POKORAVANJE

MIEL U

ELBE

K

Knjiga 039Edicija Zapadno od sunca

ZA IZDAVAAIvan Bevc Nika Strugar Bevc

za srpsko izdanjeBOOKA11000 Beograd, Slanaki put 128office@booka.inwww.booka.in

S FRANCUSKOG PREVEO Vladimir D. Jankovi

LEKTURAAgencija Tekstogradnja

KOREKTURA Ivana Smolovi

PRELOM Bodin Jovanovi

DIZAJN KORICA Ivan Benussi

TAMPADMD tamparija

Beograd, 2015.

MIEL UELBEK POKORAVANJENaslov originala MICHEL HOUELLEBECQSOUMISSIONCopyright Michel Houellebecq et Flammarion, 2015.

Sva prava zadrana. Nijedan deo ove knjige ne moe se koristiti niti reprodukovati u bilo kom obliku bez pismene saglasnosti izdavaa.

POKORAVANJE

ROMAN

MIEL UELBEK

S FRANCUSKOG PREVEOVladimir D. Jankovi

I

Graja ga dovede u Sen-Silpis; lanovi hora su se ra-zilazili; crkva e svaki as biti zatvorena. Trebalo je da pokuam da se molim, ree on sebi; bolje bi mi to bilo, nego da sedim na stolici i sanjarim zabada-va; ali, da se molim? Ne oseam elju za tim; proga-nja me katolianstvo, vrti mi se u glavi od tamjana i voska, vrzmam se naokolo, do suza dirnut katoli-kim molitvama, do sri ganut katolikim psalmodi-jama i pesmama. Gadim se svog ivota, umorio sam se ve od sebe, ali odavde dokle sam ja stigao pa do nekog drugog ivota e, imalo bi tu mnogo da se ide! Sem toga... sem toga... ako se i oseam uznemireno u tim crkvicama, im iz njih izaem postajem neoset-ljiv ponovo, suv. U sutini, ree on sebi ustajui, pa se zaputi iza nekoliko njih koji, pod budnim okom cr-kvenjakovim, iahu prema vratima, u sutini, meni je srce skorelo, i dima se nahvatalo na terevenkama, nisam ja vie nizata.

(-K. Uismans, Na putu)

Svih tih godina moje tune mladosti, Uismans mi je bio sa-putnik, verni prijatelj; nijednom nisam posumnjao u njega, nijednom se ne naoh u iskuenju da ga napustim, ni da se okrenem nekom drugom; a onda, jednog popodneva u mese-cu junu 2007, poto sam dugo ekao i dugo oklevao, moda i malo vie nego to je prihvatljivo, konano pred komisijom Univerziteta Pariz IV Sorbona odbranih doktorsku diserta-ciju pod naslovom oris-Karl Uismans, ili izlazak iz tunela. Po-ev od sutradan ujutro (ili moebiti poev ve od te veeri, ne mogu pouzdano da tvrdim, jer to vee posle odbrane diserta-cije proveo sam sm, u vrlo alkoholisanom stanju), shvatio sam da je jedan deo mog ivota okonan, i da je taj deo vero-vatno bio onaj najbolji.Tako to biva u ovim naim drutvima, jo zapadnim i so-

cijaldemokratskim, tako to biva sa svima koji zavre studije, s tim to veina njih toga nije svesna, bar ne odmah, budui hipnotisana jal eljom za novcem, jal, moda, potroakom udnjom, kako hoe to kod onih primitivnijih, onih kod ko-jih se razvila ea zavisnost od pojedinih proizvoda (oni su manjina; kod veine, kod onih promiljenijih i staloenijih, razvija se jednostavna opinjenost novcem, tim neumornim Protejem), hipnotisana, dakle, i to jo vie, eljom da se do-kae, da sebi stvori poloaj u drutvu na kojem e joj zavideti u jednom svetu koji oni, puni nade, zamiljaju kao svet u ko-jem vlada takmienje, oni, podjareni oboavaoci raznorodnih

Miel Uelbek10

ikona: sportista, modnih kreatora, internet portala, glumaca, manekenki.Iz razliitih psiholokih razloga, u koje niti sam struan niti

elim dublje da zalazim, osetno se udaljavam od takve eme. Dana prvog aprila 1866, kada mu je bilo osamnaest godina, oris-Karl Uismans zapoeo je karijeru u svojstvu inovnika este klase pri Ministarstvu unutranjih dela i vera. Godine 1874. objavio je, o sopstvenom troku, prvu zbirku pesama u prozi, Kutija sa zainima, o kojoj se vrlo malo pisalo izuzmemo li jedan lanak, izrazito bratski nastrojen, Teodora de Banvila. Poeci Uismansovi nisu, kako se vidi, ni po emu bili gromo-glasni.I tako je tekao njegov inovniki ivot, a uz njega i ivot

uopte. Treeg septembra 1893. dodeljena mu je Legija a-sti za zasluge u obavljanju javne funkcije. Penzionisan je 1898, kada se poto su Uismansu konano odobrili zahtev za odlazak u penziju iz linih razloga navrilo trideset go-dina otkako je stupio u slubu. U meuvremenu je uspeo da napie knjige na osnovu kojih sam, posle vie od jednog veka, tog oveka poeo da doivljavam kao prijatelja. Mno-go se stvari, i previe, moe napisati o knjievnosti (a ja se, kao akademski graanin specijalizovan u toj oblasti, sma-tram prvenstveno merodavnim da o tome govorim). U emu je knjievnost, kao glavna umetnost Zapada koji gasne pred naim oima, toliko specifina nije nimalo teko odrediti. Kao i knjievnost, i muzika moe da izrazi jedan preokret, emocionalni obrt, tugu ili sveproimajui zanos; kao i knji-evnost, i slikarstvo moe da nas zadivi, da nas navede da na svet pogledamo drugaijim oima. Ali jedino knjievnost u vama budi to oseanje kontakta s drugim ljudskim duhom, sa tim duhom u njegovoj sveukupnosti, sa svim njegovim slabostima i veliinom, njegovim ogranienjima, niskosti-ma, fiks-idejama, verovanjima; sa svime onim to taj duh

