OSNOVI PRAVA

1. Definisanje pojmova, oblik definicije?

Doći do definicije je prijatno, ali vrlo teškoč tako pravnici još traže definiciju za pojam prava. Nastojimo da razlikujemo pravo od sličnih zapovesti, odnosno pravila o ljudskom ponašanju. Pravo je najčešće krajnje sredstvo kojem se pribegava da bi se rešili ozbiljni sporovi i sukobi među ljudima i njihovim ustanovama. Samo definisanja prava je uvek vođeno nekom svrhom i u tom pogledu definicija je odgovarajuće sredstvo mišljenja i prosuđivanja. Prvi korak koji se najčešće preuzima je utvrđivanje uobičajene definicije ove reči. Definicija kao što to reč definitio (ograničiti) naznačuje jeste prevashodno razlikovanje odnosno povlačenje granične linije između predmeta definisanja i srodnih stvari i pojava, koje jezik označava posebnim rečima. Definicija dakle isključuje i uključuje – podvodi pod pojam prava uobičajene pravne pojave, a isključuje one koje to nisu.Uobičajeni način definisanja per genus et differentiam, koji je utvrdio Aristotel, obično je prvi korak u određivanju pojma prava. Određivanje nekog pojma sastoji se od toga što se prvo navede najbliži rod (genus proximum), a potom osobena razlika (differentia specifica) po kojo je taj pojam naročita vrsta u odnosu na slične pojave koje obuhvata rodni pojam. Kao rodni pojam obično se navode pravila o ljudskom ponašanju, dok se za njihovu razliku, koja ih čini pravnim pravilima, najčešće uzima pretnja, odnosno prinuda ukoliko se ona ne poštuju i ne primenjuju. Traženje zajedničkog imenitelja-deskriptivna.

Preskriptivna definicija polazi od utvrđivanja središnjeg žarišnog značenja. Ova definicija se oslanja na propisivanje kako nešto treba da izglda, koja svojstva treba da poseduje, da bi moglo da bude označeno datim izrazom. Primer 1. Tri vrste prijateljstva, samo jedno od njih je pravo-prijateljstvo među dobrim ljudima i ljudima sličnih kvaliteta. Prvo prijateljstvo na moralnom dobru, drugo na potrebi za uživanjem, a treće na koristoljublju. Primarno je samo ono prijateljstvo među dobrim ljudima-žarišno značenje.Primer 2. Građanin. Pod prvom (zajednički imenitelj) građanin je pripadnik države. Građanin se ne može bolje definisati nego učestvovanjem u pravosuđu i vlasti. Građanin jedne države je onaj ko može da učestvuje u savetovanju i sudskoj vlasti.Žarišna definicija nam omogućava da razlikujemo zrelo od nerazvijenog, dobrog od pokvarenog, uzornog od izopačenog.

2. x3. Pravila o ljudskom ponašanju-pojam i vrste.

Rodni pojam prava bila bi samo pravila o ljudskom ponašanju i delanju. Leon Fuler je pravo definisao kao „ poduhvat potčinjavanja ljudskog ponašanja vladavini prava“. Pravo međutim nije jedina vrsta pravila koja reguliše ljudsko ponašanje. Ljudi se takođe saobražavaju sa tekućom modom, običajima, ustaljenim konvencijama i moralom. Mač o pojas, šešir sa ukrasnim perjem. Posle smrti najrođenijeg nosi se crnina, pušta brada do 40 –tog dana, nosi crna traka. Ustaljeni običaji nalažu javljanje na ulici. Konvencije-poslovna tajna. Pored običaja najstariji među pravilima o ljudskom ponašanju jeste moral. Moralnim se najčešće smatraju pravila koja štite opšte dobro i druge najviše vrednosti radi očuvanja zajedničkog života.

4. Odnos prava i morala

Pravna pravila su imperativnija od marala, jer je njihova obaveznost potkrepljena državnom prinudom. Teško je zamisliti pravo bez elementarne pravde i minimuma moralnosti. Tako je mislio i Ulpijan „ Čestito živeti, drugoga ne vređati, svakome svoje dati“. Bilo kakvo pravo teško može biti delotvorno ako nešto od ovih moralnih ne bude usvojeno i praktično primenjeno. Njihova uzajamna povezanost odgovara odnosu između sredstva i cilja. Moral određuje osnovne vrednosti kojima valjano ustojeno društvo treba da stremi, dok pravna pravila sa sankcijama koje su im pridružene, treba da obezbede uslove za ostvarenje ovih moralnih ideala.Pravo se definiše kao monimum morala koje dato društvo bez izuzetka prihvata. Logička funkcija prava vrši svoj uticaj tamo gde je mogućan sukob između akta, dva ili više agenata ili antiteza između dveju ili više volja i teži da unapredi objektivno podešavanje među njima. Jednostavnije rečeno bitna uloga prava je da život u društvu učini mogućnim. Pravo predpostavlja društvo, dok moral to ne čini. Pravno iskustvo je mogućno samo u zajednici, dok je moralno iskustvo u biti stvar pojedinca. Moral obavezuje pred sudom vlastite savesti dok pravo obavezuje pred sudom drugih. Pravda, kao srž prava, sastoji se u utvrđivanju i uvažavanju uslova koje ljudsko opštenje u zajednici čini mogućnim. Njena prva zapovest jeste; „ ne čini drugome ono što ne želiš da čine tebi“. Moral predpostavlja da drugima trebamo da činimo ono što bi smo želeli da drugi čine nama. Pravna pravila su dvostrana i višestrana, odnosno imperativno-atributivna. To znači da svakoj obavezi koju pravo nameće jednom licu odgovara ovlašćenje nekog drugog lica i obrnuto, dok moral nameće samo dužnosti. Pravna pravila su strožija i obaveznija od moralnih.

5. Značaj prinude za pravo

Iznuđivanje i poštovanje primene pravnih normi spoljnom prinudom.Ako je pravo minimu moralnih dužnosti, onda se ono mora iznuditi po svaku cenu, pa i po cenu primene prinude. Korišćenje fizičke sile je ono osobeno svojstvo po kojem se pravo razlikuje od moralnih i ostalih pravila ljudskog ponašanja.Prinuda se primenjuje tako što se prekršiocu norme nanosi neko zlo, koje se sastoji u oduzimanju nekog dobra- života, slobode, svojine. Kako se dobro uzima protivno njegovoj volji tako sankcija ima prinudni karakter. Prinudi se pribegava samo u krajnjem slučaju kada su sva ostala sredstva, kojima se obezbeđuje primena iscrpljena. Nagrada i prinuda. Bez nagrade nema saobraćaja, bez prinude nema prava i države. Pravo je politika sile. Sila koja ostvaruje pravne norme čini od prava ono što treba da bude. Pravo je prinudni poredak. Prinudni znači da je autoritet prava potkrepljan pretnjom prinudne mere, i ako je potrebno upotrebom prinude, odnosno sankcije. Svako pravno pravilo sastoji se od dva dela: prvi je zapovest upućena licu koje treba da joj se povinuje; drugi je sankcija, odnosno prinuda prema licu koje po toj zapovesti nije postupilo.Sama prinuda ima oblik izvršenja do kojeg dolazi kada pojedinac odbije da učini ono što mu je naloženo. Prinuda koja je svojstvena pravu je institucionalizovanog karaktera i strogo je utvrđena. Tu vlast vrši država sa svojom suverenom vlašću. Stoga se pravo definiše kao skup pravila o ljudskom ponašanju koje najčepšće propisuje i svojom prinudom sankcioniše suverena državna vlast.Pravo država prinudno primenjuje. Pravo je skup prinudnih normi koje u državi važe.

6. Čista teorija prava

Je do krajnosti dovedena pozitivistička pravna doktirna koja pravnicima praktičarima treba da omogući što tačnije i što pouzdanije razumevanje i opisivanje sistema važećeg postojećeg prava. Ova teorija pruža osnovne pojmove pomoću kojih se može opisati pozitivno pravo određene zajednice. Stoga je ona usmerena na strukturalnu analizu pozitivnog prava i bavi se samo onim što važeće pravo sadrži. ČST predstavlja svojevrsnu reakciju na pravni realizam, koji je Kelzen podveo pod sociološki pristup ravu. Pravnici praktičari su po prirodi svog posla upućeni na ono što dato pravo uistinu jeste, a ne na ono što bi trebalo da bude. Za razliku od realista Kelzen pravi razliku između prava koje je kao skup normi preskriptivno i pravne nauke koja je deskriptivna. Zadatak je pravne nauke da predstavi pravo jedne zajednice. Norme koje propisuju vlasti imaju preskriptivni, a pravna pravila deskriptivni karakter. Jedino vlast može da propisuje norme. Preskriptivni karakter prava ogleda se u osobenoj vrsti sankcije kojom se ono treba potkrepljuje. Pravo je poredak ljudskog ponašanja, ali ne bilo kakav, već prinudni poredak koji poželjno ponašanje iznuđuje primenom odgovarajućih prinudnih mera. Glavna svrha kojoj pravo neprestano stremi jeste mir, odnosno stanje u kome se ne pribegava sili. Pravo je odgovarajući skup zapovesti koje treba da obezbede mir. Ako se on naruši, tek tada treba upotrebiti prinudu, koja je reakcija pravne zajednice protiv delikta. Po Kelzenu pravna norma je razdvojena u dve odvojene norme, dva stava treba. Po prvom, određeno lice treba da se ponaša na određeni način. Po drugom neko lice treba da izvrši sankciju u slučaju da je prva norma prekršena. Pravo je primarna norma koja propisuje sankciju. Kelzen traži šta je zajedničko despotskim plemenima u Africi i švajcarskom ustavu. I jedno i drugo se sastoji u prinudnoj meri kojom se iznuđuje poželjno ponašanje. Kelzenov pravni pozitivizam se ne zasniva na objektivnoj stvarnosti već na pukoj pretpostavci, na osnovnoj normi. Ostin je pravno treba zasnovao na monopol državne sile. Time je važenje pravnog treba- pravne norme- zasnovao na činjenici-suverenoj vlasti- koja se pravno ne može definisati. Kelzen je utvrdio čime suverena državna vlast služi. Suveren čini pravni pozitivizam mogućnim time što u pravni poredak uvodi načelo jedinstva. Osnovna pravna norma na kojoj ceo pravni poredak počiva. Osnovna norma je uslov potpunosti i samodovoljnosti datog poretka. Osnov važenja neke norme za pravnog pozitivistu nije u suverenoj vlasti, već u nekoj višoj normi. Na kraju tog lanca je ustav čija se obaveznost pretpostavlja. Efikasnost- usklađenost stvarnog ponašanja sa vežećim sistemom normi.

7. Pozitivno pravo

Predmet prava je postojeće pravo koje u datoj državi i datom trenutku važi i manje više se efikasno primenjuje. Drugim rečima nije po sredi pravo kako bi trebalo da bude ili kakvo je nekad bilo, već pravo kakvo ono uistinu jeste. Takvo važeće pravo se obično označava kao pozitivno pravo. Pono, ponere- staviti, metnuti, postaviti. Iako je izraz novijeg datuma, za pravo kao takvo znalo se odvajkada. Tako u Digestama navodi se Demostenov govor protiv Aristogeitona. Tom prilikom Demosten napada Aristegiotona kao tipičnog prekršioca zakona i ističe da je zdrav društveni život jedino mogućan u skladu sa ustanovljenim zakonima. Svi ljudi treba da se pokoravaju zakonu, iz mnogih razloga, a najčešće jer je zakon otkriće i dar božiji, ali i odluka mudrih ljudi- njegova uloga je da ispravlja i popravlja prestupe.

Tako se još u starih Grka stvaraju pozitivni zakoni koje je donosila vrhovna vlast u datoj državi, razlikovali su se od grada do grada, dok su samo pretpostavljeni prirodni zakoni važili za sve ljude bez razlike. Heraklit ističe da građani treba da brane svoje zakone kao što brane zidine svog grada.Posebnost pozitivnih zakona nedvosmisleno je utvrdio Aristotel, koji je razlikovao posebne i opšte zakone. Pod posebnim je podrazumevao zakone koje su pojedini narodi prema sebi i radi sebe doneli, a dele se na nepisane i pisane. Opštim nazivam prirodne zakone. Posebni zakoni su oni kojima se u datoj državi vlada, dok su opšti ona načela i norme, koje iako nepisane, priznaju svi ljudi. Posebni pisani zakoni imaju karakter prinude, dok nepisani nemaju. Obaveznost posebnih pozitivnih zakona mora biti potkrepljena državnom prinudom. Opštim prirodnim zakonima prinuda nije potrebna jer ih ljudi primenjuju od svoje volje u veri da su moralno valjani i ispravni. Pravedno je ono što je zakonito, i samo pravo može biti zakonito. Zakon je zejedničko pravilo, mudrih ljudi svet, prisila nad delikventima prouzrokovana njihovom voljom ili neznanjem, zajednički ugovor svih građana. Nerazdvojni element pozitivnosti jeste suverenost, bez koje se iznuđivanje pokornosti važećim zakonima uopšte ne može zamisliti. Hobs- Pozitivni zakoni su oni koji ne postoje od pamtiveka, već su ih zakonima učinili oni što su imali suverenu vlast nad drugima. Oni su ili pisani ili su ljudima objavljeni nekim znacima kojima je izražena volja zakonodavaca. Blekston- pozitivno pravo je volja onog organa kome ustav date države pover najvišu vlast. Pozitivno pravo je pravilo grđanskog ponašanja u državi koje je potkrepljeno državnom prinudom. Jering- Pravo je skup prinudnih normi koje u jednoj državi važe.Pozitivno pravo je uvek važeće pravo koje u datom trenutku obavezuje. Njegova obaveznost proističe iz njegovog prinudnog karaktera.

