Pred jednim umetnickim delom513

Da li je film umetnost? Da bi smo odgovorili na ovo pitanje, moramo prvo da odgovorimo na pitanje šta je umetnost uopšte? To nije moguće ukratko i kroz jednu ili više definicija. Postoje stotine i stotine knjiga u kojima su autori od antičke Grčke, pa do naših dana, pokušavali da odgonetnu fenomen umetnoisti i daju odgovor na pitanje „Šta je umetnost?”, pa niko nikada, ni najveću umovi kao što su Aristotel, Kant i Hegel, nisu uspeli svojim studijama ni izbliza da zadovolje suštinu pitanja. Takve pretenzije nema ni potpisnik ovih redova. Zato ćemo pokušati da ukažemo na neke ideje i poređenja koja su se tokom prethodnih vekova najčešće ponavljale u raspravama umnih filozofa i umetnika.Jedna od najčešće ponavljanih misli je da je umetnost „carstvo apsolutnih sloboda”. Religiozni mislioci su bili skloni da tvrde da je umetnost „dar Božiji”, ostvarivanje Božije lepote posredstvom „Svetog Duha”. Poznata je i teorija „osmog dana”, po kojoj je Bog šest dana stvarao svet, sedmi odredio za odmor, a osmi prepustio umetnicima da ulepšaju oni što je on stvorio.

„Igra i nagon za igrom izvor su umetničkog stvaralaštva” – primetio je i tvrdio nemački filozof Fridrih Šiler, još krajem 18. veka. „Čovek je potpun čovek”, kaže Šiler, „samo onda kada se igra”. On dodaje, da se na tom principu mora zasnivati cela zgrada estetske umetnosti, kao i „umetnosti života”.

Međutim, Šilera ne treba shvatiti bukvalno kad pominje reč „igra” koja pre svega asocira na detinjstvo. On zapravo kaže da je prava umetnost ostvariva samo onda kada se u stvarnosti uspostavi visok stepen i sklad čednosti, spontanosti i slobode – fenomena imenentih dečijoj igri.

Umetnost služi čoveku da bi se duhovno vinuo, uzdigao iznad sebe, da bi iskoristio i upotrebio ono što zovemo ‘duhovna sloboda’

Dakle, kako god okrenete i kojim putem krenete, kljućna reč je – „sloboda”!

Tome u prilog treba dodati i teoriju Umberta Eka o „umetnosti kao otvorenom delu” po kojoj postoji otvorena i dvosmerna komunikacija na relaciji umetnik-delo-konzument, gde je konzument aktivni činilac dovršetka dela, a ne pasivni primalac poruka i ideja sveznajučeg umetnika koji, kao preko nekog plakata, šalje svoje ideje i poruke pasivnim posmatračima.

Potpisniku ovih redova poznete su i najnovije teorije i estetike, lansirane tokom poslednjih decenija – npr, o ukidanju umetnika, koje su išle u pravcu negacije stava o umetniku kao sili koja oblikuje i kontroliše, koja kroz rad izražava emocije i koncepcije koje imaju određenu univerzalnu vrednost i po kojima se ukida umetnik kao važan činilac umetničkog stvaralaštva, već se shvata samo kao sprovodnik dominantnih ideologija vremena, gotovo anonimna figura  koja je zarobljenik jezičkih i umetničkih konvencija vremena i skupa političkih, kulturnih i društvenih kodova, koje hteo-nehteo prikriveno i nesvesno afirmiše, ma koliko svesno nameravao da im uputi izazov ili ih uništi – „knjige su materijalni proizvod, a njihovi autori sluge društvene moći“, itd. itd… Međutim, ovakve teorije ne treba ozbiljno shvatati, već samo kao prolazne i pomodne ideje./

A sada se vratimo opet filmu.

Ako je umetnost „carstvo apsolutnih sloboda“ ravno „dečijoj igri“ u „otvorenoj, dvosmernoj komunikaciji sa gledaocem, čitaocem, slušaocem…“, postavlja se logično pitanje – ima li umetnosti u bioskopskom, komercijalnom filmu? Nema i ne može je biti, zbog toga što su filmovi namenjeni bioskopskom tržištu opterećeni nizom pravila: od okvirne dužine, preko određenih tehničkih standarda, dramskih i žanrovskih šablona i matrica, tipova, likova i načina glume, do obaveznih špica na početki i kraju filma. O drugim prilagođavanjima filmova tržišno-komercijalnim zahtevima i profitnim efektima, nećemo ovom prilikom. Dakle, gde ima pravila, matrica i šablona, ne može se govoriti o „carstu apsolutnih sloboda“. Zato umetnost filma treba tražiti, pre svega, u nebioskopskim formama, kratkim formama igranog i dokumentarnog filma, animiranom i eksperimentalnom  (alternativnom) filmu.

