SISTEM VLASTI U SAD

( ESEJ )

Mentor:

Prof. Sanja Đurđić

Komentor: Student:

Radivoje Jovović Đorđe Veruović 344/11

Novi Sad, Decembar 2011.

Sadržaj

1.0 Uvod.........................................................................................................................1

2.0 Stvaranje SAD..........................................................................................................2

3.0 Ustav SAD...............................................................................................................3

4.0 Federativno uređenje................................................................................................4

5.0 Organizacija vlasti....................................................................................................5

5.1 Kongres SAD...........................................................................................................5

5.2 Predsednik SAD.......................................................................................................7

5.2.1. Položaj i funkcije predsednika.............................................................................8

5.2.2. Odnos predsednika sa zakonodavnim organima..................................................8

6. Vrhovni sud SAD.....................................................................................................10

7. Zaključna razmatranja..............................................................................................11

8. Literatura..................................................................................................................12

1

1.0 Uvod

U ovom radu cu predstaviti republički sistem vlasti u SAD počev od nastanka

SAD do danas, način na koji on funkcioniše, organizaciju vlasti, ulogu Kongresa,

predsednika SAD i Vrhovnog suda, kao i njihove međusobne odnose

Republika je oblik vladavine u kome poglavar države nije lice sa izuzetnim

privilegijama. Zbog toga predsednik republike nije suverena ličnost, a iz toga

proizilazi da je predsednik pravno odgovoran, tj. podleže pravnim propisima ali ne

kao obični građani. On odgovara za svoje političke i druge postupke vlasti, i za svoje

lične postupke. Podleže sudskoj odgovornosti jer na njega može da se primeni pravna

sankcija države. Pored ove pravne odgovornosti, predsednik odgovara moralno,

politički, običajno… Njegov položaj i vlast su određeni običnim zakonima koji

predsedniku dodeljuju javnopravni položaj. ,,Obim vlasti predsednika republike zavisi

od toga da li je u državi izvršena podela vlasti (SAD) ili parlamentarizam’’.1

Predsednik republike je obično inokosan državni organ, pojedinac a ređe kolegijalni

organ. On je za razliku od monarhije izboran, a ne nasledni organ. U slučaju da je

predsednik izabran doživotno ili da je nasledan radi se o mešovitom obliku republike.

Može se birati na dva načina i to: opštim glasanjem i posredno.

Prema pravnom položaju predsednika određuju se dve vrste republike

ograničena i neograničena. Ograničene se dele na republike sa kabinetskom vladom i

predsedničke republike i tu je predsednik obično poglavar države, dok funkciju šefa

države obavlja neki drugi organ samostalno ili zajedno sa predsednikom. U

neograničenoj republici predsednik je šef države i njen poglavar.

1 D. M. Mitrović, Beograd 2011., str. 115.

2

2.0 Stvaranje SAD

Severnoamerički kontinent je otkriven krajem XV veka i tada počinje postepeno

naseljavanje došljacim, pre svega sa britanskog poluostrva koji su počeli obrazovati

svoje kolonije kao delove Britanskog kraljevstva. Tu organizaciju činilo je 13 kolonija

koje su se počele polako osamostaljivati pa kontrola matice nad njima nije mogla

ostati neposredna i efektivna. Oni su prestali da plaćaju poreze vladi u Londonu što je

dovelo do oružane pobine. 1774. godine su se ujedinili i uputili svoje predstavnike u

Filadelfiju u ,, Prvi kontinentali kongres ’’. Zatim je i sledeće godine usledio i drugi

kontinentali kongres na kome je doneta odluka o započinjanju borbe protiv

kolonizatora. Sledeće, 1776. godine, 4. jula doneta je ,, Deklaracija nezavisnosti ’’

kojom su se kolonije proglasile nezavisnim. Drugi kontinetalni kongres je 1777.

godine doneo odluku o obrazovanju konfederacije. Borba za nezavisnost trajala je do

1783. kada je britanija ugovorom iz Versaja bila prinuđena da prizna nezavisnost

svojih kolonija. Narednih godina sve kolonije donose svoje samostalne ustave koji su

kasnije služili kao uzor u izradi Ustava SAD, u kojima je proklamovano da vlast

počiva u narodu i uvedeno je razlikovanje zakonadavnih izvršnih i sudskih vlasti.

