Philologie byz

5/24/2018 Philologie byz

1/112

VIZANTIJSKA FILOLOGIJA


2/112

Ispitna pitanja

1. Crkveni oci etvrtogveka- kapadokijski oci

2. Kanon, istorijakanona, Andrej Kritski

3. Kondak, Roman Melod i njegovakatistBogorodici

4. Crkvena poezija i njeni anrovi(kondak, kanon, tropar, akatist)

5. Razvoj viz. romana

6. Nastanaki razvoj hagiografije( Simeon Metafrast, Jovan Damaskin)

7. Studitskakola, Teodor Studit, braa Grapti

9. Jovan Damaskin

10. Kozma Majumski

11. Prokopije

12. Teofani Teofan nastavlja

13. Hronika, Jovan Malala

15. KonstantinPorfirogenit

16. Mihailo Psel, istoriar, retori filosof

17. Ana Komnina i njen muNiiforVrijenije

18. Istoriarikoji suopisali pad Carigrad( Sfrances, Duka, Laonik Hankondil)19. Od profanepoezije - Teodor Prodrom i Ep o DigenisuAkriti,

20. Od retorike- Psel i EvstatijeSolunski,

21. Istorijamonatva- DuhovnilugJovana Mosha, AntonijeVeliki, Makarije Egipatski

22. Polihistori- Sudinleksikon, Jovan Ceces, Teodor Metohit, Fotije

23. Monaka knjievnost- Maksim Ispovednik, EvagrijePontijski, Simeon Novi Bogoslov

24. Isihazam i uokvirutogaGrigorijePalama i njegovarasprava sa Varlaamom iz Kalabrije

25. Druga sofistika, Julijan Apostata

26. Eusebije, Mosho


3/112

VIZANTIJSKA KNJIEVNOST

- 1 -

PODELA

1. PESNITVO- crkveno

- profano

2. TEOLOKA KNJIEVNOST

- r anovizant ij ska

- teoloko nauna

- teoloko mistina

3. ISTORIOGRAFIJA- i st or i j a

- hronika

- hagiograf i j a

4. UENA PROZA- f i l osof i j a

- r et ori ka i epist ologr af i j a

- poli hist ori i enchikl opedist i

5. VULGARNOGRKA KNJIEVNOST- ljubavne, prigodne, poune, legendarne, istorijske pesme

- simbolino-alegori j ski iv ot inj ski ep

1


4/112


- 2 -

PESNITVO

Do nedavno se smatralo (kae Dimitrije Bogdanovi) da Vizantija uopte nije imala svojepesnitvo.

Vizantija zaista nema poeziju zasnovanu na klasinim poetskim i metrikim normama, alije zato stvorila sopstvenu poeziju, pokretanu izvornim ritmom jezika, knjievnog ilinarodnog.

Pesnitvo je, pored istoriografije, upravo ona vrsta knjievnog stvaralatva, kroz koje senajbolje moe razumeti vizantijska kultura.

CRKVENO PESNITVO

Crkvena poezija je (ne raunajui narodno pesnitvo) jedina pesnika novotvorevina

poznogrkog odn. vizantijskog perioda, smatra Krumbaher.Ona ima sopstveni razvitak i predstavlja uzajamno povezanu organsku celinu, koja se posvojim unutranjim zakonitostima razvija, cveta i opada. Tu vizantijska knjievnostpostie potpuno originalan domet odn. stvara neto to nema korene u antici i nepredstavlja podraavanja starih obrazaca.

Crkveno pesnitvo, mada jeste nastajalo (na samom poetku) prema antikim obrascima,nije izgraeno na antikim formalnim osnovama, pre svega zbog novine religioznogoseaja vizantijskog oveka i starojevrejskih odn. ranohrianskih uticaja.

Vizantijsko crkveno pesnitvo je pesnitvo ritma slogovi se broje bez obzira na duinu ikratkou, hijatus i elizija se zanemaruju, razlika izmeu akuta i cirkumfleksa jeneprimeena.

Dva glavna vida vizantijske crkvene poezije jesu HIMNA i KANON.

HIMNA (viz. naziv je KONDAK) je pesma sastavljena od veeg broja strofa (20 i vie) istekontrukcije, sa refrenom i jednim optim uvodom. Strofe se zovu tropari.

KANONI su pesme sloenije nego himne, jer se sastoje od 8-9 oda, a svaka oda se sastojiod vie strofa ili tropara. Tema svake ode je sadrana u prvoj strofi, koja se zove irmosikoja predstavlja obrazac za pravljenje pesama tematski uzet iz tzv. 9 biblijskih pesama,koje su se pevale od najranijih perioda hrianstva. Svaki tropar mora, po broju slogova iakcentu, da odgovara shemi irmosa.

Naroito u kanonima, primenjen je tzv. akrostih (prvi jo kod Metodija), koji jeorijentalnog i antikog porekla. Antikog porekla je i rima, koja je uglavnom retorskafigura i ne odgovara u svemu rimi moderne poetike, a primenjena je esto u himnama.

Vana imena: GRIGORIJE iz NAZIJANSA ROMAN MELOD

2


5/112


- 3 -

delo AKATIST ANDREJ KRITSKI JOVAN DAMASKIN KOZMA MAJUMSKI

PROFANO PESNITVO

Vizantijska profana peozija se, za razliku od crkvene, oslanja na antiku. Ona je profana,pre svega, po svojoj neliturgijskoj nameni, ali je i dalje dobrim delom religiozna potematici, ili bar koloritu.

Kvantitativna metrika jeste polazni princip, ali ne sasvim dosledno sproveden i naroitone u svojim istim, prvobitnim stopama.

Profana vizantijska poezija razvila je jednu novu metriku formu, tzv. politiki stih.Njegovo poreklo nije sasvim razjanjeno: smatralo se da je nastao u X veku, a potom je

otkriven u u poslovicama VII v. (Jovan Lestvinik i Jovan Mosh). Politiki stih je graenprema akcentu i istovetni stihovi se ponavljaju jedan za drugim, za razliku od ritmikepesme, gde se sa periodima menja i stopa. Krumbaher kae da je politiki stihnajvanija koncesija koju vizantijska profana poezija ini duhu svoga vremena.

Ni ep, ni drama, pa ak ni lirika klasinog perioda nisu mogle da opstanu u Vizantiji.Epsko pesnitvo oivee u svojoj nekadanjoj slavi tek u narodnogrkoj litaraturi. Romanpredstavlja najmanje uspeli nastavak helenistike epske tradicije. Romani se uglavnomni ne piu, sve do humanistike renesanse u doba Komnina, ve se prepisuju i itajuuglavnom romani helenistikog perioda.

drama

Ve u poznorimsko doba drama je potiskivana mimom i pantomimom, a teatar sekompromituje. Vizantija, tek, zapravo ni ne zna za teatar: ono to crkveni oci i sabori samnogo estine osuuju, pre je cirkuska i povrna forma nego dramski teatar antikogtipa.

Dramske elemente oivljava, u izvesnom smislu, liturgija, kao odjek soterioloke drame,sredita hrianskog verovanja. Smatrase da su na formiranje liturgijske drame uticalikult Mitre, dvorski rituali i arijansko korienje helenistikih misterija u svrhesopstvenog religioznog izraavanja.

injenica je da se vrlo rano javljaju misterijske igre, sa tematikom iskupljenja i podnazivom bogooveanska misterija ili sl. Pozorine predstave sa takvom tematikomigraju se tokom VIII i IX veka, ak i u crkvi sv. Sofije u Carigradu. Najznaajnijeostvarenje u ovoj oblasti jestejedina sauvana vizantijska dramaSTRADANJE HRISTOVO.Preko treine stihova uzeto je neposredno iz Euripidovih, Eshilovih u Likofronovih dela,opirno se navode kanonski i apokrifni biblijski tekstovi. Meavinom raznorodnihelemenata dobijena je izvetaena predstava pojedinih linosti, pa ak i kominielementi. Glavni lik u ovoj drami je Marija, a teite radnje je na Golgoti i Vaskrsenju.Uestvuje vie lica i dva hora. Radnja je potisnuta na raun dijaloga.

3


6/112


- 4 -

Vana imena: GEORGIJE PISIDA TEODOR STUDIT KASIJA AKON IGNJATIJE TEODOR PRODROM

TEOLOKA KNJIEVNOST

Teologija je, moda, osnovno obeleje vizantijskog knjievnog stvaralatva. U Vizantijijedva da postoji neko knjievno delo koje ne stoji u izvesnom, bliem ili daljem odnosuprema teologiji.

Vizantijsku drutvenu svest formiralo je hrianstvo, i to onako kako je postavljeno irazraeno u toku prvih dogmatskih polemika, borbe za ortodoksiju i vaseljenskih sabora.

Odluujuu ulogu igrala je literatura nastala u IV veku, u punom smislu rei knjievnostcrkvenih otaca, odn. patristika.

Njene osnovne teme bile su odreene potrebom da se ortodoksija izrazi odbrani,nasuprot snanim uticajima ostataka helenistike gnostike i novih heterodoksnih sistema(arijanstvo, makedonijanstvo itd.).

Tek poto je delima otaca i odlukama prvih vaseljenskih sabora postavljen temeljortodoksije, mogla se razviti vizantijska teologija u pravom smislu te rei:

- teoloko nauna, s jedne strane i- teoloko mistina, s druge strane.

RANOVIZANTIJSKA TEOLOKA KNJIEVNOST

U nastanku i razvoju vizantijske teoloke knjievnosti glavnu ulogu su odigrala dvacentra: Aleksandrija i Antiohija. itava doktrina vizantijskog pravoslavlja predstavljarezultantu ovih uticaja, i tek kod pojedinih pisaca izbija jae na povrinu jedan ili drugimomenat:

- helenistike ideje (Aleksandrija)- izvesne orijentalne tradicije (Antiohija)

Osnovni ton je, ipak, dat u aleksandrijskoj teologiji sa kraja II i poetka III v. Panten,Kliment i Origen, veliki uitelji aleksandrijske kole, odredili su, u stvari, tip vizantijsketeologije kao nauno sistematizovane razrade otkrovenja. Naunost je, naravno, sasvimuslovnog karaktera i odnosi se na bitno obeleje njihovog rada da otkrovenje, kaoiracionalni put saznanja, kao datost, uklope u sistem filozofskog znanja, donekleracionalizuje i formalno opravda i potvrdi.

Vana imena: KLIMENT ALEKSANDRIJSKI

4


7/112


- 5 -

ORIGEN ATANASIJEo VELIKI KAPADOKIJCI: VASILIJE KESARIJSKI, GRIGORIJE iz NAZIJANSA,

GRIGORIJE iz NISE JOVAN ZLATOUSTI

TEOLOKO NAUNA KNJIEVNOST

Okosnicu vizantijskog knjievnog stvaranja na polju teoloke nauke, tj. sistematizacije irazraivanja doktrine otkrovenja, ine krupni dogmatski problemi koje su postavljalejeresi V do IX v, kompleks latinskog spora, ukljuujui i isihastiki spor, IX do XIV v.

Vana imena: KIRIL ALEKSANDRIJSKI (protivnik: episkop kirski Teodorit) SOFRONIJE JERUSALIMSKI MAKSIM ISPOVEDNIK JOVAN DAMASKIN TEODOR STUDIT FOTIJE EVTIMIJE ZIGABEN GRIGORIJE PALAMA

VIZANTIJSKA TEOLOKO MISTINA KNJIEVNOST

Na poetku ove mistike teologije nalaze se dela otaca pustinje IV i V v, vezana zaapoftegmatsku literaturu Egipta, Palestine i Sirije (IZREKE OTACA) i praksu velikih

zaetnika monakog ivota.

Vana imena: EVAGRIJE PONTIJSKI DIJADOH DIONISIJE AREOPAGIT JOVAN LESTVINIK SIMEON NOVI TEOLOG NIKITA STITAT NIKIFOR ISIHAST

ISTORIOGRAFIJA

Za razliku od teoloke knjievnosti i poezije, vizantijska istoriografija predstavljanastavak i negovanje klasinih, starogrkih tradicija. Ovaj trend traje sve do XV veka.

Istoriari saoptavaju grau svog ili neposredno proteklog vremena tj. njihovo podrujeje savremena istorija. Dela su namenjena visokoobrazovanim ljudima vizantijskog dvoraili crkve. U sreditu istorijskog prikazivanja je linost, a ne drutvo. Stil je literaran,sve i plastian, a osnova kazivanja su istorijske injenice.

5


8/112


- 6 -

Hroniarski vid istoriografskog prikazivanja razvio se u Vizantiji do savrenstva. Hronikapredstavlja istoriju sveta od akta bojeg stvaranja, i u potpunosti odgovara vizantijskoj iuopte srednjovekovnoj potrebi da se istorijska stvarnost izvede iz akta Boje volje idejstva Bojeg promisla (viz. izraz ikonomija plan), ime se postie religiozna iliistoriosofska interpretacija sveta.

