Milorad Pavić

ZAUVEK I DAN VIŠE

Pozorišni jelovnik

Beograd 1993.

Jasmini

Sadržaj:

Uvodnik Milorada Pavića

PREDJELA Pohovani leptiri, sos tartar Jaje na hazarski način? Riba u soli jelenskog roga

GLAVNO JELO Petkutin i Kalina

POSLASTICE Ušećereno cveće Gorka kafa Jabuka

Uvodnik Milorada Pavića

Andre Clavel je u švajcarskom listu Journal de Geneve uporedio Hazarski rečnik sa "krčmom u kojoj svaki gost sastavlja jelovnik prema sopstvenom ukusu". Duhovita opaska koja se može primeniti i na ono što sada radim. Posle tri romana objavljena u protekloj deceniji zaželeo sam da se okrenem pozorištu. Dramatizacijom i dopisivanjem u pozorišnom ključu nekih scena iz moje proze hoću gledaocima, rediteljima i pozorišnim kućama da omogućim veću nezavisnost od pisca i veće učešće u stvaranju pozorišnog teksta.

Drama koja je tako nastala mogla bi se zaista uporediti sa jelovnikom u gostionici. Kao što se jelovnici obično sastoje od nekoliko predjela, jednog, ili više glavnih jela i od izbora poslastica na kraju, pa gost sam po svom ukusu komponuje večeru, tako se i u drami Zauvek i dan više nudi nešto kao "pozorišni jelovnik".

U skladu s takvim namerama pisca predlaže se jelovnička struktura pozorišnog komada:

3+1+3 (tri uzajamno zamenljiva "predjela", jedno "glavno jelo" i tri uzajamno zamenljive "poslastice" na kraju). Gledalac, reditelj ili upravnik pozorišta mogu, dakle, da izaberu bilo koji od tri uvodna dela drame za početak i bilo koji od tri završetka predstave. Ali, nikako ne bi trebalo da uzmu više "predjela" ili više "poslastica" uz istu večeru.

Tako će ova pozorišna ljubavna priča o Petkutinu i Kalini u jednom teatru imati jednog reditelja i happy end, u drugom pozorištu ta ista priča u režiji nekog drugog reditelja završavaće se tragično, a u trećem na neki treći način i u nekoj trećoj režiji i glumačkoj podeli.

Ako se sve mogućnosti uzmu u obzir, može se od ljubavne priče o Petkutinu i Kalini načiniti devet različitih kombinacija i gledaoci mogu da vide devet predstava koje se tekstualno i režijski razlikuju jedna od druge. Naravno da je ma koja od tih devet verzija neophodni minimum koji gledalac dobija, bolje reći potpuna klasična drama na kakvu smo navikli. Razlika je ovde u tome, što se od minimuma može ići i dalje. Ukoliko više verzija vidi, gledalac će sticati sve širu predstavu o ljubavnoj priči Petkutina i Kaline i o njenim mogućim ishodima, jer uvodni delovi su u međusobnoj vezi, kao što su uzajamno povezana i sva tri kraja drame Zauvek i dan više.

Da zaključimo. Gledalac može da bira kraj predstave kakav želi, reditelj može da odabere tip dramskog dela koji mu najviše leži, a pozorište može da se, najzad, udruži sa drugim pozorištima u zajedničkom projektu. Postoje i druge mogućnosti, kao što su uzajamna gostovanja ako se različite verzije igraju u raznim gradovima, ili, u krajnjem slučaju, jedno pozorište može da uzme, recimo, tri reditelja da iz večeri u veče nude svaki svoju verziju teksta i predstave o Petkutinu i Kalini. Najzad, postoji zanimljiva mogućnost da se od komada Zauvek i dan više načini "Festival jedne drame" na kojem bi devet pozorišta prikazalo, u devet različitih režija i svako sa svojom grupom glumaca, svih devet verzija teksta.

Kao kod svih večera odmor i ovde dolazi pre slatkiša.

PREDJELA Pohovani leptiri, sos tartar Lica:

Prva sestra (mlada, lepa devojka) Druga sestra (mlada, lepa devojka) Mladić Gosti

(Zabava u privatnom stanu. Mnogo sveta čavrlja i pije stojeći, ili sedi. Jedan mladić stoji usamljen. Domaćica prilazi i videći ga samog, odvede ga i posadi na jedan ogroman trosed, gde se već nalaze dve lepe mlade devojke, Prva i Druga sestra. Jedna od njih ga najpre netremice posmatra. Dešava se danas.)

I SESTRA: Da ti ispričam jednu zgodu?

MLADIĆ: Ne branim. Karimno uho svašta dočuva.

I SESTRA: Bilo je tako davno da više nije istina, a desilo se u pozorištu.

MLADIĆ: U pozorištu. Brzo došlo skorije izmaklo se! Kažuj.

I SESTRA: Sestra i ja rešimo jednom da odemo u pozorište. Mnogi pamte običaj da se po lepom vremenu izađe između činova na trg i prošeta, onako, bez kaputa. Vratari su tada puštali da se sa odsečkom karte ponovo uđe.

MLADIĆ: Da, sećam se. Ni plaće, ni vraće.

I SESTRA: Te večeri nas dve imale smo tri karte. Za nas i nekog dalekog rođaka kojeg nam je mati naturila, mada ga dotle valjda nikada nismo ni videle.

MLADIĆ: (Sa dosadom.) Mati ko mati.

I SESTRA: Taj rođak, međutim nije se pojavio.

MLADIĆ: Ko zna na koji mu vetar radi pamet.

I SESTRA: Tako mi rešimo da ustupimo treću kartu. Primetismo jednog mladića kako u onoj gužvi pred ulazom pije pivo iz konzerve. Ponudismo mu kartu više — fotelje drugi red — reče mu sestra. On pomisli da hoćemo da mu naplatimo, učini mu se skupo i odvali: "Neka, mogu ja da svršim i stojeći!"

MLADIĆ: Baraba ko baraba. A ti ne bila biti svakoj čvoruzi dleto!

I SESTRA: Ja ga ubedih da ulaznicu dajemo besplatno, on ponese konzervu i uđosmo sve troje. Kad smo posle prvog čina izašle da se prošetamo pred pozorišnom zgradom, on izvadi konzervu i nastavi da pije pivo. Ali, na početku drugog čina, nije se pojavio.

MLADIĆ: Zar? Turma mu u nos za to i sklizav utrenik!

I SESTRA: Pored nas sada je sela neka bakica s punđom punom prepeličijih jaja. Momak je načinio dobar pazar. Dobio je ulaznicu, odgledao prvi čin ne davši ni dinara, potom prodao bakici dve neiskorišćene karte i odmaglio na pivo s novcem u džepu.

MLADIĆ: Neverovatno! No vidi Bog svačiju opačinu kroz oblačinu!

I SESTRA: Tako smo i mi mislile, ali nismo dobro mislile. Posle drugog, na trećem činu pored nas sede neka devojčica krezava i uvezane ruke...

MLADIĆ: Poslenu volu da mu ne budu prazne jasle! Onaj prodao i treći čin!

I SESTRA: Dabome. Pri odlasku videle smo ga kako loče novu konzervu kupljenu od naše karte. I još mu je preteklo.

MLADIĆ: Rđa mu se u kući nad glavom raspasala... Lepa pričica, hvala ti sestro, što si mi je kaživala!

I SESTRA: Hvala tebi što se priča desila.

MLADIĆ: Ne razumem. Prolazi kroz mene ko voda kroz badanj.

I SESTRA: Zar nisi prepoznao priču?

MLADIĆ: Sećanje mi raste brzo ko uši u đačkoj klupi, no nisam ti prepoznao priču.

I SESTRA: Taj što je prodao kartu bio si ti.

MLADIĆ: Ja? Da ne mesiš vragu brašno, a Bogu trice? Da nisi pobrkala?

I SESTRA: Ako sam pobrkala ja, nije moja sestra, koja ti je dala kartu.

MLADIĆ: A gde ti je sad sestra?

I SESTRA: Ovde. Sedi s tvoje druge strane ko onda u pozorištu.

MLADIĆ: (Okreće se na drugu stranu, odmeri II sestru i zbunjeno.) Ej, vala, dugo vam Mezevo i široko polje. Kad god sam na koga god rđav utisak ostavljao, sestro, toga više ne mogu posle prepoznati, ma s konja na samar sedao. A stvar zaboravim, veruj mi, brzinom kojom se kapa krade. Evo, ja bih se zakleo da gospođicu nikada nisam očima gledao. Ka slepac bez očiju i u podne.

II SESTRA: Video si me ti, golube moj, još kako si me video! I to davno. Imala sam tada sedam godina i nosila sam lutku.

MLADIĆ: U zlo dobi višega se zla valja bojati. I šta je tada bilo?

II SESTRA: Pitao si me golube moj, je li teško roditi dete u sedmoj godini!

MLADIĆ: (Počinje da okoliši.) Ih, ih, mlad delija, a star prosjak! Čovek ti je, sestro, ko glavica crnog luka. Skidaš ljusku po ljusku i očekuješ Bog zna šta, a kad dođeš do kraja, na dnu — ništa. Ama baš ništa!

II SESTRA: Ništa? Veliš ništa? Luk i voda. A suze? Suze si zaboravio moj gospodine!

MLADIĆ: E, sad šmrkni malo i čemerike, moj Stanoje!... A onaj rođak, ili šta vam je bio, što mu pamet radi na vetar, zašto se nije pojavio u teatru?

II SESTRA: Pojavio se, još kako se pojavio.

MLADIĆ: Ma nemoj! I šta je, bogati, šnjime bilo?

I SESTRA: Kako šta je bilo? Pa i to si naravno, bio ti. Samo, mi to nismo mogle znati. (Mladić zbunjeno ćuti.). Nešto si zamukao? Ne umeš ni da zineš. Opsuj bar nešto.

MLADIĆ: Jebem ti mater!

I SESTRA: Što da ju ne bi? Šta joj fali?

II SESTRA: Ti, golube moj, ne voliš pozorište?

MLADIĆ: Ne volim. Zašto bi ga voleo? Čovečiji jezik je popuzljiv i na kvar hvatljiv. Ne verujem ni reč što s dasaka kazuju. Znaš li ti, sestro, šta je pozorište? Pozorište je prva komuna u svet nastala. Falanga, dobro svezana mafija, jedno ostavili, a drugo ne dostigli. Čovek inokosan i samac ko ja, klin u testu, čovek koji ne spada među komunare, nema šta da u pozorištu ište. Uz to, stalno se očekuju od mene viši dometi i napori, ili da se zaljubim u neku upišulju iz tragedije. Da more u bunar precrpljujem. Zašto se ona ne zaljubi u mene? Šta mi fali? Dakle, ne volim teatar. Ali volim da jedem. I najviše volim jela s lepim naslovima. Jelovnik sa vrpcom od svile, zlatom vezen ko "Gorski vijenac" ili "Romeo s Julijom". A unutra čitaš same divote: "Pohovani leptiri, sos tartar" ili "Pita od divljih puževa"... E, kada bi mogo da biram u pozorištu ko u kafani iz jelovnika, to bi bilo nešto za mene. Jer, svakome sav trud mu kroz grlo propada! Zamisli pozorišnu večeru, a ti narediš iz jelovnika nekoliko raznih predjela, to jest početaka predstave! Zamisli u teatru ko u kafani neko lepo sedne i "… la carte" naruči kolač, neko opet voće, a neko, bogami, sirac. Zamisli jelovnik kao tragediju, ili tragediju kao jelovnik! S čarobnom formulom jelovnika: 3+1+3! Nit mu valja bolja kapa ni lepša aljina! "Ušećereno cveće"! Je l' bi volela da probaš? Ne znaš šta je, ali čim okusiš, a vreme u tebi počne da se otapa... Odeš da vidiš neku lepu ljubavnu priču, kad tamo u jednom pozorištu ona ima srećno opraštanje od publike, štono vele happy end! Dakle, o zlu mudri, a o dobru ludi... U drugom teatru nude ti tu istu ljubavnu priču, ali se svršava do zla boga tužno za nas i za njih. A po smrti pokajanja nejma! U trećem pozorištu opet, služe ti uz taj ljubavni obed neko treće predjelo i neku treću poslasticu, jer sit gladnu ne veruje. (Odjednom progovori na savršenom engleskom jeziku.) You can trust me. I know everything concerning Elisabethan theater, Ingmar Bergman and Peter Brook's productions! Na život, sreću i dobro zdravlje! Prijatna večera!

Jaje na hazarski način? Lica:

Mokadasa al Safer učitelj u jednom hazarskom svetilištu u VIII veku Učenica u svetilištu (sprema se za iskušenicu) Učenik u svetilištu (sprema se za iskušenika)

Učenici u svetilištu

Događa se u predvorju jednog hazarskog svetilišta u VIII veku. Na sredini predvorja blista plavo-zlatni hazarski ćup.

UČENICA: (Po predvorju je vija Učenik. Iza jednog stuba ona se sakrije. On je traži, a ona odjednom progovori i prepadne ga. Skoro su deca oboje i sve deluje kao dečija igra.) Ako spavaš sa mnom platićeš dvadeset stotina ako ne spavaš, platićeš dvaput toliko. Nije nam dato da biramo hoćemo li kosu, ili travu na glavi, hoćemo li suze ili kišu. Ako spavaš sa mnom, platićeš dvadeset stotina, Ako ne spavaš, platićeš dvaput toliko.

UČENIK: Platiću dvadeset stotina!

UČENICA: Nećeš. Ono je samo u pesmi.

