Desanka Maksimovi PJESME I prie SADRAJ: BUENJE PROLEA DEJE PESME KNJIGE RAZBIBRIGE ARENA TORBICA BUENJE PROLEA MALI JAHAI U GOSTIMA JUTARNJA PESMA PELA UMSKA LJULJAKA LIVADSKO ZVONCE BLII SE, BLII LETO KIA NA LIVADI NAMERNIK VONJA BELA VRANA MURA JARE I VUCI HVALISAVI ZEEVI JESEN KO JE VEI LIM I DRIM SNENI GOLUBOVI PTIIJA NOVA GODINA SKRETNIAR DETINJSTVO NAD KNJIGOM BAJKI BAJKA O LABUDU VETAR DADILJA ORAII-PALII PATULJAK KUKURUZOVI MEDVEDOVA ENIDBA MACAN-BRACAN PRIA O RECI BAJKA O LABUDU KI VILINOG KONJICA TRI PATULJKA LEPO JE BITI DETE BILJEKA O PISCU Frame2 frame end Frame1 frame

Desanka Maksimovi PJESME Desanka Maksimovi POEZIJA I PROZA ZA DJECU (izbor) BUENJE PROLEA DEJE PESME Ove deje pesme, neka deca znaju, ula sam od esme u rodnome kraju; od livadskih trava pred no kad umore. od bia to cvrkuu, ute, zuje, zbore; od zemljaka mrava kad s milion unuka, sitne dece ute, krene se na pute; i od maka stara, unuie svoje kada iza pei tiho razgovara; od starica aba

u suton kad abice na spavanje zovu; od deda i baba; od roda na krovu; od sunanog zraka; bauka i mraka; i od poderanih, starih igraaka. KNJIGE RAZBIBRIGE Prodala je baka daleko u gradu pet kila kruaka. Pa se misli stara to bi deci kupila za to malo para. Da li igraaka? Igrake se lome, zaalila baka. A eernog leda? to e deci eer kad imaju meda. Da li opanaka? Omalo je novaca,

pomislila baka. Kupicu im knjiga odluila stara, za to malo para. Moe kraj praia knjigu svoju itati moj obanin Mia. Moe moja Mara, kad poslove sredi, da se razgovara. Nedeljom i baki moi e iz knjige proitati unuci razne razbibrige. ARENA TORBICA Ide ai u kolu, o ramenu torbu svaki as zagleda: tu je boja zelena kao mlada penica da bujaju deica uz nju nikla crvena, da detetu kola

sva na radost bude; pa modra k ljiva, da se ari ude; pa k dunja uta, da se ai zvezda i sunaca seti koliko god u nju pogledao puta. BUENJE PROLEA Govorila stara Matica svim pelama kraljica: "Pogledajte, keri, napolje, kree li se vreme nabolje, jesu li se noi skratile, jesu li se laste vratile, jesu li s reka pali okovi, uju li se gorski tokovi, rumeni li prue ivice, zelene li mlade njivice, kukureci da li stasae, da vas pustim jutros na pae." MALI JAHAI Rasla su dva drebeta,

dva drebeta zelenka, pokraj uma i vrela, uivala u sjaju leta, u slasti biljnog mleka; oko njih mora cela livada i panjaka od jutra pa do mraka. Jahala dva deaka, unuci deda-Veljka, do dva mlada zelenka, tutnjalo od njinih koraka, brdo, polje i reka, od vetra jurili bre; tek uje izdaleka pevaju naglas deaci a drebad radosno re. U GOSTIMA Pozvao je maj sve bube na aj, od ose do pele, da se provesele, tihe bubamare, leptire, bumbare,

i livadske popce, i rudare rovce. Spremio je maj sudove za aj, izneo u polje raznobojne olje, pozlaene kupe, uturice skupe, i rumene zdele, i krage bele. Sipao je maj svakom med u aj u crvene lale, u zvonie male, u hajduku travu, peruniku plavu, u ute ljutie, da zasladi pie. Popio je svak, i leptiri lak, aja pola litre, zasvirale citre, zaula se truba

sviraica buba, iz oblinjeg buna zapevala una. JUTARNJA PESMA PELA Valja meda skupiti, valja kuu kuiti opet iz poetka. Vi, Osice, do kosice, gde bagrenje raste! A vi, Mlade, na livade, travicu popaste! Vi, Mazice, na stazice, do cvetnih kruaka! Vi, Krilate, pobirajte slasti sa ljivaka! Valja meda skupiti, valja kuu kuiti opet iz poetka. UMSKA LJULJAKA Zaspala je malo paukova mama, a on u umu klis! Ljuljaku istiha

splete pa se njiha: uvis, uvis! Gledale ga ptice tako na vrh ice, zastao im dah. Gledali ga mravi u zelenoj travi pa ih bilo strah. Opazi ga cvee kako kroz zrak ee, zaplaka uglas: ta e, ta e biti, ako prsnu niti, a paui tras! LIVADSKO ZVONCE Bim-bam, udaram, ve je dan, ve je dan. Mrav poao na put ran: pela poljem trai stan.

Bim-bam, udaram, da se budi cvet i kam, da trepavice dremljivice bude sram. Bim-bam, udaram, mili ve i pui sam, i mi slepi, bunovan, pobegao na tavan. Bim-bam, udaram. BLII SE, BLII LETO Blii se, blii leto; u dui ve ga slutim. Pomalja zlatnu kosu u zrelim njivama utim. Zrikavci su mi rekli koje u putu sretoh:

"Blii se, blii leto." Blii se, blii leto. Pomalja usne rujne u bulkama crvenim. Miriu livade bujne, i polja i umarci koja u putu sretoh: "Blii se, blii leto." Blii se, blii leto. Kao sjajna carska kruna zlatna mu svetluca kosa rumenih svitaca puna. Svi su mi oni rekli kad; ih u putu sretoh: "Blii se, blii leto." KIA NA LIVADI Umijte, umijte dobro oi, govorila livada deci-cveu, dok kia ovako iz neba toi i pere krovove, krune drveu. Umijte, umijte dobro lice, dok pljusak ovako iz neba lije, umijte rumene trepavice,

da budu jo rumenije. Umijte se, perunike, dok jo kia plaha ne susta, ivanjska travo, rasplei kike, kosa je u tebe duga i gusta. Ima danas kiice mlade, da se okupa sto livada, rastoite se, bele rade, dokle ovako sneno pada. Perite rupce arene, ute, govori livada kerima redom, perite bele rukave, skute, po celom polju, nedogledom. Ima danas na nebu vode, da se okupa sto panjaka. Umijte se! Da, ive zgode: kia je tako bujna i mlada. NAMERNIK Vraao se mrav sa puta, pa omrko na stazi kraj maslaka uta u tom kolibicu starog pua opazi.

Dobro vee, mravak ree. Putnik neznan izdaleka, pred vratima tvojim eka, moe li ga primiti. Kad bi sama guja ljuta omrknula nasred puta, ja bih i nju primio. Ui samo, no prespavaj, namernie premio. VONJA Vozimo se. Pokraj puta razasuta sela lee. Ko potoci posle bure konji jure, lete, bee. Vrh potoka i ipraga topla, blaga veer pada. Vozimo se. Sanja cvee:

miris slee sa livada. Gle, seoske kue bele, kao strele tek prolete. Pored puta stabla vita, iblje, ita, lete, lete. Gle, poinju i svetlaci, lete zraci, da se pale, i iz magle trepte sive kao ive zvezde male. Po beskrajno nenom, mekom, i dalekom nebu plavu nasmejani mesec bludi to na ljudi lii glavu. Vozimo se. Pokraj puta razasuta sela lee.