11POKORAVANJE

podbunjuje, zanima, uzbuuje ili odbija. Jedino vam knjiev-nost moe omoguiti da stupite u kontakt s duhom pokojni-ka, i to na nain neposredniji, potpuniji i dublji nego to bi-ste to postigli vodei razgovor s prijateljem; koliko god neko prijateljstvo bilo duboko i dugoveno, nikada se u jednom razgovoru neemo otvoriti tako potpuno kao to to inimo pred praznim listom, obraajui se nepoznatom primaocu. S druge strane, naravno, kada je o knjievnosti re, znaaj svakako imaju lepota stila i muzikalnost reenic; dubina autorovog promiljanja i originalnost njegovih misli takoe se ne mogu zanemariti; ali pisac je, pre svega, ljudsko bie prisutno u svojim knjigama, i da li to ljudsko bie pie veo-ma dobro ili veoma slabo u krajnjoj liniji i nije mnogo vano; sutina je u tome da ono pie i da je prisutno u svojim knji-gama (udo te su za jedno tako jednostavno stanje, na prvi pogled tako neuoljivo, a u zbilji i te kako vidljivo, filozofi ra-zliitih kola pokazali tako malo interesovanja; ljudska bia, u naelu, za razliku od kakvoe, poseduju jednaku koliinu sebe sva su bia, u principu, manje-vie isto prisutna; stoga nije puki utisak, sa distance od nekoliko vekova, da se, kako stranice odmiu, haba tivo diktirano vie duhom vremena negoli istom individualnou; jer iza tog dela stoji jedno nesigurno bie, koje se s vremenom pretvara u anonimnu utvaru). Isto tako, kad volimo neku knjigu, mi pre svega vo-limo njenog autora, i oseamo potrebu da ga upoznamo, da sa njim provodimo dane. A za tih sedam godina koliko sam radio na disertaciji, ja sam iveo u Uismansovom drutvu, u njegovom maltene neprestanom prisustvu. Roen u Uli-ci Sie, stanovao u ulicama Sevr i Mesje, Uismans je umro u Ulici Sen-Plasid, da bi ga potom sahranili na groblju na Monparnasu. Gotovo itav svoj vek proveo je unutar granica pariskog estog arondismana; isto vai i za njegov profesio-nalni ivot, to jest neto vie od trideset godina provedenih u

Miel Uelbek12

kancelarijama Ministarstva unutranjih dela i vera. I ja sam u to vreme stanovao u estom arondismanu u Parizu, u jed-noj vlanoj i hladnoj, a pre svega izrazito mranoj sobi pro-zori su gledali na majuno dvoritance, jo malo pa kao neko rudarsko okno, tako da sam ve od jutra morao da palim svetlo. Siromaan sam bio u to vreme, i da mi je tad zapalo da uestvujem u nekom od onih ispitivanja javnog mnjenja koja malo-malo pa mere puls mladih, bez ikakve sumnje bih svoje ivotne uslove opisao kao vrlo teke. Pa ipak, kad sam odbranio tezu, i kad je svanuo novi dan (ili moda ve te iste veeri), prvo to mi je palo na pamet bilo je da sam izgubio neto neprocenjivo, neto to vie nikada neu nai slobodu. Godinama su mi poslednji ostaci umirue socijal-demokratije omoguavali (posredstvom stipendije, sistema popusta i socijalnih olakica, osrednjih, ali po cenama pri-stupanih obroka u univerzitetskom restoranu) da sve svoje dane posvetim aktivnosti koju sam sm odabrao: slobod-nom intelektualnom druenju s jednim prijateljem. Kao to je to, s punim pravom, primetio Andre Breton, Uismansov humor predstavlja jedinstven primer velikodunog humora, koji itaoca stavlja u poziciju da bude korak ispred samog pisca, pozivajui ga, zapravo, da se unapred naruga piscu i tom preobilju alopojnih, grozomornih ili podsmeha dostoj-nih opisa. Od te velikodunosti ja sam se okoristio bolje nego iko drugi, dok sam nosio porcije remulade sa celerom ili pi-rea od bakalara na metalnim bolnikim posluavnicima koje je univerzitetski restoran Bilije delio zlehudim korisnicima (onima koji, oito, nisu imali kuda, koji su, bez sumnje, bili odbijeni u svim iole pristojnim univerzitetskim restorani-ma, ali koji su ipak imali studentsku karticu za menzu, jer to im niko nije mogao oduzeti), i sve vreme matao o Ui-smansovim pridevima, otuan sir, straan prag, zamiljaju-i i njega kako uzima jedan od tih metalnih posluavnika,

13POKORAVANJE

poput zatvorskih, kakve on nikada nije ni video, i odmah bih se osetio malo manje nesrenim, malo manje usamljenim u univerzitetskom restoranu Bilije.Ali svemu je tome doao kraj; svreno je, generalno, bilo s

mojom mladou. Sada sam (i to ubrzo, oigledno) morao da se suoim s procesom profesionalne afirmacije. emu se ama ba ni najmanje nisam radovao.

