Izvori Sovjetskog ponasanjaPoliticki karakter sovjetske moci kakvu mi danas poznajemo, proizvod je ideologije i okolnosti : ideologije koju su sadasnji sovjetski lideri nasledili iz pokreta iz kog i oni sami crpe svoje politicko poreklo, i okolnosti pod kojima se vlast u Rusiji vrsi vec skoro tri decenije. Iako mozda postoji nekoliko tezih zadataka psiholoske analize od pokusaja pracenja interakcije ove dve snage i odredjivanja njihove uloge u definisanju sovjetskog upravljanja,ipak je ovaj zadatak nuzan za njegovo pravilno razumevanje i efikasno suprostavljanje. Veoma je tesko sumirati set ideoloskih koncepata pomocu kojih su sovjetski lideri dolazili na vlast. Marksisticka ideologija, u svojoj rusko-komunistickoj verziji, je uvek bila pod uticajem suptilnih promena. Njeni temelji su ekstenzivni i kompleksni,ali izuzetne odlike komunisticke misli koja je postojala 1916. se mogu sazeti u nekoliko kljucnih: a) centralni faktor ljudskog postojanja , faktor koji odredjuje karakter javnog zivota i fiziognomiku drustva je sistem po kom se materijalna dobra proizvode i razmenjuju; b) kapitalisticki sistem proizvodnje neizbezno vodi ka eksploataciji radnicke klase od strane kapitalista i nije sposoban za adekvatno razvijanje ekonomskih resursa, kao ni za ravnomernu raspodelu materijalnih dobara proizvedenih ljudskim radom c) seme razdora kapitalizma lezi u njemu samom, manifestovano kroz nesposobnost njegovih pristalica da prihvate ekonomske promene, sto u krajnjoj instanci neizbezno vodi revolucionarnom transferu moci na radnicku klasu.i; d) imperijalizam,poslednja faza kapitalizma, direktno vodi ratu i revoluciji. Ostatak se moze najbolje prikazati Lenjinovim recima: "Nejednakost ekonomskog i politickog razvoja je rigidan zakon kapitalizma. Iz ovoga mozemo zakljuciti da je socijalizam moguc u nekolicini,ili pak mozda cak samo u jednoj kapitalistickoj zemlji. Vodeci proletarijat te zemlje,oduzimajuci imovinu kapitalistima i uspostavljajuci socijalisticki nacin proizvodnje, podigao bi se protiv pristalica kapitalizma, i na taj nacin postepeno pridobio podrsku ugnjetavanih slojeva ostalih drzava.." Ono na sta se mora obratiti posebna paznja je cinjenica da do nestanka kapitalizma moze doci iskljucivo putem revolucije proletarijata koja bi zadala zadnji udarac njegovoj klimavoj strukturi , kao i da ce do te revolucije neizbezno doci pre ili kasnije. Pedeset godina pre samog izbijanja revolucije, ovakav nacin misljenja izazvao je veliko odusevljenje medju clanovima Ruskog revolucionarnog pokreta. Frustrirani, iskljuceni iz drustva, bez nacina i prava na samoizrazavanje- ili mozda samo suvise nestrplivi da ga pronadju- u zatvorenom caristickom politickom sistemu, bez pristalica koje podrzavaju njihovu ideju koriscena krvave revolucije kao sredstva socijalnog poboljsanja, ovi revolucionari su nasli u marksistickoj teoriji veoma odgovarajucu racionalizaciju za njihove instiktivne zelje, koja im je pruzila pseudo-naucno opravdanje za njihovu nestrpljivost,negiranje svih vrednosti caristickog sistema,kao i njihovu zudnju za moci i osvetom,do kojih se uvek trude da stignu kracim putem. Iz ovih razloga nije ni cudno sto su tako cvrsto verovali u istinitost marksisticko-lenjinskog ucenja, tako srodnog sa njihovim emocijama i pobudama. Njihova iskrenost je neosporna. To je fenomen star kao i sama ljudska priroda,a najpodesnije je opisan u delu Edvarda Gibona pod nazivom " Opadanje i propast Rimskog carstva" : "Od zanosa do obmane put je klizav i opasan; Sokratov demon nam pruza savrsen primer kako mudar covek ima sposobnost da samog sebe obmane ,kako dobar covek moze da obmane druge,kako savest moze da drema u medjustanju izmedju samoiluzije i samovoljne obmane." Upravo sa ovim setom koncepcija su pripadnici Boljsevicke partije dosli na vlast.Tokom svih godina,pripremajuci se za revoluciju,ovi ljudi,pa i sam Marks,manje su bili usmereni na buduci oblik Socijalizma. Njihov celokupni napor bio je fokusiran na zbacivanje rivalske vlasti,koje je,po njihovom misljenju, bilo neophodno kao korak koji prethodi njegovom uspostavljanu . Mozemo s toga reci,da je celokupna vizija programa koji treba da bude uspostavljen nakon preuzimanja vlasti,a koji se svodi samo na nacionalizaciju industrije i eksproprijaciju privatnog kapitala, najvecim delom nebulozna,vizionarska i apsolutno neprakticcna. Odnos prema seljacima,koji po Marksistima nisu cinili deo proletarijata,uvek je bio nejasna tacka komunisticke misli i bio je predmet kontroverze i nejasnoca tokom prvih 10 godina komunisticke vladavine. Okolnosti neposrednog post-revolucionarnog perioda-opstanak u Rusiji koja je bila pogodjena gradjanskim ratom i stranim intervencijama,kao i sama cinjenica da su komunisticki orijentisani Rusi cinili nezavidnu manjinu stanovnistva-ucinile su uspostavljanje diktatorske moci neophodnim. Eksperiment sa "ratom Komunizma" i zestok pokusaj da se eliminise privatna proizvodnja i trziste imalo je nepovoljne ekonomske posledice i izazvalo dalje sirenje nezadovoljstva usmerenog ka novom revolucionarnom rezimu. Dok je privremeno smanjenje pritiska za stvaranje komunisticke Rusije,zahvaljujuci Novoj Ekonomskoj Politici,dovelo do smanjenja ekonomske oskudice, takodje je postalo ocigledno da je kapitalisticki sektor drustva spreman da profitira cim oseti malo popustanje vladinog pritiska, i da bi, ukoliko mu bude dozvoljeno da nastavi da postoji,uvek predstavljao snaznu opoziciju sovjetskog rezimu i ozbiljnog rivala u trci za vlast. Ovakvo glediste je steklo veliku podrsku seljaka,koji su, na neki svoj mali nacin, takodje pripadali klasi privatnih preduzetnika. Mozda je,mada je to pod znakom pitanja,Lenjin za zivota pokazao sposobnost da priblizi ove dve suprotstavljene struje dovoljno da one zajedno doprinose blagostanju Rusije,ali Staljin i njegovi sledbenici to nisu. Oni nisu tolerisali nikakvo rivalstvo u onim sferama koje su bile predmet njihovog stremljenja, jer je njihov osecaj nesigurnosti bio preveliki. Njihov fanatizam, bez bilo kakvih primesa Anglo-saksonske tradicije kompromisa, bio je veoma zestok i i suvise posesivan da cak i razmotri pitanje podele vlasti.Odlika njihove vladavine,kao i Rusko-Azijskog sveta,bio je skepticizam prema mogucnosti stalne i miroljubive egzististencije rivalskih snaga. Ubedjenji u ispravnost sopstvenih doktrina, insistirali su na potcinjavanju ili pak unistenju svih neistomisljenika. Van Komunisticke partije, Rusko civilno drustvo nije imalo svoju samostalnost. Nisu postojale nikakve kolektivne ljudke aktivnosti ili udruzenja koja nisu bila pod njenom kontrolom ,ni jedna od njih nije imala pravo na sopstvenu vitalnost ili integritet.Samo je Parija imala utvrdjenu strukturu,a ostatak drustva predstavljao je amorfnu masu. Isti princip je bio primenjen i u okviru same partije. Partijskom clanstvu je bilo dozvoljeno da razmatra predloge izbora,deliberacije,akcija i odluka ,ali je glavnu rec imalo partijsko vodjstvo. Vazno je istaci da ovi ljudi nisu zeleli uspostavljali apsolutisticku vladavinu radi njihove koristi. Oni su nesumnjivo verovali-i smatrali da je u to veoma lako poverovati- da su samo oni znali sta je dobro za drustvo i da ce oni upravo to i postici u trenutku kada njihova vlast bude sigurna i nepromenjiva. U traganju za tom sigurnoscu nisu priznavali nikakva ogranicenja u pogledu koriscenih metoda,ni ljudska,ni Bozija, i desavalo se da do trenutka dok se ona ne dostigne, komfort i sreca stanovnistva su vec bili i suvise nisko na skali operacionalnih prioriteta. Istaknuta osobenost sovjetskog rezima je ta da sve do danasnjeg dana ovaj proces politicke konsolidacije nije priveden kraju i vladari iz Kremlja su nastavili da budu preokupirani borbom da osiguraju i vlast koju su stekli novembra 1917. ucine apsolutnom. Nastojali su da je sacuvaju prvenstveno od domacih snaga, onih koje se nalaze u samom sovjetskom drustvu,ali takodje i od pretnji spoljnog sveta,jer ih je,kao sto smo vec videli,ideologija naucila da je spoljni svet neprijateljski i surov i da je, s toga, njihova duznost da sruse sve politicke snage van granica njihovih granica. Mocni uticaju ruske istorije i tradicije su im pomogli da odrze ovakvo verovanje. Uskoro je njihova agresivna tvrdoglavost u pogledu spoljasnjeg sveta polako pocela da zadobija sopstvene reakcije i oni su bili prinudjeni da zapocnu sa onim sto bi Gibon nazvao "kaznjavanje neposlusnosti" koju su sami izazvali. Neosporna privilegija je, svakog coveka, da dokaze tvrdnju po kojoj je svet njegov neprijatelj; jer ako je ponavlja dovoljno cesto i ako ona cini pozadinu njegovog ponasanja, na kraju ce sigurno biti u pravu.U samoj prirodi sovjetskih lidera,kao i u karakteru njihove ideologije,lezi cinjenica da nijedna vrsta opozicije ne moze biti zvanicno priznata. Ta opozicija moze poticati, u teoriji, samo od neprijateljskih i nepopravljivih snaga umiruceg kapitalizma. Dok god su ostaci kapitalizma zvanicno priznavani kao postojeci u Rusiji, bilo je moguce, na njih,kao na spoljni element, svaliti deo krivice zbog odrzavanja diktatorskog oblika vladavine. Ali kako su ovi ostaci vremenom likvidirani malo po malo, i ovo opravdanje je bledelo.Kada su konacno unisteni, nestali su zajedno. Ova cinjenica je stvorila jednu od najosnovnijih prinuda koje su bile na snazi u Sovjetskom Savezu: posto kapitalizam vise nije postojao u Rusiji i posto nikakva ozbiljna ni rasirena opozicija nije postojala medju oslobodjenim masama koje su bile pod kremljanskim autoritetom, bilo je neophodno opravdati zadrzavanje diktature isticanjem opasnosti od inostranog kapitalizma. Ovo je pocelo veoma rano. Vec 1924. Staljin je pravdao postojanje "organa suzbijanja" koji su,izmedju ostalih obuhvatali vojsku i tajnu policiju, na osnovu toga da dok god postoji kapitalicticko okruzenje,postojace i opasnost od intervencije sa svim svojim posledicama. U skladu sa tom teorijom,i od tada nadalje, svi clanovi opozicionih snaga u Rusiji su bila predstavljani kao agenti antagonistickih spoljnih snaga usmereni protiv sovjetske moci. U tom istom znaku izuzetan naglasak stavljen je na osnovnu komunisticku tezu o bazicnom antagonizmu izmedju kapitalistickog i socijalistickog sveta,ali je na osnovu brojnih indikacija jasno da ovaj antagonizam ne postoji u stvarnosti.U vezi sa ovim,realno stanje stvari bilo je nejasno zbog postojanja inostranog otpora izazvanog od strane sovjetskih filozofa i taktika i povremeno zbog postojanja velikih centara vojne moci koa npr.nacistickog rezima u Nemackoj i japanske vlade kasnih 30-ih godina koje su imale agresivne planove protiv Sovjetskog Saveza.Sa druge strane postoji obilan dokaz da naglasak koji Moskva stavlja na opasnosti koje preti sovjetskom svetu van njegovih granica,ne proistice iz stvarnog postojanja stranog antagonizma,vec iz potrebe za pruzanjem opravdanja postojanju diktatorskog autoriteta kod kuce. U pracenju ovog obrasca sovjetske moci, narocito teznje za neogranicenim autoritetom kod kuce i kultivizacija mita o neumitnom stranom neprijateljstvu,se otislo toliko daleko da je na ovaj nacin obrazovana sovjetska masinerija vlasti kakvu danas poznajemo. Unutrasnji organi administracije koji nisu sluzili svrsi su bivali potpuno zanemarivanui i ostavljani po strani. Sigurnost sovjetskog lidera je