Ko potoci posle bure konji jure, lete, bee. BELA VRANA Neka vrana samohrana razbole se sred planine; nigde sina, nigde snahe; to imala od rodbine, otilo joj u mornare i monahe. Leila je seniica, milosrdna, mala ptica; poloi je u postelju, lie suho, poskida joj crno ruho i obue isto, belo, golubije; ukuva joj gorke trave, da ih pije. Sretnete li u planini na proplanku, ili stazi,

belu vranu kako gazi, to je vrana samohrana, u belome ruhu hoda, nije htela da ga skine i kada je ozdravila posle nege seniine. MURA Igraju se mure more i planina od davnih davnina. Uvee se gora iza magle skrije. More, pronai je! A more se zlatnim zaogrne platom. Potrai ga, goro, ako vlada matom! Ponekad planina do oblaka segne. Tri za njom, vodo, da ti ne pobegne. A nekad se more

uuri i ljone. Pojuri ga, goro, dokle ne potone. JARE I VUCI Igrala se koza s belim jaretom, svojim detetom. Jarence, jarence, burence, burence, ba si debelo! Da ne dou samo vuci u selo. A u blizini, iza bunara, uala strana dva vuka stara, pa se zaklee: Glave nam stare, ukraemo joj belo jare. To uli lovci negde iz mraka pa pripucali

iz puaka. A vuci od straha, deco draga, pobegli u no bez glasa i traga. HVALISAVI ZEEVI Hvalili se zeevi u zelenoj travi. Jedan rek: Tako mi ne otpala ruka, ne bojim se vuka. Drugi rek: Majka da me iva ne gleda, ne bojim se medveda. Trei rek: Tako mi kupusova struka, ne bojim se lisice, popca ni bauka. Uto neto unulo

negde ispod grana, razbegli se zeevi na stotinu strana. JESEN Ide, ide jesen. Jadne lipe mlade, ta li e da rade! ta li e da rade srebrnastosive kraj potoka ive! ta li e da rade visoke topole kad ostanu gole! im e da se brane hrastovi u gori kad jesen zahori! Kad jesen zahori, im e da se brane stare bukve grane! im e da se brane od jeseni stroge umice uboge! KO JE VEI

Pae patki do lanaka, patka koki do pazuha, koka petlu do grudnjaka, pet urki sve do uha, guska s guskom podjednaka, tele kravi do vimena, drebe konju do stremena, jagnjad ovci do srdaca, prase jagi sve do runa, a do njuke kuci maca, vrabac vorku ispod kljuna, vorak svraki do kolena, svraka vrani do kovije, abac bari do okreka, rai reci do kamena, do obale njivi reka, mravak cvrku do gudala, cvrak puu do rogova, mii maci do brkova, jela zvezdi do oiju, mesec suncu do plamena, dete majci do krioca, mama tati do ramena.

LIM I DRIM Tekle reke Lim i Drim, jedan drugom pobratim. Pa ta s tim? Neka samo dalje teku Lim i Drim. A u Limu ivi rak i s njim sitni mrmorak. Pa ta s tim? Nek o tome brine Lim. Pokraj Drima vazdan uka belouka. Pa ta s tim? Nek o tome brine Drim. A u Limu ptica trk ribicama masti brk. Pa ta s tim? Nek o tome brine Lim. Pokraj Drima skae strinka gatalinka. Pa ta s tim? Nek o tome brine Drim. A u Limu ima dom

mali som. Pa ta s tim? Nek o tome brine Lim. SNENI GOLUBOVI Spazila dva goluba prava: u vrtu, u jutro rano, jato snenih golubica spava kao omaijano. Prolo i podne, i no stigla, spavaju, ne miu se s mesta; nijedna krila da bi se digla od njih stotinjak, dvesta. Gledaju: golubovi pravi, ivi, udom se samo ude, ne moe nijedan da se nadivi ta li e to da bude. I poletjeli s krovova niice do jata golubjega, kad tamo, na grani nisu ptiice ve bele grudve snega. PTIIJA NOVA GODINA Godina e nova, a senice Senke i gugutke Sive, golubice Belke,

ostale bez jelke. Imaju u umi i jele i smreke, ali bez ukrasa, bez sveice neke, bez srebra i zlata i bez igraaka kojim jelke kite deci mama, baka. I no utom pade. Kad eto ti uda, umom divne jelke zasijae svuda. Ne od lanog srebra i lanoga zlata, pravih su ih zvezda okitila jata. A na vrhu svake stoji srp meseca, kao na jelkama to imaju deca. arobnjak je valjda to u umi bio i za ptice mesec jasni umnoio. Iz neba vedroga domamio neno srebrnasto inje i pahulje snene. Poveao ptije igrakice razne: iarke, irove, puje kue prazne. I ja sam vam bila sa senicom Senkom, i gugutkom Sivom, golubicom Belkom, pod njihovom jelkom. SKRETNIAR Stojte, automobili, stojte, brzi tramvaji,

taljige voa pune, sad e iz kole da grune aia nadola reka, u veseloj, ludoj graji. Lake, automobili, dajite tane znake, kod kue decu eka, da se radosna vrate, ujak i stric i bake i mama i brine tate. Stojte, automobili, deca ulicom tre kao poljem leptiri! Vozaru, konje smiri! Tramvaju, ne idi galopom! Sad e iz kolskog dvorita na ulicu jurnuti aci kao izbaeni topom. DETINJSTVO Deae, ti sada gradi domove od kocaka, malene puta niz vodu amie od novina;

prave brodove i kue dizae tvoja ruka jaka posle desetak godina. Ti sada zabada prue po dvoritu, u pesku rasadnik die mladi; a jednom e saditi prave voke okolo kue, ljive, orahe i lesku. Ti britvom kosi sada busenje ukraj jarka, korov upa po luci; a jednog leta arka prava elina kosa zablistae ti u ruci. Jednoga dana ti e sesti za kosilicu blistavu od jutarnje rose, pae otkosi ravni tu gde sad travu gaze detinje noge bose. U igri ti titi sada druga svoga nejaka,

stoji hrabar na meti; a kad doe doba detinjstva i igraaka, za pravdu ti e se prvi vatreno zauzeti. Ti sada ita samo istorije nae strane, i ponosom se pune tvoje deije grudi mlade, a jednog dana e i ti ovek odrastao biti, uvrstiti se u one to povesnicu grade. NAD KNJIGOM BAJKI Deae, priznajem ti, ni za mene nema u svetu stvari ni mrtve ni neme, kamenje hoda i pevaju trave; sve stvari su u svetu ive, i goleme, sve govore i imaju ljudske oi prave. I meni svet se ini pun stvorenja, pun stvorenja o kojima govore prie. I ja u pravdu imam poverenja i volim onog koji je prorie.

I ja verujem pobediti mora dobri to poe sa zlim da se tue. Pobedie dobri, nema razgovora, ne mora imati ni prut udotvorni, ni izme krilate, niti zlatne kljue. Kad dobri samo stigne u carstvo mraka, sve e poeti tamo da se sija, izletee ptice svud iz krletaka carstvo mraka nestae svakako, oduvek sam verovala i ja. Ne prevri unapred listove, itaj mirno: dobri e stii na vreme, kako ne bi, i oslobodie tri sunja nejaka. Kad svi pomisle: pobedi car mraka; smodie ga dobri, a za ljubav tebi. Za ljubav tebi nee biti skoro nigde u svetu oveka opaka, ni zloga dela gdegod zapoeta. Za ljubav tebi bie srena svaka zemlja odavde pa do na kraj sveta. BAJKA O LABUDU VETAR DADILJA Poe neki siromah vetar da trai slubu. Idui kroz selo, nudio se seljacima da im uva decu, ali mu niko, kako vetar nije bio ljudski stvor, ne hte dete

poveriti. ta e, kud e, iako je najvie voleo da se s decom zabavlja, on pokua da radi i druge poslove: pogodi se kod nekog gazde tvrdice da mu razvije lie na vonjaku. Kako je to tek trei put u ivotu radio, ne poe mu za rukom da sve pupoljke razvije i kad po svrenom poslu ode da primi nadnicu, zli gazda podviknu: Moj dragi prijane, ti ne zna zanata! Prstom nisi taknuo mnoge donje grane. Kupi se na vrata! Kod drugog se seljaka pogodi da mu plevi batu. upajui korov morao je iupati i poneku pitomu stabljiku. To se, istina, svakom dogodi, ali i ovaj je gazda bio zao, pa kad vetar zatrai nadnicu, on se razdra: Moj neveti brale, ne razume ti se oko batenskoga ni posla ni bilja, pa budi dadilja, to ti je i otac a i deda bio, moj prijane mio! Prepao se siromah vetar pa i ne saeka kraj seljakove pridike, ve zadi niz selo u umu i uze se tamo nuditi bilju i zverinju za pomonika. Kad ugleda hrast na kome stoji jo lanjsko suvo lie, rekne: Da li staro lie treba, ika hraste, malo da se strese?

Zbog njega ti, iko, novi list ne raste, ne ukazuje se. Gde ugleda na bukvi staro granje, rekne: Kako li bi bilo, teto, kad bi granje slomljeno i suvo malo ti oduvo? Gde ugleda samog zeia, stane da ga ljuka pevuei: Malome bukvaku odneli su baku, odneli su deku ne dam svoga zeku. Malome ljiviku odneli su iku u goru daleku ne dam svoga zeku. Drvee je odgovaralo bez volje, neko da eka starog poznanika, Razvigorca, koji mu svake godine u prolee pomae prilikom listanja, neko da voli samo da obavlja svoje poslove, a zeije majke su se izgovarale da su sirote i da ne mogu da uzimaju dadilje. U zlo doba, pri kraju dana, ponudi se on hrastu na obronku jaruge: Da li ima dece, da ti decu niham, da im pevam tiho?

