja. Kao forma volontiranja nalazi se u svim zemljama, mada je više izraženo u zemljama sa dugom tradicijom građanske uključenosti u društvene procese. Aktivno učešće se smatra nenadoknadljivom komponentom dobrog vladanja, a sintagma je postala ključna reč u razvojnim projektima poslednjih godina. ZAGOVARANJE I UČESTVOVANJE U KAMPANJAMA Volonteri koji se svrstavaju u ovu grupu često se nazivaju aktivistima. Na primer, lobiraju za promenu zakona koji se tiču osoba sa invaliditetom ili organizuju kampanje za zabranu nuklearnog oružja i sl. Upravo su volonteri utrli put za novi pristup u borbi protiv SIDE, za osvešćavanje javnosti o pitanjima zloupotrebe ljudskih prava i pitanjima ekoloških katastrofa. Oni su aktivisti u pokretu za prava žena i u pokretima za demokratizaciju mnogih delova sveta. Neke kampanje su lokalnog, ali neke i međunarodnog karaktera. Kampanja protiv nagaznih mina je pokrenula 300 miliona volontera u preko 100 zemalja. Ne zaboravimo da se i u pokret volonterskih radnih kampova svake godine uključuje preko 100.000 volontera. DOBROBITI VOLONTIRANJA Volontiranje doprinosi ne samo razvoju društva, već i ličnom razvoju pojedinaca koji volontiraju. Volontiranjem se doprinosi borbi za socijalnu integraciju, smanjenje siromaštva i zaposlenje. Pre svega, volontiranje donosi važan ekonomski udeo društvu. U nekoliko zemalja, gde je volonterstvo empirijski proučavano, volonterski rad doprinosi bruto nacionalnom proizvodu sa 8% do 14%. Budući da doprinos zdravom funkcionisanju države direktno zavisi od spremnosti i motivisanosti građana da usmere svoje vreme ka volontiranju, očigledno je da država treba da ima među prioritetima stvaranje povoljnih uslova za volontranje u svim sektorima i od strane svih njenih građana, kao i dobrih mehanizama za vrednovanje i sprovođenje volonterskog rada. Zatim, aktivno učešće je esencijalni deo dobrog vladanja i razvoja. Volontiranje je osnovno i ključno sredstvo preko kojeg građani uzimaju svoje uešće u društvu. Gradeći poverenje među građanima, volontiranje doprinosi stvaranju stabilnog i kohezivnog društva. Upravo je „socijalni kapital“, predstavljen kroz rad volonterskih organizacija, naročito umreženih organizacija civilnog društva, onaj po kom se zemlje razlikuju.