8. Pravni pozitivizam

Iako je davnašnjeg porekla, kao osobeni pristup pravu razvio se tek u XIX veku. Pod njim se podrazumeva ona vrsta mišljenja o pravu koje polazi od oštre razlike između prava kakvo jeste i prava kakvo bi trebalo da bude. Pravo nije ono što postoji u skladu sa verom ili prirodom ili moralnošću, niti ono što treba da bude, već ono što jeste. Umesto toga da se bavi krajnjim uzrocima pravnih normi i konačnim ciljevima kojima one teže, predmet njegovog pomnog ispitivanja jeste pravo u institucionalizovanom procesu koje ga donosi na svet. Samo to stvoreno pravo, koje se primenjuje, jeste predmet njegovog istraživanja. Pravni pozitivista veliku pažnju posvećuje razmatranju normativne strane prava, tumačenju prava, utvrđivanju karakterisitčne strukture pravnog sistema i analizi ključnih pravnih pojmova. To ne znači da pravni pozitivisti nisu svesni ograničenosti svog pozitivištičkog pristupa pravu i okolnosti da se time svesno zanemaruje sama sadržina pravnih normi. Osnovna norma nije validna zato što je stvorena na određeni način, već se njena validnost pretpostavlja na osnovu njene sadržine. Iako su nastojali da pravnu teoriju očiste od vanpravnih elemenata, pozitivisti su bili prinuđeni da celokupni pravni sistem zasnuju na jednoj vanpravnoj činjenici-državnoj suverenosti. To je učinjeno u nameri da se obezbedi jedninstvo pravnog poretka, a sam pozitivizam učini mogućnim. Tako je suverenost postala sveta dogma pozitivne pravne nauke, jer je bila uslov pozitivnosti prava.Suverenost pozitivistima nije bila potrebna samo kao osnova validnosti pravnog sistema, već i kao merilo razlikovanja od sličnih normativnih sistema koji se takođe nazivaju pravom. Suverenos je pravnim pozitivistima bila potrebna i kao objašnjenje jedinog elementa njihove zamisli pravnog poretka- efikasnosti. A pitanje efikasnosti nije pitanje unutrašnje sadržine i vrednosti datog poretka, već njegove praktične delotvornosti.

Pravna norma koja je moralno neispravna ili nepravična ne prestaje time da bude zakonita, odnosno validna. Pitanje postojanja prava je jedna stvar, dok je pitanje njegove valjanosti nešto sasvim drugo. Pravedno je ono što je zakonito, ono što zakon ili običaj države nalaže. A to je mišljenje da nema ničeg višeg na šta bi čovek mogao da se pozove ako smatra da su važeći zakoni ili običaji nepravedni.

9. Pojam, uloga i domašaj ideje prirodnog prava

Ono što u ideji prirodnog prava iznenađuje to su njena postojanost i vitalnost. Dugo je bila vodeća pravna ideja , ali je potisnuta pred naletom pravnog pozitivizma. I kada su mnogi misleli da je kao zastarela i besmislena, konačno pokopana, iznenada bi oživljavala naročito u trenucima ljudskog beznađa i bespuća posle rušenja tiranskih i totalitarnih režima. Prirodno pravo je i osobena definicija prava, čiji je predmet znatno širi od predmeta kojim se bave pravni pozitivisti. Zakon je neko pravilo i merilo ljudskog čina po kojem se neko upućuje da nešto čine ili odvraća od toga, dok pozitivisti imaju na umu samo ono pravilo koje propisuje vrhovna vlast, a potkrepljeno je državnom prinudom. Pravni pozitivisti se uopšte ne upuštaju u sadržinu pravnih normi već ih jedino zanima njihovo važenje, odnosno način na koji se obezbeđuje njihova primena i iznuđuje pokornost onih koji odbijaju da se ponašaju po njima. Prirodnopravne mislioce ne zanima toliko forma, već pre svega sadržina pravne norme, i to ne samo bilo kakva sadržina, već samo ona koja je legitimni predmet morala. Sledeća razlika je samom definisanju prava. U skupu pojava koje se uobičajeno nazivaju pravom pozitivisti najčešće traže njihov zajednički imenitelj, čime se dobija deskriptivna definicija. Prirodnopravni pisci nastoje da utvrde središnje, žarišno značenje pojma prava da bi ga potom učinili merilom koje pojedine norme treba da dosegnu da bi se mogle nazvati pravom. Stoga su sve prirodnopravne definicije preskriptivne. Prirodno pravo počiva na ideji da pravo nije samo zapovest koja ima za pretpostavku odnos između nadređenog i podređenog. Njegova snaga je u vlastitoj unutrašnjoj vrednosti. Otuda prirodno pravo ne naređuje, već uči šta valja činiti, i ukazuje na moralni kvalitet određene delatnosti. Prirodno pravo je uzor razboritosti i moralne ispravnosti praktičnog delovanja. Pitanje suštine prava je pitanje da li je pravo zapovest onih koji vladaju i kao takvo akt vladajuće volje, ili je ono što je po sebi ispravno i pravedno, i kao takvo akt uma.

10. Shvatanje prava Gustava Radbruha

Gustav Radbruh yastupao je relativističko stanovište u filozofiji prava po kojem ljudski um nije u stanju da dosegne pravu istinu i utvrdi apsolutne vrednosti. Potom je utvrdio mogućnu protivurečnost između tri sastavna dela svoje ideje prava- pravde, svrsishodnosti i pravne sigurnosti- i priznao da nije u stanju da je razreši. Pravo je za njega kulturna pojava, tj. činjenica povezana s vrednošću, pre svega pravdom. Sama pravna stvarnost ne može se razumeti bez ideje prava, koja je za nju i konstitutivni princip i merilo vrednosti. Tako se i pojam prava, kao kategorija mišljenja koja prethodi svakoj stvarnosti, izvodi iz ideje prava. Pravo je datost čiji je smisao da ostvari ideju prava. Pojam prava može se odrediti samo kao stvarnost koja teži ka ideji prava. Pravo je ona stvarsnost čiji je smisao da služi pravnoj ideji, ideji prava. Ideja prava ne može biti ništa drugo nego pravda. A pravdu treba razlikovati od moralnog dobra koje je uvek svojstvo čoveka i njegovog karaktera. Pravda je društvena i objektivna i uvek se tiče odnosa među ljudima. Suštinska uloga pravde jeste da život u društvu , odnosno državi učini mogućnim. Oruda pravda, kao i pravo koje njoj stremi, pretpostavlja društvo, dok je moralno iskustvo isključivo stvar pojedinca.

Sa jednakim treba jednako postupati, a sa različitim različito u srazmeri s njihovom različitošću. Da bi se stiglo do sadržine prava nužna je još jedna ideja: svrsishodnost. Pri tome su svrha prava i svrha države nerazdvojne, budući da pravo znatnim delom državna volja, a država znatnim delom državna ustanova. Sama svrha određena je odgovarajućim vrednostima koje imaju apsolutno važenje i kojima pravo treba da služi. To su individualne vrednosti, kolektivne vrednosti i vrednosti dela. Pravo kao poredak zajedičkog života ne trpi relativizam i neprevaziđenu različitost u shvatanjima o državi i pravu, budući da mora postojati samo jedan pravni poredak. To se postiže pravnom sigurnošću, koj nije ništa drugo do pozitivnost prava. Ako se ne može utvrditi šta je pravedno, mora se propisati šta će biti po pravu i to od organa koji je u stanju i da sprovede ono što je propisao. Protivurečnost između Radbrhovih kazivanja da pravna sigurnost ne može da odredi sadržinu prava, koja stoga mora da bude prepuštena načelu svrsishodnsti, i tvrdnje da bi bez načela pravne sigurnosti sadržina prava bila prepuštena haosu različitih gledišta o tome šta svrsishodnost nalaže. Antinomija između sastavnih delova R. ideje prava. Najpre se pojavljuje antinomija između pravde i svrsishodnosti. Pravda je uvek neka vrsta jednakosti, a jednakost zahteva opštost. Svrsishodnost računa sa nejednakošću, pa otuda trži da individuališe. Antinomija između pravde i pravne sigurnosti koja nalaže da se zakon primenjuje čak i kada je nepravedan. Na jednoj strani – neka pravda bude zadovoljena makar ceo svet propao, a na drugoj- najviše pravo, najveća nepravda. Napetost između svrsishodnosti i pravne sigurnosti, koja ne nalaže samo primenu pozitivnih propisa sankcionisanih državnom prinudom, već postavlja zahteve u pogledu njihove sadržine. Protivrečnost između ovih elemenata može da se reši tako što bi svako od ova tri načela imalo odgovarajuće područje delovanja. Ova tri vida prava zajednički da vladaju pravom u svim njegovim vidovima iako između sebe mogu doći u oštru protivurečnost. Nacistička vladavina pof maskom pozitivnog prava vodili se zakonito najstrašniji zločini. Prednost pravde. Ako niko nije sposoban da utvrdi šta je pravdeno, onda neko mora propisati šta će biti po pravu. Ko je u stanju da sprovede pravo, dokazuje time da je pozvan da propisuje pravo.

11. Odnos prava i pravde

Ako pored prava i yakona postoji još jedan element bez kojeg se pravni poredak ne može zamisliti onda je to pravda. Mnogi je smatraju vrhovnom vrednošću i najvećom vrlinom bez koje se uopšte ne može živeti. Neka pravda pobedi makar propali svi nitkovi ovog sveta. Odnos pravde prema pravu je dvosmislen i sporan. Po jednom mišljenju, pravda se sastoji u saobraznosti nekom zakonu, ali sa druge strane tvrdi se takođe da zakon ima da bude saobrazan pravdi. U prvom slučaju pravedno je ono što je zakonito, u drugom je pravda kao više načelo merilo pravilnosti važećih zakona. Pravda se uvek pojavljuje u odnosima između više lica, pa je otuda intersubjektivna i usmerena prema drugima. Pravda se dakle ne tiče izdvijenog pojedinca već odgovarajuće vrste ljudi i njihovih međusobnih odnosa, a naročito načina na koji su među njima podeljena prava i dužnosti, tereti i pogodnosti. Pravda ima bitnu društvenu prirodu. Platon-pod pravom podrazumevamo skladan odnos između različitih delova duše koji se postiže tako što viši delovi upravljaju nižim. Stoga se po njemu pravda sastoji u tome da svako radi svoje, to jest izvršava zadatke koji prirodno pripadaju svakom delu duše i svakom društvenom redu. Aristotel- pravda je savršena vrlina, mada ne u apsolutnom smislu nego u odnosu prema nekom. Vrlina je moralno stanje pojedinca, dok se pravda uvek ispoljava u odnosu prema drugom. Intersubjektivnost pravde koja je posledica njene usmerenosti na drugog, pretpostavlja uzajamnost prava i obaveza. Treći element pravde je odgovarajuća jednakost. Katkad treba uspostaviti ravnotežu, a katkad srazmeru.

Ideja pravde se sastoji iz dva dela: promenljivog i stalnog. Stalni deo svodi se na zahtev- postupaj u sličnim slučajevima slično. Promenljivi čine različita merila kojima se utvrđuje kada su dati slučajevi slični a kada različiti. Jednakost koju pravda podrazumeva može biti dvojaka: aritmetička i geometrijska. Aritmetička jednakost je sredina između onoga što je suviše i onoga što je premalo. Pravedno mora nužno biti sredina i jednakost u odnosu na neku stvar ili lice. Pravda može biti dvovrsna: pravdeno je ono što je zakonito, a potom ono što je jednako. Zakonska pravda je drugo značenje pravde koje Aristotel ima na umu. U tom smislu pravda pretpostavlja saobražavanje važećem zakonu. Pravdenost samog zakona nije dovoljno jemstvo da će i u svakom pojedinačnom slučaju biti ostvarena pravda. Jer pravedno se ne sastoji u zakonitom, nego u načinu na koji se zakonistost sprovodi i dodeljuje ono što nekom pripada. Pravično i pracedno. Pravično je bolje. Pravično je isto što i pravedno, ali ne u smislu pozitivnog zakona, nego kao korekcija pozitivnog prava. Pravičnost dakle predstavlja ispravljanje opšte zakonske odredbe u pojedinačnom slučaju onako kako bi to i sam zakonodavac učinio da je mogao da predvidi dotični slučaj. Primenu opšteg zakona u pojedinačnom slučaju vrši sudija. Mora biti nepristrasan. Pored opšteg pojma pravde Aristotel razmatra i njena dva posebna vida- distributivnu i korektivnu pravdu. Distributivna pravda tiče se raspodele dobiti i pogodnosti; prava i dužnosti, poreza i tereta, dobra i mogućnosti za njihovo sticanje. Korektivna ili sinalagmatska pravda ispravlja ili poravnava nejednakosti koje se pojavljuju u poslovnim i drugim odnosima između pojedinca.

12. Glavna shvatanja o pravu

Normativistička teorija

Ako se pravo odredi kao skup normi, naglašava se njegova normativna priroda. Norma je pravilo o ponašanju ljudi, logičko jezička-tvorevina sastavljena iz pojmova kojima se izražavaju misli. Norma se sastoji od intelektualnih značenja. Norma je prema svojoj suštini idealna ili logička pojava. Ove pojave postoje van vremena i prostora. Ne možemo pitati ni znati kada su nastale i gde postoje. Najpotpuniji izraz normativizam je dobio u Kelzenovoj čistoj teoriji prava. Pravo je hijerarhizovan, dinamički sistem normi kojima se propisuje kakvo treba da bude ponašanje subjekta, a za suprotno ponašanje se predviđa odgovornost i sankcija. Pravno pravilo jeste zapovest, ali ne sadrži volju u psihičkom smislu. Treba je sadržina norme i mora se razlikovati od stvarnog ponašanja ljudi-onoga što jeste.

Psihološko učenje

Utvrđivanje realne strane prava kao psihološke pojave neophodno je za sveobuhvatno saznanje prava. U isto vreme ono je potrebno za uspostavljanje razlike između idealnog u iskustvenom i idealnog prirodnog prava. Prema mišljanju Lava Petražickog pravo je skup imperativno-atributivnih preživljavanja. Prema intelektualnom sastavu pravo se deli na intuitivno i pozitivno. Intuitivno ili pravedno pravo određuje se kao imperativno-atributivna preživljavanja bez pozivanja na autoritativno-normativne fakte i nezavisno od njih. Pozitivno pravo predstavlja istu vrstu preživljavanja, samo uz pozivanje na autoritativno-normativne fakte kao osnov obaveznosti.

U okviru pozitivnog prava razlikuju se normativni fakti, naznačena vrsta preživljavanja i odgovarajuće norme kao emocionalne fantazme izazvane ovim preživljavanjima.

