~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

PAVLESMOLJONI

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

adimak Smoljoni, Pavle dobio je kao osmogodišnji dečak podnaročitim okolnostima, o kojima ćete sada čuti.

Njegovo pravo ime bilo je Tihomirov. Bio je sin zemljoradnika uSosnovki, jednom od najsiromašnijih sela pokrajine Mogilev (Rusija).Porodica se sastojala od oca, majke i dvoje sitne dece, desetogodišnjeŠure (Aleksandre) i osmogodišnjeg Paše (Pavla). Međusobno su sevoleli i bili pobožna porodica. Bili su cenjeni u vlastitoj opštini a i u celojparohiji.

Za slave ih je posećivao sveštenik i kartao se sa ocem, ali ne za pare,nego samo da prekrate vreme, tako da bi onaj koji bi izgubio, "dobio ponosu" od pobednika. Ako je jedan od igrača imao novca, deca bi otišlapo rakiju. Onda bi od rakije svi bili dobre volje, a sveštenik koga su svizvali "tatica" poučavao bi ih govoreći: "umereno piti nije greh, samGospod Isus veselio se na svatovima u Kani i pretvorio vodu u vino".Deca su stajala oko njih i znatiželjno posmatrala kako bi sesveštenikov nos počeo crveniti, bilo od votke ili od karata, koje mu jeotac uvek − kad bi dobio partiju − znao vrlo spretno udariti o nos.Dobričina sveštenik govorio bi mu pritom promuklim glasom: "Ali kojipretrpi do kraja, blago njemu − i na mene će jednom doći red, a ondase pazi, dragi moj, jer stoji napisano: 'ne budite nikome ništa dužni' i'kojom merom merite, takvom će vam se odmeriti'.

SMRT RODITELJA

No, uskoro se približio kraj ovom bezbrižnom životu. Više nerodnihgodina za redom prisililo je seljake iz Sosnovke da razmišljaju o selidbi

1

na Sibir. Sastajali su se, radi savetovanja i konačno su se dogovorili daće poslati predstavnike koji treba da pronađu odgovarajuće zemljište uSibiru. Među tim izaslanicima bio je i Tihomirov kao pametan i okretančovek. Poslanici su se vratili posle tri meseca i izvestili da su u okoliniTomska pronašli dobru i plodnu zemlju. Seljaci su prodali svoja imanjai spremili se za seobu. Na put su krenuli vozom, seljaci iz Sosnovkezauzeli su nekoliko vagona. Bilo je to 1897. godine.

Tada se putovalo vrlo dugo a na železničkim stanicama su bile velikegužve i iseljenici su morali dugo čekati, čak i više nedelja, da bi ondakonačno mogli krenuti dalje. Duge dane i noći čekali su u nekim malimprostorijama stanice spavajući nagurani po podu. Vruće vode nije bilodovoljno za sve. Toplo jelo u kafanama nisu mogli sebi da priušte. Itako su se ovi siromašni ljudi hranili sušenim haringama i pilineprokuvanu vodu. Počeli su obolevati na stomak, neki čak i od kolerekoja je harala većinom među odraslima. Blizu Tomska oboleo je iTihomirov. Svi simptomi su govorili da je u pitanju kolera. Njegovažena i deca su se preplašili kada su ga na jednoj stanici izneli iz voza, iostavili ležati u baraci za zarazne bolesti (karantin).

Samo po sebi se razume, da je i žena sa decom izašla iz voza,prekinula putovanje, i smestila se kraj ograde koja je služila kao branaod velikih nanosa snega. Odatle je išla svaki dan pitati šta je sa njenimmužem. Vesti su bile svaki dan sve žalosnije. Posle tri dana, žena jesva utučena žalošću, rekla svojoj deci da je i ona bolesna. Srce joj sekidalo od bola kad su je bolničari odvodili od njene dece. Deca suizgubila svaki oslonac i sigurnost. Majka se teško rastajala sa decom,sluteći, da ih više nikad neće videti. A više od vlastite smrti mučila ju jepomisao, šta će biti sa njenom dragom i sitnom dečicom − oni ćepostati siročići, u tuđem svetu.

I majku su odneli u baraku. Plačući deca su tračala za bolničarima kojisu pred njima zatvorili teška vrata barake. Deca su bila nesretna iusamljena. Šura i Paša su bili van sebe, obilazili su baraku zovućimajku i oca. Stražari su ih grubo psovali i pretili im batinama, ako neodu dalje od barake. Ali deca nisu prestala vikati i moliti da ih puste

2

unutra, govorila su da će radije umreti zajedno sa roditeljima nego dažive bez njih. I tako su mnoge sate obilazili baraku, dok ih hladna noćnije primorala da pomisle na topliju odeću koja im je ostala kod ogradesa ostalim prtljagom. Kad su došli do tog mesta gde su poslednje noćispavali, njihov prtljag je nestao − neko ih je pokrao. Neko sepolakomio, za bednim prtljagom siromašnih iseljenika.

Deca su se zavukla iza ograde i stisnula jedno uz drugo da bi se malougrejala. Šura, kao starija, vrlo se brinula za brata. Nije ni oka sklopilasve do svanuća. Noć joj se činila dugačka kao večnost. Čim se Pašaprobudio opet su požurili kod barake. Stražar kojeg su tu sreli, reče im:"Uzalud dolazite. Jutros smo vašeg oca izneli mrtvog, a i vaša majkaće takođe danas okončati".

Nije bilo moguće prisiliti decu da se udalje od barake. Neprestano sugledali prema prozorima i dozivali majku. Zar će onaj njima tako dragglas zauvek ućutati? Hoće li od njihove majčice do uveče ostati samohladan leš?

Da, uveče su čuli, da je i majka umrla. Zagrlili su se tamo kod ograde igorko plakali. Te noći nije spavao ni Paša, neprestano je žalio i plakaoza ljubljenim roditeljima. Leđima naslonjen na ogradu gledao je prugukako se gubi u daljini i još jednom je u mislima proživljavao svedogađaje od poslednjih par dana. Konačno, kad je primetio voz koji sepribližava, reče: "Šura, neću da živim bez oca i majke. Dođi, idemo dalegnemo na prugu. Voz će nas smrviti i svemu će biti kraj. Zašto daživimo? Ne možemo biti nikome od koristi!" Govoreći tako, uze Pašasvoju sestru za ruku da je odvuče do šina. Šura se zgrozila. Zagrlibrata i poviče: "Ne, nikako! Bojim se! To je strašno!" − "Onda pustimene, ja ću sam skočiti pod voz", vikao je dečak. Dok su semeđusobno borili voz je protutnjao pored njih. Paša se bacio licem nazemlju i naricao glasno: "Zašto si me zadržala! Ne želim više da živim!"