Istorija je drama, a hronika je prirunik koji treba da omogui rekonstrukciju te drame irazumevanje njene osnovne poruke. Zato hronika najee nastaje u crkvenoj sredini, ito uglavnom monakoj. Hronika je, po svom osnovnom karakteru, lektira za irokeslojeve i zato je njen ton didaktian, ali pristupaan.

Zahvaljujui ovim osobinama, hronika je rasprostranjenija od istorijskih dela: prela jegranice grkog jezika, prevedena je na latinski i slovenski i neke orijentalne jezike, iodigrala znaajnu ulogu u formiranju istorijske svesti mnogih evropskih naroda. Naslovenski su jedino hronike prevedene od itave istoriografske knjievnosti.

ISTORIARIVizantijska istoriografija broji mnoga znaajna imena, bez ijih dela bismo u poznavanjuVizantije imali nenadoknadive gubitke. Oni su imali i neposrednih zasluga za razvitakvizantijske drave i kulture uopte, jer ih je veina zauzimala vrlo visoke poloajecarskih savetnika, sekretara, diplomata, pravnika, logoteta, a tu su ak i dva cara (K.Porfirogenit i J. Kantakuzin)

Vana imena: PRISK PROKOPIJE PETAR PATRIKIJE AGATIJA TEOFILAKT SIMOKATA KONSTANTIN VII PORFIROGENIT JOSIF GENESIJE MIHAILO PSEL NIKIFOR VRIJENIJE ANA KOMNINA GEORGIJE PAHIMER NIKIFOR GRIGORA LAONIK HALKONDIL DUKA GEORGIJE SFRANCES

HRONISTI:

Vana imena:JOVAN MALALATEOFAN ISPOVEDNIKGEORGIJE MONAH ((H)AMARTOL)JOVAN SKILICAGEORGIJE KEDRIN

6


9/112


- 7 -

JOVAN ZONARAKONSTANTIN MANASATEODOR SKUTARIOTMIHAILO PANARET

HAGIOGRAFIJA

itija svetih predstavljaju posebnu vrstu knjievnosti, koja ima karakteristike i istorijskei religiozne knjievnosti. Njihov osnovni cilj nije beleenje dogaaja, ve ista religioznapouka, a razlog to se stavljaju i u grupu istorijskih spisa jeste u potrebi da se ukae naistoriografsku genezu i teoloko-didaktiku evoluciju ovog knjievnog roda kao na jednukarakteristinu pojavu.

Hagiografija poinje kao istinita pria o muenitvu i hrabrosti, o suenju, torturi,smrtnoj kazni istinitih lica muenika. Ponekad su ak citirani sudski zapisnici

(neposredna dokumentacija) ili svedoanstva oevidaca. Takva acta martyrum suautentian istorijski izvor.

Po ugledu na ova istorijska saoptenja nasleena iz previzantijskog, tj. rimskog periodacrkvene istorije, ranovizantijsko itije je vrlo trezveno i realno. Meutim, u svom daljemrazvoju, itije sve vie gubi od svoje verodostojnosti, a istorijska istina u njemu bivaodevena u ruho privlano za matu srednjovekovnog oveka i optereena udesima.Metafiziko-moralizatorske tendencije dolaze do potpunog izraaja.

U itavom svom vievekovnom postojanju, vizantijska hagiografija se kree izmeu tadva pola istorije i legende. I u delima tzv. istih istoriara, istorija je vidljivo

obeleena kao proces koji poinje stvaranjem sveta i vodi uspostavljanju carstva Bojeg.Hagiografija je u tome otila do kraja od istorije je u njoj ostalo samo jezgro izvesnafaktografska osnova. Ipak, ona ostaje svedoanstvo vremena i sredine u kome je nastalai subjektivno-alegorijsko ili ak neposredno saoptavanje neke etike ideje.

Vana imena: KIRIL SKITOPOLJSKI JOVAN MOSH SIMEON METAFRAST PETAR

UENA PROZA

Vizantijska uena proza je vrlo raznovrsna i heterogena po svom sastavu i vrloneujednaena po kvalitetu. Nikada nije mogla da dostigne visinu pesnitva, ak niprofanog, ili teoloke knjievnosti i istorije; filosofija je zanemarena, jer je teologijaapsorbovala svu filosofsku misaonost Vizantinaca ali zato su se razvile retorika,sofistika, epistolografija, a mnogi pisci su se proslavili kao pravi polihistori ienciklopedisti, bez kojih bi moda i sama antika ostala zaboravljena, i koji su, isto tako,uinili mnogo za raanje i pobedu humanizma.

7


10/112


- 8 -

FILOSOFIJA

Vizantijska epoha nije epoha velikih filosofskih stvaralaca i znaajnih sistema filosofije.Prihvativi otkrovenje kao bazu i okvir svog pogleda na svet, ona je mogla samo dagotovim reenjima otkrovenja dodaje kolorit antike misli, i to iskljuivo u helenistikojtransmisiji.

Sinkretistiki princip formiranja vizantijske teologije omoguio je da se ostaci velikihsistema antike uliju u takvu teologiju i obrazuju izvesne kategorije. Filosofija jestesvuda prisutna, ali samo kao instrument teoloke misli.

Vana imena: Mihailo Psel Jovan Ital Nikifor Vlemid

RETORIKA i EPISTOLOGRAFIJA

Na polju retorike, Vizantija ne daje nita novo, mada se moe pohvaliti velikomplodnou. Sistem retorije, koji su jo u rimsko doba fiksirali Aftonije i Ermogen, nikadpotom nije prevazien, a najvei uspeh vizantijske retorike je u tome da bar ponekaddostigne antike retorske normative i odrava klasini nivo.

Retorika je negovana uglavnom zahvaljujui crkvenom govornitvu i didaktinom tonuvizantijske uenosti uopte. Epistolografija je bila njen znaajni sastavni deo, iraznovrsni epistolari (zbirke pisama) bili su izvanredno rasprostranjeni, pa su ak i

nadiveli vizantijsko carstvo, jer nastaju i krue ak i u prvom stoleu turskog ropstva.

Vana imena: Jovan Zlatousti Agapit Car VASILIJE I TEOFILAKT

POLIHISTORI i ENCIKLOPEDISTI

Vana imena: FOTIJE (!!!) KONSTANTIN PORFIROGENIT leksikon SU(I)DA JOVAN CECES TEODOR METOHIT MAKSIM PLANUD

8


11/112


- 9 -

VULGARNOGRKA KNJIEVNOST

ivi, govorni, narodni grki jezik, tzv. dimotika tokom cele istorije Vizantije je uglavnomzapostavljan i nipodatavan kao jezik prostog demosa. U literaturu je prodro uglavnompoev od XI v, ali potpunu pobedu nije izvojevao.

Ipak, obim pesnikih tvorevina pisanih vulgarnogrkim jezikom prilino je velik, a ipoetske vrste zastupljene u njima su vrlo raznorodne:

- poune, prigodne, ljubavne, legendarne, istorijske, romantine pesme- simbolino-alegorijski ivotinjski ep

Sve ove pesme predstavljaju, kao i crkveno ritmino pesnitvo, novu, specifinuvizantijsko-grku tvorevinu, ak i kada u njihovom nastanku igraju ulogu strani elementi.Verovatno va zbog izvornosti jezika na kome su nastale, mnoge ove pesme zraesveinom i iskrenou, i skoro da nijedna nije izvetaena i kruta, kao toje est sluajsa profanom poezijom.

9


12/112


13/112

Druga sofistika

- 1 -

DRUGA SOFISTIKA

Kao i stara sofistika, i nova sofistika se rodila u retorskim kolama i dolazila doizraza u besedama besednika, koji sum kao i stari sofisti u vreme Peloponeskog rata,u sveanom ruhu putovali od mesta do mesta, i s punim pouzdanjem u svoju

obrazovanost, koja je odgovarala potrebama onog vremena, i sa finim razumevanjem ioivljavanjem klasine knjievnosti, govorili narodu i okupljali ga oko sebe.

Kad je u rismkoj dravi uvedena monarhija, retorika je izgubila znaaj kakav jeimala u republici. Od tri stare vrste beseda, ona je negovala samo sveane besede.Novi sofisti kao sveani govornici postaju i politiki poslanici i zauzimaju visoka mestau slubi carevima i gradovima. Za obdarenog mladog oveka iz graanskih krugova,postati sofista vailo je za najvii ideal.

Sofistiku je ve ranije poeo da obnavlja NIKETA iz SMIRNE u vreme vladavineNerona, a to obnavljanje je produio njegov uenik SKOPELIJAN, koji je za vreme

Domicijana negovao besednitvo u svom zaviaju, Klazomeni.

Kasnije, kada su Heleni stekli vei ugled u Rimskom carstvu, u vreme vladavineHadrijana i Antonina, poinje prvo cvetanje nove sofistike. Njeni nosioci, estoimprovizovano, predavali su o temama iz najrazliitijih oblasti i u najrazliitijimprilikama, npr. kada su se slavili praznici u ast bogova, kada su se dizali i posveivalinovi hramovi, kada su ponovo otvarana pozorita i vebalita, kada su se doekivalicarevi i njihovi namesnici, itd. Kao u vreme Platonovo i Isokratovo, omladina je hitalada slua kako ugledni uitelji pretresaju razna filozofska i knjievna pitanja. Glavnomesto u kome su se pojavljivali novi uitelji bila je tada Atina, a kasnije Carigrad idruga mesta. Drugo cvetanje nove sofistikepada u vreme cara Julijana i njegovihnaslednika.

a) STARIJI PREDSTAVNICI NOVE SOFISTIKE

Iako je dosta pisao protiv filozofa, gotovo vie filolozof nego besednik bio je DION,roen sredinom prvog veka u Prusi, u Bitiniji. Od cara Nerve, svog zatitnika, dobio jenadimak Kokejan, a kasnije je zbog svog govornikog talenta nazvana i HRIZOSTOM.Na njegov rad uticale su cinika i stoika filozofija. U Rim ga je bio pozvao Vespazijan,ali ga je 82. prognao Domicijan. Sve do Domicijanove smrti, iveo je u oskudnimprilikama, putujui po severoistonim krajevima carstva. Posle etrnaestogodinjeg

progonstva, car Nerva ga je pozvao natrag i dao mu velike poasti, kao i Trajan, ali onje ipak ostavio Rim i vratio se u zaviaj, veran svojoj etikoj misiji.

Pod njegovim imenom sauvano je oko 80 beseda, ali neke nisu njegove. Njegoveprave besede su znamenita kulturno istorijska svedoanstva i zovu se po mestimagde su odrane: boristenska, rodska, aleksandrijska itd. etiri besede na filozofskinain razmatraju carsku vlast, a neke su u dijalokoj formi. Treba naroito istaibesedu koja se zove Eubejska beseda ili lovac, gde se kao kontrastna slika gradskojuurbanosti slika idilian ivot dve lovake porodice na umovitim obalama Eubeje.

10


14/112

Druga sofistika

- 2 -

Najobrazovaniji sofista i govornik Hadrijanovog vremena bio je FAVORIN iz Arelateu Galiji, Dionov uenik. Od njegovih mnogobrojnih spisa sauvani su samo odlomci.Svojim glavnim, ali za nas izgubljenim delom Svakovrsna istorija, on je osnovaoknjievnost arenog sadraja, na koju su se kasnije ugledali Atenej, Elijan, Klement izAleksandrije i rimski antikvar Aul Gelije.

Periodu procvata prve sofistike pripada i HEROD ATIK (Tiberije Klaudije AtikHerod) iz Maratona (101. 177.), koji je 128. g. bio arhont u Atini, 143. konzul u Rimui uitelj careva Marka Aurelija i Lucija Vera. Svojim ogromnim bogatstvom, on jeunapreiavo helensko neimarstvo u Atini i drugim mestima. Od njegovih mnogobrojnihbeseda, sauvana je samo Beseda o ustavu, koja se ugleda na Trazimahovubesedu Za Lariane.

Tenje novih sofista da zadobiju univerzalan pedagoki i knjievni znaaj najjasnijesu izraene u delima koje je ostavio ELIJE ARISTID (129. 189.). On se rodio u

Adrijanuteri, u Miziji. U mladosti je proputovao Egipat i helenske krajeve i draopredavanja, a najvie je prebivao u Smirni, koja mu je bila vrlo zahvalna, jer kad je178. stradala od katastrofalnog zemljotresa, na njegovo zauzimanje ponovo su jepodigli carevi Marko Aurelije i Komod. Najvie se proslavio svojim besedama, od kojihje sauano 55. Bitne su besede U slavu Atine i U slavu Rima. Pisao je ideklamacije o istorijskim temam, besede o bogovima, svetkovinama ili nesrenimsluajevima, poslanice vladarima i neku vrstu dnevnika o svojoj bolesti.