UČENIK: A šta nije u pesmi?

UČENICA: Ja ću postavljati pitanja, a ti ćeš odgovarati. Ako odgovoriš dobićeš, ako ne odgovoriš izgubićeš nešto lepo.

UČENIK: Šta to?

UČENICA: Odgovaraj, pa ćeš saznati.

UČENIK: Pitaj!

UČENICA: Zašto smo ovde?

UČENIK: Gde? Na pozornici?

UČENICA: Ne, nego otkud ljudi ovde, na Zemlji i u vremenu? Veliš da sanjaš guste snove. Odgovori!

UČENIK: Ne znam. To je pitanje za učitelja, a ne za učenika.

UČENICA: I meni izgleda. Ne znaš, dakle, zašto smo ovde? A šta znaš?

UČENIK: Čuo sam strašnu stvar.

UČENICA: Kakvu stvar?

UČENIK: Znaš li kako se naš učitelj moli?

UČENICA: Kako?

UČENIK: Do sada je oplodio nekoliko hiljada devica, ovde i u drugim svetilištima.

UČENICA: Ja sam mislila da si doznao nešto novo. I mene je oplodio.

UČENIK: (Zbunjen ćuti.) Ah, da, doznao sam još nešto. Učitelj je nabavio novi ćup.

UČENICA: Sjajno! Kako si saznao?

UČENIK: (Postiđen, jer ćup mu je ispred nosa.) Znači, neko od učenika dobiće poklon od učitelja. Ko li će taj srećnik biti? Sigurno najbolji?

UČENICA: Ko zna ko je najbolji?

UČENIK: Ja sigurno nisam.

UČENICA: Da se kladimo da će ga dati tebi!

UČENIK: Zašto! Svima je jasno da ja nisam najbolji!

UČENICA: Baš zato. Dobri brzo prolaze. A najgori najduže ostaju dok ne izuče. S tobom će učitelj morati da pojede šaku soli. (Mokadasa ulazi s grupom učenika i učenica iz svetilišta.).

MOKADASA: (Sedne okružen učenicima pod trem islikan kao nebo zvezdama.) Danas ćemo reći nešto o moljcu. Vidiš li ga? (Obraća se Učeniku.) Kukac je duboko gore pod zidom. I primetan je samo zato što se kreće. Moglo bi se odavde pomisliti da je ptica duboko u nebu, kad bi se tavanica shvatila kao nebo.

UČENIK: Moljac taj zid verovatno tako i shvata i jedino mi znamo da nije u pravu. A on ne zna ni to da mi to znamo. Ne zna ni da postojimo. Zna samo da postoje naše haljine kojima se hrani.

MOKADASA: Tako je nekako. Ali da pređemo na stvar. Možeš li da mu kažeš, tom moljcu tamo, nešto, bilo šta, ali tako da te on shvati i da si ti siguran da te je on shvatio?

UČENIK: Ne znam da li mogu. A ti, učitelju?

MOKADASA: Mogu. Može to svako. (Ustaje i pljesnuvši dlanovima ubija moljca i pokaže ga na dlanu smrvljenog.) Misliš li da nije razumeo šta sam mu rekao?

UČENIK: Tako možeš i sveći, gaseći je između dva prsta, da pokažeš da postojiš.

MOKADASA: Naravno, ako je sveća u stanju da umre... Ali, zamisli sada da postoji neko ko zna, dok mi ovo znamo o moljcu, to isto o nama. Neko ko naše nebo ima kao

tavanicu. Neko ko nije u stanju da nam se približi i da nam da do znanja da postoji, sem na jedan jedini način, ubijajući nas. Neko, čijim se mi odelom hranimo, neko ko našu smrt nosi u svom telu kao jezik, kao sredstvo opštenja sa nama. Ubijajući nas, taj Nepoznati nas obaveštava o sebi. Kad god neko umre to znači da je neko nepoznat nešto važno hteo da nam kaže. Svaka smrt je u stvari reč. A sve naše smrti su jedno veliko nepročitano pismo... Ali da se vratimo onoj sveći koju si pomenuo. (Svi odjednom otkrivaju lončiće koje nose i u njima blesnu upaljene sveće. Učitelj svečano poklanja hazarski ćup Učeniku. Učenik sa uživanjem razgleda ćup.)

UČENIK: Sad imam gde da držim svoje stvari! (Kao mađioničar iz torbe vadi i pokazuje svima jednu po jednu stvar i potom je spušta u ćup.) Jaje! Znak poništenog dana!... Zvono, poziv na promenu duše... Crveni ogrtač — znak smrti!... Zlatno ovčije runo, znak putovanja do zvezda... Dve kape, plava i žuta, znak tela bez duše...

MOKADASA: Lepo, sad izvadi svoje stvari iz ćupa. (Učenik izvrće ćup, ali iz njega ništa ne ispada. Traži rukom, ali ne nalazi ništa.)

UČENIK: Sve mi je pojeo! Učitelju, objasni šta znači takav ćup?

MOKADASA: Slušajte pažljivo! (Uzima kamen i baca u ćup, pa broji do 20. Čuje se pljusak kao da je kamen pao u vodu.) Mogao bih ti objasniti šta znači tvoj ćup, ali razmisli da li ti se to isplati.

UČENICA: Kako to misliš učitelju? Zar znanje može da škodi?

MOKADASA: Naravno. Teško je, na primer, podneti kada tri stvari doznaš odjednom.

UČENICA: Kako odjednom tri stvari?

MOKADASA: Imaš ljubavnika i otkriješ da te vara. To je naučiti jednu stvar. Imaš ljubavnika i otkriješ da te vara sa tvojom sestrom, to je naučiti dve stvari odjednom. Imaš ljubavnika i otkriješ da te vara s tvojim bratom, to je naučiti tri stvari odjednom.

UČENIK: A šta je s mojim ćupom?

MOKADASA: Čim ti kažem šta je tvoj ćup, neminovno će vredeti manje no sad. Jer čim kažem šta je, on više neće biti sve ostalo, što nije, a što sada jeste.

UČENIK: Tako je.

MOKADASA: Dakle, slažeš se? (Uzme štap i razbije ćup u paramparčad. U tom istom času iz ćupa sevne crven plamen. Iz ćupa ne ispadne ništa od Učenikovih stvari.)

UČENIK: Učitelju, zašto načini štetu?

MOKADASA: Šteta bi bila da sam ti rekao čemu služi, pa ga razbio. Ovako, pošto ne

znaš njegovu namenu, štete nema, jer će ti služiti i dalje kao da nije razbijen.

(Svi odlaze sem Učenika i Učenice. Oni ostaju kraj razbijenog ćupa. Učenik je snužden i zamišljen.)

UČENICA: Čemu li je služio i da li tome služi još uvek?...

UČENIK: Kaži mi bar šta sam izgubio kad nisam znao odgovor na tvoje pitanje "Zašto smo ovde?"

UČENICA: Izgubio si ovo. (Pokazuje mu zlatasti ključ.)

UČENIK: Šta je to?

UČENICA: Ključ od moje ložnice. (Odjednom zavitla ključ preko ograde u vrt.). Hodi, dušo, nije zaključano.

Riba u soli jelenskog roga Lica:

Sofija — gospodarica Duša — mlada, lepa devojka, gošća Sofijina Telo — Petkutin u punoj lepoti, gost Sofijin

(Sofijin dvorac negde van Zemlje. Postavljen sto blista. Kroz dvokrilna vrata vidi se na desnoj strani pozornice voćnjak pun jabuka. Gledaocu treba odmah da bude jasno da je Telo Petkutin, glavna ličnost pozorišnog komada, ali Dušu ne sme igrati ista glumica koja igra Kalinu.

Ulaze u Sofijinu trpezariju Duša i Telo, Sofija ih dočekuje.)

DUŠA: Premudrost sazda sebi dom! Lep dom, gospođo Sofija!

SOFIJA: Da vas upoznam, Draga Dušo, ovo je vaše Telo! Ime mu je Petkutin. (Obraća se Petkutinu.) Dragi gospodičiću, ovo je vaša Duša. Možete se slagati ili svađati, kako god hoćete. Ali, upamtite, niko nije svih sedam dana u nedelji ni mudar ni lep... Sedite i osećajte se kao kod kuće.

(Sedaju za trpezu.)

TELO: Prijatno.

DUŠA: (Nasmeje se.) Šta ovo jedemo?

SOFIJA: Drago mi je da ste pitali. To je kompliment mom kuvaru. Ova čorba je kuvana u sudu od ilovače načinjenom u obliku tambure, tako da je čorba ljuljana nad ognjem, a talog nije mogao da se skupi na jednom mestu.

TELO: Zato je tako ukusna.

SOFIJA: (Počinje unapred smišljenu igru: umesto da razgovara čita natpise sa držalja svojeg pribora za jelo ili sa dna tanjira.) "Ah, dobri moj anđele, zar si me sasvim napustio?"

TELO: (Zbunjen je, nije shvatio igru. Tako i Duša, pa zato postaje ljubomorna.) Kakav je ovo sos?

SOFIJA: Ovaj umak služim vreo i gotovo sasvim suv. Začinjen je solju jelenskog roga... Ali moram vam skrenuti pažnju još na jednu stvar. Za ovim stolom čim se okusi so jelenskog roga razgovor se mora voditi na osobit i unapred određen način. Ako odgonetnete kako se za mojim stolom razgovara, kajaćete se. Ako ne pogodite, opet ćete se kajati. Dakle, pokušajte!

DUŠA: (LJubomorna je, hoće da se nametne u razgovoru, Petkutinovo Telo dopalo joj se i u Sofiji vidi suparnicu. Obraća se Telu.) Ne možeš nikako da me se setiš? Zar me nisi voleo?

TELO: Da. Ali, ne mogu da te se setim.

DUŠA: Ja sam tvoja majka, ali u 15. godini, pet godina pre tvoga rođenja.

SOFIJA: Mlada dama se ne šali. Duša je uvek mati svoga tela. I kao sve matere, ona je u stvari ljubomorna na vas, moj dečače!

TELO: Dobro, to je o mojoj duši. Ali, šta je sa mojim ocem? Kad god uveče udahnem malo mraka za desetak sekundi ja se pretvaram u svog oca. Hoću da znam ko sam tokom tih desetak sekundi svake večeri. Hoću da znam ko će mi biti otac.

SOFIJA: Hoćete da znate ko je sada na redu da vam bude otac, dete moje? E, pa da vam najpre kažem ko vam neće biti otac. Oficirčina što piša s konja u pokretu, ideal tolikih žena na Zemlji, neće vam biti otac. Ali, kamo lepe sreće da hoće. Taj koji će vas napraviti ovoga puta, videćete, ima lepu kosu, ali cela priča o njemu zajedno s njegovim greškama može da stane u pucanj biča. Biće hrom, zvaće se Avram, prevaliće hiljade vrsta na kamili i belome konju, putovaće godinama da bi stigao do jedne svoje velike greške. Ali, ne bojte se, niste vi ta životna greška svog budućeg oca. Neće se on oko vas toliko truditi. Vi ste samo usputna stanica na njegovom putu do te greške... (Čita sa kašike.) "Zato vam savetujem da radi utehe dođete i prenoćite u mojoj sobi".

TELO: (Shvatio je igru, okreće svoju viljušku i brzo sa njene drške pročita repliku.) "Šta, zar na Veliki četvrtak?" (Sofija i Telo prasnu u smeh, Duša ništa ne shvata i ćuti

razgnevljena.).

SOFIJA: Mladi gospodičić je odgonetnuo zagonetku kako se razgovara za mojim stolom. I kao što rekoh, kajaće se! A šta je s vama, mlada damo?

TELO: (Čita sa kašike tobože prekorno Duši sledeću repliku.) "Zar ćete me prepustiti mojoj sudbini pre no što padne beli mrak?"

DUŠA: (Telu, gnevno.) Kad god porazgovaram s tobom, dete moje, osetim posle potrebu da se dobro umijem... Izvrsna riba, gospođo.

SOFIJA: Raspečaćena boca crnjaka ušivena je u ovu ribu i isparila je u meso na vatri... A vi, Dušo moja, niste odgonetnuli zagonetku. Kajaćete se, kao što rekosmo. Na, pročitaj! (pruža joj svoj nož.)

DUŠA: (Začuđena čita repliku urezanu na nožu.) "Mislim, ljubavi, da je to bio podmukao i loš postupak!"

TELO: (Kao u odgovor čita sa sečiva svog noža za ribu.) "Čekao sam vas, jer sam znao da vaši obziri neće dugo trajati, a vaša griža savesti još manje!" (Sve troje prasne u smeh.)

SOFIJA: (Ustaje od stola.) Kod mene se ne razgovara, čitaju se natpisi sa viljušaka, noževa i kašika, ili sa dna tanjira. Sada oboje možete ići i oboje ćete se pokajati što ste ovde bili. Za vas je da čuvate jabuke, a ne da jedete za mojom trpezom. Napolje iz moje kuće! Tebe, dušo teram, jer nisi odgonetnula zagonetku. A tebe, lepotane, jer si pogodio moju tajnu. (Oboje odlaze zbunjeni. Zatamnjenje. Rađa se zora, oni sede u voćnjaku skoro nagi.)

TELO: Sred smrti i života, među paklom i rajem stojimo.

DUŠA: Već drugi dan čuvamo ovaj voćnjak, a nismo ništa okusili. Možeš li da mi nabereš jabuka?

TELO: Zar ne opažaš ništa u mojim očima? Ja sam potpuno slep i ne mogu otići po jabuke. To je ono kajanje o kojem je govorila gospođa Sofija.