Pa, šta je onda gro bioskopskih filmova?

Pre svega, oni se mogu svrstati u kategoriju namenskih filmvova. Jer, ako je njihova namena laka zabava za milione, koja donosi profit, to je isto kao i namenski filmovi o najnovijim proizvodnim programima Fiata, Opela, Volvoa… I prva vrsta filmova  i druga, namenski se prave radi profita. Umetnost u takvim filmovima je privid ili totalna zabluda.

S primenjenim filmom stvar je nešto drugačija. Primenjeni film se ne pravi sa profitom kao ciljem, već je njegova funkcija informativna ili edukativna (filmovi o nauci, istoriji, geografiji, arheologiji, etnologiji, ekologiji, sportu, i sl…).

Svrstavanje bioskopskog filma kao lake zabave, u umetnički film, je zloupotreba pojma umetnosti, kao što je i sam medij filma zlouptrebljen u svrhu interpretacije filmu stranih sadržaja. Jednoslojno beletristički literarni sadržaji (priče), izloženi tehnikom glume i verbalnim, brbljivo-dijaloškim jezikom, potpuno su strani prirodi filma.

Šta je predmet umetničkog filma? – pitanje je koje, takođe, muči teoretičare već skoro sto dvadeset godina i na koje, takođe, nije lako dati odgovor. Ukratko, moglo bi se reći sve, kao i u drugim umetnostima, pa se odmah postavlja novo pitanje – Kako? Umesto opširnije eksplikacije, citiram Andreja Tarkovskog, neospornog i širom sveta priznatog filmskog umetnika, jednog od najvećih svih vremena:

„Cilj celokupne umetnosti – kaže Tarkovski – jeste da objasni samom umetniku i onima oko njega ono za šta čovek živi, šta je značenje njegovog postojanja… Umetnost mora nositi čovekovu žudnju za idealnim, mora biti odraz njegovih čežnji… Umetnost mora čoveku dati novu nadu…“

„…Umetnost služi čoveku da bi se duhovno vinuo, uzdigao iznad sebe, da bi iskoristio i upotrebio ono što zovemo ‘duhovna sloboda’…”

„…Umetnost je apsolutan oblik lepote, vid savršenstva.”

„…Po mom mišljenju film je ne profesionalni, već moralni posao…”

„…Film, to je velika i visoka umetnost, i kad bi me pitali kako ga vrednujem, ja bih ga postavio negde između muzike i poezije, bez obzira na to što ove umetnosti postoje već hiljadama godina…”

Ovo je definitivno kultni klasik i za mnoge od ljudi moje generacije, razlog zbog kojeg vole filmove. Projekat karakteriše njegova smelost, inovativnost i stilska prepoznatljivost. Iako je ovaj film često kritikovan kako je prazan, kako nema poruku, prolongira fašizam i terorizam, smatram da su mnogi od kritičari promašili poentu, jer on upravo sarkastično ismeva te stvari. “Fight Club” je definitivno projekat namenjen “mlađoj” (misleći na tinejdžere) publici. Ova satira je agresivno, konfrontiraće, često brutalno remek delo ispunjeno adrenalinom i testosteronom. Ovo delo, veoma smelo, sa svojom anti-potrošač filozofijom, iako je obogaćeno velikim budžetom i “ mainstream ” prefiksom, ipak svojim stavovima i prikazima “grize ruku koja ga hrani”.

Priča se centira oko lika koji je kroz čitav tok filma i naš narator. Mi smo ovde upoznati sa jednim nebitnim likom, minijaturnim šrafom u velikoj mašineriji, koji svoj korporativni posao obavlja veoma rado, radeći šta god mu kažu bez pogovora. Njegova intimnija strana nam govori da je on insomničar, pored toga rob svojih IKEA predmeta, a još i uživa da posećuje skupove ljudi sa terminalnim oboljenjima. Jedna vrlo beskrupulozna i odbojna persona. Ali ubrzo ta njegova bajna rutina biva narušena kada upoznaje dvoje najpogrešnijih ljudi mogućih. Devojku

po imenu Marla, i jednog veoma harizmatičnog trgovca sapuna, koji mu otvara nove vidike, po imenu Tajler.

Ovaj mračni projekat, bogat izuzetno ljigavom atmosferom plovi na pobunjeničkom stavu. On je anti-potrošački, anti-socijalan, anti-sve, i zato ima izvarednu prođu kod adolescenata, poklapajući se sa njihovim stavovima.