KLAUDIJE ELIJAN(175. 235.) bavio se ivotom ivotinja. Njegov zbornik u 17knjiga O prirodi ivotinja navodi razne zooloke kuriozitete. U spisu arenepripovesti, u 14 knjiga izlau se razni zooloki kurioziteti. U spisu arene pripovesti u14 knjiga iznosi zooloke beleke i anegdote slavnih ljudi. Spisi O promislu i Obojim pojavljenjima, od kojih su sauvani samo odlomci, upereni su protivpredstavnika Epikurove filozofije. Pod njegovim imenom sauvano je i 20 Seljakihpisama, u kojima je koristio sadraj uzet od atikih besednika i komediografa IVv.p.n.e. Bio je mnogo i rado itan u srednjem veku,

Sa ostrva Lemna bila je porodica FILOSTRATA, ija ak etiri lana se pominju.

Prvi lan VER FILOSTRAT, sasvim je u senci, jer od njegovih dela nita nijesauvano.

Njegov sin, FLAVIJE FILOSTRAT II, najznaajniji je lan ove porodice. Bio jeuenik uvenih retora toga doba, Damjana iz Efesa i Antipatra iz Hijerapolja. Doao jeu Rim za vreme vladavine Septimija Severa, i po elji njegove ene, Julije Domne,napisao je ivot Apolonija iz Tijane u 8 knjiga, u kojima je ovaj novopitagorejskifilozof prikazan kao istonjaki asketa i udotvorac. Napisao je i ivote sofista u 2knjige, u kojima prikazuje najvanije predstavnike stare i nove sofistike. Odavde potiei termin druga sofistika. Preporukom gimnastike () pisac tei da kodsvojih savremenika izazove volju za gimnastike igre; spis je vaan zbog mnogihpodataka o takmienjima, vrstama sporta i metodama vebanja. U spisu slike, pisac

11


15/112

Druga sofistika

- 3 -

duhovito opisuje i tumai 65 slika u nekoj napuljskoj galeriji. Meu pismima, koja suuglavnom ljubavnog sadraja, bitno je pomenuti pismo Juliji Domni, u kome pisacbrani sofistiku.

Treem Filostratu, koji je stekao veliku besedniku slavu, moe se pripisati samo

Pismo Aspaziju iz Ravene, u kome carskom sekretaru i draocu rimske katedre zaretoriku govori o umenosti u pisanju pisama (kae uri, a Tuskulum ovo ne pominjei kae da su Slike njegov spis.

etvrtom Filostratu pripisan je mlai spis Slike, sa opisima 17 slika (ne kae da lije nezavren ili nesauvan).

LUKIJAN

Lukijan iz Samosate je bio jedan od najobrazovanijih i najtalentovanijih,

najduhovitijih i najuticajnijih pisaca svoga vremena. Roen je oko 120.g. u sirijskojpokrajini Komageni, od siromanih roditelja Semitskog porekla. Pod njegovim imenomsauvana su 82 spisa, a za dosta njih se sumnja da nisu zaista njegovi. Po sadraju,njegovi spisi su retorske ale, vesele dosetke, razliiti pamfleti, ali glavna oblastnjegovog knjievnog rada jeste kritika satira. Pri tome on ne daje nita novo, sve jeplod starijeg prouavanja, to ga je usvojio itanjem,ali starijem gradivu je umeo dada nov, zanimljiv oblik i umetniku obradu. Njemu je prvenstveno stalo da zabaviitaoce, i to mu redovno polazi za rukom.

Najznaajniji su mu oni dijalozi u kojima se na nain stare Epiharmove komedijeobrauju vesele zgode iz ivota Bogova, sa oitom namerom da se stari bogoviizvrgnu ruglu, jer u njegovo doba nijedan obrazovan ovek vie ne veruje u njih. Ubogove koji su u njegovo doba imali mnogo vernika, npr. Hermija, Izida, Mitra, Hrist,nije dirao. Njegova dela sa ovakvom tematikom su: Razgovori bogova, Morskirazgovori, Tragiki Div, Izoblieni Div, Skuptina bogova i Prometej.

Najotrijom porugom ibao je Lukijan filozofe svoga doba, jer ga je vreala ilinjihova kicoka ili prljava spoljanjost, njihova lakoumnost i tatina, njihova zavidljivosti ulizitvo. Takva dela su mu: Nigrin, Prodaja ivota, Ribar, Hermotim, Gozba iliLapiti, Ikaromenit, O onima koji su najmljeni za platu, Laov, Evnuh, OPeregrinovoj smrti, Aleksandar ili lani prorok.

Lukijan je odbacivao svaku tajanstvenost, svako religiozno licemerje, ali kako muse ini da se religija udruuju sa laju i mranjatvom, on odbacuje i samo religiju.Razgovori mrtvih oslikavaju nitavnost lepote, bogatstva, slave i vlasti pred licemsmrti. Jasna je u njima cinika tendencija samo cinik stie u Had sa osmehom,slobodom duha i govora, bezbrian i plemenit. Tu su jo i spisi Haron i Prevoz(prikazuju nitavilo svega na svetu), Brod ili elje (ismevanje tatih i ludih elja),Timon (satira na tvrdiluk i lakomost), Razgovori hetera, Istinite prie (parodijafantastinih romana), Kako treba pisati istoriju (protivsofistikih istoriografa), Uiteljbesednitva (protiv pomodnog besednika), Slike, Za slike (odbrana prethodnog

12


16/112

Druga sofistika

- 4 -

spisa), Anaharsid (pohvala helenskoj gimnastici), Toharsid (pohvala prijateljstvukod Skita).

Iz Lukijanovih spisa se vidi da je imao svega to je satiriaru neophodno invencije, dovitljivosti, ale, ironije, zajedljivosti, rutine, smisla za karikaturu, parodiju,

ismevanje. Na kraju, treba istai i Lukijanov jezik, utoliko vie to mu grki nije biomaternji. Kod njega se vie ne radi o podraavanju aticizma, nego o njegovoj obnovi,a Suda je u njegovim spisima zapazio i poseban ritam.

Njegov autobiografski spis zove se San i u njemu on izlae tekoe koje su gapratile na putu ka obrazovanosti. Kao vrlo mlad, otiao je kod ujaka da ui vajarstvo,ali je razbio komad mermera, dobio batine i pobegao natrag majci. Posle toga jesanjao dve ene, personifikacije Vajarstva i Sofistike, koje su ga mamile na svojustranu, objanjavajui ta e od njih dobiti. Pobedila je naravno, sofistika. Inae, uSamosati je zavrio poetne kole, potom se nastanio u Antiohiji kad advokat, potomje kao sofistiki govornik proputovao Grku, Italiju i Galiju, i ak u jednom gradu bio na

elu katedre za retoriku. Na tim putovanjima je stekao dovoljno slave i novca, ali idalje nije bio zadovoljan, pa se u 40-oj godini posvetio filozofiji i kasnije nastanio uAtini i stupio u dravnu slubu, mada je svojevremeno bio napisao dijalog pun satireprotiv dravnih slubenika. Kao dravni inovnik je i umro, u Egiptu, posle 180.g.

b) MLAI PREDSTAVNICI DRUGE SOFISTIKE

Najuticajniji uitelj besednitva svog vremena bio je LIBANIJEiz Antiohije (314. 393.). Posle sluanja nauke u Atini i dueg putovanja, 340.-1. otvorio je svoju kolu uCarigradu, a zatim se od nekih spletki sklonio u Nikomediju, pa se na kraju, poslekraeg ponovnog boravka u Carigradu, vratio u zaviaj 345.g. Meu mnogobrojnimnjegovim uenicima, istiu se najvie sledei: Jovan Hrizostom, Vaslije Veliki, Grigorijeiz Nazijansa i Amijan Marcelin.Veoma ga je potovao i sam car Julijan, inicijatorpovratka paganstvu. Kada je Julijan poginuo u bici, Libanije mu je posvetio svojunajduu besedu Epitaf Julijanu i Monodiju Julijanu. Pored mnogobrojnih kolskihspisa, u koje spada i ivotopis besednika Demostena i sadraji njegovih dravnihbeseda, od Libanija je sauvano 68 beseda (pohvale gradovima i carevima, beseda oustanku Antiohijaca, o tamnicama) i veliki zbornik pisama (1607), koja imaju vrednostizvora.

Veliku besedniku slavu u Libanijevo vreme uivao je i HIMERIJEiz Pruse u Bitiniji,roen oko 315.g. Svoju delatnost kao sofista zapoeo je u Atini, gde se i obrazovao.Na poziv cara Julijana, 362. je doao u Antiohiju, ali se 368 vratio u Atinu. Umro je386. Od njegovh 80 beseda, sasvim su sauvane 24, pisane cvetnim stilom gorgijskihfigura. To su, uglavnom, prigodne besede, za poetak kolskog teaja, povodomdolaska novog namesnika ili povodom neije smrti. U izmiljenoj Polemarhovojbesedi slave se oni koji su poginuli za odbranu otadbine. U Himerijevim besedama,besednitvo se nadmee sa pesnitvom, jer nisu graene na nain starih besednika ,nego na nain starih lirskih pesnika, posebno onih sa ostrva Lezba.

13


17/112

Druga sofistika

- 5 -

Naklonost prema filozofiji pokazuje TEMISTIJE iz Paflagonije (317. 388.). Madaje ostao veran staroj veri, hrianski carevi su gao veoma cenili zbog njegovogtalenta: Konstantin II ga je uveo u carigradski senat, a Teodosije I ga je postavio zagradskog prefekta i vaspitaa prestolonaslednika Arkadija. Sauvane su 33 njegovebesede, uglavnom obraanja carskim dostojanstvenicima. Ali sauvane su i njegove

parafraze Aristotelovih dela. U stilistikom pogledu, bio je isti aticista.

Ovim sofistima pridruuje se i CAR JULIJAN, koji se odrekao hriansva i zatodobio nadimak APOSTATA(Otpadnik). On je sebi stavio u ivotni zadatak da, nakonto je njegov stric Konstantin proglasio hrianstvo za dravnu religiju, obnovi veru ifilozofiju otaca. Na carskom prestolu je bio samo tri godine, kada je poginuo u borbiprotiv Persijanaca.

Od njegovih spisa sauvano je 8 beseda, od kojih Beseda Heliju i Beseda majcibogova iznose njegova religijska i filozofska shvatanja, zatim dve satire Neprijateljbrade, koja je upuena stanovnicima Antiohije, koji su se caru podsmevali zbog

filozofske brade, i Gozba ili Kronov praznik ili carevi, gde Kvirin Romul prireujegozbu za bogove i obogotvorene careve, a Silen ispituje careve da li su dostojni dasednu za trpezu za bogovima. Sauvana su i 84 pisma, od kojih nisu sva njegova.Spis Protiv Hriana u 3 knjige nije sauvan, ali nam je poznat zbog navoda upolemikom spisu Kirilia Aleksandrijskog (60 godina kasnije). Prema legendi, njegoveposlednje rei su bile Pobedio si, Galileje.

EPISTOLOGRAFIJA

Besednici ili sofisti naroito su negovali pisanje pisama. U vreme nove sofistike ipisanje ljubavnih pisama dobilo je novi polet. Najpoznatiji zbornici ovih pisamapripadaju Alkifronu, mlaem savremeniku Julijanovom, koji je ostavio 118 pisama u 5knjiga, u kojima je erotika konnvencionalna i odaje oslanjanje na komade atikekomedije, i Aristenetu, koji je napisao Erotska pisma u 2 knjige, u kojima jesakupljeno izobilje erotskih motiva, i tu nalazimo stvari koje su u duhovnom ivotuHelena imale dugu i promenljivu istoriju.

14


18/112


19/112

Vizantijska poezija

1

VIZANTIJSKA POEZIJA

Do nedavno se smatralo (kae Dimitrije Bogdanovi) da Vizantija uopte nije imalasvoje pesnitvo.

Vizantija zaista nema poeziju zasnovanu na klasinim poetskim i metrikim normama,ali je zato stvorila sopstvenu poeziju, pokretanu izvornim ritmom jezika, knjievnog ilinarodnog.

Pesnitvo je, pored istoriografije, upravo ona vrsta knjievnog stvaralatva, kroz kojese najbolje moe razumeti vizantijska kultura.

1a) CRKVENO PESNITVO

Crkvena poezija je (ne raunajui narodno pesnitvo) jedina pesnika novotvorevina

poznogrkog odn. vizantijskog perioda, smatra Krumbaher.

Ona ima sopstveni razvitak i predstavlja uzajamno povezanu organsku celinu, koja sepo svojim unutranjim zakonitostima razvija, cveta i opada. Tu vizantijska knjievnostpostie potpuno originalan domet odn. stvara neto to nema korene u antici i nepredstavlja podraavanja starih obrazaca.

Crkveno pesnitvo, mada jeste nastajalo (na samom poetku) prema antikimobrascima, nije izgraeno na antikim formalnim osnovama, pre svega zbog novinereligioznog oseaja vizantijskog oveka i starojevrejskih odn. ranohrianskih uticaja.

Vizantijsko crkveno pesnitvo je pesnitvo ritma slogovi se broje bez obzira naduinu i kratkou, hijatus i elizija se zanemaruju, razlika izmeu akuta i cirkumfleksa jeneprimeena.

Dva glavna vida vizantijske crkvene poezije jesu HIMNA i KANON.