DUŠA: Sada znam. Znam zašto nas je gospođa Sofija unajmila da joj čuvamo jabuke.

TELO: Zar ne možeš da odeš da ih nabereš?

DUŠA: Kad god porazgovaram s tobom, dete moje, osetim posle potrebu da se dobro umijem. A zar ti misliš da sam zato što volim došla da s tobom čuvam jabuke? I ja sam pod kajanjem. Kao što ti ne možeš da gledaš, ja ne mogu da hodam. Tako je s dušom i telom.

TELO: "Ah, dobri moj anđele, zar si me sasvim napustio?"... Znaš šta? gladan sam ko riba. Pojaši me i gledaj za oboje, a ja ću hodati za oboje. I beri!

(Duša uzjaše telo, bere jabuke i daje pomalo Petkutinu koji halapljivo jede. Nailazi Sofija.)

SOFIJA: "Čekala sam vas, jer sam znala da vaši obziri neće dugo trajati, a vaša griža savesti još manje!" (Duši grleći je.) Kradete ono što bi trebalo da čuvate! Tebe dušo, kažnjavam da kamenuješ svoje telo! Nek zaboravi što je dosad znao! Što čuo ne dočuo, što video ne video, što znao za to ne doznao! Od kamena tvoje telo neće osetiti bol sada, nego za dvesta godina! (Odgurne je naglo od sebe.) Napolje iz moga vrta! (Duša uzima sa zemlje kamen.)

TELO: "Mislim dušo, da je to bio podmukao i loš postupak!" (Duša na zemlju baci kamen.)

SOFIJA: (Telu grleći ga.) A tebe lepotane, kažnjavam da budeš proteran odavde i da napustiš svoju dušu! Progledaćeš i po svetu ćeš tražiti drugu dušu da je poneseš, ali pazi! Bog i veđama vidi! Na prvi udar zvona bićeš u Indiji, na drugi u Lajpcigu, a na treći biće ti opet vraćeno tvoje ime koje ćeš pri odlasku odavde zaboraviti. Pitaćeš kako se zoveš i reći će ti prva osoba koju sretneš. (Odgurne ga naglo od sebe.)

TELO: Koliko će to trajati?

SOFIJA: Zauvek i dan više. Sada idite!

(Duša i Telo odlaze iz voćnjaka.)

TELO: Sada smo zaista na kraju.

DUŠA: Zar me nisi voleo?

TELO: Da. Ali, ne mogu da te se setim.

DUŠA: Ako smo zaista na kraju, hajde poslednji put da se volimo. Nosićeš me i bićeš u meni, a ja ću gledati na put što ostaje za nama!

TELO: "Šta? Zar na Veliki četvrtak?" (Oboje prasnu u smeh i ona uskoči na njega licem prema licu, ukrsti noge na njegovim leđima i u ljubavnom su zagrljaju dok je on nosi. Klonu na kraju ljubavnog čina.)

TELO: Nismo više jedno za drugo. Čak i kad smo najbliže, dok se volimo, ti gledaš na onu stranu na koju ja ne mogu ići, sem ako bih išao unatrag, a ja idem na onu stranu na koju ti ne možeš gledati, sem ako bi gledala unatrag. Dušo moja, koja držiš moje telo u sebi, umoran sam. Pusti ga da izađe iz tebe i otpočine na širini, a ti potraži drugo telo da te ponese! Rastanimo se kao i svi drugi što se rastaju kad god se svrši priča o duši i telu.

DUŠA: (Duša ponovo uzima sa zemlje kamen.) Čekala sam te i sačekala jer sam "znala da tvoji obziri neće dugo trajati, a tvoja griža savesti još manje."

TELO: Zar ćeš me stvarno udariti?

DUŠA: Čuo si šta nam je naloženo. Osim toga, zavolela sam tvoje telo i sada ću ga obeležiti. Ali, ne boj se! Čuo si, zaboleće te tek kada budeš našao drugu dušu. Zaboleće te i setićeš me se!

TELO: Već te se sećam. Zamisli lisicu što se prikrada ovčem pojilu. Usput je s trnja uz reku skupila vunu koju su ovce ostavile probijajući se kroz trnjak do vode. I sad lisica tu vunu nosi u gubici. Polako, veoma polako spušta ona jednu, pa drugu šapu u reku, a povesmo vune joj svejednako u zubima. Ulazi sve dublje i najzad zapliva tako da joj sve buve pređu na onu vunu u gubici. Tada lisica daleko od sebe odbacuje vunu s buvama i slobodna od nevolje i bola vraća se na obalu. Ta lisica si ti, dušo čovečija, jer ti si lovina nad lovinama. Kao lisica i ti, dušo moja, odbacuješ sve što ti smeta i što boli, daleko od sebe. Odbacuješ sve svoje grehe pa si i mene, svoje telo, odbacila kao buvljivi guber.

(Duša ga udara kamenom u slepoočnicu, a istovremeno zvono se triput oglasi. U plavom plamenu koji sevne Petkutin iščezava već na prvi udar.)

GLAVNO JELO Petkutin i Kalina Lica

Sto dvadeset mrtvih duša (njihovi glasovi i senke) Kalina (devojka od petnaest godina veoma lepe i bujne kose) NJena mati NJena tetka Anastasija Avram Branković iz roda grofa Đorđa Brankovića. Vidno hrama NJegova supruga, kira Branković NJihov sin Vid Petkutin Averkije Skila — sabljaš Papa Eleazar — prijatelj Kalininog pokojnog oca Austrijski lajtnant — obaveštajac Dva dečaka

Dešava se u XVII veku u jednoj varoši na Dunavu, u obližnjem antičkom teatru i u Carigradu.

I SLIKA U Kalininoj kući KALINA: (Svira u instrument sličan današnjem violončelu, koji se tada zvao viola da gamba. Iznenada prekida svirku, zagrli instrument i stegne ga kolenima kao nekog lutka

ili ljubavnika i šapuće mu.) Lepi moj, lepi moj, volela bih, mnogo bih volela (ljubi instrument.) Znaš šta bih volela? Svadbu. Nas dvoje se zavoleli. Ti, moj izabranik lep, brada ti trodnevna, nikla u ljubavi, pa češe li me češe. Jedemo istom viljuškom naizmenično, a ja ti pijem vino iz usta. Miluješ me i grliš tako da mi duša škripi u telu, a ja poludela za tobom i teram te da pišaš u mene, ili kako se to već kaže. A s proleća nas po običaju ispraćaju na izlet. A izlet za sve mladence ovde već zna se gde je. Kod drevnih ruševina gde ima lepih sedišta od kamena i grčkog mraka, koji je gušći od ostalih pomrčina. Jer, što više sveća pogasiš, mrak je gušći. (Ulaze mati i tetka Anastasija.)

ANASTASIJA: Gle, kako se Kalina promenila! Dođi da te pomilujem! (Kalina ne prilazi.) Kako si Kalina? Kako se osećaš? (Kalina zableji kao jagnje i pobegne.)

MATI: Eh, kako se oseća? Samo tuguje. Od očeve smrti nikako da se uteši. Samo joj je to u glavi. Na samrti otac joj reče da budućnost nije voda i prestavi se, a ona za ocem udari u plač potocima, na groblju su joj se mravi uza suze do lica popeli.

ANASTASIJA: Ne tuguje ona samo za ocem. Tuguje ona za momkom. Treba je udomiti. A u Carigradu jedan naš veliki gospodin ima muškog poroda, pa valja na to pomišljati. U njegovu se kesu slegne na javi sve što se u grčkim snovima sanja od Kavale do Zemuna. Mlađi sin njegov, doduše, nije prilika, na žalost. Sad sam otuda, pa znam. No, možda će se otrgnuti.

MATI: Pričaj, Anastasija, pričaj.

ANASTASIJA: Strašno. Leži on, taj mlađi, negde u Carigradu iza neke šarene peći zidane kao crkva i pati. Kažu, đavo ga zapišao, te gospodičić ustaje noću, beži iz kuće i čisti metlom ulice. Sisa ga mora, grize mu pete i teče mu muško mleko iz sisa...

MATI: Sačuvaj bože i sakloni! I njega ti nudiš kao mladoženju?

ANASTASIJA: Ma ne, on nije prilika. Ali, stariji sin Grgur, taj je pravi. Rano je turio papuču u uzengiju i potegao sablju kaljenu kamiljim izmetom. Taj para vredi.

MATI: Sad znam o kome govoriš, Anastasija. Pa tom Grguru ne mogu da se naperu krvavih haljina.

ANASTASIJA: Ali je Grguru otac iz grofovske porodice. Ma šta ti rekla, kir Avram Branković, njegov otac, veliki je gospodin i perčin mu je ko konjski rep debeo.

MATI: Pa tog se perčina ja i bojim. Ko je kir Avram? Zna li to iko? I kakav je? Kako da dam dete u nepoznatu kuću? A šapuće se o njima od Kavale do Zemuna. I taj šapat ne prolazi uzalud.

ANASTASIJA: Onda čekaj. Ne daj je bilo kome. A ja ću razvideti. Ali, pazi! Kalina već ima snove na dva sprata! Nemaš mnogo vremena.

II SLIKA Ulica sa baroknim malovaroškim kućama (Podunavlje) PRVI DEČAK: Hoćemo li se igrati?

DRUGI DEČAK: Čega?

PRVI DEČAK: Hajde da menjamo gaće!

DRUGI DEČAK: Hajde! (Menjaju gaće, u stvari ogromne bele pelengire širokih nogavica.).

PRVI DEČAK: E, sad ti kaži šta vidiš gledajući iz mojih gaća?

DRUGI DEČAK: Vidim Carigrad.

PRVI DEČAK: Neće biti. Ja ga nisam video.

DRUGI DEČAK: E, pa ja ga vidim.

PRVI DEČAK: Šta vidiš u Carigradu?

DRUGI DEČAK: Vidim kir Avrama Brankovića kako nahramljuje ulicom (podražava ga i obojica se smeju.)

PRVI DEČAK: I ja sam video kir Avrama Brankovića, ali uživo!

DRUGI DEČAK: Stvarno si ga video?

PRVI DEČAK: Naravno. Vodio me otac u Đulu i tamo sam ga video.

DRUGI DEČAK: Pa kakav je? Da li stvarno može da pojede noć, kao što pričaju?

PRVI DEČAK: Ma jok. On je još strašniji. Zaista ti kažem.

DRUGI DEČAK: Kako to strašniji?

PRVI DEČAK: Kad hoda pored stada ovaca ili krda bivola, marva čim ga opazi korača u mestu.

III SLIKA (Carigrad. Kula Brankovića. U njoj iza peći sagrađene kao mala crkva leži Vid i ječi. U uglu ogroman drveni majmun sa dugim spolovilom. Avram i Averkije Skila pripremaju se za uobičajenu vežbu sabljama. Dugu kamilju uzdu kir Avram skida sa sedla koje stoji dupke puno praporaca na sred sobe kao neki sto. Avram dobacuje jedan kraj uzde

Averkiju, a drugi kraj sam zadržava u ruci. Gase svetlost i ostaje samo kandilo pred ikonom. Polako namotavaju uzdu oko lakata, približavaju se tako jedan drugom i iznenada nasrnu sabljama. Avram vidno šepa. Kada uđe gospođa Branković oni obustavljaju vežbu, Averkije pali svetlost i odlazi, a kir Avram ne obraćajući pažnju na ženu, prilazi sedlu kao nekom stolu i piše; u sedlo je ugrađen i divit sa priborom za pisanje.)

AVRAM: (Bičem ubija muhe na leđima.) Sada moram malo ostati sam.

GĐA BRANKOVIĆ: (Veoma naočita lepa žena.) Hoćeš opet da spavaš i opet da sanjaš svoju sestru? Onu što ti daje u snu da bereš sise sa nje kao breskve? Pogledaj se, već si sav iz svojih snova iscurio u svoju postelju. Završićeš kao ovaj naš sin, iza peći! (Odlazi. Ulazi Anastasija.)

AVRAM: Jesi li donela?

ANASTASIJA: (Vadi nož i bocu crvenog vinskog sirćeta.) Sve je tu. Da ga probudimo. (Prilazi postelji iza peći i budi Avramovog sina Vida pevušeći.)

VID: (Budi se.) Ko iz gorke duše prokune, uslišiće se!

ANASTASIJA: (Grli ga sa prilično senzualnosti.) Slušaj me dobro, mili moj! Uzmi ovaj nož. O ponoći zalij ga sirćetom iz ovog staklenceta. Kad naiđe Mora da te sisa, pozovi je nek dođe ujutro da joj pozajmiš soli. Ona tome ne može odoleti i doći će po so. Potom, čim pristane, još noćas, dok je po tebi i sisa te, ubodi je u ruku nožem umočenim u sirće. To je sve. Sad spavaj. (Anastasija i Branković odlaze. Izbija ponoć, Vid zalije nož sirćetom i gradi se da spava. Ulaze Mora zakukuljena tako da se ne može poznati ko je, a za njom sa lučom u ruci Anastasija. Mora — u stvari gospođa Branković, ali se to ne može videti, gleda u zaspalog mladića i pletenice joj se ko zmije usprave. Razgrne prsa mladiću i počinje ga besomučno sisati, on se ne brani.)

VID: Dođi ujutru da ti pozajmim soli!

MORA: Doći ću, slatki moj, doći ću, mleko ti je kao med medeni, doći ću ljubljeni moj da osolim mleko. (U tom je Vid udari u ruku nožem umočenim u sirće; Mora krikne, Anastasija ugasi luč i obe uteknu.)