pocivala na gvozdenoj disciplini,svireposti tajne policije,i na bezkompromisnom ekonomskom monopolu drzave. "Organi suzbijanja" koji su trebali da sluze sovjetskim liderima za obezbedjivanje bezbednosti od rivalskih snaga, postali su,u velikoj meri, gospodari onima kojima su trebali da sluze. Danas je najveci deo strukture sovjetske moci posvecen usavrsavanju diktature sa ciljem odrzavanja Rusije kao u opsadnom stanju, bez smanjivanja neprijateljstava van njenih zidina i milioni ljudi moraju braniti po svaku cenu ovaj koncept ruske pozicije, jer bez toga sami sebe smatraju suvisnima. Kako danas stvari stoje, vladari vise ne mogu da sanjaju o deljenju vlasti sa organima za suzbijanje. Potraga za apsolutnom moci koja traje vec skoro tri decenije sa bezobzirnoscu koja je (bar po obimu) bez premca u modernom svetu, je opet proizvela sopstvenu unutrasnju, kao i spoljnu,reakciju. Ispadi policijskog aparata su pretvorili potencijalnu opoziciju u nesto mnogo vece i opasnije od onog sto bi bilo da se ti ispadi nisu ni dogodili. Ali ponajmanje od svih se vladari mogu osoboditi fikcija pomocu koji brane odrzavanje diktature. Ova fikcija je kanonizovana u sovjetskoj filozofiji ispadima koji su pocinjeni u njeno ime i danas je ucvrscena u strukturi sovjetske misli vise od same ideologije Toliko o istorijskoj pozadini. Postavlja se pitanje kako se ona uklapa u prirodu sovjetske moci koju danas poznajemo? Nista od prvobitne ideologije nije zvanicno odbaceno. Odrzano je verovanje u neprihvatljivost kapitalizma kao loseg drustvenog uredjenja, u neophodnost njegovog unistneja i obavezu proletarijata da u tome ucestvuje i preuzime vlast u svoje ruke. Ali naglasak se u ovom slucaju stavlja na specificnosti koje se ticu samog SSSR-a: na njegovu poziciju jedinog istinskog socijalistickog rezima u mracnom svetu koji je u vecitoj zabludi, kao i o odnosima moci u njemu.Prvi od ovih koncepata je urodjen antagonizam izmedju kapitalizma i socijalizma.Videli smo kako je ovo duboko ugradjeno u temelje sovjetske moci. Ono ima ozbiljne implikacije na ponasnje Rusije na medjunarodnoj sceni. To znaci da Moskva nikada nece imati iskrene teznje za stvaranjem zajednice izmedju Sovjetskog Saveza i drzava koje su kapitalisticke. U Moskvi se pretpostavlja da su ciljevi kapitalistickog sveta suprotstavljeni sovjetskim, i , samim tim, i sa interesima ljudi koji njime upravljaju. Ako se i desi da s vremena na vreme sovjetska vlada potpise neki dokument koji bi tvrdio suprotno,to se posmatra kao takticki manevar koji je dozvoljen u odnosima sa neprijateljem (koji je bescastan) i treba biti shvacen u duhu caveat emptor. U principu,antagonizam ostaje. To je utvrdjen postulat. Odatle vodi poreklo mnostvo cinilaca na kojima se bazaira vodjenje inostrane politike u Kremlju koje smatramo neprihvatljivim: tajnovitost, nedostatak iskrenosti, dvolicnost, sumnjicavost, i u osnovi neprijateljski karaketer svrhe.Nema izgleda da ce doci do promene ovih cinilaca u doglednoj buducnosti,vec samo varijacija u njihovom stepenu i naglasavanju. Kada Rusi zele nesto od nas, jedna ili vise ovih karakteristika ce privremeno biti skrivene; a kada do toga dodje uvek ce se naci po koji Amerikanac koji ce im rasiriti ruke sa odusevljenjem konstatovati da su se "Rusi promenili" i pokusati sebi da pripise zasluge za tu promenu.Ali ne smemo dozvoliti da nas zavaraju takticki manevri. Ove karakteristike sovjetske politike,kao i hipoteze iz kojih su nastale,su u osnovi prirode unutrasnje sovjetske moci i bice tu, bilo transparetno ili prikriveno,dok god se ona ne promeni. To sve znaci da cemo jos dugo vremena imati problem da izadjemo na kraj sa Rusijom, ali ne i da je treba smatrati delom programa uradi-ili-umri koji za cilj ima preuzimanje vlasti u nasem drustvu do odredjenog datuma. Teorija o neizbeznom padu kapitalizma ima tu srecnu konotaciju da se to nece desiti uskoro. Snage napretka ne moraju da zure sa pripremanjem konacnog coup de grace. A u medjuvremenu ono sto je vitalno za Otadzbinu Socijalizma - oaze moci koje su vec bile izvojevane od strane SSSRa-treba biti cenjeno i branjeno od strane svih pravih Komunista kako kod kuce tako i u inostranstvu,njegove vrline branjene, a neprijatelji porazeni. Zalaganje za preuranjene avanturisticke revolucionarne programe koji bi mogli da osramote sovjetsku vlast na bilo koji nacin, smatra se neopravdavajucim, pa cak i protiv protivrevolucionarnim cinom. U Moskvi je svrha Socijalizma dafinisana kao podrzavanje i uzdizanje sovjetske moci. Ovo nas dovodi do drugog cinioca koji je bitan za sovjetsko stanoviste sto bi bila nepogresivost Kremlja. Sovjetski koncept vlasti,koji ne dozvoljava postojanje nikakvih oblika organizovanja van partije,zahteva da partijsko vodjstvo bude,bar u teoriji, jedini nosilac istine,jer ako bi se to dopustilo i nekom drugom, dobilo bi se na taj nacin opravdanje za postojanje drugih vanpartijskih organizacija. A to je upravo ono sto Kremlj ne sme i nece dozvoliti. Vodjstvo komunisticke partije je s toga uvek u pravu,i uvek je i bilo u pravu, jos od 1929,kada je Staljin formalizovao svoju moc i vlast objavom da su sve odluke Politbiroa usvojene jednoglasno. Na ovom ciniocu pociva i celicna disciplina Komunisticke partije. Zapravo, ova dva koncepta se uzajamno potpomazu. Savrsena disciplina zahteva priznavanje nepogresivosti,dok nepogresivost zahteva konstantno nadgledanje discipline. Ova dva zajedno determinisu celokunu aparature sovjetske vlasti,ali se njihovi efekti mogu razumeti tek ukoliko se u razmatranje uzme i treci cinilac: sposobnost vodje da u bilo kom trenutku nametne neku novu tezu iz taktickih razloga kojom ce opravdati neki svoj postupak i bezuslovno prihvatanje iste od svih pripadnika pokreta. To znaci da istina nije konstantna,vec stvorena od strane sovjetskih vodja iz razlicitih razloga i namera. Moze da varira iz nedelje u nedelju,iz meseca u mesec. Nije apsolutna,ne potice iz objektive stvarnosti. Ona je samo najskorija manifestacija mudrosti onih koji su nosioci krajnje mudrosti i koji predstavljaju samo logican nastavak istorije. Svi ovi cinioci zajedno bi trebalo da pruze hijerarhijski uredjenoj aparaturi sovjetske vlasti nepokolebljivu upornost i postojanost njene orijentacije. Ta orijentacija moze samo da bude promenjena ukoliko Kremlj to bude zeleo,ali nikako pod prinudom neke druge sile. Kada se jednom utvrdjena partijska politika primeni na aktuelno politicko pitanje, ceo sovjetski vladajuci aparat,ukljucujuci i diplomatsko telo, drzi se neumoljivo te politike,kao sto se i automobil na daljinsko upravljanje, drzi zadate staze,bez skretanja sa nje,zastajuci samo kada naidje na prepreku preko koje ne moze da prodje. Clanovi ovog aparata nisu podlozni argumentima ili razlozima koji do njih dolaze preko spoljnih izvora. Njihov kompletan trening ih je naucio da ne veruju i da ne uzimaju u obzir ne bas preteranu ubedljivost spoljnjeg sveta. Kao beli pas ispred gramofona,sve sto oni cuju je samo gospodarev glas i on jedini koji ima sposobnost da opozove prethodno zadatu komandu. Iz ovoga strani predstavnik moze zakljuciti da njegove reci nece ostaviti nikakav uticaj na njih. Najvise cemu on moze da se nada da ce one biti prenete vrhu, koji je sposoban da menja partijsku politiku, Ali su cak i tada sanse da se pronadje logika u recima burzoaskih predstavnika male. Posto ne moze da postoji apel za zajednicke ciljeve, ne moze da postoji ni apel za zajednicki mentalni pristup. Iz ovih razloga, cinjenice odzvananju glasnije nego reci u usima Kremlja; a reci imaju vecu tezinu ukoliko reflektujum ili bivaju podrzane, cinjenicama o nepromenjivim vrednostima. Vec smo videli da Kremlj nije ni pod kakvom ideoloskom prinudom da ispuni svoje ciljeve sto brze. Kao Crkva, i on se trudi da postigne dugorocne ciljeve, i moze sebi da priusti strpljivost. Nema pravo da rizikuje postojece uspehe revolucije zarad uzaludnih tricarija buducnosti. I ucenja samog Lenjina zahtevaju veliki oprez i fleksibilnost u stremljenju ka komunistickim ciljevima. Opet ponavljam, ove percepcije su osnazene lekcijama ruske istorije: vekovnim nejasnim borbama izmedju nomadskih snaga za neutvrdjene, prostrane ravnice. Ovde su oprez, obazrivost, obmana,fleksibilnost, znacajni kvaliteti; njihova vrednost je veoma cenjena u ruskoj i orijentalnoj misli. Stoga Kremlj nema nikakvu grizu savesti prema povlacnjem pred superiornijim snagama, a s obzirom na to da ne nije ni pod kakvim pritiskom utvrdjenog rasporeda,ne postaje panican ukoliko dodje do potrebe za tim povlacenjem. Njegova politicka akcija je kao potok koji se konstantno krece svuda kuda mu je dozvoljeno, prema zadatom cilju. Glavna briga mu je da se osigura da je ispunio svaki dostupni cosak i kutak svetskog basena moci. Ukoliko naidje na neke nenapadljive prepreke na svom putuu, filozofski ih prihvata i prilagodjava im se. Osnovna stvar je da uvek treba i mora da postoji , neprestan, konstantan pritisak za ispunjenjem zadatog cilja, ali ne postoji, u sovjetskoj fizozofiji, nikakav trag vremenskog perioda u kom se to mora dogoditi. Ova razmatranja su ono sto,u poredjenju sa individualnom diplomatijom agresivnih lidera kao sto su Napolen i Hitler, sovjetsku diplomatiju cini ujedno i laksom i tezom za izlazenje na kraj. Sa jedne strane, ona je osetljivija na suprotstavljenu silu, spremnija je da popusti na nekim sektorima diplomatskog fronta kada oseca da je ta sila prejaka,i samim tim je racionalnija u pogledu logike i retorike moci. Sa druge strane, ne moze lako biti porazena,a ni obeshrabrena jednom pobedom protivnika. I strpljiva istrajnost koju poseduje, znaci da moze efikasno da se suoci, ne sa sporadicnim aktima koji predstavljaju trenutne hirove demokratskog misljena, vec samo sa inteligentnim,dugorocnim politikama ruskih protivnika- sa politikama koje su nista manje istrajne u svojim ciljevima i nista manje sarolike i bogate sredstvima, od Sovjetskog Saveza samog. U ovakvim okolnostima, jasno je da je neophodno da glavni element svake politike Sjedinjenih Americkih Drzava prema Sovjetskom Savezu bude dugorocno,strpljivo, a cvrsto i oprezno suzbijanje ruskih ekspanzivnih tendencija. Vazno je, medjutim, zapamtiti,da ovo nema veze sa spoljnom glumom: sa pretnjama i hvalisavim ili izlisnim ispoljavanjem spoljne "zestine". Dok je Kremlj u sustini veoma fleksibilan u pogledu reakcija na politicku stvarnost, ni u kom slucaju nije popustljiv po pitanju prestiza. Kao uostalom i svaka druga vlada, i on moze biti, zahvaljujuci netaktickim i pretecim potezima, biti smesten u polozaj iz kog nece moci sebi da priusti popustanje iako mu razum na to nalaze. Ruski lideri su ostri kriticari ljudske psihologije i kao takvi su veoma svesni da gubljenje samokonrole nikada ne moze biti izvor snage u politickim poslovima.. Brzo iskoriscavaju svaki vid slabosti kod protivnika. Iz svih ovih razloga je element sin qua non u odnosima sa Rusijom da strana vlada o kojoj se radi uvek bude hladnokrvna i pribrana i njeni zahtevi prema Rusiji trebaju biti postavljeni na takav nacin da ostavljaju mesta za popustanje koje nece previse skoditi ruskom prestizu.U svetlu svega gore pomenutog, bice jasno vidjeno da je sovjetski pritisak protiv slobodnih institucija zapadnog sveta nesto sto moze biti obuzdano umesnom i obazrivom