6

Politička stabilnost i ekonomski proces su veoma povezani sa socijalnom interakcijom. Kao treće, volontiranje pomaže da se socijalno isključene ili marginalizovane grupe ljudi uključe u društvo. Na primer, učešće osoba sa invaliditetom u volonterskim aktivnostima provocira razbijanje predrasuda o njima kao o pasivnim primaocima pomoći. Volontiranje mladim ljudima nudi mogućnosti napretka i ličnog razvoja, a starim ljudima nudi mogućnost aktivnog života i posle penzionisanja. Na kraju, volontiranje igra važnu ulogu pri zapošljavanju. Za one koji traže posao, volontiranje može da pojača samopoštovanje, obezbedi pristup strukturama u kojima je zaposlenje moguće, da omogući razvijanje specifičnih, traženih veština. Volontiranje može da stvori i kasnije plaćena mesta. Na primer, odgovor volontera na epidemiju SIDE dovelo je do otvaranja hiljada plaćenih mesta u javnom i privatnom sistemu zdravstvene zaštite. Ipak, i pored ovih povlastica koje volontiranje donosi, u mnogim zemljama je obrnut odnos između volontiranja i socijalne isključenosti. Najmarginalizovanije grupe su one koje se najređe uključuju. Prepreke za njihovo učešće su u velikoj meri dokumentovane: siromaštvo, nezaposlenost, otuđenje mladih ljudi, slab mehanizam podrške. Da bi volontiranje doprinosilo socijalnoj inkluziji potrebno je mogućnosti za aktivno učešće i povlastice sstematski približiti ljudima koji su isključeni ili marginalizovani. IZAZOVI ZA VOLONTIRANJE Globalizacija Volontiranje je pod pritiskom globalizacije. U zemljama indrustijalizovanog Severa postoji zabrinutost da je volontiranje u opadanju, što je još više podstaknuto sve većom otuđenošću od religije, raspadom tradicionalnih zajednica i porastom individualizma. Primetan je pad interesovanja mladih ljudi da volontiraju. Ovom esencijalnom delu razvoja čovečanstva, koji je, nažalost, često neuvažen i nedovoljno proučavan, preti nestanak pod globalizacijom. Upravo je ovo fundamentalna stvar koja treba da bude glavna briga svih društava. Ipak, nisu svi trendovi protiv volontiranja. Starenje populacije zajedničko mnogim delovima sveta povećava teret volonterskim servisima, ali i otvara nove mogućnosti za volonterski rad „trećeg doba“. Iako razvoj tehnologije komunikacije uvodi rizik za smanjenje socijalne uključenosti, on isto tako otvara nove mogućnosti za volonterski rad. Internet se pokazao kao moćno sredstvo u sprovođenju kampanja, širenju ideja i mobilizaciji grupa. Razvoj informacione tehnologije otvara nove mogućnosti za učešće u društvu „od kuće“, naročito osobama sa invaliditetom koji su inače najčešće marginalizovani u društvu. To takođe omogućava vezu među generacijama, stvorivši mentore mladima među stariji građanima.

7

Odnosi sa državnim aparatom Teorije pada tržišta ili vlade pokazuju da volonteri mogu da popune bilo koju prazninu nastalu usled prestanka rada preduzeća ili pada vlade. Ovo je podstaklo sumnju u mogućnost da država može da smanji troškove u javnom sektoru jer zna da volonter mogu uvek da povrate ravnotežu. Volonteri su oduvek igrali ulogu kreatora novih servisnih sistema kao odgovor na potrebu zajednice. Sa druge strane, malo je primera koji mogu da posvedoče da se volonteri neće pojaviti u slučaju potrebe šire zajednice i pri kolapsu vlade i državnog sistema. Volontiranje postoji ukoliko postoji zdrav javni sektor. Ono ne zamenjuje javni sektor, već se na njega oslanja i čini ga kompletnijim. Volontiranjem se obezbeđuje široki spektar socijalnih i zdravstvenih usluga. Ono smanjuje troškove, ali nije besplatno. Da bi se razvijalo, zahteva adekvatnu infrastrukturu, kako na nacionalnom, tako i na lokalnom nivou, koja može da mobiliše volontere i da ih spaja sa adektvatnim organizacijama i zadacima. Vlade imaju obavezu da pomažu takvu infrastrukturu u svakom smislu. Odnosi sa tržištem Poslednjih godina i privatni sektor je postao zainteresovan za volonterski rad. Preduzeća razvijaju mehanizme podrške svojim zaposlenima u volontiranju za zajednicu, shvatajući to kao investiciju i razvoj, ali i kao društveno odgovorno poslovanje. Takvi mehanizmi mogu imati različte oblike. Neka preduzeća obezbeđuju plaćeno odsustvovanje svojim zaposlenima koji se uključuju u volonterski rad, dok neki čak obezbeđuju finansijsku podršku ili nadoknadu druge vrste. Neki poslodavci sami kreiraju programe volontiranja za zaposlene, dok neki nagrađuju i podržavaju uključivanje zaposlenih u rad neprofitnih organizacija. Koji god model da je prihaćen, istraživanja pokazuju da volontiranje zaposlenih donosi nove veštine, podiže moral i lojalnost prema kompaniji, ali i pozitivno utiče na sliku koje preduzeće projektuje u zajednici. PODRŠKA VOLONTIRANJU OD STRANE DRŽAVE Imajući u vidu različitost volonterskih praksi, nemoguće je postaviti univerzalne modele za njihov razvoj. Ono što radi u jednoj zemlji, ne mora da radi u drugoj. Volontiranje je produkt sredine i mehanizam promocije volonterstva u Severnoj Americi neće biti odgovarajući u Latinskoj. Ipak, to ne znači da jedni od drugih ne mogu ništa naučiti i da ne mogu razmenjivati dobre prakse. Razvijenije zemlje mogu podučiti zemlje one nerazvijene o modelima za razvoj institucionalizovanog okvira volontiranja, ali modeli uzajamne pomoći i razvoja zajednica iz zemalja u razvoju mogu i te kako biti primer i najrazvijenijim zemljama. Podrška države može da bude izražena na više načina, ali se oni mogu grupisati u sledećih šest celina: razvoj strateškog principa; podizanje svesti građana; promovisanje volontiranja među mladima;