Ali, starija sestra mu je prijateljski objašnjavala da ovakve misli moraodbaciti. Dugo mu je trebalo da se smiri, obećao je da više nećerazmišljati o samoubistvu, i da je neće ostaviti, samu samcatu na ovom

3

svetu. Deca su se umirila i stisla jedno uz drugo kraj ograde i čekala dasvane. Odlučili su da će ujutro poći roditeljima na grob. Bila je tobeskrajno duga noć za promrzlu i gladnu decu. Kad je konačno počelosvitati požurili su na groblje, gde su u jednom ćošku sahranjivali mrtvekoji su umrli od zaraznih bolesti. Molili su grobara da ih pusti unutra ida im pokaže gde su im grobovi roditelja. Ali ovaj ih je grubo oteraorekavši: "Ove noći doneseno je celo brdo mrtvih! Baš ja znam ko je ko iko je gde sahranjen!"

Ne saznavši ništa, gledali su uplakanim očima kroz pukotine ograde nasveže humke mokre gline, razbacane po grupama. Dugo su tamostajali i plakali dok ih grobar nije opet oterao. Držeći se za ruke,slomljeni od bola, deca su hodala tiho natrag do ograde koja je bilajedinim svedokom muka koje su ih zadesile u proteklih pet dana odrastanka sa njima najdražim bićima − oca i majke. Ovo mesto bilo jesiročićima jedini dom. Počeli su razmišljati šta da rade dalje. Plašili suse da ih ne pošalju u barake za siročad, ali su zaključili da će im to ipakbiti jedina zaštita od gladi, koja se čim dalje tim neumoljivije javljala.Njihove skromne zalihe i posljednji novci, sve to je nestalo saukradenim prtljagom.

BEKSTVO IZ LOGORA

Teskoba je pala na usamljenu decu, gladnu i promrzlu. Noć je padala,visoko nad njima ševe su pevale svoje poslednje pesme. Došla je jošjedna noć. Zajednička žalost ih je još tesnije povezala. Šura je htelanadoknaditi svom malom bratu majku. Ljubila ga je i tešila: "Ne smemoočajavati, dragi moj, Gospod Bog nas neće ostaviti".

Ujutro, deca su odlučila da odu do najbližeg sela, da zamole zakomadić hleba. Tamo se neko izdera na njih: "čiji ste? što tu radite?"Pojavio se nepoznati čovek u uniformi i sumnjivo ih pogleda. Bili sutoliko prestrašeni da mu nisu odmah mogli objasniti da su decaiseljenika i da su im roditelji juče umrli. Čovek im je zapovedio da pođu

4

sa njim, u logor. Tamo su ih odmah razmestili u barake za siročad.Deca su se toga veoma uplašila, jer je to značilo i njihovo odvajanje.Logor za devojčice bio je nekoliko voznih stanica dalje. Bez obzira namolbe i plač dece, Pašu su odvukli u baraku za dečake, a Šuru je prvivoz odveo do stanice gde je bilo devojačko sirotište.

Paša je došao u baraku u kojoj je već bilo smešteno oko tri stotinedečaka. Neki su tu, već bili dosta dugo. Prilagodili su se novimokolnostima i bili su veoma razuzdani. Novajliju su primili sapodsmehom i tukli ga. Paša je celu nedelju potajno razmišljao o tome,kako će pobeći iz ove barake. Okolina mu je bila neizdrživa. Vladao jenemar u pogledu potreba dece, dečaci su bili grubi, svađali se i tukli, aza jelo dobijali su neku odvratnu posnu čorbu. Čekao je samo zgodnupriliku da pobegne. Deci je naime, bilo zabranjeno udaljavati se odbaraka bez pratnje. Paša nije više mogao odlagati. Jedne mrkle noćiizašao je napolje, preskočio ogradu na najnižem mestu i počeo trčati,kao da ga gone, udaljavajući se sve više od logora.

Na oko pet kilometara od barake počinjala je velika šuma. Tamo sePaša osećao sigurnijim. Nije više trčao, nego je samo brzo hodao ipazio da ne izgubi ivicu šume da ne bi u njoj zalutao. Dugo je hodao.Konačno ga je savladao umor. Legao je pod drvo i odmah zaspao.Sanjao je da su ga uhvatili i doveli natrag u logor. Tamo su ga tukli ineprestano mu u grlo sipali onu odvratnu posnu čorbu.

Probudili su ga zraci toplog prolećnog sunca koje je stajalo već visoko.Preglasni pev ptica ga je skoro oglušio. Činilo se kao da operni pevačižele pokazati svoju veštinu ovom nametniku. Paša se digao irazmišljao šta da radi. Odlučio je da pođe natrag u svoj rodni kraj uSosnovku.

Tako bi voleo videti tu svoju sestricu, ali kako i gde da je nađe?Zgražao se kod pomisli da bi ga mogli uhvatiti i poslati natrag u logor.Odlučio je zato da će radije poći napred, što dalje od strašnog logora.Tamo dalje podrobno će raspitati za put kući.

5

MEĐU RAZBOJNICIMA

Hodao je celi dan. Izbegavao je naselja. Samo u nekom dvorcuzamolio je komadić hleba. Kad se približavala druga noć, zašao jedublje u šumu da prenoći. Legao je pod veliko drvo i zaspao; pre zorega neko udari i reče: "Hej mali, ustani! Što tu ležiš! S kim si tu?" Pašaje ustao i ugledao tri jaka čoveka naoružana do zuba. Uplašio se.

"Ne boj se! Mi ti nećemo učiniti ništa na žao. Reci kako si došaoovamo?" Kad je Paši bilo jasno da to nisu ljudi iz logora, kazao im jeotvoreno sve šta je doživeo i gde ide. Ljudi su ga pažljivo slušali.Svideo im se ovaj razuman i odvažan dečak. Nakon kratkogsavetovanja uzeli su ga sa sobom "da ne bi izginuo". "Od ovog dečakamože biti nešto!" Nije se bojao pobeći iz logora, a sada se hteo upustitina tako daleki put. Moramo ga "po naški odgojiti!" Rekli su mu svojuodluku. Hvalili su mu način svoga življenja i obećavali mu, da će mu bitidobro sa njima. Paša se nije usuđivao negodovati, jer se plašio ovihnaoružanih nepoznatih ljudi.