Postojao je jedan savezni organ, kongres koga su sačinjavali delegati pojedinih država

a svaka država je imala samo jedan glas. Pošto je postalo očigledno da konfederacija

ne funkcioniše države su 1787. godine donele odluku o sazivanju Ustavotvorne

skupštine.

3

3.0 Ustav SAD

Ustavotvorna skupština koja se sastala u Filadelfiji donela je novi ustav. Tekst

Ustava SAD je usvojen 1787. godine a stupio je na snagu 1789.godine. Ovaj ustav

spada u najkruće ustave jer je procedura promene komplikovana, ali je jedan od

najkraćih ustava. Ima sedam članova, 26 amandmana i 84 odredbe ,, po ustavnom

uređenju SAD su federacija, a u klasifikaciji političkih sistema naziva se

predsedničkim sistemom’’.2 Ovaj ustav je proizvod liberalne misli koju je opisao

Tomas Džeferson rečima ,, Najbolja je ona vlada koja najmanje vlada’’.

Na ustavotvornoj skupštini predložena su dva nacrta ustava: prvi je podnela

delegacija Virdžinije ( Virginia plan ) a drugi delegacija Nju Džersija ( New Jersey

plan ). Virginija plan je odgovarao velikim državama jer je zastupao stav o jakoj

centralnoj vlasti, a u zakonodavnom telu bi članovi bili birani srazmerno broju

stanovnika. New Jersey plan je bio odgovor malih država i predstavljao je nastavak

konfederalnog uređenja sa zakonodavnim telom u kome bi sve države imale

podjednak broj glasova. Međutim, pojavio se kompromisni predlog delegacije

Konentikata ( Veliki kompromis ). Koji je predviđao zakonodavno telo kongres, koje

bi bilo dvodomno, u kome bi senat predstavljao pojedine države po principu jednakog

broja predstavnika, a predstavnički dom bi bio biran prema broju stanovnika u

pojedinim državama. Tako su SAD ovim Ustavom iz konfederacije pretvorene u

federaciju.

,,Očevi osnivači’’ ( Džordž Vašington, Džejms Medison, Bendžamin Frenklin,

Moris i Aleksandar Hamilton ) su imali mnogo interesa i ciljeva koje su želeli da

ostvare ovim ustavom a principi i instrumenti koji bi trebalo da realizuju ovu ideju su:

princip vladavine prava, federalizam, izborna vlast, podela vlasti i pravilo ,,kočnica i

ravnoteža’’, i širok spektar sloboda i prava.

Ustav SAD je najstariji pisani ustav čiji tekst nije menjan, ali je usvojeno 26.

amandmana koji dopunjuju ustav. Za promenu je potrebna dvotrećinska većina u oba

kongresa, a zatim i tročetvrtinska većina federalnih jedinica, a vrhovni sud ima pravo

da tumači slovo i duh ustava. Ovaj Ustav za svoje izvore ima engleski Ustav i dela

Džona Loka i Monteskjea.

2 D. Radosavljević, Savremeni politički i pravni sistemi, Novi Sad 2006., str. 49.

4

4.0 Federativno uređenje

SAD su federacija sa pedeset država u svom sastavu a glavni grad Vašington.

Postoji više razloga za federativno uređenje: istorijski, stvaranje velike ali i efikasne

države ali i umanjenju razlika u tako velikoj zemlji sa mnoštvom naroda kultura i

ekonomske situacije.

Struktura vlasti u federalnim jedinicama je slična strukturi savezne

vlasti. ,,Svugde osim u Nebraski, postoji dvodomno predstavničko telo, sastavljeno od

predstavničkog doma i senata’’.3 U svim državama postoji guverner sa sličnim

ovlašćenjima i koji se slično bira kao predsednik SAD. Organizacija izvršno –

upravne vlasti i sudstva je nešto drugačija.