IV SLIKA (Ulazi Branković, Vid sedi na postelji iza crkvice-peći. Jutro. Čuje se kucanje na vratima. Branković otvara, na pragu je gospođa Branković u punoj lepoti, ali bleda ko kreč.)

GOSPOĐA BRANKOVIĆ: Došla sam da uzajmim malo soli. (Branković joj pruži so i zgrabi je za ruku, otkrije na njoj ranu od uboda nožem i lizne.)

BRANKOVIĆ: (Obraća se Vidu iza peći.) Tvoja mati je došla da uzajmi soli. A njena rana je kisela. (Vid krikne, a gospođa Branković pobegne noseći so.) Sinove ne treba

praviti sa ženama. Treba ih graditi tako da nemaju mater. I da ne moraju dugo da rastu. Tako, da odmah budu gotovi za ženidbu!... Uostalom, stvar se može proveriti.

V SLIKA (Kancelarija austrijskog lajtnanta, koji govori srpski sa nemačkim naglaskom. Anastasija sedi pred njime zavaljena u kanabe.)

ANASTASIJA: I tako je u Carigradu kira Sofija Branković ranjena nožem. Sin je ranio, gospodine lajtnante! Rođeni sin!

LAJTNANT: To vi kažete, a nas zanima nešto drugo, ali hvala u svakom slučaju na zanimljivom izvešću. (Iz stola vadi kesu s novcem, dugo prebira i pruža joj srebrnik. Ona mu poturi duboko izrezanu košulju i on joj malo iznenađen tamo spusti paru. Ona se zakikoće. Opaža se da je on pomalo feminiziran.)

ANASTASIJA: Sada ja hoću nešto od vas, gospodine lajtnante. I dobićete za to jedan srebrnik. (Podnese mu svoj izrez na košulji pod nos i on otuda s dva prsta izvadi onaj isti srebrnik.)

LAJTNANT: Vi me iznenađujete gnedige Freulein! Šta biste hteli znati? (Strpa srebrnik u džep.)

ANASTASIJA: Hoćemo da udamo jednu divnu devojku iz naše porodice u dom Brankovića.

LAJTNANT: Lepo, želim sreću mladoj Freulein... Kalina? Nicht war? Ona se, čini mi se, zove Kalina?

ANASTASIJA: Vi sve znate, gospodine lajtnante, pa vas molim, kažite mi šta možete o tome ko je kir Avram Branković? Ko je on u stvari? Ili bolje, šta je on? Šta je mladoženjin otac?

LAJTNANT: (Svečanim glasom i iskrivljenim jezikom kazuje srpsku narodnu pesmu, očigledno ponosan što je zna napamet.) Ovde nama kažu Staroga vlastela Kad u crkvu ide Žubori mu brada, Kad iz crkve ide Miriše mu duša...

ANASTASIJA: Nisam ja, gospodine lajtnante, za to pitala. To mi može svaki slepac kraj crkve reći. Kažite šta zapravo radi kir Avram?

LAJTNANT: To nije vaš posao, time se bavi bečki dvor. Ali mogu vam reći šta se u narodu čuje o kir Avramu. To vam mirne duše mogu reći. Ali, to možda i sami već znate?

On menja žene, a čuva uvek istu ljubavnicu.

ANASTASIJA: Gospodine lajtnante, o kir Avramovoj ljubavnici ja znam više nego vi. Pređimo, dakle, na stvar.

LAJTNANT: (Prigne se i poverljivo joj govori.) Kir Avram nije sam! Kao mlad čovek 40 dana nije se umio, potom je nagazio na vražiju večeru i postao što je postao. On je Zduhač!

ANASTASIJA: (Trgne se zaprepašćeno.) Zduhač! To je, dakle, kir Avram! Telo spava, a duh leti kao jato golubica, goni oblake, nosi i odnosi grad! A na svakom ramenu po bič dlake...

LAJTNANT: To ne znam, ali znam da pripada zduhačima drugog tabora, pa je nadbio u nebeskom boju Mustaj beg Sabljaka, koji pripada trećem taboru zduhača. U tom okršaju ranjen je u nogu, pa je morao da nabavi vranog konja, sultana svih konja, koji rže u snu i takođe je zduhač. Idući u svoje nebeske bojeve on nam čuva stoku, mleko i žita jašući dušu svoga konja pretvorenu u slamku... Vele takođe da se u Carigradu ispovedio i odao da je zduhač.

ANASTASIJA: I sad posle toga nije više za zduhača?

LAJTNANT: Nije.

ANASTASIJA: Pa šta je onda?

LAJTNANT: Sada ga čuvaju da ga neko ne okrene dok spava glavom gde su noge, jer se ne bi probudio.

ANASTASIJA: (Veselo.) Tako dakle stvari stoje sa kir Avramom! On je od onih što se potrbuške sahranjuju. Pa i nije, sve u svemu, tako strašno kao što sam mislila. I valjda nije nasledno. (Brzo se pokupi i ode.)

LAJTNANT: (Gleda za njom.) Žena bez dupeta ko selo bez crkve.

VI SLIKA (Carigrad. Branković u svojoj radnoj sobi. Svuda oko njega knjige i spiralne stepenice što vode do gornjih polica biblioteke. Od zemlje gradi malu ljudsku spodobu, zaliva je iz usta vodom da se na zasuši. Odjednom prekida rad i uzima jednu staru, debelu knjigu i lista je, kad nađe mesto, čita. Pred njime je raskošan ćup plav i zlatan.)

BRANKOVIĆ: "Ako tokom rada sukne crvena vatra iz ćupa, ogled nije uspeo. Ako sevne plav oganj, to je znak da je ogled uspešan..." (Sklapa knjigu, stavlja spodobu od gline u ćup i da bi joj udahnuo život govori četrdeseti Psalm.) "Dugo čekah Gospodina i saže se k meni. I ču viku moju. I izvadi me iz jame koja buči i iz gliba i postavi na kamen noge moje i utvrdi stope moje..." (Zazvoni tri puta zvono u

kapeli koja je sagrađena uz biblioteku, a Avram štapom razbije ćup u paramparčad. Pri tome sevne plavi plamen. Pomalja se Petkutin od blata. Naglo se raskrupnjava i kao iza sna govori pretvarajući se u čarobno lepog nagog mladića.)

PETKUTIN: Kada je prvi put zazvonilo zvono bio sam u Indiji. Na drugo zvono u Lajpcigu, a s trećim zvonom došao sam u svoje telo. (Staje u svoj veličini pred Avrama koji mu splete perčin i u njega zadene glogovu kašiku.) Kako mi je ime?

BRANKOVIĆ: Ime ti je Petkutin. (Dok govori oblači Petkutina u raskošno odelo.) Moraš živeti brzo, svaki dan sva četiri godišnja doba, da sustigneš svoje vršnjake. Dobićeš od toga žuljeve na mislima, mišići sećanja zategnuće ti se do pucanja, ali moraš brzo postati pravi mladi otmeni gospodičić (LJubi ga u čelo, i izmakne se da ga osmotri. Petkutin je odeven i izgleda sjajno u raskošnoj baroknoj odeći sa ogromnim rukavima.) A naći ćemo ti i ženu.

PETKUTIN: Šta je to žena?

AVRAM: Mnogo me pitaš... Uzmi ovu knjigu. To je Pitagora pisao. Ovo drugo, što sam ja čitao dok sam te dozvao iz ništavila, to je Biblija. Uzmi ih obe i čitaj jednim okom jednu, drugim drugu. I kad nađeš mesta koja je Pitagora uzeo iz Biblije, saznaćeš šta je žena. (Petkutin rasklopi obe knjige i čita ih istovremeno, a Branković stavlja omču oko vrata i ulazi u kapelu koja se nazire sva u svećama u susednoj odaji. Moli se.)

VII SLIKA Kalinina kuća ANASTASIJA: (Kalininoj majci ulazeći u kuću.) Ima mnogo lepih i loših vesti. Ko so i biber! Prvo loše ili prvo lepe?

MATI: Prvo biber.

ANASTASIJA: Mlađi sin kir Avrama Brankovića Vid prestavio se na svetoga Kirijaka ove godine. Već su ga i sahranili. Drugi sin, onaj sabljaš, otišao opet u rat. I opet krvave haljine šalju u Carigrad.

MATI: A sad lepe vesti.

ANASTASIJA: Kir Avram je preksinoć doputovao u našu varoš. On ima i trećeg sina, ili posinka, ko će ga znati i ko zna s kojom. Ali, mladić je taman pristao za ženidbu. Naočit i učevan. Potpisuje se brzo ko da hvata muvu. I otmen: u rukavima mu mogu ptice leteti. Do sada ga je kir Avram krio, ali sad mu traži nevestu. I zato su ovde. I on i mladić.

MATI: Kako mu je ime?

KALINA: (Do sada je ćutala.) Ime mu je Petkutin i već sam ga videla.

MATI: Gde si ga videla, pobogu?

KALINA: U našoj bašti. Lep je i čeka da ga primimo. Dovela ga je teta Anastasija (Petkutin kuca alkom na vrata i ulazi blistavo odeven, s dve kape, plavom i žutom, od kojih mu je jedna na glavi, a druga za pasom. Petkutin i Kalina stoje jedno pred drugim kao zamađijani. Petkutin kine.)

MATI: Nazdravlje!

PETKUTIN: (Klanja se duboko.) U vašem vrtu gospo, dobio sam cvetnu groznicu, suviše lepo miriše cveće. Nisam navikao.

KALINA: (Pruža mu s police mali ćup s medom.) Uzmite malo meda i namažite nos. To pomaže (sama mu maže medom iznutra nozdrve.) Eto, tako! Je li bolje, gospodičiću?

(Anastasija i mati stoje u čudu.)

PETKUTIN: Mnogo bolje (Opet kine.)

VIII SLIKA Mati i papa Eleazar u odaji papa Eleazara MATI: Preklinjem vas, papa Eleazare, vi ste bili prijatelj moga pokojnog muža, vi znate, vi mi možete dati savet umesto njega. Pomozite!

ELEAZAR: Saveti su štetni i za onoga ko daje i za onoga kome se daju.

MATI: U ime prijateljstva između naših kuća, pomozite! Prose nam Kalinu.

ELEAZAR: Za koga?

MATI: Za trećeg sina kir Avrama Brankovića.

ELEAZAR: (Ćuti jedan trenutak.) Za Petkutina?

MATI: Za Petkutina. Ali tu ima nešto što se krije od nas. Ima neka strašna tajna. I ne mogu da je dokučim.

ELEAZAR: Nemojte se suviše brinuti gospođo, i tajne ostare kao i mi... Ali, ja ću vam reći. Petkutin nema majke. NJega je kir Avram načinio od blata, udahnuo mu je život očitavši mu četrdeseti Psalm.

MATI: Užas! I kakvo je to sada biće?

ELEAZAR: Kir Avram se potrudio da Petkutin u svemu bude kao ljudski stvor. Udahnuo mu je mnogo znanja i mnogo vrlina, kao i lepotu. Ali, da bi sve bilo kao u živih, otac je udahnuo Petkutinu u prsa i zaborav na rođenje, tako da Petkutin sada više ne zna ko je, ne zna da je od zemlje i da nema majke. Udahnuo mu je u prsa, da bi sve bilo kao u nas

živih i bolest koja kao kod svih nas vodi ka smrti. U Petkutinovom slučaju to je jedna naoko naivna i blaga boljka.

MATI: Koja, za ime sveta?

ELEAZAR: Cvetna groznica

MATI: Zato on kija od cveća! Pa čemu sve to papa Eleazare, kažite mi, preklinjem vas! Šta je to?

ELEAZAR: To je genetički inženjering.

MATI: Šta rekoste?

ELEAZAR: To je saznanje velike tajne, približavanje zavetnom cilju. I sad znamo od čega je čovek sazdan, ali nisu nam poznate sve pojedinosti dok ne sklopimo mozaik života. Želimo da saznamo od čega je sastavljena živa ćelija i potom da je sami veštački sklopimo. Otkrili smo tek vrh ledenog brega zvanog život. Velike nade polažemo u istraživanje ljudske nasledne šifre i čitanja koda života.

MATI: Ništa ne razumem papa Eleazare. O čemu vi govorite?

ELEAZAR: O sekvenciranju ljudskog genoma. To do sada nikome nije uspelo, sem Bogu. Ako se pokaže kir Avramov ogled sa Petkutinom uspešan, znaćemo da je struktura ljudskog genoma 3+1+3!

MATI: Pa kad već imamo život od Boga dat, šta će nam taj drugi, život bez majke? Čemu to služi?

ELEAZAR: Da se stvore modeli oglednog života za razne ljudske boljke, da se ostvari lečenje genima. Svaki gen može da se presadi u bilo koju biljku ili životinju, čak i u vodu i stvori ono što se želi.

MATI: A šta se želi?

ELEAZAR: Hteli bismo da izmenimo mnoge naše zablude, moralna shvatanja, poimanje života. Moraćemo da shvatimo da smo sami u svemiru i to ćemo saznanje koristiti dobro ili loše. Moraćemo da se dogovorimo kojim će putem čovečanstvo krenuti. Verovatno ćemo se približiti shvatanju života uopšte u univerzumu... Ili drugim rečima, mi smo u traganju za pračovekom Adamom, čija su duša i telo veliki kao kontinent, cela jedna država sastavljena od svih snova sanjanih od prvog čoveka i žene do danas. Preko njega nadamo se da ćemo se vratiti svom statusu pre pada u greh i pre izgona iz raja, vremenu kada je Adam još bio na uzlaznoj lestvici nebeskih sila.