Pošao je sa njima dublje u šumu. Na jednoj čistini čekao ih je nekidrugi čovek sa osedlanim konjima. Uzeo je Pašu ispod pazuha iposadio ga gore na konja ispred sebe i krenuli su. Posle dugogputovanja po sakrivenim šumskim putevima, stali su. Konje su odveli azajedno sa Pašom provukli su se kroz uski otvor među panjevima kojeje oluja izlomila. Posle nekoliko minuta hoda gustom šumom došli sudo čistine. Tamo je bilo otprilike dvadeset ljudi, većinom naoružanih inekoliko žena.

Svi su se se okupili oko malog, poderanog i prljavog zarobljenika.Obasipali su ga pitanjima: ko je, odakle je... Konačno ga vođa zapita:"Kako se zoveš?" "Paša, Pavle!", odgovori glasno dečak. "Kako sezoveš prezimenom?" "Tihomirov!" "To ime ti ne pristaje kod nas. Odsada ćeš biti Smoljoni − jer si kao smolom uprljan, reče vođa smejućise. Od tog trenutka svi su ga zvali Smoljoni − ovo novo prezime svimase sviđalo.

6

Paša je sada znao da je upao među razbojnike (hajduke). Postepenose upoznao sa novim načinom života, a na kraju mu se to i svidelo.Bezbrižna sloboda, dobra hrana i veselo, lakoumno raspoloženje −time su ga ovi ljudi pridobili i on je prestao razmišljati na Sosnovku.Samo svoju sestricu Šuru nije mogao zaboraviti. Često je žalio zanjom, jer je misleo da je i ona možda već mrtva.

Mali Smoljoni je postao veoma brzo miljenik cele bande i bio im je nazabavu. I sam se već živo zanimao za njihove akcije i sa nestrpljenjemčekao svaki novi plen. Dan za danom sve je više srastao sa ovimbezbožnim životom i brzo je zaboravio šta su mu nekad roditelji govorilio grehu i krađi. Sada je sa veseljem pregledavao ukradene stvari i bezdaha slušao kako su razbojnici, vrativši se, pričali o svom "poslu".

Tako je prošlo osam godina. Šesnaestogodišnji Smoljoni priključio sepohodima ubijanja i pljačke ove bande, bio je u tome spretan, bistar ipreduzetan. Imenovali su ga ubrzo vođinim zamenikom. Svojimrazbojništvima naterali bi u strah stanovništvo u celom okrugu. Gustešume su im bile odlično sklonište. Činilo se, da ih niko ne može sprečitiu njihovim razbojništvima. Svakog bi opljačkali ko bi im stao na put, amnogo puta su se upuštali i u ubistva.

OBRAĆENJE

Sve međutim, ima svoj kraj. Jedne jeseni dogodilo se nešto, što jedonelo potpuni preokret u njihovom životu.

Jedan deo bande vođen Smoljonijem napao je dva čoveka koji suputovali kroz šumu. Bez milosti su ih pobili, a konje, odela, obuću iprtljag uzeli. Gotovog novca našli su samo malo. Osim raznogdomaćeg posuđa, u jednoj vreći pronašli su dve knjige. Hteli su ihbaciti, ali su se predomislili smatrajući da će to biti dobar papir zamotanje cigareta. Smoljoni je knjige uzeo kod sebe.

7

Kad su uveče razbojnici još jednom pregledavali šta su po danupokrali, došle su Paši knjige u ruke. Počeo ih je listati. Jedna je imalanaslov: "Glas vere". Druga je bila Novi zavet. Iz mlađih dana ostale sumu blede uspomene na tu knjigu. Kod kuće u Sosnovki imali su njegoviroditelji takođe Novi zavet.

Smoljoni ležeći na klupi, gledao je iz dosade u knjigu, koja mu seotvorila na mestu gde je pisalo: "Nema ni jednoga razumna, ni jednogakoji traži Boga, nema ga koji čini dobro, nema ni jednoga čistoga.Njihovo je grlo otvoreni grob, varaju svojim jezicima, zmijin je otrov podnjihovim usnama. Njihova su usta puna kletve i gorčine. Njihove sunoge brze da prolijevaju krv. Na njihovim je putevima raskopavanje inevolja, nisu poznali put mira. Nema Božjeg straha pred njihovimočima." (Rim. 3:11−18).

Zamislio se. "I onda je bilo takvih ljudi kao što smo mi... Njihove sunoge brze da proliju krv..." Tu mu se pojavi pred očima slika, kako sudanas na svojim brzim konjima stigli ona dva putnika, koji su ih molilida im poštede život, ali on i njegovi drugovi oduzeli su im živote bezikakvog sažaljenja.

Bilo mu je, veoma nelagodno da se svega toga seti. Pomislio je, "kakvisu to mogli biti ljudi? Zašto su imali sa sobom ovakve knjige?" Opet jepočeo listati po njima u nadi da će nešto naći, što će mu reći ko su biliti ljudi. Ali nije našao ništa, nikakav dokumenat, papir iz koga bi se dalovideti ko su ova dvojica bila i odakle su došla. Samo je na naslovnojstranici pisalo: "15. maj 1898. dan mog obraćenja Gospodu, dan mogapokajanja i novog rođenja. Toga dana mi je Isus oprostio i oprao mojegrehe Svojom svetom krvlju".

Šta je to trebalo da znači, to Smoljoni nije razumeo. Okretao je listovedalje i čitao, te mu se otvorilo. "Ili ne znate da nepravednici nećenaslediti Božje carstvo?" Onda su bili nabrojeni različiti poroci a posleje još rečeno: "I ovakvi ste bili neki, nego ste se oprali i posvetili iopravdali imenom Gospoda našega Isusa Hrista i Duhom Boganašega" (1. Kor. 6:9−11). Onda je pročitao molitvu nekog čoveka: "Evo

8

pola imanja svojega dat ću siromasima i ako sam koga prevario, vratitću četvorostruko" (Luka 19:8). Još je nekoliko listova prevrnuo i taknulaga 23. glava po Luki u kojoj je opisano raspeće Gospoda Isusa.Najviše ga je dirnulo što su sa Isusom bila razapeta i dva razbojnika ida se jedan od njih pokajao i priznao svoje grehe, a onda mu jeGospod Isus obećao raj. Smoljoni je zatvorio knjigu i sakrio je podjastuk. Zamotao se u gunj i hteo zaspati. Ali san nije dolazio. Uzalud setrudio da otera dosadne misli i da zaspi. Stalno su mu u misli dolazilaona dva čoveka, kako su na kolenima ga molila da im se smiluje − daih ne ubije.