Univerzitetske studije u oblasti knjievnosti, kao to zna-mo, ne vode praktino niemu, izuzev u sluaju onih studena-ta koji su najobdareniji za to da i sami postanu univerzitetski profesori u oblasti knjievnosti tu smo, sve u svemu, suoe-ni sa situacijom prilino kominom, gde sistem za jedini cilj ima svoju vlastitu reprodukciju, uz procenat otpada od preko 95%. Samim tim, studije knjievnosti nikom ne kode i mogu, tavie, da predstavljaju jednu, istina neveliku, prednost. Jed-na mlada devojka koja konkurie za radno mesto prodavaice kod Selina ili Ermesa, po prirodi stvari bi, na prvom mestu, tre-balo da vodi rauna o svom spoljanjem izgledu; ali diploma ili master u oblasti savremene knjievnosti mogli bi joj dobro doi kao svojevrstan kec iz rukava koji samome poslodavcu, mimo praktine osposobljenosti kandidatkinje, jemi da ova raspolae izvesnom intelektualnom agilnou zahvaljujui kojoj bi eventualno mogla da napreduje u karijeri pri emu se u vidu, pored ostalog, ima i injenica da je knjievnost, kao takva, uvek podrazumevala odreenu pozitivnu konotaciju u sferi industrije luksuza.to se mene tie, ja sam sebe video kao nekoga ko drutvu

najobdarenijih studenata istina pripada, ali kao marginalac. Napisao sam jednu dobru disertaciju, toga sam bio svestan, i oekivao sam javnu pohvalu; pa ipak, prijatno su me iznenadile jednoglasne estitke lanova komisije, a posebno mi je drago bilo kad sam proitao obrazloenje komisije, koje je

15POKORAVANJE

bilo odlino, sve u samim hvalospevima takorei; imao sam, u tom smislu, dobre izglede da, ukoliko to budem eleo, do-bijem zvanje vieg predavaa. Moj ivot je, sve u svemu, po predvidivoj jednolinosti i plitkosti, i nadalje liio na ivot koji je Uismans vodio nekih vek i po ranije. Prve godine punolet-stva proveo sam na univerzitetu; tu u verovatno provesti i poslednje, i to moda na istom univerzitetu (to u stvarnosti i nee biti sluaj; zvanja sam stekao na Univerzitetu Pariz IV Sorbona, a postavljen sam za predavaa na Univerzitetu Pariz III, neto manje prestinom, ali smetenom u Petom arondi-smanu, na svega nekoliko stotina metara od mog starog fa-kulteta).Ja, u stvari, nisam bio stvoren za prosvetnog radnika pet-

naest godina kasnije, sm tok moje karijere potvrdie da od poetka zapravo nisam bio za to. Nekolika iskustva s men-torskim radom, u koji sam se uputao ne bih li svoj ivot po-digao na vii nivo, vrlo rano su me uvrstila u uverenju da je prenoenje znanja u veini sluajeva nemogue, da su razlike izmeu ljudskih inteligencija ekstremne, i da nita ne moe ni da otkloni, pa ak ni da ublai tu temeljnu nejednakost. Ono to je moda jo samo dodatno pogoravalo stvari, ja ni-sam voleo mlade ak ni u vreme kada se i za mene moglo rei da pripadam njihovom taboru. inilo mi se da sama ideja mladosti podrazumeva izvestan entuzijazam u pogledu ivo-ta, ili moebiti izvestan bunt, a sve to praeno jednim, naj-blae reeno, neodreenim oseanjem nadmoi u odnosu na generaciju koju su ti mladi pozvani da zamene; ja tako neto nikada ni izbliza nisam osetio. Pa ipak, u mladosti sam imao drugove ili, precizniji da budem, bilo je tu nekih kolega s kojima mi nije bilo nezamislivo da izmeu dva predavanja odem na kafu ili na pivo. Imao sam, na prvom mestu, ljubav-nice ili, kako smo to zvali u to vreme (moda se i sad tako kae) enske, koje sam menjao najmanje jednom godinje.