Sociološki pravac

Društvena strana prava. Emil Dirkem pravo vezuje za društvenu solidarnost i organizovanu sankciju. Erlih utvrđuje postojanje neposrednog, direktnog pravnog poretka kao strukturu sastavljenu iz većeg broja samostalnih pravnih poredaka. Opšta teorija prava kreće se u naznačenom okviru sociologije prava. Za Digija iz činjenice postojanja društva proističe pravilo o životu ljudi u njemu, i zato je organski deo tog društva. Društveno pravilo ponašanja preobraća se u pravnu normu kad društveno mnjenje izrazi saglasnost da nejgova povreda bude sankcionisana društveno organizovanom upotrebom prinude. Da bi bilo valjano državno pravo mora biti po sadržini saglasno sa društvenim. Đorđe Tasić- pravom se izražava socijalna ideja koja objedinjava kolektivnu, opštu svest, pravno osećanje, prirodno pravo, pravdu, pravičnost, moral, intuitivno pravo, instinkt solidarnosti.

Prirodnopravna doktrina

Pravo je idealna pojava kada se shvati kao prirodno, objektivno postojeće i kada se shvati kao po sebi dato pravo. Prirodno pravo se suprotstavlja iskustvenom, pozitivnom pravu koje je važeće i u celini efikasno u državi određeno vreme. Za Aristotela je to ono pravo koje svuda ima istu važnost bilo da je usvojeno ili ne. Postojeće društvene ustanove, zakoni, običaji nesavršeni su pošto su ih stvorili ljudi. Prirodno pravna teorija podrazumeva postojanje pozitivnog, trenutno važećeg zakona koje mora biti u skladu sa prirodnim zakonom. Ukoliko nije, to nije pravi zakon i može mu se odbiti poslušnost. On je hijerarhijski jači od pozitivnog prava.

Integracija umesto apsolutizacije

Uočljiv je napor da se postojeće stanje prevlada tako što će se jedinstvo složenog pravnog fenomena obuhvatiti odgovarajućom definicijom bez diskriminacije i apsolutizacije.

13. X14. Materijalni izvori prava

Matrijalni izvor prava označava društvenu činjenicu iz koje stvarno, nastaje izvire pravo. I samom materijalnom izvoru prava daju se razna značenja. Jedni pod tim misle na uzrok koji izaziva stanje prava; drugi na one društvene činioce koji pod dejstvom tog uzroka stvaraju pravo. Kada je reč p uzroku koji pravo izaziva, ni tu mišljenja nsu jednaka. Po jednima taj uzrok je božja volja, po drugima-priroda, po trećima-ljudski razum, po četvrtima-nacionalni duh, po petima-međuzavisnost ljufi u društvu, po šestima- objektivno postojeće ideje. Klasna borba.

15. Pojam i vrste formalnih izvora prava

Zahtevi treba kojima pravo uređuje relevantne procese i odnose u društvu, formiraju se normativnom delatnošću koja može biti socijalnospontana ili organizovana. U tom smislu pod formalnim izvorima prava razumeju se vidovi oblikovanja pravnih normi, odnosno postupci i načini kojima se norme uključuju u pravno postojanje ili važenje.

Formalni izvor prava mora se razumeti kao delatnošću izdvojena, realizovana mogućnost prava, dakle kao pravna norma u većini slučajeva uobličena i materijalizovana pravnim aktom. Formalnim izvorima prva poglavito se smatraju pravni akti. Pošto pravni akt podrazumeva psihičke procese i materijalne radnje kojima se pravna norma stvara, izlučenu pravnu normu i njen materijalni izraz, očigledno je da od ova tri, za utvrđivanje pravnog akta jednako važna elementa, formalni izvor prava može predstavljati jedino pravna norma. Zato načelno ne postoji nikakva smetnja da se izvorom prava označi pravna norma. Pravni akt je samo način nastajanja i oblik postojanja norme, dok je pravna norma kao njegova sadržina osnov i uzor budućeg prava. U angloameričkoj literaturi pod izvorima prava se razumeju i izvori saznanja o pravu. Izvori u ovom smislu reči jesu knjige i drugi spisi iz kojih se može saznati kako glase važeća pravna pravila. Izvorima prava u ovom smislu označavaju se podaci bilo koje naravi koji omogućavaju saznanje prava. Formalne izvore prava predstavljaju opšte pravne norme kao pravila o ponašanju jedne cele normom pokazanekategorije subjekata prava čiji je broj neodređen i načelno neograničen. Razlikuju se tipovi izvora prava, kao što su pisani-zakon i nepisani- običaj; neposredni-zakon i običaj, i posredni-doktrina i pravna praksa; zvanični- zakon i pravna praksa, nezanični-običaj i doktrina. ŽanKarbonije razlikuje osnovne i dopunske. Pravna nauka i sudska praksa imaju karakter dopunskih izvora jer je njihova uloga usmerena na tumačenje pravnih pravila i pomoć spornim slučajevima kada odgovarajuća pravna pravila ne postoje ili su postojeća nedostatna.

16. Pojam pravne norme

Pravna norma se definišu uobičajenim logičkim postupkom per genus et differentiam. Viši rod kojim pravne norme pripadaju jesu društvene norme. U najširem značenju, društvene norme obuhvataju sankcionisana pravila o ponašanju ljudi u društvu, kao i pravila zasnovana na kauzalnim ili drugim objektivnim zakonitostima, o ponašanju ljudi prema prirodi, ljudima i stvarima- zarad postizanja željenog cilja. Pravna norma jeste obavezno pravilo o ponašanju ljudi u društvu garantovano državnom autoritetom. Državni autoritet ne isključuje poštovanje zapovesti iz ubeđenja u njihovu valjanost, ali ako moralni autoritet pravne norme iz bilo kojih razloga zataji, valja znati da je dejstvo sile neizbežno.Pravna norma je intelektualna logičko-jezička tvorevina ovlašćenog subjekta kojom se izražava određena zapovest –treba. Zapovest, naredba nalog je izraz volje ili želje da se ljudsko ponašanje usmeri prema predviđenom cilju. Smisao norme obično se izražava zapovednim načinom. Da bi pravna norma bila delotvorna, zapovest koju ona sadrži mora biti obezbeđena sredstvom podesnim da prinudi na poslušnost. To sredstvo je sankcija.

17. Struktura pravne norme

Pravna norma se može posmatrati sa logičko-semantičkog, sadržiskog i funkcionalnog stanovišta. Logičko-semantička struktura pravne norme utvrđuje se sobzirom na činjenicu da je norma intelektualna, logička tvorevina, koja mora biti materijalizovana da bi bila dostupna ljudskom saznanju. U ovom materijalnom izrazu, pravna norma je pojava sa značenjem. Značenje imaju samo one materijalne pojave koje u sebi nose neki duhovni sadržaj i upotrebljene su da bi taj sadržaj iskazale. Kako je logika neodvojiva od jezika, normativno-pravni iskaz koristi preskriptivni govor. Logički sadržaj pravne norme pokazuje se kao uslovni sud: ako nastupi A treba da sledi B. Obaveza na jednoj, i njihova uslovljenost nekom činjenicom, na drugoj strani, određuju pravnu normu kao dvočlanu strukturu. Ona sadrži primarnu činjenicu-zahtev, iu odnosu na koji se prekršaj čini.

Po Kelzenu pravni poredak predviđa sankciju da bi izazvao željeno ponašanje. Pravno pravilo jeste hipotetički sud koji pokazuje da je delikt uslov sankcije. Delikt je ponašanje lica protiv koga je kao posledic tog ponašanja uperena sankcija. Pravna obaveza dakle predpostavlja uzdržavanje od delikta. Kelzen razlikuje dva iskaza treba i dve norme. Prvo treba, koje zahteva neizvrešenje delikta, ima smisla jedino ako je zavisno od drugog treba koje se odnosi na sankciju. Otuda je prva norma sadržana u drugoj. Primarna je norma koja pod pretpostavljenim uslovom zahteva obavezu ili daje ovlašćenje, a tek sekundarna ona koja obavezuje na primenu sankcije za slučaj prekršaja primarne norme. Osnovni značenjski elementi pravne norme jesu dakle, uslov za primenu dispozicije, obaveza i ovlašćenje, delikt i sankcija. Pravna norma sadrži dva uslova- elemente indikativnog karaktera, i dve zapovesti- elemente normativnog karaktera.

18. Pretpostavka dispozicije, pojam i vrsta pravnih činjenica, pretpostavke i fikcije

Pretpostavka dispozicije je onaj deo pravne norme koji određuje činjenice ili okolnosti koje moraju postojati da bi se dispozicija primenila. U njoj se opisuje zamišljena ili postojeća situacija tek u kojoj se subjekt zadesi ili se u njoj već nalazi, za njega nastupa obaveza da se po pravilu sadržanom u dispoziciji ponaša. U našoj novijoj pravnoj nauci uvrženo je mišljenje da neke pravne norme imaju a druge nemaju pretpostavku dispozicije, pa se po tome norme dele u uslovne i bezuslovne. Uslovne norme su one koje se odnose na situacije koje treba da nastupe, a bezuslovne su one koje se odnose na situacije koje su već date. Činjenice koje treba da nastupe se opisuju, a činjenice koje su već nastupile se samo navode u dispoziciji. Hipoteza dispozicije je neophodan element svake pravne norme. U njoj se određuju prilike u kojima postoji faktički odnos između dva lica radi kojeg dispozicija propisuje dužnost i potraživanje. Hipoteza beleži uslove, prema kojima iz opšteg ljudskog društva odvaja dvojicu pojedinaca između kojih dispozicija ustanovljava pravni odnos. Okolnosti i situacije koje dispozicija pretpostavlja u sebi sadrže pravne činjenice. To znači da se povodom tih pravnih činjenica, a posredovanjem normi objektivnog prava, ustanovljavaju, preobražavaju i prestaju pravni odnosi. Pravne činjenice jesu okolnosti za koje pravo vezuje odgovarajuće pravne posledice. Razlikuju se događaji i pravne radnje. Događaji mogu biti prirodni, nezavisni od ljudske volje. Nisu svi događaji pravne činjenice, već samo oni povodom kojih nastaju pravni odnosi ili promene u njima. Pored prirodnih pravne činjenice mogu biti i društveni događaji ili društvena stanja. Događaji mogu biti izazvani voljom i svesnom aktivnošću i takvi događaji se nazivaju ljudskim radnjama. Prema svojoj prirodi one mogu biti materijalne i psihičke, a u odnosu prema pravu: radnje saglasne s pravom, i radnje protivne pravu-nedozvoljene radnje. Pravne činjenice moraju biti izvesno utvrđene, dokazane verodostojne, nesumljive. Izuzetak od ovog pravila su pretpostavke i fikcije. Pretpostavke se odnose na pravno relevantnu činjenicu ili okolnost koja je opštepoznata, očigledna, koja uobičajeno, normalno, ili verovatno postoji, ali ne i apsolutno, neminovno u svakom pojedinom slučaju. Postoje dve vrste ovakvih pretpostavki: oborive- kada se dokazivanje koje ih može osporiti dopušta, i neoborive-u odnosu na koje se ne dopušta dokazivanje suprotnog, pa tako ni osporavanje njihove istinitosti.Fikcijama u pravu se zamišljaju neka stanja ili okolnosti kao postojeće iako se izvesno zna da ne postoje. Začeto dete se zamišlja kao već rođeno.

19. Pojam dispozicije

Dispozicija pravne norm sadrži zapovest kojom se od obaveznog subjekta traži da prema ovlašćenom subjektu u predviđenoj situaciji izvrši svoju obavezu. Dispozicija je bitan deo pravne norme, koji norma obeležava u tolikoj meri da se sa njom poistovećuje. Izraz dispozicija potiče od latinske reči dispossitio – raspored, razmeštaj, uređivanje. Zapovedanjem određenog ponašanja u pretpostavljenoj situaciji i istovremenim davanjem nekom drugom subjektu mogućnosti da to ponašanje zahteva, dispozicija vrši uređivanje međusobnih odnosa u društvu raspoređivanjem prava i dužnosti među njegovim članovima. Dispozicija je primarna uslovna, relativna i altetnativna zapovest. Od obaveznog subjekta ona traži neku aktivnost- činjenje ili neaktivnost- nečinjenje, propuštanje činjenja, uzdržavanje.------------------------------------------------------------------------------------------------------------Njena suština je što je ona zapovest o ponašanju ljudi, zapovest jedne volje, upućene drugoj volji. Dispozicija je primarno pravilo ponašanja. Sadrži uslovnu relativnu zapovest jer subjektu se naređuje da postupi po njoj samo ako želi da izbegne primenu sankcije. Ukoliko to ne želi, on ne mora da se ponaša po dispoticiji. Zapovest u dispoziciji može biti formulisana u obliku naređenja, zabrane, ovlšćenja.

20. Vrste dispozicija

S obzirom na način na koji je zapovest u dispoziciji formulisana- prema obliku ili izreci- dispozicije mogu biti naređujuće, zabranjujuće; a u isto vreme s obzirom na adresate kojima su neposredno upućene, na ovlašćujuće.Na drugoj strani intezitet zapovesti, odnosno stepen slobode koji se obaveznim, ovlašćenim ili nadležnim subjektima dopušta, razlikuje se po oblastima ili nadležnim subjektima dopušta, razlikuje se po oblastima i granama prava u zavisnosti od interesa koji se dispozicijom štiti. Sredstvo kojim se izvesna mera slobode dopušta jeste relativna neodređenost dispozicije, koja se opet, postiže neodređenim pojmovima, alternativnim zapovestima, ovlašćenjem n adiskreciono stvaranje dispozicije i mogućnošću zamene dispozicitom predviđenog pravila. Naposletku dispozivije se mogu podeliti prema tome da li sadrže opštu zapovest, koja se odnosi na čitav niz slučajeva iste vrste, ili pojedinačnu koja se odnosi na jedan konkretan slučaj.

