Pol Anderson - Cuvari vremena

8/7/2019 Pol Anderson - Cuvari vremena

1/157

POL ANDERSON

UVARI VREMENA

VREMENSKA PATROLA

1.

Potreban je vei broj mukaraca izmedu 21 i 40 godina, sa vojnikim ili

tehnikim iskustvom, dobro graenih; prednost imaju neoenjeni; visoka

plata, putovanja u inostranstvo. Preduzee za tehnike studije, Istona 45.

ulica 305; 9-12 i 14-18 asova.

"Kao to vidite, ovaj posao je malo neobian i poverljiv", ree Gordon.

"Nadam se da moete uvati tajnu."

"Zavisi od tajne", odgovori Mans Everard.

Gordon se osmehnuo. Osmeh mu je bio udan; takvu liniju usana Everard

jo nije video. Sa lakoom je vladao amerikim engleskim; nosio je odelo

koje se svakodnevno sree po kancelarijama; ipak je delovao strano. Nije to

bilo samo njegovo tamnoputo, golobrado lice, ni nesklad izmeu kosih,

azijatskih oiju i uskog arijevskog nosa. Bilo je tu jo neeg to nije moglo da

se odredi.

"Nije re o pijunai, ako ste na to mislili", ree.Everard se oseti nelagodno. "Izvinite. Nemojte misliti da je i mene

zahvatila opta histerija. Pored toga, nikada nisam ni dolazio u dodir s

poverljivim stvarima. Govorili ste o aktivnostima u inostranstvu... a kakva je

situacija - bojim se da mi ne oduzmu paso. Nadam se da me shvatate."

Bio je krupan, visokih ramena, pomalo ogrubelog lica i kratko podiane

smee kose. Na stolu su leali njegovi dokumenti: potvrda o ueu u ratu i


2/157

nekoliko preporuka iz preduzea u kojima je radio kao inenjer. Gordon ih je

jedva pogledao.

Kancelarija je bila obina: pisai sto, nekoliko stolica, polica sa

fasciklama, dvoja vrata; kroz prozor, est spratova nie, ula se buka

njujorke ulice.

"Nezavisan ste duh", govorio je ovek za pisaim stolom. "To mi se svia.

Mnogi koji dolaze ovamo uvijaju se kao da mole da ih udarite nogom.

Svakako, sa vaom strukom jo ne morate oajavati. Posao uvek moete

dobiti i pored... mislim da se to sada zove prilagoavanje novoj tehnologiji."

"Zainteresovao me je oglas", ree Everard. "Kao to vidite, radio sam veu inostranstvu i voleo bih opet da putujem. Ali, pravo da vam kaem, jo

nemam nikakvu predstavu o tome ime se vae preduzee, u stvari, bavi."

"Radimo mnoge stvari", ree Gordon. "Da vidim... uestvovali ste u

borbama u Francuskoj i Nemakoj." Everard se tre; u dokumentima su se

nalazile i potvrde o odlikovanjima koja je dobio, ali se mogao zakleti da

Gordon nije stigao da ih vidi."Dobro... uhvatite se, molim vas, za naslon za ruke na vaoj stolici. Hvala.

Kako reagujete na fiziku opasnost?"

Everard se naljuti. "Zato me..."

Gordon je gledao u neki aparat pred sobom: bila je to obina kutija sa

skalom, kazaljkom i nekoliko dugmeta. "Dobro. ta mislite o

internacionalizmu?""Sluajte vi..."

"O komunizmu? O faizmu? O enama? Kakve su vam line ambicije?...

To je sve. Ne morate odgovarati."

"ta vam to sad znai?" planu Everard.

"Psiholoko testiranje. Nemojte tome pridavati znaaj. Vai stavovi me se

ne tiu, interesuje me samo psiholoka orijentacija." Gordon se zavalio u


3/157

stolicu. "Do sada ste vrlo perspektivni. Evo o emu je re: kao to rekoh na

posao je vrlo poverljive prirode. Pripremamo iznenaenje svojim

konkurentima." Nasmejao se. "Moete me tuiti federalnoj policiji, ako elite.

Ve su nas ispitivali i utvrdili da smo isti. Rei e vam da se stvarno bavimo

finansijskim transakcijama i tehnikim poslovima po celom svetu. Meutim,

taj posao ima jo jednu komponentu za koju su nam sada potrebni ljudi.

Dobiete sto dolara ako se podvrgnete testovima u susednoj sobi. Trajae oko

tri sata. Ako ne proete, rastaemo se. Ako proete, primiemo vas, rei vam

sve i poeti sa obukom. Pristajete?"

Everard je oklevao. Ilo je i suvie na brzinu. ta se krilo iza ovekancelarije i ovog utivog stranca? Ipak...

Odluio se. "Stupiu u slubu tek kada mi budete rekli ime se bavite."

"Kako hoete", klimnu Gordon glavom. "Testovi e pokazati da li ste

podobni ili ne. Koristimo vrlo sloenu tehnologiju."

To je bila istina. Everard se neto razumeo u modernu psihologiju, u

encefalograf, u testove asocijacija... ali nije mogao da prepozna nijedan odinstrumenata koji su tiho zujali i treptali oko njega. Pitanja koja mu je jedno

za drugim postavljao elavi tehniar, bezizraajnog lica i neodreenih godina,

na loem engleskom, inila su mu se potpuno bespredmetna. Nije shvatio ni

emu slui metalna kaciga koju su mu natakli, sa ime je bila povezana...

Pogledao je u signalne table: brojevi i slova nisu ga podseali ni na jedan

poznati jezik: ni engleski, ni francuski, ni ruski, ni grki, ni kineski. Ni na tato bi pripadalo 1954. godini. Polako je moda ve tada poeo da shvata.

to su testovi dalje odmicali, u njemu je sve vie raslo udno saznanje o

samom sebi. Manson Emert Everard, star 30 godina, bivi inenjerijski

porunik amerike vojske; radio kao konstruktor i pogonski inenjer u

Americi, vedskoj i u arapskom svetu; neoenjen, mada je sve ee zavideo

oenjenim prijateljima; bez stalne devojke, bez porodinih obaveza; pomalo


4/157

bibliofil; strastan pokera; bavio se jedrenjem, jahanjem i streljatvom, a na

letovanju logorovanjem i pecanjem. Svega toga je on bio svestan i ranije, ali

kao izolovanih injenica. udno mu je bilo to iznenadno saznanje o sebi kao

integralnoj linosti, svest da je svaka njegova osobina bila neodvojiva

komponenta opte celine.

Ustao je iscrpljen i mokar od znoja. Gordon mu je ponudio cigaretu i

poeo da prelistava kodirane papire koje mu je doneo tehniar. Povemeno bi

promrmljao: "...zet-20 kortikalno... neizdiferencirana evaluacija... psihika

reakcija na antitoksin... slabost u centralnoj koordinaciji..." Izgovor mu se

promenio. Everard nikada nije uo da stranci tako izgovaraju engleskesamoglasnike, mada je dosta proputovao.

Prolo je pola sata. Everarda je nerviralo to se prema njemu ponaaju kao

prema aiu, ali ga je radoznalost spreavala da neto kae. Na kraju se

Gordon zadovoljno osmehnuo svojim preterano belim zubima. "Konano!

Znate li da sam morao da odbijem ve dvadeset i etiri kandidata. Ali vi ste

zaista sasvim podobni.""Podoban? Za ta?" Everard se nagnuo napred, oseajui kako mu se puls

ubrzava.

"Za patrolu. Biete neka vrsta policajca."

"Policajca? Gde?"

"Svuda. I svagda. Pripremite se za ok."

"Vidite, nae preduzee, iako potpuno legalno, samo je paravan i izvorprihoda. Na stvarni posao je patroliranje vremenom."

2.

Akademija je bila na amerikom zapadu. Pored toga, bila je u periodu

oligocena, u dobu uma i livada, kada su ovekovi preci, glodari, beali ispred

nogu dinovskih sisara. Sagraena je pre hiljadu i sluie jo pola miliona


5/157

godina - koliko je potrebno da se u njoj obui dovoljan broj ljudi za

vremensku patrolu - a onda e je paljivo sruiti, tako da od nje ne ostane

nikakvog traga. Kasnije e tu biti gleeri, nastae ljudi, a 19352. godine nove

ere (7841. godine posle Morenskog trijumfa) ti ljudi e pronai naina da

putuju kroz vreme i vratie se u oligocen da osnuju Akademiju.

Akademija je bila smetena u kompleksu dugakih niskih zgrada skladnih

linija i raznih boja, koje su se prostirale du livada oivienih ogromnim

stablima. Iza nje su se breuljci i ume talasali prema irokoj blatnjavoj reci.

Nou se ulo urlanje titanotera ili udaljena rika tigrova sa sabljastim zubima.

Everard je iziao iz svoga vremeplova - velikog bezoblinog metalnogsanduka. Grlo mu se bilo osuilo i oseao se kao prvog dana u vojsci, pre

dvanaest godina - u stvari, kroz petnaest do dvadeset miliona godina -

usamljen i bespomoan, smiljajui neki izgovor koji e mu omoguiti da se

asno vrati kui. Ni pogled na pedesetak mladia i devojaka koji su izlazili iz

svojih vremeplova nije mu doneo utehu. Regruti su se polako okupljali. Niko

nije govorio; stajali su i tupo gledali jedno u drugo. Odela, haljine i frizureodgovarali su raznim pravcima u modi etrdesetih i pedesetih godina

dvadesetog veka. Odakle li je samo ona devojka u uskim dugakim

pantalonama koje su se prelivale u duginim bojama, sa zelenim karminom na

usnama i udesno talasastom plavom kosom? Ne, od kada je?

Kraj njega je stajao ovek od oko dvadeset pet godina: oigledno Englez,

sudei po otrcanom sakou od tvida i uskom mravom licu. Izgledalo je kao dapod uglaenom spoljanou skriva duboku gorinu. "Zdravo", ree Everard.

"Mogli bismo ve i da se upoznamo." Rekao je ko je i odakle je.

"arls Vajtkoum, London, 1947. godina", odgovori ovaj stidljivo. "Upravo

sam demobilisan - iz ratnog vazduhoplovstva - a ovo mi se uinilo kao dobra

prilika. Sada vie nisam siguran."

"Moda i jeste", ree Everard, mislei na platu. Za poetak - petnaest


6/157

hiljada, godinje. Stvarno, kako su raunali godinu? Verovatno prema

ivotnom veku oveka.

U susret im je iao neki ovek. Bio je vitak i mlad, u pripijenoj sivoj

uniformi i tamnoplavom ogrtau koji je bleskao kao da su u njega utkane

zvezde. Lice mu je bilo prijatno, nasmejano i veselo. Obratio im se na

engleskom, bez stranog naglaska: "Zdravo. Dobro doli u Akademiju.

Pretpostavljam da svi govorite engleski?" Everard je gledao u nekog oveka u

jadnim ostacima nemake uniforme. Bio je tu i jedan Indus i jo nekolicina iz

raznih zemalja.

"Onda emo govoriti engleski dok svi ne nauite temporalni." Stajao jepred njima ovla podboen. "Zovem se Dard Kelm. Roen sam... ekajte,

9537. godine po hrianskom kalendaru, ali sam strunjak za va period. On

se protee od 1850. do 1975. godine. Svaki od vas dolazi iz neke godine ovog

perioda. Biu va zvanini zid plaa, ukoliko neto krene nizbrdo.

Ovde se ne postupa na nain kakav ste verovatno oekivali. Mi ne

proizvodimo kadrove masovno, pa ne primenjujemo kolsku ili vojnikudisciplinu. Svaki od vas e imati i individualnu i zajedniku nastavu. Nema

potrebe da kanjavamo za neuspeh u uenju, jer su preliminarni testovi

pokazali da ga nee ni biti; time se i mogunost neuspeha u poslu svodi na

minimum. Zrelost svakog od vas je visoko ocenjena u okviru vae sredine.

Meutim, razlike u sposobnostima zahtevaju individualnu nastavu, da bi se

svaki pojedinac razvio do maksimuma.Kod nas nema nikakvih formalnosti osim uobiajenog pristojnog

ponaanja. Imaete prilike za rekreaciju, kao i za uenje. Od vas se ne oekuje

vie nego to moete pruiti. elim da napomenem da su mogunosti za lov i

ribolov i u ovoj okolini dobre, a ako odletite nekoliko stotina milja odavde,

fantastine su.