HIMNA (viz. naziv je KONDAK) je pesma sastavljena od veeg broja strofa (20 i vie)iste kontrukcije, sa refrenom i jednim optim uvodom. Strofe se zovu tropari.

KANONI su pesme sloenije nego himne, jer se sastoje od 8-9 oda, a svaka oda sesastoji od vie strofa ili tropara. Tema svake ode je sadrana u prvoj strofi, koja se zoveirmosi koja predstavlja obrazac za pravljenje pesama tematski uzet iz tzv. 9 biblijskihpesama, koje su se pevale od najranijih perioda hrianstva. Svaki tropar mora, pobroju slogova i akcentu, da odgovara shemi irmosa.

Naroito u kanonima, primenjen je tzv. akrostih (prvi jo kod Metodija), koji jeorijentalnog i antikog porekla. Antikog porekla je i rima, koja je uglavnom retorskafigura i ne odgovara u svemu rimi moderne poetike, a primenjena je esto u himnama.

15


20/112

Vizantijska poezija

2

IV v.

GRIGORIJE iz NAZIJANSA

Prve pesme ritmikog tipa pisao je Grigorije iz Nazijansa, zvani Bogoslov (oko 330 oko 390).Izabran za episkopa u Carigradu, povukao se brzo u tiinu seoskog imanja, da bi

tamo nastavio svoje literarno delo. Najvetiji je hrianski pisac i pesnik svoga doba,kome su dobro poznata sva retorska sredstva.

On je lirska priroda, introvertan i subjektivan pesnik. Nije nikakvo udo za njega to jemorao da se prepusti ritmu jezika molitve (tj. prvim pesmama ritmikog tipa). Njegovistihovi su dugi (14-16 slogova), i kao takvi nisu mogli da prevladaju.

Od njegovih dela sauvana su sledea:

- 45 govora povodom raznih prigoda, meu kojima uveni govor O bekstvu (odepiskopske dunosti) () u kome daje idealnu sliku duhovnike slube.

- pesme, delimino teoloke, delimino autobiografske sadrine; osim dve pesme,sve su napisane u staroj, kvantitativnoj metrici

- njegovi epigrami sainjavaju osmu knjigu zbirkeAnthologia Palatina- pisma su bogata sentencijama i finim, duhovitim izrekama

V v.

Prve himne nastaju u V veku, a vrhunac dostiu u VI i VII. Problem nastanka ovog

oblika ritmike poezije jo nije do kraja razjanjen. Moda u njegovoj genezi leegnostike, a zatim i arijanske pesme III-V veka. U svakom sluaju, injenica je da suvelika duhovna i kulturna sredita Vizantije, Aleksandrija i Kapadokija, proirile obiajpevanja crkvenih himni, zamenjujui time teatar i mim. Peti ve ve ima poznatehimnografe, a to su ANTIM i TIMOKLE, MARKIJAN, JOVAN MONAH, SET iAVKSENTIJE.

VI v.

U sledeem stoleu, VI, vizantijska himnografija dala je svoje najvee veliine.

ROMAN MELOD()

Retko koji vizantijski pesnik je dobio tako krupne epitete kao Roman Melod. Ne samoto ga smatraju Pindarom ritmike poezije i najveim vizantijskim pesnikom, nego sedoputa i mogunost da bude proglaen najveim crkvenim pesnikom svih vremena(Krumbaher). Crkva je, sa svoje strane, suptilnu religioznu inventivnost ovog melodanagradila ranom kanonizacijom i ubrajanjem u znamenite svece istoka.

Donekle legendarni, podaci njegovog minejskog itija omoguavaju da serekonstruiu bar neki osnovni detalji njegove biografije: roene je, svakako, u Siriji, po

nacionalnosti Jevrejin,, u bejrutskoj crkvi vaskrsenja bio je akon, a u Carigrad jepreao u vreme vladavine cara Anastasija I (491.-518.) Tu je sluio kao svetenik i

16


21/112

Vizantijska poezija

3

napisao veliki broj himni (kondaka) legenda kae celu hiljadu. Njegovo pesnitvo seodlikuje sveanim, ali jednostavnim i elegantnim izrazom, bogatim figurama, inenametenom diskretnom dramatikom. Prema legendi, pesniki dar je dobio od sameBogorodice i neposredno nakon toga sa amvona crkve otpevao svoju uvenu boinu

pesmu . Sauvano je 85 njegovih himni.

AKATIST

Akatist je izuzetno sveana himna, jedan od vrhunaca kulta Bogoridice, ali ivizantijske crkvene pesme uopte. Pripisivana je raznim autorima carigradskompatrijarhu Sergiju, Georgiju Pisidi, pa ak i Fotiju. Mada je Sergijevo autorstvo izgledalonajverovatnije, zbog vezivanja uvodne strofe himne za istorijski dogaaj razbijanjaavarsko-slovenske opsade Carigrada 626 g, novija istraivanja formalnih i sadrinskihelemenata ove himne sve vie upuuju na Romana Meloda kao autora. Uvodna strofa

je verovatno kasnije zamenila prvobitni Romanov tekst. Akatist ima 24 strofe kojeredom poinju slovima grkog alfabeta.

VII v.

U sedmom veku vrlo dobre himne piu jerusalimski PATRIJARH SOFRONIJE (+638.)i MAKSIM ISPOVEDNIK (+666.)

VIII v.

Sledei period u istoriji vizantijske crkvene poezije poev od VIII v, koji je u tom

pogledu najpolodniji, obeleen je pojavom kanona. Njegov tvorac je arhiepiskopANDREJ KRITSKI (oko 660. 740.). Njegov Veliki kanon ima 250 strofa. U njemuritmika crkvena poezija dobija izuzetno velike razmere i sloenu, mada veoma skladnukompoziciju, ali njen pesniki izraz gubi toplinu i lirski karakter; u poeziju poinje da seuplie dogma, i to uslovljava razvoj odreenih stilskih figura (antiteze, poreenja, igrereima) na raun estetskih i emotivnih vrednosti.

Andrej Kritski je napisao jo etiri manja kanona, jednu jampsku pesmu u 128 stihovai okruglo 50 homilija i panegirika.

Mnogo veu poetsku vrednost imaju kanoni koje je sastavio JOVAN DAMASKIN(oko 650.-oko 750.), monah palestinskog manastira Sv. Save, proslavljeni teolog ikonofil. Njegova uloga u formiranju OKTOIH-a, jedne od glavnih liturgijskih knjigavizantijske crkve, koja je u isto vreme i veliki pesniki zbornik, svakako je odluujua,mada je bio samo reformator, a ne i prvi sastavlja.

Jovan je i redaktor kanona kao pesnike forme skrativi ga na 3-4 strofe (tropara),uz irmos kao nosioca teme u svakoj odi, dao mu je konanu strukturu. Bio je veomaplodan pesnik poznati su i danas njegovi kanoni za praznike Hrista i Bogorodice, kao ivanijih vizantijskih svetaca, ukljuujui i kanon ispevan u ast njegovog slavnogpesnikog prethodnika, Romana Meloda. Tri kanona (za Boi, Bogojavljenje i

Pedesetnicu) napisao je u jampskom trimetru, vraajui se privremeno, i ne sasvimdosledno, antikom naelu kvaliteta.

17


22/112

Vizantijska poezija

4

Vai za najjasnijeg zastupnika dosledne halkedonske teologije. Njegovi spisiobuhvataju i celokupnu oblast tadanje teologije.

- Izvor saznanja ( ) sadri, u obliku u kome nam je predato,dijalektiku, kratku istoriju jeresi i Expositio ( Izlaganjeortodoksne vere). To delo predstavlja saetu teologiju i izuzetno je uticalo na kasnijuvizantijsku, i jo vie zapadnu teologiju. Pored toga, sauvani su i manji dogmatsko-polemiki spisi, tzv. Institutio Elementaris (nacrt dijalektike), vie simbola vere,mnogobrojne rasprave s razliitim jeresima nestorijancima, monofizitima,monotelitima, manihejcima, jedan spis protiv islama, kao i tri uvena govora protivikonoklasta, ija je teoloka argumentacija bila odluujua za celokupnu teologijupristalica ikona. Osim toga, treba spomenuti i etike i asketske spise, pri emu jeproblem autorstva tzv. Sacra Parallela ( ) jo uvek nereen, zatim komentar uzposlanice apostola Pavla, kao i itav niz hagiografskih dela, meu kojima treba istai

religiozni roman Varlaam i Joasaf.

Njegov savremenik, KOZMA MAJUMSKI (oko 743.) napisao je takoe nekolikoznaajnih kanona, koji nimalo ne zaostaju za Damaskinovim, a od njih je, bez sumnje,najlepi Kanon cvetne nedelje.

I Kozma i Damaskin esto koriste akrostih.

IX v.

Himnografi kasnijih vekova, naroito studitska kola, mada ponekad dostiu visinu

ranijih meloda, nalaze se uglavnom na liniji opadanja i poetske degradacije. Izraz im segubi u opirnosti, u zamrenim i izvetaenim figurama i postaje formalistiki.

Studitska kola: TEODOR STUDIT, BRAA GRAPTI, JOSIF STUDIT, GEORGIJENIKOMIDIJSKI, MITROFAN i TODOR iz Smirne, ANTONIJE, ARSENIJE, VASILIJE,GAVRIL, NIKOLA i dr.

X XI v.

Patrijarh Fotije i carevi Lav Mudri i Konstantin Porfirogenit slabi su kao pesnici.

U XI v. himnografsko stvaralatvo dolazi do kraja to je donekle uslovljeno ipotpunim oformljavanjem liturgijskog kompleksa knjiga.

Pesnici XI v, kao Jovan Zonara, Nikifor Vlemid, Jovan Mavrop i dr, nee biti u stanjuda zanemare ovaj proces odumiranja.

18


23/112

Vizantijska poezija

5

1b) PROFANO PESNITVO

Vizantijska profana peozija se, za razliku od crkvene, oslanja na antiku. Ona jeprofana, pre svega, po svojoj neliturgijskoj nameni, ali je i dalje dobrim delom religiozna

po tematici, ili bar koloritu.Kvantitativna metrika jeste polazni princip, ali ne sasvim dosledno sproveden i

naroito ne u svojim istim, prvobitnim stopama.

Profana vizantijska poezija razvila je jednu novu metriku formu, tzv. politiki stih.Njegovo poreklo nije sasvim razjanjeno: smatralo se da je nastao u X veku, a potom jeotkriven u u poslovicama VII v. (Jovan Lestvinik i Jovan Mosh). Politiki stih je graenprema akcentu i istovetni stihovi se ponavljaju jedan za drugim, za razliku od ritmikepesme, gde se sa periodima menja i stopa. Krumbaher kae da je politiki st ihnajvanija koncesija koju vizantijska profana poezija ini duhu svoga vremena.

Ni ep, ni drama, pa ak ni lirika klasinog perioda nisu mogle da opstanu u Vizantiji.Epsko pesnitvo oivee u svojoj nekadanjoj slavi tek u narodnogrkoj litaraturi.Roman predstavlja najmanje uspeli nastavak helenistike epske tradicije. Romani seuglavnom ni ne piu, sve do humanistike renesanse u doba Komnina, ve se prepisujui itaju uglavnom romani helenistikog perioda.

drama

Ve u poznorimsko doba drama je potiskivana mimom i pantomimom, a teatar sekompromituje. Vizantija, tek, zapravo ni ne zna za teatar: ono to crkveni oci i sabori sa

mnogo estine osuuju, pre je cirkuska i povrna forma nego dramski teatar antikogtipa.

Dramske elemente oivljava, u izvesnom smislu, liturgija, kao odjek soteriolokedrame, sredita hrianskog verovanja. Smatra se da su na formiranje liturgijske drameuticali kult Mitre, dvorski rituali i arijansko korienje helenistikih misterija u svrhesopstvenog religioznog izraavanja.

injenica je da se vrlo rano javljaju misterijske igre, sa tematikom iskupljenja i podnazivom bogooveanska misterija ili sl. Pozorine predstave sa takvom tematikomigraju se tokom VIII i IX veka, ak i u crkvi sv. Sofije u Carigradu. Najznaajnijeostvarenje u ovoj oblasti jeste jedina sauvana vizantijska drama STRADANJEHRISTOVO. Preko treine stihova uzeto je neposredno iz Euripidovih, Eshilovih uLikofronovih dela, opirno se navode kanonski i apokrifni biblijski tekstovi. Meavinomraznorodnih elemenata dobijena je izvetaena predstava pojedinih linosti, pa ak ikomini elementi. Glavni lik u ovoj drami je Marija, a teite radnje je na Golgoti iVaskrsenju. Uestvuje vie lica i dva hora. Radnja je potisnuta na raun dijaloga.

19


24/112

Vizantijska poezija

- 6 -

I pored svog principijelnog neuspeha, profano pesnitvo u Vizantiji ipak broji nekolikoznaajnih imena.

VII v.