Razmisli hrast nekoliko asaka pa mu ree: Imam tri sinia, treba da se gaje: ostali su siroti, bez bake i naje. Treba da se ljukaju, treba u zaranke da im peva blage umske uspavanke. Hrastovi sinii stadoe izvirivati na svog budueg uvara i mahati mu umiljato zelenim apicama. Vetar se obradova to mu prijateljski mau i ostade kod njih. Najzad je bio naao posao koji voli. Skide odmah kabanicu, obesi je o zalomljenu suvu granu pa sede uz prue smiljajui ime da ga zabavi. Deca kao svaka deca, pa su i hrastii hteli da im vetar, koga nazvae Dujom, togod pria. Pokua vetar da izvrda, jer je vie voleo da peva, ali deca hrastova hoe poto-poto priu. Duja onda poe neto to je jo od svoje bake bio uo: Ukraj vode, kraj potoka, hoda roda beloboka, beloboka, rujna kljuna. Pue negde puka puna. Nema vie ukraj vode beloboke nae rode. Duja to pria, a prue uglas plae, ao mu rode. Onda on poe neto smeno, kako se medved enio pa nije mogao da nae devojku prema sebi, i hrastii se odmah razveselie. inei se da je tobo zanet nekim poslom, otac hrast je sve to sluao da vidi hoe li Duja dobro obavljati svoju dunost. uvi kako se hrastii slatko smeju i osetiv da su Duju ve zavoleli, rei da ga zadri u slubi dok god deca ne odrastu.

Tako je Duja priao pruu smene prie, ujutro mu retkim eljem raeljavao kosu da je ne bi upao, uvee mu pevao uspavanku da zaspi. Uskoro ga upoznae sva umska deca i njihovi roditelji. Malo, malo pa e tek koja bukva doviknuti: Dujo, dobri brale, poljukaj mi dete, nemam jadna kad, ovicama moram izatkati hlad. Duja priskoi bukvinoj deci pa je uspava uz pesmu kojom je obino i hrastie uspavljivao: Ljuka, ljuka, ljuka, daleko u gori strani medved njuka: ne dam dece ja za prolena dana obasjana dva. Tek to on uspava male bukve, a eto ti zove breza da uspava njenu decu dok ona ne zavri vezeni zastira za panj na kome su joj deca ruavala. On priskoi i tamo pevuei: Ljulja, ljulja, ljulja, daleko u gori kurjak se ulja: ne dam dece ja za sunce, ni zvezde, ni meseca dva.

Tada hrastii budu ljubomorni pa udare u pla, a on brzo ostavi breze pa potra njima, jo izdaleka ih umirujui: Nija, nija, nija, daleko kroz goru prikrada se lija: ne dam dece ja ni za letnja dva lepa veera. I da bi pokazao da su mu oni miliji od breza i bukava, odmah na ovu nadovee druge uspavanke, sve do same noi. Tada ih umije sveim mirisima, pokrije krajikom svoje dolame pa uljuka. A kad bude zora, povie ispod hrastovog debla: Ko hoe da bude najvii u gaju prvi mora spaziti sunce na roaju. Ko hoe sve leto da lista i buja mora na stan primiti drozda i slavuja. Hrastii se probude i stanu se peti na prste da prvi vide raanje sunca, i tako svakog jutra pomalo porastu. A to su vie rasli, sve vie su pevaica na stan primali. Uskoro su postali snano hrae zelene, granate krune kome nije trebalo vie pevati uspavanke, ali su Duju iz zahvalnosti to ih je odgojio ostavili i dalje kod sebe te se na njihovim rukama u starosti odmarao. ORAII-PALII Sedelo je jednom nekoliko pastira pod orahom. Jedni su istili pasulj da sprave od njega orbu za ruak, drugi su loili vatru i udeavali mesto gde e

postaviti lonac, a dvojica su tresli orahe, skidali sa njih gornju zelenu kouljicu i skupljali ih u torbu. Taj orah nije dotle raao i obani su u udu posmatrali kako mu je prvi rod krupan i teak. Kad je ve torba bila puna, primete oni kako iz nje jedan beo veliki orah iskoi i otkotrlja se ak do jarka, a za njim ih pobee jo nekoliko. obani se radoznalo okupe oko torbe. Jedan ree: Sigurno smo prepunili, pa se presipaju. Drugi se naali: Moda je zemljotres, pa ih izgoni iz torbe. Trei predloi: Zaveite torbu, pa da vidimo ta e biti. Najmlai pastir poslua druga i zaveza je, ali su se orasi u njoj premetali, tiskali, zveckali, te se pastiri, koji se esto ni vukova ne plae, uplaie. Utom su se iz torbe uli glasovi: Pastiri, pastiri, zato vas je strah? Pustite nas da vam oistimo grah. Tek sad se deaci prepadnu pa se poizmaknu dalje, dogovarajui se ta da ine sa tim neobinim orasima. Ali to su se oni vie izmicali, glasovi su postajali sve jai: Pastiri, pastiri, odreite torbu. Mi emo vam pomoi da skuvate orbu. Onda najmlae pastire, koje je zavezalo torbu, ree hrabrei ostale: ta ste se prepali! Ja sam je zavezao, ja u je i odreiti. Ne mogu nam nita, pa neka su u njima i sami avoli.

Rekavi to, odrei torbu i prosu orahe na travu. A oni se stanu kotrljati i skakutati, pevajui glasno: Pustite nas iz ljuske, iz oklopa kleta, i nama se po polju i planini eta. Kad to u najmlae pastire, ree drugovima: Moramo ih pustiti jadnike, pa ko su da su. Pomislite kako bi nama bilo da nas neko zatvori u ljusku od oraha. Ostali su samo utali, bojali su se da iz oraha ne izae kakva napast. Ali malo pastire, ne pitajui ih vie, uze prvi orah koji mu doe pod ruku i razbi ga kamenom, a iz njega iskoi oveuljak mali kao palac, ogrnut zelenom dolamicom, i pope se pastiru na rame. Kad su drugi videli kako se nevina, smena stvorenja kriju u orasima i oni se dadu na posao. Zaas je cela torba oraha bila razbijena i izalo iz nje itavo kolo oraia-palia. Prvo su se poigrali po travi, ispreskakali se i isprevrtali preko glave, pa se setili i svoga obeanja. Posedali su brzo oko aice graha, oistili je, stavili u lonac da se kuva. Videi da se vatra utiala, sto oraia-palia pojuri u umu da donese iverja, i vrati se svaki sa po dve iverice. Oganj je zaas opet buknuo i poela orba da se kuva. Svrivi posao, maliani su nastavili igru, veselo podvriskujui. Najzad su kao vrapci poskakali na grane oraha da se malo odmore. Tada ih pastire, elei da sazna ko ih je zatvorio u ljuske od oraha, upita: Recite mi, oraii-palii, gde ste bili pre nego to ste se nali u svojim kavezima? Maliani se i sad pesmom odazvae, jer su jedino tako umeli da govore: Pod zemljom smo lutali ve vekova pet, pre nego to opet smo ugledali svet. Ali pastiretu ni ovo nije bilo dovoljno, pa je dalje pitalo:

Recite mi, oraii-palii, kako ste utonuli u zemlju? Opet je hor maliana sa grane odgovorio: Zemljotres je proguto na maleni grad, naa sela i ume i na cvetni sad. A posle ta je bilo? nestrpljivo upade pastire. Kroz stablo smo oraha staze prokopali, i do ploda doprli jer smo tako mali. Otpevavi poslednji stih, oraii-palii poskau sa grana i uredivi se kao vojska, odmariraju veselo u planinu. O svom ivotu i poreklu nisu hteli vie nita da kau, samo su polazei rekli pastiretu da ih uvek, ako bude u nudi, zove. A ono je tako i inilo. Kad mu se zagube ovce, vikne samo: "Gde ste, oraii-palii?" A oni dolete sa prutovima i zaas pronau pogubljeno stado. Kad mu treba da naloi vatru, njih se samo seti, a oni, svaki sa iverkom ispod pazuha, dotre i naloe. A kad je mali obanin ostario i stekao unuice, oraii-palii su ih zabavljali: ljuljali ih i pevali im, da ne plau. Tako se mali narod oduio pastiretu to se nekad prvo smilovalo na njega i pustilo ga iz ljuske na slobodu. PATULJAK KUKURUZOVI Na nekoj strnjici kraj reke obrasle ibljem uvao je deak koze. S jedne strane su rasli kukuruzi, s druge vinograd i morao je mnogo da pazi da koze ne bi otile u tetu. Ali ponekad bi se zaneo u igri, pa ne bi primetio kad koza dohvati lisku kukuruza ili se uputi vinogradu. Bilo je mnogo stvari koje su mamile njegovu panju: veliki mravlji dvorci, abe, guteri; osim toga je voleo da delja sviralice od vrbe i pravi u reci virove. Tako se jednom bio zaneo gradei putanju od mravinjaka do reke: prutom je povlaio crtu u zemlji, da se mravi ne bi muili kad pou na vodu i putovali dugo preko busenja.