21. Pretpostavka sankcije

Pretpostavka sankcije sadrži opis činjenica ili okolnosti koje predstavljaju uslov za primenu pravila sadržanog u sankciji. Uslov za primenu sankcije jeste ponašanje suprotno onom koje se dispozicijom zahteva Takvo ponašanje je štetno za društvenu zajednicu, pa se zato zahteva njegovo izbegavavanje. Delikt pokazuje odnos ili način povezivanja primarne i sekundarne zapovesti, budući da kao stvarna radnja predstavlja u isto vreme prekršaj obaveze koju zahteva dispozicija i uslov izvršenja zapovesti koju sadrži sankcija. Inače u zavisnori od ponašanja koje se dispozicijom zahteva delikt se može izvršiti radnjom činjenj ili nečinjenja. Uz radnju i posledicu, materijalni sastojak delikta mogu da određuju i psihičke činjenice koje izražavaju odnos subjekta prava i prema učinjenom prekršaju, kao što su primarice, motivi i namera. Delikti se najlakše razvrstavaju prema granama i oblastima. Tako se mogu razlikovati upravni, disciplinski, međunarodni, privredni, krivični, građanski.Krivičnopravni delitki jesu krivična dela. Norme krivičnog prava imaju specifičnu strukturu koju u jedinstvo povezuju dva elementa, pretpostavka sankcije i sankcija.

Krivično delo obuhvata radnju, posledicu te radnje, kao i druge okolnosti koje bliže određuju radnju kao društveno opasno ponašanje. Krivičnopravni delikt se može izvršiti radnjom činjenja i nečinjenja.Građansko pravni delikt podrazumeva delatnost kojom se drugome nanosi šteta. Ne smatra se deliktom ponašanje koje predstavlja povredu neke valjano ustanovljene konkretne obligacije. Prekršaji su posebna vrsta delikta koji se označavaju kao administrativni.

22. Pravna odgovornost – pojam i tipovi

Prekršaj dispozicije, odnosno neizvršavanje obaveze ili dužnosti koju dispozicija predviđa, zahteva odgovornost. Otuda je pojam odgovornosti blisko vezan za pojam obaveze. Pravna odgovornost se definiše kao podložnost prekršioca dispozicije sankciji.

Individualna odgovornost zasnovana na krivici

Prekršilac prava u krivičnom pravu može biti izvršilac radnje svršenog ili nesvršenog krivičnog dela, kao i saučesnik – podstrekač i pomagač. I građanski, a ne samo krivični delikti, mogu biti prema njegovom mišljenju, izvršeni kao pokušaj, ako se već pokupšajem nanese materijalna ili moralna šteta. Saučesništvo predstavlja oblik odgovornosti za tuđe, izvršiočev delo,pošto radnje podstrekivanja i pomaganja nisu uzroci, već uslovi štetne posledice. Podstrekač i pomagač su podložni sankciji samo za ono delo čijem izvršenju su doprineli. Saučesnik je krivac jer je delo psihički, ako ne fizički potpuno njegovo, što bi značilo da je on psihički izvršilac dela. Podstrekivanje i pomaganje posebna krivična dela. Radnja izvršenja može biti bilo koja aktivnost koja je podesna da izazove predviđenu posledicu-podstreknutost na izvršenje krivičnog dela ili pomoć u njegovom izvršenju. Ko odgovara za izvrešeni delikt? Zamisao o individualnoj odgovornosti označiće kao podložene sankciji izvršioce radnje, jednog ili nekolicinu, kojom se prouzrokuje posledica čije izbegavanje norme objektivnog prava zahtevaju, pod određenim uslovima saučesnika i druga lica koja solidarno odgovaraju sa izvršiocem kada je to predviđeno zakonom, kao i lice obavezno da naknadi štetu koju je počinio drugi. Pod kojim uslovima lice odgovara? Nauke pojedinih grana prava se koncentrišu na imperativno traženje određenog prihičkog odnosa učinilaca kao bića slobodne volje. U krivičnom pravu osnov odgovornosti jeste vinost, krivica, ili krivnja. Pretpostavka vinosti je uračunljivost. Vinost se definiše kao skup psihičkih odnosa koje izvršilac treba da ima sa svojim delom uopšte da bi bio krivac. Budući da je krivac izvršilac prouzrokovač radnje ali i posledice te radnje, psihički odnos izvršioca prema delu sastoji se u vinosti u pogledu radnje, i vinosti u pogledu posledice. Delatosna vinost se odnosi na svesno i voljno preduzimanje radnje i predstavlja opšti element krivičnopravne odgovornosti. Posledična vinost se pokazuje kao stanje svesti u odnosu na posledicu, kao predstava ili mogućnost predstave o odnosu između radnje radnje i posledice. Dva redovna oblika vinosti su umišljaj i nehat. Umišljaj je vrsta i stepen vinosti koji zahteva svestno i voljno preduzimanje radnje i ostvarivanje posledice. Nehat je oblik vinosti kojim se izražava svesno i voljno preduzimanje radnje i nemar u pogledu posledice.

Subjektivna i objektivna odgovornost

U građanskopravnoj oblasti odgovornost postoji bez obzira na vinost i uračunjljivost. Ovaj stav se označava kao princip objektivne odgovornosti.

Objašnjava se svrhom naknade štete i uspostavljanju prvobitnog stanja. Pod subjektivnom odgovornošću zahteva se vinost u pogledu prouzrokovanja štete, najčešće u obliku hotenja radnje i nebrige u pogledu posledice. Vanugovorna odgovorsnost obavezuje subjekta koji je štetu pričinio na naknadu i one štete koju u momentu preduzimanja radnje nije predvideo i nije mogao da predvidi kao posledicu svoje radnje. Ugovorna odgovornost postoji samo za štetu nastalu povredom ugovorne obaveze koja je predviđena ili je mogla biti predviđena u momentu zaključenja ugovora. Odgovornost za radnje drugih jeste oblik individualne odgovornosti. Oboriva pretpostavka klasifikuje odgovornost kao subjektivnu, a neoboriva kao objektivnu. Građanskopravo ustanovljava pravičnost kao osnov odgovornosti.

23. Pojam sankcije

Sve norme imaju sankciju koja im obeybe]uje efikasnost. Sankcije su stepenovane prema intezitetu i obuhvataju sredstava kao što su podsmeh, prezir, bojkot, sve do onih koja primenjuju fizičku silu, uključujući oduzimanje života. Kao upozorenje da će naneti zlo oduzimanjem matertijalnog ili duhovnog dobra, sankcija, unapred propisana ili iskustvom potvrđena kao društvena reakcija za nepoštovanje pravila određene društvene zajednice, predstavlja sredstvo uticaja ili dodatni motiv za poštovanje norme. Pravna pravila su vrsta društvenih normi koja je od drugih odeljena posebnošću sankcije. Sankcije pravnih normi izvršava država svojom neotklonjivom prinudom. Sankcija ima dva značenja: normativno i materijalno. U normativnom smislu, sankcija je sastavni deo ontološke strukture norme, propis kojim se od prekršioca dispozicije primarne zapovesti zahteva određena radnja ili držanje i nalaže nadležnom državnom organu da istraži uslove i izrekne sankciju, kao i da nasilno primeni normom predviđenu i presudom izrečenu meru prema prekršiocu dispozicije. Materijalni smisao sankcije pokazuje se u izricanju apstraktno predviđenje sankcije za konkretan slučaj prekršaja dispozicije i u samoj primeni izrečene mere-konkretne radnje ili držanja- subjekta prekršioca ili ovlašćenog državnog organa. U građanskom pravu sankcije se sastoje u naknadi štete pričinejne neispunjavanjem obaveze.

24. Vrste sankcija25. Opšte i pojedinačne pravne norme

Kao kriterijum podele normi na opšte i pojedinačne navode se način određivanja normativnih subjekata, broj slučajeva koje norma reguliše, opseg njihoova obuhvaćanja adresanata, njihov sadržaj, usmerenost na događaj koji se ne ponavlja ili čitavu vrstu sličnih događaja, opseg lica na koji se odnosi neki propis, jedna jedina ili neodređen broj pravnih situacija na koji se norma primenjuje. Opšte i pojedinačne norme se među sobom razlikuju prema broju pravnih situacija koje regulišu, odnosno prema opsegu primene. Kriterijum za razlikovanje opštih i pojedinačnih ustanovljen je s obzirom na određenost subjekata. Opšte norme su univerzalne s obzirom na adresante-subjekte prava kojima su upućene. Pojedinačne norme su upućene tačno određenom subjektu. Opšte norme jesu zapovesti o ponašanju subjekata prava – kategorije lice ili ustanova- u oznakama vrste određenim dakle istovrsnim unapred predviđenim situacijama. Važe za sve slučajeve iste vrste koji se ponavljaju. Opšta pravna norma prema broju slučajeva koje obuhvata, odnosno opsegu primene, može biti univerzalno opšta i delimično opšta, partikularna ili posebna.

Univerzalno opšta upućuje se svim građanima obuhvaćenim jednim državnopravnim poretkom. Delimično opšte norme upućuju svoje zahteve užoj klasi ljudi koja se određuje prema geografskom, starosnom, profesionalnom, polnom ili nekom drugom kruterijumu. Opštost kao bitno svojstvo je dopunjeno stalnošću ili trajnošću. Pojedinačna pravna norma upućuje konkretan zahtev sasvim određenom subjektu, ili subjektima, koji se realno nalaze u jednoj individualnoj situaciji, po pravilu opštom pravnom normom unapred zamišljenoj.

26. Kategoričke norme i norme sa relativno neodređenim dispozicijama27. Sistemsko važenje pravnih normi

Pravni poredak se sastoji iz mnoštva normi, one deluju u istom smeru ostvarujući socijalnu sferu prava. Nameće se pitanje šta od normativnih elemenata čini sistemsko jedinstvo prava kao normativnog poretka. Odgovor se dobija jedino traženjem osnova važenja svake norme ponaosob i oblikovanjem zaključaka o važenju normi u sistem ili poredak. Osnov važenja svake norme je neka druga norma. „ Viša norma“ daje osnov važenja nižoj normi, tako što prenosi vlast stvaranja normi, odnosno određuje njenog tvorca ovlašćenjem na autoritativno stvaranje, i samo usputno određuje njenu sadržinu. Niža norma stiče osnov važenja ako je izvedena iz više, odnosno ako ne protivureči višoj u pogledu zahteva koje joj ova postavlja u pogledu načina stvaranja i predmeta regulisanja. Pravna norma znači važi samo ako pripada sistemu važećih normi čiji poredak zasniva ustav kao osnovni zakon, i ako je doneta na način koji ustav odobrava. Tako izgleda pravo samo sebe stvara, budući da sve norme potiču iz jednog izvora, najviše norme, koja sadrži osnovno pravilo stvaranja i koja zato predstavlja prvi ili poslednji osnov važenja prava u celini. Vertikalna povezanost pravnih normi, izražava se još kao koherentnost, zakonitost, ili legalitet pravnog poretka. Jedna norma važi ako pripada sistemu koji je u celini delotvoran.

28. Teritorijalno važenje pravnih normi

Teritorijalno načelo primene prava znači da svaka pravna norma važi u određenom prostoru. Pritome se misli na teritoriju jedne države u kojoj važe univerzalno opšte norme. Svojstvo po kojem se fizičko lice vezuje za određenu državnu teritoriju jeste njegovo državljanstvo. Državljanstvo je lično-pravna veza lica sa državom koja nastaje i prestaje prema propisima unutrašnjeg i međunarodnog prava. Stiče se poglavito rođenjem na teritoriji jedne države, rođenjem od roditelja državljana te države i prirođenjem. Status domaćeg državljanina ogleda se u sumi prava i obaveza koje pojedinac ima kao pripadnik domaćeg državnopravnog poretka. Neka pravila stiču se rođenjem, ili navršenim godinama života, a neka kada se ispune neki uslovi, jedinstveno propisani za sve državljane bez razlike. Lica koja nemaju državljanstvo- apatridi. Pravo ih označava kao strance. Neka pravila su jednako dostupna i jednoj i drugoj kategoriji stanovništva, druga uživaju samo domaći državljani, a stranci ukoliko su ispunjeni propisani uslovi, postoje prava koje stranci ne mogu sticati. Domaći državljani koji žive na jednoj teritoriji jedne države čine stanovništvo te države, pošto su potčinjeni državnopravnom poretku oni čine personalnu sferu važenja tog poretka. Za pravna lica važi pravilo da su podležni normama onog pravnog poretka čije državljanstvo imaju, a ovo se određuje prema teritoriji države na kojoj pravno lice ima sedište.Eksteritorijalnost- povlašćen položaj stranih lica u odnosu na obaveze i akte prinude koje domaći poredak normalno zahteva ili čini prema svojim državljanima.

Omogućava nesmetano obavljanje poslova, u aktima međunarodnog prava opisano je kao imuniteti i privilegije. Dobijaju ih diplomatski predstavnici, članovi međunarodnih organizacija, šefovi stranih država. Odnosi se na baze, zgrade i službene prostorije diplomatskih predstavništava.Teritorijalno važenje u složenim državama. Samostalna nadležnost. Nadležnost državne zajednice.