MATI: (Snuždeno.) Znam, čitala sam Hazarski rečnik. Ali šta ja da učinim sa svojim detetom?

ELEAZAR: Mi nikada ne odlučujemo šta će biti sa našom decom.

IX SLIKA (Most, na njemu klupa, pod mostom ljuljaška. Sve zavejano, na nebu blista divan srp meseca..)

KALINA: (Dotrči zadihana i poljubi Petkutina koji čeka.) Mati me je zadržala. Morala sam čekati dok ne ode. Sada je kod očevog starog prijatelja, papa Eleazara, pa sam ulučila priliku da se iskradem. Moram se vratiti pre no što se ona vrati. Jesi li me dugo čekao?

PETKUTIN: Negde na obali južnih mora, gde su zvezde najdalje od svojih slika, putnici s nekog broda pojeli su ogromnu kornjaču. Posle pet stotina godina njenu ljušturu našao je na istoj obali neki mornar i sklonio se u nju da prenoći. Ujutru, ispavan i veseo protnuo je kroz otvore oklopa ruke, noge i glavu i spustio se u more u toj igri sa samim sobom. Kornjačin oklop posle pola milenije opet odzvanja od udara jednog srca i opet ume da pliva. Tako tvoje srce odzvanja u meni.

KALINA: Ne govori tako. Hvata me jeza od tih reči. (Petkutin ogrće Kalinu svojim ogrtačem od krzna.) Otkuda ljubav, Petkutine? Otkuda ta vrhunska stvar, radost i zgusnuta snaga koja se prelila iz mene u tebe i iz tebe u mene? Otkuda tako nešto u životu čoveka?

PETKUTIN: Čovek živi u vremenu. Ali pokatkad večnost kane u njegov život i prekine tok vremena. I to čovek naziva ispunjenjem ili začećem, a to je u stvari stavljanje ljudskog bića za trenutak u službu večnosti.

KALINA: Ali ta večnost stalno se menja. Pogledaj nas, najpre to počinje blago i nežno, a zatim sve jače i luđe...

PETKUTIN: Potom doseže vrhunac da se polako udalji od nas, jer nas to večnost opet prepušta našem bednom vremenu. To je kao izgon iz Raja.

(LJubavna scena. Kalina seda na ljuljašku, Petkutin joj prilazi i lagano je ljulja; njene noge proviruju s obe strane njegove prilike. Kada dođe do vrhunca on je podiže s ljuljaške i nosi, još uvek u njoj, hodajući kao zaslepljen. U tom času srp meseca prođe ispod mosta. Kada se stišaju, sednu na klupu. Izgledaju kao da su zaista izgnani iz Raja.) Na onoj ljuljašci toliko si želela da budem neko drugi da si me pretvorila u nekog drugog u času kada sam bacao mleč i kada nisam mogao da se branim. Za tih nekoliko trenutaka stvarno sam bio neko drugi. Kaži mi ko sam bio?

KALINA: Bio si čovek.

PETKUTIN: Bilo je odvratno biti neko drugi. A ti za to vreme nisi bila druga, ona, koju volim i koja mene voli. Naprotiv, bila si ona prava.

(Počeše se po kolenu.)

KALINA: Kako bi ti hteo da se osećamo posle izgona iz Raja? Posle vatrene ljubavi, ti se češeš. Zar istina svrbi?

PETKUTIN: (Zbunjen.) Ne, ali često me svrbi koleno.

KALINA: Nadam se da znaš šta znači kada svrbi koleno?

PETKUTIN: Nemam pojma.

KALINA: Zato što ne čitaš dovoljno.

PETKUTIN: Šta ne čitam?

KALINA: Ono što tvoji nokti ispisuju na kolenu dok se češeš. Jer, kroz tvoj svrab tebi se u stvari javlja tvoja smrt. To je kao neka vrsta prepiske sa smrću, to češanje.

PETKUTIN: (Kine i odmah ga zasvrbi koleno. Počeše se.)

KALINA: Eto vidiš, tvoja smrt ljubomorna je čak i na tvoju kijavicu! Da vidimo. (Zagrće Petkutinovu dolamu i sriče čitajući mu s kolena zapis noktom.) "Un bonheur formidable (egallement comme malfortune) nous font vieillir avant la date".

Gle, ona ti piše na francuskom! Kaže: "Velika, besprimerna sreća kao i nesreća čine da prerano ostarimo!"

PETKUTIN: Eto, otkrila nam je jednu tajnu.

KALINA: Vraga nam je otkrila tajnu. To sam sve ja izmislila da te utešim.

PETKUTIN: (Pokriva koleno.) Zato ću ti ja otkriti jednu pravu tajnu. Jednu strašnu tajnu koja nije izmišljena kao tvoja.

KALINA: O kome govori tvoja tajna?

PETKUTIN: O meni. O meni i o mom ocu. Ako mi je otac.

KALINA: Ne, nećeš mi otkriti tajnu. Strašnu tajnu o sebi i svom ocu.

PETKUTIN: Nije ti stalo da čuješ? Zašto?

KALINA: Zato što ti tu strašnu tajnu o sebi ne znaš. Niko ne zna strašnu tajnu o sebi. Pa je ne može ni drugima otkriti.

PETKUTIN: Ali ja je slutim.

KALINA: Naravno da je slutiš, ali je ne znaš. Ti ne možeš znati o sebi čak ni ono što ja znam o tebi. Na primer, ja povremeno vidim kako menjaš boju sopstvene kose, ali toga nisi svestan. To vidim ja, a ne ti. Uostalom, i ja bih ti ponešto mogla reći o sebi. Mogla bih, na primer, reći sledeće: "Moj zavičaj je tišina, moja hrana ćutanje. Sedim u svome imenu kao veslač u čamcu. Ne mogu da zaspim koliko te mrzim. Zato, što ti nemaš smrt kao što ja imam!"... Ali, ćutim i ne kazujem ti to... Jer te volim i voleću te zauvek i dan više.

PETKUTIN: Onda ću ti reći nešto drugo, što nije tajna. Moj otac i ja doći ćemo da te prosimo.

X SLIKA (Kalinina kuća. Kalina je sama. Svira u svoj instrument viola da gamba. Naglo prekida svirku zagrli glazbalo i stegne kolenima.)

KALINA: Mili moj, mili moj! Volela bih, strašno bih volela... Da li bih volela, ili ne bih volela? Hoću te, neću te? Šta ću ti, šta ćeš mi? (Uzme crvenilo za usne i oboji njime duplje ušnih školjki.)

LAJTNANT: (Proviri na vrata i uđe u odaju popevajući s nemačkim naglaskom.) Pod onom, pod onom gorom zelenom Vrani se konji igraju, Srebrna sedla lomljaju, Zlaćene uzde kidaju, Dalek se putu nadaju, Da prose lepu Kalinu... (Pokloni se Kalini i odjednom se ukoči.) Šta je to? Vama se po kući povampirili mirisi! Rđav znak! Kako onda, gospođice da klepneš ušima i da pristaneš na sve što nude? (Ulaze u odaju najpre domaćice, mati i Anastasija, koje su dočekale prosce, a zatim Avram Branković i Petkutin svečano nadodoljeni. Svi sedaju.)

LAJTNANT: Kakva lepa prilika i kako divne zvanice! Čoveku od službe je čast da bude u ovakvome domu i s takvim svetom... No, aščija, čorbu deli, a Bog sreću... (Odjednom prekine u po reči jer u odaji se svi nekako čudno drže i vlada neuobičajeno ćutanje.)

MATI: (Da ublaži napetost.) Kao da prolete anđeo. Svi smo zamukli.

ANASTASIJA: (Naglo prekida ćutanje i odlučno govori.) Kalina, ovo je poslednji čas da kažem. Nemoj se udavati za kir Avramovog sina! On nije čist. Na njemu su mađije. On nije od ljudskog soja. Ponedeljkom uveče umesto narednog on uzima neki drugi svoj dan iz budućnosti i upotrebi ga ujutru umesto utorka. Kada dođe do uzetog dana, on na tome mestu upotrebljava preskočeni utornik i tako naravnjuje zbir. Ali, pazi, u takvim prilikama šavovi između dana ne naležu kako treba, javljaju se strašne rane u vremenu, koje mogu progutati živo čeljade... Tebe će prvu progutati!

KALINA: Petkutine, je li to istina?

PETKUTIN: Sada to prvi put čujem.

KALINA: E, pa onda tetka Anastasija da vam ja nešto kažem. Na neki način to što ste rekli, istina je. Ali je istina za sve nas. Naši dani nastaju tako, što naš prvi dan, kao jaje iz kojeg će se izleći pile, nosi i hrani i najzad donosi na svet trideseti dan našeg života. Drugi dan našeg života začinje i nosi sledeći, trideset i prvi dan i tako dalje, sve dok se iz jednog jajeta ne izlegne mrtvo pile...

ANASTASIJA: Ostavi se priča, Kalina, ja govorim o tvojoj sudbini i budućnosti, a ti me pitaš koji je dan danas.

KALINA: Tetka Anastasija, koji je dan danas u Staroj Pazovi?

ANASTASIJA: Četvrtak, a to znači da je u Novoj Pazovi petak, pazarni dan. Možemo i tako da razgovaramo, ali pogledaj ovde stoji tvoj prosac i o tebi i njemu je reč.

KALINA: Znam, tetka Anastasija da volite da sisate mladiće. Da li se bojite za mene ili za Petkutina?

MATI: Kalina, preklinjem te ne šali se više! Papas Eleazar, stari prijatelj tvoga oca, sve mi je rekao. Petkutin je načinjen od zemlje! On nije živo biće kao mi drugi!

PETKUTIN: Oče, je li ovo istina?

AVRAM: Istina je samo jedan trik.

MATI: A gde mu je onda mater? Kakav je to čovek koji nema matere?

KALINA: Ne boj se, majčice, imam ja mater za oboje. Ne boj se, pre ću ja Petkutinu naneti zlo nego on meni.

MATI: Kćeri, igraš se glavom. I glavom svog potomstva. Ko će vam biti deca?

KALINA: Nisi ni ti znala ko će ti biti kći. I zato slušaj, čujte i vi, tetka Anastasija. Čujte me. Kir Avram je Petkutina tako dobro načinio od gline, da je obmanuo sve. (Petkutin krikne, lajtnant posegne za oružjem i polako počinje da se približava Petkutinu stežući sablju.) Setite se kako ste Petkutina prihvatile kao rod rođeni u ovoj istoj kući! I mene je obmanuo. Zaljubila sam se. Bezumno. I još sam zaljubljena u to, ma šta to bilo. Dakle, obmanuo je žive. (Lajtnant se prikučio sasvim uz Petkutina, ali umesto da nešto preduzme vojnički, omiriše ga i u zanosu gledajući ga zaljubljeno kaže.)

LAJTNANT: LJude je lako obmanuti... (Trgne se iz zanosa.) LJudi su lakoverni.

KALINA: Da, ljudi su lakoverni i zato ta provera s ljudima kir Avramu nije dovoljna. On hoće još jednom da proveri Petkutina. Hoće da utvrdi nepobitno da li je njegovo delo, njegov sin, ili već šta god on bio, da li je Petkutin tako savršeno ljudskome stvoru nalik, da može da obmane i mrtve.

MATI: Sad znam Kalina, zašto sam te se bojala još dok si mi na sisi bila! Kad god porazgovaram s tobom, dete moje, osetim posle potrebu da se dobro umijem. Kako misliš, bože me sačuvaj, da obmane i mrtve? Otkad se mrtvi mogu obmanjivati?

KALINA: Kada posle svadbe pođemo na uobičajeno mesto za izlet, u ono drevno pozorište sa sedištima od kamena, tamo će biti prilike da se Petkutin suoči i sa mrtvima. I tek tada će se videti je li ogled kir Avrama Brankovića s Petkutinom potpuno uspeo ili ne. I tek tada ću ja znati je li moj muž kao sva druga ljudska bića. Je li moj muž čovek ili nije.

PETKUTIN: Oče, šta to Kalina govori?

AVRAM: Otkud znaš sve to, kćeri?

KALINA: LJubav sve vidi. I sve zna.

MATI: Nećeš valjda s njim ići tamo? Pomisli samo, od kad si, pomisli samo, više nikad! Ako stradaš, nikad više Kaline! Od tebe će samo duša ostati. A Petkutina može otac kad god hoće opet da načini od blata!

AVRAM: Naravno da mogu. To može svako ko ume. Ali ne ume svako ko može.

MATI: Eto vidiš, Kalina!

KALINA: Mama, ti znaš da budućnost nije voda.

BRANKOVIĆ: (Kalini.) Hoćeš li kćeri, da mi postaneš snaja?

KALINA: Ja ću postati najveća greška u vašem životu, kir Avrame.

MATI: Petkutine, preklinjem vas, izjasnite se, sada sve znate, sve vam je jasno, zar ćete unesrećiti Kalinu? Zar ne možete da je poštedite od tog strašnog dana? Imate li dušu?

ANASTASIJA: Nema!

PETKUTIN: (Uzima Kalininu ruku i njoj se obraća.) Ispod nebeskog polutara raste ogromni otrovni vrganj i na njegovoj kapi pretvarajući njegovu kužnu krv u slast, rastu male pečurke. Jeleni u tom kraju vole da obnove mužjačku snagu pasući s otrovnog vrgnja jestivu pečurku. Oni koji nisu dovoljno pažljivi i zagrizu suviše duboko, zahvataju zajedno s pečurkom i vrganj i umiru otrovani. Svake večeri kada te poljubim ja pomislim: sasvim je prirodno da ću jednom ugristi suviše duboko...