A taman je sreno prosekao taj glavni mravlji drum, kad u iz kukuruza neko pevui, ni glasno ni tiho, ni tanko ni debelo: uvaj, deko, kozu, obrstie lozu, i bie batina ko na svadbi vina. Deak se okrete i zbilja vide da je jedna koza preskoila ogradu i poela da brsti okot loze. On je odmah vrati i zae u kukuruze da vidi ko je pevao. Ali nikoga nije mogao da pronae. Vetar je lako umio u dugom sjajnom liu kukuruza i njihao im svilenu bradu, a nikakav se ljudski glas nije ponovo uo. Kad je doao kui, deak ispria majci ta se dogodilo, a ona mu ree: Sigurno ti se to od vetra uinilo, nemoj vie o tome da misli. Ali deak nije mogao da ne misli i prokrstario je sutradan opet kukuruze, zavirivao ispod vrea bundeva i duleka, to su meu njima vijugale, i nita. Vrati se tada na njivu, odlomi vrbov prut i zanese se u deljanje sviralice. Sunce je peklo kako samo moe biti i potpuna tiina je vladala svud okolo. Najednom deak opet zau gde neko u kukuruzima pevui, ni glasno ni tiho, ni tanko ni debelo: Kad bi deak znao, ne bi onde stao: gde je kamen sivi, ljuta arka ivi. Dete uplaeno skoi s kamena na kome je stajalo i odgurnu ga izdaleka motkom, a ispod kamena doista izae guja arka i ode u trnje kraj reke. Da je igla, nai u ga, povie deak, i poe opet da ga trai. Ali je ponovo zavladala potpuna tiina. Svilene brade kukuruza su blistale na suncu, kljucala u koru kruke ptica, i nita vie. Mora da je neki duh u kukuruzima ree on majci, vrativi se kui.

A ona se bojala da se deak ne prepadne, pa iako je i sama mislila da je duh, ree: To je ubor vode bio, nemoj vie o tome da misli. Dekova je mati bila sirota udovica, seoska vezilja. I danju i nou je vezla na platnu rukave i ogrlice za seljanke, pa je tako ve poela i vid da gubi. Seoske gatare su joj savetovale da previja razno lie, ali joj to nije pomoglo. Jednog dana tako, kad su joj oi mnogo suzile, ona ree deaku. Sluala sam pre od starih ljudi da u naoj okolini ima neka skrivena esma, ija je voda lekovita za oi. Dobro bi bilo da je sutra uzgred potrai; ja ne znam da u blizini ima ikakva esma. Deak je sutradan uzalud obiao celu okolinu i tek pred podne doao na strnjiku kraj reke. Sedajui pod kruku, sav zadihan, ree: Gde li e biti ta lekovita esma da mi je znati! Kako on to izusti, a onaj isti glas iz kukuruza stade pevuiti, ni tiho ni glasno, ni tanko ni debelo: U peini gore, eno takve esme, samo niko ne sme za nju, dete, znati, osim tvoja mati. Ode deak do peine u steni, u koju ranije nije nikad ulazio, koju su ak i stari ljudi zaobilazili, jer je vrlo mrana i duboka bila, i nae u samom njenom dnu esmu, tanku, jedva ujnu. Odjuri tada radostan majci i javi joj. I kako se zbilja tamo umila, oi su joj postale bistrije. Zato ree sinu, elei da nahrani nepoznatog stvora u kukuruzima: Razmotri, sine, sutra opet po njivi, moda e pronai gde se skriva na dobrotvor, pa ga pozovi u goste. Deko ovog puta poe bez koza, da bi na miru mogao traiti nepoznatog pevaa iz kukuruza. Ali kako stie na njivu, kia udari, te morade da se skloni pod kruku. Pljusak je bio snaan i voda lila niz liske kukuruza kao niz oluke. I kroz radosni um letnje kie deak zau opet gde pevui poznati prijatni glas:

Oj, hoj, hoj, sad kukuruz moj raste na toj vodi; dobro e da rodi. I tako nekoliko puta: pouti malo, pa opet nastavi svoju pesmu, videlo se da je peva bio veseo. Tad se uini deaku, dok je motrio paljivo odakle glas dolazi, da brada na jednom kukuruzu esto poskakuje i da je mnogo bolja od ostalih. Pritri on tamo te zaviri. Kad ono udo nevieno: u onom zelenom fieku od lia, gde obino stoji klip kukuruza, stoji ovei i igra u mestu. Oi mu sitne kao u vrapca, ruke i noge majune, samo brada velika koliko ceo on. Ko si ti? upita ga deak zaueno. Ja sam patuljak Kukuruzovi odgovori mali ovek, ne prestajui da igra. U kojim se kukuruzima ja nastanim, rastu kao iz vode. Zato su i ovi tako dobri. A tebe sam zavoleo, jer znam da si dobro dete. uvau te uvek, dok ovde bude koze napasao. Majka mi je kazala da te pozovem k nama u goste. He da te poasti to si mene spasao zmije, a njoj pomogao da izlei oi ree opet deak. Ali patuljak Kukuruzovi odgovori: Ja ne mogu nigde odavde: kad bih izaao, brada bi mi smesta sva otpala. A imam svega to mi treba: kiom se pojim, a vazduhom hranim. A rekavi to, opet nastavi svoju igru i pesmu, a deak radosno otra po pljusku kui da sve ispria majci. MEDVEDOVA ENIDBA Ustade jednog jutra medved Dundo vrlo rano. Otra brzo na potok i ogleda se u viru. Verovatno je bio zadovoljan svojom slikom, jer se glasno nasmejao i otrao u umu pevajui: U medveda Dunda povelika bunda, staje suvog zlata,

hiljadu dukata. etiri ubare vrede silne pare, a izme duboke teke do tri oke. Sva e arna uma sii za njim s uma: veverica lepa, lija dugog repa. Tako pevajui nae se u kraju gde su ivele lisice. Izae pred njega stara lija pa ga zapita to je tako veseo i otkud je zalutao u njen kraj, a Dundo se pokloni do zemlje, pa ree: Pametnice, lijo, daj mi svoju ker, ja sam najsnanija u planini zver: ruka mi je buzdovan, brdo su mi lea; u asu u smrviti svakog ko je vrea. A stara lija se lukavo nasmei pa odgovori: Sve je lepo, sve je krasno, al' si, medo,

stig kasno: kerka mi se mala prekjue udala za suseda svoga lisca repatoga. Sirotom medi bilo je u prvom trenutku vrlo teko, ali se brzo utei mislei: "I bolje to se ve udala; nisam valjda lud da se enim takvom dugorepatom zverkom." I na um mu pade da njegov sused zec ima vrlo umiljatu ker pa poe da nju prosi. Zec je okopavao kupus i nije ni primetio medveda kad je naiao. Ugledavi ga onako veselog, zaueno upita kojim dobrom je doao. Medo se i pred njim pokloni i ree: Sused-zee, uj me sad: s tvojom kerkom ja sam rad da se oenim, s tobom orodim. Zec baci motiku kojom je okopavao kupus pa pljesnu rukama: Ba si udan, medo, stvor: sav si truntav, sav si spor, kao da sto kila nosi, a zeevu kerku prosi. Uzdahnu Dundo kad ovo u, ali se opet brzo utei, govorei sam sebi: "Lud sam i bio to sam prosio ker brzonogog starca; i ona sigurno voli mnogo da tri, pa bih mogao uz nju negde vrat slomiti." Pa se seti da krezubi vuk ima jedinicu, te poe da nju zatrai. Vuka zatee gde se pred kuom suna pa ga oslovi: Strie-vue, ker mi daj!

Ako nee, dobro znaj, napae te sav na rod. A vuk nemarno zevnu pa odgovori: Moja kerka ne gleda veseljaka medveda. Medved zimi spava otekne mu glava, medovinu pije od mraza se krije. A mi smo vuci-halauci, hrabra srca, zuba ljuta, svako nam se sklanja s puta; ne pijemo nikad meda, niti se bojimo snega, niti se bojimo leda. Dundu je najtee bilo to ga je vuk odbio, ali stee srce i pomisli: "ta e meni vukova jedinica. Morao bih svaki dan da sluam prie o vujem junatvu." Utom skoi s drveta veverica. Bila je sjajne dlake i okretna, pa se medi mnogo svide, te je zaustavi: Veverice lepa, udaj se za mene, biemo lep par; kruice medene

dau ti na dar. Ali ona gotovo i ne zaslade, samo mu u prolazu dobaci: Poi zbogom, medvede, veverice ne jedu medenih kruaka; lenikom se hrane sa zelene grane. ta e, kud e, poe medved dalje gunajui u sebi: "Nisam ni lud da se enim vevericom, morao bih ovako veliki po ceo dan skakati po drveu." Utom naie na lasicu pa joj ree to je mogao umiljatije: Lasice malena, budi moja ena! nosiu te na dlanu kroz zelenu poljanu. Igrau ti kolo svaki boji dan. Uzbrau ti cvet jo neuzabran. Lasica ga pogleda zaueno pa mu odvrati: Ti si, dragi medo, slep: hrapav ima glas, trapav ima stas; a lasu malenu hteo bi za enu.