Realizacija ove priče je zbilja impresivna. Nelinearni tok, ispunjen mnoštvom zapleta, i pored svoje pobunjeničke tendencije i socijalne kritike, uspeva da bude izuzetno smešan. Iako je sam tok filma prilično zamršen i raštrkan, nije težak za pratiti, i čisto sumnjam da iko ko bude pažljivo gledao može da se izgubi. Ovaj anarhistički projekat je stilski izuzetno moderan i impresivan. Pored svoje brze montaže, jakih boja, zamrznutih kadrova, flashback- ova, slow_motion -a definitivno biva izuzetno prihvaćen.

Detalj koji je iskristalisao ovaj film je fantastična gluma. Iako su Edvard Norton (Edward_Norton) i Helena Bonam Karter (Helena_Bonham_Carter) više nego odlični, podium definitivno pripada Bredu Pitu (Brad_Pitt). On je zaista bio pravi i jedini izbor za Tajlera, dajući nam toliko jak performans da se njegove lične crte apsolutno gube i stapaju sa ulogom. Iako je Bred jedno od najpoznatijih lica pop kulture, on apsolutno uzima formnu ovog harizmatičnog i nepredvidivog lika, stapajući se sa njime toliko ubedljivo da publika i zaboravlja da on nije stvaran lik. Definitivno uloga karijere.

Ovaj moderan projekat je obeležio i ostavio svoje pečate u prošlom veku, i lično, smatram ga “lektirom”. Ko nije pogledao, obavezno!!!

ne, ne mogu se složiti da je film bez veze..

film sam slučajno pogledao..

i drago mi je da jesam..isprva sam imao predrasuda zbog bradai zbog etikete da je to čista akcijska glupost..

ali.baš i kao kod filma Beach ili Matrix,sviđa mi se poruka i isprepletavanje sa nama samima,tj što postoji i filozofska i psihološka dimenzija filma.

Kod ovog filmasam se iznenadio da postoji i "prophecy theme"..što je dokaz kvalitete autora.Svako kvalitetno i outstanding djelo ima tu komponentu.sa onim zgradama koje se ruše.

Imao sam "sreću"što sam taj film pogledao 2 dana nakon

rušenja Twin Towers-ai nisam mogao vjerovati.Na CNNu su puštali stvarno rušenjea na videu se odvijala ista stvar!

Također sam fasciniran i samimtučnjavama u filmu..Pošto nisam nasilna osobai ne volim nikako tučnjavebilo mi je iznenađujuće da postoje osobekoje to rade iz užitka..ne kao sport..

i kao što ljudi čega se najviše boje,zapravo to jako i žele.. pa sam "poistovjetio" donekle sa filmom..

Uglavnom, film je zanimljiv u više stvari (npr i ona shizofrena komponenta podvojene ličnosti)i ne, nikako nije bez veze...

A..što je bilo u knjizi?Kakav raj? Što točno?

Mora da je ludilo danas preovladalo kada sam odlučila da pokušam recenzirati Finčerovo (David Fincher)

remek-delo i uopšte jedan od najbriljantnijih, najcenjenijih i najpopularnijih filmova snimljenih do sada. Ne

možete reći (bar nemojte javno!) da niste nikad čuli za ovaj film, jer velika većina ljubitelja kinematografije to

smatra bogohuljenjem najgore vrste, u ovom slučaju filmohuljenjem i naravno, po njihovom mišljenju, nemate

pojma i niste kompletni kao filmofil dok ne odgledate ovaj ishvaljeni film sjajnog režisera.

Glavni protagonista priče je običan čovek ( Edward Norton ), tridesetogošnjak nezadovljan uopšteno svojim

životom, njegovom jednoličnošću, a u isto vreme ima i problema sa nesanicom. Moram odmah napomenuti da

je narator priče neimenovan. On upada u sve veću egzistencijalnu krizu koja ga dovodi do sve većeg raskola u

njemu samome . Kako bi se malo olakšao počinje da posećuje mnoga okupljanja zavisnika svih svrsta koja se

uglavnom dešavaju uveče, ide na sastanke anonimnih alkoholičara, na okupljanja podrške ljudima obolelim od

raka i slično. Na jednom od tih sastanaka sreće Marlu (Helena Bonham Carter), privlačnu ali propalu darkerku,

ženu koja nije sposobna za bilo kakvu odluku u životu, sa istim ciljem kao i on. Pošto se prepoznaju, sklapaju

dogovor prema kome neće ići na ista okupljanja, a posle nekog vremena postaju i ljubavnici.