8

obezbeđivanje podsticajne sredine za volontiranje; promovisanje podrške privatnog sektora; uticaj na međunarodne organizacije.2 OPŠTA PRAVA I OBAVEZE VOLONTERA Prava

- da rade osmišljen zadovoljavajući posao - da budu informisani o organizaciji za koju volontiraju - da imaju jasnu ulogu i poziciju - da budu pažljivo odabrani za odgovarajući posao koji zadovoljava

javni interes i potrebe - da budu obučeni za posao kojim će se baviti - da imaju zdravo i sigurno radno okruženje - da budu birani na osnovu jednakih mogućnosti i bez diskriminacije - da se njihovi lični podaci ne zloupotrebljavaju - da imaju osobu koja će ih nadgledati i koja će ih usmeravati u toku

rada - da pokažu inicijativu i osoćaj za liderstvo - da iskažu svoje mišljenje i daju svoj doprinos u planiranju i

implementaciji programa posla - da budu tretirani kao ravnopravni saradnici - da mogu slobodno da kažu ”ne” ako je potrebno - da im se izda potvrda o volonterskom radu (po zahtevu)

Obaveze

- da učestvuju u programu volontiranja sa entuzijazmom i posvećeni - da se saradnici na njih mogu osloniti - da traže podršku i pomoć kada im je potrebna - da budu otvoreni i iskreni o svojim očekivanjima i sposobnostima - da prihvate da rade samo ono za šta su kvalifikovani i šta mogu da

uspešno završe - učestvuju na obukama koje su preduslov za učestvovanje u

programu - da zaštite pravo na privatnost podataka Volonterskog servisa,

organizacije u kojoj volontiraju, drugih volontera i zaposlenih - da radi u timu zajedno sa drugim volonterima ili zaposlenima - završe posao u predviđenom roku, prateći predviđene procedure - podnesu izveštaj - obaveste organizaciju kada žele da napuste položaj - zapamte da predstavljaju Volonterski servis prema organizatoru

programa volontiranja i lokalnoj zajednici - drže mesto rada čistim

2 ovim se završava citat preuzet iz publikacije Radne grupe eksperata UNVolunteers „On