Pomisli medved postieno: "Tako mi i treba. Umesto da zaprosim svoju susedu medvedicu, obraam se raznim uobraenim palicama", i nae natrag kui koliko ga noge nose. Kad tamo, a medvedica sedi pred svojom peinom i cedi med. Dundo joj se obrati laskajui: Susedice medvedice, udaj se za mene! Sluaemo ptice sred gore zelene. Ii emo svuda zajedno u lov. Stvoriemo sebi ispod bukve krov. Njegova suseda nije nita bolje ni oekivala, pa brzo ostavi posao i potra mu u susret, pevajui: U medveda Dunda povelika bunda, staje suvog zlata hiljadu dukata. I posle su dugo iveli sreni i zadovoljni. MACAN-BRACAN iveli su na kraju ume samohrani starac i maak, Macan-Bracan. Starac nije imao ni dece ni unuadi, pa je zato jo vie voleo svog jedinog druga maka. Obojica su bila nezapameno stara, obojica su ujutro mnogo kaljala i obojica su volela da piju mleko i dugo spavaju. Samo nikad nisu spavali u isto vreme: bili su plaljivi kao i svi starci te je uvek jedan straario kad se drugom pridrema. I posao su u svojoj kuici bratski delili, Macan je repom istio sobu, a starac loio vatru; kad starac stavi ruak da se kuva, maak pazi da ne iskipi, a kad starac neto ije, maak mu uvlai konac u iglu. Legne li Macan-Bracan prvi da spava, starac mu peva uspavanku:

Buji-paji, Macane, sad e no da nastane, vetar e da duva, strau e da uva: da ne padnu gromovi, i ne srue krov, da ne svrate vukovi kad pou u lov. Buji-paji, Macane, sad e no da nastane, sad e pasti kia, uspavae mia na naemu tavanu pa e mii Macanu dopadnuti aka pre prvoga mraka. Sluajui starevo pevuenje, maak je spokojno spavao, znao je da mu se nikakvo zlo ne moe dogoditi. A kada se on dobro ispava, spava starac; Macan legne kraj njegovih nogu, gleda ga netremice i prede: Spavaj mirno, deda, Macan tebe ne da. Preicu ti prede od poda do grede, da mesec ne smeta

kad kraj kue eta, da te dobro uva pauka i muva. Kad starac poe u umu da kupi drva, ostavi maka da uva kuu, zapovediv mu da ne izlazi ma ko ga mamio. Maak se obino nije plaio da ostane sam, oekivao ga je spokojno na prozoru do u mrklu no. Ali jednog dana tako naie kraj njegove kue lopov. Bio je u selu ukrao petla, koko, kravu, ovcu, i psa, taman toliko da zakui. Samo mu je jo nedostajao maak. Zato se mnogo obraduje ugledavi starevog maka na prozoru, pa ga stane mamiti: Macane-Bracane, izai ovamo, da poveeramo. Doneo sam mleka tebi izdaleka, iz daleke daljine doneo sam slanine. Macan je, istina, bio gladan, jer starca nije bilo kod kue ceo dan, ali ipak odole srcu i pobee sa prozora. Lopov onda doe kod vrata pa ga kroz kljuaonicu stade zvati: Macane-Bracane, izai ovamo, da poveeramo. Doneo sam eera, bie slatka veera, doneo sam meda

i masla sa leda. Maak se poboja da lopov ne provali vrata pa pobee na tavan. Tad lopov poe kroz dimnjak da ga mami: Macane-Bracane, izai ovamo, da poveeramo. Doneo sam luka, paprike i soli sve to gladan voli. A maak pomisli: "Kad me nisi namamio na mleko i slaninu, nee ni na luk", pa se sakri duboko iza grede i poe maukati iz sveg glasa, zovui u pomo. Utom se ba starac vraao iz ume, pa uvi da maak zapomae, seti se da ga je neko napao i stade traiti oko kue. Lopov u taj as mugnu kroz mrak, ali starac ipak stie da ga dobro opaui po leima. Posle ovoga su se maak i starac jo vie voleli. Nigde nisu ili jedan bez drugog, jer su se bojali da lopov opet ne doe. A ega su se bojali, to se i desilo. Lopov nije mogao da zaboravi batinu koju je dobio po leima i nagovori tri razbojnika da ubiju starca. Sreom, maak ih, sedei na prozoru, jo izdaleka opazi gde dolaze te starac brzo pobegne u umu, a on ih, pravei se nevet, doeka na vratima i na pitanje gde mu je starac, odgovori lukavo: Mijau, on je tu, sakrio se na tavanu. Razbojnici jurnu na tavan i kad starca tamo ne nau, stanu da viu na maka to ih je prevario, ali on nastavi da zavarava trag: Mijau, on je tu, sakrio se u podrumu. Razbojnici grunu u podrum, ali starca ni tamo ne nau, te navale ljutito na maka da im odmah kae istinu, a on nastavi svoju alu: Sada u vam pravo rei,

pobeg'o je iza pei. Oni tada tamo, ali ne naavi ni tamo starca, potre na maka da ga tuku, a on e opet: Moj je starac jo pre zore iza kue, vrti ore. Navrat-nanos uskoe razbojnici u vrt, pa kad ni tamo ne nau koga su traili, povade kolje pa dri za makom. Da bi ih jo malo zadrao, dok starac daleko ne odmakne, on im pokaza bunar: Posluajte maka stara, starac je na dnu bunara. A kad razbojnici siu u bunar, on bei u umu za starcem i nae ga u nekoj peini. Proive tu nekoliko dana a posle se opet vrate kui. Tamo vie nije bilo razbojnika, digli su ruke i od starca i od maka, ne elei da imaju ikad vie s njima posla. A Macan-Bracan i njegov gazda od radosti se napiju mleka i legnu da spavaju. PRIA O RECI Jo pre hiljadu i vie godina, kad se starom Izvoru rodilo stotinu najmlaih keri, padnu na kamen u blizini dve ptice pa stanu priati jedna s drugom. Priale su one tako od jutra do podne o lepotama zemlje, a Izvorove keri, kapljice, gutale su im svaku re. Kad su ptice odletele, nastao je kraj Izvora veliki mete, kapljice su skakale, prskale okolnu mahovinu, inilo se da je voda prosto provrela od neke radosti. To su se Izvorove keri dogovarale da i one odu u svet i vide lepote o kojima su ptice priale. Ali bez doputenja starog Izvora nisu smele da krenu, zato starije nagovore onu stotinu najmlaih da salete oca da ih pusti. Ove mu se obese o vrat kao ogrlica pa umiljato zaubore: Oj, dobri oe, pusti nas, pusti, kroz estar gusti, do dolje zelene, tamo nas eka velika reka u nepoznati dalek kraj

da s nama krene. Jedva se Izvor oslobodi zagrljaja svojih keri pa se povue pod ile da o njihovoj molbi razmilja. Promiljao je tako do uvee kad se zau njegov ozbiljni glas: Ne ludujte, keri malene, ne odlazite u svet od mene! Ispreie se pred vas brda, kra i kamena cela krda, nee vam lako dati puta. Upoznaete vrlo brzo kako je zemlja tvrda i ljuta. Ali se kapljice nisu dale urazumiti. Sada je sa dna izronilo stotinu njegovih najstarijih keri mazno mu se obraajui: Pusti nas, oe, i ptica puta poletarce, i gnevna oluja povetarce, i guje stare putaju mlade u estare, i medved puta svoje mee da stri u dolju kud potok tee. Blai je od tebe i vuk sami, puta da vuii svet upoznaju.