Miel Uelbek16

Ti ljubavni odnosi odvijali su se po manje-vie nepromenjivoj emi. U njih se stupalo poetkom jesenjeg semestra, za vre-me mentorskog rada, ili prilikom razmene beleaka sa pre-davanja, ili, opet, u nekoj od onih brojnih prilika kada se ljudi drue, a koje su tako este u studentskom ivotu, i iji nagli izostanak odmah po ulasku u profesionalni ivot veinu ljud-skih bia baci u samou koja je koliko zaprepaujua toliko i radikalna. Potom bi se ti odnosi razvijali u toku cele godine, noi bismo provodili ili kod jednoga ili kod drugoga (najee, u stvari, kod njih, zato to bi se ispostavilo da je taj sumrani, to e rei nezdravi ambijent moje sobe neugodan za ljubav-ne sastanke), i tu su se odigravali i seksualni aktovi (na zado-voljstvo koje je, kako ja elim da mislim, bilo obostrano). A kad bismo se vratili s letnjeg raspusta, dakle na poetku nove kolske godine, tim vezama bi doao kraj, skoro uvek na inici-jativu tih devojaka. One bi svaki put doivele neto preko leta, takav bi mi izgovor dale, najee bez priblinijeg objanjenja; bilo je i onih koje su, bez sumnje, manje vodile rauna o mo-jim oseanjima, pa bi konkretno rekle da su upoznale nekoga. Da, i ta onda? Pa i ja sam neko. Njihova objanjenja, zasno-vana na injeninom stanju, meni su se inila nedovoljnim; one zaista jesu, to ja ne negiram, upoznale nekoga; ali to to su tom susretu pridavale dovoljno veliku teinu da zbog njega prekinu nau vezu i upuste se u tu, novu vezu to ve nije bilo nita drugo nego primena modela ljubavnog ponaanja koji je u isti mah i moan i sm po sebi razumljiv, i tim moniji to se vie sam po sebi podrazumeva.Po ljubavnom modelu koji je preovladavao u doba moje

mladosti (a nita mi ne daje povoda da pomislim kako su se stvari, u meuvremenu, bitno promenile), od mladih ljudi se oekivalo da, posle jednog kratkog perioda seksualnog luta-nja, koji otprilike odgovara dobu to prethodi adolescenci-ji, ponu da ulaze u due ljubavne veze, obeleene strogom

17POKORAVANJE

monogamijom, kao i da se okrenu aktivnostima koje nisu iskljuivo seksualne, ve i drutvene (izlasci, vikendi, letova-nja). Ni ti odnosi jo sami po sebi nisu znaili nita konano, ali ih je svakako trebalo smatrati nekom vrstom egrtovanja, da mladi naue ta je to ljubavna veza, i nekom vrstom stai-ranja (koje se u to vreme odigrava i na profesionalnom planu, kao uvod u stupanje u prvu slubu). Ljubavne veze razliite duine trajanja (one jednogodinje su se, po mom vienju stvari, mogle smatrati prihvatljivima), zatim ukupan broj tih veza (prosek od deset do dvadeset nametao se kao razumna priblina vrednost) smatralo se da kroz sve to ovek treba da proe pre nego to e, poput nekakve apoteoze, dosegnuti tu vrhovnu vezu, vezu koja e ovoga puta po karakteru biti bra-na i konana, koja e za ishod imati raanje dece i zasnivanje porodice.Savrena nitavnost ove eme prikazae mi se u svom pra-

vom obliku tek mnogo kasnije, zapravo tek nedavno, kada mi se ukazala prilika da u razmaku od nekoliko nedelja sluajno upoznam prvo Oreliju, a potom Sandru (s tim to sam ube-en da ni susreti s Kloe i Violen ne bi osetno uticali na moje zakljuke). Od asa kad sam kroio u baskijski restoran u koji sam bio pozvao Oreliju na veeru, shvatio sam da me eka jedno katastrofalno vee. Iako smo popili dve boce belog irole-gija pio sam, zapravo, uglavnom ja iz trenutka u trenutak bivalo mi je sve tee, a od jednog momenta i neizvodljivo da odrim razuman nivo srdanosti u optenju. Iako to ni samo-me sebi nisam mogao da objasnim, uinilo mi se najednom nekako neotesanim i bezmalo nezamislivim da u tom razgo-voru prizivam neke zajednike uspomene. Oigledno je bilo da Orelija do toga asa nije uspela da ue u duu vezu, da su sporadine avanture u njoj izazivale sve vee gaenje, i da je njen sentimentalni ivot napredovao u pravcu konane i totalne propasti. No, ona je ipak pokuavala, ili je, u najmanju

Miel Uelbek18

ruku, jednom pokuala da ostvari vezu, ali bez uspeha shva-tio sam to na osnovu raznih indicija a gorina i jetkost s kojima je pominjala svoje muke kolege (doli smo, ta ete, i do toga da priamo o njenoj profesiji bila je, inae, zadue-na za komunikacije u jednom interprofesionalnom sindikatu vinara iz Bordoa, i mnogo je putovala, naroito po Aziji, u svr-hu promocije vrhunskih francuskih vina) na surov su nain otkrivale da je u ivotu gadno nadrljala. Iznenadilo me je, sto-ga, to me je ipak pozvala, trenutak pre nego to e izai iz taksija, da popijemo jo po jedno; ova je, rekoh sebi, stvarno na izmaku snaga, i ve onog trenutka kad su se vrata lifta za-tvorila za nama ja sam znao da se nita nee dogoditi, da ne oseam nikakvu elju ak ni da je vidim golu, da bih, tavie, to radije izbegao, ali svejedno, do toga je ipak dolo, i meni je jedino ostalo da potvrdim ono to sam ve unapred oseao: nije ona nadrljala samo na emocionalnom planu, nego je i nje-no telo pretrpelo nepopravljivu tetu, zadnjica i grudi behu ostale tek smrale, smanjene, mlitave i oklembeene mesna-te povrine, i nju vie niko nije, i niko je vie i nee smatrati objektom poude.Moj ruak sa Sandrom protekao je po manje ili vie istom

ablonu, uz pokoju varijaciju (restoran s plodovima mora, a ona poslovna sekretarica u multinacionalnoj farmaceutskoj kompaniji), dok je zavrnica bila, kad se podvue crta, istovet-na, s tim to je Sandra malo punija i vedrija od Orelije na mene ostavila utisak neto manje poodmakle tronosti. Jeste tuga njena bila velika, jeste bila neizleiva, i ja sam znao da e mi na kraju sve otkriti; kao i Orelija, ona je u sutini bila jedna od onih ptica u mazutu, pri emu je Sandra uspela da sa-uva, ako mogu tako da se izrazim, izraeniju sposobnost da mrda krilima. Kroz godinu ili dve dii e ruke od svih branih ambicija, njena jo ne sasvim ugaena senzualnost naterae je da potrai drutvo mladih mukaraca, postae ono to se