U federalnoj državi postoji ustavom garantovano pravo na autonomiju i

participaciju država članica u vršenju državne vlasti na federalnom nivou. Svaka

strukturna promena između savezne države i države članice uređena je ustavom4.

Takođe i fiskalna politika ( finansije ) su podeljene uglavnom u korist federalnih

jedinica, kao i nadležnosti u školstvu, zdravstvu… jer centar ne može u potpunosti da

shvati potrebe federalnih jedinica. Prva federalna država stvorena je 1787. godine

donošenjem ustava SAD.

Lokalna samouprava je pod nadležnosti federalnih jedinica, veoma je različita

i ima dvostepenu strukturu. U svakoj lokalnoj samoupravi na snazi je common low.

Osnovna jedinica lokalne samouprave je opština a drugostepeni nivo je okrug.

Opštine se dele na seoske i gradske. U okviru lokalne samouprave treba se osvrnuti in

a specijalne okruge, koji predstavljaju oblike funkcionalnog organizovanja u oblasti

sporta, zdravstva, školstva idr.

3 D. Radosavljević, Savremeni politički i pravni sistemi, Novi Sad 2006., str 51.4 Radomir D. Lukić, Budimir T. Košutić, Uvod u pravo, Beograd 2007., str 99.

5

5.0 Organizacija vlasti

Osnovni princip organizacije vlasti u ameri;koj sistemu je podela vlasti. Po ovom

sistemu državne funkcije su podeljene na zakonodavnu, sudsku i izvršnu vlast i za

svaku od ovih funkcija postoje posebni organi. Svaki od ovih organa ili u

konkretnom slučaju Kongres, predsednik i Vrhovni sud, ima određen krug

nadležnosti i svoju samostalnost.

5.1. Kongres SAD

Kongres je zakonodavno telo SAD kome su poverena sva zakonodavna

ovlašćenja utvrđena ustavom SAD. Kongres je dvodoman i čine ga Predstavnički dom

i Senat. Dvodoma struktura je rezultat ,,Velikog kompromisa’’, kao i federatvnog

uređenja, po kome sve države u Predstavnički dom šalju svoje predstavnike

srazmerno broju stanovnika, dok u Senat sve države šalju po dva predstavnika bez

obzira na veličinu teritorije. Pošto se vremenom se utvrdilo da zakonodavna

ovlašćenja izričito data Kongresu nisu dovoljna za ispunjenje njegove uloge

zakonodavca, stvorena je teorija o prećutnim ovlašćenjima, prema kojom se Kongres

može u slučaju potrebe, zakonodavno deliti u drugim materijama za čijim se

regulisanjem na saveznom nivou pojavi potreba.

Kongresmeni se biraju na dve godine, opštim i neposrednim uninominalnim

izborima građana po izbornim jedinicama. Ukupan broj čkanova Predstavničkog

doma je 435, a broj predstavnika jedne izborne jedinice varira. Sve države moraju

imati bar jednog predstavnika. Kandidati za kongresmena moraju imati najmanje 25

godina, da su barem sedam godina državljani SAD id a stanuju u izbornoj jedinici

gde se kandiduju. Njihov mandate traje samo dve godine.

Predstavničkom domu predsedava spiker koga biraju iz redova vladajuće

partije i pristrasan je. Spiker predstavničkog doma pravi je predsednik parlamenta, sa

nizom značajnih ovlašćenja, kojima se otvoreno služi u korist svoje partije.

Obe partije, i Republikanska i Demokratska imaju svoje partijske organizacije

i partijske vođe,koje pripemaju kongresmene za sednice Predstavničkog doma.

6

Predstavnički dom ima pravo pokretanja impičmenta tj. optužbe protiv visokih

državnih funkcionera u određeim slučajevima.