Pusti nas, oe, svet nas mami! Izvor se sad jo dublje povue, ak u tamne bunare u zemlji, a njegove keri skoro nepomino ekahu kakvu e odluku doneti. Da je putnik tada naiao, udio bi se to je tako zanemeo veno razgovorni, stari Izvor. Tek pred vee se pomoli ispod ila njegova srebrna brada i u se glas: Kapljice keri, i ovde u umi ima lepote. U svetu kud urite, ljudi krote, mora i reke, stavljaju im uzde i okov. Kajaete se gorko, duboko, krenete li u kraje daleke. Samo mudri saveti oevi nisu mnogo pomogli. Idueg jutra, dok je starac jo spavao, iskrade se prvo sto najmlaih kapljica pa kroz ljunak otisne niz brdo. Po njihovom srebrnom tragu spusti se sto drugih. I tako sto po sto pa se naini potoi i potra koliko ga noge nose. Na nekoliko stotina metara susrete se sa drugim malim potokom pa zagrlivi se, sjure u podnoje prve kose. Tamo je modrim koritom derala nekakva neobuzdana reka i Izvorove keri joj se zajedno sa ostalim kapljicama bace u naruje. U poetku, dok jo nisu bile istroile snagu, krile su sve to im se nalo na putu. Planina se horila od njihovog obesnog podvikivanja: Mrmorimo, uborimo, dok grlo ne umorimo. Igrajmo, skaimo, stene plaimo, livade rubimo, umimo, trubimo.

Hujimo, umimo dok gore ne zagluvimo. Kikoimo se, askajmo, uborimo, praskajmo, hrae obarajmo, peine stvarajmo, rovimo, vajajmo. Trajalo je to vie nedelja i onda se Izvorove keri zamorie i na putu im se stadoe javljati sve vee prepreke. Ispred sto najmlaih isprei se ogromna neprobojna stena. One se uhvate za ruke i stanu juriati, ali ona osta nepomina. Tada jedna od njih uze da se ali svojim starijim sestrama: Oj, sestrice, oj! Na putu nam stoji tvrd kamena sloj. Kao odgovor na njihovu molbu u se jo oajniji glas jedne od starijih Izvorovih keri: I moj, sestre, put naporan je vrlo, svu me kupa znoj. S tree strane se ulo isto takvo dovikivanje: Hej, sestrice, hej! Na mom putu brdo, presede nam smej. Kako su se prepreke iz dana u dan mnoile, Izvorove keri su pomiljale da se vrate kui. Kad druge kapljice pridremaju, one se uhvate za ruke da bi pole uz potok. Ali hoe! Po sto puta su uinile korak napred i po sto puta se vratile dva natrag. Ova malodunost je, sreom, kratko trajala, a i starije iskusnije

kapljice su priale da se jo nijedan potoi nije vratio u detinjstvo. One se, sirotice, postide pa opet zapnu iz sve snage da juriaju na stene pred sobom. U kamenu se uskoro naoe pukotine, te potok uskoro odvali nekoliko manjih stena i prodre na drugu stranu u dolinu. To je bio valjda najradosniji dan u ivotu kapljica begunica. Proteui se lenjo na suncu zaubore: Sestrice kapljice, sad se odmarajmo, dremajmo, spavajmo, sanjajmo mir. Brda smo oborile, nova smo stvorile, stene smo digle, najzad smo stigle umorne u vir. Vir je leao u poljani, ba pred uem u veliku plovnu reku. Odmorivi se u njemu, sestre zaborave napore svoga dugog putovanja i veselo se izmeaju sa irokom vodom na koju su naile. Ona je bila mutna i troma i nekoliko milijardi bistrih kapljica razbistri je i oive. Meutim, jo nije bio kraj naporima naih putnica. U dalji se ukaza nekoliko brodova i obesne kaplje planinke pristigle iz drugih reka stanu da se dogovaraju kako da ih prevrnu, dok ih Izvorove keri ne uutkae pesmom punom poleta: Dolazi brod uglja pun, putnika laa i za njom un. Zasuimo, sestre, zelene rukave, prenesimo ih ak do irine morske plave. Nikada tako brzo brodovi nisu ili kao toga jutra, noeni mladim rukama Izvorovih keri, te se posle nekoliko dana nau na morskoj puini zajedno s njima.

Ali jo istog sata sunce uasno pripee na iroku povrinu mora podiui kaplje planinke pod oblake. I kao nekim udom, ti oblaci u svom lutanju nad zemljom zastanu upravo nad bukvom starog Izvora i kako su bili mnogo umorni, spuste ih na nju i po okolnom drveu i mahovini. Samo priroda je bila tako udesna da su kapljice begunice to su ih oblaci opet vraali umi zaboravljale svoj raniji ivot i ponovo udele na put. Tako se to ponavlja otkad je uma, reka i oblaka. BAJKA O LABUDU ivela je na vrhu planine mala Sneana, kraljica zime. Na noicama je imala cipele od srebra, bila je ogrnuta belim plastom poprskanim snenim zvezdama, na glavi je nosila ledenu krunu koja se presijavala u bezbroj boja kad sunev zrak na nju padne. Kraljici zime nije bilo hladno ni na vrhu planine. Spavala je u snenom gnezdu, goliava se valjala po smetovima, loptala se po ceo dan pahuljicama, vozila se na jezeru na nekoj crnoj ptici tuno oborene glave. Kako je Sneana bila vrlo mala, mogla je sasvim udobno da joj sedne na krilo. Padale su na to jezero i druge ptice, divlje patke i guske, ali one su bile isuvie male da bi mogle maloj kraljici zime sluiti umesto amia. esto je Sneana mislila zato je crna ptica tuna, zato uvek obori glavu, i jednom je upita: Moj crni amiu, zato si uvek toliko tuan? Kako, mala kraljice, zna da sam tuan? Tiho pevuim plovei jezerom; kad te na obali ugledam, uvek ti radosno mahnem krilom odgovori ptica okoliei. Tuan si, tuan, amiu, uvek sumorno obara glavu i gleda u vodu. Reci mi ta te to mori, moda u ti pomoi ree Sneana opet. Ali ptica ne odgovori nita, samo jo vie pognu glavu i zaplovi bre. Sneana toga dana nije vie htela da navaljuje pitanjima, ali se vrsto u sebi odlui da dozna tajnu crne ptice. Stalno je kriom posmatrala iz svog snenog gnezda da vidi ta radi kad je sama. Tako posle nekoliko dana opazi da je ptica jo vie pogla glavu, kao da se zagledala u svoju sliku u vodi, i plovi lagano, lagano, rekao bi ovek ne mie se. Samo kad nekoliko trenutaka Sneana okrene pogled na drugu stranu i opet ga vrati na jezero, opazi da se ptica malo odmakla sa mesta gde je bila. Brzo se iz svog gnezda spusti do jezera, pa ponovo upita: amiu moj crni, reci mi to si tuan. Ja sam kraljica sve ove beline, kraljica sam zime i snenih pahuljica. Zar ne veruje u moju mo? Hajde, provozaj me jezerom, pa e mi onda rei svoju tajnu.

Ptica tiho doplovi glatkom povrinom vode ne diui na njoj nijednog talasia, prui svoje krilo, i kad Sneana sede na njega, otisnu se polako sredini jezera. Okolo je sve bilo belo: belele se grane i stabla drvea, beleli se oblaci na nebu, belele se veverice to su katkad skoile s grane na granu, blistala se od beline Sneana kraljica zime. Mala kraljice, odve sam uzbuena i ne mogu ti rei sve ta me titi prozbori najzad ptica ali dovee doi opet na obalu pa e uti. Celog dana je Sneana bila nemirna i jedva ekala da padne no. Kad se smrklo, otila je na obalu jezera, gde je crna ptica ve ekala. Skrivena u noi, ispovedala se tiho kraljici zime: Sve je oko mene belo: i drvee, i nebo, i zveri, i ti, mala kraljice; samo sam ja od noi crnja. Zato me mori tuga. uvi to, Sneana radosno ree: Kad ti je to jedina nevolja, amiu , ne brini! Uiniu da postane i ti beo; zaplovi noas na sredinu jezera i ekaj. Posle ovog kraljica je otila do ledene kule, meu stenje, gde je ivela Srebrna Zvezda, majka svih pahuljica. Mogla joj je i zapovediti, ali Srebrna Zvezda je bila veoma, veoma stara, pa je Sneana zbog toga umiljato zamoli: Dobra, Snena Zvezdo, ti to si jo mojoj majci odeu tkala, poalji noas na pticu to stoji sred jezera jato pahuljica i njima zauvek pokrij njeno crno perje. Uini da se sutra probudi sva bela kao sneg mog prestola. Tako je molila Sneana, a crna ptica uzdrhtalo ekala nasred jezera. Kad bi oko ponoi, san pticu savlada, ona poloi glavu na krilo i ostade nepomina. A istog asa pade jato pahuljica i svu je zaveja, te u trenu postade bela kao sneg na prestolu kraljice zime. Ujutro Sneana opazi da vodom plovi beli labud, prvi na svetu, drugi su se posle toga raali i umirali, ali taj prvi jo i sad ivi i po tom istom jezeru vozi Sneanu, kraljicu zime. KI VILINOG KONJICA Poite kroza umu stazom pravo, onda skrenite desno, pa kod jaruge levo zaobiite umarevu kuu, i opet krenite desno, pa kad najzad udarite jo jednom ulevo, u pravcu stare bukve, tamo je panj gde ivi ki vilinog konjica. Ona je mala, mala devojica, vesela i prozrana kao vilin konjic. Svi do poslednjeg stvora u njenoj okolini vole je i maze. Bube, pauci, komarci, svici,