Ako nemate nikakvih pitanja, poite sa mnom da vas smestim."


7/157

Dard Kelm im je pokazao opremu jedne tipine sobe. Izgledala je onako

kako je zamiljeno u 2000. godini: udoban nametaj koji se lako prilagoava

svim potrebama, ekrani na kojima se moe prikazivati ogromno bogatstvo

biblioteke u audio i video snimcima. I dalje nita suvie novo. Svaki pitomac

je dobio zasebnu sobu u zgradi internata; obroci su servirani u zajednikoj

trpezariji, ali su se mogli organizovati i obedi u manjim grupama. Everard je

oseao kako mu napetost poputa.

Prireen je banket za nove pitomce. Jela su bila poznata, ali ne i tihe

maine koje su se dokotrljale da bi ih posluile. Bilo je vina, piva i dosta

duvana. Verovatno im je neto stavljeno u jelo, pa se i Everard oseaoeuforino kao i ostali. Banket je zavren time to je Everard lupao po klaviru

u ritmu bugi-vugija, a ostali su urlali iz petnih ila, pokuavajui da pogode

melodiju.

Samo je arsl Vajtkoum ostao povuen, pijuckajui u uglu. Dard Kelm ga

je neprestano posmatrao, ali nije pokuavao da ga navede da se pridrui

ostalima.Everardu se inilo da e mu se svideti u Akademiji. Posao, organizacija i

svrha su mu jo bili magloviti.

"Putovanje kroz vreme je otkriveno u doba raspada Horitske heresarhije.

Za sada je dovoljno da kaem da su to bila burna vremena, da je komercijalna

i genetska konkurencija dovodila do pravih ratova izmeu gigantskihkorporacija, da se nisu birala sredstva, a da su vlade tadanjih drava bile

pioni u velikoj galaktikoj igri. Vremenski efekat je pronaen kao nuzprodukt

istraivanja momentalnog transporta, ije matematiko prikazivanje zahteva

beskonano diskontinuirane funkcije... isto vai i za putovanje u prolost.

Sada se neemo uputati u teoriju - nju ete uiti na asovima fizike - samo

emo pomenuti da ona obuhvata koncepciju odnosa beskonanih vrednosti u


8/157

kontinuumu 4N dimenzija, pri emu N predstavlja ukupan broj estica u

svemiru.

Grupa koja je ovo otkrila, takozvana Devetorica, svakako je bila svesna

svih mogunosti koje ovo otkrie prua. I to ne samo poslovnih - moete

zamisliti ta je to znailo za trgovinu, rudarstvo i druge oblasti - ve i da zada

smrtni udarac svojim neprijateljima. Jer, vreme je varijabilno, prolost se

moe menjati..."

"Imam jedno pitanje!" To je bila devojka iz 1972. godine, Elizabet Grej,

jedan od perspektivnih mladih fiziara svoga vremena.

"Izvolite", ree Kelm ljubazno."ini mi se da opisujete situaciju koja je logiki nemogua. Prihvatam

mogunost putovanja kroz vreme, jer sam ovde, ali se jedan dogaaj ne moe

u isto vreme i dogoditi i ne dogoditi. To je kontradiktorno."

"U pravu ste ukoliko insistirate na logici koja se ne vrednuje na principu

alef-sub-alef", odgovori Kelm. "Evo ta se deava: pretpostavimo da se ja

vratim u vremenu i spreim da se vai otac i majka upoznaju. Vi se nikada nebiste rodili. Taj deo istorije bi glasio drugaije, mada bi u meni ostalo seanje

na prvobitno stanje."

"A ako biste to uinili u svom sluaju?" upita Elizabet. "Da li biste onda

prestali da postojite?"

"Ne bih, jer bih pripadao onom delu istorije koji je prethodio mojoj

intervenciji. Da se vratimo na va sluaj. Kada biste se vratili u, recimo, 1946.godinu i spreili venanje svojih roditelja 1947, vi biste ipak postojali te

godine; ne bi ste prestali da postojite zato to ste vi uticali na dogaaje. Isto bi

se desilo ak i kada biste u 1946. godini proveli samo jedan mikrosekund pre

nego to ete ubiti oveka koji je trebalo da postane va otac."

"Ali, onda bih postojala bez... bez porekla!" protestvovala je. "Iza sebe bih

imala deo ivota, i uspomena, i... sve... a sve to postalo ni iz ega."


9/157

Kelm slee ramenima. "Pa ta? Vi insistirate na tome da zakon uzronosti,

ili tanije zakon o odranju energije, sadri samo kontinualne funkcije.

Meutim, diskontinuitet je sasvim mogu."

Nasmejao se i oslonio na katedru. "Naravno, nije sve mogue. Ne biste

mogli biti, na primer, svoja majka, zbog genetskih zakona. Ako biste se vratili

i udali za svoga oca, deca bi vam bila drugaija, nijedno identino vama, jer bi

svako imalo samo polovinu vaih hromozoma."

Nakaljao se: "Ali, da se ne udaljavamo od teme. Detalje ete uiti na

drugim asovima. Ja vam dajem samo opte okvire. Da nastavimo. Devetorica

su shvatila da mogu da se vrate u prolost i na vreme spree neprijatelja ak ida onemogue njegovo roenje. Ali su se pojavili Danelijanci."

Napustio ga je njegov veseli, polualjivi nain govora; izgledao je kao

neko ko je naiao na nepoznato. Nastavio je tiim glasom. "Danelijanci su deo

budunosti, nae budunosti, koja je vie od milion godina udaljena od mene.

ovek je evoluirao u neto... neto to se ne moe opisati. Verovatno se

nikada neete susresti sa Danelijancima. A ako do toga i doe... bie toneprijatan doivljaj. Oni nisu ni zli, ni dobri; oni su tako daleko od onih

insektojeda koji e biti nai preci. Nije prijatno suoiti se sa takvom istinom.

Oni se jednostavno brinu o zatiti sopstvene egzistencije. Putovanje kroz

vreme je ve dugo bilo poznato kada su oni nastali, a nerazboriti i gramzivi

ljudi imali su nebrojene mogunosti da se vraaju u prolost i potpuno

poremete istoriju. Danelijanci nisu zabranili putovanje kroz vreme - ono jebilo deo kompleksa koji je doveo do njihovog nastanka - ali su bili prinueni

da ga kontroliu. Devetorica su bila osujeena u sprovoenju svojih planova.

Tako je obrazovana patrola, sa zadatkom da odrava red na drumovima

vremena.

Vi ete uglavnom delovati u okviru svoga perioda, sem ako neko od vas

dobije status slobodnog redara. Vodiete normalan ivot, imaete porodice i


10/157

prijatelje kao i svi drugi; kao nagradu za tajni deo svoga ivota imaete dobru

platu, zatitu, povremeni odmor u vrlo zanimljivim mestima i zadovoljstvo

zbog izvanredno korisnog posla. Meutim, uvek ete biti u pripravnosti. Neki

put ete pomagati putnicima kroz vreme koji su zapali u tekoe. Povremeno

ete dobiti zadatak da onemoguite potencijalne politike, vojne ili

ekonomske konkvistadore. Ponekad e se patrola pomiriti sa poinjenom

tetom i truditi se da u kasnijim periodima dovede do okolnosti koje e

istoriju vratiti na eljeni kolosek. elim vam mnogo sree."

Prvi deo obuke bio je posveen telesnom i psihikom vaspitanju. Everardnikada dosad nije primeivao kako ga je dotadanji nain ivota i telesno i

duhovno ubogaljivao; kako je postigao samo polovinu onoga to je mogao

postii. To saznanje mu je teko palo. Kasnije ga je oduevljavala svest o

potpunoj kontroli nad svojim miiima, o tome da su mu se oseanja o brzini i

tanosti svesnog razmiljanja produbila zahvaljujui samodisciplini.

Tokom obuke bio je uslovljen da ni pod kojim okolnostima nije bio ustanju da oda nijednu tajnu patrole neovlaenim licima.

Temporalni, vetaki stvoreni jezik na kome su se sporazumevali redari

patrole iz svih perioda, bio je udo logiki organizovane izraajnosti.

Everard je bio uobrazio da je vet borac; sada je morao od poetka da ui

zahvate i oruja iz razdoblja koje je obuhvatalo pedeset hiljada godina; od

maa bronzanog doba pa sve do ciklinog eksploziva koji moe da uniti ceokontinent. Kada se bude vratio u svoj period dobie ogranieni arsenal;

meutim, moe se desiti da ga poalju u druge periode, a retko je davana

dozvola za noenje oruja koje ne odgovara vremenu u kome dejstvuje.

Prouavao je istoriju, umetnost i filozofiju. Pored toga uio je i pojedinosti

o dijalektima i ponaanju ljudi iz perioda od 1850. do 1975. godine. Ukoliko

bude putovao u druge periode, znanje o njima e mu dati hipnotiki


11/157

kondicionator. Ovakve naprave omoguile su mu da zavri obuku za svega tri

meseca.

Saznao je kako je patrola organizovana. 'Na vrhu' se nalazila tajanstvena

danelijanska civilizacija, sa kojom je patrola imala vrlo malo direktnih

kontakata. Patrola je organizovana na vojnikom principu, sa inovima, mada

bez posebnih formalnosti. Istorija je podeljena u miljee. Svaki milje je imao

direkciju u najznaajnijem gradu odabranog dvadesetogodinjeg perioda (koja

se prividno bavila nekom pogodnom aktivnou, kao to je trgovina), i vei

broj filijala. U njegovo vreme postojala su tri miljea: Zapadni svet, sa

direkcijom u Londonu, Rusija, sa direkcijom u Moskvi i Azija, sa direkcijomu Pejpingu. Vremenski, direkcije su postojale u razdoblju od 1890. do 1910.

godine, kada je bilo lake prikriti ih nego u kasnijim decenijama. Obini

agenti vodili su normalan ivot u svom vremenu i imali redovno zaposlenje.

Veze izmeu godina odravane su pomou malih vremenskih kaseta ili kurira.

Sveukupnost organizacije bila je toliko ogromna da Everard nije bio u

stanju da je potpuno shvati. Potpuno je shvatio samo to da ulazi u neto novo iuzbudljivo...

Instruktori su bili ljubazni i spremni da odgovaraju na sva pitanja. Prosedi

veteran koji ih je obuavao u upravljanju svemirskim letelicama uestvovao je

u Marsovskom ratu 3890. godine. "Prilino brzo shvatate", govorio im je. "Da

znate samo kako je teko sa preindustrijskim ljudima. Ve smo izgubili nadu

da ih moemo nauiti iemu sem rudimentarnim stvarima. Imao sam jednogRimljanina iz Cezarovog doba, bio je bistar momak, ali mu nikako nije ilo u

glavu da sa mainom ne moe kao sa konjem. A Vavilonjanima putovanje

kroz vreme nikako da prodre u njihovu sliku sveta. Za njih moramo koristiti

prie o borbi bogova."

"A kakve prie koristite za nas?" upita Vajtkoum.

Astronaut ga pogleda iskosa. "Istinu", ree. "Onoliko istine koliko moete


12/157

primiti."

"Kako ste doli na ovaj posao?"

"Oborili su me iznad Jupitera. Od mene nije bogzna ta ostalo. Pokupili su

me, napravili mi novo telo... a kako niko od mojih nije preiveo i poto su me

smatrali mrtvim, nije imalo smisla vraati se kui. Nije ba zabavno iveti pod

reimom Usmerivakih snaga. Tako sam prihvatio ovaj posao. Dobro drutvo,

lak ivot, odsustva u raznim erama." Nasmejao se. "Da znate samo kako je u

dekadentnoj fazi Treeg matrijarhata! To je provod!"

Everard ne ree nita. I suvie ga je impresionirala vizija Zemlje, ogromne

u svojoj vrtnji naspram zvezda.Everard se sprijateljio sa ostalim mladiima i devojkama. Bili su mu slini:

za patrolu su birani samo hrabri i inteligentni. U nekoliko sluajeva dolo je i

do ljubavi. I taj problem je reavan: brak je omoguen tako to bi brani par

odabrao jednu godinu u kojoj bi zapoeo ivot u dvoje. I Everard je voleo

ene, ali se nije uputao.

Zaudo, najprisnije prijateljstvo sklopio je sa utljivim i nedrueljubivimVajtkoumom. Neto ga je privlailo tom Englezu koji je bio vrlo obrazovan,

beskrajno dobar i nekako izgubljen.