Drugi dom Kongresa – Senat,ima sto članova, i čine gap o dva izabrana

predstavnika iz svake države, što znači da je Senat zastupnik interesa država,

federalnih jedinica. Senatori se biraju opštim izborima na šest godina, s tim što se

jedna trećina obnavlja svake druge godine. Izbori za senat se održavaju istovremeno

sa izborima za bredstavnički dom. Zbog razlike u dužini mandata ova dva doma,

sazivi kongresa računaju se po izbornim periodima predstavničkog doma, pa novi

savez počinje svake druge godine, 3. januara. Senatori se najčešće biraju nekoliko

puta uzastopno i moraju da imaju ispunjene sledeće uslove: da imaju 30 godina, da su

gradjani SAD najmanje 9 godina id a stanuju u državi u kojoj se kandiduju.

Predsedavajući Senata je potrpredsednik SAD, a Senat ima i privremenog

predsednika. U Senatu takođe postoji većinska i manjinska partijska organizacija. Ni

senatori kao ni kongresmeni ne mogu biti nosioci izvršnih funkcija.

Ravnopravnost domova je formalna, ali je u praksi Senat uticajnije telo iz više

razloga: manje je telo i može lakše da obavlja političke funkcije, može da odobrava

međunarodne ugovore i aktivnosti, dužina mandata doprinosi većoj stabilnosti i

uticaju senatora, senator ima veći administrativni i pomoćni personal. Senat takođe

ima važne sudske i istražne funkcije. Senat se pojavljuje kao najviša sudska instance

koja izriče konačnu kaznu po optužbi predstavničkog doma, nad određenim državnim

funkcionerom ( impičment ), a u ovom slučaju predsedave predsednik Vrhovnog

suda. Što se tiče istražne funkcije Senat može za svako pitanje od javnog interesa

obrazovati posebnu istražnu komisiju.

Predstavnički dom ima 23 a Senat 18 stalnih odbora, čija se veličina kreće od

9 do 50 članova u prvom a do 23 člana u drugom, a postoji i 20 zajedničkih odbora.

Postoje i privremeni odbori ( ad hoc). U predstavničkom domu jedan kogresman

može biti član samo jednog odbora, dok senatori mogu biti u najviše dva odbora.

Godišnja zasedanja kongresa počinju 3. januara i traju do jula, kada

predsednik SAD uputi ,,poruku o stanju unije’’ koja predstavlja program vladajuće

partije i predsednika.

Osnovni akti kongresa su zakoni. Pravo zakonodavne inicijative imaju samo

članovi kongresa formalno, a mogu se podnositi u oba doma. Postupak donošenja

zakona je trofazan. Prvo se zakonski predlog podnosi predstavničkom domu, a dom se

upoznaje sa predlogom i upućuje ga odgovarajućem odboru. Oni pristupaju analizi

7

podnetog predloga i mogu da ga izmene, dopune ili pripreme novi predlog ili da o

predlogu ne podnesu nikakav izveštaj, čime ga odbacuju. Zatim zakonski predlog

ponovo dospeva u Predstavnički dom gde se raspravlja o izveštaju odbora, pa se

predlog usvaja ili odbacuje. Nakon što se usvoji predlog ide u Senat na sličnu

proceduru. U slučaju neslaganja dva doma obrazuje se zajednička komisija.

Kongres može donositi i rezolucije i ustavne amandmane, a odluke se donose

glasanjem.

5.2 Predsednik SAD

Izvršna vlast u SAD poverena je predsedniku koji se bira na 4 godine sa

mogućnošću jednog reizbora zajedno sa podpredsednikom i to na neposredan način.

Postoji više faza izbora. U prvoj fazi se održavaju preliminarni izbori u okviru

pojedinih partija. U drugoj fazi se vrši konačan izbor partijskih kandidata, treća faza

protiče u izbornoj kampanji i trci između dva najmoćnija rivala i završava se izborom

elektora ( izbornika u državama ) koji kasnije u svom izbornom koledžu biraju

predsednika. Svaka država ima onoliko izbornika koliko iznosi zbir njenih

kongresmena i senatora. Izbornici se biraju po jedinstvenem listama za koje se glasa

u celini i pobeđuje lista koja je dobila većinu glasova. Partija koja dobije više

izbornika od ukupnog broja 538 biće pobednik na izborima, a to pravilo se zove

,,Winner take all’’.5

Izbornici se izjašnjavaju zjašnjavaju za candidate iz svoje partije, a zatim se

rezultati prosleđuju kongresu. Ako nijedan od kandidata ne dobije potrebnu većinu, u

tom slučaju predstavnički dom između tri kandidata sa najvećim brojem glasova bira

kandidata sa najvećim brojem glasova.