mravi i patuljci rado se s njom igraju. Kad poe daleko u umu, patuljci je uvaju da se ne uplai vuka ili medveda. Kad padne mrak, svici dolete da joj svetle. Kad zadrema, komarci i pele zuje, da je to pre uspavaju. Ako joj se voza, mravi od aica ira naprave kolica pa se po njih dvadeset upregne, da bi mogli juriti kao strela. Ako zaeli da se ljulja, pauci naine zaas ljuljake, obese ih o kakvu granicu, i mala ki vilinog konjica se njie na njoj po itav dan. Ali se jednog jutra mala nestanica iskrade od svojih drugova i sama pobee na reku. Htelo joj se da se malo po vodi provoza. Sedne na list bukve to je stajao u vodi kraj obale i otisne se na njemu kao na amiu niz talase. Plovila je tako ona, plovila, i bila mnogo vesela, posmatrajui krajeve kroz koje je tekla reka. Zeevi sa obale su je zadivljeno gledali, nikad nisu videli tako male devojice. Patke to ih je sretala duboko su joj se klanjale, a ptice letele kraj nje obalom. Sve je bilo ne moe biti lepe, ali nesrea se uvek iznenada dogodi. Naiavi na nekakvu maticu, amac joj se prevrne i ona upadne u reku te se udavi. A posle nekog vremena talasi izbace na obalu telo male keri vilinog konjica. Tuda sluajno naie vrabac, njen sused, pa kad vidi da je sirota mala devojica umrla, prhnu odmah da javi njenim prijateljima. Tako se glas o njenoj smrti rairi brzo po umi, i patuljci brzo otre da odnesu glas njenom ocu, vilinom konjicu. Trali su to su igda mogli i nau ga kraj nekog potoka. im u ta se dogodilo njegovoj devojici, vilin konjic pojuri na livadu gde je lealo njeno telo, ali se patuljcima inilo da ne leti dovoljno brzo. Vilin konjic je nemilosrdan ree prvi patuljak glasno plaui on ne ali svoju ker. On sada razmilja o nainu kako e je oiveti primeti drugi. im su stigli na livadu kraj reke i im je vilin konjic oslunuo srce male utopljenice, zamolio je patuljke da odmah pronau istoni vetar i dovedu ga na livadu, jer ako ga pre veeri ne nau i devojica zanoi obamrla, niko joj vie ne moe pomoi. uvi ovo, pojure patuljci i svi njeni drugi prijatelji da trae istoni vetar, ali, kao za pakost, od njega ni traga ni glasa, jer je ve bilo prevalilo podne. Jedva u zlo doba, kad se sunce stalo kloniti zalasku, nau ga u jaruzi, zavukao se i uti. Mala ki vilinog konjica je umrla, hajde brzo do nje, jer e skoro no doviknu mu patuljci. I vetar je mnogo voleo ljubimicu patuljaka i buba, pa se odmah digne iz jaruge i brzo, za tren oka, nae se na livadi. Ugledavi ga, vilin konjic ga zagrli preklinjui:

Oivi moju malu ker, molim ti se, oivi to pre, jer e za koji as zai sunce i bie kasno. Oivi mi je, ti jedini to moe uiniti. A istoni vetar stade prvo tiho, tiho, pa onda sve jae duvati u krioca obamrle devojice, ne bi li ih pokrenuo. Zanjiha se od njegova daha okolna trava, potom umica oko livade, a krila male devojice jo leahu nepomina. Njeni drugari, mislei da je ni vetar ne moe oiveti, stanu plakati neuteno. Uto on jo jednom iz sve snage dunu, a njena krilca se lagano pokrenu, oi joj se zaueno otvore kao kod dece probuene iz dubokog sna. Oivela je, oivela! poviu radosno njeni prijatelji patuljci, a vilin konjic je uze u naruje i obasu je poljupcima. Kad se istoni vetar opet vratio u jarugu, posade mravi svoju ljubimicu u kolica nainjena od irove aice i povezu je njenoj kui. Kraj kola pou svici sa svojim sveicama, jer je ve padao mrak, bube udese najlepu svirku, a vilin konjic se vrati na potok kraj koga je obino noivao. TRI PATULJKA Daleko negde u planini ivela je siromana seoska porodica. Roditelji su po ceo dan orali, kopali i eli kod drugoga, da bi svoju decu ishranili. Za to vreme, deca, dva manja deaka, ostajala su kod kue sama i igrala se. Njihove igre nisu bile sline igrama varoke dece. Ovi maliani su pravili sviralice od vrbova prua, pleli kotarice, pravili vodenice na potoku to je tekao pored kue. Ponekad su zidali kuice kraj obale ili krili staze kroza bunje. Jednog dana rano ujutro odu Stojan i Milan, tako su se zvala deca seljaka, na potok i ponu graditi vodenicu. Prvo naprave branu nagomilavajui kamenje i pesak sa muljem. Pod slap to je padao sa brane stave poduu motku na ijoj su sredini bila lepezasto pozabadana mala drvca kao pauci na tokovima. Motku naslone na drvene rave, zabodene s obe strane reke. Tako je voda padajui okretala toak, i nije ga mogla odneti. Ovaj posao bio je gotov tek uvee, i deca se vrate kui kad je ve uveliko pao mrak. Izjutra rano otrae da ispitaju da li vodenica i dalje radi. Kad imaju ta videti: na onom mestu gde su je sagradili niega nema. Potok samo tee kao to je i pre tekao. Potre deca niz vodu da vide da se nije toak gdegod zaustavio, zakaio za kamen. Tako idui niz vodu, daleko naiu na svoju vodenicu, stoji ista istovetna, samo na sasvim drugom kraju potoka. Deca prosto nisu mogla da dou sebi. Pokuaju da opet vrate toak na staro mesto, ali on se nije dao izvaditi iz raava kao daje prikovan. Zato se Milan i Stojan tuni vrate kui, udei se ta e to biti, ali ne mogui da se dosete. A evo ta se dogodilo.

Kraj seljakove kue u najguoj umi ivela su tri patuljka: Sedobradi, Crnobradi i Riobradi. Dok su deca pravila svoju vodenicu, patuljci su virili iza grma, a im su otili kui, Sedobradi ree: Hajde da deiju vodenicu premestimo na drugo mesto. Mogli bismo na njoj brano mleti. Crnobradi patuljak pristade odmah, ali Riobradi primeti: Pristajem na to samo ako noas ne bude meseine, jer vi znate: vidi li nas na zlom poslu ma koje ljudsko oko, odmah u se ja pretvoriti u grumen zlata, Sedobradi u grumen srebra, a Crnobradi u grumen uglja. Kako te noi nije bilo meseine, patuljci slobodno iziu na reku i premeste deiju vodenicu, udesivi je isto onako kako su je deca bila udesila, pa samelju na njoj vreu brana za sutradan. Za nekoliko dana deca naprave na obali kamenu malu kuu, ograde je pruem, i kroz dvorite proseku stazu reajui ljunak do ljunka. Uvee, kad su bili gotovi, odu kui jedva ekajui jutro da opet idu na igru. Ali im su deca otila kui, patuljci, koji su virili iza buna, iziu na obalu reke i kuicu prenesu daleko u umu i sakriju je meu bunje. Kako su bili vrlo mali, mislili su da se sva trojica u njoj nastane. Kad ujutru deca dou na obalu i vide da im nema kuice, stanu je traiti po okolini. I zbilja je nau meu bunjem, stoji ista onakva kakvu su je ona sazidala, i oko nje isti plot i ista staza od ljunka. Pokuaju deca da je vrate na staro mesto, ali se ni kamen ni drvce ne daju s mesta mai, kao da su prikovani. Deca se plaui vrate kui i ree se da idui put uvaju strau pored svoje rukotvorine, te da vide ko to prenosi na drugo mesto ono to ona nameste kraj potoka. I tako, kad posle nekoliko dana sazidaju malu hlebarnicu, samo askom svrate kui, da bi zavarala trag, i odmah opet kradom dou da vrebaju lopove. Te veeri meseina je sijala kao dan i napolju se sve videlo. Opazivi meseinu, Riobradi nije isprva hteo da ide u krau, plaei se da ga kakvo ljudsko oko ne opazi, ali ga druga dvojica nagovore: Deca sad uveliko spavaju rekoe oni pa moemo spokojno u krau. Video si kako je lepa mala hlebarnica, treba da je prenesemo kraj kuice, pa da u njoj peemo hleb. Tako i Riobradi pristade, te pou u krau. Ali tek to su oni poeli da prenose hlebarnicu, deca ih ugledae, pa se Riobradi pretvori u grumen zlata,