Jednog dana su izjahali jer je Everard eleo da ulovi mamuta.

"udno je da nam dozvoljavaju lov", primetio je Amerikanac. "Zamisli da

ubijem nekog maheroda koji je prvobitno bio predodreen da pojede nekog

ovekovog insektojeda, prapretka. Zar to ne bi izmenilo celokupnubudunost?"

"Ne bi", odgovorio je Vajtkoum, koji je bre uznapredovao u teoriji

putovanja kroz vreme. "Zamisli kontinuum kao mreu vrstih gumenih

kaieva. Teko e joj promeniti oblik: kako god je povue, ona se vraa u

svoj prvobitni poloaj. Pojedini insektojedi nisu bitni; ljudi su proizvod

genetske evolucije cele vrste.


13/157

Prema tome, ako bi ubio jednu ovcu u srednjem veku, ne bih time unitio

sve njeno potomstvo koje je postojalo 1940. godine. To potomstvo bi i dalje

ostalo, istovetno do poslednjeg gena, i pored toga to je imalo druge pretke.

akon tako dugog vremenskog perioda, sve ovce, ili svi ljudi, su potomci svih

ranijih ovaca ili ljudi. To je, vidi, kompenzacija; u evolucionom lancu je neki

drugi predak dao one gene koje si ti eliminisao.

Slino tome, ako bi se vratio u prolost i spreio Buta da ubije Linkolna,

ukoliko ne bi preduzeo sve mogue mere predostronosti, moda bi neko

drugi pucao na Linkolna a ispalo bi da je But bio nevino optuen.

Zahvaljujui toj elastinosti vremena, putovanje kroz vreme nije potpunozabranjeno. Ako eli da izmeni prolost, mora pogoditi pravi nain, a to

obino zahteva vrlo mnogo napora."

Stisnuo je usne. "Ovde nas indoktriniraju! Stalno nam ponavljaju da emo

biti kanjeni ukoliko neto samoinicijativno promenimo. Ne daju mi da se

vratim u prolost i ubijem onog manijaka Hitlera dok je jo u kolevci. Moram

da ga pustim da odraste, da pone rat i ubije mi verenicu."Jedno vreme su jahali utke. ulo se samo kripanje sedla i utanje visoke

trave. Napokon Everard ree: "ao mi je. Hoe li da razgovaramo o tome?"

"Hou, samo nema bogzna ta da se kae. Bila je u protivvazdunoj

odbrani... zvala se Meri Nelzon. Posle rata je trebalo da se venamo. 17.

novembra 1944. - datum u pamtiti dok sam iv - bila je u Londonu. Poginula

je od fau-bombe. Otila je u susednu kuu - bila je na odsustvu, kod majke, ulondonskom kvartu Stritam. Kua u susedstvu je sravnjena sa zemljom a

njena je ostala netaknuta."

Lice mu je prebledelo a pogled se ukoio. "Teko u izdrati da se ne

vratim... bar nekoliko godina unazad... samo da je vidim pre nego to e

poginuti. Jo samo jednom... Ali, neu se usuditi!"

Everard mu je nespretno poloio ruku na rame; nastavili su da jau u tiini.


14/157

Pitomci su napredovali, svaki svojim tempom, ali je vremena bilo dovoljno

da svi zavre istovremeno. Posle kratke sveanosti prireen je oprotajni

ruak. Rastali su se uz vatrena obeanja da e se ponovo sakupiti. Svaki je

vraen u godinu iz koje je doao, u isti trenutak.

Everard je primio Gordonova estitanja, dobio spisak agenata savremenika

(od kojih je nekolicina radila u kontraobavetajnoj slubi) i vratio se u svoj

stan. Kasnije e mu moda nai slubu koja e ga pribliiti tajnama; za sada

mu se radno mesto, zbog poreskih vlasti, zvalo 'specijalni savetnik Preduzea

za tehnike studije' a posao mu je bio da ita dnevne listove i u njima traivesti koje se mogu odnositi na putovanje kroz vreme: i da bude u stalnoj

pripravnosti.

3.

Krupni naslovi u novinama ga vie nisu uzbuivali. Unapred je znao ishod

svega to se dogaalo u tom traginom dobu. U njega se uvlaila neka tuga;shvatio je Vajtkoumovu elju da se vrati i menja istoriju.

Meutim, znao je da su mogunosti pojedinca ograniene. Promene

nabolje mogao bi izazvati samo zahvaljujui srenom sluaju; najverovatnije

bi sve poremetio. Da ubije Hitlera i japanske voe! Moda bi se naao neko

jo gori da preuzme njihovu ulogu. Moda bi atomska energija ostala

neiskoriena i nikada ne bi dolo do velianstvenog procvata Venerijanskerenesanse. avo bi ga znao...

Pogledao je kroz prozor. Nebo je gorelo svetlostima grada; ulicom je

milela uurbana, bezoblina masa peaka i automobila; sa ovog mesta nije

mogao videti vrhove oblakodera na Menhetnu ali je znao da su oni tamo, da

nadmeno streme ka oblacima. A sve je to bio samo beznaajan vrtlog reke

koja je nezadrivo tekla od mirnog pejzaa oligocena do nezamislive


15/157

danelijanske budunosti. Koliko je biliona, triliona ljudskih bia ivelo,

smejalo se, plakalo, radilo, nadalo se i umiralo u njenim talasima.

Uzdahnuo je i napunio lulu. Popodnevna etnja mu nije odagnala nemir; i

duhom i telom eznuo je za akcijom. Ve je bilo kasno i... Otiao je do police,

nasumce uzeo knjigu i poeo da ita. Bila je to zbirka pripovedaka iz doba

kraljice Viktorije i kralja Edvarda.

Panju mu privue opis jednog istinitog dogaaja. Neko je otkopao staru

britansku grobnicu u Adltonu, u njoj neto udno naao i umro. Nita vie.

Moda je bilo u vezi sa putovanjem kroz vreme? Sam se sebi nasmejao.

Moda...Gluposti! Profesionalna deformacija, pomislio je.

Ipak, ta ga je kotalo da proveri. Dogaaj se, navodno, odigrao 1894.

godine u Engleskoj. Mogao bi da pogleda izdanja londonskog Tajmsa iz tog

vremena. I tako nita nije radio... Moda su mu zato i dali taj dosadan posao:

da bi, od dosade, zavirivao u svaki kut.

Rano sutradan otiao je u gradsku biblioteku.Dogaaj se pominjao u broju od 25. juna 1894. i u nekoliko narednih

brojeva. Selo Adlton, u Kentskoj grofoviji, bilo je poznato, uglavnom, po

dvorcu iz doba Demsa I, koji je pripadao Lordu Vindemu, i po jednoj staroj

grobnici. Lord, koji se amaterski bavio arheologijom, otkopao je grobnicu uz

pomo svoga roaka, Demsa Roterhajda, strunjaka Britanskog muzeja.

Grobnica je delovala prilino siromano: nekoliko zaralih i napola istrulelihpredmeta, kosti ljudi i konja. Nali su i jednu, zaudo dobro ouvanu krinju

sa polugama nekog metala za koji su mislili da je olovo ili legura srebra. Lord

se smrtno razboleo, a simptomi su podseali na trovanje. Roterhajdu, koji je

jedva pogledao krinju, nita se nije dogodilo, pa je sumnja pala na njega da je

otrovao lorda nekom nepoznatom orijentalnom tenou. Kada je lord umro,

25. juna, Skotland jard je Roterhajda stavio u pritvor. Njegova porodica


16/157

angaovala je jednog uvenog privatnog detektiva, koji je pomou opita sa

ivotinjama uspeo da dokae da je optueni bio nevin, a da su lorda ubili

'zraci smrti' koji su izlazili iz krinje. krinja i njena sadrina baeni su u

Laman. To je bilo sve.

Sedei u itaonici, Everard je razmiljao. Podaci su bili nedovoljni, a ipak

vrlo indikativni.

Zato londonska centrala patrole iz doba kraljice Viktorije nije ispitala

sluaj. A moda i jeste. Rezultati svakako ne bi bili oglaeni na velika zvona.

Ipak, dobro bi bilo da poalje izvetaj.

Po povratku u stan sastavio je izvetaj, sloio ga u jednu od vremenskihkaseta koje je dobio i podesio komande na londonsku centralu, 25. juna 1894.

Na pritisak startnog dugmeta kaseta je nestala, ostavivi za sobom prazan

prostor koji je vazduh itei popunio.

Posle nekoliko minuta kaseta se vratila. Everard je iz nje izvadio list hartije

sa uredno otkucanim tekstom - naravno, pisaa maina je ve bila pronaena.

Uvebanim pogledom preleteo je preko teksta.

Potovani gospodine!

Dozvolite nam da potvrdimo prijem Vaega cenjenog dopisa od estog

septembra 1954. godine i da odamo priznanje Vaem zalaganju. Dogaaji

koje pominjete upravo su zapoeli a mi smo trenutno prezauzeti spreavanjem

atentata na Njeno Velianstvo, Balkanskim pitanjem, i drugim hitnimstvarima. Mi bismo mogli da se posvetimo reavanju predmetnog problema

kada posvravamo ove hitne poslove, ali smatramo da treba izbegavati

curiosa, kao npr. da budemo primeeni na dva mesta istovremeno. Zbog toga

bismo bili veoma zahvalni ako biste nam Vi i jo jedan obueni britanski

agent mogli priskoiti upomo. Ukoliko nita ne budete izvoleli javiti, bie

nam ast da Vas doekamo u naoj kancelariji u ulici Ould Osborn broj 14/B,


17/157

tano u pono dvadeset estoga juna 1894.

Oekujui Vas ili Vau cenjenu poruku, molimo Vas, potovani gospodine,

da i ovom prilikom izvolite primiti izraze moga osobitog potovanja.

D. Meinvedering.

Sledile su vremensko-prostorne koordinate koje nisu nikako pristajale uz

kitnjasti stil pisma.

Everard je telefonirao Gordonu, dobio odobrenje i dogovorio se da

preuzme vremenski skuter u skladitu preduzea. Zatim je poslao porukuarlsu Vajtkoumu u 1947. godinu, primio odgovor: "ekam te" - i otiao po

skuter.

Maina je liila na motocikl bez tokova i upravljaa. Imala je dva sedita i

antigravitacionu pogonsku jedinicu. Everard je podesio kontrole na

Vajtkoumovo vreme, pritisnuo starter i naao se u drugom skladitu.

Bio je u Londonu, 1947. godine. Palo mu je na pamet da je u tom istommomentu on, samo sedam godina mlai, iao u koled u Americi. Pojavio se

Vajtkoum i stisnuo mu ruku. "Ba mi je milo to te opet vidim", rekao je.

jegovo ispijeno lice ozario je privlaan osmeh koji je Everard ve poznavao.

"Znai, odosmo do Viktorije."

"Ba tako. Uskai!" Everard je promenio komande, ovoga puta na

Meinvederingovu kancelariju.U sledeem momentu kancelarija je bila oko njih: hrastov nametaj, debeo

tepih, treperavo plinsko svetlo. Mogli su, naravno uvesti i elektrinu struju, ali

je Kompanija Dalhauz i Roberts bila solidna, konzervativna trgovaka kua.

Iz fotelje je ustao lino Meinvedering i priao da ih pozdravi. Bio je krupan i

delovao snano. Drao se ukrueno, nosio je bakenbarde i monokl, a govorio

je toliko prefinjenim oksfordskim naglaskom da ga je Everard jedva


18/157

razumevao.

"Dobro vee, gospodo. Nadam se da ste dobro putovali. Ah, da... izvinite...

gospoda su nova u ovom poslu. Na poetku je uvek pomalo neugodno. Seam

se, bilo mi je grozno kada sam posetio dvadeset prvi vek... tako nebritanski,

res naturae, naravno. Oprostite to vas nismo doekali, ali u stranoj smo

guvi. Neki fanatik, Nemac iz 1917. godine, saznao je tajnu putovanja kroz

vreme od jednog neopreznog antropologa, ukrao mu vremeplov i doao u

London da izvri atentat na Njeno Velianstvo. Spadosmo s nogu traei ga."

"Pa jeste li uspeli?" upita Vajtkoum.