primenom kontra-sile u seriji konstantnog menjanja geografskih i politickih tacaka, koje bi odgovarale promenama i manevrima sovjetske politike,ali koje ne moze biti sarmirano ili odgovoreno od daljeg postojanja. Rusi jedva cekaju duel beskonacnog trajanja, i vec vide da su u njemu postigli znatan uspeh. Mora se imati u vidu da je postojalo vreme kada je Komunisticka partija predstavljala mnogo vecu manjinu u ruskom nacionalnom zivotu,nego sto je sovjetska moc danas u svetskoj zajednici. Ukoliko ideologija ubedi ruske vladare da je istina na njihovoj strani i da, shodno tome, oni mogu cekati, oni od nas na koje ta ideologija nema nikakve pretenzije mogu objektivno ispitati ispravnost te premise. Sovjetska teza ne samo da implicira na nedostatak kontrole Zapada nad njihovom ekonomskom sudbinom, vec i pretpostavlja rusku ujedinjenost, disciplinu i strpljenje na beskonacno dug vremenski period. Hajde da ovu apokalipticnu verziju spustimo nazad na zemlju i pretpostavimo da zapadni svet nadje dovoljno snage i sredstava da obuzda sovjetsku moc na period od 10 do 15 godina. Kakvi bili uzroci toga po Rusiju?Sovjetski lideri, koristeci doprinose moderne tehnologije za umetnost despotizma,resili su pitanje poslusnosti u granicama svoje moci. Neki izazivaju njen autoritet; pa cak i oni koji se na to usude nadju se u nemogucnosti da uspeju u tome protiv organa suzbijanja u drzavi. Kremlj je takodje dokazao sposobnost da ispuni svoj cilj izgradnje, bez obzira na interese stanovnika, indusrijskog postrojenja teske metalurgije u Rusiji, koje nije, samo da pojasnimo,jos uvek zavrseno,ali bez obzira na to nastavlja da raste i priblizave se onim postrojenjima u drugim glavnim industrijskim zemljama. Sve ovo zajedno, medjutim, kako odrzavanje unutrasnje politicke sigurnosti,tako i izgradnja teske industrije, je izvrseno sa velikim gubicima u vidu ljudskog zivota i ljudske nade i energije zahtevajuci upotrebu takvog prinudnog rada koji je bio jedinstven u modernom svetu u uslovima mira. Ukljucivalo je zanemarivanje ili zloupotrebu drugih sektora sovjetskog ekonomskog zivota, narocito agrikulture,proizvodnju potrosackih dobara, stambenu izgradnju i transport. Na sve to, rat je dodao i svoj ogroman doprinos u vidu destrukcije,smrti i iscrpljenja ljudstva. Kao posledicu ovoga,u Rusiji imamo populaciju koja je fizicki i duhovno iznurena. Veliki broj ljudi je bez iluzija,skepticno i nisu vise,kao nekad, toliko podlozni magicnom uticaju sovjetske moci, koju ona jos uvek ima na svoje sledbenike u inostranstvu. Zudnja sa kojom su se ljudi uhvatili za malo predaha koji je nudila crkva iz taktickih razloga za vreme rata bilo je elokventno svedocenje da su njihovi kapaciteti za veru i odanost nasli malo nacina da buzu izrazeni kao sredstvo za postizanje ciljeva rezima. U ovakvim okolnostima se javlaju ogranicenja fizickoj i nervnoj snazi samih ljudi. Ova ogranicenja su apsolutna, i vezuju se i za najsurovije diktature,jer van njih ljudi ne mogu biti izbaceni. Kampovi prinudnog rada i druga sredstva ogranicenja obezbedjuju privremene nacine za prisiljavanje ljudi da rade duze nego sto zele i nego sto diktira sama ekonomija; ali ako ih ljudi uopste prezive postanu stari pre vremena, i moraju se smatrati ljudskim gubicima u korist diktature. Ovde mogu biti od pomoci samo mladji narastaji. Mladja generacija, uprkos svim promenama i patnjama, brojna je i snazna; i Rusi su talentovan narod. Mada, tek treba da se vidi kakvi ce biti efekti abnormalnih emocionalnih tragova iz detinjstva koje su sovjetski vladari stvorili,a rat izuzetno povecao na njihove ucinke kada stasaju. Stvari kao sto su bezbednost i blagostanje susedstva su prakticno prestali da postoje u SSSRu van najzabacenijih sela i farmi. Posmatraci jos uvek ne mogu sa sigurnoscu da kazu da li ce to ostaviti pecat na sveukupan kapacitet narastaja koji sada sazrevaju.Pored toga, imamo cinjenicu da je sovjetski ekonomski razvoj, mada moze da nabroji i neka znatna postignuca, bio nepouzdano nejednak i nedosledan. Ruskie Komuniste koji govore o "nejednakom razvoju kapitalizma" trebalo bi da bude sramota kada se dodje do razmatranja njihove nacionalne ekonomije.U njoj su se neke grane, kao metalurgija i masinska industrija, sirile na racun drugih sektora. Ovde se govori o naciji koja tezi ka tome da za kratak vremenski period postane jedna od najvecih industrijskih sila na svetu, a jos uvek nema mrezu autoputeva vrednu pomena, i samo primitivnu zeleznicku mrezu.Mnogo toga je uradjeno da se poveca efikasnost rada i da se primitivno seosko stanovnistvo obuci za rad na masinama, ali je odrzavanje i dalje suvise veliki nedostatak celokupne sovjetske ekonomije. Gradjenje je naglo i gradjevine su loseg kvaliteta. Amortizacija je ogromna. U ogromnom broju sektora ekonomije,jos uvek nije moguce usaditi neke od karakteristika obucenih radnika Zapada kao na primer kulturu proizvodnje i tehnicko samopostovanje. Veoma je tesko predvideti kako se ovi nedostaci mogu sto ranije ispraviti, s obzirom na umornu i naciju slomljenog duha koja svoje duznosti obavlja pod velom straha i prinude. Sve dok se oni ne prevazidju, Rusija ce ostati ekonomski ranjiva i u odredjenom smislu impotentna nacija, sposobna za izvoz svog elana i emitovanje specificnog sarma svoje primitivne politicke vitalnosti, ali krajnje nesposobna da podrzi onu izvoznu robu koja zaista doprinosti materijalnoj moci i prosperitetu. U medjuvremenu, velika nesigurnost se nadvila nad politickim zivotom Sovjetskog Saveza koja se ogleda u prenosu vlasti sa pojedinca ili grupe na druge.Ovo je, naravno, izrazito problem licne Staljinove pozicije. Moramo se prisetiti da je njegovo nasledjivanje Lenjinove pozicije u piramidalno uredjenoj Komunistickoj partiji jedini takav prenos individualnog autoriteta koji je Sovjetski Savez doziveo. Ovom transferu je trebalo 12 godina da se konsoliduje. Kostao je zivota milione ljudo i uzdrmao zemlju do temelja. Prateca podrhtavanja su se osecala i kroz ceo revolucionarni pokret,na stetu samog Kremlja. Uvek je moguce da se neki drugi prenos vrhovne vlasti moze odigrati tiho i neupadljivo,bez bilo kakvih posledica. Ali, sa druge strane, moguce je da pitanja koja prate taj prenos dovedu do , koristeci se Lenjinovim recima, jedne od onih "neverovatno brzih tranzicija" koje se mogu kretati od "nezne obmane" do "divljeg nasilja", a to je upravo ono sto karakterise rusku istoriju i sto moze uzdrmati sovjetsku vlast do temelja. Medjutim,ovde se ne radi samo o Staljinu. Od 1938.u visim krugovima Sovjetske vlasti postoji zamrzavanje politickog zivota. Sveruski kongres Sovjeta, u teoriji vrhovno telo Partije, trebalo bi da se sastaje jednom u tri godine, a uskoro ce se navrsiti 8 punih godina od poslednjeg sastanka. Za svo ovo vreme,clanstvo Partije se udvostrucilo. Partijski mortalitet za vreme rata bio je ogroman; a danas vise od pola clanstva cine ljudi koji su u nju uslu nakon poslednjeg sastanka Kongresa. Istovremeno, mala grupa muskaraca je dospela na vrh kroz neverovatnu seriju nacionalnih preokreta. Naravno, postoji razlog zasto su se ratna iskustva dovela do korenitih promena u svakoj od vlada zapadnih drzava. Naravno da su uzroci tog fenomena toliko elementarni da predtavljaju sadasnjost mracnog politickog zivota Sovjetskog Saveza,ali njima jos uvek nije dato priznanje u Rusiji.Iz ovoga se mora pretpostaviti da cak u tako visokodisciplinovanoj organizaciji kao sto je Komunisticka partija postoji rastuca divergencija u pogledu godina,stavova i interesa ogromnog clanstva, tek regrutovanih u pokret, i malog samo-produzavajuceg kruga ljudi koji su na vrhu, kog najveci broj clanova nije nikada upoznao, nije razgovarao i nije imao nikakvu politicku prisnost. Tesko je,u ovakvim okolnostima, reci da li bi se eventualno podmladjivanje visih sfera autoriteta (a to je samo pitanje vremena) odigralo mirno i glatko, ili bi rivali u trci za visom vlascu posegli ka politicki nezrelim i neiskusnim masama u cilju sticanja podrske za svoje zahteve. Ako se ovo nekada dogodi, imalo bi neobicne posledice po Komunisticku partiju: clanstvo je, u celini, nauceno samo gvozdenoj disciplini i poslusnosti, a ne kompromisu i prilagodjavanju. Ukoliko bi se razjedinjenost pojavila i paralisala Partiju, haos i slabost Rusije bi se pojavili u neopisivim oblicima. Iz prilozenog smo videli da je sovjetska vlast samo kora koja prikriva amorfnu masu ljudi kojima nije dozvoljeno da imaju nezavisnu organizacionu strukturu. U Rusiji ne postoji cak ni ono sto bismo mogli nazvati lokalnom vladom. Sadasnje generacije Rusa nisu spoznale spontanost kolektivnog organizovanja. Naime, ukoliko bi se nekada nesto dogodilo sto bi narusilo jedinstvo i efikasnost Partije kao politickog instrumenta, Sovjetska Rusija bi se mogla preko noci promeniti iz jedne od najjacih u jednu od najslabijih i najbednijih nacionalnih drustava.Stoga buducnost sovjetske moci mozda i nije tako sigurna kao sto je ruska sposobnost samoobmanjivanja predstavlja ljudima u Kremlju. Da umeju da zadrze svu vlast za sebe,vec su pokazali. Da umeju da je mirno i lako predaju drugima ostaje da se dokaze. U medjuvremenu, teskoce njhove vladavine i preokreti u medjunarodnom zivotu,naneli su teske gubitke snazi i nadama velikog broja ljudi na kojima ta vladavina i pociva. Zanimljivo je da je ideoloska moc sovjetskog autoriteta najjaca izvan granica Rusije,izvan dometa njene vlasti. Ovaj fenomen nas dovodi do komparacije koju je u svojoj sjajnoj knjizi "Budenbrokovi" iskoristio Tomas Man. Zapazajuci da ljudske institucije najcesce pokazuju najvecu brilijantnost u momentima kada je unutrasnji raspad najvise uznapredovao, uporedio je porodicu Budenbruk,u danima njihovog najveceg glamura,sa jednom od onih zvezda koje su najsjajnije kada su u stvarnosti pre dosta vremena pretale da postoje.Da li nam iko sa sigurnoscu moze reci da jarko svetlo kojim Kremlj jos uvek obasjava nezadovoljne narode zapadnog sveta nije samo mocni odsjaj konstelacije koja je zapravo na izdisaju? Ovo ne moze biti dokazano. Ali, mogucnost ostaje ( a po misljenu ovog pisca,veoma je jaka) da se sovjetska vlast, kao i njihova koncepcija kapitalistickog sveta, nalazi izmedju semenja sopstvenog raspada i da je klijanje tog semenja veoma dobro napreduje. Jasno je da SAD ne mogu u skorasnjoj buducnosti ocekivati da imaju prisne politicke odnose sa sovjetskim rezimom. One moraju da nastave da posmatraju Sovjetski Savez kao svog rivala,a ne partnera, u politickoj areni. Moraju nastaviti da ne ocekuju od sovjetse politike da reflektuje bilo kakvu apstraktnu teznju ka miru i stabilnosti, nikakvu realnu veru u mogucnost koegzistiranja Kapitalizma i Socijalizma, vec samo oprezan, konstantan pritisak koji vodi remecenju i slabljenju svih rivalskih uticaja i moci.U ravni sa ovim, su cinjenice da je Rusija, kao protivnica zapadnog sveta u globalu, jos uvek mnogo slabija strana, da je sovjetska politika veoma fleksibilna, i da sovjetsko drustvo ima nedostatke koji ce vremenom oslabiti njegov ukupni potencijal. To bi samo po sebi garantovalo Sjedinjenim Drzavama zauzimanje, sa razumnim poverenjem, politike cvrstog suzbijanja, dizajnirane da suoci Ruse sa nepromenljivom kontra-silom na svakoj tacki u kojoj pokazu znake krsenja mira i stabilnosti u svetu zarad sopstvenih