Volunteering and Socal Development

9

2. MEĐUNARODNA RAZMENA VOLONTERA kroz volonterske kampove ISTORIJAT Programi međunarodnog volonterskog servisa ne nalaze se u vakumu. Uglavnom imaju istorijske korene i nastaju kao reakcije na potrebe (mladih) ljudi ili društva u celini. Međunarodni volonterski servis je pokret koji u svojoj osnovi nosi reakciju na konflikt. Esne, Francuska, 1920.g.: grupa mladih ljudi iz različitih evropskih zemalja okupila se kako bi pomogla u obnovi kuća razrušenih tokom Prvog svjetskog rata. Inicijativa za ovaj prvi međunarodni volonterski radni kamp potekla je od švajcarskog pacifiste Pierrea Cérésolea. On je bio uveren da je zajednički napor međunarodne grupe volontera da se pomogne ljudima u nevolji najbolji način za izgradnju mostova među ljudima preko dubokih rovova koje je iskopao rat i za promociju mira i razumevanja. Grupu su činili Nemci, Britanci, Mađari, Švajcarci, Austrijanci, Holanđani i francuski meštani, koji su radili na izgradnji porušenih domova. Sve osobe dobre volje su bile dobrodošle. Posle određenog vremena, pojedinci među lokalnim sanovništvom su govorili da je prisustvo stranaca „uvreda za pokojne Francuze“ a potom su nemački i austrijski volonteri zamoljeni da napuste kamp. Ova reakcija je uzdrmala i negirala osnovnu ideju pomirenja i projekat je obustavljen. Iako se prvi kamp nije završio uspešno, njihovi učesnici su uvideli potencijal koji nosi – radeći zajedno, rame uz rame, na zadatku od zajedničkog interesa, živeći, hraneći se i odmarajući zajedno, ljudi zaista mogu da razumeju onog drugog i nauče nešto od njega, na način koji nijedna druga aktivnost osim međunarodnog radnog kampa ne može da pruži. Taj radni kamp značio je početak ere privatnih organizacija koje su realizovale programe međunarodnog volonterskog servisa za mlade: programe sa isključivo volonterskim učešćem, otvorene za pripadnike oba pola/roda u svetlu saradnje, uz prostor za lični razvoj, itd. U isto vreme mnoge evropske vlade su nastojale da razviju programe obavezne službe za mlade muškarce iz prostog razloga što su mirovni sporazumi nakon Prvog svjetskog rata zabranjivali obavezno služenje vojnog roka, a vlade su i dalje želele da “edukuju” svoje mladiće u skladu s nacionalnim vriednostima te da učvrste njihov nacionalni identitet. Međutim, zbog snažnog međunarodnog protivljenja nijedna evropska zemlja nije uspela da uvede takav program. Ova tenzija između vladine i privatne inicijative te volonterske i obavezne službe stoji poput crvene linije kroz istoriju programa servisa za mlade sve do današnjih dana. 1920 - 1945.g: programi servisa za mlade u kontekstu vojnih sukoba Četiri užasne godine Prvog svetskog rata ostavile su Evropu u ruševinama a njene stanovnike u očaju. Neki su verovali da će međunarodni susreti mladih ljudi koji zajedno obavljaju koristan rad za zajednicu dovesti do uspostavljanja prijateljskih veza koje će prelaziti nacionalne