"Nai emo ga. Ali da znate, gospodo, kakav je to posao kada morate raditiu tajnosti. Mislio sam da angaujem nekog privatnog detektiva, ali jedini

sposoban detektiv je isuvie inteligentan. Njegov princip je eliminisanje

nemogunosti, tako da ono to ostane, ma koliko bilo neverovatno, mora biti

istinito. A to ako mu se putovanje kroz vreme ne uini isuvie

neverovatnim?"

"To je, sigurno, onaj to radi na adltonskom sluaju", ree Everard. "Alinije bitno; ve znamo da e dokazati Roterhajdovu nevinost. Brine me to to

postoji velika verovatnoa da je neko brljao po starim britanskim

vremenima."

"Misli, saksonskim", ispravi ga Vajtkoum, koji je i sam proverio podatke.

"Mnogi meaju Brite i Saksonce."

"Mnogi meaju Saksonce i Jute", primeti Meinvedering."ini mi se da su Kent naseljavali Juti... Nego, gospodo, evo vaih odela.

Tu su i novac i isprave. Sve sam vam pripremio. Ponekad mi se ini da vi,

terenci, ne cenite posao koji mi, u kancelarijama, treba da obavimo da bismo

vas pripremili ak i za najmanju akciju. Izvinite to pitam, jeste li sve

isplanirali?"

"Jesmo." Everard je ve skidao svoje odelo iz dvadesetog veka. "Mislim da


19/157

smo obojica opremljeni dovoljnim znanjima o Viktorijanskom periodu. Ja u

morati da ostanem Amerikanac... a, da, vidim da ste to ve stavili u moje

isprave."

Meinvedering ih je gledao snudeno. "Ako su dogaaji u vezi sa

grobnicom dospeli u knjievnost, stizae nam stotine izvetaja. Va je bio

prvi; posle njega stigla su jo dva, jedan iz 1923. a jedan iz 1960. godine.

Kada bi mi samo dozvolili da uzmem robota za sekretaricu!"

Everarda je muilo neudobno odelo. Dobro mu je pristajalo jer mu je bilo

iveno po meri (londonska centrala je o tome imala podatke), ali je ipak

eznuo za udobnom odeom svoga vremena. "Ovaj zadatak mi se ini sasvimbezopasnim. U stvari, poto smo ovde, mora da je bio bezopasan."

"Za sada jeste", ree Meinvedering. "Ali ta ako se vas dvojica vratite u

doba Juta, naete tog razbojnika, ali ne uspete da ga savladate i on vas ubije?

Zatim postavi zasedu i pobije i one koje smo poslali da vas trae? Mogao bi

dovesti do industrijske revolucije ili ko zna do ega. Istorija bi se promenila.

Vi biste postojali, mada kao leevi, jer ste postojali i pre momenta promene; ami, nas nikada ne bi ni bilo. Ovaj razgovor se nikada ne bi vodio. to rekao

Horacije..."

"Pustite Horacija!" nasmeja se Vajtkoum. "Sada emo ispitati grobnicu, pa

emo se vratiti ovamo da vidimo ta dalje." Poeo je da premeta opremu iz

svoje tane u ogromnu torbu sa cvetiima. Imali su dva pitolja, nekoliko

instrumenata za fizika i hemijska merenja, koji nisu postojali ni u njihovodoba, i mali tranzistor za vezu sa centralom u sluaju nevolje.

Meinvedering je gledao u red vonje. "Sutra ujutru vam voz polazi u osam

i trideset sa stanice aring Kros. Odavde do stanice treba vam pola sata."

Everard i Vajtkoum uzjahae skuter i nestadoe. Meinvedering uzdahnu,

zevnu, izdade nekoliko uputstava svom pomoniku i uputi se kui.


20/157

4.

Everard je tek sada shvatio ta znai putovati kroz vreme. Do sada je

saznanje o tome plivalo na povrini njegove svesti, impresioniralo ga, ali je

bilo daleko od njegovih oseanja. Sada, kada se kroz jedan nepoznati London

vozio fijakerom (pravim, pranjavim vozilom toga vremena, a ne nakienom

turistikom atrakcijom), kada je udisao vazduh u kome je bilo vie dima nego

u nekom gradu dvadesetog veka, dok je gledao uurbanu masu - gospodu sa

polucilindrima i cilindrima, pranjave radnike i dame u dugim, irokim

suknjama i znao da je to sve pravo, a ne na pozornici, stvarnost ga je duboko

pogodila. U ovom trenutku mu se majka jo nije bila ni rodila; deda i baba sumu, kao mladi brani par, tek poinjali zajedniki ivot; Grouver Klivlend je

bio predsednik S.A.D., a Viktorija kraljica Engleske; Kipling je pisao svoja

dela, a poslednji ustanci amerikih Indijanaca jo nisu ni poeli. Oseao se

kao da ga je neko mlatnuo po glavi.

Vajtkoum je sve primio hladnokrvnije, ali su mu oi nemirno gledale ovo

slavno doba njegove Engleske. "Poinjem da shvatam", promrmljao je."Nikada se istoriari nisu saglasili o tome da li je ovo bilo doba neprirodnih,

krutih konvencija i slabo prikrivenog neovetva, ili poslednji procvat

zapadne civilizacije. Sada, kad gledam ove ljude, shvatam da je tano sve to

je o ovom vremenu reeno, i dobro i loe, jer ono to je bilo nije se deavalo

nekolicini pojedinaca ve milionima ljudi."

"Svakako", ree Vajtkoum. "To verovatno vai za svako doba."

Voz se nije mnogo razlikovao od vozova Britanskih eleznica iz 1954.

godine, to je Vajtkoumu pruilo priliku da uputi zajedljive primedbe na

raun svete tradicije. Posle nekoliko sati obreli su se na mirnoj seoskoj

postaji, usred paljivo negovanih bati. Odatle su iznajmili eze do

Vindemovog imanja.


21/157


22/157

"Eksperimentalni elektroskop", slaga Everard. Paljivo je zadigao

poklopac i primakao broja.

Zraenje je bilo dovoljno jako da za nekoliko sati ubije oveka. Pre nego

to je spustio poklopac bacio je pogled na teke, sjajne poluge. "Pazite ta

radite sa ovim", rekao je uzbueno. Hvala bogu to je onaj koji je ovo doneo

poticao iz vremena koje je umelo da neutralie zraenje.

Privatni detektiv mu se priunja iza lea. "Pretpostavljam da ste prepoznali

sadraj krinje?" upita.

"Mislim da jesam." Everard je pomislio da e proi jo tri godine pre nego

to e Bekerel otkriti radioaktivnost, a i na otkrie rendgenskih zraka e seekati vie od godine dana. Morao je biti oprezan. "U stvari, Indijanci su mi

priali o nekoj otrovnoj rudi slinoj ovome."

"Vrlo zanimljivo." Detektiv je punio svoju debelu lulu. "Kao ivina

isparenja."

"Znai, Roterhajd je stavio krinju u grobnicu!" promrmlja inspektor.

"Gluposti!" presee ga detektiv, "imam sigurne dokaze da je Roterhajdpotpuno nevin. Samo mi nije bio jasan stvaran uzrok lordove smrti. Ali; ako je

u grobnicu stavljen smrtonosan otrov, da bi se zatitila od pljakaa... udno

je da su Saksonci posedovali amerike rude. Moda ima istine u teorijama o

putovanju starih Feniana preko Atlantika. Ve due vreme pokuavam da

naem potvrdu za svoju teoriju o tome da velki jezik sadri elemente

haldejskog; sada mi se ini da sam na dobrom tragu."Everarda je grizla savest zbog medvee usluge koju je inio napretku

arheologije. Ipak, nije tragino, krinju e baciti na dno Lamana i uskoro je

zaboraviti. On i Vajtkoum su iskoristili prvu priliku da se oproste i odu.

Kada su se smestili u voz za London, Everard je iz depa izvadio komad

trulog drveta. "Ovo sam ukrao u grobnici", nasmeja se. "Pomoi e nam da joj

utvrdimo starost. Dodaj mi, molim te, radiokarbonski broja." Stavio je drvo u


23/157

instrument, podesio dugmeta i proitao rezultat. "Hiljadu etiristo trideset

godina, plus-minus deset. Grobnica je iskopana oko 464. godine nove ere, u

doba kada su Juti ve bili naselili Kent."

"Ako su poluge tako radioaktivne posle toliko vremena, kakve li su bile

kada su bile nove", mrmljao je Everard. "Nije mi jasno kako neka

radioaktivna materija moe imati tako dug poluivot. Ali, nai potomci prave

takva uda sa atomima, kakva mi ne moemo ni da sanjamo."

Podneli su izvetaj Meinvederingu i otili da razgledaju grad dok su

poruke letele kroz vreme i pokretale ogromni mehanizam patrole.

Viktorijanski London je, i pored sve svoje bede i prljavtine, bio privlaan.Vajtkoumov pogled je postao nostalgian. "Voleo bih da sam ovde iveo",

ree.

"Zar sa njihovom medicinom i stomatologijom?"

"I sa tim, ali bez bombardovanja." U glasu mu se oseala reenost.

Kada su se vratili, Meinvedering je ve obavio sav posao. Priao im je,

dimei lulom i etkajui sa rukama na leima."Metal je identifikovan kao nuklearno gorivo iz tridesetog veka.

Istraivanja su utvrdila da je neki trgovac iz Inenjerske imperije posetio

2987. godinu da bi ugovorio trampu svojih sirovina za njihov sintrop, ija je

tajna izgubljena tokom Interegnuma. Preduzeo je potrebne mere opreza,

pokuao da proe kao komercijalista iz Saturnovog sistema, ali je nestao,

zajedno sa svojim vremeplovom. Verovatno je neko iz 2987. godine otkrio koje on i ubio ga da bi mu oteo mainu. Patrola je na vreme obavetena, ali nije

uspela da pronae vremeplov. Konano su ga pronali u Engleskoj, u petom

veku, dva redara patrole, Everard i Vajtkoum."

"Poto smo ve zavrili posao, nemamo vie razloga da se trudimo", naali

se Everard.

Meinvedering je bio zaprepaen. "Ali, dragi moj, pa vi jo niste nita


24/157

uradili. Taj posao tek treba da obavite, i to za vaeg i mog veka. Ako neto

stoji u istoriji to ne znai da je stvar zavrena. Vreme nije kruto. Ako ne

uspete, istorija e se promeniti i vaeg uspeha kao da nikada nije ni bilo; bie

kao da vam nikada nita nisam ni rekao o tome. To se, bez sumnje, desilo (da

upotrebim prolo vreme) u nekoliko sluajeva kada je patrola pretrpela

neuspeh. Na tim sluajevima se jo radi, istorija e se promeniti i bie kao da

je patrola oduvek bila uspena. Ako mi dopustite malo parodije, Tempus non

nascitur, fit."

"Dobro, dobro, samo sam se alio," branio se Everard. "Treba da krenemo.

Tempus fugit", dodade pakosno.Ispostavilo se da patrola nije imala mnogo podataka o vremenu kada su

Rimljani naputali Britaniju, rimsko-britska civilizacija se ruila, a germanska

plemena osvajala Englesku. Ovaj period nikada nije bio od naroitog znaaja

za patrolu. Londonska centrala iz 1000. godine poslala je neto materijala

zajedno sa odeom toga vremena. Everard i Vajtkoum su proveli ceo sat pod

hipnotikim uilima da bi mogli teno da govore latinski i nekolikosaksonskih i jutskih dijalekata.

Odea im nije bila najudobnija: suknene akire, koulja, kaput, koni

ogrta i bezbroj konih pantljika. Duge ukaste perike pokrivale su im

podiane glave; njihova obrijana lica nee biti suvie upadljiva ni u petom

veku. Vajtkoum je nosio sekiru, a Everard ma, oboje od visokougljeninog

elika, ali su se vie oslanjali na male sonine pitolje iz dvadeset estog vekakoje su nosili pod pazuhom. Oklop nisu poneli, ali su uz skuter ile i dve

kacige koje nee izazvati panju, a pruie daleko veu zatitu i udobnost

nego pravi lemovi... Poneli su i nekoliko sendvia, kao i vr pun ukusnog

viktorijanskog piva.

"Pa, gospodo", Meinvedering izvue depni sat, "oekujem vas opet u...

recimo, etiri. Pobrinuu se i za nekoliko naoruanih ljudi ukoliko dovedete


25/157

zarobljenika. Posle toga emo na veeru." Rukovao se sa obojicom. "Srean

lov."