interesa. U stvarnosti mogucnosti americke politike sezu mnogo dalje od odrzavanja statusa quo i nadanja najboljem. SAD imaju u potpunosti mogucnost da uticu svojim akcijama na unutrasnji razvoj, kako u samoj Rusiji, tako i u celom medjunarodnom Komunistickom pokretu,kojim je ruska politika odredjena velikim delom. Ovo nije samo pitanje skromnih mera informativnih aktivnosti koje ova vlada moze sprovesti kako u SSSRu tako i drugde, iako je i to veoma vazno. To je mnogo vise pitanje stepena do kog SAD mogu ostaviti kod razlicitih naroda utisak drzave koja zna sta zeli,koja uspesno izlazi na kraj sa problemima svog unutrasnjeg zivota i odgovornostima koje ima kao Svetska Sila, kao i drzave koja ima duhovnu vitalnost da nastavlja po svome bez obzira na glavne ideoloske struje. U meri u kojoj ovakav utisak moze biti stvoren i odrzan, ciljevi ruskog komunizma moraju biti predstavljeni kao jalovi i besmisleni, nade i entuzijazam onih koji podrzavaju Moskvu moraju se smanjiti, i mora se uloziti dodatan napor u spoljnu politiku Kremlja. Naime,trosnost kapitalistickog sveta predstavlja osnovno nacelo komunisticke filozofije. Cak i da Sjedinjene Drzave ne dozive ranu ekonomsku krizu koju su gavrani Crvenog Trga predvidjali sa takvim zadovoljstvom od kada su neprijateljstva prekinuta,i to bi imalo duboke i vazne posledice u komunistickom svetu.Po istom principu, pokazatelji neodlucnosti, razjedinjenosti i unutrasnje dezintegracije u ovoj zemlji imaju stimulisuci efekat na ceo Komunisticki pokret. Pri svakom dokazu postojanja neke od ovih tendencija, uzbudjenje i nada se javljaju u komunistickom svetu; nova samouverenost se moze primetiti u hodu Moskve; nove grupe stranih pristalica se ukrcavaju u ono sto vide kao otvoreni karavan medjunarodne politike; a ruski pritisak u medjonarodnim poslovima duz cele te linije raste. Preterano bi bilo reci da bi samo americko ophodjenje samo,bez asistiranja, moglo da odredjuje zivot i smrt Komunizma i da dovede do ranog pada sovjetske vlasti u Rusiji. Mada,mozemo konstatovati da one zapravo u svojim rukama imaju moc da povecaju ogranicenja pod kojima se sovjetska politika moze odvijati, nametnu Kremlju mnogo veci stepen umerenosti i obazrivosti od onog koji je zapazen poslednjih godina, i na ovaj nacin promovisu tendencije koje ce postepeno dovesti do raspada ili postepenog opadanja sovjetske moci. Nijedan misticni, Mesijanski pokret- a pogotovu ne onaj u Kremlju-ne moze da bude vecno suocen sa razocarenjima, bez eventualnog prilagodjavanja na ovaj ili onaj nacin logicnom stanju stvari.S toga ce do ove odluke doci u samoj zemlji. Pitanje sovjetsko-americkih odnosa je u biti test sveukupne vrednosti SAD-a kao nacije medju nacijama. Da bi izbegle unistenje Sjedinjene Drzave samo moraju da dosegne do svojih najboljih tradicija i dokazu da su vredne da ostanu velika nacija. Sa sigurnoscu mozemo reci, da nikada nije postojao pravedniji test nacionalnih kvaliteta od ovoga. U svetlu ovih okolnosti, pazljivi posmatrac rusko-americkih odnosa nece naci nikakav razlog za zalbu u izazovu koji Kremlj predstavlja americkom drustvu. On ce pre osetiti zahvalnost prema providjenju koje je obezbedivsi americkom narodu ovaj nezamenljivi izazov,celu njivou bezbednost kao nacije nacinio zavisnom od njihove snage da se priberu i prihvate odgovornost moralnog i politickog vodjstva koje je istorija stavila na njiohova pleca. Reference1. "Concernig the Slogans of the United States of Europe" Avgust 1915. Zvanicna sovjetska edicija Lenjinovih dela.2.Ovde i na drugim mestima u radu se "Socijalizam:odnosi na Marksizam i Lenjinski komunizam, a ne na Liberalni socijalizam druge medjunarodne podvrste Jos jedna "Velika debata": Nacionalni intere Sjedinjenih DrzavaHans. J. MorgentauPolemika koja je nastala u vezi sa ambasador Kenanovim i mojim najskorijim publikacijama, razlikuju se od velikih istorijskih debata oko americke spoljne politike u 2 znacajna aspketa.Ona postavlja pitanje od fundamentalnijeg znacaja za razumevanje americke spoljne politike kao i politike uopste,od onih sa kojima su bile suocene prethodne "velike debate", i bavi se time najvecim delom terminima koji nisu pogodni za razumevanje. Velike debate proslosti, kao na primer intervencija -neutralnost 1793, ekspanzija -status quo pre Meksickog i posle Spansko-americkog rata,medjunarodna saradnja-izolacija u dvadesetim, intervencija-apstinencija u kasnim tridesetim godinama dvadesetog veka- razvijale su se oko jasnih aspekata spoljne politike. 1793. mogli ste ili da budete za ulazak u rat sa Francuskom,ili za zadrzavanje neutralne pozicije, 1840. ste ili jeste ili niste opravdavali anektiranje Teksasa. Na prelazu 2 veka ste ili podrzavali prekookeanske ekspanzije, ili bili protiv toga. Dvadesetih godina ste ili zagovarali ulazak u Drustvo Naroda, ili ostajanje van njega. Kasnih tridesetih godina ste ili zeleli da se suprotstavite silama Osovine svim sredstvima osim rata, ili da se suzdrzite od intervencije. Ono sto razlikuje "realisticku" od "utopijske" pozicije ne moze tako precizno biti izrazeno terminima alternativnih spoljnih politika. Obe skole misljena mogu i cesto podrzavaju iste politike. Ono sto ih razlikuje nije uvek stvar prakticne dedukcije, vec filozofije i normi.Pitanje koje postavlja sadasnja debata tice se prirode svih politika,preciznije,amercike tradicije u spoljnoj politici. Istorija moderne politicke misli predstavlja retrospektivu rivalstva 2 skole koje se u potpunosti razlikuju u vidjenju prirode coveka,drustva i politike. Jedna od njih veruje da se racionalan i moralan politicki rezim,zasnovan na univerzalno prihvacenim apstraktnim principima, moze postici ovde i sada. To pretpostavlja sustinsku dobrotu i beskrajnu prilagodljivost ljudske prirode i neuspeh socilanog poretka da dosegne racionale standarde pripisuje manjku znanja i razumevanja, zastarelim drustvenim institucijama,izopacenosti odredjenih izolovanih pojedinaca ili grupa. Ova skola misljenja veruje da ce kroz obrazovanje,reformu,i sporadicnu upotrebu sile uspeti da prevazidje gorepomenute nedostatke. Nasuprot tome,druga skola veruje da svet, nesavrsen iz realisticke pozicije, predstavlja proizvod snagama koje su urodjene ljudskoj prirodi. Da bi se on poboljsao mora se raditi rame uz rame sa ovim snagama,a ne protiv njih. S obzirom na ovo, u svetu suprotsavljenih interesa i konflikata medju njima, moralni principi nikada ne mogu biti potupuno postignuti, ali im se moze pribliziti kroz stalno uravnotezavanje interesa i sprecavanje konflikata.Ona veruje da univerzalni princip svih pluralistickih drustava treba da bude sistem " kocnica i ravnoteza". Vise se bazira na istorijskim presedanima,nego na apstraktnim principima i tezi postizanju manjeg zla,a ne apsolutnog dobra. Suprotstavljenost ove dve osnovne koncepcije coveka i politike je u samoj srzi ove polemike. To je ista supotstavljenost koja je ispoljena u Berkovom delu posvecenom filozofiji Francuske revolucije. Naravno, ako uzmemo u obzir tuzno stanje politicke misli danasnjice, ne mozemo ocekivati da ce politicki realisti govoriti Berkovim glasom, niti da ce utopisti dostici standarde Kondorsea ili Rusoa, ali naucnici mogu diskutovati bez uvreda i sa ispravnim pogledom na utvrdjene cinjenice. Da bismo odbacili teoriju koja je samo prividno naucna, neophodno je da prvo objasnimo sta zapravo predstavlja naucnu teoriju. Naucna teorija je pokusaj da se unese red i da se prida odredjeno znacenje masi podataka koji bi bez toga ostali neorganizovani i nerazumljivi. Svako ko pobija naucnost odredjene teorije ,mora ili obezbediti teoriju superiorniju po svojim naucnim funkcijama, ili, u najmanju ruku, potkrepiti ovu tvrdnju dokazima da se odredjene cinjenice onakve kakve zaista jesu,ne mogu interpretirati na nacin na koji ta teorija tvrdi. Kada nam istoricar kaze da ravnoteza moci nije univerzalni princip politike, ni unutrasnje, ni spoljne, da je praktikovana u Evropi samo ograniceni vremenski period i da je SAD nisu nikada primenjivale, da je unistila drzave koje su je koristile, njegova duznost je da nam kaze i kako da sredstvima istorije odbacimo istorijske podatke pomocu kojih je na primer Dejvid Hjum dokazao univerzalnost ravnoteze moci, a Pol Skot Movrer i Alfred Vag da su je i SAD koristile; ono o cemu je Kautilja pisao u 14 veku pre n.e sumirajuci teoretsko i prakticno predanje indijskog umeca upravljanja drzavom terminom ravnoteze moci; cime su se sluzili grcki gradovi-drzave,Rimska republika, srednjevekovni carevi i pape ako nisu ravnotezom moci; i kako su nacije koje su ili zapostavljale ove principe ili ih pogresno primenjivale dozivele vojni i politicki poraz ili cak potpuni nestanak, dok su nacije koje su ih primenjivale svesno i veoma cesto, kao na primer Velika Britanija, uzivale neprikosnovenu moc tokom jako dugog vremenskog perioda. Istoricar koji zeli da zameni ravnotezu moci kao vodeci princip americke spoljne politike "tradicijom pacifizma i humanitarizma" "u"stanju koordinacije", ima tezak zadatak da prvo objasni kako je doslo do toga da se prvobitnih 13 drzava toliko prosirilo do danas,pa zauzimaju dobar deo celokupnog kontinenta, prostiruci se paralelno sa azijskom obalom i duz toka reke Elbe. Ako je do toga doslo zahvaljujuci "humanitarizmu i pacifimu", mozemo reci da nikada, u istoriji sveta, dobrociniteljstvo nije bilo tako darezljivo nagradjeno! Nas istoricar ne samo da mora pruziti objasnjenje za enormno sirenje Amerike, vec i specificne spoljne politike koju su ovo sirenje omogucile. Lakse je objasniti uspesno premestanje podrske SAD-a sa Velike Britanije na Francusku, i obrnuto od pocetka Rata kralja Dzordza 1744 do rata iz 1812. terminom upravljajuce drzave,nego ravnotezom moci? Isto pitanje se odnosi i na odlaganje priznanja nezavisnosti spanskim kolonijama sve do 1822., kada je Florida dobijena od Spanije, pa je Spanija prestala da predstavlja hemisfernu opasnost za SAD. Takodje, isto vazi i za samu Monroovu doktrinu za Linkolnovu politiku prema Velikoj Britaniji i Francuskoj, i za nasu uspesnu politiku u vezi sa Meksikom i Karibima. Mozemo nasumicno izabrati bilo koju politiku koju su Sjedinjene drzave sprovodile do 1919, i svaka ce, osim mozda Rata iz 1812. , biti shvacena pozivanjem na nacionalni interes definisan u vidu moci- politicke,vojne i ekonomske, pre nego principom stanja uskladjenosti. Neizbezan ishod ovakvog ispitivanja se moze sumirati sledecim recima:Spokoj i prosperitet su nas naterali da zelimo da ceo svet bude srecan i zadovoljan kao mi; i pretpostavljamo da institucije i principi kao nasi predstavljaju oprobanu,dobitnu kombinaciju. Sa druge strane, kada su se pojavila pitanja koja zadiru u nas interes, nismo bili nesebicni. Pokazali smo se spremnima da reagujemo. Nase akcije usmerene protiv Spanije na Floridi, i protiv Meksika na obali Pacifika; nas stav prvo prema Spancima,a kasnije i Francuzima oko kontrole Misisipija; snaga sa kojom smo priterali Indijance uza zidsvaki put kada su nam se nasli na putu, nisu nista bolje pristajale nasoj ulozi sirenja i zalaganja za mir,pravdu i slobodu od agresije jakih nacija kada im se protivreci. Cak je i gospodin Dzeferson, filantrop i pobornik miroljubive i skromne vlasti, posluzio kao primer dvostruke naravi ljudi kojima je vladao. "Mir