Sedobradi u grumen srebra, Crnobradi u grumen uglja. Deca sve to blago odnesu kui i posle su sa svojim roditeljima iveli spokojno i imala ime da se koluju. LEPO JE BITI DETE Po ceo dan Mara viri kroz plot svoga dvorita u oblinji park. Daleko u krugu gde stoji pesak deca se igraju. Do Mare dopiru zvonki razdragani glasovi. uje se kako zvone limene kantice na svojim drkama, pucketaju tokovi kolica na pesku i skau lopte negde na utabanoj stazi. A Mara nema ni brata ni sestre niti kakve male susede da bi se s njima poigrala. I to je najgore, mama polazei zakljua kapiju, da dete ne bi moglo samo izai na ulicu. Viri tako Mara kroz pukotinu plota i ini joj se da uje kako lopte skakuui deklamuju: Lepo li je skakati po uzanoj stazi, po travi se valjati. Pazi, Maro, pazi! A kante zveckaju: Lepo se je brkati po esmenoj vodi, po pesku se brljati. Hodi, Maro, hodi! Kad se mama vrati kui, jedva odvoji Maru od plota. Ponekad pokua s detetom da se igra, ali ne ume. Ne znaju to sve mame. Kad je bila mala, nije to nauila, jer ni nju nije imao ko da vodi na deje igralite niti joj je ko kupovao igrake. Nou kad se umorna iza sna trgne, uini se mami kao da u detinjem disanju uje uzdahe: Ja sam jote sasvim mala, s decom bi se poigrala, izmeu cvea na slobodi.

U igru me, mama, vodi! Pre nego poe na rad, mama nae poneku staru stvar, da detetu bude igraka: prui mu probueni lonac ili sie u podrum da iznese zarali obru sa bureta. Mara drvenim patrljkom goni neko vreme obru po pokaldrmljenom dvoritu, ali kako nema dovoljno prostora, obru svaki as udari u zid, plot ili prag i preturi se. Zato se ona brzo zadovolji svojom igrakom pa se kao iak opet uhvati za plot i ostane tako dok se mama ne vrati. A mami se svaku no ini kako uzdie i moli je da je odvede u park meu decu, pa smilja kako bi to mogla uiniti. Nedeljom, istina, i siromane i zaposlene majke vode svoju decu u park, ali se Marinoj mami, koja preko nedelje kod drugog radi toliko nagomila posla u svojoj kui, da sve to mora nedeljom da posvrava. Kad bi inae okrpila i oprala Marino rublje, kad bi izvetrila i isunala kuu, poistila i popravila sve to se preko nedelje uprlja. Ali je dete svaki dan molilo da ga izvede u igru meu drugu decu, te mama jedne nedelje ustane rano, rano, i uze da umotava neke krpe od Marine stare haljine u vrsto klupe. Kad se Mara probudi, kraj nje je stajala krpena, crvena lopta, a obru od bureta bio je izriban i svetlio se kao nov i kraj njega stojala nova novcata palica odeljana od mladog pruta. Sem toga, ve je dvorite bilo poieno i suila se na jasnom suncu iza kue Marina koulja i arape. Mama uze dete za ruku i povede ga u park. Iz njene kotunjave, nesavitljive ake detinja aica je svaki as klizila i sitni detinji koraci su jedva stizali mamu, koja je i u etnji brzo koraala. A u parku je ve vrilo od dece. Pesak u krugu je liio na ogroman aren mravinjak. Mama sede na prvu klupu bojei se da Mara ne poeli sjajne i zvonke kupovne igrake dece to su se u velikom krugu igrala. Gonei, meutim, svoj veliki obru dete se brzo nae tamo i stade oarano. Okolo su trali drveni konjii, crveni, uti, i plavi. Zajapurene devojice punile su peskom svoje kante. Svetla lica gumenih lopti poskakivala i valjala se po travi. Jurile su sve vrste tokova i kolica i kola. I Mari se inilo da se sve te igrake i deca u horu vesele: Lepo li je dete biti, dan u igri provoditi, i imati lopte nove i konjie i tokove. Mara se zagleda u belu devojicu to je u naruju drala ogromnu loptu i vozila u kolicima lutku. Bilo bi tako lepo poigrati se loptom koja ume da odskae. Marina je, istina, bila velika, ali gde bi pala, tu bi se i zaustavila, inila se nekako bolesna i umorna. Bela devojica utom svoju loptu ispusti i Mara

potra da se njome malo poigra. Pod ruicama oseti glatku elastinu gumu i uini joj se da dri neko ivo bie koje die. Ali ta je radost bila kratka. Bela devojica se ustremi i ote joj svoju igraku. Na stazi su stajala bez gospodara kolica natovarena peskom, i Mara htede da ih malo povoza. Ali samo to je tri koraka koraila, pojavi se rumeni deak i uze joj ih. Ona onda ugleda na klupi lutku koju je merila do sada jer se njena sopstvenica prljala graenjem kue od peska. Bilo je neobino slatko drati porculansku, u svilu obuenu lutku; meutim, neije je ruke istrgoe iz Marinih ruku: uvarica devojice se bojala da je Mara ne pokvari. I tako, ega god bi se dotakla, otimali su joj, a okolo su igrake u horu zveckale: Lepo li je biti dete: to elite, to i smete: kupuju vam mama, baka svakog dana igraaka. Mari se sve to toliko tuno uini da udari u glasan, gorak pla. Mama dotra, uze je na ruke i odnese na klupu daleko od glavnog kruga. elei da je razveseli ona joj pokazivae kako se i njenom loptom moe lepo igrati bacajui uvis i doekujui je u ruke, zatim joj pokaza kako i njen obru moe daleko da se kotrlja a da ne padne. U blizini su se igrala jo neka deca ije igrake su kao i Marine bile domaa rukotvorina i stare u podrumu baene stvari. To su bile olje bez drke i okrnjene tacne, slomljene maice i viljuke, raznizane, razne boje i oblika inuve, krpene lutke i lopte. Devojica to se igrala tipaljkom za rublje i oljom bez drke prui Mari olju pozvavi je da struu pesak iz jarka pokraj staze. To Maru utei, jer se na olji smejala neka beba, a tipaljkom se moglo vrlo dobro eprkati po zemlji. Uskoro se njima dvema pridruie i druga deca sa svojim krnjavim igrakama i naini se veseo agor kao i u velikom krugu. Deaci kopajui starim kutlaama naine itavu kulu od peska, a krpane lopte kao da dobie mala krila u rukama veselih devojica. ak je i poneko dete iz velikog kruga ostavljalo svoje lakovane igrake prilazilo deci to su se igrala oko Mare. A mama je oslukivala kako nedaleko iza granja zveckaju limene kantice: Lepo li je dete biti, dan u igri provoditi, i imati lopte nove

i konjie i tokove. BILJEKA O PISCU Pjesnikinja DESANKA MAKSIMOVI ima iza sebe itavu biblioteku knjiga koje je napisala: vie knjiga poezije i proze za odrasle i velik broj knjiga pjesama, pria, bajki, romana za djecu. Podjednako plodna i stvaralaki nadahnuta i kada stvara za odrasle i kada pie za djecu, ova pjesnikinja spada u red naih najpopularnijih pisaca i najplodnijih stvaralaca. Za svoje djelo dobila je brojna jugoslovenska i svjetska knjievna i druga priznanja, nagrade, plakete, povelje, do onih najveih knjievnih koje se dodjeljuju u naoj zemlji: Nagradu AVNOJa i Njegoevu nagradu. Desanka Maksimovi roena je u Rabrovici (Srbija), 16. maja 1898. godine. Po zavrenom Filozofskom fakultetu u Beogradu radila je u mnogim mjestima kao prosvjetni radnik, a velik dio ivota provela je piui svoja djela. Napisala je velik broj knjiga i za odrasle i za djecu, od kojih izdvajamo samo neke naslove njenih djela koje je posvetila djeci. To su knjige: "Buntovni razred", "ako srce", "Bajka o kratkovenoj", "Pradevojica", "Oraii-palii"! "Zlatokrili leptir", "Bela vrana", "umska ljuljaka" i druga djela koja se ve godinama nalaze u kolskim lektirama u itavoj naoj zemlji. Djela Desanke Maksimovi prevoena su u svim naim republikama i pokrajinama na sve jezike naroda i narodnosti koji ive u Jugoslaviji, kao i na mnoge svjetske jezike. Poezija Desanke Maksimovi zastupljena je u brojnim pregledima, panoramama, i antologijama jugoslovenske i svjetske poezije, zatim u zbornicima, izborima, itankama koje izlaze u naoj zemlji i svijetu. Frame1 frame end