Everard uzjaha skuter, podesi komande na Adlton 464. godine i pritinu

starter.

iroku i samotnu ravnicu obasjavala je meseina; tamna linija ume

skrivala je horizont. Humka je ve stajala na svom mestu: zakasnili su.

Uzdigoe se od zemlje da bi videli ta je iza ume. Na jednu milju od sebe

ugledae majur, koji se sastojao od nekoliko zgrada: kue od tesanog drveta i

nekoliko koliba podignutih oko prostranog dvorita.

"Polja su im obraena", primeti Vajtkoum. Glas mu je muklo odzvanjao utiini. "Juti i Saksonci su veinom bili ratari koji su doli ovamo u potrazi za

zemljom. Briti su se verovatno pre dueg vremena povukli iz ovog kraja."

"Trebalo bi da utvrdimo taan trenutak sahrane", prekinu ga Everard.

"Moda je sada, kada su se duhovi ve smirili najbolji momenat da se o tome

raspitamo; recimo, sutra ujutru."

Poto je Vajtkoum odobrio klimajui glavom, Everard spusti skuter uiblje i prebaci ih pet asova unapred. Sunce je bletalo na severoistoku, rosa

je svetlucala u visokoj travi, a ptice su stvarale neopisivu galamu. Sjahavi,

poslali su skuter na visinu od deset milja, odakle e ga pozvati natrag pomou

siunog predajnika ugraenog u njihove kacige.

Imanju su prilazili ne krijui se. Usput su sekirom i maem rasterivali psekoji su reei i lajui nasrtali na njih. Dvorite je bilo prekriveno blatom i

balegom. Na pragu kolibe od prua i blata ualo je dvoje goliave dece i

buljilo u pridolice. Zau se preplaeni uzvik devojke koja je muzla sitnu,

krljavu kravu; zdepasti sluga niskog ela, koji je radio oko svinjca, otra po

koplje. Ovoga bi trebalo predstaviti amerikim oboavateljima 'plemenitih

Nordijaca', pomisli Everard.


26/157

Na vratima glavne zgrade pojavi se sedobradi ovek sa sekirom u ruci.

Kao i svi ljudi njegovog vremena, bio je nekoliko centimetara nii od proseka

dvadesetog veka. Podozrivo ih je odmeravao pre nego to e im poeleti

dobro jutro.

Everard se utivo nasmei. "Ja sam Ufa Hundingson a ovo je moj brat

Knubi", ree. Trgovci smo sa Jutlanda i poli smo u Kenterberi da trgujemo.

(Izgovorio je: 'Kantavarabirig', na nain onog vremena). "Putujui od mesta

gde smo ukotvili brod, zalutali smo i posle neprospavane noi naili na tvoj

dom."

"Ja sam Vulfnot, Elfredov sin", ree Jut. "Uite i podelite sa nama naobed."

Jedina prostorija kue bila je mrana i puna dima i eljadi. Tu su bili

Vulfnotovi sinovi i keri, njihove ene i muevi, sluge i slukinje sa svojim

enama i muevima, decom i unucima. Jeli su nedopeenu svinjetinu sa

drvenih tanjira i zalivali je retkim, kiselim pivom. Nije bilo teko zapodenuti

razgovor sa ovim ljudima koji su, kao i svi stanovnici zabaenih majura, bilieljni novosti. Problem je bio kako izmisliti novosti sa Jutlanda koje e

zvuati ubedljivo. U nekoliko mahova ih je Vulfnot, koji nije bio glup,

uhvatio u lai, ali je Everard vrstim glasom rekao: "Priali su ti neistine;

vesti poprimaju udne oblike dok putuju preko mora." Zapanjilo ga je to to

su Juti u Engleskoj jo odravali vrste veze sa starom postojbinom. Razgovor

o vremenskim prilikama i letini nije se razlikovao od onih koje je sluao naamerikom Srednjem zapadu.

Tokom razgovora Everard ubaci i pitanje o grobnici. Vulfnot se na to

namrti, a njegova debela, bezuba ena naini znak rukom u pravcu runog

drvenog idola. "Nije dobro govoriti o tome", proguna Jut. "Nisam hteo da

arobnjaka sahrane na mom imanju, ali bio je prijatelj moga oca, koji nas je

napustio lane."


27/157

"arobnjak?" uzviknu Vajtkoum. "Koji arobnjak?"

"Kad sam ve poeo, ispriau vam do kraja", promrmlja Vulfnot. "Bio je

stranac, po imenu Stejn. Pojavio se u Kenterberiju pre nekih est godina. Nije

znao ni engleski ni britski govor, ali ga je kralj Hengist primio k sebi, pa je

ubrzo nauio. Stejn je kralju doneo bogate darove i, poto je bio uen ovek,

ovaj ga je uzeo za svoga savetnika. Niko se nije usuivao da mu protivrei jer

je u njega bila palica iz koje je putao gromove, a videli su ga i kako razbija

stene. Jednom, u bici sa Britima, njome je sagorevao ljude. ak se prialo i da

je Odin, ali to nije bilo istina, jer je umro."

Everardovo uzbudenje je raslo. "A ta je inio za ivota?""Pa, kao to sam rekao, davao je kralju mudre savete. Govorio je da mi iz

Kenta ne treba da progonimo Brite i dovodimo sve vie naih iz stare

domovine, ve da treba da ivimo u miru sa starosedeocima. Mislio je da naa

snaga i rimska mudrost mogu da stvore mono kraljevstvo. Moda je i bio u

pravu mada ja ne vidim mnogo koristi od tolikih knjiga i kupatila, da i ne

pominjem tog njihovog boga na krstu. Ukratko, neko ga je ubio pre tri godine.Pokopali su ga ovde, uz rtve, zajedno sa ono imovine koju mu ubice nisu

otele. Sada mu dvaput godinje prinosimo rtve i dosad nas njegov duh nije

posetio. Ipak, stalno imam neko neprijatno predoseanje."

"Znai, pre tri godine", promrmlja Vajtkoum.

Trebalo im je vie od sata da se konano oproste, a na Vulfnotovo

insistiranje poveli su sa sobom jednog deaka da im pokae put do reke.Everard, kome se nije peailo, pozva skuter. Sedajui, obrati se deaku

sveanim glasom. "Znaj da si pratio Odina i Tunora; od sada ste ti i tvoja

porodica pod naom zatitom." Vratie se tri godine unazad.

"Sada nam predstoji onaj tei deo posla", ree, virei iz bunja kroz mrak.

Humke nije bilo; arobnjak Stejn je bio iv. "Lako je izigravati bogove pred

decom, sada treba da napadnemo tog momka usred velikog grada u kome je


28/157

on kraljeva desna ruka. A on ima i zrake smrti."

"Pa znamo da smo uspeli - ili da emo uspeti", ree Vajtkoum. "Ali znamo

i da to nije nepovratno. Ako nas Stejn ubije, Vulfnot e nam kroz tri godine

priati drugu priu, verovatno da je Stejn jo iv - onda nas ovaj moe ponovo

ubiti! A Engleska, koju on bude izvukao iz mraka i u kojoj bude uveo

neoklasinu kulturu, nee se moi prepoznati 1894. godine... Ba me

interesuje ta Stejn smera."

Poletee prema Kenterberiju. Noni povetarac im je udarao u lice. Uskoro

se pojavie obrisi grada i oni se spustie u oblinju umicu. Na beloj meseini

crni ostaci zidina rimskog Durovernuma jasno su se razlikovali od novijihdrvenih i zemljanih bedema. U grad se nije moglo ui posle zalaska sunca.

Skuter ih opet dovede na dnevnu svetlost i prazan odlete u nebo. Dok su

hodali zaputenim rimskim drumom prema gradu oseali su muninu od

doruka koji su pojeli pre dva sata - ili koji e pojesti kroz tri godine. Drum je

bio zakren volovskim kolima, kojima su seljaci vozili svoje proizvode na

gradsku pijacu. Na kapiji ih zaustavie dva kopljanika i ratoborno ih pozvaeda kau ko su, odakle su i kojim poslom dolaze. Ovoga puta se predstavie

kao trgovci sa ostrva Tanet, koji su doli da pregovaraju sa kenterberijskim

zanatlijama. Straari su ih drali na kapiji sve dok im Vajtkoum ne dade

nekoliko rimskih novia; onda spustie koplja i propustie ih.

Grad je buao i vrveo oko njih. Oseao se zadah trulei. Meu grubim

jutskim licima mogao se videti i poneki romanizovani Brit kako prezrivo biraput kroz blato i briljivo uvija oko sebe tuniku da mu je ovi divljaci ne bi

isprljali. Bilo bi to smeno, da nije bilo patetino.

Prljava gostionica nalazila se u ruevinama nekadanje bogatake kue.

Everard i Vajtkoum primetie da je njihov novac ovde, gde se preteno

trgovalo u naturi, bio na visokoj ceni. Ljudi kojima su platili pie ubrzo su ih

obavestili o svemu to su eleli da saznaju. Palata kralja Hengista nalazila se u


29/157

centru grada. Bila je to jedna stara kua, neukusno renovirana pod nadzorom

"onog doljaka, Stejna... nemojte misliti da je na dobri i junaki kralj

nesposoban... nema ni mesec dana kako je... a, da, Stejn! Kua mu je odmah

do kraljeve palate. udan svat; kau da je bog... ne znam, ali to ima pik na

mlade enske... Pria se da su mirovni pregovori sa Britima njegovo maslo.

Svakim danom je sve tee sa njihovom finoom; dolo vreme da poten ovek

ne moe da pusti malo krvi a da ga ne... Naravno, Stejn je mudra glava...

Nemam nita protiv njega, a pored toga on baca munje..."

"Onda, ta emo?" upita Vajtkoum kada su opet bili sami u svojoj sobi.

"Da ga otmemo?""Bojim se da neemo moi", odvrati Everard zamiljeno. "Mislim da imam

plan, ali sve zavisi od toga da li u uspeti da pogodim njegove prave namere.

Idemo da traimo prijem kod njega." Skoi sa slamarice, koja je bila jedini

leaj, i poe da se ee. "Praak za buve! To njima treba, a ne pismenost!"

Kua je bila briljivo opravljena a ista, bela fasada sa tremom upadljivo je

odskakala od okolnog sivila i prljavtine. Dva straara, koji su do tadalenarili na stepenitu, skoie kad ugledae strance. Everard im dade po

jedan novi i ispria da velikom arobnjaku donose novosti koje e ga

zanimati. "Reci mu da su stigli ljudi sutranjice; to je lozinka", ree jednom

od njih.

"Nita ne razumem", namrti se straar.

"Lozinka i treba da bude nerazumljiva", odvrati mu Edvrard sa visine.Straar ode vrtei glavom. "Dokle ove novotarije!"

"Misli li da je ovo pametno?" zapita Vajtkoum. "Sada e znati da bude na

oprezu."

"A zar ti misli da bi jedan kraljev savetnik gubio vreme sa svakim

strancem? uri nam se. Stejn jo nije postigao nita znaajno, bar ne tako

znaajno da bi ostao trajna legenda. Ali, ako se Hengist ujedini sa Britima..."


30/157

Straar se vrati gunajui i povede ih uz stepenice i preko peristila. Stupie

u iroki atrijum zastrt medveim krznima koja su prekrivala oteeni mermer i

izbledele mozaike. Kraj glomaznog divana ekao ih je neki ovek. Kada su

uli, on die ruku i Everard ugleda tanku cev pitolja iz tridesetog veka.

"Ispruite ruke i odmaknite ih od tela", ree preteim glasom. "Drite ih

tako, inae u morati da vas pobijem munjama."

Iako je neto slino oekivao, Everard oseti kako mu se gri stomak.

arobnjak Stejn je bio mali i vitak, velike glave. Lice, koje se naziralo

ispod crne brade, bilo je runo ali simpatino. Nosio je bogato izvezenu

tuniku, verovatno dobijenu na dar od Brita.Napetost mu se ocrtavala na usnama. "Pretresi ih!" naredi straaru.

"Oduzmi im sve to nae u odelu."

Jut ih je nespretno opipao, naao pitolje i bacio ih na pod. "Moe ii",

ree mu Stejn.

"Moda su jo opasni, gospodaru", primeti straar.

Stejn se nasmeja. "Nisu dok drim ovo", pokazao je na pitolj. Vojnik seizgubi. I dalje imamo ma i sekiru, pomisli Everard. Samo, slaba korist od

njih dok nas dri na nianu.