je nasa strast"svojevremeno je izjavio, ali se ta strast stisala kada je uvideo da usce Misisipija samo sto nije preslo u ruke Francuske. Bez obzira na to sto je on Francusku voleo, a mrzeo Englesku, nije oklevao kog jezika da se drzi."Na svetu postoji" napisao je u pismu poslatom gospodinu Livingstonu u Pariz, "samo jedan veleposednik koji je nas prirodni i uobicajen neprijatelj. Onaj dan kada Francuska bude zauzela Nju Orleans zapecatice savez dve nacije koje, delujuci zajednicki, mogu odrzavati prevlast na moru. Od tog trenutka moramo se staviti na raspolaganje britanskoj floti i britanskom narodu." Nasi interesi se moraju kretati unapred, bez obzira na nas altruizam; druge nacije moraju prema tome shvatiti da nisu u igri, i da ne pokusavaju da budu mi. Ova realisticka procena americke tradicije u spoljnoj politici je objavljena 1901. u Atlantskom mesecniku. Autor je profesor jurisprudencije i politicke ekonomije na Prinstonu Vudro Vilson.Nije potrebno nista vise reci da bi se pokazala neprimenjivosti "humanitarizma i pacifizma" i "stanja koordinacije" na postojece cinjenice. A cime se potkrepljuje teza o primenjivosti?Trima stvarima: nacinom na koji americki drzavnici govore o americkoj spoljnoj politici, pravnom fikcijom "stanja koordinacije", i na kraju, i najvise, emocionalnim porivom da se americka spoljna politika predstavi u humanitaristickim, pacifistickim terminima. Naime, elementarno je da se karakter spoljne politike moze doznati iskljucivo kroz proucavanje izvrsenih politickih poteza i njihovih predvidivih posledica. S toga mozemo saznati sta su drzavnici zaista uradili i na osnovi predvidivih posledica njihovih postupaka mozemo zakljuciti koji su mogli biti njihovi ciljevi. Medjutim, puko proucavanje cinjenica nije dovoljno. Da bi sirov istorijski materijal zadobio neko znacenje,moramo istorijskoj realnosti prici sa racionalnom obrisom, mapom koja ce nam sugerisati moguce smisao istorije. Drugim recima, postavljamo se u poziciju drzavnika koji se srece sa nekim problemom pod odredjenim okolnostima i da se zapitamo, koji su racionalne alternative izmedju kojih drzavnik moze izabrati ko se treba suociti sa ovim problemom pod datim okolnostima, pretpostavljajuci uvek da on dela racionalno, i koju od ovih racionalnih alternativa ce uzimajuci u obzir sam problem i okolnosti ovaj drzavnik najverovatnije izabrati?Ovo predstavlja testiranje ponudjene racionalne hipoteze suprotstavljene stvarnim cinjenicama i njihovim posledicama koja daje smisao istorijskim ciniocima i omogucuje naucno pisanje politicke istorije. U toku samog procesa pisanja istorije spoljne politike drzavnicke interpretacije njihovih postupaka, narocito ako su bili usmereni ka siroj javnosti, moraju imati strogo supsidijarnu poziciju. Javno samotumacenje ucesnika na politickoj sceni je samo po sebi, je politicki akt koji ima za cilj da odredjenu politiku predstavi svojim pristalicama u okvirima njihovog moralnog i politickog nasledja, a one koji su protiv,sa druge strane, da obmane i osramoti. Ovakve deklaracije zaista mogu baciti senku na karakter i ciljeve na sprovodjenu politiku, ako se posmatraju kao paralelne a ne podredjene,sa racionalnim hipotezama, akcijama i posledicama. Mada, opet, izuzetno je tesko posmatrati spoljnu politiku kroz prizmu zvanicnih izjava, koje, kao uostalom i vecina takvih izjava, daju humanitaristicko i pacifisticko opravdanje politika koje sprovode. Ukoloko bi neko bio dovoljno smeo da napise istoriju svetske politike koristeci se ovako nekritickim metodom, on bi potpuno i veoma lako dosao do zakljucka da je spoljna politika svih nacija, od Tamerlana do Staljina, inspirisana humanitaristickim i pacifistickim idealima. Apsurnost ovakvo dobijenog proizvoda,bila bi potpuno srazmerna koriscenoj metodi. Samo koriscenjem metoda koji prihvata izjave drzavnika kao dokaz karaktera sprovodjene politike, princip "stanja koordinacije" stice utisak verodostojnosti. Drzavnici i internacionali advokati su imali naviku da govore o "jednakom dostojanstvu" svih drzava bez obzira na "bogatstvo, moc, velicinu, stanovnistvo ili kulturu",sto po mom misljenju, i znaci "stanje koordinacije". Takodje,ono se moze odnositi i na princip federalizma u medjunarodnim odnosima". Kao primeri dati su odnosi izmedju drzava Saveza, drzava americkog sistema, clanica Komonvelta i clanica Svajcarske Konfederacije. Naime, kada bi ceo svet bio uredjen u skladu sa ove 4 politicke jedinice,pretpostavlja se da bi sloboda,dostojanstvo i mir svih nacija bio osiguran.Nema potrebe ispitivati teoretske i prakticne vrednosti ovog principa , iz razloga sto nijednom od 4 pomenuta politicka entiteta, on ne pruza principe politickog organizovanja. Jednakost drzava kao politicki temelj Sjedinjenih Drzava, poceo je da iscezava kada je predsednik Marsalovog Vrhovnog suda, resio dvoznacnost Ustava u korist federalne vlade,a potuno je iscezao kada je Gradjanski rat potvrdio ovo stanoviste. Jednakost drzava danas postoji samo u sneci i na osnovu nadredjenosti politike federalne vlasti ,i bez kohezione snage ovih politika ne bi bilo ni jednakih drzava. Da su ove snage federalnih vlada ogranicene i odredjene principom federalizma, tj ustavom, je sasvim druga stvar; ona se tice podele vlasti izmedju federalnih vlada i njihovog polozaja u sistemu "kocnica i ravnoteza", ali nema nikakve veze sa jednakoscu drzava kao navodnog temelja americkog sistema vlasti. Sa izuzetkom senatorskog predstavljanja, princip jednakosti drzava je danas, kao i skoro jedan ceo vek pre toga lisen politickog sadrzaja. Moze posluziti jedino kao princip regionalnog organizovanja, administrativne decentralizacije, i iznad svega, ustavne retorike. Ono sto ovaj princip zaista predstavlja je bilo istaknuto pre vise od 50 godina od strane zvanicnog Vasingtona koji je na pitanje "Da li su drzave po Ustavu jednake? " odgovorio da "teorija jednakih drzava pada u vodu".Slicno, federalizam Svajcarske rezultat je dugacke serije gradjanskih ratova od kojih je poslednji vodjen pre malo vise od jednog veka, kojom je ustanovljena predominacija kantona nemackog govornog podrucja u konfederaciji. I ovde je postojanje dominantne moci locirano u jednom segmentu federalnog sistema, sto uopste i omogucava federalziam. Po istom principu, neprikosnovena supermatija Sjedinjenih Drzava na zapadnoj hemisferi postoji kao kljucna kost americkog sistema.Dok god je ova supermatija osigurana, nema, sa jedne strane , potrebe za Sjedinjene Drzave da se isticu u politickoj i vojnoj sferi, i mogu sebi da priuste da vode politiku Dobrog suseda; na drugoj strani, nijedna druga clanica sistema nema mogucnost efikasnog suprotstavljanja SADu.. To je upravo ono sto princip "stanja koordinacije" znaci na zapadnoj hemisferi. Posledicno, kada god je postojala cak i najmanja opasnost za SAD, obicno podstrekivanjem koje dolazi izvan ove hemisfere, one su isticale svoju superiornost u samoj hemisferi i reagovale onako kako bi najveci broj drzava reagovao pod istim uslovima. Kakva god mogucnost za zajednickom politikom postoji u Komonveltu, ona predstavlja rezultat zajednickih interesa clanica. Drugim recima, one mogu delovati ili zajedno, ili svaka od njih moze saradjivati sa drugim drzavama, u zaviosnosti od toga sta im interesi nalazu. Kao sto svedoce primeri Australije, Novog Zelanda, Juzne Afrike i Indije, njihovo clanstvo u Komonveltu nema velikog uticaja na ovu odluku; clanstvo predtavlja samo podsetnik na vreme kada je Velika Britanija mogla, na osnovu svoje superiorne moci, da obezbedi saradnju medju clanicama. Postavlja se pitanja sta onda ova 4 primera "stanja koordinacije" imaju zajednicko sto moze uspostaviti specifican tip medjudrzavnih odnosa medju njima, i koji zakljuci mogu biti izvedeni iz ovoga za dalje uredjenje sveta? Kako se cini, jedina stvar koju ove 4 jedinice imaju zajedno jeste pravna odredba o jednakosti clanica ovih sistema, i ona karakteristika nije njima jedinstvena, vec predstavlja opsti princip medjunarodnog prava primenjivog na sve suverene drzave. U sferi politike, cini se da one nemaju nista zajednicko. Medjutim, stvar koju nastoje da pokazu jeste vaznost distribucije politicke moci, za uspostavljanje federalnih i egalitarnih odnosa medju drzavama. Politicka kohezija federalnog sistema rezultat je superiorne moci koju neka od federalnih jedinica poseduje. Na osnovu te moci, predominantna strana sebi moze dati pravo odredjivanja merila jednakosti drugim federalnim clanicama u nepolitickoj sferi. Ova zapazanja nas vracaju na politiku moci i ravnotezu moci kojoj je "stanje koordinacije" trebalo da bude alternativa.Istini za volju, nisu nezainteresovana promisljanja cinjenica udahnula zivot teoriji "stanja koordinacije". Ona predstavlja odgovor na emocionalni poriv, a posto ova emocija nije svojstvena nijednom autoru posebno, vec je tipicna narodna reakcija na novu ulogu koju Sjedinjene Drzave moraju odigrati u svetskim poslovima, zasluzuje kratku analizu. Jedno od najvecih dozivljaja naseg vremena koji se prosirio americkom mislju je opstajanje SADa kao nacije medju nacijama, izlozene istim sansama, iskusenjima, rizicima i odgovornostima kao i druge drzave. Da bi bilo jos upecatljivije, uporedicu ga sa ocekivanjima koja smo imali za vreme Drugog svetskog rata. Mi smo ocekivali da nam taj rat vrati bezbednu, izolovani, nezavisnu poziciju u svetskim poslovima koju smo nasledili od nasih Osnivaca, i koju smo uspesnu ocuvali sve do Prvog svetskog rata. Izbegavanjem onogo sto smo smatrali Vilsonovim greskama,ocekivali smo da iz rata izadjemo ako ne nezavisniji,onda sigurno bezbedniji nego kad smo u njega usli. Zapravo, verovatno cak ni u ranim danima Republike, nismo bili toliko izlozeni opasnostima spolja nego sto smo dana, i nikada nismo imali manje slobode u ocuvanju nasih interesa. Sokantno je shvatiti da je srecno poglavlje u istoriji jedne nacije zavrseno. Postoje oni koji su se pomirili za neizbeznim,mada sa neizmernom tugom,i pokusavaju da primene lekcije proslosti na sadasnje zadatke. Postoje i oni koji pokusavaju da pobegnu od razocaravajuce i pretece stvarnosti u carstvo fantazije. Do sada su se razvile 3 takve fikcije kao odgovor na americku moc i svetsko upravljanje: fikcija o uzaludnom americkom ucescu u ratu, fikcija americke izdaje i americkoe naivnostiPrva od ove tri fantazije pretpostavlja da je sadasnja nepovoljna pozicija Amerike rezultat ne neophodnosti,vec gluposti americkih predsednika koji su bespotrebno intervenisali u 2 rata. Zatim,u drugoj se nepovoljna pozicija pripisuje izdaji koja se dogodila na visokim polozajima,gde su plodovi pobede predati neprijatelju, dok se u poslednjoj porice postojanje nepovoljnog polozaja SADa i tvrdnjom da je sve to samo obmana americkog naroda. Da bi se podrzalo negiranje aktuelnih desavanja sadasnjosti,ono se oslanja na fikciju iz proslosti.Sjedinjene Drzave ne moraju da nose intelektualni, moralni i politicki teret koji ide zajedno sa politikom moci i ravnotezom moci; s obzirom na to da ga nisu nosile u proslosti. Zlatno doba politicke nevinosti proslosti baca sjaj na vidljivo manju nevinost sadasnjice i obecava buducnost u kojoj ce ceo svet ici americkim stopama,odbacujuci teoriju moci i ravnoteze moci,a prihvatajuci "stanje koordinacije". Nas program ponovnog