Tek pred zoru je zaspao. Probudio se sa velikim nemirom u srcu.Drugovima je bio očit njegov izgled − koji je govorio da ga nešto teškomuči. Nisu znali šta je uzrok tome. Mislili su da je bolestan.

Drugovi mu nisu dali mira od kako im je počeo čitati iz knjige koju jeuzeo od ubijenoga. Njegovo čitanje pobudilo je u svima nemir. Pitali suse: "kakva je to knjiga, koja unosi toliko uznemirenja među nas?" Jednisu je hteli spaliti, kao prokletu knjigu, drugi su bili znatiželjni i želeli suje još više čitati.

Kad su bili svi zajedno pročitao bi im Smoljoni ona mesta koja su gatoliko uznemirila. Svi su ga pažljivo slušali. Jedan od mlađih članovabande rekao je, da je to Novi zavet i da ga dobro poznaje. "Moja majkaje bila štundistkinja (naziv za verne u doba carske Rusije, evanđeoskihrišćani) i uvek je čitala Evanđelje, često me vodila na sastanke gde sečitalo iz te knjige."

Dugo su muškarci sedeli zajedno, slušali i onda šutke odlazili. Većinaih je bila potištena. Niko nije mogao shvatiti zašto ta knjiga, tako silnodeluje na njih. Od tog dana češće su se sastajali na čitanje. Uticaj teknjige bio je tako silan, da joj se nisu mogli oteti.

Prošlo je mesec dana. Onaj mladi razbojnik koji je imao majkustundistkinju, izjavio je otvoreno pred drugovima, da ne može više daljevrši ovaj zločinački zanat. To isto je izjavio i Smoljoni. Svi razbojnici su

9

ih promatrali, kako kleče i mole sa suzama u očima. Na kraju je i samvođa tako učinio, i svi su sledili njegov primer.

PREDAJA ZAKONU

Sada se postavljalo pitanje, šta da rade, kako da započnu drugačiji −novi život. Bilo im je jasno da se moraju predati vlastima. Da li će immeđutim biti moguće nadoknaditi i vratiti ono ukradeno, ako već nevišestruko, a onda barem delimično? To je bilo očigledno nemoguće.Stoga, nije im ništa drugo preostalo, nego da se predaju vlastima. Svise nisu sa time složili. Jedino onaj mladić koji se prvi odlučio, Smoljonii još njih petoro, odlučilo se da će priznati sve svoje krivicezastupnicima pravde.

Došao je dan rastanka. Rastanak je bio dirljiv. Drugovi su zamoliliSmoljonija da im poslednji put pročita nešto iz Novog zaveta. Otvorio jeknjigu tamo gde se opisuje ozdravljenje dvojice opsednutih, koji suživeli u grobova, i kako je Gospod Isus isterao sve nečiste duhove iznjih, i kako su oni izlečeni pošli za Njim. "Tako ćemo i mi", rečeSmoljoni, napustiti naš grešni život. Prestanimo činiti zlo ljudima ipođimo za Hristom". Posle ovih reči Smoljoni je pao na koljena i glasnopriznavao svoje grehe. To isto su učinili i drugi po njegovom primeru.Između glasnog plača i uzdaha čule su se pojedine reči i povici:"Oprosti, oprosti... meni... nama ... nemoj spomenuti... operi me krvljusvojom... daj mi snage... da više ne... obećavam...! Zatim su serazbojnici izljubili i rastali. Jedni su sišli su sa svojim oružjem u najbližemesto, a drugi su se razišli po različitim putevima.

Čvrstim korakom, odlučno, odlazio je Smoljoni sa drugovima u grad.Odmah u prvoj ulici ogledali su se na njih užasnuti građani koji nisumogli shvatiti odakle su se stvorili ovi naoružani i čudno obučeni ljudi.Na uglu glavne ulice pitali su stražara gde stanuje državni tužilac.Stražar im je pokazao na veliku kuću u istoj ulici i razbojnici su ušliunutra. Već unapred su se dogovorili da će Smoljoni kao najsposobniji

10

od njih, izneti pred zastupnika čitavu stvar.

Došli su u veliku, svetlu, parketiranu sobu gde je već nekoliko ljudičekalo na dolazak činovnika. Pred ulazom sobe stajao je vratar.Smoljoni mu se približi i reče: "Molim vas, javite gospodinu državnomtužiocu, da želimo sa njim govoriti". Vratar je sa nepoverenjempogledao naoružanu grupu ljudi i zapita ih je: "Po kakvom posludolazite?" Smoljoni reče: "Po vrlo važnom poslu".

Vratar je ušao, i nedugo iza toga stajali su razbojnici pred starijim,dostojanstvenim gospodinom koji je bio vrlo iznenađen neočekivanompojavom sedmorice naoružanih ljudi.

Ni razbojnici se nisu dobro osećali stojeći nasuprot zastupniku zakona,iako su se na ovaj neobičan korak, dobrovoljnog priznanja odlučili još ušumi.

"Dozvolite da vam razjasnimo ko smo i zašto smo došli ovamo." Takoje počeo Smoljoni drhtavim glasom. "Mi smo razbojnici, ali nas se netrebate plašiti, došli smo da vam priznamo sve naše krivice i da ihokajemo. Uviđamo koliku smo nepravdu činili i dolazimo da izdržimokaznu koju zakon određuje za naša razbojništva. Činite sa nama kakonalaže pravda. Evo naše oružje." Rekavši to, svi brzo odložiše svojeoružje na gomilu.

Državni tužilac je bio potpuno zbunjen i nije se mogao snaći. Jošnikada mu se nije dogodilo da bi razbojnici sami sebe optuživali, i da bise dobrovoljno predali zakonu. Konačno pozove stražare. Za nekolikominuta pojavio se odred naoružanih vojnika sa jednim oficirom. Nakonsaslušanja, sastavljen je zapisnik i stvar je predana sudu.

Dok je Smoljoni kod saslušavanja pričao svoje doživljaje, pa i to šta jenjega i drugove prisililo da napuste razbojnički život po šumama,državni tužilac a sa njime i svi prisutni bili su silno ganuti, i neki sunespretno sakrivali suze. Nikako nisu mogli poverovati da je ovakvanagla i temeljna promena zločinaca mogla biti uzrokovana samo

11

spoznajom Evanđelja.