LAJTNANT: (Obraduje se.) Pogledaj vojno, pogledaj Je li ti slika prilika; Ako ti nije prilika, Usedni konja pa beži... Dakle, poštovane gospođe, dužnost me zove. Hoće li biti veridbe ili ne?

PETKUTIN: To će odlučiti Kalina.

(Kalina polako zadiže suknju, obnažuje nogu, izuva cipelu i pruža Petkutinu prste noge. On vadi iz zarukavlja krupan blistav prsten. Taj prsten Petkutin stavlja Kalini na prst noge i tako obavlja veridbu. Kalinina mati krikne.)

XI SLIKA (Baletska tačka ili pantomima svadbe Petkutina i Kaline. Podrobno urađena prema svadbama Srba kako se one održavaju u narodu. Videti Rječnik Vuka Stefanovića Karadžića i etnografske rečnike.)

XII SLIKA (Antički teatar polurazrušen i zarastao u bilje i korov. Na sedištima se još vide uklesana imena negdašnjih gledalaca. Ulaze Petkutin i Kalina. Akustika je pojačana.)

KALINA: Užasno sam gladna. Hoćemo li da spremimo nešto za jelo?

PETKUTIN: Ovde za vatru ima samo bivolje balege. (Skuplja balegu na gomilu.)

KALINA: Smrdeće pečurke.

PETKUTIN: Neće, vatru treba posoliti (Vadi so iz džepa i soli vatru.), a pečurke ćemo oprati vinom. (Pere ih.)

KALINA: (Dok Petkutin posluje oko vatre i peče pečurke i krvavice i kasnije sedne na jedno od sedišta nadgledajući obed, Kalina izlazi na sredinu scene i govori svečanim glasom.) Kad uveče usnimo, mi se svi pretvaramo u glumce i odlazimo uvek na drugu pozornicu da odigramo svoju ulogu. A danju? Danju na javi tu ulogu učimo. Ponekad, ne naučimo je kako valja i onda ne smemo da se na pozornici pojavimo i krijemo se iza drugih glumaca koji bolje znaju svoje reči i korake za taj put... A ti, ti si onaj koji dolazi u pozorište da vidi našu predstavu, a ne da glumi. Neka tvoje oko padne na mene u času kada budem dobro uvežbana, jer niko nije svih sedam dana u nedelji ni mudar ni lep.

PETKUTIN: (Kine i sto dvadeset odjeka, sa svih 120 sedišta drevnog teatra kine za njim.)

KALINA: (Tapše.) Bravo! (Smeju se oboje i zagrle. On je poljubi i 120 glasova mrtvih

gledalaca ljubi se u odjeku glasnije od njihovog poljupca.)

PETKUTIN: (Obazire se.) Ovi se ne šale. Prate nam svaki pokret. Ovde se osećam prilično usamljen, kao da sam biljka, ili životinja ili prosto voda; pomalo se plašim ljudi. Živih i mrtvih podjednako. I jedino me ti, Kalina, vezuješ za ljudski soj. Zar nisu biljke, životinje i vode zaslužile bolju sudbinu na Zemlji od one koju im spremate vi, ljudi? Kao i ja, boje se i oni od vas. Ovde bih voleo da vidim onu božićnu igru koja se zove Vertep. Znaš li tu predstavu sa jagnjetom, jabukom i rekom?

(Kalina postavlja obed na velikom četvrtastom kamenu u sredini teatra, a Petkutin sriče imena gledalaca uklesana u sedišta.)

PETKUTIN: Caius Veronius Aet... Sextus Clodius Cai filius... Publila tribu... Sorto Servilio... Veturio Aeia...

KALINA: Ne dozivaj mrtve! Ne dozivaj ih, doći će! NJihova žeđ je rasla dve hiljade godina! Pssst! (Svi mrtvi u gledalištu viču u odjeku Pssst!). Oni su žudni naše tople krvi. Bolje ih daruj. Podaj im po paru da se iskupimo i umilostivimo ih. (Petkutin stavlja na kameni sto pet para iz zarukavlja.)

PETKUTIN: (Broji pare.) Jedan, dva, tri, četiri, pet!... Sada ću iseći krvavice i obed može početi (Petkutin vadi nož iz korica i kad hoće da iseče krvavice kine i poreže prst. NJegova krv padne u vatru i zacvrči.)

KALINA: (Krikne.) Porezao si se!

(U tom času 120 mrtvih duša stušti se na njih iz gledališta sa cikom i urlanjem. Petkutin potegne mač da zaštiti Kalinu, ali oni su brzi kao bol i Kalinu rastržu na njegove oči čupajući joj komad po komad mesa, sve dok se njeni krici ne pretvore u iste onakve krike kakve ispuštaju mrtvi oko njih i sve dok se i ona sama ne priključi proždiranju još nepojedenih delova sopstvenog tela. Potom nastaje tišina. Petkutin bludi po sceni potpuno izgubljen. Posle dužeg vremena neko nevidljiv podiže Kalinin crveni ogrtač sa zemlje i ogrće se njime. Prazni ogrtač prilazi i oslovljava ga Kalininim glasom.)

KALININA SEN: Dođi!

PETKUTIN: (Obradovan jer joj prepoznaje glas zagrli je, ali na dnu glasa ne vidi ništa do purpurnu postavu plašta.) Čini mi se da se pre hiljadu godina dogodila ovde neka užasna stvar. Neko je bio rastrgnut i prožderan. Krv još uvek leži po zemlji. Ne znam da li se to stvarno dogodilo, ili ne, i kada? Koga su pojeli? Mene, ili tebe?

KALININA SEN: (Nevidljiva u crvenom plaštu.) Ne boj se! Nije ti se ništa desilo, nisu tebe rastrgli. I bilo je maločas, a ne pre hiljadu godina.

PETKUTIN: Ali, Kalina, ja te ne vidim, ko je od nas dvoje mrtav?

KALININA SEN: Ne vidiš me, gospodičiću zato što živi ne mogu videti mrtve. Samo mi možeš čuti glas. Što se mene pak tiče, ja ne znam ko si ti i ne mogu te poznati dok ne okusim kap tvoje krvi. Ali te vidim, umiri se, lepo te vidim. I znam da si živ.

PETKUTIN: Kalina, to sam ja, tvoj muž, tvoj Petkutin koji te voli, zar me ne poznaješ? Maločas, ako je to bilo maločas, ljubila si me.

KALININA SEN: Kakva je razlika maločas ili pre hiljadu godina, sada kada je ovako, kako je?

(Na te reči Petkutin potegne nož, približi ruku mestu za koje misli da sadrži nevidljive usne njegove žene i poreže se snažnim pokretom. Krv šikne, ali ne padne na vreli kamen jer je Kalina dočeka usnama. Krikne prepoznavši Petkutina.)

KALININA SEN: To si ti, ljubavi moja. Petkutine!

(Rastrže Petkutina kao strvinu pijući žudno njegovu krv dok sa kamenih sedišta naviru ka njima ostale seni mrtvih.)

POSLASTICE Ušećereno cveće Lica:

Prodavac Dečak Kokoška Petkutin Kalina

(Dešava se početkom XX veka. Idilična ulica, fenjer na plin, promiče sneg. Majušne radnjice u kojima se pali svetlost. Na jednom prozoru duge ženske gaće od čipke raskoračene umesto zavese. U uglu pozornice se vidi unutrašnjost jedne prodavnice instrumenata. Za stolom sede Prodavac i Dečak. Dečak sriče štivo iz Biblije koja leži raskupusana pred njim. U uglu na jednoj kapi kokoš se sprema da snese jaje. Sve je veoma zaslađeno, pomalo kič. Petkutin se pojavljuje u kostimu ranog XX veka, ali ima dve berete, jednu plavu na glavi i jednu žutu za pojasom.)

DEČAK: (Sriče iz Biblije.) "Dvadeset. I opet reče čime ću uporediti carstvo Božije? Dvadeset jedan. Ono je slično kvascu koji je žena uzela i pomešala u tri sata brašna. Dvadeset dva..."

PRODAVAC: (On zanosi na mađarski.) Dobro, dosta je bilo. Sad uzmi malo da čitaš psalme. Da li znaš gde si stao prošli put?

DEČAK: (Okreće listove, nalazi i čita 40. Psalm.) "Dugo čekah Gospodina i saže se k meni. I ču viku moju. I izvadi me iz jame koja buči i iz gliba i postavi na kamen noge moje i utvrdi stope moje..."

(Napolju utom tri puta zazvoni na crkvi.)

PETKUTIN: (Kuca i ulazi.) Na prvi udar bio sam u Indiji, na drugi u Lajpcigu, a na treći došao sam opet u svoje telo... (Obraća se Prodavcu i Dečaku.) Dobro veče!

DEČAK: Dobro veče. (Netremice gleda Petkutina.)

PRODAVAC: Da niste pogrešili radnju? Krznar je do mene. Uvek pogrešno uđu. Ovamo niko nije ušao već sedam dana sem greškom.

PETKUTIN: Imate li neko malo violončelo za jednu mladu gospođicu... Ako nije suviše skupo?

PRODAVAC: (Dečaka isprati iza pregrade ne obraćajući više pažnju na Petkutina. Utom kokoš ustaje s kape i kokodače javljajući da je snela jaje. Prodavac brižljivo uzima jaje iz kape, nešto beleži na njemu i stavlja ga u fioku.) Šta će vam čelo? Imate ploče, radio. A čelo, znate li šta je čelo? Odavde do Dunava da uzorete, posejete i požnjete, svake godine. Toliko treba orati jedno malo violončelo evo ovim, gospodine! (Pokazuje gudalo zadenuto za pojas ko da je sablja.) Kome to treba? Kupite nešto drugo, kupite joj velosiped ili psa... Idite, gospodine, tražite neku drugu sreću za svoju devojčicu. Ova sreća suviše je teška za nju. I zadocnela sreća... Koliko joj je godina?

(Iščezava iza zavese i presvlači se da izađe.)

PETKUTIN: (Zbunjeno.) Petnaest.

PRODAVAC: (Trza se na taj broj. Izlazi i bira jedno čelo.) Uzmite ovo, drvo je starije od vas i od mene zajedno. I lak je dobar... Uostalom slušajte! (Prevlači prstom preko žica.) Čujete? Svaka žica sadrži sve ostale. Ali, da bi se to čulo, moraju se slušati četiri različite stvari odjednom, a mi smo lenji za to... Čujete? Ili ne čujete?... Četristo pedeset hiljada.

PETKUTIN: (Radosno.) Uzimam!

PRODAVAC: Kako to uzimate? E, moj gospodine, zar se tako kupuje jedno glazbalo? Nećete probati? (Petkutin traži po radnji nešto sem one kape na šta bi seo.) Ne znate kako bez stolice? Plovka sedi na vodi, a vi ni na suvom ne znate gde biste? Ne znate? (Izvlači jednu fioku i sedne na njen ugao.) Ovako! (Ustaje i pruža Petkutinu instrument. Petkutin uzima, seda na ugao fioke i odlično svira De Falju.) Da zamotam?

PETKUTIN: Da. (Maša se za novčanik.)

PRODAVAC: Pet stotina hiljada, molim.

PETKUTIN: (Skamenjen.) Zar niste rekli četiri stotine pedeset hiljada?

PRODAVAC: Naravno da sam rekao. Ali to je za čelo. Ostatak je za gudalo. Ili ne uzimate gudalo? Ne treba vam gudalo? A ja sam mislio da uz gusle ide i pregudnica...(Vadi iz omota gudalo i vraća ga u izlog.)

PETKUTIN: (Najzad se prene kao iz sna.) Ja sam u stvari zaboravio na gudalo. I nemam novaca da kupim i gudalo. A čelo bez gudala... Prosudite sami...

PRODAVAC: (Navlači kaput.) Gospodine, ja nemam vremena da čekam dok vi zaradite za gudalo. Utoliko pre, što vi to sve do sada niste zaradili. Bolje da vi čekate nego ja. (Otvara izlazna vrata, potom zastaje.) Da se nagodimo? Gudalo ćete uzeti na otplatu.

PETKUTIN: Šalite se? (Hoće da izađe iz radnje.)

PRODAVAC: Ne, ne šalim se. Predlažem ozbiljnu nagodbu. Ne morate prihvatiti, ali čujte!

PETKUTIN: Da čujem.

PRODAVAC: Kupićete od mene uz gudalo i jaje.

PETKUTIN: Jaje?

PRODAVAC: Da, maločas ste videli jaje koje je snela moja kokoš. O tom je reč (Vadi iz fioke jaje.) Daćete mi za njega koliko za gudalo s rokom otplate od dve godine.

PETKUTIN: Kako ste rekli? Da vaša kokoš ne nosi zlatna jaja?

PRODAVAC: Moja kokoš ne nosi zlatna jaja, ali nosi nešto što vi i ja, moj gospodine, ne možemo da snesemo. Svako jutro snese po neki petak ili utornik. Ovo današnje jaje, sadrži jedan četvrtak umesto žumanceta. Sutrašnje će sadržavati sredu. Iz njega umesto pileta ispiliće se jedan dan života njegovog vlasnika.

PETKUTIN: Kakav život!

PRODAVAC: Jaja, daklem, nisu zlatna, ali su vremešna. Još vam ih jeftino nudim. U ovom jajetu gospodine, jedan je dan vašeg života. Zatvoren kao pile i od vas zavisi hoće li se ispiliti ili ne.