10

granice, a potom i sprečiti moguće buduće sukobe. Iz ovog uverenja nekoliko organizacija (uglavnom verskog karaktera) je započelo programe međunarodnog volonterskog servisa. Tri takve organizacije postoje još i danas: Service Civil International, Youth Action for Peace i International Reconciliation Union (Internationaler Versöhnungsbund). Sve tri organizacije bile su prilično revolucionarne za to vreme – ne toliko u svojim ciljevima nego u svojim principima. Njihove aktivnosti bile su otvorene za oba pola (u vreme kad su se žene još uvek borile za svoja osnovna prava) i izbegavali su sve vrste vojnih vežbi na svojim radnim kampovima. Čvrsto su verovali u princip da mlade treba volonterski da uključe u svoje aktivnosti, a taj princip vredi još i danas. Međutim, početkom 30-ih godina velika ekonomska recesija nakon krize 1929.g. naterala je vlade da razmišljaju o velikim programima servisa za mlade kao leku za nezaposlenost (mladih). Najpoznatiji primjer takvih vladinih programa u tom vremenu bila je Volonterska radna služba (Freiwillige Arbeitsdienst) u Nemačkoj. Program je uveden 1931. g. i omogućavao je nezaposlenim mladim ljudima do 25 godine da učestvuju u volonterskoj službi u trajanju do 20 nedelja u oblasti mladih i socijalnog rada. Program se uskoro proširio, učestvovalo je sve više mladih, zato je vlada morala da uvede stroža pravila i odredbe. Nakon što je Nacionalsocijalistička stranka došla na vlast uvedena je obavezna Reichsarbeitsdienst (Reich radna služba) za sve mlade ljude. Vrsta posla se često menjala zavisno od određenih potreba nastalih u ratu. Nakon 1945.g.: civilno društvo polako dolazi na svoje Situacija 1945.g. bila je jako slična onoj od 27 godina ranije, naročito kad su u pitanju ljudi u nevolji, potrebna obnova i ponovna izgradnja, potreba za novim mostovima među nacijama, itd. Razlika je bila u tome što je civilno društvo moglo da iskoristi prethodna iskustva i tako brže uspostavi brojne programe međunarodnog volonterskog servisa. Ubrzo nakon rata, fokus većine programa je bio na obnovi, ali već sredinom 50-ih godina mnoge organizacije su tražile nova područja rada. Postojala je ogromna potreba za podrškom u sektoru socijalnog rada – bolnice, domovi za starije osobe ili osobe s posebnim potrebama, deca i centri za mlade, itd. U godinama koje su usledile, nakon studentskih demonstracija 1968.g. pojavio se snažan pokret za političko profilisanje u većini organizacija volonterskog servisa. U radne kampove uvedena su predavanja i diskusije, te dolazi do saradnje, na primer, sa antinuklearnim pokretima ili mirovnim inicijativama. Nakon nekoliko godina zalaganja za obnovu u većini evropskih zemalja nastavile su se rasprave o obaveznoj vojnoj službi. Do 1955. g. većina zemalja u Evropi ponovno je uvela takvu službu posebno u svetlu nadolazećeg Hladnog rata (između Sovjetskog Saveza i SAD). Sukobljena s grupama mladih ljudi koji su se čvrsto protivili vojnoj službi, većina vlada u zapadnoj Evropi uvela je “civilnu službu” za dobrobit zajednice, kao zamenu. Međutim, u većini zemalja služba za zajednicu odvijala se pod mnogo nepovoljnijim uslovima – trajala je duže, uključivala je više radnih sati i manju novčanu podršku, itd. Prva posleratna generacija (nakon 1968.g.) donela je veliki porast broja mladih s “prigovorom savesti” do te mere da je sektor socijalne zaštite postao zavisan od njih. Iz toga proizilaze problemi s ukidanjem obavezne vojne službe i uspostavljanjem profesionalne vojske. Uloga nadnacionalnih institucija i organizacija UNESCO je bila prva nadnacionalna institucija koja je igrala važnu ulogu u međunarodnom volonterskom servisu. UNESCO je 1948.g. osnovao Koordinacioni komitet za međunarodni volonterski servis (Coordinating Committee for International Voluntary Service – CCIVS).

11

Od samih početaka, CCIVS je delovao kao krovna organizacija za sve nevladina udruženja i organizacije u ovoj oblasti delovanja. Njegovi ciljevi su razmena iskustava među organizacijama članicama, lobiranje za bolje uslove programa MVS i pružanje informacija o tim mogućnostima. Dve glavne evropske institucije, Savet Evrope i Evropska komisija, počele su da deluju u ovoj oblasti početkom 1990-ih. Glavni cilj koji sebi postavlja Savet Evrope je podsticanje zemalja članica da osiguraju povoljnije (zakonske) uslove za mobilnost mladih volontera i otklanjanje svih prepreka mobilnosti. U martu 2000.g. Savet Evrope je donio Evropsku konvenciju o promociji transnacionalnog dugoročnog volonterskog servisa za mlade koja je postavila minimalne standarde kvaliteta na tom polju (pogledaj www.coe.int). Od početka 1990-ih Evropska komisija finansira projekte međunarodnog volonterskog servisa za mlade u okviru programa “Mladi za Evropu”. 1996.g. uveden je program “Evropski volonterski servis”(EVS) koji pruža novčanu pomoć dugoročnim projektima volonterskog servisa za mlade (između 18 i 25 godina) iz zemalja članica Evropske unije. Od 2000.g. postoje i mogućnosti volontiranja za zemlje i u zemljama pristupnicama, te tvz. partnerskim zemljama.

12