"Neću se više zvati Smoljoni, nego Pavle Tihomirov, od sada želimslužiti Bogu i ljudima i želim izdržati kaznu propisanu zakonom, bezmrmljanja. Sada smo u vašim rukama." Tako je govorio mladić i svidrugovi su mu povlađivali. Uzrujani državni tužilac dao je nalog da svusedmoricu zločinaca, odmah odvedu u zatvor i da ih drže sve do krajaistrage u samicama. Državni tužilac ostao je nasamo sa oficirom i dugosu razgovarali o ovom neobičnom događaju. Zločinci su obično negiralisvoje zločine ili su priznavali samo ono šta su morali, pod teretomčvrstih dokaza ili kad su bili uhvaćeni na delu. A ovi su ljudi došlidobrovoljno i sve su priznali. Kakva je to snaga Evanđelja, kad ovakopromeni ljude?!

Posle isteka radnog vremena državni je tužilac odmah otišao kući iispričao događaj sa razbojnicima svojoj ženi. Ona se takođe vrlozačudila svemu. Neko vreme je razmišljala i rekla: "I jedan razbojnikkoji je bio raspet na krstu zajedno sa Hristom, pokajao se, ali taj je visiona krstu i nije mogao pobeći. Ovi ljudi pak nisu morali doći, mogli su idalje vršiti razbojništva i ostati na sigurnom u šumi. Ovo je zaista velikidogađaj, koji se je jedva ikada zabeležio u sudskoj praksi."

Državni tužilac se nikako nije mogao smiriti. "Šta misliš Tatjana", rečesvojoj ženi, "da i mi počnemo čitati taj Novi zavet? Možda bi ondamogli razumeti kakva je to tu snaga koja ovako menja ljude? Mi tuknjigu uopšte ne poznajemo!" "Ja sam ga već čitala" reče Tatjanaozbiljno, "ali ne znam šta bi u njoj moglo tako delovati na razbojnike".

Državni tužilac Jurij Nikolajevič pođe da potraži u svojoj biblioteci Novizavet. Njegova žena je u kuhinji spremala za večeru. Jurij Nikolajevičuze naočare i otvori Novi zavet. Listao je po njemu i zadržao se kodJovanovog evanđelja, 20. glava i počne čitati. U mislima je hvalio deloMarije koja je žrtvovala skupocenu pomast. Izdajnika Judu, togpotajnog zločinca, osuđivao je kao kriminalca i našao njegova dela uparagrafima zakona.

12

Sav je bio užasnut radi Isusove svemoći kad je uskrsnuo Lazara,premda je telo već bilo u raspadanju i čudio se neveri učitelja zakonakoji su na vlastite oči videli ovo neviđeno čudo. Zamislio se nadznakom pšeničnog zrna koje mora umreti da bi donelo rod. Pravismisao ipak nije mogao shvatiti.

A kad je došao do mesta: "A kad budem podignut od zemlje sve ćuprivući k sebi", tada oseti snažno da mu je Raspeti tako blizu, da mu seduša probudila i priljubila se krstu, odakle je jednom odjeknulo:"Svršeno je!"

Sudija je razmišljao da li je to ona ista snaga koja je i Tihomirovasavladala. I kad je čitao na kraju 12. glave reči: "Koji se odriče mene ine prima mojih reči, ima sebi sudiju − reč koju sam ja govorio, ona ćemu suditi u poslednji dan", zgrozio se. Sada je već razumeo zašto suse zločinci odrekli svog zločinačkog zanata. Žena mu se vratila izkuhinje. "O čemu to razmišljaš, šta te to tako dirnulo?" upitala ga je.Jurij Nikolajevič počeo joj je tumačiti, ali nije znao zaodenuti ove novemisli u prave reči. Žena ga nikako nije mogla razumeti.

Noću Jurij Nikolajevič nije mogao zaspati. Tek što je zatvorio oči, čuoje: "Reč koju sam govorio, ona će mu suditi..." Činilo mu se da je i samoptužen i da paragrafi Božjeg zakona osuđuju njega − sudiju, za sveprekršaje koje je učinio u svom životu. Osuđuju ga na večnu propast ipaklene muke a on traži i zove branitelja ali ga ne nalazi. Kasno jezaspao, ali ni u snu nije imao mira.

Ujutro je pričao ženi šta je noćas proživeo i promislio. Ona je topripisivala nervozi koju je dobio od naporne službe. A kad je izjavio dase odlučio napustiti svoju službu, uplašila se i vikala, plašeći se da nijeizgubio pamet. Jurij Nikolajevič ostao je kod svoje odluke, jer je jasnospoznao da Božji Sin podignut na krst vuče i njega k Sebi i da će odsada biti njegovim ličnim Spasiteljem.

Pavle Tihomirov i njegovi drugovi bili su u samicama. Sve istražnesudije koje su ispitivali razbojnike, čudili su se njihovoj odluci, a najviše

13

tome što su ovi ljudi bili sasvim promenjeni i to uticajem Evanđelja. Zarje tolika snaga ove Božje knjige kad čovek u njoj traži istinu celimsrcem?

U celom gradu govorilo se o pokajanju bivših razbojnika i o naglojneobjašnjivoj ostavci državnog tužioca. A govorilo se i o tome da jezatvorski sveštenik tražio da uhapšenici budu izolovani, jer Tihomirov injegovi drugovi zavode ostale zatvorenike i navode ih na svojejeretičko verovanje. Bilo je teško ugasiti požar Evanđelja, koji se počeoširiti po celom zatvoru. Mnogi zatvorenici i neki stražari znali sunapamet 12. i 16. glavu Dela apostolskih koje su im se vrlo sviđale.

Posle godinu dana došao je rok suđenju sedmorici razbojnika. Obziromna njihovo dobrovoljno priznanje, državni tužilac nije se morao tolikotruditi sa sakupljanjem dokaza. Dotadašnji državni tužilac zastupao jetužene − kao njihov branilac. Molio je sudije da postupaju blago saovim ljudima koji su sami sve priznali i žele, živeti marljivim i poštenimživotom. No, uprkos svemu, bili su osuđeni svaki na deset godinaprisilnog rada − robije. Osudu su primili ponizno u saznanju da jezaslužena i nisu ulagali žalbu.