29. Vremensko važenje pravnih normi

Vremenski trenutak kada obaveznost kao manifestacija važenja nastupa različit je kod različitih vrsta pravnih normi. Opšta pravna norma počinje da obavezuje kada akt kojim je doneta stupi na snagu. Zakon se pošto se na propisan način i od nadležnog subjekta uobliči i izglasa zvanično objavljuje, a potom posle određenog vremena stupa na snagu. Objavljivanje zakona treba da omogući zainteresovanim subjektima dovaljno vremena za valjano i svestrano obaveštavanje, kako bi gotovo univerzalno pravilo modernih sistema bilo pravično i svrsishvodno. Po Ustavu iz 1990. Zakon, drugi propis ili opšti akt stupa na sangu osmog dana od dana objavljivanja, osim ako iz opravdanih razloga nije predviđeno ranije da stupi na snagu. Na učinioca krivičnog dela primenjuje se zakon koji je važio u vreme izvršenja krivičnog dela. Ako je posle izvršenja krivičnog dela promenjen zakon, primeniće se onaj koji je blaži. Stupanje na snagu treba razlikovati od pravosnažnosti. Pravosnažan može biti samo zakonit akt. Pravosnažnost nastupa ili protekom roka predviđenog za ispitivanje zakonitosti, ili donošenjem konkretne odluke koja potvrđuje njegovu zakonitost. Može nastupiti pre ili posle stupanja akta na snagu. Opšta pravna norma počinje da obavezuje subjekta na kojeg se odnosi od momenta kada situacija u kojoj se nalazi pokazuje da su nastupile označene pravne činjenice, ili od momenta kada se odgovarajućim aktom stvori pojedninačna norma koja dogmatski sadržaj opšte norme konkretizuje za pojedinačan slučaj.Norma prestaje da važi kada na propisan način bude ukinuta. Tako pojedinačna konkretna i opšta konkretna norma prestaju da važe kada budu izvršene ili ukoliko ih ukine subjekt ovlašćen za njihovo donošenje. Pojedinačna i opšta apstraktna prestaju da važe najpre izričitim ukidanjem, zatim kada iščeznu društveni odnosi koje su uređivale, odnosno predmet regulisanja, i na kraju, prećutnim ukidanjem sadržanim u pravilu da novodoneta norma ukida sve prethodne sa suprotnom sadržinom. Ovde treba razlikovati dve situacije. Lex pastior derogat legi pastiori- jedna norma prestaje da važi kada se donese norma iste ili veće pravne snage sa suprotnom sadrđinom. U odnos između opšte i posebne norme primenjuje se pravilo – lex specialis derogat legi generali- koji predviđa da posebna norma ukida opštu čak i kada je ova vremenski starija od nje.Najteže je odrediti prestanak važenja normi u slučaju dugotrajnog neprimenjivanja. Ova pojava se naziva izobičajavanje, običajno ukidanje važenja pravne norme. Postoje dva slučaja. U jednom dugotrajnim nepoštovanjem norme dolazi do stvaranja navika nevršenja. A u drugom- stvaranje običaja sa suprotnom sadržinom postavljene norme.Običaj je norma koja postaje dugotrajnim ponavljanjem uvek istog ponašanja u istoj situaciji usled čega se stvara svest o obaveznosti.

30. Pojam i elementi pravnog akta

Pravni akt podrazumeva psihički proces, analogan materijalnoj radnji, racionalan po prirodi i voljan po poreklu, kojim se stvara pravna norma u celini, njeni pojedini delovi, ili uslovi predviđeni za primenu pravnih normi, kao i materijalizovana objava proizvedenog sadržaja.

Pravnim aktom se tako označava akt stvaranja norme, gotova tvorevina, to jest sama pravna norma i njen materijalni izraz.U realnosti pravnog života pravni akt se pokazuje u materijalnim radnjama koje ga ospoljavaju, slede i ostvaruju, dok se materijalne radnje pokazuju kao pravno relevantne jedino ao su utemeljene na pravnim aktima. Donošenje pravnog akta je mešovit psihofizički proces sastavljen od: mišljenja, osećanja, volje, pokreta glasa. Pravno pravilo je izraz volje, to je akt i svaki akt je izraz volje tako da je i on na osnovu neke slobode ili nekog prava. On dakle uvek znači nešto tvoračko. Norma je misao ili značenjski usklađen skup misli koji se stvara psihičkim aktima. Ona bivstvuje u svesti svog tvorca. U svesti se odigrava jedan proces stvaranja i shvatanja norme i njenog držanja u svesti određeno vreme. Taj psihički proces realna je pojava jer je vremenita. Kao tvorevina psihe i stanja svesti norma je znači unutrašnja i nesaznatljiva. Neophodno je materijalizovati akt. Pravni akt se sastoji iz dva elemenata: unutrašnjeg-psihičkog; ili spoljašnjeg ili materijalnog. Supstrat pravnog akta čini njegova sadržina-norma ili odluka kojom se jedna ili više pravnih normi, stavlja u pokret. Kao značenjska struktura i kao sadržina pravnog akta u njegovoj psihičkoj egzistenciji, pravna norma se izražava materijalnim aktima-jezikom, govornim i pisanim, ili drugim materijalnim znacima. Takvi materijalni znaci su na primer konkludentne radnje, postavljanje saobraćajnih znakova, dizanje ruke kao saglašavanje, zvučni signali posle upozorenja. Norma mora biti iskazana autoritativnim tekstom i objavljena od strane autoritativnih lica, dakle prema postupku koji je propisan i od subjekta koji je ovlašćen.

31. Forma i sadržina pravnog akta

Pravni akt kao duhovnu tvorevinu sadrži u sebi pravnu normu, jedan od njenih normativnih elemenata – dispoziciju ili sankciju, ili neku izjavu volje za koju pozitivno pravo vezuje primenu jedne ili izvesnog broja normi. Forma pravnog akta definiše se kao skup materijalnih sredstava i postupaka kojima se on stvara i izražava, ili, što je u osnovi isto, kao oblik postojanja i postojanja pravne norme ili koje druge, pojmom akta obuhvaćene sadržine. Pored glavnog elementa sadržine pravnog akta, moguće je uočiti i njegov sporedni element, koji sadrži označavanje samog akta.Formu pravnog akta određuju

a) Nadležnost za donošenje - kao pravo i dužnost ustanovljava se pravom. Obuhvata ovlašćenje za stvaranje i primenu prava. Pored državnih organa, na stvaranje pravnih akata mogu biti ovlašćena i privatna lica na osnovu subjektivnog prava kao pravom ustanovljenoj mogućnosti za staranje o ostvarenju i zaštiti sopstvenih interesa.

b) Postupak za donošenje – obuhvata niz određenih radnji koje tvorac akta u njegovom stvaranju treba da preduzme. On može biti složen, dugotrajan, čak svečan, unapred predviđen i strogo određen, aili može biti prepušten slobodnom izboru stranaka,.

c) Materijalizacija – se sastoji u preduzimanju materijalnih radnji ili upotrebi drugih sredstava kojima se akt izražava i čini trajnim. Najčešće akt se ispoljava jezikom, ali to mogu da budu i drugi materijalni znaci podesni za čulno opažanje i razumevanje njegove sadržine.

Sadržina pravnog akta deli se na dva dela: glavni i sporedni. Glavni element je jedna odluka razuma i volje, koja izaziva određene pravne posledice.

Po glavnom elementu pravni akt se deli na akte kojima se stvaraju pravne norme i na akte kojima se uspostavljaju uslovi za primenu pravnih normi. Akti kojima se stvaraju pravne norme sadrže dotičnu pravnu normu, koja je stvorena odlukom volje koja čini suštinu prava. Akti kojima se postavljaju uslovi za primenu pravne norme sadrže odluku, odnosno izjavu volje, koja je predviđena u pretpostavci neke pravne norme kao uslov za njenu primnu.Sporedni element je označavanje samog akta, kako bi se još jasnije odredilo njegovo mesto u pravnom sistemu, a samim tim i njegovo dejstvo. Tako se obično označava koja je vrsta akta, koji ga subjekt donosi, pravni osnov, mesto donošenja...

32. Vrste i hijerarhija pravnih akata

Prema glavnoj sadržini pravne akte delimo:1) Akti kojima se stvaraju pravne norme2) Akti kojima se stvaraju i ostvaraju uslovi za primenu dispozicije nekih normi

1) Delimo ih na : a) opšte – sadrže opšte norme – izvor potonjeg prava – ustav, zakon;

b) pojedinačne – 1) ako stvaraju ili sadrže pojedinačnu normu: potpuni ili nepotpuni( u zavisnosti da li sadrže normu u celosti ili samo pojedine delove.; 2) kojima se stvara pojedinačna dispozicija: upravni akt i pravni posao.; 3) kojima se stvara pojedinačna sankcija: sudski akt i državni akt.Po formi pravne akte delimo na: dežavne i nedržavne. Možemo ih podeliti i na privatnopravne i javnopravne; akte saglasne pravu i protivpravne; više i niže.Opšti pravni akti viši su od pojedinačnih. Vertikalni položaj određuje njegovu pravnu snagu (mera uticaja koju jedan akt vrši na drugi). Među pravnim aktima uspostavlja se hijerarhijski odnos u kojem važi osnovno pravilo da su opšti pravni akti viši od pojedinačnih.

33. X34. Anglosaksonski sistem prava

Sistem engleskog prava najdublje je obeležen uvažavanjem istorije pravnih institucija i otuda proisteklim načinom pravničkog rezonovanja, zahvaljujući svojo izolovanosti, uticaj iz Evrope nio je ograničen pa tako englesko pravo ne poznaje ni recepciju rimskog prava na proces kodifikacije. Poznavanje presuda iz prošlosti je nužno, jer već izrečene presude predstavljaju važeće- pozitivno pravo. Jednom doneta odluka suda obavezna je u svim budućim istovetnim slučajevima, pa tako predstavlja izvor prava. Ovo praksom ustanovljeno pravo poznato je kao zakon precedenata. Izvori prava su sudska presuda, običaj, zakon. Delovi Anglosaksonskog pravnog sistema su:

1) Common law – opšte običajno pravo. Zajednički običaji kraljevstva. To je naučena tradicija o mestu presuđivanja u političkoj zajednici samoupravnog naroda. Tradicija voljnog potčinjavanja autoritetu i moć da se rasuđuje na osnovu srednjevekovnih povelja ili prastarih običaja. Common law je duh engleskog prava, njegova prošlost, sadašnjost i budućnost. Podeljeno je u 3 vrste: a) opšti običaji – koji su univerzalna pravila celog kraljevstva; b) posebni običaji – koji se odnose na stanovnike pojedinih oblasti; c) običajno prilagođeni zakoni.

2) Statute law – zakonsko pravo koje obuhvata zakone i ostale akte koje donosi parlament i pisane akte upravnih i drugih državnih organa. Pisani zakoni koje donosi kraljevsko visočanstvo uz pristanak Gornjg i Donjeg doma parlamenta. Zakoni se mogu razvrstati u posebne i opšte; javne i privatne; one koje obuhvataju i objašnjavaju common law, tačnije običaje koji ga čine i one koji njemu otklanjaju nedostatke. Najznačajniji stariji pisani pravni akti jesu: klaredonske asize iz 1166. kojima je pronađen krivični postupak i ustanovljen sistem velike porote; Magna Charta- pravni akt ustavnog karaktera i drugi vestminsterski statut 1285.- kojima se menjaju neki instituti građanskog prava. Učešće Parlamenta postaje obavezno u izdavanju zakona. Tek od tada se može smatrati da postoji prava zakonodavna delatnost. Ipak pisani zakoni nikad nisu ugrozili duh prava stvoren praksom sudova.

3) Equity law – sistem pravičnog prava. Skup pravila koje je pre reforme primenjivao sud lorda kancelara. U nekim slučajevima neophodno je ostaviti po strani slovo zakona i srediti ono što razum i pravda zahtevaju. Sredstav koja su omogućila obraćanje kraljevskim sudovima u slučajevma van njihove redovne nadležnosti kojom se od kralja zahvteva pravda naziva se writ-kraljev nalog, garantovan pečatom koji na tužiočevu molbu, uz naplatu izdaje najpre justicijar, a kasnije kancelar. Svrha pravičnog prava je da ublaži ili otkloni primenu pravila common law-a. Molbe i žalbe podnosila su lica koja pred sudovima nisu dobila zaštitu svojih prava. Rešavanje po savesti i pravičnosti ispravljaju se odredbe opšteg prava.

35. Evropskokontinentalni tip prava

Evropsko kontinentalni tip prava temelji se na pisanom, kodifikovanom pravu, koje je rezulata stvaralačke uloge zakonodavstva. Nadmoć pisanog prava svodi običaj i druge oblike spontanog društvenog normiranja na pomoćne izvore prava. Uloga sudske presude određena je načelom ius facit inteer partes – što znači da ovaj sistem ne priznaje precedentno stvaranje prava. Hijerarhijski odnos između izvora. Tradicija pravničkog mišljenja u Evropi naklonjena je pre predviđanju, apstrakciji, univerzalnosti i dedukciji nego pojedinačnom, konkretnom, iskustvenom i postupnom. Pravni sistem rimske države predstavlja najvredniji izvor ideja i načela na kojima je evropsko pravo utemeljeno. Zakonom XII tablica, težilo se univerzalnim pravnim vrednostima-pravnoj sigurnosti i sprečavanju zloupotreba prava. Tumačenje i komentari rimskih tekstova omogućili su razumevanje, spas od zaborava i osavremenjivanje rimskog prava, a u Vizantiji pravila rimskog prava su se neposredno primenjival, ograničeno u zapadnoevropskim ranim feudalnim državama – varvarski zakoni i kompilacije rimskog prava, spontano stvoreno narodno pravo, i sa punim zamahom u građanskom društvu. Razvojem gradova i trgovine renesansa oživljava ideju prava koje počiva na veri da samo ostavljeno pravo može osigurati vrednosti potrebne društvu tog vremena. Razvojem buržoaske države uspostavlja se dominacija njene normativne delatnosti. Uverenost zakona u odnosu na pstale izvore prava.

36. Pojam ustava

Reč ustav potiče od latinskog izraza constitutio, mada antički svet ne poznaje ustav u savremenom smislu reči. Pojam i izraz još nisu bili formirani, ali je pravno regulisanje ustavne maerije postojalo već tada. Politea je za Aristotela najbolji državni oblik u kojem većina upravlja državom u opštem interesu ali i zajedničko ime za sva državna uređenja.