PETKUTIN: Kada bih i poverovao u vašu priču, zašto bih kupovao dan koji već imam?

PRODAVAC: Kako, gospodine, ne umete da mislite? Kako ne umete da mislite? Zar mislite ušima? Pa svi naši problemi na ovom svetu proizlaze iz činjenice da ne možemo preskočiti one najgore dane. U tom i jeste stvar! S mojim jajetom u džepu vi ste

obezbeđeni od nedaća. Kada opazite da je dan koji nastupa suviše crn, razlupajte lepo svoje jaje i izbegnućete sve neprijatnosti. Na kraju, doduše, imaćete jedan dan života manje, ali ćete zato moći da ispečete od tog ružnog dana lepu kajganu.

PETKUTIN: Ako vaše jaje doista ima tu vrednost, zašto ga ne zadržite za sebe?

PRODAVAC: Gospodin se šali? Šta mislite, koliko jaja već imam od ove kokoši? Šta mislite koliko svojih dana čovek može da razlupa da bi bio srećan? Hiljadu? Dve hiljade? Pet hiljada? Ja imam koliko hoćete jaja, ali ne i dana. Uostalom, kao svim jajima i ovima je vek ograničen. I ova postanu posle izvesnog vremena mućkovi i neupotrebljiva su. Zato ih, pre no što izgube dejstvo, prodajem, moj gospodine. A vi nemate šta da birate. Daćete mi potvrdu na zajam, pa kvit!

(Na cedulji nažvrlja nešto.).

PETKUTIN: Znate šta, meni lično vaše jaje nije potrebno. Ali, recite, može li vaše jaje da poštedi crnog petka ceo jedan narod?

PRODAVAC: Naravno da može, treba samo jaje razbiti sa tuplje strane. Ali u tom slučaju propustili ste mogućnost da jaje sami iskoristite. (Pruža cedulju Petkutinu, ovaj potpisuje na kolenu, Prodavac spakuje čelo sa gudalom i umota jaje, pa izlaze na zavejanu ulicu. Pri izlasku Prodavac još jednom zadrži Petkutina da mu pridrži vrata dok zaključava radnju. Potom bez reči produžava na svoju stranu i tek na uglu se osvrne i doda.) Imajte na umu, datum ispisan olovkom na jajetu, to je rok upotrebe!

PETKUTIN: To me ne zanima. Dan koji hoću da izbrišem nije uopšte u budućnosti. On je u prošlosti. I to dubokoj. Nadam se da vaše jaje, ovo koje sam uzeo na veresiju, može da deluje i unatrag, na prošlost?

PRODAVAC: (Zainteresovan, vraća se.) To me još ni jedan kupac nije pitao. Mislite da neki neugodan dan iz svoje prošlosti naknadno izbrišete i uklonite?

PETKUTIN: Da, upravo na to mislim. Imao sam jedan takav dan pa bih hteo da ga uklonim.

PRODAVAC: Zanimljivo... Naravno da jaje može i to učiniti, ali ljudi se obično više boje budućnosti nego prošlosti.

PETKUTIN: E, vidite to nije moj slučaj. Uklanjanjem tog dana iz prošlosti mogla bi ostati u životu osoba koju sam mnogo voleo i volim još uvek. Osoba za koju kupujem ovo čelo.

PRODAVAC: Pošto kako vidim, idemo u istom pravcu (krene sa Petkutinom nekoliko koračaji.) ispričajte mi tu zanimljivu zgodu za koju biste voleli da vam je život nije uneo u biografiju. Kažete, to je bilo vrlo davno?

PETKUTIN: Da. Ako hoćete tačno, bilo je to 17. aprila 1688. godine usred jednog antičkog teatra na Dunavu... (Prodavac prestrašeno odmagli. Petkutin ostaje sam na zavejanoj ulici pod svetiljkom, o koju razbije jaje.) Ah, bože moj, glava! Moja glava! Kako boli. Pući će! (Pada u sneg. Iz tame se istog časa pomalja crveni Kalinin ogrtač, onaj isti koji je ona nosila u XVII veku u antičkom pozorištu. Ogrtač stoji neodlučno u tami pred Petkutinom. Petkutin polako podiže glavu i prepoznaje Kalinu.) Kalina, to sam ja, tvoj muž, Petkutin! Zar me ne poznaješ? (Pruža joj zapakovani instrument.)

KALINA: To si ti, ljubavi moja! Petkutine! (Padaju jedno drugom u zagrljaj.)

PETKUTIN: Dušo moja, dušo moja! Najzad sam te našao. Ostaćemo zajedno zauvek i dan više.

KALINA: "Šta, zar na Veliki četvrtak?" (Oboje prasnu u smeh. Kalina uskoči licem u lice na Petkutina, s obe strane njegovog struka vire njene noge i on je odnese u ljubavnoj igri.)

Gorka kafa Lica:

Kalina (najpre kao sen, a zatim oživljena) Kir Avram Branković Prvi kamenorezac: Drugi kamenorezac Paša Masudi Koen (spava u šatoru)

Dešava se u XVII veku u antičkom teatru blizu Dunava.

(U prvom planu dva nadgrobna spomenika — Kalini i Petkutinu Dva kamenoresca pri svetlosti fenjera uklesuju imena u spomenik.)

I KAMENOREZAC: Ti si mi ostao dužan jedno slovo. I to žensko! Sad bi mogao da mi pomogneš i vratiš dug.

II KAMENOREZAC: Hoću. Više volim ženska nego muška slova. A i inače, brate, volim žensko. Umreću, a neću prežaliti što svaki dan nisam imao ženskog hleba da umesim (Prilazi Kalininom spomeniku.) Koje je to slovo, deder, da svršimo.

I KAMENOREZAC: Slovo A na kraju imena Kalina. (Rade.)

(Pojavljuje se u crvenom ogrtaču Kalinina sen.)

KALINA: Probudismo se čim života nesta U jedan život što ne beše nam dat Iz pokreta izišli ko iz česta, Zaprepašćeni sred poznatih mesta Mladim mesom nahranismo im sat Zatočeni čim pijanstvo presta

Bacismo kosti nekim novim psima I jezik novi zna nam sata bat. Počinusmo na svojim grobovima, Zvuke iz trave ne čusmo ušima Više no uši naše beše vlat.

I KAMENOREZAC: Eno neke žene. Nešto mrmlja. U ovo doba to nisu čista posla. Šta će sama kraj grobova?

II KAMENOREZAC: Ja se ne bojim od ženskog soja. Ova je jednu crkvu otkrila a drugu ne pokrila.

KALINA: (Tonom XX veka.) Ćao momci!

I KAMENOREZAC: Dobra vam sreća, gospo.

KALINA: Ko tu leži?

I KAMENOREZAC: Gospa Kalina. A da li leži ili stoji, to ćete vi, gospo, bolje znati od nas ubogih.

II KAMENOREZAC: Bila je, kažu mlada i lepa. Ko dobra livada. Da na nju žensko padne i ono bio je obremenilo, a nekmoli mi muški, kojimno se to očas omakne.

KALINA: Pa zašto je pandrknula mlada i lepa?

II KAMENOREZAC: Na oči njenog verenika rastrgli je mrtvi. A tako joj i treba kada se smucala noću po pozorištima. Kao ti. Ako tražiš muško, našla si! (Prilazi Kalini. Kalina odjednom počinje da peva Beatles-e "Yesterday". Kamenoresci pobegnu glavom bez obzira. Pojavljuje se iz mraka kir Avram Branković.)

AVRAM: Zvala si me?

KALINA: Naravno. Ja sam najveća greška tvog života.

AVRAM: Hoćeš da se osvetiš? (Opaža se da je u strahu.)

KALINA: Ne, hoću da malo trgujemo. Hoću da ti prodam svoju smrt.

AVRAM: (Savlađuje strah.) Gde je tu moja korist?

KALINA: Moju smrt znaš, a svoju ne. Da ih zamenimo? Tvoja može biti gora od moje.

AVRAM: A može i bolja.

KALINA: Ne može biti bolja. Ja već znam kako ćeš umreti i ti dobro znaš da ja to znam. Dakle, hoćeš ili nećeš?

AVRAM: Hoću da znam kako ću i kada umreti, ali neću da kupim tvoju smrt. Meni je moja dobra. Kakva je takva je, druga mi ne treba.

KALINA: Dobro. Pođi za mnom. (Prilaze šatoru koji je u tami ispred teatra.) Sada ćeš čuti kako ćeš umreti. To će biti 1689. u jednoj bitci kod Kladova između Austrijanaca i Srba s jedne i Turaka s druge strane. (Kalina razmiče pokrivač šatora i ukazuje se prostrana sagovima zastrvena unutrašnjost. Na jednoj prostirci spava Koen. Masudi i paša razgovaraju sedeći na jastucima.) Poznaješ li nekog od ovih unutra?

AVRAM: Poznajem onog mlađeg. To je moj sobar Masudi.

(Kalina da znak Brankoviću da ćuti. Oni u šatoru počinju razgovor.)

PAŠA: Kažeš da si čitač snova?

MASUDI: Jesam. Mogu da ulovim tuđi san kao ti zeca.

PAŠA: Vidiš ovog ovde, što spava? To je moj konjušar; bolestan je od tardeme i neće se više nikad probuditi. Možeš li da pročitaš šta sanja?

MASUDI: Naravno da mogu. Mene su već ubijali po tuđim snovima. On sanja čoveka po imenu Avram Branković. Pošto taj Avram Branković trenutno umire, ovaj ovde sanja Brankovićevu smrt.

PAŠA: To znači da ovaj može sanjajući Brankovića koji umire da proživi smrt i da ostane živ?

MASUDI: Da, ali ne može da se probudi i da nam to ispriča.

PAŠA: Ali zato ti možeš da vidiš kako on sanja Brankovićevu smrt?

MASUDI: Mogu i podneću ti odmah izveštaj kako umire jedan čovek i šta pri tom oseća. (Prilazi Koenu koji spava i pilji u njega.) Čudno. Vrlo čudno. Branković nije na zemlji.

PAŠA: Nego gde je?

MASUDI: Na nekom visokom stubu.

PAŠA: I šta radi?

MASUDI: Tri Turčina gađaju ga strelama. Rekli su mu da ako preživi petu strelu, biće mu poklonjen život. Oni ga streljaju, a on, evo, broji. Jedan, dva, tri, četiri, pet, šest, sedam osam, devet... Sada je pao sa stuba i prestao da broji. U padu sudario se sa nečim tvrdim, nepomerivim i ogromnim. Ali, to nije zemlja, to je smrt. Ali u toj istoj smrti, između udara strela on umire još jednom, nekom nesazrelom dečačkom smrću. Leži Branković iza neke peći sazdane kao mala šarena crkva i piša. Kad ispiša svu svoju prošlost on će biti mrtav. Ali gle, on sada umire i po treći put. Ta treća Brankovićeva smrt jedva se nazire. Stotine godina kao da stoje između dve prve i ove treće smrti. Eno, spade mu sva kosa odjednom kao da mu smakoše šubaru s glave koja je već mrtva... Sada je san tvoga konjušara prazan kao korito isušene reke.

KALINA: (Spušta krila šatora.) Hoćeš li sada da kupiš moju smrt umesto svoje smrti?

AVRAM: Neću. To što sam video nisu moje smrti. To su smrti moje dece.

KALINA: Naravno. Svaki čovek umire smrću svoje dece. Ali ih sam trpi kao što će njegova deca pretrpeti smrt svog poroda... No da se nagodimo. Tvoje tri smrti ma čije da su ja ću uzeti na sebe. Umreću ponovo, ovaj put mesto tebe. Ti svoje tri smrti nećeš ni osetiti, osetiću ih ja.

AVRAM: Šta išteš za uzvrat?

KALINA: Da mi daš jedan dan svog života u zamenu za tri smrti.

AVRAM: Dobro. Šta će ti jedan dan života?

KALINA: Hoću još jednom da se pojebem s nekim koga sam volela. Hoću da ga volim zauvek i dan više.

AVRAM: Mislim da si ti na gubitku, Kalina. Ja znam šta ti hoćeš sada da uradiš i koga hoćeš da sretneš. Hoćeš Petkutina! Pre nego što uzmeš moje tri smrti pomisli da ti taj susret možda neće uspeti.

KALINA: Nemoj brinuti moje brige.

AVRAM: Otkriću ti još nešto na rastanku. Ako na putu ka Petkutinu, jer ti njega tražiš, sukne plav plamen, naći ćeš ga, ali ako plane crvena vatra, mimoići ćeš se zauvek sa onim koga voliš i tražiš kroz živote i smrti. (Pruža prema Kalini ruku i dodirne palcem njen palac.) Evo tvog dana! (U Kalininom delu antičkog teatra naglo svane i rodi se sunce, Kalina se preobrazi iz seni u lepoticu, dobija boju u licu, telo joj se naglo ukaže nago u svoj ranijoj lepoti i sjaju, a u Brankovićevom delu teatra i dalje je noć sa Mesecom i zvezdama nad njim. Naročito pada u oči Kalinina raskošna kosa, kovrdžava i duga, ista kao što ju je imala za života. Branković pogruženo odlazi u noć.)

KALINA: (Iznosi na sredinu svog dana hazarski ćup plav i zlatan. Donosi vode i počinje da mesi Petkutina od blata. Stavlja umešeno u ćup i šapuće 40-ti Psalm.) "Dugo čekah Gospodina i saže se k meni. I ču viku moju. I izvadi me iz jame koja buči i iz gliba i postavi na kamen noge moje i utvrdi stope moje..."