U njegov život takođe “ulazi“ i Tajler Darden (Brad Pitt), opušteni kul biznismen koji pravi sapun i u slobodno

vreme se zabavlja radeći razne neugodnosti u restoranima, pozorištima i sličnim lokacijama kako bi ljudima

zagorčao život. Njih dvojica ubrzo postaju prijatelji, a nakon što našem antijunaku izgori stan, Darden ga

poziva da živi sa njim u njegovoj skoro, pa ruiniranoj kući dok se ne snađe. Osnivaju i andergraund

organizaciju tzv. „Klub boraca“, gde se dešavaju borbe između članova. Na samom početku rada kluba

Nortonov lik je oduševljen, fasciniran i oseća se oslobođen tom idejom, ali kako se Klub širi i sve više ljudi

saznaje za njega uviđa da dešavanja u klubu nisu bezazlena, kao ni članovi od kojih je Darden stvorio pravu

armiju opasnih obožavatelja.

Kao što sam već spomenula film je režirao Dejvid Finčer, moj omiljeni režiser, čovek koji je, između ostalih,

režirao i filmove Se7en, Zodiac, Panic Room, Social Network i mnoge druge. Finčer je jedan kreativni genije

koji u svakom filmu ima odličnu koherentnost sleda događaja, nema praznog hoda i svi njegovi filmovi su jako

zanimljivi i dinamični, nikako ne opada zainteresovanost gledaoca za dalji tok radnje. U ovom filmu sve je

posložio kao najveći perfekcionista, nema iskakanja iz šina u smislu započetih, a nezavršenih radnji i

dešavanja. Ovde je ukombinovao preplitanje tuča i borbi do krvi sa sjajno izvedenim i zabavnim crnim

humorom i dijalozima o bitnim životnim temama. Scenario, koji je u najmanju ruku perfektan, je napisao

izvjesni Jim Uhls po romanu Čaka Palahnjuka, koji je jako pojednostavio radnju i verno je preneo na platno,

samo je kraj delimično izmenjen u odnosu na knjigu.

Definitivno film ne bi bio toliko moćan i jak da nema dobrog glavnog protagonistu, u ovom slučaju mog

omiljenog glumca – Edvarda Nortona. On se stopio sa likom i tako ga je uverljivo izneo, da ja ne mogu

zamisliti nikog drugog u toj ulozi. Njegov široki dijapazon odglumljenih različitih karaktera u dosadašnjim

filmovima je impresivan i malo koji glumac može da se pohvali toliko karakterno različitih likova. Pored njega

ne smemo zaboraviti spomenuti Breda Pita u jednoj od najupečatljivijoj ulozi karijere, harizmatičnog i

egocentričnog psihopate Tajlera Dardena – uverljiv, drzak, bahat, fatalan . Helena Bonam Karter je jedna od

najboljih glumica danas koja se jako lako transformise u bilo kakav lik koji glumi, tako da je i ovde odradila

odličan posao.

„Fight Club“ nije samo obična socijalna drama sa elementima crnog humora, nije samo film sa nasilnim

scenama borbe i o muškarcima koji su nezadovoljni u svom životu. To je film o svima nama, o običnom

čoveku i opštoj psihološkoj agoniji raspadanja koja možda dovoljno dugo izjeda svakog od nas, a da ni sami

nismo svesni toga. Možda je svako od nas stvorio iluzionističku sliku nekog svog wannabe života, pored one

prave koja nije ni blizu stvarnosti. Smisao života ne bi trebao da bude u današnjem “preživljavanju“ modernog

čoveka ili životarenju, što danas većina nas radi. Poruka filma je da svako od nas treba da uradi nešto po tom

pitanju.

Trgnite se, (nemojte osnovati Klub Boraca kao u filmu!), promenite nešto u svom životu, mođda na prvi

pogled nešto malo i nebitno, ali što ce vam kasnije možda doneti neku bitnu stavku u životu koja ce odrediti

njegov dalji, bolji tok.

Sad kada razmislim o tome, Fight Club je svijet zadužio na više razina. Riječ je o filmu koji je ponudio mogućnost brojnima da, koristeći Facebook i druge društvene mreže, slikom Helene