"Znai, vi ste iz budunosti", promrmlja Stejn; na elu mu zasijae grake

znoja. "Govorite li noviji engleski?"

Vajtkoum zausti da odgovori, ali ga Everard preduhitri. "Kakav engleski?"

Stejn poe da govori engleski jednim dijalektom koji je zvuao udno, alije bio razumljiv ljudima dvadesetog veka.

"Vae podatke! Ko ste, odakle i od kada; kakve su vam namere - sve

kompletno ili u vas ugljenisati."

Everard zavrte glavom. "Ne razumem vas", odgovori na jutskom.

Vajtkoum ga pogleda ali ne ree nita. Everard je grozniavo razmiljao; znao

je da e poginuti im napravi prvu greku. "U nae vreme se govorilo


31/157

ovako..." izrecitovao je nekoliko reenica na meksikanskom panskom,

izvrui rei da bi bile to nerazumljivije.

"Romanski jezik!" Stejnove oi su blistale. Pitolj mu se tresao. "Od kada

ste?"

"Iz dvadesetog veka nove ere, iz zemlje Lionske. To je sa one strane

zapadnog okeana..."

"Amerika!" Stejn je bio zaprepaen. "Da li se ona ikada zvala Amerika."

"Nije, ne znam o emu govorite."

Stejn je drhtao. "Znate li latinski?"

Everard potvrdno klimnu glavom.Stejn se nervozno nasmeja. "Onda emo govoriti latinski. Smuio mi se

ovaj jezik..." Latinski je govorio prilino teno ali sa loim izgovorom. Bilo je

jasno da ga je nauio u ovom stoleu. Mahnuo je pitoljem. "Oprostite zbog

ovog, ali moram biti oprezan."

"Svakako", podra ga Everard. "Ah, da... ime mi je Mencije, a ovo je moj

prijatelj Juvenal. Mi smo istoriari. Kod nas su upravo otkrili putovanje krozvreme."

"Moje pravo ime je Roer tajn, iz 2987. godine. Jeste li... uli za mene?"

"Ne samo da smo uli, nego smo doli ovamo da bi nali tog tajanstvenog

Stejna, koji je bio jedna od kljunih figura istorije. Pretpostavljali smo da je

bio peregrinator temporis."

"Pre tri godine..." tajn poe nervozno da etka po atrijumu, zaboravivi napitolj. Za sada je bio suvie daleko za iznenadni skok. "Ovde sam ve tri

godine. Koliko sam samo besanih noi proveo strepei hou li uspeti. Recite,

da li je svet ujedinjen?"

"I svet i planete", odgovori mu Everard, "jo odavno." Bio je napet; ivot

mu je zavisio od toga hoe li tano pogoditi tajnove ambicije.

"Imate li demokratiju?"


32/157

"Imamo. U stvari, imperator predsedava, a senat, koji narod bira, donosi

sve zakone."

tajnovo runo lice sinu u vizionarskom zanosu. "Moji snovi su se

ostvarili", proapta. "Hvala vam."

"Da li to znai da ste se vi vratili u prolost da bi stvarali istoriju?"

"Ne da bih je stvarao", odgovori tajn. "Da bih je menjao!"

Rei su mu navirale, kao da je godinama eleo da se nekom poveri, a nije

mogao. "I ja sam bio istoriar. Sluajno sam sreo nekog oveka koji se

predstavio kao trgovac sa Saturnovih meseca, ali ja sam znao da lae. Pratio

sam ga i saznao istinu: bio je putnik kroz vreme iz daleke budunosti.Morate me shvatiti. iveo sam u stranim vremenima i, kao psihografski

istoriar, shvatio da rat, beda i tiranija nisu rezultat nekog uroenog zla u

oveku, ve proizvod uzroka i posledica. Mehanika tehnologija se razvila u

svetu koji je bio podeljen i razdiran ratovima. Bilo je i mirnih intervala, neki

su ak trajali i due vreme, ali je ta bolest bila duboko ukorenjena, konflikt je

bio sastavni deo nae civilizacije. Porodica mi je izginula za vreme invazije saVenere. Nisam imao ta da izgubim; uzeo sam vremeplov... morao sam da

ubijem onog trgovca.

Prema mojoj teoriji, greka je uinjena za vreme ranog Srednjeg veka. Rim

je ujedinio mnoge narode i oni su meusobno iveli u miru; a iz mira se

pravda lako raa. Ali, Rim se u tim naporima istroio i poeo da se raspada.

Varvari koji su ga komadali bili su svei; mogli su mnogo da uine ali su seubrzo uparloili.

Engleska je mogla biti izuzetak. Germani su nadirali, bili su divlji ali voljni

da ue. Prema istoriji koju sam ja studirao, oni su unitili britsku civilizaciju,

a poto su bili intelektualno bespomoni, progutala ih je takozvana zapadna

civilizacija. Ja sam eleo neto drugo.

Nije mi bilo lako. Da znate samo kako je u poetku teko odrati se u


33/157

nepoznatom dobu, ak i kad imate moderno oruje i lepe poklone za kralja.

Sada mi je lake; Hengist me ceni a i Briti stiu u mene sve vee poverenje.

Ujediniu ta dva naroda u borbi protiv Pikta. Saksonska snaga i britska

kultura uinie Englesku toliko jakom da e se moi suprotstaviti svakom

osvajau. Hrianstvo e neminovno doi, ali u se ja postarati da ono bude

takvo da unapreuje i oplemenjuje oveka, ne sputavajui mu duh.

Engleska e, konano, biti u stanju da potini celu Evropu a kasnije i

ujedini svet. Ostau ovde dok ne obezbedim stvaranje saveza protiv Pikta, a

onda u nestati. Pojavljivau se u intervalima od, recimo, pedeset godina u

toku sledeih nekoliko vekova; postau legenda, biu bog koji e ih drati napravom putu."

"U literaturi se esto pominje sv. Stanije..." poe Everard.

"Pobedio sam!" uzviknu tajn. "Podario sam svetu mir." Suze su mu se

kotrljale niz obraze.

Everard mu se priblii. I dalje sumnjajui, tajn uperi pitolj u njega.

Everard se odmae. tajn je bio toliko uzbuen da je potpuno zaboravio naVajtkouma. Everard ovome dade znak oima.

Vajtkoum zavitla sekiru. Everard se baci na zemlju. tajn vrisnu i zraci

smrti zasiktae. Sekira ga je pogodila u rame. Vajtkoum skoi da mu otme

pitolj. Stajn je stenjui pokuavao da okrene pitolj prema Englezu. Everard

priskoi upomo.

Pitolj ponovo zasikta i tajn se opusti. Iz strane rane na grudima ikljalaje krv po dvojici redara patrole.

U sobu uletee dvojica straara. Everard dograbi svoj pitolj sa poda i

podesi regulator na maksimum. Jedno koplje mu okrznu ruku. On opali dva

puta i vojnici se sruie onesveeni.

Everard oslunu. Iz susedne odaje uo se vrisak neke ene ali se na vratima

nije niko pojavio.


34/157

"Svrili smo i sa ovim", ree dahui.

Vajtkom je zurio u telo pred sobom koje kao da se odjednom smanjilo.

"Nisam nameravao da ga ubijem", ree Everard. "Verovatno je tako

moralo biti."

"Za njega je to bolje nego sud patrole i planeta izgnanstva", odvrati

Vajtkoum.

"De iure, on je bio lopov i ubica", nastavi Everard. "Ali planovi su mu bili

stvarno grandiozni."

"Sada su poremeeni."

"Da nismo to uinili mi, uinila bi to, verovatno, istorija. Pojedinacjednostavno nema dovoljno snage i znanja. Poinjem da mislim da veinu

patnji oveanstvu nanose ovakvi dobronamerni fanatici."

"To znai da treba da skrstimo ruke i ekamo ta e nas snai."

"Seti se samo svojih prijatelja iz 1947. godine. Oni nikada ne bi ni

postojali."

Vajtkoum je skinuo ogrta i pokuao da sa njega obrie krv."Idemo", ree Everard.

On otvori vrata koja su vodila u unutranjost zgrade. Jedna mlada ena ga

je gledala irom otvorenih oiju. On poe dalje i naie na jedna zamandaljena

vrata; razbi katanac i ue. U sobi se nalazio vremeplov iz doba Inenjerske

imperije, nekoliko sanduka sa orujem i opremom i neto knjiga. Everard sve

stavi u vremeplov izuzev rezervnog pogonskog bloka, koji ostavi da bi onjemu saznao 1954. godine i doao ovamo da poremeti planove oveku koji je

eleo da bude bog.

"Odvezi ovo u Meinvederingovo skladite. Ja u otii po skuter pa emo se

nai u centrali 1894. godine."

"Kako ti kae", odgovori Vajtkoum i pruivi mu ruku udno ga pogleda.

Oko usana mu se ukaza tuan osmeh. "Zbogom, elim ti mnogo sree."


35/157

Everard ga je zbunjeno gledao dok je ulazio u veliki elini cilindar. ta li

mu to znai? Pa videe se za nekoliko sati, na veeri u 1894. godini!

Iziao je iz kue zabrinut i umeao se u gomilu. udan je ovek ovaj

arli...

Niko mu nije priao dok je izlazio iz grada. Kada je doao do umice

pozvao je skuter, otvorio krag s pivom i dobro otpio. Nije ni razmiljao da bi

neko mogao da proveri kakva se to ptiurina spustila u umicu kraj grada.

Bacivi poslednji pogled na Staru Englesku, on nestade put 1894. godine.

Meinvedering i njegovi ljudi su ga ekali. Bili su zabrinuti to vide samo

jednog oveka i krv na njegovoj odei, ali ih Everard odmah umiri.Oprao se, promenio odelo i izdiktirao izvetaj sekretarici. Vajtkoum je ve

trebalo da doe iz skladita. Meinvedering proveri radiom. "Jo nije stigao",

ree zabrinuto. "Da mu se nije neto dogodilo!"

"Te maine su potpuno bezbedne", odvrati Everard. "Moda nije dobro

shvatio i otiao u 1947. godinu." Razmenom poruka utvreno je da se

Vajtkoum nije ni tamo pojavio. Everard i Meinvedering odoe na veeru.Kada su se vratili Vajtkouma jo nije bilo. "Obavestiu terensku agenciju",

ree Meinvedering. "Oni e znati kako da ga nau."

"ekajte!" Everard je grozniavo razmiljao. Ve nekoliko sati ga je

muila sumnja.

"ta predlaete?"

"Videete." Everard poe da skida svoje viktorijansko odelo. Ruke su mudrhtale. "Dajte mi odelo iz dvadesetog veka. Nai u Vajtkouma."

"Patroli treba poslati preliminarni predlog akcije s obrazloenjem." podseti

ga Meinvedering.

"Ba me briga za patrolu", odbrusi Everard.


36/157

5.

London 1944. godine. Zimska no se rano spustila a hladan vetar je duvao

zamraenim ulicama. Negde grmnu eksplozija i dugi crveni jezici se ukazae

iznad krovova.

Everard je ostavio skuter na ploniku; dok padaju fau bombe, nema

opasnosti da e neko naii. Polako se kretao kroz mrak. Sedamnaesti

novembar! Seao se tog datuma: danas je poginula Meri Nelzon.

Na uglu je naiao na telefonsku govornicu i pogledao u imenik. Nelzona je

bilo mnogo, ali je na podruju Stritama bila samo jedna Meri. Moda je

Vajtkoumova verenica nosila majino ime. Nije znao ni kada e bombaudariti ali to nije bilo teko saznati.

Samo to je iziao, eksplozija ga obori na plonik. Kada se osvrnuo,

govornice vie nije bilo. Na dananji dan se desetak godina mlai Mans

Everard, inenjerijski porunik amerike vojske, nalazio sa one strane

Lamana, nadomak nemakih baterija. Nije se seao gde je to tano bilo ali

mu nije bilo ni vano. Znao je da e tu opasnost sreno prebroditi.Sve je oko njega gorelo dok je trao prema skuteru. Seo je i podigao se

visoko iznad grada. Pod sobom je gledao more tame ispresecano plamenim

linijama. Bila je to Valpurgijska no.

Dobro se seao Stritama, turobnog niza kua od crvene opeke u kojima su

iveli inovnici, piljari, mehaniari, mali ljudi koji su se usudili da se

suprotstave stranoj sili koja je pokorila Evropu. Tu je 1943. godine ivela ijedna devojka... kasnije se udala za drugoga.