Suđenje je bilo javno. Kada su dali reč optuženima, svaki od njih sekajao, jednostavno priznajući da je kroz tolike godine činio zlo ljudima iposvedočio kakvu je promenu izvršilo Evanđelje u njegovoj duši. Mnogiod prisutnih, bili su duboko dirnuti i bilo je očevidno da je i u njihovimsrcima počelo klijati seme Božje Reči.

U ZATVORU

Po završenom suđenju razbojnici su bili poslani u različite zatvore uzemlji. Samo Tihomirov i Solovjev su ostali zajedno. Na rastanku dalisu svi obećanje da će ostati verni Gospodu, ma što se desilo i da ćesvima svedočiti o Njegovoj milosti.

14

Tihomirov i Solovjev poslani su u Zabajkalske krajeve. Po svimzatvorima kroz koje su se morali potucati na dugom putovanju,propovedali su kako Bog ljubi grešnika i kako je njih Evanđelje spasilo.Svuda je bilo ljudi koji su sa velikom pažnjom primali njihovosvedočanstvo. Kažnjenici koji su sada delili istu sudbinu zajedno saTihomirovim i Solovjevim, slušali su živu reč sa velikim zanimanjem aneki su se ubrzo i predali Gospodu. Posle dve godine uprava zatvoraim je dala skraćenje kazne, jer su nekad opasni i nemirni robijaši sadapostali sasvim mirni i dobrog ponašanja.

Tihomirov je stalno tragao za iseljenicima iz okoline Mogileva. Čeznuoje za tim da sazna gde se nalaze njegovi zemljaci a u prvom redusestra i da li je još živa. Sva pisma koja je slao u rodni kraj, ostala subez odgovora, često se sećao svoje sestrice. Kako bi joj želeo pričati osvom iskustvu i svom obraćenju od mrtvih dela u živu nadu u Hristu.

SUSRET SA SESTROM

Posle nekoliko godina, prilikom nekog državnog praznika dana jeamnestija nekim zatvorenicima. Pavle Tihomirov i Grigorij Solovjev bilisu oslobođeni pre vremena isteka kazne. Kad su se rastajali odkažnjenika koji su kroz njih došli do vere u Hrista, predali su ih kaosvoju duhovnu decu Bogu. Svi su plakali za njima.

Tihomirov i Solovjev pošli su peške smerom prema evropskom deluRusije u svoj rodni kraj, kojeg su se sećali samo kao u magli. S kimgod bi se putem ili na konačištu sreli, svaki se zanimao za njih. Pitali suih: "ko ste, od kuda idete i gde putujete?"

Životno iskustvo bivših razbojnika dirnulo je duboko srca i savesti imnogi su čeznuli za tim da se i sami predaju Bogu. U mnogimnaseljima nalazili bi vernu braću i sestre, sa kojima bi proživeli divnevečeri u bratskom razgovoru, uz Reč Božju. Verni su se radovali da jeEvanđelje pobedilo, obraćenjem izgubljenih grešnika i slavili su ime

15

Gospodnje zbog toga. U jednom naselju ostali su i preko nedelje, i dalisvedočanstvo pred velikom zajednicom o svome spasenju. Nastalo jepravo probuđenje i duše su se obraćale Bogu, a verni su bili puniradosti.

Došlo je i rano proleće. Reke su se izlivale, cela je priroda oživelaposle dugog zimskog sna. Ptice selice vraćale su se u jatima, u svojagnezda koja su napustila jesenas. Tihomirova i Solovjeva takođe jenešto vuklo u njihov rodni kraj, u domove, davno napuštene.

Na svom putu držali su se železničke pruge. Uzalud se Tihomirovnastojao setiti imena stanice na kojoj je izgubio roditelje i sestru.Čeznuo je za tim da nađe još onu ogradu koja je bila svedok tragedijenjegove porodice. Kada bi se setio šta je sve tamo doživeo, pošle bimu suze, plakao bi i jecao: "Ah, moji ljubljeni... zašto ste me ostavili,zašto se moram potucati sam po ovom svetu?" Onda bi se setio da isam Božji Sin nije imao gde glavu da skloni i da je bio usamljen usredsvoje rodbine.

Dan je bio pri kraju kad su se putnici približavali naselju na obali reke.Pitali su u prvoj ulici: "Ima li tu vernika?" Ljudi su im pokazali lepukućicu među visokim jelama. Kako su prilazili, videli su dvoje decekako se igraju pred vratima, a nedaleko od njih bila je lepo obučenamlada gospođa koja je ljubazno odvratila na njihov pozdrav.

Rekli su joj da su verni, i pitali je da li bi mogli dobiti prenoćište. Mladažena ih je uvela u kuću govoreći: "Za braću u Hristu, uvek će se naćimesta." Pozvala je svoga muža koji je radio nešto u bašti. Odmah jedošao, pozdravio je ljubazno goste i upustio se sa njima u razgovor.Žena je otišla da spremi čaj. Dok se voda grejala, podojila je dve kravei spremila večeru.

Šta svega nije bilo na stolu! Velike grudve svežeg masla, pavlaka,veliki lonac mleka, dve−tri vrste peciva, kuvana jaja i meki beli hleb,sve to je privlačilo oči izgladnelih putnika. Velika svetiljka obasjavala jeprostoriju. Domaćica je došla u beloj vezenoj kecelji i rekla mužu:

16

"Pozovi braću k stolu."

Svi su seli oko stola a domaćin se molio za blagoslov. Zahvalio se zagoste, molio se da ih Bog sačuva u veri i da blagoslovi hranu prednjima.

Prvi put u životu Tihomirov je sedeo za tako bogatim stolom i sa takoljubaznom porodicom. Srce mu se topilo od radosti i blaženstva. Dečaki devojčica zauzeli su takođe svoja mesta za stolom, gledajući goste islušajući ih pažljivo.

Tihomirov je morao prekinuti svoj govor koji je započeo još pre večere,upravo tamo, kad su razbojnici u gustoj šumi prvi puta čitali Novi zavet,kojeg su uzeli od ubijenih putnika. Sada je živo nastavio sa pričom,kako je Evanđelje postepeno ušlo u njegovo srce, i u srce njegovihdrugova, zatim kako su se kajali zbog svojih zločina, i kako su odlučilizapočeti novi život, kako su se predali sudu, i kako je državni tužilacpoverovao, i kako su bili osuđeni. Dalje je pričao kako je bilo pozatvorima na izdržavanju kazne, dok nije došla amnestija. Domaćininisu mogli ni oka skinuti sa gostiju, a domaćica je često brisala oči kojesu joj bile pune suza.