naoruzanja ,kako je navedeno u Atlantskom bezbednosnom paktu,nema nista sa uspostavljanjem ravnoteze moci vec se odnosi na "uredjenje sto veceg dela sveta po principu stanja koordinacije. Mozda ce se pokazati mogucom pod sadasnjim uslovima izgradnja sistema bez ulazenja u konflikt sa Rusijom, ali cak i da do rata dodje, znacemo da se bar borimo za nesto sto je vredno zrtvovanja nasih zivota i dragocenosti. " Stoga fikcijsko objasnjenje americke proslosti,koje je pocelo nepozvano-radi objasnjenja patriotske poboznosti, preti da postane ideologija treceg svetskog rata. Moramo pobeci iz nepoznatog,neprijatnog i opasnog zagrljaja sadsnjice i uploviti prvo u politicku nevinost proslosti,a odatle u buducnost treceg svetskog rata,u kojoj ce lezati ponovo ozivljena nevinost i steci univerzalni karakter. Kao sto smo vec imali prilike da kazemo, sadasnja americka tradicija spoljne politike lisena zabrinutosti za ravnotezu moci, nije garantovana datostima Americke istorije.Bez obzira na to, moze se tvrditi i tvrdi se da uprkos istorijskim dokazima, americki narod se nece ponovo okrenuti ravnotezi moci, i podrzavace samo politike bazirane na apstraktnim moralnim principima. Dok su u proslosti SAD mozda i podrzavale politike ravnoteze moci i mozda bi dobra stvar bila kada bi se opet okrenule njima, Amerikanci ne bi to u sadasnjosti nikako podrzali. Sada je emocionalni apel patriotske poboznosti pridruzen izracunavanjima politickih troskova. U svakom slucaju, pogresno predstavljanje americke istorije,nece dobiti nista ni od jedne od njih. Primecujemo da postoji snazna tendencija u celoj istoriografiji za velicanjem nacionalne proslosti i da ova tendencija u sadasnjosti poprima obrise sovinistickog zataskavanja. Cak je i tako prodoran um kao Dzon Stjuart Milov iznedrio esej u kom je dokazao, na zadovoljstvo mnogih engleskih citalaca ali i nekolicine drugih, da je Velika Britanija nastojala da se ne mesa u evropske poslove,ali da se umesala u one u indijasnskim drzavama zbog njihovog dobra. A ipak, merilo zrelosti nacije je sposobnost davanja proslosti znacenja koje stvarno ima. Zasto onda mi ne mozemo da priznamo da je americka spoljna politika generalno tvrdoglava i prakticna,a ponekad i nemilosrdna?Zasto uporno negiramo Dzefersonovu lukavost u sukobu u Pjudzet Saundu, surovost kojom su Indijanci tretirani, i nepoverenja sa kojim su svi dogovori sa njima odbaceni? Svi znamo da je ovo nacin na koji sve nacije izlaze na kraj kad su njihovi interesi u pitanju- tako okrutno,tako nepoverljivo,tako lukavo. Znamo i da su se Sjedinjene Drzave uzdrzale od formiranja prekookeanskih dominiona,ne zato sto su moralnije od drugih nacija,vec zato sto su imale da kolonizuju veci deo kontinenta.Kao sto je vec isticano mnogo puta,covek na ulici, nesofisticiran kao sto jeste i neinformisan koliko moze da bude, ima pouzdanije shvatanje sustine spoljne politike i zrelije razumevanje njenih osnovnih problema,od vecine intelektualaca i politicara koji ga zastupaju i brane ono sto smatraju njegovim uverenjima. Tokom skorasnjeg rata ideolozi Atlantske povelje, Cetiri slobode i Ujedinjenih nacija su se konstanto zalili da americki vojnik ni ne zna za sta se bori. Zaista,ukoliko se bori za neki utopisticki ideal,odvojen od konkretnih vrednosti i interesa drzave, onda je ova njihova zalba veoma dobro utemeljena. Medjutim, ako je rec o teritorijalnom integritetu nacije i njenom opstanku kao slobodne zemlje gde moze da se zivi,radi i misli onako kako se zeli, onda on nikada nije bilo sumnje za sta se bori. Ideoloska racionalizacija i opravdanje su zaista nezaobilazni pratioci svih politickih akcija. Ali opet, postoji nesto nezdravo u zudnji za ideoloskom intoksikacijom, i u nesposobnosti da se deluje i da se vide pozitivne stvari neke akcije osim ukoliko ona nije stimulisana grandioznim idejama ili dalekoseznim planovima. Da li su nasi intelektualci postali,kao Hamlet, suvise opsednuti sumnjom da bi delovali, ili su ,za razliku od njega.,primorani da umire te sumnje odricanjem od njihovog osecaja realnosti? Covek sa ulice nema takav problem. Tacno je da su ideolozi i demagozi sposobi da ga odvrate od necega apelujuci na njegova osecanja, ali je takodje tacno, kao sto to uostalom i pokazuje Americka istorija u izobilju i kao sto ilustruje uspeh knjige ambasadora Kenana,da ce ga odgovorni drzavnici predvoditi budeci njegovo latentno razumevanje nacionalnog interesa. Ali,sta je zapravo nacionalni interes? Kako ga definisati dati mu sadrzaj koji ce ga pretvoriti u smernicu akcije? Ovo je jedno od najvaznijih pitanja oko kojih se podigla data debata.Cesto je tvrdjeno kao protivreakcija na realisticki koncept spoljne politike, da njegov kljucni element,nacionalni interes, ne obezbedjuje dovoljno prihvatljive standarde za politicku akciju. Ovaj argument je najvise baziran na 2 cinjenice: neuhvatljivosti koncepta i njegove osetljivosti na tumacenja,kao sto su neograniceni imperijalziam i ostri nacionalizam,sto nije u skladu sa americkom tradicijom spoljne politike. Ovaj argument ne menja sustinu koliko god daleko da se ide,ali ne obesnazava korisnost koncepta. Koncept nacionalnog interesa je slican u 2 aspekta "velikim opstostima" Ustava kao sto su blagostanje i obaveznost sudjenja. On sadrzi rezidualno znacenje inherentno u samom konceptu,ali iza ovih minimalnih zahteva,sadrzaj mu je kompatibilan sa citavom skalom znacenja. Taj sadrzaj je odredjen politickim tradicijama i sveukupnim kulturnim kontekstom u okviru kog jedna nacija formira svoju spoljnu politiku. Sledeca karakteristika,nacionalnog interesa, sastoji se od 2 elementa,jednog koji zahteva sama logika i koji je stalan, i drugog koji varira i odredjuju ga okolnosti.Bilo koja spoljna politika koja ima u osnovi svog delovanja nacionalni interes mora upucivati na politicku,fizicku i kulturnu zajednicu koju nazivamo nacijom. U svetu u kom se jedan broj drzava suprotstavlja i takmici sa drugima, nuzno za strane politike svih nacija je da se odnose na opstanak. S toga sve one rade sve sto je u njihovoj moci : stite svoj fizicki,politicki i kulturni identitet od zadiranja drugih.Sugerise se da je upravo ovakav nacin rezonovanja daje nacionalnoj drzavi poslednju politicku rec, i pretvara nacionalni interes u apsolutni standard politicke akcije. Medjutim,ovo nije bas tako. Ideja interesa svakako jeste sustina politike,i ,kao takva, ona je van uticaja vremena i prostora. Tukididova tvrdnja, rodjena u antickoj Grckoj, da je "identitet interesa najsigurnija veza kako izmedju drzava,tako i individua" preuzeta je u 19. veku od strane lorda Solzberija sa malom napomenom da je "jedina veza koja produzava vezu"izmedju nacija "odsustvo svih sukobljenih interesa". Visegodisnji sukob idealista i realista oko prirode politike,koji smo vec spomenuli, moze biti prikazan u vidu konretnih interesa nasuprot apstraktnih principa. Dok je bavljenje interesima zajedno sa politikom visegodisnji fenomen, veza izmedju njih i nacionalne drzave je produkt istorije. Nacionalna dzrava je ocigledno istorijski proizvod i kao takva menjala je oblike svoje politicke organizacije tokom vremena. Dok god je svet podeljen na nacije, nacionalni interes zaista ima poslednju rec u svetu politike. Kada bi nacionalne drzave bile zamenjene drugim oblicima uredjenje ustavnim odredbama, do ovoga bi doslo ili kroz osvajanje ili kroz uzajamno priznanje nacionalnih interesa nacija o kojima se govori; nijedna nacija se nece suzdrzati od slobodne akcije ukoliko ne ocekuje proporcionalnu nadoknadu. Ovo vazi u trgovinskim ugovorima isto kao sto vazi i za velike mogule kao sto je recimo Evropska zajednica za ugalj i celik,preko kojih nacije pokusavaju da stvore supranacionalne forme uredjenja. S toga, ocigledan paradoks u vezi sa onim sto je stvarno istorijski relativno za nacionalni interes moze biti prevazidjeno samo kroz saglasnost nacionalnih interesa odredjenog broja nacija.Opstanak politickih jedinica,kao sto je nacija, je nenadoknadljivi minimum,neophodan element interesa nasuprot drugim jedinicama. Posmatrano odvojeno od svega, odredjenje koncepta nacionalnog interesa je relativno jednostavno; ono obuhvata integritet teritorije, politickih institucija i kulture. Zbog toga bipolarnost u spoljnoj politici, pogotovo za vreme rata, najlakse je bila dostignuta prilikom unapredjivanja ovih minimuma nacionalnog interesa. Situacija se razlikuje ako govorimo o promenljivim elementima nacionalnog interesa. Sve ukrstene struje licnosti, javnog misljenja, regionalnog interesa,partizanske politike, i politickog i moralnog nasledja su primenjene na njihovo odredjenje. Posledicno, doprinos koji nauka moze dati u ovom polju, kao i u polju formiranja politike uopste, je ograniceno. Moze indentifikovati razlicite vladine agencije koje doprinose odredjenju promenljivih elemenata nacionalnog interesa i procenjuju njihovu relativnu vaznost. Takodje, moze razdvojiti dugorocne ciljeve spoljne politike od kratkorocnih koji su postiguca prethodnika i moze privremeno ustanoviti njihove racionale odnose medju njima. Na kraju, moze analizirati varijabilne elemente nacionalnog interesa u terminima njihove legitimnosti i njihove kompatibilnosti sa drugim nacionalim vrednostima i sa nacionalnim interesom drugih nacija. Mi cemo se okrenuti ka tipicnim problemima sa kojima se ova analiza mora suociti. Legitimnost nacionalnog interesa mora biti odredjena u svetlu moguce uzurpacije od strane subnacionalnog,supranacionalnog ili nacionalnog interesa drugih drzava. Na subnacionalnom nivou mozemo videti razlicite interesne grupe,predstavljene narocito etnickim i ekonomskim grupama, koje teze da se identifikuju sa nacionalnim interesom. Carls A. Bird je pokusao da prikaze ,samo jednostrano, do kojih granica su se ekonomski interesi odredjenih interesnih grupa prikazivali kao nacionalni interes Sjedinjenih Drzava. Grupni interesi, naravno, vrse veliki pritisak na nase sprovodjenje spoljne politike, poistovecujuci svoj identitet sa nacionalnim interesom. Sumnjiva je, medjutim, sa izuzetkom nekolicine posebnih slucajeva, njihova uspesnost na stvarno odredjivanje kursa spoljne politike. Mnogo je verovatnije ,ukoliko se priroda americke domace politike uzme u obzir, da ce americka spoljna politika bivajuci objekat pritiska regionalnih interesa, predstavljati kompromis izmedju njih. Koncept nacionalnog interesa, nastajuci iz ovakvog konteksta smernice spoljne politike, moze pokazati nepodesnost u odredjivanju onoga sto bi bilo racionalno za sveukupni interes Sjedinjenih Drzava. A ipak mozemo reci da je koncept nacionalnog interesa koji nastaje iz suprotstavljenih regionalnih interesa, u svakom slucaju mnogo vise od bilo kog regionalnog interesa pojedinacno ili svih njih zajedno. To je, najmanji zajednici cinilac u kom se susrecu nacionalni interes i regionalni interesi praveci kompromis i moze mnogo toga u vezi sa sveukupnim interesom Amerike ostaje samo zelja. Nacionalni interes moze biti uzurpiran od strane drugih nacionalnih interesa na 2 tipicna nacina. Izdaju od strane pojedinaca, ili iz ubedjenja ili za novac, samo cemo pomenuti ovde; utoliko sto je izdaja pocinjena u ime strane vlade pre nego u ime supranacionalnog principa, znacajna za psihologiju, sociologiju, kriminologiju, ali ne i za teoriju