(Zazvoni tri puta zvono sa obližnje crkve. Kalina štapom razbije ćup, ali iz njega sukne crveni plamen i na njegovom dnu ne ukaže se Petkutin. Ćup je prazan. Kalina pada na zemlju u očajanju i jeca. "Ah, dobri moj anđele, zar si me sasvim napustio?" NJen dan se gasi, ona ustaje i gleda u Sunce. Kad ono zađe, Kalina krikne tri puta i s glave joj spadne sva kosa kao šubara. Ona se opet pretvara u sen kakva je i bila.)

Jabuka Lica:

Petkutin Prvi kamenorezac Drugi kamenorezac Glumac (kasnije igra Jabuku) Glumica (u stvari muškarac, kasnije igra Bogorodicu) Reka Jordan (glumac) Zlatoruni ovan (glumac ogrnut zlatnim runom)

Dešava se u antičkom teatru blizu Dunava u XVII veku.

(Dva kamenoresca uklesuju u nadgrobne spomenike imena Petkutina i Kaline; rade pri svetlosti dva mala fenjera. Odocnili su s radovima. Spomenici stoje ispred antičkog teatra čija se sedišta naziru u pozadini.)

I KAMENOREZAC: Je li dugo tvoje ime? Hoćeš li stići večeras?

II KAMENOREZAC: I nije tako dugo. Kalina.

I KAMENOREZAC: Dabogme. Tebi prsti uvek na žensko mirišu.

II KAMENOREZAC: Kažu da su je mrtvi rastrgli...

I KAMENOREZAC: Tja, oni su stariji. U početku beše smrt. Prastara smrt, starija od čoveka i rođena pre rođenja...

II KAMENOREZAC: A tvoje današnje ime, je li dugo?

I KAMENOREZAC: Muško je. A muška su imena teža. Pet-ku-tin.

II KAMENOREZAC: Šta je s tim tvojim bilo?

I KAMENOREZAC: Pričaju svašta o njemu.

II KAMENOREZAC: Hoće ispod praga u kuću? Šta kažu, boga ti?

I KAMENOREZAC: Kažu, nije bio čovek.

II KAMENOREZAC: Isključeno.

I KAMENOREZAC: Zašto isključeno?

II KAMENOREZAC: Zato što samo živo čeljade može da umre. Neko ko nije živ ne može umreti. To ne može biti.

I KAMENOREZAC: Hoćeš da se osvedočiš da Petkutin nije bio čovek?

II KAMENOREZAC: Baš bi voleo. Kako?

I KAMENOREZAC: Vrlo prosto. Zaviri u njegov grob.

II KAMENOREZAC: U grob? Tamo se đavo ženi.

I KAMENOREZAC: NJega tamo nema. Petkutinov grob je prazan. Ko usta bez vina.

II KAMENOREZAC: Sačuvaj bože! Pa šta biva sa takvima? Kud se devaju? Dva dobra ni dva života nikako čoveku ne mogu biti.

I KAMENOREZAC: Zato ti i kažem da Petkutin nije čovek. Samo telo bez duše. Priča se da se takvi uvek ponovo vraćaju na svet. Kad god zvono na crkvi izbije tri puta. Lutaju okolo i traže dušu svom telu. (Uplašeno se obaziru obojica.)

II KAMENOREZAC: Ja sam završio i ja sada odoh. Ti nećeš stići. Imaš dva slova više

I KAMENOREZAC: Znaš šta, hajde da podelimo. Uradi mi jedno slovo, a ja ću ti ga vratiti prvom prilikom.

II KAMENOREZAC: Znači, slovo na zajam?

I KAMENOREZAC: Na zajam.

II KAMENOREZAC: Ali da bude žensko slovo, ne muško. Ja više volim da urezujem ženska imena.

I KAMENOREZAC: Vredi. Dobićeš žensko slovo. Hajde sada da navalimo. A ti se čuvaj! S krasotom ženskom mnogi pogoreše.

(Obojica rade na istom spomeniku, Petkutinovom. Nailaze glumci noseći šator i vertepaške rekvizite. Pre no što se pojave po nebu ispred njih idu dve sjajne zvezde koje oni vode kao zmajeve na kanapima. Kamenoresci se prepadnu.)

GLUMAC: Hoće li ovde neko da vidi našu predstavu? Mi smo glumci i samo što smo stigli. Sutra već idemo dalje.

II KAMENOREZAC: Srećan vam put!

GLUMICA: A ima li ovde još koga osim vas?

II KAMENOREZAC: Sem ovo dvoje pokojnih nikoga. Manj da vam oni ne naruče predstavu?

(Uštine Glumicu za sisu zavukavši ruku pod njenu košulju i otud zaprepašćen izvuče jabuku. Zagrize jabuku.)

GLUMICA: Nije zlato sve što sija. Nije sreća sve što prija!

GLUMAC: Ko god da naruči, ako će platiti, neka se nada odličnoj glumi.

I KAMENOREZAC: A čemu služi ta vaša gluma? Ja, na primer, služim mrtvima i od njih živim. A vi?

GLUMICA: Mi živimo od mrtvih pisaca i od živih gledalaca. Onih što su ko ti brzi da popljuju, a spori da poližu.

GLUMAC: Čovek s Bogom ima ugovor. Od Boga dobije samo četrdeseti deo svog života na korišćenje, a ostalih šezdeset delova života ode neiskorišćeno natrag Bogu. E, mi glumci, licepothodnici i skomrasi, možemo da ti dočaramo onih šezdeset neiskorišćenih delova tvog života.

I KAMENOREZAC: Mi završavamo. Još da pokupimo alat i očitamo Psalam, pa put pod noge, a vi čitajte svoje kome hoćete (Skuplja alat.)

GLUMAC: E, bogme, nećete! Ima da platite predstavu i da je odgledate ili će ova toljaga da radi!

OBA KAMENORESCA: (Kleknu u strahu i čitaju Psalme.) "Dugo čekah Gospodina i saže se k meni. I ču viku moju. I izvadi me iz jame koja buči i iz gliba i postavi na kamen noge moje i utvrdi stope moje..." (Zazvoni tri puta zvono na obližnjoj crkvi i u antički teatar ulazi Petkutin. Kamenoresci i glumci zabezeknuto gledaju.)

PETKUTIN: Probudismo se čim života nesta

U jedan život što ne beše nam dat. Iz pokreta izašli ko iz česta, Zaprepašćeni sred poznatih mesta Mladim mesom nahranismo im sat... (Kine. Glumcima.) Jeste li stigli?

GLUMAC: Mi jesmo, a ti, otkud ti ispade?

PETKUTIN: Kada je prvi put zazvonilo zvono bio sam u Indiji, na drugo zvono u Lajpcigu, a s trećim zvonom došao sam u svoje telo.

GLUMAC: Čekaj malo, prikane! Ko ovde daje predstavu, ti ili mi?

PETKUTIN: (Prilazi Kalininom spomeniku.) "Mislim, ljubavi, da je to bio podmukao i loš postupak!" (Prilazi kamenu na sredini teatra gde je ostavio pare pre no što je bio rastrgnut. Pokupi pare.) Ja ću vas unajmiti i red je da vas platim. Možete li glumiti onu igru koja se zove "Vertep"?

GLUMAC: E, to je već druga stvar. Malo ste čudno mesto i vreme izabrali, "Vertep" ide uz Božić, sad mu nije doba, ali šta je tu je. Čija čaša onog i "Oče naš".

PETKUTIN: (Daje novac glumcima.) Jedan, dva, tri, četiri, pet marjaša!

GLUMICA: A šta je s vama, nešto ste bledi?

PETKUTIN: Zar niste čuli? Imali smo smrtni slučaj u porodici.

GLUMICA: Ne, nismo čuli. Ko vam je umro?

PETKUTIN: Kako ko? Zar ne vidite? Pa ja. Dali smo već i četrdesetodnevni pomen. A tek što sam se bio oženio.

GLUMICA: I ja sam imao ženu... U njenoj duši proleće, u mojoj jesen, i tad ista ptica prolete kroz obe duše... Je li vas mnogo volela?

PETKUTIN: Jeste. Ali, nije u tome stvar.

GLUMICA: U čemu je stvar?

PETKUTIN: Rastrgnula me je i prožderala. Ona, Kalina, jedino ljudsko biće koje sam voleo.

GLUMICA: To dogodi — kažu Madžari... A zašto? Da niste bili suviše slatki?

PETKUTIN: Bila je to neka vrsta opklade. Opklade da li sam ja čovek ili nisam čovek. Jesam li ljudsko biće ili nisam ljudsko biće.

GLUMAC: (Pomalo sa strahom.) Pa jeste li, ili niste?

PETKUTIN: Izgledalo je kao da jesam, iako nisam. Ja sam ovde, a tamo moj grob. Ja sam Petkutin. Onaj sa nadgrobne ploče. (Glumac i kamenoresci se krste i povlače od Petkutina sa sujevernim strahom. Zbiju se.) Ne bojte se, ne preti vam opasnost od mene.

GLUMICA: Nego? Od koga nam preti opasnost?

PETKUTIN: Od takvih kao što ste vi sami. Od svakog ljudskog bića i živog i mrtvog. Prožderaće vas kao što su mene prožderali! Zaraziće vas i uništiti kao što su mene zarazili i uništili!

GLUMICA: Kako to?

PETKUTIN: Zar vi ne igrate "Vertep"?

GLUMAC: Da.

PETKUTIN: Zar vaša igra nije onaj "Vertep" sa dve zvezde gde tek rođenom Hristu umesto ljudi idu na poklonjenje drvo, voda i zver?

GLUMAC: Jeste.

PETKUTIN: Pa igrajte, onda! (Širokim zamahom ruke daje im znak da počnu.)

(Dve zvezde se javljaju na nebu i dolaze do sredine teatra, gde stoji razapet šator. U šatoru Bogorodica i u jaslama novorođeni Hristos. Jaslama prilaze Zlatoruni ovan (glumac ogrnut guberom), glumac sa staklom vode, tj. reka Jordan i glumica sva u lišću noseći na grudima dve jabuke, dva prava ploda.)

BOGORODICA: Od zvezda ću crkvu sagraditi Od Meseca crkvi bela vrata Očima ću ikone pisati, Po umu ću leturgiju sniti Na konjicu hoću crkvi doći, S konja kopljem crkvu otključati...

REKA JORDAN: (Diže knjigu.) Ovo je Stari zavet, buduća krv Hristova. Krv ovoga koji leži u jaslama tek rođen. On ima na nebu Oca, ali nema Mater.

JABUKA: (Diže drugu knjigu.) Ovo je Novi zavet, buduće telo Hristovo. Telo ovoga koji leži u jaslama tek rođen. Ovde na Zemlji on ima Mater, ali nema Oca.

OVAN: On će iskupiti sve buduće i prošle grehe ljudske, iskupiće i njihov praroditeljski greh!

PETKUTIN: (Umeša se u predstavu.) To ne znači da će i mene spasti! Ni tebe, vodo, ni tebe, biljčice, ni tebe, skote!

OVAN: Kako to misliš?

PETKUTIN: Mi nismo ljudskog soja, mi nemamo praroditeljski greh, mi nismo isterani iz Raja, Hristos se nije ovaplotio u jabuku, u vodu, ili u zlatno runo. Mi izmičemo njegovoj svemirskoj nadležnosti iskupljenja, jer smo izuzeti iz računice greha i treba da živimo svoj vlastiti život. Zašto da ispaštamo za tuđe grehe? Šta ćemo mi ovde?

I KAMENOREZAC: Čekaj malo, prikane! I ja kao čovek pitam se zašto smo ovde? Pogledaj samo — hleb, gaće, čarape i mržnju čovek može da troši u neizmernim količinama. I toga nikad dosta. A svega ostalog, mudrosti, lepote ima na svetu više no što možemo da potrošimo. Ti, koji nisi čovek, koji imaš na zemlji oca, ali nemaš majku, kaži nam ko smo, i zašto smo ovde, mi, ljudi?

PETKUTIN: Ovde ste zato, što je u ovom delu svemira vreme naučilo da se zaustavlja. Ako shvatite da Večnost silazi od Boga, a da vreme potiče od Satane, biće vam jasno da na određenom mestu dolazi do "zlatnog preseka" Večnosti i vremena. Na tom mestu vreme se na trenutak zaustavlja da bi ga blagoslovila Večnost i to je vaš "sadašnji trenutak". Vi ljudi ste ovde, na Zemlji zato što se u ovom delu svemira vreme zaustavlja i omogućava vam na taj način život. Ali, postoji i zagađeno vreme koje ne uspeva da se ukrsti sa Večnošću, pa je lišeno blagoslova i zaustavljanja, lišeno vaše sadašnjice i zato neplodno, jalovo vreme. U takvom delu svemira niko ne može opstati. Ali vi ne hajete za to. Pošto ste zločinima zagadili Zemlju, zarazili bilje, vodu i životinju, hoćete sada da idete i dalje, da zagadite i zvezde. Mi se opraštamo od vas. Mi ćemo poći za našom zvezdom, a ne za vašom. Tamo ćemo naći svoju novu dušu. I volećemo je zauvek. I dan više. Zbogom ljudima!

(Petkutin uzima od glumaca staklo s vodom, jabuke, ogrće zlatno runo i uzdiže se za drugom zvezdom, koja se otkida od Zemlje, postaje sve sjajnija i odnosi ga u beskrajne visine svemira.)

Kraj