Kod pričanja, brzo je odmaklo vreme, veliki sat je pokazivao ponoć. Svisu kleknuli i hvalili Boga za Njegovu preveliku milost prema izgubljenimgrešnicima. "A gde nameravate sada?" upitala je domaćica, kad suustali sa molitve. "Odlučili smo otići u rodni kraj", odgovori Tihomirov."Imate li tamo možda rodbinu?" upita domaćica. "Da, Solovjev, joštamo ima vernu majku koja živi u okolici Kijeva. Ja nemam nikoga, nioca, ni majke, idem samo potražiti rodno mesto u okolini Mogileva.Najviše želim svojim sunarodnjacima objaviti vest o Hristu i Njegovojljubavi." "Jeste li već odavno siroče?" nastavi domaćica. "Izgubio samroditelje kad mi je bilo osam godina. Bilo je to ovde u Sibiru. Majka mije umrla dva dana posle očeve smrti.

Domaćica se naslonila rukama na sto i nagnula napred da boljepogleda Tihomirova u oči. Njen muž ju je sa zaprepaštenjem gledao i

17

nije mogao razumeti zašto ga tako posmatra, a ne ide gostima spremitikrevet za spavanje. Tihomirov je govorio dalje: "Sestra i ja ostali smosiročići, ona je bila nešto starija od mene. Dan posle smrti majkeizgubio sam i sestru, i do dan danas ne znam za nju. Mora da je umrlakao i većina siročadi u to vreme. Bila je to dobra devojčica i brinula seza mene kao rođena majka", zaplakao je Tihomirov.

Bela kao zid, u suzama, poviče žena: "Jesi li to ti, brate moj, Paša?!govori brzo, srce mi kaže da si to ti!" "Šura! Zar te moje oči zaistagledaju? Ti! Moj anđeo, moja draga sestrica", poviče, plačući poputmalog deteta.

"Da, ja sam to, tvoja sestra, ti moj mili! Koliko se moja duša žalostilaradi tebe!" Brat i sestra su se zagrlili, plakali i ljubili se. Onda jeTihomirov dotrčao do dece koja su zajedno sa majkom plakala. Pavleje, čas ljubio djecu, čas sestru, čas njenog muža.

I Solovjev je delio ovu zajedničku radost. Bio je vrlo dirnut nenadanimsastankom sestre i brata. Kolika je to bila radost. Šura je bila tolikorasejana, da nije znala što bi pre. Sve bi iznova grlila Pašu i uveravalase: "Jesi li to ti, moj brate? Zar te moje oči zaista gledaju? Ah, kolike lisreće. Kad ste se približavali našoj kući, osećala sam se kao da samnašla nešto vrlo dragoceno. U moje srce je došla velika radost, a janisam znala zbog čega je to. Odlučila sam odmah, da ćemo vas primitii ugostiti. Sama sam iskusila mnogo nevolja i zato uvek rado primamone koji trpe. Za tim je čeznulo moje srce danima. Sada već znam izašto. Pa došao mi je brat, koga nisam videla dvadeset godina − dugihdvadeset godina. Oh, kakve radosti!"

Iznova su svi kleknuli i vruće zahvaljivali Bogu tako, kao nikad, čak su ideca zahvaljivala i petogodišnja devojčica se molila: "Dragi Spasitelju,hvala Ti, da si nam doveo ujka Pašu." Svi su plakali a AleksejVasiljević zahvalio se Bogu na daru koji je poklonio njegovoj ženi. Biloje već tri sata, a niko nije razmišljao o odlasku na spavanje. Ni decanisu otišla spavati. Popili su još čaj, i razgovarali, dok su konačno kadje već počelo svitati, legli. Posle ovako potresnih događaja niko nije

18

mirno spavao. Paša je sanjao da čita razbojnicima Evanđelje u šumi,da se rastaje od njih, državni tužilac, sud... transport zatvorenika...robija...

Kad su posle malo sna ustali, kod doručka, opet novo divljenje Bogu izahvaljivanje za Njegovu milost i brigu za njih kao siročiće. Šura jemolila brata da još jednom opiše svoje doživljaje, od dana kad su serastali, tamo kod one ograde blizu železničke stanice. I ona je mnogotrpela u devojačkom logoru a ostala je tamo sve do kasne jeseni. Kadje došla zima, u barakama se nije ložilo, pojavile su se bolesti i mnogadeca su umirala. Onda su došli dobri ljudi iz okolnih sela i uzeli decu ksebi i tako ih spasili od hladnoće, bolesti i smrti.

Šuru je uzela siromašna verna udovica, koja je imala četvoro dece. Umaloj niskoj kućici sa slamnatim krovom Šura je preživela zimu, kodteta Dunje. Hleba su imali dovoljno. Teta Dunja im je čitala Novi zavet imolila se sa decom. U selu je bila i škola. Šura je marljivo učila i volelaje čitati. Najviše je čitala Novi zavet. Kad joj je bilo 14 godina predalase Spasitelju i zatražila krštenje. Onda su je primili i u zajednicu. Joščetiri godine su prošle i ona je postala devojkom. Bila je spretna uposlu i najbolja pevačica u zajednici. Svi su je voleli, a mnogi su mislilida je ona kćerka tete Dunje.

Njihov pevački hor posećivao je često okolna sela, a odlazili su takođei u gradove da pevaju. Jednom su tako došli u gradić, u kojem Šurasada stanuje sa svojim mužem. Na bogosluženju, nakonblagoslovljenog svedočanstva propovednika i lepih duhovnih pesama,obratilo se nekoliko ljudi Bogu. Među njima je bio i mladić zaposlen utrgovini. Posle godinu dana on se oženio Šurom. Sada žive zajedno uslozi i ljubavi.

Kad je Šura završila svoju priču, podsetila je Pašu kako se hteo bacitipod voz posle smrti roditelja i kako ga je ona sprečila da ne učini takoočajni korak, govoreći mu: "Nemoj očajavati, brate, Bog nas nećeostaviti!" Sada su se oboje setili reči iz Psalma: "Pojte Bogu, popevajteimenu Njegovom; ravnite put Onome što ide preko pustinje; Gospod

19

Mu je ime, radujte Mu se. Otac je sirotama i sudija udovicama Bog usvetom stanu svom. Bog samcima daje zadrugu, sužnje izvodi namesta obilna, a nepokorni žive gde je suša." (Ps. 68,4−6). Iznova suslavili Boga.