politike. Drugi slucaj, medjutim, vazan je ne samo za teoriju politike, vec i za njenu praksu, pogotovo u Sjedinjenim Drzavama.Nacionalne manjine u evropskim drzavama, etnicke grupe u SAD, ideoloske manjine bilo gde mogu se identifikovati, ili spontano,ili pod direktim uputstvima agencija stranih vlada, sa interesima te strane vlade, i mogu promovisati ove interese pod maskom nacionalnog interese zemlje ciji su gradjani. Aktivnosti Nemacko-americke unije u Sjedinjenim Drzavama tridesetih godina, i Komunista svuda su primeri za ono o cemu pricam. A ipak, pitanje nacionalnog interesa protiv drugih nacionalnih interesa maskiranih u nacionalni interes su se pojavljivali u SAD na manje jasan nacin.Zemlja koja je predstavljala utociste uzastopnih priliva talasa "stranaca" ima velikih poteskoca u pronalazenju vlastitog nacionalnog interesa suocenog sa navodnim, prividnim ili stvarnim nacionalnim interesima drugih drzava predstavljenih odredjenim grupama koje se formiraju medju njenim gradjanima. Posto su prakticno svi gradjani Sjedinjenih Drzava manje ili vise stranci, oni koji su manje nisu tako cesto odolevali iskusenju da iskoriste ovu razliku kao oruzje u polemici sa kasnim pridoslicama od kojih se razlikuju po koncepciji nacionalnog interesa. Cesto je ova racionalizacija bivala deljena sa koncepcijom spoljne poitike sa kojom se ovaj pisac ne slaze i otvoreno pripisivana stranim simpatijama, uticaju ili necemu jos gorem. Britanski uticaj i interesi su sluzili kao standardni argumenti u debatama o americkoj spoljnoj politici. Medison, u debati sa Hamiltonom, na proglasenju nezavisnosti Vasingtona 1793. identifikovao je federaliste i njihovo stanoviste kao " strance i izrode medju nama koji mrze republikansku vladu i Francusku revoluciju" i njegove optuzbe su naisle na veliku podrsku u Kongresu i u javnom misljenju. Bilo kako bilo, ovi tradicionalni pokusaju diskreditacije izdvojenog misljenja kao misljenja pod uticajem stranih interesa, ne trebaju baciti senku na pravi problem, a to je narocita ranjivost nacionalnog interesa Sjedinjenih Drzava na uzurpaciju od strane interesa drugih drzava. Uzurpacija nacionalnog interesa od strane supranacionalnih interesa moze u nase vreme takodje poticati iz dva izvora: crkvenih tela i medjunarodnih organizacija. Stalno takmicenje crkve i drzave u odredjivanju odredjenih domacih i spoljnih politika i interesa, neprekinut je problem kroz celu istoriju nacionalne drzave.I ovde je,takodje, legitimna odbrana nacionalnog interesa od uzurpacije cesta, pogotovo u Sjedinjenim Drzavama,koje su dezintegrisane demagoskom stigmatizacijom izdvojenih stanovistava inspirisanih Rimom, i otuda nekompatibilnih sa nacionalnim interesom. Ali i ovde, nepravilna upotreba ovog pitanja za demagoske svrhe se mora posmatrati izdvojeno od same njegove legitimnosti. Akutniji problem danasnjice nastaje iz vaznosti koju javnost i vladini zvanicnici, bar u njihovim javnim iskazima, pridaju vrednostima predstavljenim i sprovedjenim politikama od strane medjunarodnih organizacija bilo kao alternative ili suplementa nacionalnim vrednostima ili politikama koje ta vlada propagira. Cesto se ukazuje na cinjenicu da spoljna politika Sjedinjenih Drzava ne sprovodi nikakve ciljeve osim ciljeva Ujedinjenih nacija, sto, drugim recima, znaci da je njihova spoljna politika identicna sa spoljnom politikom Ujedinjenih nacija. Medjutim, ne postoji nijedna cinjenica u aktuelnoj politici koja bi potkrepila ovu tvrdnju. Konstitucionalna struktura medjunarodnih organizacija, kao sto su UN,i njihova proceduralna praksa onemogucavaju im da sprovode druge interese osim onih koje imaju drzave clanice koje dominiraju njihovom zakonodavnom politikom. Slicnost izmedju interesa SAD i UN se samo moze odnositi na uspesnost politike Sjedinjenih Drzava u okviru Ujedinjenih nacija preko koje je podrska UN obezbedila sigurnost politici SAD. Tvrdnja je, u ovom slucaju, cista polemika, drugacija od one o kojoj smo prethodno raspravljali u tome sto indenitfikacija odredjene politike sa supranacionalni interesom ne pokusava da diskredituje prethodne, vec da joj dodeli destojanstvo kog cist i jesnostavan nacionalni interes izgleda da manjka. Pravi pitanje koje se postavlja u vezi sa ovim problemom nije da li je takozvani interes UN , koji ne postoji razdvojeno od interesa najuticajnijih drzava clanica, potisnuo nacionalni interes Sjedinjenih Drzava, vec za kakvu vrstu interesa su SAD osigurale podrsku UN. Dok ovi interesi ne mogu biri interesi Ujedinjenih nacija, ne moraju biti nacionalni interesi. Nalazimo se u prisustvu modernog fenomena danasnjice koji se razlicito opisuje kao "utopizam", "sentimentalizam", "moralizam","legalisticko-moralisticko vidjenje". Zajednicki cinilac svih ovih tendencija moderne politicke misli zamena je za nacionalni interes supranacionalnih standarda delovanja koje se uglavnom poistovecuje sa medjunarodnom organizacijom,kao sto su Ujedinjene nacije,. Nacionalni interes ovde nije uzurpiran od strane sub ili supranacionalnog interesa koji,iako su inferiorni u poredjenju sa nacionalnim,nisu nista manje pravi i vredni razmatranja u sopstvenoj sferi. Ono sto ovde predstavlja izazov nacionalnom interesu je puki plod maste, produkt puste zelje, koji je postuliran kao validna norma internacionalnog ponasanja,ali bez validnost kako tu,tako i bilo gde drugde. U ovom trenutku, dodirnuli smo se sustine sadasnje kontroverze izmedju utopijanizma i realizma u medjunarodnim odnosima; na sta cemo se ponovo vratiti kasnije u ovom radu.Nacionalni interes mora biti odbranjen od nenacionalnih interesa. Kada se ovaj zadatak jednom obavi, racionalni red se mora uspostaviti izmedju vrednosti koje cine taj interes i resursa koji su mu posveceni. Dok su interesi kojima nacija moze teziti u odnosima sa drugim drzavama beskonacnog opsega i varijacija, resurski koji sluze postizanju istih ograniceni su u vrsti i kvantitetu. Nijedna nacija ne moze promovistai, usled manjka resursa, sve zeljene ciljeve sa istim zarom, i stoga moraju alocirati te resurse sto je racionalnije moguce. Nuzan preduslov ovakve alokacije je puko razumevanje razlike izmedju neophodnih i varijabilnih elemenata nacionalnog interesa. S obzirom na sporan nacin na osnovu kog demokratije odredjuju varijabilne elemente nacionalnog interesa, pristalice ekstenzivne koncepcije nacionalnog interesa ce neizbezno predstaviti odredjenje varijabilne elemente nacionalnog interesa vitalnim za opstanak nacije. Drugim recima, neophodni elementi nacionalnog interesa imaju tendenciju da na neki nacin progutaju varijabilne elemente ne bi li se na taj nacin, na kraju, opravdali svi moguci objektivni, aktuelni i potencijalni ciljevi terminima opstanka nacije. Takvi argumenti su upotrebljavani, na primer, pri podrzavanju ponovnog naoruzanja Zapadne Nemacke i odbrani Formose. Oni moraju biti podvrgnuti racionalnom ispitivanju koje bi odredilo njihovo tacno mesto na skali nacionalnih vrednosti. Isti problem se javlja, samo u veoma ekstremnoj formi, kada nacija sprovodi, ili je zamoljena da sprovodi ciljeve koji ne samo da nisu neophodni za njen opstanak,vec teze i da ga ugroze. Drugorazredne nacije koje sanjaju o ulozi velikih sila,kao sto su bile Poljska i Italija u medjuratnom periodu, najbolje ilustruju ovu cinjenicu. Kao sto je ilustruju i velike sile koje sanjaju o prepravljanju sveta po njihovim standardima,i upustaju se u krstaske ratove sirom sveta,dovodeci na taj nacin njihove resurse do iscrpljenja. U ovakvoj situaciji naucna analiza ima zadatak da uskladi nacionalne ciljeve sa kolicinom dostupnih sredstava da bi njihovo sprovodjenje bilo u skladu s anacionalnim interesom. Na posletku, nacionalni interes nacije koja je svesna kako svojih interesa, tako i interesa drugih, mora biti definisam terminima koji ce kasnije biti kompatibilni. U multinacionalnom svetu ovo prestavlja zahtev politicke moralnosti; i u godinama totalnog rata takodje uslov opstanka. Kao nastavak ovog problema data su 2 uzajamno iskljuciva argumenta. Na jednoj strani, argumentovano je ,protiv teorije medjunarodne politike koja je ovde prezentovna,da koncept nacionalnog interesa ozivljava osamnaestovekovnu koncepciju prosvecenog licnog interesa, pretpostavljajuci da ce slicno i prosveceno sprovodjenje njihovog licnog interesa od strane individua,kao i od strane nacija,biti korisno za mirno i harmonicno drustvo. Na drugoj strani, data je primedba da sprovodjenje njihovog nacionalnog interesa od strane svih nacija cini rat stalnim arbitrom konflikata izmedju njih. Nijedan argument nije dobro prihvacen.Koncept nacionalnog interesa ne pretpostavlja niti neutralan, harmonijski, miroljubivi svet, niti neizbeznost rata kao posledice sprovodjenje nacionalnog interesa svih nacija. Bas naprotiv, pretpostavlja smanjenje kontinuiranih konflikata i pretnji ratom kroz stalno prilagodjavanje sukobljenih interesa diplomatskim akcijama. Nijedna ovakva pretpostavka ne bi bila garantovana ukoliko bi sve nacije bile posvecene samo svom nacionalnom interesu izrazenom u terminima opstanka, a zauzvrat , interes za opstank definisale veoma ograniceno i racionalno, Kao sto i jeste, njihova koncepcija nacionalnog interesa je predmet svih opasnosti i pogresnih interpretacija, uzurpacija, i losih procena koje su vec bile prikazane u tekstu. Smanjenje ovih opasnosti je prvi zadatak spoljne politike koja traga za nacinom zastite nacionalnog interesa mirnim sredstvina. Drugi zadatk je odbrana nacionalnog interesa , restriktivno i racionalno definisanog, od drugih nacionalnih interesa koji mogu i ne moraju biti definisani na ovaj nacin. Ukoliko nisu, stvara se zadatak oruzane diplomatije da ubedi nacije da njihovi legitimni interesi ne treba da se plase restriktivne i racionalne spoljne politike, a da njihovi nelegitimni interesi ne mogu dobiti nista suoceni sa racionalnom oruzanom silom. Vec smo rekli da se utopijska i realisticka pozicija u medjunarodnim odnosima ne moraju nuzno razlikovati u pogledu politika koje zagovaraju, vec u pogledu opstih filozofija kojima se koriste i nacinu razmisljanja o politickim pitanjima. Sadaznja debata nije samo od akademskog znacaja, vec ima i prakticni znacaj. Obe skole,istini za volju,mogu podrzavati iste politike iz razlicitih razloga,ali ukoliko su ti razlozi nezdravi,ispravnost politike na koju se oni odnose je puka slucajnost. i ovi isti razlozi mogu i u vecini slucajeva i jesu pozvani u cilju podrzavanja neispravnih politika u nekim drugim prilikama. Opake posledice laznih filozofija i pogresnih nacina razmisljanja mogu na odredjeni vremenski period biti skrivene ociglednom uspesnoscu politika koje se na njih oslanjaju. Mozete ici u rat , koji je opravdan nacionalnim interesom vaseg naroda, iz moralnih razloga bez obzira na odnose moci; a vojna pobeda zadovoljava oba, i vase moralne aspiracije,a i nacionalni interes vaseg naroda. Medjutim, nacin na koji ste razmatrali rat, pobedili u njemu, i zakljucili mir ne moze biti od pomoci u saznavanju kakva je vasa filozofija politike i vas nacin razmisljanja o politickim problemima. Ukoliko su oni pogresni, mozete pobediti na samom bojnom polju, a opet asistirati u porazavanju kako vasih moralnih principa,tako i nacionalnog interesa vase zemlje. Velikim brojem primera se mogu ilustrovati