5.2.1. Položaj i funkcije predsednika

5 D. Radosavljević, Savremeni politički i pravni sistemi, Novi Sad 2006., str 56.

8

Predsednik ima najmoćniju i najznačajniju funkciju u političkom sistemu

SAD. On je šef države, šef administracije i rhovni komadant oružanih snaga. On sam

predstavlja izvršnu vlast i može se reći da je prvi ministar. U SAD u skladu sa

načelom podele vlasti ne postoji politička odgovornost izvršne vlasti pred

zakonodavnom, tj. predsednik ne snosi političku odgovornost pred kongresom, što

znači da ostaje na funkciji ceo mandat. Predsednik i njegovi članovi kabineta kao i

pomoćnici ne odgovaraju pred kongresom ali krivično odgovaraju u slučaju primanja

mita, izdaje i drugih teških zločina i prestupa. Njega optužuje Predstavnički dom, a

sudi mu Senat. Kazna mora biti doneta dvotrećinskom većnom prisutnih članova, a

Senatom predsedava predsednik vrhovnog suda.

Predsednik je vrhovni komadant oružanih snaga, zaključuje međunarodne

ugovore, vrši imenovanja i brine o izvršenju zakona. U upravljanju mu pomaže

predsednički kabinet čije članove bira predsednik uz odobrenje Senata, jedini uslov je

da oni nisu članovi ni kongresa ni senata. Oni odgovaraju samo predseniku i deluju u

njegovo ime, pa ih on sam i razrešava.

5.2.2. Odnos predsednika sa zakonodavnim organima

Početkom svake godine predsednik upućuje kongresu poruku o stanju unije u

kojoj izlaže spoljnopolitičku i unutrašnju situaciju zemlje i sonovne probleme, kao i

koji bi najvažniji zakoni trebali da budu doneti. U praksi su ove poruke pravi program

zakonodavnog rada. On upućuje kongresu i druge poruke u kojima predlaže

donošenje pojedinih zakona ili određene politike, tako da faktički on inicira najveći

deo saveznog zakonodavstva. Kongres je dužan da saluša ove poruke a ovlašćen da ih

uzme ili ne uzme u obzir. Svi zakonski predlozi izglasani u oba doma moraju ići na

potpisivanje kod predsednika i tek pošto ih on potpiše stupaju na snagu. Ustav ne

obavezuje predsednika da potpisuje te zakonske predloge, već ih može vratiti na

ponovno razmatranje stavljajući veto na njih. U pitanju je odložni tj. suspenzivni veto,

jer ukoliko zakon bude ponovno izglasan u oba doma ali u ovom slučaju

dvotrećinskom većinom on će važiti i bez bredsednikovog potpisa. Veto ima dve

funkcije: Prva je da zakonodavna vlast, Kongres ne može da dira u status i ovlašćenja

izvršne vlasti, bez mogućnosti ove druge da se tome usprotivi, drugi razlog u sistemu

9

kočnice i ravnoteže je da se izvršnoj vlasti da uloga učesnika u vršenju zakonodavne

vlasti. Ustav pruža i mogućnost ,,džepnog veta’’, kada Kongres uputi predsedniku

zakon na potpisivanje u toku poslednjih deset radnih dana zasedanja, on jednostavno

stavi taj zahtevu fioku ne izjašnjavajući se o njemu, pa će taj zakon morati ponovo da

prođe celu zakonsku proceduru.

Za neka imenovanja, potpisivanja međunarodnih ugovora predsedniku je

potrebna i saglasnost Senata. Ako se radi o imenovanju visokih državnih funkcionera

pojedinih država, predsednik pre nego što ih imenuju mora da porazgovara o njemu sa

senatorima koji dolaze iz te države. A ako to ne učini senator može da iz ,, senatorske

kurtoazije’’ glasa pprotiv predloga imenovanja.

Podpredsednik se bira istovremeno sa predsednikom i on predsedava Senatom.