Meu prvima je GEORGIJE PISIDA. Poreklom iz Pisidije, bio je akon i hartofilakscrkve sv. Sofije. Uestvovao je u pohodu protiv Persijanaca 622./3. Postao je prijatelj ipoverljiv ovek cara Iraklija. Jedan je od najznaajnijih vizantijskih profanih pesnika. Bioje vrlo obrazovan. Kasnije generacije su ga cenile vie od Homera. Njegove panegirikepesme spadaju meu najvanije izvore za pruavanje vlade cara Iraklija. Uzdie ipatrijarha Sergija. Kroz stihove se dodvorava caru, ali mu se ipak iskreno divio (izrazopte klime Iraklijevog vremena). Iskazivao je veru u boansku misiju Iraklija i carstvauopte.

Sauvano je dosta njegovih dela, samo se ne zna tano kad je ta napisao:

- 4 epska panegirika, od kojih su tri istorijske pesme- Pesma posveena Iraklijevom dolasku u Carigrad (610.g. Iraklije je doao iz Egipta i

zbacio Foku)- Bellum Avaricum pesma o odbijanju napada Avara i Slovena na Carigrad 626.- Irakli jada(471 stih) uzdie i slavi cara Iraklija, pod utiskom vesti o smrti njegovog

neprijatelja Hozroja, ima 2 akroaze (epska pevanja)- Restitutio crucis 628.g. Persijanci su oteli krst za koji se smatralo da je Hrist bio

raspet na njemu. Krst je vraen u Jerusalim, a spev je posveen Patrikiju Nomu.- mnogobrojni epigrami o duhovnim i svetovnim temama

- epigrami poetsko razmatranje o ljudskom ivotu

- epigrami pesma o tatini ivota - himna posveena Hristovom vaskrsenju i druge pesme- dogmatska didaktika polemika pesma protiv jeretika (monofizite)

Severa Antiohijskog ()

Od njegovih radova u prozi, sauvano je itije Sv. Anastasija. Nije pisao egzegetskadela.

Pred kraj ivota, napisao je veliki spev (1800 stihova) o stvaranju sveta veoma popularan. Zove se i estodnev ():to je teoloko didaktika pesma posveena stvaranju sveta, s mnogobrojnim istorijskimosvrtima. Postoji i jedan slovenski prevod. Spev je posvetio patrijarhu Sergiju, a nasamom poetku iznosi otru invektivu protiv Prokla (neoplatoniara V v.).

Mnogi bioloki procesi i pojave su mu primeri za vaskrsenje. Zakljuak mu jeteleoloki govori o provienju, Bog je sve stvorio po planu, nema nieg suvinog.Primer: pesak, tako sitan, a zadrava more.

Problem zla Hrist preuzima svojom rtvom, a Bog je podmitljivi sudija, zato to jemilostiv.

20


25/112

Vizantijska poezija

- 7 -

Svet sam po sebi nije savren. Negativna teleologija Bog se ne moe spoznati,osim delimino kroz stvoreni svet, to je izraeno oksimoronom vidljivo skriveno. Tekst Biblije je za njega vie poetski nego to pruainjenice.

Veoma je obrazovan poznavao je prirodne nauke, esto koristi medicinskuterminologiju, npr. kod primera za vaskrsenje, zarastanje rana i razorenog tkiva i sl.Psel u jednom svom delu poredi Pisidu sa Euripidom.

Ne moe se rei da je bio genijalan pesnik, ali jeste bio najvei svog vremena inajvei svetovni. Nije toliko znaajan kao stvaralac, koliko kao inovator. Znaajan je zametriku, jer kod njega imamo prvi vizantijski dvanaesterac, tj. jampski trimetar.

IX v.

TEODOR STUDIT (759. 826.)

Tek sa njim se u punoj meri razvija epigramska poezija, najuspelija i najivlja vrstavizantijske profane poezije. On pie originalne epigrame o manastirskom ivotu,epigrame posveene proslavljanju ikona (polemikog karaktera), pojedinim svecima,epitafe, itd.

Pisao je i crkvene pesme, himne i kanone.

Potie iz otmene porodice. Sa majinom porodicom (???, ali tako kae Tuskulum)stupio je u manastir Sakudion u Bitiniji, gde je 794. postao iguman. Sledee godine je

prognan, a 798. bei od Arapa i seli se u studijski manastir u Carigradu. Godine 808. jesa ujakom Paltonom i bratom Josifom prognan na prinevska ostrva, i posle 815, poizbijanju borbe protiv ikona, ponovo je prognan. Jedan je od najznaajnijih teologaborbe za ikone. Posle uspostavljanja ortodoksije bio je kanonizovan.

1. Zbirka pisama vrlo vaan dokument za istoriju toga doba2. Tri govora protiv neprijatelja ikona

On je reformator grkog monatva. Pokuao je da oivi kinovitski (cenobitski) idealsv. Vasilija

3. Dve zbirke kateheze (Velika i mala)4. Homilije5. Panegirici6. Liturgijske pesme7. epigrami o ikonama, delovima crkve, u ast svetitelja

KASIJA (800./805.- 843./846.)

Jedina je vizantijska pesnikinja vredna pomena. Ime joj se navodi i kao Kasijana ili

Ikasija. Proigrala je krunu prilikom izbora neveste za cara Teofila (oko 830.),preslobodno odgovorivi na jedno pitanje, pa se povukla u manastir koji je sama

21


26/112

Vizantijska poezija

- 8 -

osnovala. Za sobom je ostavila vie pesama, koje pokazuju iskrena oseanja ioriginalne misli. Radila je i na polju crkvene poezije. Pisala je i sentence i epigrame nanajraznovrsnije teme. Originalna je, duboka i suptilna, kako u crkvenim, tako i uprofanim pesmama, sastavljenim u jambu.

1. Himne (iji taan broj nije procenjen)2. Epigrami3. Niz gnoma u jambima4. Delo O glupacima i prostacima5. akrostihove od sentencija, koji su poinjali reju mrzim

Sklona je retorskim ukrasima. Bila je pod uticajem antike knjievnosti. Smatra se daje njeno delo posveeno uspenju. Uplaena je za ljudsku sudbinu i moli boga ne dabude pravedan, ve milostiv.

AKON IGNJATIJE (770./80.- posle 845.)

akon i skvevofilaks, kasnije i mitropolit u Nikeji.

1. itija 2 patrijarha () Tarasija i Nikifora I, i itije Georgija Dekapolita2. Poetska dela3. Prvi ogled Izgubljenog raja razgovor o prvom (istonom) grehu izmeu

Adama, Eve i zmije ()4. Parafraza Edipovih basni ()5. Zbirka od 24 sreene jampske sentencije religiozne sadrine

6. nadgrobni epigrami (nije sauvano)7. 5 pisma (nije sauvano)8. Jambi o pobedi Tome9. Pesma od 143 stiha posveena njegovom bolesnom prijatelju10. delo O Lazaru i bogatau

Jezik mu je uen, kolski, ima dosta citata iz Svetog pisma. Kod njega se sreu iantike forme.

Bio je uenik patrijarha Tarasija i zapisivao je njegove homilije. Kada je poeoikonoborski pokret, izgleda da je Ignjatije prvo bio ikonoborac, ali se brzo pokajao.

X v.

U X veku epigramska poezija postaje toliko bogata da se ve javljaju i zbirkeepigrama, kao to je ANTHOLOGIA PALATINA, zbornik KONSTANTINA KEFALE,gde su epigrami sreeni po predmetu. U X veku nastala je i zbirka epigrama JovanaGeometra, a krajem XIII v. antologija Maksima Planuda (Anthologia Planudea).

Anthologia Palatina je sauvana u jednom jedinom rukopisu u biblioteci Palatina uHajdelbergu. Kefala ju je sastavio na temelju ranije zbirke Meleagra iz Gadare, Filipa

Solunjanina i Agatija.

22


27/112

Vizantijska poezija

- 9 -

U Grkoj su veoma rano nastale zbirke epigrama. Temelj tradicije postavio je nekiMeleagar iz Gadare pred samu smenu stolea (I p.n.e. I n.e.) sastavivi zbirkuMeleagrov venac. Jedan vek kasnije ona je dopunjena a kasnije je ula u vizantijskodoba. Istoriar Agatija (VI v.) je razaslao cirkular i traio da mu se poalju poznati

epigrami, koje je sakupio i objavio pod nazivom . Novina u odnosu na ranije zbirke je bila podela prema materiji.Agatija je u ovu zbirku uneo i dela ranovizantijskih pesnika. Ovaj Kyklosje bio neobinoomiljen i predstavlja jednu od najvanijih karika izmeu antike i vizantijske knjievnosti.

Veliki korak dalje u prenoenju epigrama predstavlja zbirka Konstantina Kefale,stareine carskog dvorskog svetenstva. Ni njegova antologija nije sauvana uoriginalu, a Anthologia Palatina je proireno izdanje njegovog dela. U radu, on sekoristio i starim antologijama, a organizovao je i nova prikupljanja. Moda je prvi uvrstioranovizantijske autore kao to su Paladije, Tiberije Ilustrios, car Julijan i dr.

Proireno izdanje Kefaline zbirke sastoji se od 3 knjige koje sadre: 1. epigrameGrigorija iz Nazijansa i jednu antologiju hrianskih pesnika (Klaudijan iz Aleksandrije,Nil Sholastik, Grigorije iz Nazijansa, Agatije, Menandar Proktor, Ignjatije Magistar,Mihajlo Hartofilaks, patrijarh Sofronije); 2. opis statua u Zeuksipu, u Carigradu odHristodora iz Kopta; 3. epigrami iz jednog hrama u Kiziku

JOVAN (GEOMETAR) KIRIOT (+ oko 990.)

Roen je u palestinskoj porodici i dobio je dobro obrazovanje. Najpre je bio udravnoj slubi, a odatle ga je otpustio car Jovan Cimiskije. Otiao je u manastir i na

kraju postao mitropolit u Mitileni. Jedan je od najznaajnijih pesnika epigramatiarasrednjovizantijske epohe. Nazvan je prema manastiru uCarigradu, a je porodini ime ili oznaka profesije. Postoji i miljenje da je bioveoma poboan laik.

Meu njegovimdelima na prvom mestu treba spomenuti zbirku njegovih sopstvenihmnogobrojnih epigrama i prigodnih pesama, zatim jednu zanimljivu zbirku od 99tetrastihova u eleginoj stopi Raj, enkomion (pohvalnu pesmu) velikomuenikuPantelejmonu i etiri velike himne Bogorodici (Heretizmi). Napisao je i parafrazu Pesmenad pesmama (Cantica) i spise egzegetskog sadraja za profanu i svetovnu retoriku.

XII v.

TEODOR PRODROM(1100. 1156./8)

Zvan je i , po jednoj zbirci narodnih pesama, koja modapredstavlja obradu ili ak ismevanje autentinog Prodroma.Bio je najudniji je profanipesnik Vizantije. iveo je u XII veku, u vreme vladavine careva Aleksija, Jovana iManojla Komnina. On je uveni prosjak vizantijske poezije, pesnik dvora i ulice,raskoi i bede, sluga aristokratije i veni pripadnik demosa.

Bio je vrlo plodan i raznovrstan pisac. Njegova prozna dela su znaajnija od poetskih,ali i ovih drugih ima mnogo.

23


28/112

Vizantijska poezija

- 10 -

Najopsenije delo mu je roman u stihova Rodanta i Dosiklej, u 9 knjiga, ukupno4616 stihova u jambu, kome je kao uzor verovatno posluilo Heliodorovo deloEtiopika. Drugo vanije delo je Rat make i mia (), dramska parodija

u 384 stiha (trimetra), inspirisana antikom. Zanimljivu alegoriju razvija u Prognanomprijatelju (jamb), a alegorijom se bavi i u pesmi O smislu ivota i u Stihovima o 12meseci, koji su kulturno-istorijski bitni, znog podataka o pravilima . Kao pesnik satiranapisao je dva dela: Satiru protiv pohotljive starice i Satiru protiv jednog bradatogstarca, obe sa po 102 stiha u jambu.

Najvei mu je broj prigodnih pesama, posveenih dvorskim linostima, u kojima sebeprikazuje kao pesnika-prosjaka koji bogoradi i zahvaljuje do iznemoglosti. U religioznimpesmama i epigramima je slabiji, a najveu vrednost ima u prozi.

Drugi tipino dvorski pesnik je ugledni diplomata MANOJLO FIL (XIV v.). On se bavioiskljuivo poezijom i pisao uglavnom u dvanaestoslogovnom jampskom trimetru, a retkou politikom petnaestercu.

Sa epigramima i prigodnim pesmama i didaktikim stihovima Mihaila Psela, Cecesa,Kamatirosa, pesnikim romanima Prodroma, Manase, Nikite Evgenijana i EvstatijaMakrembolita, sa stihovanim hronikama Manase i Jefrema, i najzad, s pounim imoralistikim pesmama Filipa Solitarija i Georgija Lapita, vizantijska profana poezijazaokruuje utisao o izvesnoj sterilnosti i odsustvu veze sa ivotnom istinom. U celomtom opusu, ogromnom po brojnosti, istiu se jedino epigrami kao pesme u kojima seprepoznaje ovek i njegov subjekitvni doivljaj sveta u kome ivi.