realne,ali sa druge strane suptilne prakticne posledice do kojih dolazi zbog zauzimanja suprotnih pozicija. Mi smo izabrali dva: kolektivnu bezbednost Koreje i oslobodjenje naroda koji su bili pod Komunizmom.. Oba slucaja se mogu posmatrati sa idealisticke i sa realisticke tacke gledista,ali sa znacajnim razlikama u naglasavanju i sadrzaju sprovodjenih politika.Kolektivna bezbednost kao apstraktan princip utopijske politike zahteva da sve nacije pruze pomoc svim zrtvama agresije,odbijanjem agresora svim raspolozivim sredstvima. Kada se ustanovi da je doslo do agresije, duznost delovanja postaje nedvosmislena. Njen obim moze da bude pogodjen zabrinutoscu za nacionalni opstanak;ocigledno nijedna nacija nece pociniti samoubistvo zarad kolektivne bezbednosti. Iza elemenata ogranicenja nema promisljanja o interesima ili moci, ni sa strane agresora,ni sa strane zrtve,kao ni sa strane nacije koja deluje u odbrani zrtve. Stoga su visoki zvanicnici nase vlade izjavili da smo mi intervenisali u Koreji ne zbog nasih sebicnih interesa,vec da bismo podrzali moralne principe kolektivne bezbednosti.Kolektivna bezbednost kao konkretan princip realisticke politike je vekovima stara maksima., "visiti zajedno,ili visiti odvojeno" u novom ruhu. Ona prepoznaje potrebu za nacijom A koja bi pod odredjenim okolnostima branila naciju B od napada nacije C. Ova potreba je odredjena pre svega interesima koje A ima u vezi sa teritorijalnim integritetom B i odnosima tog interesa sa svim drugim interesima A, kao i dostupnim resursima koji podrzavaju ove interese. Dalje, A mora da uzme u obzir moc koja je na raspolaganju C za borbu protiv A i B, kao i moc A i B za borbu protiv C. Isti proracun se mora obaviti i za saveznike koje bi C mogao da ima, i obrnuto,saveznike A i B. Pre nego sto se krenulo u rat za odbranu Juzne Koreje u ime kolektivne bezbednosti, americke pristalice politickog realizma su zatrazile odgovore na sledeca pitanja: 1.koji je nas interes u ocuvanju nezavisnosti Juzne Koreje; 2. kolikom moci bismo branili Juznu Koreju; 3. kakva je nasa moc u odnosu na kinesku i sovjetsku 4.kakve su sanse za sprecavanje Kine i Sovjetskog Saveza ulaska u rat? U svetlu principa kolektivne bezbednosti, interpretiranih na utopijski nacin, nasa intervencija u Koreji,bila je neminovan rezultat. Interpretacija ovih principa na realisticki nacin,nas moze i ne mora, u zavisnosti od konkretnih okolnosti, dovesti do istog zakljucka. U sprovodjenju politike kolektivne bezbednosti, utopisti su morali biti ravnodusni prema mogucnoscu kineske i ruske intervencije, osim u vezi sa primenom principa kolektivne bezbednosti prema svakome ko bi intervenisao na strani agresora sto je i sadrzano u njihovoj rezoluciji . Realisti se ne bi suzdrzali od vaganja mogucnosti intervencije velike sile na strani agresora i moci koju oni poseduju na njihovoj strani.Trumanova administracija nije mogla da se natera na odlucno zauzimanje neke od ove 2 pozicije. Resila je da intervenise dobrim delom na utopijskim temeljima i uprkos suprotnom vojnom savetu; dozvolila je vojnom komandantu da napadne reku Jalu bez obzira na rizik od intervencije velikih sila protiv , cime bi kolektivna bezbednost mogla biti ostvarena samo sredstvima opsteg rata, a onda je odbila da nastavi rat punom efikasnoscu, drzeci se realistickih temelja u vezi sa izbijanjem treceg svetskog rata. S toga je godspodin Truman 1952.bio uhvacen u istu dilemu iz koje je gospodin Boldvin uspeo da se ispetlja 1936. sankcijama Lige naroda protiv napada Italije na Etiopiju na veliku stetu britanskog prestiza. Kolektivna bezbednost kao ocuvanje statusa quo bez opsteg rata moze biti efikasna samo protiv drugorazednih sila. Primenjena protiv velikih sila obavezno znaci veliki rat. Ove samounistavajuce kontradikcije gospodin Boldvin nije bio svestan tridesetih godina, kao i Truman 1952. Gospodin Cercil je objasnio Boldvinovu dilemu na sledeci nacin"Prvo,premijer je progaslio da sankcije znace rat; drugo, bio je resen da rata ne sme biti; trece, odlucio se za sankcije. Bilo je ocigledno nemoguce kombinovati ova 3 uslova." Slicno,Truman je tvrdio da bi efikasno vodjenje Korejskog rata znacilo mogucnost zapocinjanja treceg svetskog rata; resio je da do toga ne sme doci; i resio je takodje da intervenise u Koreji. Vidimo i ovde neslaganje 3 uslova,kao i u prethodnom slucaju. Slicne kontradikcije se nalaze i u predlozima koji bi trebalo da zamene sadasnju politiku suzbijanja oslobodjenja nacije koje su bile zatocenice ruskog Komunizma. Ovaj cilj moze biti kompatibilan i sa utopizmom i sa realizmom, ali ce politike dizajnirane da ovo obezbede biti fundamentalno drugacije, u zavisnosti kojoj struji pripadaju. Najjasniji slucaj utopijskog opravdavanja ovakvih politika do sad je bio dat od strane Predtsavnika Viskonsina Carlsa J. Kerstena koji je istakao 4 osnovna nedostatka negativne politike suzbijanja i ispregovarane koegzistencije:Bilo bi nemoralno i nehriscanski ispregovarati trajni sporazum sa silama koje su po svakom religioznom principu i moralnoj percepciji zle. To ostavlja skoro jednu polovinu covecanstva, i nekada slobodne drzave Poljsku, Cehoslovacku, Madjarsku, Rumuniju, Bugarsku, Albaniju,Litvaniju, Letoniju, Estoniju i Kinu u ropstvu komunisticke policijske drzave. To je ne-americki zato sto krsi principe Americke deklaracije nezavisnosti,koja proklamuje prava za sve ljude na slobodu i duznost borbe protiv tiranije. Ovo bi vodilo III svetskom ratu zato sto bi se sve nekomunisticke sile vojno suprotstavile komunistickom svetu,ukljucujuci i 800 000 000 iza gvozdene zavese.Politika pukog subijanja je neekonomicna i vodi ka nacionalnom bankrotstvu.Ova izjava je interesantna zbog svoje direktnosti i zato sto kombinuje tipicna shvatanja apstraktne moralnosti i troskove. Zarobljena nacija mora biti oslobodjena ne samo zato sto je to zarobljenistvo nemoralno, nehriscansko i ne-americko, vec i zato sto bi njegovo trajanje dovelo do treceg svetskog rata i bankrotstva. Do koje mere,medjutim, su ova promatranja troskova obesnazena utopijskim misljenjem ce postati ocigledno iz poredjenja realisticke i utopijske pozicije.Sa utopijske tacke gledista ne sme postojati razlika izmedju oslobodjenja Estonije ili Cehoslovacke, Poljske ili Kine; ropstvo bilo koje nacije, bilo velike ili malee, blize ili udaljene,je moralni ispad koji ne sme biti tolerisan. Realisti, takodje, tragaju za nacinom oslobodjenja svi porobljenih nacija zato sto shvataju da su prisustvo ruske vojske u srcu Evrope i njihova saradnja sa kineskom vojskom opasne ,jer konstruisu dva glavna izvora neuravnotezene moci koja preti nasoj sigurnosti. Medjutim,oni ce,pre nego sto formiraju program oslobodjenja,tragati za odgovorima na mnoga pitanja: Dok Sjedinjene Drzave imaju opsti interes za oslobodjenje svih porobljenih naroda,kakva je hijerahija njihovih interesa ako se uzmu u obzir samo Kina,Estonija i Madjarska? Takodje, dok Sovjetski Savez ima opsti interes da zadrzi sve zarobljene oblasti,kakva bi njegova hijerarhija interesa bila u pogledu Poljske, Istocne Nemacke i Bugarske? Ako pretpostavimo, sto bismo i morali na osnovu istorijskih dokaza iz dva veka, da se Rusija nikada ne bi odrekla kontrole nad Poljskom osim ako nije u popunosti savladana neprijateljskom vojskom, da li bi cilj oslobodjenja Poljske opravdao unistenje zapadne hemisfere i zapocinjanja treceg svetskog rata? Koje sve resurse imaju na raspolaganju Sjedinjene Drzave za oslobodjenje svih ovih teritorija,a koje za samo neke od njih? Koje resurse ima SSSR na raspolaganju da bi zadrzao sve teritorije,a koje za samo neke od njih? Da li postoji vise sanse da izbegnemo nacionalni bankrot prihvatanjem politike nediskriminisuceg oslobodjenja sa pretecom sigurnoscu rata ili nastaviti sa dosadasnjom politikom susdrzavanja?Moze biti da ce se u odredjenoj instanci politike predlagane odgovorima na ova pitanja podudarati sa Kerstenovim predlaganjima, ali nema sumnje da je po svom ukupnom karakteru, materiji,naglasku i posledicama utopijska politika oslobodjenja razlikuje se od realisticke. Pitanje koje se javlja izmedju oslobodjenja kao utopijskog principa apstraktne moralnosti i realisticke evaluacije posledica koje politika oslobodjenja moze imati na opstanak nacije, pojavilo se jos odavno u americkoj istoriji. Abraham Linkoln je bio suocen sa dilemom slicnoj onoj sa kojom se mi suocavamo danas. Da li bi trebao da oslobodjenje robova postavi kao krajnji standard njegove politike, cak i ako rizikuje da unisti na taj nacin Uniju, kao sto su mu mnogi savetovali da uradi, ili bi trebao da podredi moralni princip univerzalne slobode nacionalnom interesu? Odgovor koji je Linkoln dao Horasu Grileju, portparolu utopijskih moralista, je vanvremensko u svojoj elokventnoj mudrosti " Ako bi postojali oni," napisao je 22.avgusta 1862. koji ne bi spasili Uniju ukoliko u isto vreme ne bi mogli da spase ropstvo,ja se ne slazem sa njima. Ako bi postojali oni koji ne bi spasili Uniju osim ako ne bi u isto vreme unistili ropstvo,ne slazem se ni sa njima. Moj glavni cilj u ovoj borbi je da spasem Uniju, a ne ni da unistim ni da sacuvam ropstvo. Kada bih mogao da sacuvam Uniju bez oslobadjanja bilo kog roba,ucinio bih to; kada bih mogao to da ucinim oslobadjanjem svih,ucinio bih i to; kada bih mogao to da ucinim oslobadjajuci samo deo , a ostavljajuci ostale na miru, i to bih ucinio. Sta radim u vezi sa ropstvom i obojenima, radim,jer verujem da to pomaze u ocuvanju Unije; a ono od cega se suzdrzavam,suzdrzavam se opet iz istog razloga. Radicu manje,kada god osetim da ono sto radim skodi Uniji, i suprotno tome,radicu vise,svaki put kada osetim da to moze pomoci Uniji. Trudicu se da ispravim greske koje se takvima pokazu; i usvojicu nove perspektive tako brzo da ce se uciniti da su to zaista tacna vidjenja.Ovde sam posvedocio koja je moja svrha u skladu sa moj vidjenje sluzbenih duznosti; i ne nameravam da menjam svoju cesto izrazavanu licnu zelju da svi ljudi budu slobodniU nastavku,diskusija mora rasvetliti jos jednu cinjenicu koja se tice moralnih zasluga utopijske i realisticke pozicije. Ovo pitanje,vise no bilo koje drugo, uzrujalo je kriticare realizma u medjunarodnim odnosima. Ne vodivsi racuna o obimnim dokazima,neki od njih su izvadili po nekoliko reci iz konteksta da bi dokazali da je realizam neprincipijelan i prezriv prema moralnosti. Da spomenem jedan primer, jednu eminentnu kritiku koja sumira moju poziciju, koji odbacuje mogucnost sudjenja o ponasanju drzava na osnovu moralnog kriterijuma,ovim recima: "I jedan portparol nadje, prosvecenu i zapostavljenu istinu" koristeci se njegovim recima, u Hobsovom citatu da "ne postoji ni moralnost ni zakon van drzave". Ovo su zaista moje reci,ali ne sve. Ono sto sam u stvari hteo da kazem je ovo:Postoji prosvecena i zapostavljena istina skrivena u Hobsovom citatu koji kaze da drzava stvara moralnost kao i zakon i da ne postoje ni jedno ni drugo van nje. Univerzalni moralni principi,kao sto su pravda ili jednakost, sposobni su da vode politicku akciju do one tacke kada im je dat konkretan sadrzaj i kada su povezani sa politickom situacijom drustva.Mora biti ocigledno iz ovog pasusa i iz svih mojih dosadasnjih dela na ovu temu,da je moja pozicija dijametralno suprotna od ove kritike. Ja sam