Politea ima šire značenje nego ustav. Kao ustrojstvo i oblik političke zajednice, politea je izvor i osnov potonjih prava. Da bi zakoni bili valjani moraju biti saobraženi ideji države koju politea kao ime za dva državna uređenja izražava. U starom Rimu razlikovale su se dve vlasti: jedna koja je donosila obične zakone- leges scribere; i druga koja se bavila uređivanjem države-rem publicum constituere. Iz sintagme rem publicum constituere proizišao je izraz ustav u smislu političkog ustava. Magna Carta, Dušanov zakonik, Francuska osnovni zakoni, sporazumi, povelje. Društveni ugovor. Suprematija ustava. Ustav je osnovni zakon zemlje, kojem obični zakoni, budući akti manje pravne snage, ne smeju protivurečiti. Kao izraz narodne suverenosti, ustav je akt najveće pravne snage, koja se ogleda u sva tri obeležavajuća momenta: značaju predmeta regulisanja, donosiocu, postupkom kojim se ustavovljava i menja. Vrhovnim zakonom se konstituiše vlast u zemlji. Pojmom ustava u formalnom smislu obuhvata se njegova pravna snaga. Sve norme državnopravnog poretka dobijaju važnost od ustava. Važenje ustava je poslednja pretpostavka, krajnji postulat, od koga zavisi važenje svih normi našeg pravnog postupka. Sve te pravne norme pripadaju jednom istom pravnom poretku zato što se njihovo važenje može vezati za ustav. Ustav u materijalnom smislu određuje nadležne organe i postupak stvaranja opštih pravnih normi, poglavito zakonskih, njihovu sadržinu. Ustavom se konstituiše i ograničava i institucionalizuje politička vlast. On obično sadrži norme o uređenju osnovnih društveno-ekonomskih i političkih odnosa, kao i one kojima se garantuje nepovredivost osnovnih prava. Ustav u materijalnom smislu obuhvata sva pravila koja se direktno ili indirektno odnose na raspodelu ili vršenje suverene vlasti u državi. Ustav uređuje ne samo način ustanovljavanja suverenog tela, i imenuje organe njemu podređene i određuje njihovu nadležnost. Preambula- izražavaju se politička načela i religijske i filozofske ideje koje su inspirisale, odnosno kojima se ustavotvorac rukovodio u propisivanju konkretnih ovlašćenja i obaveza. Normativni deo- utvrđuje se oblik države, nosilac suversnosti, ustrojstvo vlasti. Svaki ustav sadrži odredbe o sopstvenoj promeni. Katalog sloboda i prava građana. Fukncija ustava u materijalnom smislu jeste obezbeđivanje proklamovanih prava.

37. Pojam zakona

Rodni pojam sadržan je u izrazu kanon-pravilo, uzor,propis, odluka. Kao pravilo, zakon se najpre odnosi na pravilnost zbivanja u prirodi i društvu izazvanu postojanom i nužnom vezom među pojavama. Ljudski zakon je takođe pravilo, ali o ponašanju ljudi, kojim se teži postizanju pravilnosti ili jednoobraznosti. Sredstvo kojim se svrha ostvaruje jeste volja autoriteta da aktivnost iznudi. Kao zapovest ljudski zakon je vezan za svest i volju čovekovu- mora biti saznat, izmenljiv i prekršiv. Zakon je u moderno doba najznačajniji izvor prava. Njegov značaj potiče od toga što ga donosi predstavnički organ prema unapred predviđenom, složenom i javnom postupku, i zato što sadrži opšte norme kojima se zasnivaju ovlašćenja i obaveze pravnih subjekata i garantuju osnovna prava. Zakonodavni postupak. Dejstvo zakona počinje njegovim objavljivanjem u za to predviđenom javnom sližbnom glasniku. Objavljivanjem u pismenoj formi zakon dobija spolja vidlji izraz. Protek vremena do stupanja na snagu predviđen je za upoznavanje zainteresovanih subjekata, ali i celokupne javnosti, sa sadržinom novog zakona. Pod zakonom u formalnom smislu razume se pravni akt koji prema utvrđenom postupku postavila i na naročit način objavila zakonodavna vlast u državi. Kao osnosno materijalno svojstvo zakona smatra se njegova opštost.

38. Zakonodavni postupak

Podnošenje predloga zakona ima svaki narodni poslanik, vlada, 30.000 birača putem narodne inicijative, skupština AP. 1) Podnosilac sastavlja predlog zakona; 2) predlog zakona se dostavlja narodnim poslanicima; 3) Skupština stavlja zakon na dnevni red; 4) podnose se amandmani; 5) odbori odlučuju o amandmanima; 6) skupštinska rasprava u načeli-traje 5h; 7) skupštinska rasprava o pojedinostima-članovi zakona na koje su podneti amandmani; 8) tehnička redakcija predloga zakona; 9) dan za glasanje; 10) Predsednik republike- potvrđuje ili vraća na ponovno glasanje; 11) zakon stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja u službenom glasniku.Podnošenje predloga, javna rasprava, pretres, glasanje u zakonodavnom telu, publikacija, stupanje na snagu.

39. Položaj političkih institucija prema Ustavu RS

Uređenje vlasti počiva na podeli vlasti na sudsku, izvršnu i zakonodavnu. Odnos tri grana vlasti se zasniva na ravnoteži i međusobnoj kontroli.Sudska vlast je nezavisna.Narodna skupština - najviše predstavničko telo. Nosilac ustavodavne i zakonodavne vlasti. Donosi i menja ustav, donosi zakone, odlučuje o budžetu, potvrđuje međunarodne ugovore... 250 poslanika, neposredni izborPredsednik republike - izražava državno jednistvo RS, predstavlja RS u zemlji i inostranstvu, proglašava zakone, komanduje vojskom, 5 godina. Razrešen zbog povrede Ustava.Vlada – potvrđuje i vodi politiku, izvršava zakone, donosi uredbe, sastav...Sudska vlast – sudovi samostalni i nezavisni u svom radu. Sude na osnovu Ustava, zakona, drugih opštih akata. Sudovi opšte i posebne nadležnosti. Vrhovni kasacioni sud. Sudske odluke se donose u ime naroda. Sudska funkcija je stalna Zabranjeno političko delovanje sudija.

40. Ugovori kao formalni izvori prava

Ugovori su pravni akt koji nastaje višestranom saglasnošću volja kojima se stvaraju opšte ili pojedninačne pravne norme. Ugovorima se stvaraju apstraktne ili konkretne pravne obaveze ili ovlašćenja, odnosno zasnivaju, menjaju i gase pravni odnosi. Samo odnosi kojima se stvaraju opšte pravne norme mogu, pod izvesnim uslovima, postati izvori prava. Najznačajniji među njima su međunarodni i kolektivni ugovori.Međunarodni ugovori predstavljaju predmet nauke međunarodnog javnog poretka. Međunarodni ugovor stupa na snagu, postaje izvor prava i tako sastavni deo pozitivnog prava postupkom ratifikacije ili pozakonjenja- odnosno prenošenjem sadržine ugovora u zakon kao formalni pravni akt. Osnovni načini izražavanja pristanka na obavezivanje ugovorom: potpis, razmena instrumenata koji sačinjavaju ugovor, ratifikacija, prihvatanje, odobravanje, pristupanje. Mesto međunarodnih ugovora u hijerarhiji izvora prava određuje samo pozitivno pravo, odnosno ustav. Međunarodni ugovori imaju istu pravnu snagu kao zakoni. Primenjuju se na isti način kao i zakoni. Osnov obaveznosti međunarodnih ugovora nalazi se u pravilu pacta sun servanda. Ono sadrži dve osobine: sadržina i primena pravila zavisna je od aktuelnih vrednosnih kriterijuma u međunarodnom pravnom sistemu epohe. S druge strane pravilo je važeće samo pod uslovom da su ugovori po svojoj sadržini i načinu zaključivanja valjani.

Sankcije se predviđaju samim ugovorom: a) isključenje iz organizacije; b) javna osuda rezolucijom; c) garancija trećih država; d) uspostavljanje hipoteke nad finansijskim sredstvima.Kolektivni ugovori o radu se zaključuju između poslodavaca i zaposlenih, odnosno njihovih organizacija, a država se često pojavljuje kao garant ili učesnik. Njima se regulišu neka pitanja radnih odnosa, naročito u oblastima koje se tiču uslova rada pa i zapošljavanja.

41. Državni opšti akti niži od zakona

U ovu grupu spadaju brojni i raznorodni opšti pravni akti koje na onovu ovlašćenja ustanovljenih višim pravnim aktima donose različiti državni organi. Državni opšti akti niži od zakona sadrže opšte pravne norme, kao i svi drugi izvori prava, pravna snaga im je manja nego što je snaga zakona, odnosne pravne subjekte u budućim situacijama obavezuju na određeno konkretno ponašanje. Najznačajniji podzakonski državni opšti akti su: uredbe, statuti, odluke, uputstva, pravno obavezni zaključci, naredbe i poslovnici. Prema subjektima nadležnim za njihovo donošenje najčešće se izdvajaju dve grupe: 1) akti skupštine autonomnih pokrajna i lokalnih predstavničkih tela; 2) akti izvršnih organa vlasti. 1) Najvažniji je statut. On je najviši pravni akt na teritoriji autonomsne pokrajne i opštine, odnosno grada kada je on izdvojen i označen kao posebna teritorijalna jedinica. Statutom se određuju najvažnija pitanja odnosne zajednice. Vrsta, sastav i veza organa zajednice, funkcija koju ostvaruju, delatnosti koje obavljaju.

2)Uredbe donosi vlada ili šef države u zavisnosti od tipa organizacije državne vlasti. Najopštije svojstvo uredbi je da se njima utvrđuje način na koji će se zakon izvršavati – konkretizacijom, razvijanjem i preciziranjem njegovih normi. Postoje brojne i različite klasifikacije uredbi. Uredbe se mogu donositi na osnovu: a) uredbe izričitog zakonskog ovlašćenja – status im je sasvim određenb) uredbe generalnog ustavnog ovlašćenja – donose se na osnovu ovlašćenja koje vladi daje izvesnu meru slobode za diskreciono odlučivanje. Vlada ih donosi kada je to celishodno za primenu ili jednog određenog zakons, ili za primenu važećih zakona uopšte. c) uredbe sa zakonskom snagom – mogu se donositi na osnovu ustavnog ovlašćenja, ili na osnovu odluke parlamenta koji i bez ustavnog osnova odlučuje o prenišenju dela svoje nadležnosti na izvršnu vlast. Pored uredbi izvršna vlast može donositi i druge opšte pravne akte. Pravilnici i naredbe preciziraju odredbe zakona i drugih propisa. Uputstvima se uređuje obavljanje delatnosti u nadležnosti organa uprave.

42. Sudska presuda kao primena prava

Sudska presuda je akt koji je u formalnom smislu obeležen nadležnošću sudskog organa i unapred određenom strogom i formalizovanom procedurom donošenja. S obzirom na sadržinu sudska presuda je nepotpun pojedinačani pravni akt kojim se izriče pojedinačna sankcija za konkretan slučaj. Sudijski zadatak jeste tuačenje prava u slučaju spora, a ne njegovo stvaranje. Sudijska funkcija je organizaciono i delatno nezavisna od zakonodavne vlasti. Sudija je podređen isključivo zakonu. Zakoni predviđaju vrste delikta, uslove odgovornosti i propisuju sankcije za slučajeve protovpravnog ponašanja. Zakoni uređuju i postupak isticanja sankcije.

43. Sudska presuda kao izvor prava

Sudsom presudom se donose pojedinačne norme koje rešavaju jedan konkretan spor i koje važe samo za taj jedan slučaj. Sud u presudi primenjuje neki pravni izvor. Ali ima slučajeva kada su i presude izvor prava. Takav slučaj je u anglosaksonskom pravu, koje se sastoji iz običajnog prava potvrđenog i razrađenog sudskim presudama. Sudska presuda može postati izvor prava i ako nije doneta na osnovu običaja nego na osnovu zakona. Sudska presuda je izvor prava kada se norma kojom se u njoj rešava konkretan slučaj smatra obaveznom za sve buduće takve slučajeve, tj. kada se pojedinačna norma u presudi pretvara u opštu normu. Takva presuda naziva se precedent, a pravo koje se na osnovu nje stvara precedentno pravo. Ono je nedovoljno sistemski pošto se sastoji od niza pojedinačnih normi. Ima suviše praznina, ali se one dopunjuju novim precedentima. Suviše je kruto jer su sudovi dužni da se drže i suviše starih presuda.

44. Sudska praksa

Jednobrazno presuđivanje istih slučajeva. Da li predstavlja izvor prava? Nije neobično da veliki broj presuda im istu sadržinu. Jednom doneta valjana presuda postaje uzor kojim se saobražavaju buduće odluke sudova. Jedinstvena sudska praksa nalikuje običaju, pa se zato označava kao sudski običaj. Ono što uistinu stvara sudsku praksu nije presuda kojom se rešava sporna situacija već opšte pravno pravilo, tačnije umešnost njegovog razumevanja. Nije formalni izvor prava jer pojedinačna presuda dugotrajnim ponavljanjem ne postaje formalno obavezna kao što je to opšta norma od trenutka donošenja.

45. Običaj kao formalni izvor prava

46. Pojam i vrste subjekata prava

U našem jeziku uporedo se koriste sinonimi: lice i subjekt prava. Prvi izraz upotrebljava se za označavanje vrsnog, a drugi za imenovanje rodnog pojma.Subjekt prava jeste svako biće koje važeće pravo smatra kadrim da bude nosilac prava i obaveza. Svako biće koje ima tu sposobnost jeste lice. Pravni subjektivitet izrazom lica(persona)- lica u pozorišnoj drami i lica u pravnoj drami vrše pravne radnje i predstavljaju nosioce odgovarajućih prava i dužnosti. Persona izvorno znači masku pod kojom je glumac u drevnom pozorištu nastupao. Ova maska je trebala da prikrije prirodni lik glumca, i da u isti mah propusti glumčev glas koji je na pozornici oživljava jedno od lica u drami.Vrste subjekata prava: fizičko ili prirodno lice pod kojim se podrazumeva čovek kao pojedinačno individualno biće; i pravno lice ili veštačko a predstavlja društvenu tvorevinu, sačinjenu od ljudi i imovine, kojoj je priznato svojstvo subjekta prava.Ograničavanje pravnog subjektiviteta-robovi, žene.

47. Pojam fizičkog lica

Fizičko lice je ljudsko biće koje važeći poredak smatra subjektom prava i obaveza. Osnov ovog subjektiviteta je u čovekovoj prirodi, u činjenici da raspolaže slobodnom voljom, te da je kadar da bude nosilac odgovarajućih prava, dužnosti i odgovornosti. Dugo vremena nisu svi ljudi imali pravni subjektivitet. Danas se pravna sposobnost priznaje svim ljudima ma kakav bio njihov građanski položaj.