On pomaže predsedniku u radu i stupa na dužnost predsednika u slučaju da ovaj umre,

podnese ostavku ili postane nesposoban za vršenje dužnosti. On tada ostaje na mestu

predsednika do kraja mandata.

6.0 Vrhovni sud SAD

10

Treće područje vlasti predstavlja Vrhovni sud koji koji po ustavu ima

određenu prvostepenu i apelacionu nadležnost u krivičnoj i građanskoj materiji, ali

pored toga njegova najznačajnija uloga je u ocenjivanju ustavnosti zakona odnosno

tumačenju Ustava i to bez izričitih ustavnih ovlašćenja. Upravo ova uloga Vrhovnog

suda zaslužna je za ovako dugo trajanje američkog ustava.

Broj sudija Vrhovnog suda se reguliše zakonom. Vrhovni sud ima devet

članova od kojih je jedan predsednik a ostalih osam su sudije. Njih imenuje

predsednik na osnovu dozvole i mišljenja Senata. Sudije koje su jednom imenovane

ostaju na toj funkciji kako je to ustav rekao ,, dokle god se dobro drže’’, što znači da

bi na toj funkciji mogli biti doživotno. Vrhovni sud donosi odluke većiom prisutnih

glasova. Ukoliko se neki sudija ne slaže sa donetom odlukom, pismeno izlaže svoje

obrazloženje i prilaže ga uz odluku.

SAD su prva država koja je uvela ocenu ustavnsti. Ocena ustavnosti nije

apstraktna, već se uvek odnosi na neki konkretan spor. I pored toga što odluka suda o

ustavnosti deluje samo između stranaka, ona u praksi važi za sve imajući u vidu

činjenicu da odluke najviših sudova imaju snagu precedenata.

Zbog svojih velikih praktičnih ovlašćenja i mogućnosti u tumačenju ustava

Vrhovni sud nazivaju ,,prikrivenim zakonodavcem’’, a često i ,,gospodarom’’ umesto

čuvarom ustava. Ustav je ustvari ono što odluče sudije. O čemu svedoči i izjava

jednog od bicšiih predsednika vrhovnog suda Hjuza: ,,Da, mi se nalazimo pod

ustavom, ali je ustav ono što mi odlučimo da jeste’’.

Vrhovni sud nije u ravnopravnom položaju sa nosiocima zakonodavne i

izvršne vlasti ( Kongresom i predsednikom). On ne raspolaže ni novcem ni oružanom

prinudom kao dva druga najviša organa.

11

7.0 Zaključna razmatranja

Načelo podjele vlasti „znači da za tri osnovne funkcije državne vlasti

(zakonodavna, izvršna i sudska) treba upotrebiti različite organe: onaj koji izdaje

zakon ne treba u isto vrijeme da sudi i upravlja - i obrnuto. Po ovom načelu

funkcioniše sistem vlasi u SAD, tzv. sistem kočnica i ravnoteže što znači da ustav

propisuje skup ograničenja na vlast predsednika uvedenih u cilju sprečavanja nekog

pojedinca ili grupe da preuzme apsolutnu vlast u zemlji.

Tačnije predsednik se nalazi na čelu izvršne grane savezne vlasti, a njegova

uloga je da sprovodi i poštuje Ustav SAD i zakone propisane od strane Kongresa,

uključujući moć da proglasi zakon ili stavi veto na predloge oba doma Kongresa.

I kao treći organ vlasti Vrhovni sud koji koji po ustavu ima određenu prvostepenu i

apelacionu nadležnost u krivičnoj i građanskoj materiji, ali pored toga njegova

najznačajnija uloga je u ocenjivanju ustavnosti zakona odnosno tumačenju Ustava i

to bez izričitih ustavnih ovlašćenja.

12

8.0 Literatura

1) Dragan M. Mitrović, Uvod u pravo Beograd 2011.

2) Radomir D. Lukić, Budimir T. Košutić, Uvod u pravo, Beograd 2007.

3) Duško Radosavljević, Savremeni politički i pravni sistemi, Novi Sad 2006.

13