Letei nisko pokuavao je da nae adresu. Oblinja erupcija mu zatrese

skuter i skoro ga izbaci sa sedita. Pourio je prema tom mestu i ugledao

ruevinu u plamenu. Bila je samo tri bloka udaljena od kue Nelzonovih.

Zakasnio je.

Pogledao je na sat, bilo je 22.30, i vratio se dva sata unazad. Kua je sada


37/157

vrsto stajala na svom mestu. Da li da opomene ukuane? Zato, kada su ljudi

umirali svuda unaokolo! On nije bio tajn, pa da na svoja plea prima breme

istorije.

Ipak je siao sa skutera i uao kroz kapiju. Nije on ni Danelijanac! Zakucao

je na vrata. Otvorila mu je sredovena ena i odmerila ga. Sinulo mu je da se

ovde amerikanci nisu etali u civilu.

"Izvinite, poznajete li Meri Nelzon?"

"Da, zato?" oklevala je. "ivi tu, blizu. Uskoro e doi do nas. Vi ste njen

prijatelj?"

"Da, ona me je poslala, gospoo...""Enderbi."

"Izvinite, gospoo Enderbi, strano sam rasejan. Poslala me da vam kaem

da ona ne moe doi, ali da vi dodete k njima u pola jedanaest, sa celom

porodicom."

"A deca?"

"I deca. Pripremila vam je veliko iznenaenje. Morate obavezno svi doi.""Pa, ako je tako..."

"Znai dolazite. Videemo se u pola jedanaest." Rukovao se i otiao.

Uinio je ta je mogao. Sada je na redu bila Meri. Odvezao se skuterom,

parkirao ga i krenuo prema njenoj kui. Ve je dovoljno skrivio. Pomislio je

na planetu izgnanstva.

Cilindrini vremeplov se nigde nije video. arli, znai, jo nije stigao.Morae da se snalazi do njegovog dolaska.

Dok je ekao da mu otvore, razmiljao je o posledicama spasavanja

porodice Enderbi. Deca e im odrasti, imae svoju decu; bie to verovatno,

beznaajni ljudi, ali e se, moda, posle nekoliko vekova u toj porodici roditi

neka vana linost. Ipak, vreme je fleksibilno: u najveem broju sluajeva

konkretno poreklo nije bitno. Ali, ovde bi moglo doi do izuzetka.


38/157

Otvorila mu je jedna mlada ena. Bila je prijatnog izgleda i nije bila

naroito lepa, ali joj je uredna uniforma dobro pristajala.

"Gospoica Nelzon?"

"Ja sam."

"Dobro vee, zovem se Mans Everard; prijatelj sam arlija Vajtkouma.

Imam poruku za vas, mogu li da uem?"

"Ba se spremam da izaem", izvinjavala se.

"Ni sluajno!" Odmah je video da je to bio pogrean nastup. Gledala ga je

ukoeno. "Izvinjavam se, moram neto da vam objasnim."

Uvela ga je u salon pretrpan stvarima. "Sedite, gospodine. Samo, molimvas, govorite tiho. Svi spavaju jer ustaju rano."

Everard se zavali u fotelju. Meri je sela na ivicu sofe i gledala ga svojim

krupnim oima. Kao da su joj Vulfnot i Edgar bili preci. A moda ima i

tajnove krvi.

"Vi ste sigurno, u avijaciji", poe Meri. "Jeste li tamo upoznali arlija?"

"Ne, ja sam u obavetajnoj slubi, zato sam u civilu. Ka da ste ga poslednjiput videli?"

"Pre dve - tri nedelje. Sada je u Francuskoj. Nadam se da e se rat uskoro

zavriti. Glupo je to se Nemci i dalje dre kada znaju da je sve gotovo."

Dobaci mu radoznao pogled. "Kakvu mi poruku nosite?"

"Doi emo i na to." Raspriao se o dogaajima u Francuskoj da bi dobio u

vremenu. Bilo je udno razgovarati sa duhom. A nije mogao da joj kaeistinu. Pokuao je, ali mu se jezik zavezao.

"...i koliko kota nabavka boice crvenog mastila..."

"Molim vas, predite na stvar", prekinula ga je nestrpljivo. "Rekla sam vam

da moram u jednu posetu."

"Izvinite, nisam hteo... Vidite, to je bilo..."

Neko je zakucao na vrata. "Izvinite", promrmlja ona i pouri da otvori.


39/157

Everard poe za njom.

Meri otvori vrata i uzviknu slabim glasom: "arli!" Vajtkoum je pritisnu

uza se, zaboravljajui na krv koja se jo ni je osuila na njegovom jutskom

odelu. Ugledavi Everarda, on razgorai oi. "ta ti..."

Posegnu za pitoljem ali je Everardov ve bio uperen u njega. "Ne pravi

gluposti", ree Amerikanac. "Zna da sam ti prijatelj i da sam spreman da ti

pomognem. Reci mi ta si naumio."

"Da je zadrim... da ne ode..."

"Zar misli da te oni ne bi pronali?" Everard je preao na temporalni da ga

preplaena Meri ne bi razumela. "Kada sam krenuo ovamo, Meinvedering jeve sumnjao. Ako ovo ne izvedemo pametno, za nama e biti poslate sve

jedinice patrole. Oni e je verovatno ubiti da bi ispravili greku. A ti e u

izgnanstvo."

Vajtkoum prestraeno zamuca: "Nee... nee je, valjda pustiti da ode i

pogine?"

"To ne, ali moramo to izvesti paljivo.""Pobei emo... nai emo neki udaljeni period... ako treba i u doba

dinosaura."

Meri mu se otela iz zagrljaja. Bila je spremna da vrisne. "Smirite se!"

odsee Everard. "ivot vam je u opasnosti; mi pokuavamo da vas spasemo.

Valjda verujete arliju."

Nastavio je na temporalnom. "Sluaj, zna dobro da ne postoji ni mesto nivreme u kome bi se od njih sklonio. Meri je noas poginula. To stoji u

njihovoj evidenciji. Ona nije postojala 1947. godine. I to stoji u evidenciji. Ja

sam se ve uvalio u neprilike: porodica koju je ona trebalo da poseti, nee biti

u kui kada bomba bude udarila. Vas e uhvatiti, ako pokuate da pobegnete.

udi me da se patrola jo nije pojavila."

Vajtkoum je pokuao da se pribere. "Mogu je odvesti u 1948. godinu.


40/157

Otkud zna da se ona nije iznenada pojavila te godine? Moda je i to u

evidenciji."

"A kako e joj to rei? Pokuaj da joj objasni da e je odvesti u

budunost."

"Da!... kondicioniran sam... ne mogu..."

"Nisi smeo ni da se pojavi pred njom ovako; sada e morati da je lae.

ta e joj rei. Ako ona ostane Meri Nelzon, proglasie je za dezertera; ako

uzme drugo ime, gde su joj krtenica, kolska svedoanstva, karta za ivotne

namirnice i sve ostale hartije na koje se vlasti dvadesetog veka toliko

oslanjaju? anse su ti minimalne.""Pa ta da radim?"

"Saekaj patrolu i izbori se!" Everard je govorio smireno; nije bilo

vremena za strah i razmiljanje o posledicama. "Odmah se vraam."

Iziao je na ulicu i pronaao skuter. Komande je podesio tako da se skuter

pojavi na trgu Pikadili, tano u podne, kroz pet godina. Pritisnuo je starter i

uao u kuu. Meri je plakala u Vajtkoumovom zagrljaju."Sad nam samo ostaje da ekamo", ree Everard, odvede ih u salon i sede

sa pitoljem u ruci.

Nisu dugo ekali. Pojavio se skuter sa dvojicom redara u sivoj uniformi

patrole. Everard ih onesvesti oslabljenim zrakom pitolja. "Pomozi mi da ih

veem", ree Vajtkoumu.

Meri se prestraeno zgurila u uglu kaua.Kada su se redari osvestili, Everard im pride. "Zbog ega nas hapsite?"

upita na temporalnom.

"Zna ti vrlo dobro zato", odvrati jedan od redara.

"Glavna centrala nam je dala nalog da vas pronaemo. Saznali smo da si

evakuisao porodicu koja je trebalo da pogine od bombardovanja. Na osnovu

podataka o Vajtkoumu pretpostavili smo da e doi ovamo da mu pomogne


41/157

u spasavanju verenice koja je trebalo da pogine veeras. Ako nas odmah ne

odvee samo e sebi pogorati situaciju."

"Zato? Nisam menjao istoriju", ree Everard. "Zar Danelijanci nisu vie

naa budunost?"

"Jesu, ali..."

"Otkud zna da je trebalo da Enderbijevi poginu?"

"Njihova kua je pogoena, a rekli su nam da su izili zato to..."

"Ali oni jesu preiveli. To je evidentirano. Sada vi hoete da menjate

prolost."

"Ali ova ena...""Jesi li siguran da devojka po imenu Meri Nelzon nije ivela u Londonu

recimo, 1850. godine i umrla u dubokoj starosti oko 1900. godine?"

Redar se nasmeja. "Stvarno se trudi; ali ti nee uspeti. Ne moe sam

protiv cele patrole."

"Misli! A ta ako vas ostavim ovde da vas Enderbijevi nau? Skuter sam

poslao da se pojavi na javnom mestu u momentu koji je samo meni poznat.Kakve e to posledice prouzrokovati u istoriji?"

"Patrola e preduzeti korektivne mere... kao to ste vi preduzeli u petom

veku."

"Moda, ali bilo bi mnogo jednostavnije ako bi se usvojili moji predlozi.

Uspostavite mi vezu sa Danelijancima!"

"ta kae?""To to si uo", odbrusi Everard. "Ako je potrebno, va skuter e me

prebaciti milion godina u budunost. Lino u ih ubediti da je bolje da me

ostave na miru."

"To nije potrebno!"

Everard se zaprepaeno okrete i pitolj mu ispade iz ruke. Pokuao je da

odvrati pogled od oblija koje se nalazilo pred njim. Ustuknuo je grcajui.


42/157

"Razmotrili smo tvoj zahtev", ree jedan bezvuni glas. "Znali smo za

njega i odobrili smo ga mnogo pre no to si se ti rodio. Ipak, ti si bio

neophodna karika u vremenskom lancu. Da nisi uspeo veeras, ne bi za tebe

bilo milosti.

Prema naoj evidenciji, arls i Meri Vajtkoum su iveli u Engleskoj u

doba kraljice Viktorije. U naoj evidenciji je stajalo i to da je Meri Nelzon

poginula, zajedno sa porodicom kod koje je bila u poseti, 1944. godine, a da

je arls Vajtkoum poginuo kao neenja u jednoj akciji patrole. Ova

nedoslednost evidencije je primeena. Kako i najmanji paradoks u sistemu

prostora i vremena predstavlja ozbiljnu opasnost, greka se morala ispravitieliminisanjem jednog ili drugog podatka iz evidencije. Ti si odluio koji e

podatak ostati."

U tom trenutku, Everard je saznao da su dvojica redara odjednom bili

slobodni... da je njegov skuter bio... da e njegov skuter biti neprimetno

uklonjen onog trenutka kada se materijalizuje; da su sada podaci glasili: Meri

Nelzon iz jedinica britanske protivavionske odbrane je nestala, pretpostavljase da je poginula prilikom bombardovanja u blizini kue porodice Enderbi

koja je za to vreme bila u njenom stanu; arls Vajtkoum je nestao 1947. -

pretpostavlja se da se udavio; znao je da je Meri saznala istinu o patroli, da je

kondicionirana tako da je ne moe odati, i da je zajedno sa arlijem poslata u

1850. godinu; da su njih dvoje ostatak ivota proveli u devetnaestom veku, u

koji se nikada nisu potpuno uklopili; da je arli alio za svojim ivotom upatroli, ali da se ubrzo okrenuo svojoj eni i deci i svoju rtvu nije smatrao

suvie velikom.

Danelijanac je otiao. Dok se vrtlog Everardove svesti stiavao i dok je

gledao u dvojicu redara patrole, poeo je da razmilja o svojoj sudbini.

"Kreemo!" ree mu jedan od redara. "Moramo nestati pre nego to se

neko probudi. Poveemo te do tvoje godine, to je 1954?"


43/157

"ta e biti sa mnom?"

Redar slee ramenima; videlo se da je i njega potreslo prisustvo

Danelijanca. "Javie se efu svog sektora. Mislim da si svestan toga da nisi

podoban za redovni posao."