Kelzen razlika između pravne i priroden ličnosti. Fizičko lice kao subjekt prava i obaveza nije ljudsko biće čije ponašanje čini sadržinu tih obaveza i objekt tih prava, nego je fizičko lice samo personifikacija tih obaveza i prava. Stoga fizičko lice nije nikakva prirodna stvarnost, nego puka konstrukcija pravnog mišljenja, pomoćni pojam koji se ne mora nužno upotrebiti da bi se predstavili izvesni pravni fenomeni. Čovekov pravni subjektivitet započinje rođenjem, a završava se smrću. Začeto, a ne rođeno dete smatra se rođenim ako je to u njegovom intersu.Pravnu sposobnost- sposobnost da se bude subjekt prava-, treba razlikovati od poslovne sposobnosti- sposobnosti fizičkog lica da samo svojom odlukom i voljom vrši pravne radnje i time preuzima prava, obaveze i odgovornosti. Poslovna sposobnost se stiče punoletstvom.

48. Pojam pravnog lica

Pravno lice je društvena tvorevina sačinjena od ljudi i imovine, kojoj je priznato svojstvo subjekta prava. Holand- mase svojine ili grupe ljudskih bica koje su pred zakonom pogodne za prava i odgovornosti, kojima zakon daje status.Kelzen- grupa ljudi koju pravo smatra kao celinu, lice koje ima prava i obaveze.Personifikacija- pridavanje svojstava primerenih samo čoveku.Pravno lice se sastoji od pojedinačnih fizičkih lica, ali se ne svodi na njih nego predstavlja posebno lice, potpuno odvojeno od pojedinih fizičkih lica koja ga čine, tako i od samog njegovog skupa. Pripadnici skupa mogu da se menjaju, alipravno lice ostaje isto. Pravno lice ima posebna svojstva i dužnosti, ne samo prema trećim licima nego i prema svojim članovima. Oni mogu biti njegovi poverioci i dužnici. Razlikovanje od ortakluka.

49. Vrste pravnih lica

a)skupovi ljudi – Podloga im je skup fizičkih lica koja se udružuju zarad postizanja nekog zajedničkog, jasno utvrđenog ciljab)skupovi dobara – Podloga im je odgovarajuća imovina, odnosno skup dobra koja su namenjena ili zaveštena nekom opštekorisnom cilju. Imaju jednog ili više osnovača, ali nemaju članove nego samo korisnike.+ a) udruženja – naglasak je na članovima; b) ustanove – naglasak je na svrsi kojoj služePravna lica mogu biti privatnopravna ili javnopravna.

50. Uslovi za obrazovanje i sposobnost pravnih lica

1) najpre mora biti konstituisan kao jedinstvena tvorevina kadra da deluje kao celina u ostvarivanju cilja i interesa;2) neophodno je da ga prožima neka usmeravajuća ideja, jasno utvrđena svrha kojoj on stremi i koja mu daje identitet, uključujući naziv i sedište;3) javno društveno priznanje valjanosti cilja i unutrašnjeg ustrojstva pravnog lica;4) posedovanje odgovarajuće imovine, bez koje nema praktilne delatnosti;5) odgovarajuća pravna forma priznanja pravnog subjektiviteta,podnošenje prijave za upis u registar kod suda ili nekog državnog organa;6) podnošenje statuta.Mnogo uža pravna sposobnost. Ne raspolaže poslovnom sposobnošću kojom raspolaže fizičko lice. U ime pravnog lica sve pravne radnje i poslove obavljaju odgovarajuća

fizička lica. Mora se znati koje je fizičko lice vlasno da predstavlja dato pravno lice. Proizvedeni akti uračunavaju se licu koje ga predstavlja.

51. Odgovornost pravnih lica

Mogućnost poslovanja sa ograničenom imovinskom odgovornošću. Fizičko lice ulaže kapital, ubira plodove. Jedini gubitak je gubitak dela kapitala koji je uložen. Prema teoriji fikcije pravno lice ne može da počini delikt. Pošto je pravno lice veštačko ono nije kadro da učini nešto protivpravno jer je za to potrebna vinost. Svako prekoračenje delokruga uračunava se njegovom predstavniku ili zastupniku. Mogućnost utuženja pravnog lica zbog neosnovanog bogaćenja protivpravnim delom njenog zastupnika. Uvođenje građanske odgovornosti- naknada štete. Krivična odgovornost-politička i verska udruženja. Država - mogući počinilackrivičnog dela u međunarodnom pravu. Posledica odgovornosti dizanje vela da bi se došlo do osnivača.

52. Pojam i elementi subjektivnih prava

Između subjekata prava uspostavljaju se odgovarajući pravni odnosi koji se sastoje od korelativnih prava i dužnosti. Subjektivno pravo je moć, odnosno ovlašćenje koje pravni poredak stavlja datom licu na raspolaganje radi ostvarenja njegove vlastite volje i interesa, tako što će se drugo lice ili lica od nečega uzdržati ili će nešto učiniti. A pod ovlašćenjem se podrazumeva sposobnost, odnosno moć data pravnim pravilima nekom licu da svojom vlastitom voljom menja prava, dužnosti, odgovornosti i druge pravne odnose, bilo svoje vlastite, bilo drugih lica. Pravo kao korelat dužnosti može se označiti i kao volja, odnosno interes zaštićen pravnim poretkom i volja koju pravni poredak priznaje i čini delotvornom. Subjektivno pravo jednoglica uvek pretpostavlja obavezu drugog lica. Ponekad subjektivno pravo znači činjenje, a korelativna obaveza trpljenje tog činjenja. Subjektivno pravo pretpostavlja slobodu izbora da se ono koristi ili ne koristi. SALMOND- ne može biti subjektivnog prava bez obaveze na drugoj strani, niti obaveze bez korelativnog prava. Jer svaka dužnost mor biti dužnost prema nekom licu ili licima, koja raspolažu odgovarajućim subjektivnim pravom.Subjektivna prava i dužnosti najčešće stvaraju takozvane delatne činjenice.------------------------------------------------------------------------------------------------------------Subjektivno pravo ima sledeće elemente: 1) lice koje je subjekt odnosno titular datog prava i koje tim pravom svojom volje raspolaže; 2) predmet nad kojim se u mnogim slučajevima dato pravo vrši; 3) činjenja ili trpljenje u korist titulara datog prava; 4) lice koje je kao subjekt korelativne obaveze dužno da nešto učini ili da se od nečega uzdrži; 5) pravni osnov datog prava sadržan u odgovarajućem aktu, delatoj činjenici ili događaju zahvaljujući kojima titular stiče dato subjetivno pravo.

53. Vrste subjektivnih prava

Subjektivna prava mogu se na različite načine razvrstati. Ako se uzme u obzir ivršnost dužnosti kija odgovara datom pravu, ona se mogu podeliti na savršena i nesavršena. Savršena prava bila bi ona koja za korelat imaju savršenu dušnost koja nije samo zakonom utvrđena i priznata, nego se državnim aparatom prinude njeno izvršenje može silom iznuditi. A izvršenje dužnosti se ne može iznuditi ukoliko titularu prava ne stoji na raspolaganju tužba ili neko drugo odgovarajuće sredstvo u građanskom ili krivičnom postupku radi otklanjanja povrede kojom je korišćenje tog prava narušeno ili dobijanja odgovarajućeg zadovoljenja.

Nesavršena prava su ona kojima odgovara dužnost koja je, doduše, zakonom priznata, ali se njeno izvršenje ne može državno prinudom iznuditi. U takvim slučajevima titular raspolaže subjektivnim pravom, ali zbog neke zakonske smetnje ne može upotrebiti tužbu ili neko drugo pravo dejstvo kojima se stavlja u dejstvo državni aparat prinude.Najveći značaj ima podela na apsolutno i relativno pravo koja se zasnivaju na razlici u prirodi pripadajuće to jest korelativne dužnosti. Apsolutno pravo,koje se nekad naziva i stvarnim pravom, ima za korelat dužnost koja se odnosi na unapred neodređen broj lica ili na sva druga lica. Apsolutno pravo deluje prema svima. Relativno pravo ima za korelat dužnost određenog lica i otuda deluje između unapred poznatih strana.

54. Pojam, osobenost i neophodnost tumačenja

Tumačenje prava predstavlja umešnost razumevanja sadržine zakona i drugih pravnih akata i otkrivanje njihovog značenja. To je jedna misona radnja koja se odvija po unutrašnjim zakonima samog mišljenja, a ne po nečijoj volji ili samovolji. To je delatnost duha koja se odvija po pravilima koja su joj imanentna. Za samu mogućnost tumačenja je bitno da zakon sve pripadnike jedne države vezuje na isti način.Tumačenje uvek iziskuje mnoštvo i različitost ljudskih odnosa u kojima dolazi do pravnih sporova. Svi zakoni, pisani ili nepisani potrebuju tumačenje. Pisani zakoni su kratki ali se lako pogrešno protumače zbog raznih značenja jedne ili dveju reči. Ako su dugački onda postaju još nejasniji zbog raznih značenja mnogih reči. Da bi se opšta norma ispravno primenila u pojedinačnom slučaju, treba utvditi ne samo njeno značenje kao tavko već i s obzirom na činjenice koje se pojavljuju kao uslov za primenu zakona. Jer prilikom formulisanja jedne opšte norme zakonodavac uvek polazi od nekih pretpostavki, čije postojanje treba utvrditi, što je zadatak nadležnog organa vlasti. Tumačenje se ne može izbeći, ali se ne može ni lako izvesti.Kao predmet tumačenja mogu biti razni tekstovi, dugo se smatralo da su različite vrste tumačenja primerene različitim vrstama tekstova. Najstarije razlikovanje hermeneutica sacra i hermeneutica profana. Beti je isticao neophodnost razlikovanja tri glavna tipa timačenja- rekognitivnog, prezentacionog, i normativnog. Rekognitivni odgovra istorijskim i književnim spisima, prezentacioni je primeren dramskim i muzičkim delima, a normativni ima za predmet pravne i biblijske tekstove. Prilikom valjanog tumačenja zakona i drugih tekstova ima se na umu njihova praktičan primena. Primena prava iziskuje tumačenje zakona usmereno prema sadašnjosti i današnjem društvu. Po Gadameru primena zakona nije samo momenat njegovog razumevanja, već i trenutak ispunjenja njegovog smisla i svrhe. Osobenost tumačenja prava je činjenica da se njihova važnost proteže i u budućnost.

55. Pravila tumačenja

Betijevi kanoni tumačenja. Beti je formulisao četri kanona razumevanja, koja valja poštovati da bi ishod razumevanja bio validan. Prva dva se odnose na predmet tumačenja, dok se druga dva tiču samog subjekta tumačenja. Ta svoj prvi fundamentalni kanon Beti veruje da je sasvim očigledan. To je kanon hermeneutičke autonomije objekta ili kanon imanencije hermeneutičkog merila. Svrha ovog kanona je da predupredi svaku mogućnu proizvoljnost tumačenja. Da bi se to postiglo predmet tumačenja treba shvatiti kao objektivaciju duha koju valja razumeti i iznaći joj smisao, i to tuđeg duha koji se u tom obliku otelovio. Svi oblici koji sadrže smisao moraju se shvatiti saglasno njihovoj vlastitoj zakonitosti, shodno zakonitosti njihovog vlastitog obrazovanja, u smislu njihove smerane povezanosti, njihove nužnosti,

koherentnosti i jezgrovitosti. Ono što su imali na umu prilikom formulisanja ovog kanona je da značenje reči kao takvih nije dovoljno određeno, pa da stoga, kada jezičko značenje nekog izraza ili sintagme pruža mogućnost različitog tumačenja, treba u tim rečima otkriti onaj unutrašnji smisao koji odgovara stanovištu tvorca i njegovog htenja, a ne onaj koji se spolja unosi pod izgovorom da je i taj spoljašnji smisao kao mogućnost obuhvaćen jezičkim značenjem upotrebljenih izraza. Drugi fundamentalni kanon takođe je proistekao iz pravne hermeneutike. Celzus-Nedolično je suditi ili davati pravni savet na osnovu jedne odredbe ne gledajući je kroz zakon u celini. Niko ne može ispravno shvatiti jedan deo pre nego što pročita celinu. Beti je ovo pravilo nazvao kanonom totaliteta i smisaone povezanosti hermeneutičkog razmatranja. Ono nalaže da se prilikom tumačenja podrazumeva i uvažava uzajaman odnos između pojedinih sastavnih delova nekog teksta, kao odnos tih delova prema celini. Treći kanon se tiče samog subjekta tumačenja. Beti ga je nazvao kanonom aktuelnosti razmatranja. Tumač je dužan da u sebi samom rekonstruiše proces stvaranja dela polazeći od njegovog otelovljenog oblika. Nije reč o pukoj rekonstrukciji već o svojevrsnom preobraženju. Od tumača se zahteva da aktivno sudeluje u procesu razumevanja, pošto je smidao nešto što on tek treba da prepozna i naknadno po uzoru u sebi samom konstruiše., služeći se pri tom svojim istančenim osećajem i misaonim kategorijama vlastitog iskustvenog znanja. Četvrti kanon je tesno povezan sa trećim. Beti ga naziva kanonom adekvatnosti razumevanja, odnosno kanonom hermeneutičke usklađenosti smisla. Razumevanje smisla nekog teksta podrzumeva osobeno sporazumevanje duha koji je taj tekst stvorio i duha koji ga tumači. To nije mogućno ukoliko između tvorca nekog dela i njegovog tumača ne postoji odgovarajuća duhovna srodnost, koju Beti naziva kongenijalnošću. Tumač mora da ima onu vrstu duhovne otvorenosti i usmerenosti, koja mu otvara najpovoljniju perspektivu za otkrivanje i razumevanje. Prvi kanon iziskuje izvornost tumačenja, treći preinačenje i preobraženje.