19POKORAVANJE

u mojoj mladosti zvalo kuguarka, i to e, oigledno, potrajati nekoliko godina, desetak u najboljem sluaju, pre nego to je splanjavanje njene puti, ovoga puta bespovratno, ne odvede u trajnu samou.

Mogao sam ja, kad mi je bilo dvadeset godina, u vreme kad mi se dizao bez obzira na neposredan povod, a ponekad i bez ikakvog razloga, kad mi se dizao, na neki nain, u prazno, i da se naem u iskuenju, da poelim da se upustim u vezu takve vrste, vezu koja bi mi donela u isti mah vie zadovoljstva i materijalne koristi od onih sa studentkinjama, i mislim da bih tada i bio u mogunosti sve da postignem, ali sada, razume se, tako neto nije dolazilo u obzir, jer sad su moje erekci-je, kudikamo ree i neizvesnije, izriito zahtevale tela vrsta, gipka i bez mane.to se mog sopstvenog seksualnog ivota tie, prve godine

posle imenovanja za vieg predavaa na Univerzitetu Pariz III Sorbona nisu dovele do vidnog pomaka napred. Nasta-vio sam, godinu za godinom, da spavam sa studentkinjama a injenica da sam im sada bio profesor nije tu bogzna ta promenila. Razlika u godinama izmeu mene i mojih stu-dentkinja bila je, bar u poetku, vrlo mala, a obrisi prestu-pa poeli su da se pomaljaju tek kasnije, i to vie u sprezi s mojim napredovanjem na univerzitetskoj lestvici, nego s mojim realnim, pa ni prividnim fizikim starenjem. Nete-dimice sam se vajdio na toj temeljnoj neravnopravnosti po-lova; dok kod mukarca proces starenja tek vrlo sporo utie na njegov erotski potencijal, kod ena do propadanja dolazi sa zaprepaujuom brutalnou, u periodu od nekoliko go-dina, katkad i svega nekoliko meseci. Jedina prava razlika u odnosu na godine kad sam studirao bila je u tome to sam sada, u najveem broju sluajeva, ja bio taj koji je poetkom

Miel Uelbek20

nove kolske godine stavljao taku na vezu. Nisam to nipoto inio iz nekakve kazanovtine, niti iz elje za neobuzdanim raskalajem. Nasuprot mom kolegi Stivu, koji je zajedno sa mnom drao predavanja iz knjievnosti XIX veka studenti-ma prve i druge godine, ja i nisam ba neto urio da, ve od prvog dana jesenjeg semestra, pratim pristizanje novih brucokinja (sa svojim duksevima, konvers patikama i onim neodreenim kalifornijskim izgledom, svaki put bi me podse-tile na Tjerija Lermita u filmu Preplanuli, ono kad izlazi iz svoje kue da bi prisustvovao dolasku nove ture turista). Iz odnosa s tim mladim devojkama istupao sam prvenstveno pod utica-jem izvesne obeshrabrenosti, izvesnog umora; nisam se vie oseao realno u stanju da odravam jedan ljubavni odnos, a pritom sam eleo da izbegnem svaku obmanu, svako razoa-ranje. Miljenje mi se menjalo u toku jedne kolske godine, pod uticajem spoljanjih i izrazito anegdotskih faktora pod uticajem neke kratke suknje, sve u svemu.A onda je i to prestalo. Krajem septembra oprostio sam se

od Mirijam, a sada je ve bila sredina aprila, kolska godina bliila se kraju, a ja njoj jo nisam bio pronaao zamenu. Do-bio sam zvanje profesora univerziteta, moja akademska kari-jera time je, na izvestan nain, bila zaokruena, ali ne mislim da se izmeu toga dvoga moe povui neka paralela. Naprotiv, Oreliju sam sreo nedugo poto sam se rastao od Mirijam, a posle Orelije i Sandru, i postojala je tu neka uznemirujua, a i neprijatna, i neugodna veza. Jer sada, kad se priseam tih dana, ne mogu a da ne kaem: bili smo mi mnogo prisniji nego to smo toga i sami bili svesni, moje bive i ja, u tim sporadinim seksualnim odnosima kojima nije bilo sueno da prerastu u duge veze, ve su se zavravali ostavljajui nas u slinom stanju, liene iluzija. Za razliku od njih, ja nikome nisam mogao da otvorim duu, jer razgovori o intimnom ivo-tu nedopustiva su tema u mukom drutvu; muki e priati