Bonham Carter poruče čitavom svijetu kako ne uvlače dim cigarete i kako su “odjednom osjetili ništa”, razvlačeći svoj lajkometar u crveno, ma što god im ta slika predstavljala u životu. Brojne žene su uzdisale gledajući, tada mlađahnog, Brada Pitta, čije su istaknute crte između prepona i trbušnih (nemam pojma kako se zovu) utjecale na to da, barem na trenutak, zaborave kako ih u stvarnosti čeka salasti partner koji, s pivom i listićem iz kladionice u ruci, nervozno čeka četvrtfinale Lige prvaka gladeći svoju trbušinu. I tako, baš kao što je poharao mokre snove brojnih žena, Fight Club je poharao i kinodvorane diljem svijeta i postao, uz Clockwork Orange, vjerojatno najdraži film prosječnog 20- i 30-godišnjaka. Sve to mu je priskrbilo kultni status te, barem u ovom trenutku, mjesto među 10 najbolje ocijenjenih filmova na IMDB-u. Fight Club je još jedan film koji je dobrano zagazio u onu sivu zonu o kojoj sam pisao u nekim ranijim recenzijama te tako postao dio elitnog društva filmova koji su transcendentirali klasičnu “slika-zvuk-fabula” filmsku shemu i postali besmrtni. On je, sa svojom bespoštednom kritikom konzumerističkog društva koje je bujalo 90-ih godina, potpuno zaslužio status remek-djela kojim se često etiketira, tako postavši (ako se mene pita), uz Let iznad kukavičjeg gnijezda i Dr. Strangelovea najsnažnija filmska kritika ljudskog društva koja je izmigoljila iz nekog losanđeleskog studija.

David Fincher je tu mogućnost nanjušio kada je 1996. godine pročitao istoimenu novelu te, potaknut tko zna čime, odlučio snimiti film po njoj, što je tri godine kasnije i napravio. Film prati bezimenog protagonista (Norton) koji proživljava kafkijansku egzistencijalnu krizu zbog čega pati, između ostalog, od nesanice. Mučen brojnim problemima, on se odluči prijaviti na terapeutske grupe koje s vremenom (unatoč tome što je u potpunosti zdrav) postanu njegova opsesija pošto primjeti kako mu one pomažu. No, s vremenom, on upoznaje Marlu Singer (Carter), varalicu poput sebe, nakon čega opet počne patiti od nesanice. Suočen s povratkom poremećaja, on na jednom poslovnom putovanju upoznaje Tylera Durdena (Pitt), prodavača sapuna s kojim se ubrzo sprijatelji. Protagonist ubrzo biva upleten u Durdenov underground klub boraca čije borbe među članovima, na gotovo ritualan način, postane katarza njemu i njemu sličnima. Klub boraca postaje sve popularniji, a dinamika organizacije je sažeta u osam pravila. Prvo pravilo je navedeno u početku recenzije, dok drugo pravilo govori da, ukoliko to nekim čudom niste do sada napravili, prestanete čitati recenziju i pogledate prije nego vas se bližnji odreknu.

A bližnji bi vas se trebali i odreći ako je scena u kojoj Helena Bonham Carter ne osjeća ništa jedino što vam je ostalo u glavi nakon gledanja filma. Fincherovi junaci, kombinirajući izvrsne dijaloge u sjajno izvedenim, često surealnim, scenama pokaza li su divovski srednji prst otuđenju i pasivnom konzumerizmu. Durden je tako postao jedan od najupečatljivijih likova moderne kinematografije – lik čija ekscentrična pobuna nije ništa nego reakcija na mračno doba kraja 20. stoljeća. Klub boraca se, ponajprije maestralnom izvedbom glumačke postave, u kratkom roku nametnuo kao neizbježan manifest apsurda modernog doba. Načini na koje on to čini su briljantni – Fincher se posebice istakao u spretnom kombiniranju elemenata humora i totalne makljaže. Iako film definitivno nije šetnja kroz tratinčice, ne pretjerujmo sa zgražanjem nad scenama nasilja – osim ako netko zaista ne smatra da “My Little Pony: Friendship Is Magic” može vjerno ilustrirati teme koje ovaj film pokriva.

Sve u svemu, Klub boraca i dan-danas oduševljava svojom smjelošću. Riječ je o filmu koji je Akademija potpuno izignorirala, zanemarila i pljunula – sasvim razumljiva reakcija ako razmislimo kako je Fincher njime pljunuo u lice, ne samo Akademiji, već i čitavom medijskom establishmentu. Ovo je šaka u glavu, noga u guzicu, kamen u potiljak svemu što smo znali i u što smo vjerovali. Na toj razini, film postaje upravo ono što njegovi likovi predstavljaju. On se, baš poput njih, tehničkim nokautom obračunava s egzistencijalnih problemima u modernim vremenima, na način kakav smo, gotovo stoljeće ranije, mogli vidjeti kod pisaca poput Kafke ili Camusa. On ne mora biti vaš najdraži film. Ne morate ga uopće voljeti. Ali, osim ako zaista odjednom ne osjećate ništa, morate priznati kako je riječ o nečemu što je stvarno veliko, barem kao ideja.