EVANĐELJE ZA RODBINU

Šura se složila sa bratovljevom namerom da se vrati u rodni kraj i dapozove rođake i prijatelje Hristu. Ali, njeno srce je čeznulo za tim da gaprati na putu i pomaže mu u ovoj službi spasavanja duša. AleksejVasiljević rado je dao svoj pristanak obećavši da će čuvati decu za tovreme, ali Šura je ipak odlučila povesti devojčicu sa sobom.

Posle tri dana krenuli su na put. U Kijevu od njih se rastao Solovjev, unadi da će kasnije opet doći k njima kad pronađe svoju majku. Šura jesa devojčicom i bratom nastavila put prema Mogilevu i tako su došlisve do Sosnovke. Tamo su se raspitali za rodbinu Tihomirov. Saznalisu da žive još dva očeva brata, dve tetke i nekoliko daljih rođaka. Svisu se začudili kad su se pojavili Paša i Šura, jer su čuli da su ubrzoposle smrti roditelja umrla i deca.

Uskoro su svi znali da su ovi njihovi nekadašnji zemljaci "evangelisti"jer nisu hteli piti votku, svedočeći, da se to ne pristoji hrišćanima. "Azašto ne bi?" Začudili su se ljudi, "pa i oni su hrišćani, a ipak su pilivotku kod svake zgodne prilike". Započeo je razgovor a sledilo mu je ičitanje Božje Reči. Ostajao bi dubok utisak, kada je Pavle pričao kakoje došao do promene u životu. Skoro svake večeri sastajali su sestanovnici Sosnovke kod Tihomirovih da čuju Božju Reč, a polako jekod njih, istina Božja slomila koru starih predrasuda i površne religijebez duha. Mnogi su od njih spoznali Hrista kao svog ličnog Spasitelja, iodlučili se Njemu predati celi svoj život.

20

PROGONSTVO

Došla su i iskušenja. Lokalni sveštenik je bio veoma ljut na "novoverce"i pozvao je policiju. Po svoj okolini je govorio da je došao neki robijaš,koji potkopava temelje pravoslavne vere među narodom. Ako vlastineće tome stati na put, onda će ta nova nauka potresti temelje i samedržave.

Noću u kuću Tihomirova banula je policija i odvela je Pavla u pritvor.Ujutro su došli istražni sudija i sveštenik kod šefa policije. PoslePavlovog saslušanja napisan je zapisnik. Presuda je glasila: "zavodinarod". Sve do sudske rasprave Tihomirov bio je zatvoren upokrajinskom zatvoru.

Šura se vrlo žalostila radi svog brata. Morala se vratiti u Sibir, a nije gamogla videti, jer su mu bile zabranjene posete. Posle nekoliko dana,napisao je Paša sestri malo pismo: "Draga moja sestro, molim tenemoj se žalostiti radi mene. Radujem se da sedim u zatvoru, ne kaorazbojnik i lopov, nego da sam udostojen imati udeo u trpljenju svogSpasitelja. Za mene je ovo velika radost, jer tu u zatvoru ima mnogoduša koje čeznu za otkupljenjem i mogu im u tome pomoći. Ne žalostise, nego se moli za mene. Ljubim tebe, tvoga muža i tvoju decu."

Prošla je cela godina, a da Pavle nije bio izveden pred sud. U tomrazdoblju nalazio se u tri različita zatvora. Svuda je propovedao Hrista imnogi su se probudili kroz pokajanje od greha, u novi život. Zatvorskisveštenici su molili upravnike da ih oslobode od toga jeretika, sektaša,sa kojim se ne može izaći na kraj.

Sud je osudio Tihomirova na dve godine izagnanstva u Sibir "radizavođenja pravovernih u štundizam (pokret vernih u bivšoj carskojRusiji, "evangelici").

Ubrzo iza presude, vodili su Pavla po različitim zatvorima, po Sibiru,koje je već tako dobro poznavao. Uspevalo mu je poslati vesti Šuri, tj.kojim će vozom i kada prolaziti pored stanice, koja je njima bila

21

najbliža. Došli su da ga još jednom vide. Samo kroz mali prozorčićrobijaškog vagona mogli su se videti. Šura je plakala, bilo joj je žaobratovog trpljenja, ali on je nju gledao nasmejano, jer je znao da trpiradi Hrista.

Prošle su i te dve godine. Život Tihomirova ostavio je svuda dubokiuticaj, jer je bio čist i svet u skladu sa Hristovom naukom i stoga jenjegovo svedočanstvo imalo svuda uspeha. Kroz ove dve godine bio jeu pismenoj vezi sa Šurom i Solovjevim. Ovaj mu je pisao da je ostao usvom rodnom selu gde ga je primila mala zajednica hrišćana, i da tamoradi sada sa velikim blagoslovom. Majka mu je još živa i vrlo je sretnašto je Bog tako uslišio njenu molitvu i sačuvao joj sina.

Kad je odslužio kaznu, Pavle se navratio sestri, iznevši joj da jeodlučan da posveti čitav svoj život radu na spasavanju izgubljenihgrešnika. Nije se hteo oženiti, kako ga ništa ne bi smetalo u tome daizvrši svoj poziv spasavanja ljudi i objavljivanja Evanđelja, koje je njegasamog tako izmenilo, a sa njim i mnoge druge. Radio je tamo gde ježivela Šura ali je i mnogo putovao po Sibiru. Često ga je na timputovanjima pratila i sestra.

Na prvu stranicu Novog zaveta kojega je Pavle nekad ukrao odubijenog brata, napisao je ove reči: "Oprosti mi radi Hrista dragi brate,bio sam mrtav u gresima. Gospod mi je oprostio i probudio me u noviživot. Tvoja prerana smrt, dovela je ne samo mene u večni život, negosa mnom i mnoštvo grešnika i ubica. Tvoj Novi zavet omekšao je kaomoćna bujica moje tvrdo srce, ugasio žeđ moga srca, i nastavlja dateče dalje i osvežava, i oživljuje druge. Zato neka bude slava tvome imome Bogu! Amin!"

22

Onima, koji imaju interes za Reč, dela i puteve Božije…Nadamo se, da će ova i druge knjige ispuniti našu viziju i želje za vas:

"Za poznanje mudrosti i vaspitanja,za shvatanje izraza razuma

i primanje nauke pameti,pravičnosti, pravde i poštenja;za davanje prostima razbora,

znanja i razmišljanja mladome čoveku.(Poslovice 1:2−4)

OVAJ FAJL JE BESPLATAN,I JEDINO TAKO MOŽE DA SE DALJE DISTRIBUIŠE!

23