21POKORAVANJE

o politici, o knjievnosti, o finansijskim tritima ili o sportu, ve u zavisnosti od svoje prirode; o ljubavnom ivotu e uta-ti, do poslednjeg daha.Jesam li ja tako, starei, postao rtva neke vrste andropa-

uze? S tim se ve moglo izai na kraj, i ja odluih, isto da mi srce bude na mestu, da veeri provodim na Jupornu, koji je prethodnih godina izrastao u porno sajt od ugleda. Rezul-tat je, u prvo vreme, bio vie nego umirujui. Juporn je izlazio u susret fantaziji normalnih mukaraca, okupljenih sa svih strana planete, a ja sam bio videlo se to ve u prvih nekoliko minuta ovek koga je krasila apsolutna normalnost. Nije to, istina, bilo odmah tako oigledno, budui da sam veliki deo svog ivota posvetio prouavanju pisca koji je neretko sma-tran nekom vrstom dekadenta, oko ije seksualnosti je, uosta-lom, ostalo dosta toga nerazjanjenog. Prva iskustva vratila su mi spokoj. Ti filmovi, koliko fenomenalni (snimala ih je ekipa iz Los Anelesa, i to kompletna, rasvetljiva, scenogra-fi i kamermani) toliko i bedni, ali svakako vintage (nemaki amateri), zasnivali su se na nekoliko istovetnih i dopadljivih scenarija. U jednom od najzastupljenijih, mukarac (mlad?, star?, obe verzije su postojale) pustio bi penis da blesavo visi iz gaa ili kratkih pantalonica. Dve mlade ene, nekad ove ne-kad one rase, nameraile bi se na ovu nedolinost, nikako ne odustajui od nauma da organ oslobode njegovog privreme-nog zaklona. Netedimice bi ga saletele besomuno ga dra-kajui, a sve to u duhu kolegijalnosti i enskog sauesnitva. Penis bi prelazio iz usta u usta, jezici su se ukrtali kao laste u letu, lako zabrinute u tmurnim junim nebesima Sene i Mar-ne, dok se pripremaju da napuste Evropu i krenu u svoje zim-sko hodoae. Onaj mukarac, potpuno poraen tim uznese-njem, izgovarao je samo blede rei; kod Francuza zastraujue blede (U, jebote!, U, jebote, svravam!, to se, manje-vie, i moe oekivati od naroda kraljeubica), a kudikamo lepe i

Miel Uelbek22

ee kod Amerikanaca (O, boe!, O, Isuse Hriste!), osetno zahtevnijih, kod kojih je sve to liilo na naredbu da se nipoto ne smetnu s uma darovi Boji (felacij, peeno pile); ono, kako bilo da bilo, dok mi se dizao, i meni je, za ekranom iMaca od pedeset pet centimetara, sve bilo dobro da bolje ne moe biti.

Otkako sam stekao zvanje profesora, smanjen broj preda-vanja omoguio mi je da sve svoje dunosti na univerzitetu sabijem u jedan dan sredu. Prvo sam, od osam do deset sati, studentima druge godine drao predavanje o knjievnosti XIX veka u isto vreme, Stiv je u susednom amfiteatru predava-nje iz iste oblasti drao prvoj godini. Od jedanaest do jedan ekalo me je predavanje za master 2, o dekadentnim pesnici-ma i simbolistima. Potom sam, od tri do est po podne, vodio seminar na kome sam odgovarao na pitanja doktoranada.Voleo sam da sednem u metro malo pre sedam sati, ne bih

li sebi stvorio kratkotrajnu iluziju da pripadam onoj Fran-cuskoj koja ustaje rano, onoj zemlji radnika i zanatlija, ali u tome sam bio bezmalo usamljen, jer bih na kraju to predava-nje od osam sati odrao pred maltene pustom salom, okru-en zbijenom grupom Kineskinja, ozbiljnih i hladnih, koje su neto malo govorile meu sobom, a nikada ni sa kim drugim. im bi dole, popalile bi svoje smartfone, da snime ceo tok predavanja, to ih nije spreavalo da u isto vreme hvataju be-leke u velike sveske 21x29,7 centimetara sa spiralom. Nikada me ne bi prekidale, nikada nijedno pitanje ne bi postavile, i ta dva sata protekla bi tako da na kraju ne bih imao utisak da je nastava uopte poela. Po zavretku predavanja, naao bih se sa Stivom, koga je odslualo bilo otprilike isto toliko studena-ta s tim to u njegovom sluaju nisu bile Kineskinje, nego grupa pokrivenih Magrebljanki, koje su, meutim, bile isto