"Znai, izbacie me?"

"Ne budi toliko dramatian. Zar misli da si ti prvi takav sluaj za milion

godina rada patrole? Postoji za to ustaljeni postupak.

Morae na produnu obuku. Tvom temperamentu najvie odgovara status

slobodnog redara - da te alju u razna vremena i na razna mesta, gde god je to

potrebno. Mislim da e ti se to svideti."Everard uzjaha skuter. Kada je sa njega siao bila je prola itava decenija.

DOVOLJNO HRABAR DA BUDE KRALJ

1.

Jedne veeri, u Njujorku dvadesetog veka, Mans Everard je, u otrcanom

kunom kaputu, stajao za kunim barom i pripremao sebi pie. Zvono na

ulaznim vratima ga tre i on opsova. Posle toliko napornih dana zasluio je,

valjda, jedno mirno vee.

Moda e brzo moi da se otarasi tog tipa. Odluno ode do vrata, otvori ih

i ree: "ta ste eleli?"

A onda mu se, odjednom, uini kao da je u vasionskom brodu, da

bespomono lebdi u sjaju zvezda.

"Ti si... nisam znao... ui!"

Sintija Denison je oklevala gledajui mimo njega u bar nad kojim su visili

ukrteni maevi i lem iz ahajskog bronzanog doba. Pokuala je neto da mu

saopti ali nije mogla. Samo ree: "Daj mi, molim te, neto da popijem."

Everard konano zatvori usta i pomoe joj da skine kaput. Ona sede na

kau i poe uurbano da vadi cigarete iz tane. Neko vreme nisu gledali jedno


44/157

u drugo

"Jo pije viski sa ledom?" upita on. inilo mu se da mu rei dolaze

izdaleka. Nespretno je sipao pie, kao da je zaboravio na obuku patrole.

"Da, a ti jo pamti." kljocanje upaljaa glasno odjeknu u tiini sobe.

"Pa, svega je nekoliko meseci."

"Ako rauna u entropijskom vremenu. U redovnom, neizmenjenom

vremenu koje se meri dvadesetetvoroasovnim danima." Zurila je u dim

cigarete. "Meni je vreme tako prolazilo. Otkad sam se udala, nisam ni makla

iz ovog perioda. Prolo je svega osam i po meseci moga biolokog ivotnog

veka otkad smo se Kit i ja... Ali, koliko je prolo tebi? Koliko si ti godinaproveo i u koliko razliitih epoha otkad si nam bio kum na venanju?"

Glas joj je oduvek bio pomalo piskav. To je bila jedina mana koju je

mogao da joj nae, ne raunajui njen niski rast. Nikada nije uspela da joj ton

bude izraajan. A sada joj je glas jo i podrhtavao.

Dodao joj je au sa viskijem. "Popij to naiskap", ree. Ona ga poslua i

zagrcnu se. On joj ponovo nasu i otpi iz svoje ae. Onda privue stolicu iizvadi lulu i duvan iz svog moljavog kaputa. Ruke su mu se jo tresle ali se

nadao da ona to ne primeuje. Dobro je to mu nije odmah rekla zato je

dola; oboma im je trebalo vremena da se staloe.

Usudio se da je pogleda. Nije se nita promenila. I dalje je imala savreno

telo koje je crna haljina isticala. Zlatna kosa joj je padala na ramena; ispod

izvijenih obrva plavile su se velike oi; usne su, kao i uvek bile poluotvorene.Nije bila naminkana pa nije mogao da vidi da li je plakala ili ne. Ali bilo mu

je jasno da se jedva uzdrava.

Everard se pravio zaposlen punei lulu. "Moe sada i da kae ta se

desilo."

Zadrhtala je. Konano joj izlete: "Kit je nestao!" Everard se ukoi. "Kako

nestao? Na zadatku?"


45/157

"Naravno. Otiao je u drevni Iran i nikada se nije vratio. To je bilo pre

nedelju dana." Ostavila je au na naslon kaua i poela da lomi prste.

"Patrola ga je, naravno, traila. Danas sam ula rezultat: ne mogu da ga nau.

Ne znaju ak ni ta mu se dogodilo."

"Jude", promrmlja Everard.

"Kit je... uvek te je smatrao najboljim prijateljem", nastavi ona uzbueno.

"Tako je esto govorio o tebi. Istina... zanemarili smo te, ali ni tebe nikada

nije bilo..."

"Ne misli valjda da sam se uvredio. Imao sam posla, a vi tek to ste se

uzeli."

A ja sam vas upoznao one noi pod Mauna Loom. Patrola nije zabranjivala

devojci kao to je bila Sintija Kartingam, inovnica koja tek to je zavrila

Akademiju i bila vezana za svoj period, da se via sa veteranom patrole... na

primer, sa mnom... kad god je imala slobodnog vremena. Mogli su zajedno da

odu u trausov Be, u pozorite ekspirovog Londona, da se provode ubarovima Njujorka tridesetih godina ili sunaju na plaama Havaja pre hiljadu

godina. A sa njima je mogao da poe jo neki lan patrole... i da se posle

oeni Sintijom. to da ne.

Everardu je na kraju uspelo da upali lulu. Lice mu je bilo obavijeno

dimom. "Poni iz poetka", ree. "Ve dve-tri godine svoga ivotnog vekanisam se viao sa vama pa ne znam na emu je Kit radio."

"Zar tako dugo", zaudi se ona. "ak ni godinji odmor nisi proveo u ovoj

deceniji. A mi smo tako eleli da nam doe."

"Prestani da se pravda!" odbrusi Everard. "Da sam eleo da vas vidim,

doao bih." Gledala ga je kao da je dobila amar i on se pokajao. "Izvini.

Naravno da sam eleo. Ali, kao to rekoh, slobodni redari su uvek u poslu,


46/157

uvek na drugom mestu, u drugom vremenu..." Pokuao je da se osmehne. "Ne

ljuti se, ti me bar zna, uvek sam bio netaktian. Od mene je i potekla klasina

grka legenda o himeri. Ja sam bio ono smeno udovite dilaiopod, sa dve

leve noge, obe u ustima."

Ona se osmehnu kao po dunosti i uze cigaretu iz pepeljare. "Jo sam samo

inovnica u Preduzeu za tehnike studije", ree. "Ali tako imam uvid u sve

to se dogaa u centrali miljea i svim filijalama. Tano znam ta je sve

uinjeno da se Kit pronae... nije uinjeno dovoljno. Oni su ga napustili. Kit

e umreti ako mu ti ne pomogne."

A onda se rasplakala. Everard je utao da bi joj dao vremena da se primiri.Razmiljao je o Kitu.

Kit Denison se rodio 1927. godine u Kembridu, u saveznoj dravi

Masausets, u prilino imunoj porodici. Doktorirao je arheologiju u dvadeset

treoj godini. Kao student je osvojio prvenstvo koleda u boksu i preao

Atlantik u malom jedrenjaku. Mobilisan je 1950. Uestvovao je u borbama u

Koreji, gde se istakao hrabrou. To bi mu donelo i slavu u nekompopularnijem ratu. Nije voleo da govori o privatnim stvarima. Kada bi dobio

zadatak, obavio bi ga bez mnogo buke. Pa da, pomisli Everard, uvek je bio

bolji od mene; da je hteo, odavno bi postao slobodan redar. Ali, on je znao

zato ostaje vezan za svoje vreme.

Demobilisan je 1952. godine i neko vreme bio bez stalnog zaposlenja.

Onda ga je patrola otkrila i regrutovala. injenicu putovanja kroz vremeprihvatio je bre od ostalih. Kao arheolog posedovao je veu irinu duha.

Posle obuke prihvatio se poslova koji su odgovarali njegovim

interesovanjima: postao je specijalista za indoevropsku protoistoriju, to je

znailo da je bio daleko znaajnija linost patrole od Everarda.

Slobodni agent je patrolirao drumovima vremena, pomagao ugroenima,

hapsio prestupnike i brinuo se o sigurnosti istorije oveanstva. Da bi te


47/157

zadatke mogao da izvrava, bili su mu neophodni podaci. Ratova, pohoda,

otkria i dostignua, ije su se posledice protezale kroz itav kontinuum, bilo

je daleko pre prvih hijeroglifa. Podatke o njima prikupljali su specijalisti

patrole.

Pored svega toga, Kit mi je bio prijatelj.

Everard izvadi lulu iz usta. "Uiniu to mogu. Ispriaj mi sve detalje."

2.

Sintija je savladala svoja oseanja; glas joj je zvuao gotovo slubeno.

"Istraivao je migracije nekih arijevskih plemena o kojima se vrlo malo zna.Mora se poeti od nekog trenutka istorije koji je poznat, a onda postepeno

istraivati unazad. Poslednja Kitova misija bila je Iran, 558. godine pre n.e.

Rekao mi je da je to negde pri kraju Medanskog perioda. Trebalo je da se

raspita meu stanovnitvom, da sazna njihova predanja, a zatim da ih proveri

u ranijem periodu, itd... ti zna kako se to radi; jednom si mu i ti pomagao.

esto je priao o tome.""Ja sam poao samo za svaki sluaj", ree Everard. "Prouavao je

preistorijski pohod nekog plemena sa Dona, preko Hindukua. Plemenskom

poglavici smo se predstavili kao lovci, pridruili im se i putovali sa

karavanom nekoliko nedelja. Bio je to prijatan put."

Seao se stepa, prostranog neba, galopiranja za antilopama, gozbi kraj

vatre i jedne devojke ija je kosa mirisala na dim. Koliko puta je zaeleo damoe ceo ivot provesti sa tim ljudima.

"Ovog puta Kit je otiao sam", nastavila je Sintija. "Njegov sektor

oskudeva u ljudstvu. Verovatno je to problem i ostalih sektora patrole. Toliko

hiljada godina, a tako malo ivotnih vekova ljudi sa kojima raspolae. I ranije

je odlazio sam. Uvek sam se plaila... on me je ubedio da je, obuen kao

seljak i bez iega pri sebi, bezbedniji u iranskim planinama nego na Brodveju.


48/157

Ovog puta nije bilo tako."

Everard je prekide. "Ako sam dobro razumeo, otiao je pre nedelju dana,

sa namerom da prikupi podatke, podnese izvetaj centru za informacije svoje

struke i da se vrati natrag istoga dana kada je i otiao." Jer, samo blesav ovek

bi dopustio da proe vie od nekoliko sati njegovog ivotnog veka a da ne

bude kraj tebe. "Ali nije se vratio istoga dana."

"Teko je." Palila je cigaretu za cigaretom. "Odmah sam se zabrinula.

Molila sam svoga efa da proveri da li se vratio posle nedelju dana - to je

danas. Proverio je i utvrdio da nije. Od Centra za informacije smo saznali da

im se Kit uopte nije javljao. Onda smo se obratili Centrali miljea. Oni surekli da... da se Kit nikada nije vratio i da mu nisu nali nikakav trag."

"To znai da je Centrala miljea sprovela istragu i da o to me postoje

podaci", ree Everard razmiljajui.

Nepostojanost vremena prouzrokuje mnoge paradokse, pomisli on po

hiljaditi put.

Ako ve postoji evidencija o tome da je patrola sprovela istragu ali da Kitnije naen, emu onda ii i traiti ga. Medutim, on e zauvek biti izgubljen

ako se ponovo ne pokua. Ako bi Everard otiao u prolost i izmenio dogaaje

tako da Kit bude naen, izvetaj o tome bi uao u evidenciju, patrola bi

zabeleila uspeh, a podaci o 'ranijoj' neuspeloj istrazi bi nestali kao da ih

nikada nije ni bilo.

A to bi moglo da izazove poremeaje. Nije ni udo to je patrola pravilaprobleme i oko najsitnijih izmena, ak i onih koje ne menjaju optu strukturu.

"Naa centrala je, verovatno, obavestila Centralu staroiranskog miljea, koja

je poslala ekipu na lice mesta", razmiljao je Everard glasno. "Oni su samo

priblino znali mesto na kome je Kit nameravao da se materijalizuje. On nije

mogao prijaviti precizne koordinate jer nije bio siguran gde e moi da sakrije

skuter. Samo, nije mi nikako jasno zato nisu pronali skuter. Ako se Kitu

8/7/2019 Pol

Pol Anderson - Cuvari vremena

Documents

Transcript of Pol Anderson - Cuvari vremena