24


29/112

_______________Vizantijska teoloka knjievnost________________________________

- 1 -

TEOLOKA KNJIEVNOST

Teologija je, moda, osnovno obeleje vizantijskog knjievnog stvaralatva. UVizantiji jedva da postoji neko knjievno delo koje ne stoji u izvesnom, bliem ilidaljem odnosu prema teologiji.

Vizantijsku drutvenu svest formiralo je hrianstvo, i to onako kako je postavljeno irazraeno u toku prvih dogmatskih polemika, borbe za ortodoksiju i vaseljenskihsabora. Odluujuu ulogu igrala je literatura nastala u IV veku, u punom smislu reiknjievnost crkvenih otaca, odn. patristika.

Njene osnovne teme bile su odreene potrebom da se ortodoksija izrazi odbrani,nasuprot snanim uticajima ostataka helenistike gnostike i novih heterodoksnihsistema (arijanstvo, makedonijanstvo itd.).

Tek poto je delima otaca i odlukama prvih vaseljenskih sabora postavljen temeljortodoksije, mogla se razviti vizantijska teologija u pravom smislu te rei:

- teoloko nauna, s jedne strane i- teoloko mistina, s druge strane.

RANOVIZANTIJSKA TEOLOKA KNJIEVNOST

U nastanku i razvoju vizantijske teoloke knjievnosti glavnu ulogu su odigrala dva

centra: Aleksandrija i Antiohija. itava doktrina vizantijskog pravoslavlja predstavljarezultantu ovih uticaja, i tek kod pojedinih pisaca izbija jae na povrinu jedan ilidrugi momenat:

- helenistike ideje (Aleksandrija)- izvesne orijentalne tradicije (Antiohija)Osnovni ton je, ipak, dat u aleksandrijskoj teologiji sa kraja II i poetka III v. Panten,

Kliment i Origen, veliki uitelji aleksandrijske kole, odredili su, u stvari, tipvizantijske teologije kao nauno sistematizovane razrade otkrovenja. Naunost je,naravno, sasvim uslovnog karaktera i odnosi se na bitno obeleje njihovog rada daotkrovenje, kao iracionalni put saznanja, kao datost, uklope u sistem filozofskog

znanja, donekle racionalizuje i formalno opravda i potvrdi.

Vana imena: KLIMENT ALEKSANDRIJSKI ORIGEN ATANASIJEo VELIKI KAPADOKIJCI: VASILIJE KESARIJSKI, GRIGORIJE iz NAZIJANSA, GRIGORIJE

iz NISEJOVAN ZLATOUSTI

25


30/112


- 2 -

1.KLIMENT ALEKSANDRIJSKI /Titus Flavius Clemens Alexandrinus/Jedan je od prvih uitelja crkve koji su pokuali da formuliu puteve za postizanje

savrene gnose, pravog, potpunog saznanja vene i apsolutne istine, a da to bude u

skladu sa kulturnim nasleem antike.

Roen je verovatno u Atini, oko 180.g. od roditelja pagana i pripadnika uglednijegsloja aristokratije. Dobio je dobro i svestrano obrazovanje: poznavao je sve antikenauke i umetnosti. U svojim delima pouzdano navodi antike mistike tradicije, ali idela klasinih pisaca: Homera, Sofokla, Euripida i dr.

Hrianstvo je primio u zrelim godinama, kao i veina grko-rimskih intelektualacakoji su hrianstvu prilazili tokom II i III veka. Konvertit je postao moda ve u Atini, amoda i tokom svojih puteva po zemljama istonog Sredozemlja oko 170.g. Tada jeposeivao mnoge hrianske kole, tj. katihitske centre u kojima su starci (tj.prezviteri, nosioci apostolskog uenja) kandidate za krtenje upoznavali sa istinamahrianske vere. Susret sa katihetom Pantenombio je za Klimenta presudan, i on oko180.g. ostaje u Aleksandriji.

Evsevije (Euzebije) kae (a neki naunici to danas osporavaju) da je Kliment od190.g. bio Pantenov uenik, a od 200. i naslednik na elu katihetske kole.

Za vreme progona koji je sprovodio Septimije Sever 202./3. iz Aleksandrije jepobegao u Cezareju. Umro je izmeu 212. i 216. U koli ga je nasledio njegov uenikOrigen.

Njegovo uenje je, u sutini, mistino i iracionalno, mada se on dosta poziva nagnosu (znanje) i logos (razum). Klimentova gnosa je, kao ideal ljudskog postojanja,gnosa mistinog preobraaja, akt sjedinjenja s bogom, mistina unija (unio mystica).Stoga se Klimentov odnos prema znanju smatra vie etikim nego intelektualnim: gnosasavrenog hrianina je, zapravo, saznanje boga, logosno saznanje, doivljaj istinevenog logosa, kome ljudski, individualni logos samo slui, ali tek u jednomegzistencijalnom preobraaju, koji se ispoljava etiki kao vrlina, bestrae i ljubav. Uljudskom logosu vidi se odblesak boanskog logosa, ali predmet njegovog saznanja nijeobjektivna spoznaja sveta, ve unutranja, mistina spoznaja boanstva kao sutinesveta, koja se ve unapred zna, jer je od samog boga otkrivena.

Kliment je napisao vei broj duih i kraih sastava, nastojei da svoju misao oblikujei literarno. Mnoga njegova dela su izgubljena.

I Izvesnu vrstu koncepta i grae predstavljaju: Izvodi iz Teodota (ko jesad pa taj?), Odabrana mesta mesta iz prorokih spisa (Eclogae Propheticae) iHipoteze (Primeri), u kojima primenjuje alegorijski metod tumaenja Biblije,koji jeprihvatio od helenistikog Jevrejina Filona Aleksandrijskog

II kratki sastavi, poznati samo po imenu

III 1. jedna grka homilija pod nazivom Koji e se bogata spasti2. jedno vee delo, tzv. Velika trilogija

26


31/112


- 3 -

U homiliji Koji e se bogata spasti, koja je pisana odlinim stilom i sa dostaemocija, Kliment odluno brani tezu da je i bogataima mesto u hrianskom bratstvu,i da Hrist nije osudio bogatstvo po sebi, ve samo odnos prema materijalnombogatstvu. Ovakav stav je karakteristianza Klimenta kao teologa i za trenutak u kome

se hrianska crkva nalazila. Klimentov stav je u vezi sa jaanjem uloge imunijih klasau crkvi II veka. Pre toga crkva je uglavnom bila evionitska (???), siromana. Iako Isuskae bogatom da se odrekne svog bogatstva, tj. da proda sve to ima i razdelisiromasima, Kliment sofistiki prebacuje ovu zapovest na isto duhovnu ravan netreba se osloboditi imovine, ve samo vezanosti za materijalna dobra. Po njemu,bogata ostaje bogata, ali mora da izmeni svoj moralni lik. On propoveda etikudobrotu, a ne drutveni radikalizam.

Klementov sistem filozofije i teologije izloen je, uglavnom, u Velikoj trilogiji,koja se sastoji od tri posebna sastava u okviru jedinstvene kompozicione ideje.

1. PROTREPTIK (Podsticanje) trebalo je da preobrati pagane u hrianstvo,pozivajui ih na krtenje stilom i renikom klasinih apologija.

2. PEDAGOG trebalo je da konvertita, odn. novokrtenog hrianina preobrati i umoralnom smislu, da u njemu odgaji hriansku linost. Ovde su oigledni stoikiuticaji.

3. STROMATA () (ilimi) Ovde je izloio hriansko dogmatsko ifilozofsko uenje. Stromate su nedoreene i nezavrene kao sistematika hrianskoguenja. Najvie mesta dato je problemu logosa; bavi se i pitanjima hrianstva ihelenistike kulture, odnosa izmeu vere i filozofije i izmeu hrianske pravde i tzv.lane gnose. Pokuava da religiju i nauku svede na isti imenitelj, tj. da postanu dvaaspekta jedinstvene gnose.

2.ORIGEN /Adamantius Origenes/ (185. 254.)Slabe strane filozofskog zasnivanja teologije koje je sproveo Kliment otkrile su se u

delima koja je stvarao Origen, Klimentov naslednik, koji je aleksandrijske tradicijepreneo u Palestinu.

Inae, Origen je jedan od najveoh crkvenih uitelja i naunika srednjeg veka. Rodiose u Aleksandriji u hrianskoj porodici. Drao je predavanja iz gramatike. Posle oevesmrti (202./3.) izabran je da vodi katihetsku kolu (sa samo 18 godina!). Gramatikupreputa uenicima, a on preuzima filozofiju i teoloke discipline, pre svega Bibliju.

Proiruje svoja znanja, i oko 210.g. postaje uenik neoplatoniara Amonija Sakasa,koji je bio i Plotinov uitelj. Uio je i hebrejski, a 212. g odlazi u Rim da vidinajstariju crkvu. Tih godina je iveo veoma strogo, u prekomernom postu,nespavanju, raznovrsnim telesnim muenjima, da bi na kraju sam sebe kastrirao.

Njegov rad u Aleksandriji bio je prekinut Karakalinim progonom hriana 210.- 218.To vreme je proveo u Palestini, Jerusalimu i Cezareji. Tamo su episkopi bili Teoktist iAleksandar. Nastavak rada u aleksandrijskoj crkvi obeleen je novom organizacijomkole. Bogati Aleksandrinac Ambrozije pomogao mu je da zaposli dosta pisara, koji suobavljali tehnike poslove u njegovoj irokoj naunoj delatnosti, naroito tekstolokimstuidjama Biblije.

27


32/112


- 4 -

Po drugi put ga u Palestinu oko 230.g. dovodi ga sukob sa aleksandrijskim episkopomDimitrijem: palestinski episkop Teoktist i Aleksandar nenadleno su ga bili rukopoloiliza svetenika, a Sabor u Aleksandriji ga je 231./2. rainio, pozivajui se nanaruavanje jurisdikcije, a i zbog njegove autokastracije, koja ga je uinilanepodobnom za primanje svetenikog ina. Nakon toga, Origen trajno prelazi u

Cezareju (palestinsku) i uspeno nastavlja svoju naunu delatnost.

Tokom velikog Decijevog progona 250./1. baen je u tamnicu, gde je muen, alinakon toga je puten na slobodu. Od posledica muenja umro je 254.5. u Tiru uFenikiji.

Njefov nauni opus je ogroman: u cezarejskoj bibliotecu uitelja Pamfila (?) bilo jeoko 200 Origenovih naslova. Pisao je brzo veina njegovih spisa je, zapravo,stenogram, i zato postoji konfuzija i nemarnost to se tie kompozicije i stila pojedinihsastava. Najvei broj njegovih spisa nije sauvan. Nekoliko spisa je sauvano u grkomoriginalu, a neto vie u latinskim preradama (ak ne ni prevodima!). To je posledicaosude, koju je zbog nekih svojih doktrinarnih stavova, posmrtno zaradio, najpre urasprama na podruju Egipta i Palestine krajem IV i poetkom V veka, i konano nacarigradskim saborima 543. i 553. (V vaseljenski). Ipak, znaajno je uticao na mnogevelike oce III i IV v: Grigorija udotvorca (?), Grigorija Niskog, Vasilija Velikog,Grigorija Bogoslova, Jovana Zlatoustog. Vasilije i Grigorije Bogoslov su ak sastavilijednu antologiju Origenovih dela pod nazivom FILOKALIA (Dobrotoljublje).

Najznaajniji Origenovi radovi pripadaju:

1. istraivanjima Biblije2. pokuajima teoloke sistematizacije3. biblistici i4. dogmaticiBiblija ga je interesovala kao izvor svekolikog hrianskog uenja. Stoja je pristupio

ogromnom poslu tekstolokog istraivanja Biblije, s namerom da se utvrdi autentinibiblijski tekst. Za Stari zavet je tako sastavio delo koje se zove HEXAPLA (),koje je imalo est uporednih verzija u stupcima: 1. originalni hebrejski tekst, 2.hebrejski u grkoj transliteraciji, 3. grki prevod Akvile i Simaha, 5. Septuaginta, 6.Teodotionov prevod.

Za Psalme Davidove nainio je oktaplu, dodavi jo dva grka prevoda. Poredoiglednih razlika na tetu Septuaginte, on se opredelio zaautentinost ovog grkogprevoda. Hexapla nije sauvana u svom autentinom obliku najee je prepisivanakolumna Septuaginte, a ostatak je sauvan samo u fragmentima. Novi zavet nijeprouavao ovom metodom.

Veoma su interesantni i njegovi egzegetski radovi (tumaenje Biblije):1. SHOLIJE kratka filoloko-teoloka objanjenja teksta, ali nijedna nije sauvana

u celosti2. HOMILIJE (razgovori ili besede) slobodnija improvizacija i tumaenja Sv. Pisma

koja su zabeleili tahigrafi

28


33/112


- 5 -

3. opirni KOMENTARI sistematska tumaenja Biblije, u kojima najvie primenjujealegorijski metod tumaenja, zbog ega je delo bilo hermetinog karaktera, nimalopopularno i osueno na zaborav.