Miel Uelbek24

tako ozbiljne, isto tako nepristupane. Zvao me je gotovo sva-ki dan da idem s njim na pie najee na aj od nane, u pa-risku veliku damiju, koja se nalazila nekoliko ulica od faksa. Nisam voleo ni aj od nane ni parisku veliku damiju, ni Stiva nisam bogzna kako voleo, ali bih mu ipak pravio drutvo. I bio mi je, cenim, zahvalan to sam iao s njim, zato to general-no nije uivao potovanje meu kolegama, tavie, mogao se ovek upitati kako se uopte izborio za mesto vieg predavaa a da nita ivo nije objavio, ni u jednom vanijem asopisu, pa ak ni u drugorazrednom, osim one praznjikave disertacije o Rembou, a to je lana tema kakve nema, kako mi je objasnila Mari-Fransoaz Taner, takoe naa koleginica, inae priznata specijalistkinja za Balzaka; po njenim reima, o Rembou je napisano hiljade i hiljade disertacija na raznim univerziteti-ma po Francuskoj, frankofonim zemljama i drugde, Rembo je, verovatno najrabljenija tema doktorskih disertacija u svetu, izuzev moda Flobera, tako da je dovoljno iskopati dve-tri sta-re disertacije, odbranjene na nekim univerzitetima u unutra-njosti, i uzeti malo od ove, malo od one, niko to, uostalom, i ne moe posle da proverava ta je odakle uzeto, niko nema ni sredstava, pa ni elje da se uputa u iitavanje stotina hi-ljada stranica koje su o njemu napisali studenti bez imena i prezimena. Stiv je za svoju vie nego uspenu univerzitetsku karijeru opet po reima Mari-Fransoaz mogao da zahvali tome to pase macu majke Deluz. I moda je tako i bilo, ma koliko se ovek iznenadio kad to uje. Onako pleata, krat-ke sede kose zaeljane uvis i nastavnim planom neumoljivo utemeljenim na gender studies, antal Deluz, rektorka univer-ziteta Pariz III Sorbona, meni je bar liila na stoprocentnu lezbejku u sirovom stanju, ali ko zna, moda sam i greio u proceni, moda je ona prema mukarcima samo oseala gnev koji se ispoljavao kroz dominatorske fantazije, a moda je nju prisiljavanje finoga Stiva, s njegovim lepim i bezazlenim

25POKORAVANJE

licem, kosom srednje duine, kovrdavom i nenom na dodir, da klekne meu njene jake butine dovodilo do nekih dotad neznanih ekstaza. Bilo kako bilo, nisam toga prepodneva, u dvoritu ajdinice pri velikoj damiji u Parizu, mogao da se oslobodim tih slika dok sam ga gledao kako cevi odurne nar-gile s aromom jabuke.Kao i obino, Stiv je priao o izboru novih profesora i ra-

zvoju njihovih karijera unutar univerzitetske hijerarhije, i ne verujem da je ikada uopte naeo bilo koju drugu temu. Toga prepodneva bio je zaokupljen izborom u zvanje vieg preda-vaa jednog dvadesetpetogodinjeg tipa, autora disertacije o Leonu Bloau, koji je, po njemu, imao odnose s identitetskim pokretom. Pripalio sam cigaretu da dobijem na vremenu, sve vreme se pitajui ta li mu sve ovo znai. U istom tom trenutku palo mi je na pamet da se u njemu to budi ovek levice, a onda sam uspeo da se urazumim: taj leviar to se krije u Stivu bio je duboko usnuo, i iz tog sna nee ga trgnuti nikakav dogaaj manjeg znaaja; da bi se to desilo, moralo bi da doe do politike smene u strukturama koje rukovode visokim kolstvom u Francuskoj. Moda je to, nastavio je Stiv, bio znak, to to je Amar Rezki, poznat po radovima o antise-mitski raspoloenim piscima s poetka XX veka, postavljen za profesora. A opet, insistirao je on, konferencija na kojoj su se okupili rektori univerziteta nedavno je dovedena u vezu s operacijom bojkota razmene s izraelskim istraivaima, koju je svojevremeno bila inicirala grupa engleskih univerziteta.Iskoristivi trenutak kad se on usredsredio na nargile, koje

su neto slabo vukle, diskretno sam pogledao na sat i zaklju-io da je tek pola jedanaest, to e rei da u teko moi da se izvuem odavde pozivajui se na to da mi ubrzo poinje dru-go predavanje, ali tada mi na pamet pade kako da razgovor skrenem u drugom pravcu, a da pritom izbegnem vee rizi-ke; ve nekoliko sedmica, naime, prialo se o projektu starom

Miel Uelbek26

najmanje etiri-pet godina, a u vezi s izgradnjom svojevrsne replike Sorbone u Dubaiju (ili u Bahreinu, ili Kataru, stalno sam ih brkao). Mogunost realizacije slinog poduhvata raz-matrana je i s Oksfordom, budui da je sm dugi istorijat naih dvaju univerziteta oito bio privlaan nekoj tamo pe-tromonarhiji. U takvoj perspektivi, koja je svakako obeavala realne finansijske mogunosti jednom mladom viem preda-vau, moda je on sada razmiljao o tome da pree u tabor koji zauzima anticionistike pozicije? I ta li je mislio, da bih ja mogao imati bilo kakvog interesa da zauzmem isti stav?Uputio sam Stivu jedan okrutno upitni pogled nije tog

deka krasila neto naroito velika inteligencija, lako je bilo destabilizovati ga, i moj pogled je brzo delovao na njega. Kao strunjak za Bloaa stade on da zamuckuje ti sva-

kako zna tota o toj antisemitskoj struji, o tom pokretu identiteta...Ja na to uzdahnuh, iscrpljen ve; Bloa nije bio antisemita, a

ja nisam ni blizu nekakvog strunjaka za Bloaa. Dolazio sam, razume se, u situacije da govorim o njemu dok sam se bavio Uismansom, a i da poredim njihovu upotrebu jezika, to je bila jedna od tema jedinog mog dosad objavljenog rada, Vr-toglavice neologizama bez sumnje vrhunca mojih intelektu-alnih, ovozemaljskih napora, koji su, u svakom sluaju, naili na odline kritike u Poetici i Romantizmu, i kojima verovatno i dugujem izbor u zvanje profesora. Doista, veliki broj stra-nih rei koje pronalazimo kod Uismansa nisu neologizmi, ve retke rei ustupljene specifinom vokabularu pojedinih zanatskih esnafa, ili pak nekim regionalnim argonima. Ui-smans je, takva je bila moja teza, ostao do kraja naturalista, vodei rauna o tome da ugradi stvarni, narodni govor u svo-je delo, moe biti da je on, tavie, u izvesnom smislu ostao onaj mladi socijalista koji je svojevremeno prisustvovao ve-erima u Medanu kod Zole, i da sve vei prezir koji je gajio

27POKORAVANJE

prema levici ipak nikada nije uspeo da izbrie prvobitan nje-gov otpor prema kapitalizmu, novcu i svemu onome to je moglo da lii na graanske vrednosti, jer on je bio jedinstveni primerak hrianskog naturaliste, dok je Bloa, s druge strane, neprestano udeo za komercijalnim i drutvenim uspehom, te je i svoje neologizme neumorno traio samo zato da bi se izdvojio, da bi se nametnuo kao nekakvo duhovno svetlo na meti progonitelja, nepristupaan svetu, to ga je i navelo da se opredeli za mistiko-elitistiku poziciju u knjievnoj sre-dini svoga vremena, da potom nikako ne bi prestajao da se iuava svom neuspehu i ravnoduju, moda i sasvim legiti-mnom uostalom, na koje su njegove kletve nailazile. Bio je to, zapisao je Uismans, jedan nesrean ovek, ija je gordost ui-stinu avolska, a mrnja nesamerljiva. Od samoga poetka, meni je Bloa liio na prototip loeg katolika, kod koga su vera i polet dobijali krila tek onda kad mu se ukae prilika da se prema svojim sagovornicima odnosi kao prema prokletima. Ja sam pak u vreme dok sam pisao disertaciju bio u kontaktu s raznim katoliko-rojalistikim krugovima na levici koji su oboavali Bloaa i Bernanosa, prikazujui mi as ovo as ono rukom ispisano pismo, pre nego to e mi priznati da nemaju nita, ali apsolutno nita da mi ponude, nikakav dokument koji lako ne bih mogao da pronaem i sm u arhivama kojima i inae ima pristup celokupna univerzitetska javnost. Ti si, izvesno, na tragu neega... Proitaj ponovo Drimona

rekoh ja ipak Stivu, vie da ugodim oveku, i on me pogleda posluno i naivno, kao dete koje gleda da uari. Na ulazu u salu za predavanja bio sam naumio da toga dana govorim o anu Lorenu bila su se ispreila tri tipa, svi tu negde oko dvadeset godina, dvojica Arapa i jedan crnac; naoruani nisu bili, i izgledali su prilino mirno, nije bilo nieg preteeg u nji-hovom dranju; pa ipak, ometali su druge da uu u salu, i bio sam duan neto da preduzmem. Stao sam pred njih njima

Miel Uelbek28

je, svakako, bilo predoeno da izbegavaju provokacije, da se s potovanjem odnose prema nastavnom osoblju na fakultetu, ili sam se barem ja nadao da je tako. Ja sam profesor na ovom univerzitetu, moram sada da

drim predavanje rekoh im tonom odlunim, obraajui se svima, kao grupi. Odgovorio mi je crnac, sa irokim osmehom na licu: Nema problema, gospodine, mi ba doli da vidimo se-

stre... uzvrati on, pa umirujuim pokretom ruke pokaza na amfiteatar. to se sestara tie, bile su tu samo dve devojke poreklom Magrebljanke, koje su sedele jedna pored druge, u gornjem levom delu amfiteatra, odevene u crne burke, oiju zatienih prozranim velom, i vie nego nepristupane, da-kle, tako je meni izgledalo. E pa, dobro, videli ste ih... zakljuih ja prostosrdano. A

sad moete poi istrajah. Nema problema, gospodine odgovori mi on, sad sa jo

irim osmehom na licu, pa se okrenu i ode, a za njim i druga dvojica, koji ni jednu jedinu re nisu prozborili. Tek to je tri koraka nainio, crnac se okrenu prema meni. Mir neka je s vama, gospodine... ree mi tada, blago se

naklonivi.Dobro sam proao..., rekoh sebi zatvarajui vrata sale.

Ovoga puta sam dobro proao. Nisam ni znao ta sam u stvari mogao oekivati, ali kolale su glasine o napadima na prosvetne radnike u Miluzu, u Strazburu, u Eks-Marseju i Sen-Deniju, s tim to ja nikada nisam sreo nekog napadnutog kolegu ili koleginicu i, u dubini due, nisam u te prie zapravo ni verovao; od Stiva sam, tavie, uo da je postignut spora-zum izmeu pokreta mladih selefija i univerzitetskih vlasti, i po Stivu se rezultat najbolje ogledao u tome to ve pune dve godine nisi mogao da vidi protuve i dilere kako se muvaju oko kole. Da li je u sklopu tog sporazuma bila i stavka kojom se

29POKORAVANJE

pristup faksu zabranjuje jevrejskim organizacijama? O tome se tek tu i tamo ukalo, i teko je bilo proveriti informaciju, ali injenica je bila da Savez jevrejskih studenata Francuske, od poetka jesenjeg semestra prethodne godine, nije vie bio zastupljen ni u jednom jedinom univerzitetskom kampu u pariskoj regiji, dok je omladinska sekcija Muslimanskog bratstva bila prisutna gotovo svugde.