U tumaenju Biblije zastupao je verbalnu inspiraciju i razlikovao trostruki smisao

pisao: somatskitj. doslovni,psihikitj. moralni ipneumatskitj. alegorijsko-mistini.

Za patristiku je Origen najznaajniji zbog svojih nastojanja da sistematizuje uenjehrianske teologije. Sistematizacijom su se bavili i drugi autori pre njega (npr.Kliment), ali Origenovo delo O naelima (, De principiis) smatra se prvimozbiljnim prirunikom hrianske dogmatike. Napisao ga je oko 229./30. u Aleksandriji,i ono je kasnije postalo obrazac itave teologije na Istoku. Delo je u celini sauvano samo u Rufinovoj latinskoj preradi, a fragmenti grkog originala u treoj i etvrtojknjizi Filokalije.

Doktrina hrianskog otkrovenja kod njega je preneta mnogim stranim helenistikimi naroito neoplatonskim predstavama:

I knjiga govori o Bogu kao biu, o boanskim licima i anelimaII knjiga govori o oveku kao vrhuncu stvaranja, o njegovom padu, o obnovi kroz

ovaploenje (Hrista?) i o vaskrsenjuIII knjiga govori o moralnoj strani misterije ljudskog bia u borbi izmeu dobrog i zlog

naelaIV knjiga govori o vieznanosti Biblije i metodama tumaenja.

Iako je tvorac izraza Bogoovek Origen je ipak heterodoksno uio o odnosu dveju

priroda u Hristu.Delo mu je znaajno zbog sistematizacije i logikog povezivanja hrianske tradicije i

nastojanja da se ta tradicija svede u okvir filozofskih shema.

Apologetski i filozofski interesentna je Origenova polemika Protiv Kelsa,platoniara koji je oko 178.g. napisao jedno studiozno delo protiv hrianstva (Istina ohrianstvu ).

Meu dogmatskim delima spominje se krai spis O vaskrsenju, a za istorijuteologije vana je njegova rasprava O molitvi.

Osim polemike sa Kelsom, ostali spisi su izgubljeni.

Origen je, u sutini, neoplatoniar. Njegova predstava o svetu je ciklina: svetprolazi kroz mene padanja i uzdizanja, otuenja i vraanja. Primarna je duhovnaegzistencija, otud i due postoje oduvek, pre tela kroz koja ulaze u greh. Procesoseanja je stoga jednak procesu spiritualizacije. Konani efekat drame postojanja jetrijumf dobra spasava se sve, a zlo se, u jednom trenutku, na vrhuncu ciklusa, potire.Tako se spasava svaki ovek i svaki pali aneo, svaki avo, do novog spoticanja i novoggreha, do ponovljenog ciklusa, preko katarze (oienja) do apokatastaze (obnove,

restitucije svega). Upravo ovaj deo Origenovog uenja je osuen kao jeres, ali gakasnije neki sveti oci prihvataju s odreeno rezervom (Grigorije Niski).

29


34/112


- 6 -

KNJIEVNOST POSLE OSNIVANJA CARIGRADA i PROGLAENJA HRIANSTVA ZARAVNOPRAVNU VERU HRIANSKI PISCI

Najznaajnija pojava je HOMILIJA ( razgovor), proistekla iz razgovorasvetenstva sa vernicima za vreme crkvene slube. Nastalo je pod uticajima ciniko-

stoike dijatribe (odreeni anr iznoenja filozofskih stavova). Tokom vremenahomilija poinje dapredstavlja bilo koji crkveni govor, odreeno itanje Svetog pisma.

- U drugoj polovini II veka poinje otvaranje prema antikim uticajima: filozofiji,retorici, poetici (Kliment, Origen).

- U III veku formiraju se dve kole koje imaju razliite odnose prema tumaenju Svetopisma:

ALEKSANDRIJSKA KOLA alegorijsko tumaenje Sv. Pisma (helenistiki uticaji)

ANTIOHIJSKA KOLA zastupala bukvalno tumaenje i insistirala na istorinosti teksta(orijentalni uticaji)

Masa pisaca je pripadala jednoj ili drugoj koli.

- U IV veku strasti koje su postojale na liniji hrianstvo-paganstvo nisu vie tolikoaktuelne, ali su se ragorele nove strasti u okviru novog hriianskog bogoslovlja raspreo prirodi Hrista i odnosa boanskog i oveanskog u njemu. Celo stanvnitvo jezahvaeno tim (hristolokim) rasprama.

- Druga polovina IV veka smatra se zlatnim vekom patristike. Pisci su najee biliepiskopi i monasi. Grigorije, episkop Niski, u svojim pismima vrlo slikovito objanjavakako je teoloka diskusija postala aktuelna u svim drutvenim slojevima.

3. ATANASIJE // (295. 373.)Ugledno mesto meu istonim crkvenim ocima IV veka zauzima Atanasije, arhiepiskop

aleksandrijski. Pored epiteta Veliki ima i niz drugih: otac ortodoksije, stubcrkve, velika truba istine. Ugled je zadobio svojom borbom protiv arijanstva, utrenutku kada je ortodoksija bila u najslabijem poloaju, i uspehom koji je postigao na

Nikejskom saboru 325, izborivi se za dogmatsku formulu jednobitnosti odn.jednosunosti () u tekstu simvola vere.

Atanasije je bio Egipanin, roen oko 295. u paganskoj porodici. Rano je primiokrtenje i postao akonaleksandrijskog episkopa Aleksandra oko 318, potom i njegovsekretar, pa konano i naslednik. Pre toga je proao kroz aleksandrijsku katihetskukolu i upoznao se sa grkom (antikom i helenistikom) filozofijom, gramatikom,retorikom, i sa crkvenim tradicijama i tumaenjima. Bio je veliki Arijev neprijatelj.Borei se u svojim delima protiv Arija, doprineo je uvrivanju hrianske dogme.

Posle sabora i smrti aleksandrijskog episkopa Aleksandra, Atanasije 328. postaje

njegov naslednik. Tada za njega nastupaju teke godine i izgnanstvo. U izgnanstvu jebio ukupno 5 puta.

30


35/112


- 7 -

Sabor u Nikeji (325.), koji je utvrdio simvol vere, insistirao je na sledeem: sin Hristje jednosutansa Bogom ocem, odn. imaju istu sutinu (). Nikejska dogmanije odmah pobedila. Car Konstantin ga je radi crkvenog mira prognao u Galiju, uTrir oko 335, ali se kroz dve godine vratio u Aleksandriju. Potom ga proganjaju careviKonstancije, Julijan i Valens. U progonstvu je bio ukupno 17 godina. Car Julijan je

dozvolio da se prognani episkopi vrate, ali ne da se vrate u Egipat, koji je bio aritenemira. Tek posle Julijanove smrti, Jovijan je vratio Atanasija u Aleksandriju.

Kao ovek, Atanasije je bio impulsivan i hrabar. Po pitanjima vere nije bio politiar,ve beskrupulozan. Uvek je bio spreman da svoje protivnike proglase za neprijatelje.Nije bio sitniar kada bi dolo do saglasnosti o bitnim pitanjima, bio je voljan dadruge razlike, sitnije prirode, prenebregne.

Osnova njegovih dogmatskih shvatanja poivala je na dubokom poimanju ipraktikovanju biblijske egzegeze. Zainteresovan je za duhovni razvoj ovekaASKEZOM.

ASKEZA (, , veba, 1. opremiti, izgraditi, ukrasiti2. nastojati, teiti, baviti se)

je vebanje uzdravanjem i vezana je za monaki ivot, za odvajanje od uobiajenognaina ivota u drutvu, povlaenje).

Dva osnovna vida, naroito razvijenau IV veku u Egiptu

1. KINOVITSKO (cenobitsko) monatvo ivot u zajednici, osnovni postulat jeposlunost, osniva je neki Pahomije, a potom (verovatno nezavisno od njega) Vasilije

, coenobium zajedniki ivot

2. ANAHORETSKO monatvo pustinjaki nain ivota. Prvi anahoreta bio jeAntonije, kome je Atanasije napisao itije, Vita Antonini, koje je postalo prototip zaitija u srednjem veku. I u slikarstvu se esto javlja motivIskuenje svetog Antonija.

a uzmicati, povui se, udaljiti se

Atanasije pie jasno i saeto, terminoloki precizno vie nego stilistiki doterano.Ipak, poseduje i dobar knjievni talentat, to se vidi iz njegove ive i plastinebiografije Sv. Antonija.

I Apologetska dela

Pre polemike sa Arijancima, napisao je 2 spisa (o istim temama koje je u to dobaobraivao Euzebije iz Cezareje)

1. Contra gentiles Protiv Helena / Protiv paganaje spis protiv neznaboaca, koji iznosi prednosti i uzvienosti hrianstva u odnosu na

antike, paganske religije. Osnovna poruka dela je da Hrist nije bio ovek koji jekasnije postao Bog, nego Bog koji je postao ovek, sa ciljem da spasi oveanstvo;svojim grehom, ovek je izgubio sposobnost da spozna boga, a dolazak Hrista nazemlju omoguava spasenje ljudskog roda i pobeivanje smrti, s jedne strane, ivraanje ljudske due Bogu, s druge strane.

2. De incarnatione O ovaploenju (logosa) u kome razvija argumentacijuprotiv judaizma u okviru ideje o univerzalnom znaenju misterije spasenja.

31


36/112


- 8 -

II Dogmatsko-polemiki spisi

Meu kojima su najanije 4 knjige protiv Arijanaca. Utvrdio je novi odnos hrianskeliterature prema originalnim dokumentima. Osnovna ideja je da samo u sluaju daHrista shvatimo kao pravog Boga (a ne kako Arije tvrdi) spasenje ljudskog roda ima

pravi smisao. U prvoj knjizi pobija Arijevo negiranje da je Hrist pravi Bog i govori onikejskoj definiciji. U drugoj i treoj knjizi daje potvrdu svojih vienja Sv. Pisma. Tonije originalan filozofski sistem, nego jasno i svesno potinjavanje razuma veri. Veomaje elokventan, ali u terminologiji nije sasvim precizan, i tako gubi na jaini.

III Istorijsko-polemiki spisi su brojni i dragoceni za rekosntrukciju toka borbe zanikejsku ortodoksiju. To su, uglavnom, njegove line, polemike apologije saarijancima i njihovim optubama i kletvama.

IV Biblijsko-egzegetski spisi su mu brojni.

- Komentari psaltira (naroito znaajni)- Egzegetski tekstovi o Pesmi nad pesmama, Knjizi o Jovu i nekimnovozavetnim knj.

- ivot sv. Antonija Vita Antonini posveena postanku monatva, kojapredstavlja svojevrsnu odu monakom asketizmu. Antonije, osniva anahoretskogmonatva, bio je duhovni uitelj i otac Atanasiju

V Sauvan je i izvestan broj vanih poslanica pisama, meu kojima su:- enciklike (okrunice)- nekoliko pashalnih (uskrnjih) poslanica- nekoliko lino adresovanih pisama

VI Rasprava o bezbranosti sauvana u prevodima kod Kopta, Sirijaca, Jermena.

Osnovna Atanasijeva preokupacija bile su trinitarna i hristoloka dogma posebnoproblem ovaploenja Boga-sina, Logosa. Po njemu, Logos je drugo lice Svete Trojice,jedinstvenog Boga sa jednom, nedeljivom sutinom, te je sin jedne sutine, jednogbia sa Ocem, Bog u potpunom, savrenom smislu rei.

Koliko je Atanasije bio bitan za kasniju teoloku knjievnost Vizantije, vidi se izpoznate reenice Kozme Indikoplevsta (VI v.): Kad god se sretne sa reenicom izAtanasijevih dela, a nema hartiju pri ruci, zapii je na svojoj haljini.

4.ARIJE () III/IV v.Roen je, verovatno, u Libiji. Bio je popularan propovednik u Aleksandriji. Proglaen

je za jeretika, pa mu dela uglavnom nisu sauvana, osim nekoliko fragmenata. Njegovouenje, tzv. ARIJANIZAM poinje da pobuuje kontroverze oko 318.g. Prema njegovomuenju, odnos Hrista prema Bogu Ocu je, pre svega, odnos boanske i oveije prirode.Hrist nije vean i jednak Ocu, nego samo njegova tvar (slovenskoi teoloki termin:). On je oboeni ovek.

32


37/112


- 9 -

TROJICA VELIKIH KAPADOKIJACA

Grupa tzv. Velikih Kapadokijaca, koju ine VASILIJE KESARIJSKI, GRIGORIJE izNAZIJANSA i GRIGORIJE iz NISE jo je blia vizantijskoj teologiji u uem smislu, i jovie utie na njeno oblikovanje od Atanasijevog dela. Oni nastavljaju da piu u duhu

osnovnih koncepcija Atanasijeve neoaleksandrijske kole, ali su u razvoju ortodoksnoguenja ispoljili i neke druge crte, verovatno podstaknuti novim jeresima makedonijanstvom, evnomijanstvom i apolinarijanstvom. Dolazi do veeg prodiranjaklasine filozofske metodologije (dijalektiki pristup) u teoloko rasuivanje. Uknjievno-istorijskom pogledu znaajno je to su Vasilije i Grigorije iz Nazijansa biliuenici Akademije, a drugi Grigorije, mada samouk, ima ogromno klasino obrazovanjei misli na neoplatonski nain.

5. VASILIJE VELIKI // (329.- 379.)Roen je u Cezareji, glavnom gradu maloazijske provincije Kapadokije oko 329. Preci

i roditelji su mu uivali ugled vatrenih hriana, muenika i ispovednika. Posleosnovnog obrazovanja, iz Cezareje je otiao u Carigrad, pa na Platonovu Akademiju uAtini, gde se bavio hrianskim i antikim studijama. Upoznao je Julijana, pokazao jeinteres za retoriku. Opredeljuje se za monaki ivot i prvobitno ga zanima anahoretskomonatvo. Oko 358. je primio krtenje i posveen je za anagnosta (teca) u cezarijskojcrkvi, ali ne ostaje tu, ve putuje u Egipat, Palestinu, Siriju i Mesopotamiju, radiupoznavanja crkvenog ivota i istonih monakih kolonija. Palestinski i egipatskimonasi utiu na njega, i zato sa kolskim drugim, Grigorijem iz Nazijansa, odlazi naPont, i blizu sela Anesi na reci Iris osniva manastir. Tu je proveo oko tri godine ustrogoj askezi. U dogmatskim polemikama u Carigradu u vezi sa arijanstvom uestvuje

oko 360, pa se vraa u Cezareju, prima akonski, a potom prezviterski in(hijeromonah), a posle smrti kapadokijskog mitropolita Evsevija 370.g. postaje episkopove katedre. Na cezarejskoj katedri, kao mitropolit kapadokijske dijaceze, ostao je dosvoje smrti, 1. jan. 379.

Bio je u neprestanoj borbi za ouvanjecrkvenog jedinstva na planu teologije (protivjeresi), i na planu crkvene politike protiv raskola (izme). Kanonizovan je, kao i joneki lanovi njegove porodice (baba, majka, sestra, brat). Spada u zlatni vek grkepatristike. Kada je na vlast doao arijevski nastrojen car Valens, vrio je pritisak naVasilija, ali ga nije proganjao. to se tie dogmatike, Vasilije je doprineo pojmutrojstva na osnovu termina jednakosutan .

Dela:

Vasilije je bio mlai savremenik Atanasija Velikog i reavao je uglavnom isteprobleme kao i on. Aktuelnost arijanskog spora dolazi do izraaja i u njegovomprkatinom i knjievnom radu. Ipak, on je mnogo temeljnije od Atanasija iskorsitioklasino obrazovanje, i u knjievnom smislu je vie vodio rauna o lepoti izraza,kompoziciji i stilu.

ISvoju knjievnu delatnost zapoeo je tokom boravka na Irisu, kada je zajedno saGrigorijem iz Nazijansa sastavio antologiju Origenovih tekstova pod nazivomFILOKALIA (dobrotoljublje).

33


38/112


- 10 -

Inae, srodnost sa Origenovim shvatanjima ogleda se u asketskoj motivaciji teologije:teologija je bogosaznanje, a bogosaznanje je mogue samo na osnovu duhovnogoienja, katarze ovekovog duha askezom. Intelektualni dodir oveka sam bogommogu je i u procesu duhovnog preobraaja oveka: zato nema prave teologije bezaskeze, bez podvinitva, niti je mogue pribliiti svoju misao Bogu bez moralnog i

duhovnog pribliavanja bojem biu putem ispunjenja bojih zapovesti.

Sa Origenom ga povezuje i opti okvir helenistikog obrazovanja. Obojica, ufilozofskom smislu, zasnivaju svoj teoloki pogled na sistemu neoplatonizma, kojidobija biblijski, ortodosksni sadraj, ali sa tragovima neoplatonskog sistema, i tonaroito aleksandrijskog neoplatoniara Plotina (III v.)

Imao je vrlo temeljno i zaokrueno obraovanje, ak i iz prirodnih nauka, i imapozitivan odnos prema antikoj grkoj tradiciji. Ovo se najjasnije vidi u Homilijimladiima o itanju paganskih knjiga (Mladim ljudima ili kako koristiti paganskuknjievnost), gde preporuuje itanje klasinih filozofa i pisaca kao pripremu zaprouavanje Sv. Pisma i hrianskog teolokog uenja.

Naslee antike i helenizma prisutno je i u estodnevu, gde piui o biblijskojkosmogoniji, odn. stvaranju sveta za 6 dana, unosi mnoga saznanja prirodnih naukahelenistikog perioda. Ovo delo je sastavljeno od devet homilija, koje je itao u svojojcrkvi tokom uskrnjeg posta. Nastojao je da rei Starog zaveta uskladi sa antikomnaukom. Osim estodneva, napisao je i egzegezu psalama i dela proroka Isaije.

II Za istoriju hrianske dogme veoma je vaan uticaj helenistike filozofije nanjegove teoloke formulacije u razreavanju problema dogme o Svetoj Trojici. Uticaj

se ogleda u tenji da se kategorije crkvenog predanja ugrade u jedan vri sistem, dase otkloni svaka dvosmislenost izraza i pojmova. Helenistiko filozofsko naslee se unjegovoj teologiji ogleda prelomljeno kroz prizmu biblijskih sadraja. Oslanja se naBibliju i na nju se poziva kao na merilo svega. Ali on shvata da Biblija ne sadri sveformulacije hrianskog uenja, da je

sadraj biblijskog teksta proiren i obogaen nepisanom tradicijom, i zato prviodluno istie znaaj usmenog predanja za teologiju. Sve to je izraeno u nekimnjegovim isto dogmatskim delima:

1. Spis protiv Evnomija (364.)2. O duhu svetom (De spiritu sancto) (375.)3. O duhu (neto stariji i manji spis od prethodnog.)EVNOMIJE (jeres evnomijanstvo) je zastupao ekstremni vid arijanstva da je Sin kao

roen slian Ocu samo u moralnom pogledu, dok je u pogledu sutine i bia apsolutnoneslian,

. Po Evnomiju, Bog se u potpunosti moe saznati, i njegova teza je ZnamBoga, kao to Bog zna sebe.

Vasilije se Evnomiju suprotstavlja tezom o nesaznajnosti Bojeg bia i nunostimoralnog preobraaja radi bogosaznanja. Za odnos sina prema ocu utvrdio jeformulaciju triju ipostasi (tri ipostaze), u jednom-jedinom, supstancijalnoidentinom boanskom biu. Sin je potpuno isti kao Otac, a sa njima i Sveti Duh.

34


39/112


- 11 -

Termin ipostasis () kod njega oznaava lice, a za bie tj. sutinu zadravatermin usia (). Razlike izmeu Oca, Sina i Duha su ipostasne.

III Moralnoj strani teologije posvetio je nekoliko dela:

1. Etika je njegov rani spis, koji se sastoji od 155 stihova navoda iz Novogzaveta, a sastavljen je u vidu antologije, sa predgovorima O sudu bojem i O veri2. molitve, pisme, prerade liturgije (autorstvo sporno)3. veliki spev Asketikon, koji se sastoji od velikih (55) i malih pravila (313 kraih

paragrafa), o zajednikommonakom, manastirskom ivotu, koji se ponekad navodekao Velika kateheza i Mala kateheza.

Sauvana dela su mu Protiv Evnomija, O svetom duhu, nekoliko beseda, spis okrtenju i pisma potinjenima.

6. GRIGORIJE NAZIJANSKI zvani TEOLOG (Bogoslov) (239./30. posle 390)Sa Vasilijem Velikim, Atanasijem i Jovanom Zlatoustim cenjen je kao jedan od

etvorice vaseljenskih uitelja crkve. Jedan je od trojice tzv. Velikih Kapadokijaca.Njegovo uenje oznailo je ranu epohu i istoriji istone teologije i veoma je uticalo nadogmatiku vaseljenskih sabora. Za razliku od Grigorija Niskog i Vasilija, on je veomajasan i nedvosmislen u svojoj ortodoksiji. Bio je mistika i pesnika priroda, povuen ikontemplativan, i prilino krt i na reima i na peru. Vasilije je u duhovnom pogleduuvek bio iznad njega.

Rodio se oko 329.g. u Arijanzu, blizu Nazijansa, u Kapadokiji. Odrastao je u

svetenikoj porodici i bio veoma introvertan. Bio je vrlo posveen hrianstvu, ali jesve inio pod pritiskom i asistirao je ocu. Otac ga je naterao i da se zamonai.Znaajnu ulogu u njegovom ivotu imala je i njegova majka, sv. Nona. kolovao se unajznaajnijim centrima helenistikih naunih tradicija: Cezareji palestinskoj,Aleksandriji i Atini. Tu se i upoznao i sprijateljio sa Vasilijem. U Kapadokiju se vratiozajedno sa Vasilijem, 356.g. Povlai se sa njim na Iris, predan je askezi ikontemplaciji. U Nazijans se vraa 361, kada je njegvo otac ve episkop, i bivarukupoloen za prezvitera. Kada je Vasilije postao arhiepiskop Cezareje (370.), onGrigorija hirotonie za episkopa Sasime, ali Grigorije to ne prihvata i bei u pustinju.Vasilijeva smrt i borba sa arijanstvom vraaju ga u svet. Na poziv iz Carigrada, 379.oldazi tamo i postie veliki uspeh svojim besedama o Bogu-Logosu, u kojima je

razraivao dogmat o svetoj Trojici. Zbog tog uspeha, izabran je za carigradskogarhiepiskopa 381.g. Na drugom vaseljenskom saboru (381.g.), zbog opozicije egipatskihi makedonskih monaha podneo je ostavku pre nego to je sabor zavrio sa radom. Uzaviaju je ostao do smrti, oko 390.g, i u tom periodu je nastalo njegovo uveno delo govor O bekstvu (od episkopske dunosti)- u kome daje idealnusliku duhovnike slube. Nikada nije imao porodicu. Iskreno je verovao u zagrobniivot, a hrianstvo je shvatao kao uenje za budui ivot.

Dela:

Epitet Teolog dobio je zbog beseda o Bogu-Logosu () one su odigralepresudnu ulogu u razraunavanju sa arijancima u Carigradu, i to u trenutku kada jearijanska frakcija imala u svojim rukama sve carigradske hramove, a mala grupa

35


40/112


- 12 -

ortodoksnih sledbenika nikejske dogme imala je samo manju bogomolju vaskrsenjaAnastasije. Na II ikonoborskom saboru, 787.g. proglaen je Ocem oeva.

Vano: Izlaui doktrinu nikejskog simvola vere (325.) Grigorije je uveo red unesreenu terminologiju tzv. linih svojstava (idiotites ) Oca, Sina i sv.

Duha. Termini koje je on tada upotrebio zadrali su se u pravoslavnoj teologiji dodanas. Priroda, tj. sutina i Oca i Sina i Duha je jedna: to je boanstvo, jedinstveno,nedeljivo, jer je apsolutno, i kao bie po sebi nije ni u kakvim odnosima (relacijama).Svet boanstva je zaokrugljen i po sebi apsolutan i autarkian. Ali lica, kao posebnakategorija boanskog trojinog postojanja, u svojoj jedinstvenoj sutini ive umeusobnom odnosu, i taj odnos se izraava Grigorijevim terminima: neroenost zaOca, roenost za Sina i ishoenje za Duha. Ovo razlikovanje je bilo znaajno za ishodteoloke diskusije o svetom Duhu.

makedonijanstvo

Episkop carigradski, Makedonije, osporavao je savrenu i pravu boansku prirodu nesamo Sina, nego i Duha. Grigorije se odluno protivi toj doktrini, istiui istovetnostprirode sva tri lica. Sv. Duh je savreni Bog, ali i samostalno lice. Njegov odnos premaOcu se definie kao ishoenje.U ocu se sueljavaju ipostase.

apolinarijanstvoGrigorije je sistematski polemisao i sa shvatanjima jeretika Apolinarija, razraujui i

na taj nain hristoloku doktrinu. Apolinarije iz Laodiceje je propagirao doktrinu bliskumonofizitizmu, da Hrist ima ljudsko telo i duu, ali boanski um. Nasuprot njemu,Grigorije insistira na potpunosti ljudske prirode u Hristu. Sav Logos je sjedinjen sacelim ovekom u Isusu. Otuda je u Isusu ljudska priroda predstavljena potpuno, kao

dua i kao um, tj. duh nus,pnevma (, ). To je dosledna primena trinitarneortodoksije u oblasti hristologije: ako je Logos savreni Bog, onda je Hristu, savrenomBogu Logosu mogao odgovarati samo savreni umni ovek. Grigorije tu nasluuje isoterioloki smisao ove celovitosti: samo je totalno sjedinjenje moglo dovesti dototalnog spasenja.

Grigorijeva teoloka doktrina je je najv

Philologie byz

Documents

Transcript of Philologie byz