56. Jezičko tumačenje

Neophondna su uputstva zahvaljujući kojim će se bolje razumeti jezik norme i utvrditi njeno značenje. Tumačenje zakona kao najvažnijeg izvora prava uvrk započinje tumačenjem reči koje je tvorac zakona upotrebio. Reči su dakle tvar od koje je zakon sačinjen, pa se njegova sadržina i smisao najpre moraju potražiti u značenju i smislu reči koje ga čine. Pri time se postavlja pitanje koliko je tumač vezan samim jezikom zakona. U tome postoji izvesna razlika između tumačenja književnih i zakonskih tekstova. Nijedno značenje reči ne može da prevaziđe značenje u jeziku kojim se iskazuje i njegovu kontrolu. Iako zakonodavci koriste i osobene stručne izraze, jezik zakona se ne razlikuje mnogo od svakidašnjih govora. To se smatra vrlinom u duhu čuvene Jeringove izreke da zakonodavac treba da bude mudar kao filozof, a da govori kao seljak. Reči svakidašnjeg govora nemaju potpuno određeno značenje. Mogućni opseg značenja može se predstaviti koncetričnim krugovima, od kojih najmanji predstavlja oblast potpune određenosti, dok se prema periferiji proteže sve veća neodređenost. Aksiomi: Mogućno značenje bilo koje reči je neodređeno, a područje na koje se ona donisi nije konačno; Mnoge reči su nejasne ili dvosmislene; Značenje reči bliže se određuje kada se ona smatra delom nekog određenog kazivanja; Značenje nekog kazivanja podrobnije se utvrđuje kada se ono razmatra u sklopu okruženja u kojem je sročeno. Značenje svake reči u datom odeljku mora se određivati shodno njenom sapostojanju s rečima koje je okružuju Situaciono okruženje je od posebne važnosti za određivanje značenja pravnih pojmova u datom pojedinačnom slučaju.

Kanoni tumačenja prava: reči koje se nalaze u zakonu treba uzeti u njihovom uobičajenom značenju, osim ako za to nema veoma jakih razloga; kada jedna reč ima utvrđeno tehničko značenje, valja je uzeti u tome smislu, osim ako kontekst ili druga dokazna građa značenja ne ukazuje na kakvu protivnu meru; kada se isti jezik koristi u različitim delovima zakonskog teksta valja ga konstruisati na isti način; Uvek se mora pretpostaviti da je sve reči zakonodavac birao baš namerno i sa potpunim razmišljanjem upotrebio.

57. Logičko tumačenje

Jedni smatraju da je pravo poput geometije logička nauka, te da je strogo logičko mišljenje bitan preduslov znanja i umešnosti svakog dobrog advokata ili sudije. Drugi priznaju da tumačenje prava podrazumeva i odgovarajuću logiku, ali dodaju da je reč o drugoj vrsti logike. Prva vrsta logike koja je u modernom dobu najviše korišćena i koja je izvršila najveći uticaj na kontinentalno pravi jeste analitička ili formalna logika. Po ovoj zamisli glavna svrha logike je upućivanje i poučavanje kako da razlikujemo ispravne od neispravnih, tačne od netačnih zaključaka, koji se izvode iz premisa čija valjanost odnosno istinitost nije sporna. Glavno pojmovno sredstvo kojim se formalna logika služi prilikom utvrđivanja odnosa između premisa i zaključaka jeste silogizam.

Svi ljudi su smrtni.Sokrat je čovek.

Dakle sokrat je smrtan.U ovom silogizmu prvi sud je velika premisa, drugi mala, a treći zaključak.prvo nam je potrebno nepromenljivo opšte načelo, potom sledi činjenica ili činjnični sklop, a potom izvlačimo zaključak. Hipotetičko-kategorički silogizam. Klauzula ako-onda. Takav je silogizam:

Ako neko uzme tuđu pokretnu stvar učinio je krivično delo.Milan je uzeo tuđ nakit.

Milan je načinio krivično delo.Odnos između kaluzule ako-onda je odnos formalnog zaključivanja. Tačnost silogizma zavisi od toga da li je činjenični sklop naveden u maloj premisi na valjan način kvalifikovan i da li ta kvalifikacija potpuno odgovara opštem pojmu, sadržanom u velikoj premisi.Džon Djui- instrumentalna logika, koja pristua iz bitno drugačije perspektive. Pravnici, i sudije, prilikom donošenja odluka postušaju na isti način kao inženjeri, trgovci, bankari, lekari. Oni iznose pred sud svog razuma različita razmatranja, koja prihvataju ili odbacuju s ciljem da donošenje njihovih odluka bude što je moguće više racionalno. Valjane odluke se ne mogu donositi ukoliko nemaju na umu posledice do kojih će onedovesti. Utoliko je nužna i teleološka logika, koja omogućava izbor odgovarajućeg načela na temelju koje će se doneti odluka, imajući u vidu i posledice koje će ona proizvesti. Advokat započinje zaključkom do koga namerava da dođe, a onda analizira činjeice date situacije da bi pronašao materijal od kojeg će konstruisati povoljan iskaz o činjenicama zarad postavljanja male premise. Glavni problem je u nalaženju premisa iz kojih će se izvesti zaključak.Haim Perelman- Pošao od Aristotelovog razlikovanja analitičkih i dijalektičkih rasuđivanja. Prva dovode do nužnih ili istinitih zaključaka ukoloko su premise, iz kojih se izvode, nužne ili bar nesumljivo istinite. Taj tip rasuđivanja primeren je strogoj nauci.

Ukoliko treba doneti odluku koja je stvar praktične razboritosti i slobodnog izbora, vrsta rasuđivanja koja se tom prilikom koristi bitno je različita, iako i ona najčešće ima silogistički oblik. To su većanja, rasprave, ubeđivanja umnim govorom, i jakim argumentima. Aristotel ih naziva dijalektičkim rasuđivanjem. Dijalektička rasuđivanja su prilagođena donošenju odluka u sferi slobode. Kod njih premise samo izgledaju , ili su verovatne. U dijalektičkom rasuđivanju prelazak sa premise na zaključke uopšte nije nužan, jer da jeste ne bi bilo posredi donošenje odluke koja pretpostavlja slobodan izbor različitih mogućnosti, uključujući mogućnost da se odluka uopšte ne donese. Iz nespornih premisa se mogu ivući sporni zaključci.

58. Formalna(analitička) logika

Prva vrsta logike koja je u modernom dobu najviše korišćena i koja je izvršila najveći uticaj na kontinentalno pravi jeste analitička ili formalna logika. Po ovoj zamisli glavna svrha logike je upućivanje i poučavanje kako da razlikujemo ispravne od neispravnih, tačne od netačnih zaključaka, koji se izvode iz premisa čija valjanost odnosno istinitost nije sporna. Glavno pojmovno sredstvo kojim se formalna logika služi prilikom utvrđivanja odnosa između premisa i zaključaka jeste silogizam.

Svi ljudi su smrtni.Sokrat je čovek.

Dakle sokrat je smrtan.U ovom silogizmu prvi sud je velika premisa, drugi mala, a treći zaključak.prvo nam je potrebno nepromenljivo opšte načelo, potom sledi činjenica ili činjnični sklop, a potom izvlačimo zaključak. Hipotetičko-kategorički silogizam. Klauzula ako-onda. Takav je silogizam:

Ako neko uzme tuđu pokretnu stvar učinio je krivično delo.Milan je uzeo tuđ nakit.

Milan je načinio krivično delo.Odnos između kaluzule ako-onda je odnos formalnog zaključivanja. Tačnost silogizma zavisi od toga da li je činjenični sklop naveden u maloj premisi na valjan način kvalifikovan i da li ta kvalifikacija potpuno odgovara opštem pojmu, sadržanom u velikoj premisi.

59. Instrumentalna i teleološka logika

Džon Djui- instrumentalna logika, koja pristua iz bitno drugačije perspektive. Pravnici, i sudije, prilikom donošenja odluka postušaju na isti način kao inženjeri, trgovci, bankari, lekari. Oni iznose pred sud svog razuma različita razmatranja, koja prihvataju ili odbacuju s ciljem da donošenje njihovih odluka bude što je moguće više racionalno. Valjane odluke se ne mogu donositi ukoliko nemaju na umu posledice do kojih će onedovesti. Utoliko je nužna i teleološka logika, koja omogućava izbor odgovarajućeg načela na temelju koje će se doneti odluka, imajući u vidu i posledice koje će ona proizvesti. Advokat započinje zaključkom do koga namerava da dođe, a onda analizira činjeice date situacije da bi pronašao materijal od kojeg će konstruisati povoljan iskaz o činjenicama zarad postavljanja male premise. Glavni problem je u nalaženju premisa iz kojih će se izvesti zaključak.

60. Dijalektičko rasuđivanje

Haim Perelman- Pošao od Aristotelovog razlikovanja analitičkih i dijalektičkih rasuđivanja. Prva dovode do nužnih ili istinitih zaključaka ukoloko su premise, iz kojih se izvode, nužne ili bar nesumljivo istinite. Taj tip rasuđivanja primeren je strogoj nauci. Ukoliko treba doneti odluku koja je stvar praktične razboritosti i slobodnog izbora, vrsta rasuđivanja koja se tom prilikom koristi bitno je različita, iako i ona najčešće ima silogistički oblik. To su većanja, rasprave, ubeđivanja umnim govorom, i jakim argumentima. Aristotel ih naziva dijalektičkim rasuđivanjem. Dijalektička rasuđivanja su prilagođena donošenju odluka u sferi slobode. Kod njih premise samo izgledaju , ili su verovatne. U dijalektičkom rasuđivanju prelazak sa premise na zaključke uopšte nije nužan, jer da jeste ne bi bilo posredi donošenje odluke koja pretpostavlja slobodan izbor različitih mogućnosti, uključujući mogućnost da se odluka uopšte ne donese. Iz nespornih premisa se mogu ivući sporni zaključci.

61. Subjektivno i objektivno

Značenje je uvek stvar svesti, a ova je uvek vazda svest o nečemu. Svest je stvar pojedinca, a u tumačenju tekstova ti pojedinci su tvorac norme i njen tumač. Jedan niz reči mogao bi u isti mah imati i nekoliko manje više različitih značenja. Ali ako određeni niz reči po sebi nužno ne predstavlja jedan poseban, nepromenljiv kompleks značenja, onda određenost njegovog verbalnog značenja mora biti prouzrokovana nekom drugom razlučujućom silom, usled kojeg je značenje ovo, a ne ono drugo, ili ono treće. Ta razrlučujuća sila mora da uključuje čin volje. Određenost verbalnog značenja zahteva čin volje. Do određenih teškoća u tumačenju dolazi zbog toga što volja tvorca nekog pravnog teksta nije isto što i značenje koje tekst sadrži, niti se ovo značenje može poistovetiti sa sadržinom koje je tvorac bio svestan. Jer on tvori uvek više neko što je svestan da čini, budući da nije u stanju da izričito obrati pažnju na sve vidove značenja. Često se pravi razlika između subjektivnog i objektivnog tumačenja.Prvo bi težilo otkrivanju značenja zakona koje je bilo nameravano, tj. one zamisli što ju je imao na umu tvorac zakona i koju je želeo da iskazanim rečima i izrazi. Drugo nastoji da ustanovi ono značenje koje je sadržano u upotrebljenim rečima kao takvim. Sama namera, kao unutrašnji fenomen svesti u načelu je nedostupna i jedino se može otkriti posredstvom upotrebljenih i drugih zakona i okolnosti koji na nju upućuju. Ono što se podrazumeva pod subjektivnim tumačenjem jeste tumačenje koje uzima u obzir ne samo jezik i norme već i druge relvantne okolnosti pod kojim je norma ozakonjena. Razlika između subjektivnog i objektivnog tumačenja najvećma zavisi od podataka koji se prilikom tumačenja uzimaju u obzir. Subjektivno tumačenje daje prevagu činjenicama koje bacaju više svetlosti na značaj upotrebljenih reči, a to su lične i druge okolnosti koje su u neposrednoj vezi sa sastavljanjem norme i njenim iskazivanjem. Objektivno tumačenje daje prednost iskazanim rečima, budući da one izražavaju volju zakonodavca.

62. Statičko i evolucionističko

Prilikom primene ustavnih i zakonskih tekstova koji su stupili na snagu pre više decenija tumač se suočava sa problemom – potpunom nepredvidljivošću budućnosti. A kako u daljoj budućnosti nastupaju promene i okolnosti koje se ne mogu jednostavno podvesti pod stare norme i njihove opšte pojmove, prilikom primene ovih normi na pojedinačne slučajeve tumač, hteo ne hteo, raspolaže slobodom izbora između dveju suprotstavljenih

mogućnosti tumačenja. Pri statičkom tumačenju smisao i domašaj ovakvih normi mora se i dalje razumeti na način kako su one poimane i primenjivane u doba njihovog donošenja. Po evolucionističkom tumačenju, davno donete norme valja tumačiti u duhu stečenih znanja, iskustava i potreba koje je novo vreme sa sobom donelo. Prednost i neophodnost evolucionističkog tumačenja ustavnih i zakonskih tekstova, lako se može potkrepiti valjanim razlozima. Ma koliko bili mudri i vidoviti, tvorci ustava ili zakona po pravilu nisu kadri da predvide sve novine i iskušenja sa kojima će se suočiti nove generacije, koje će pod tim aktima živeti.

63. Tumačenje izuzetaka

Izuzetke treba usko tumačiti. Svaki izuzetak treba najuže tumačiti. Pri tome se prevashodno mora utvrditi da li je data norma, koja se ima primeniti, izuzetak u odnosu na neko opštije izričito ili prećutno, pravno pravilo. To može biti samo jedna norma, koja predstavlja odstupanje od neke norme koja je opšte pravilo. Primer norma o razbaštinjenju nužnih naslednika, na osnovu koje zaveštilac može svojom voljom isključiti nužnog naslednika, ako se ovaj povredom neke zakonske ili moralne obaveze, teže ogreši prema ostaviocu ili je umišljajem učinio neko krivično delo prema ostaviocu.Čim se na sonovu logičkog reda utvrdi neka grupa normi, ili samo jedna norma, predstavlja izuzetak u odnosu na neku drugu grupu normi, ili drugu normu, trebalo bi primeniti usko tumačenje.

64. Popunjavanje pravnih praznina

Pod pravno prazninom podrazumevaju se takvi odnosi, činjnice i slučajevi koji nisu obuhvaćeni i uređeni zakonom ili nekim drugim opštim aktom, a po svojim obeležjima bi trebalo da budu. Treba isključiti sve odnose koji po svojoj sadržini uopšte ne mogu biti predmet pravnog regulisanja. Samo utvrđivanje da li je reč o pravnoj praznini ili je reč o odnosu koji ne može biti uređen pravom jeste stvar tumačenja. Prvane praznine nisu međutim regulisane nikakvim opštim normama već tumač sam treba da stori normu na osnovu koje će rešiti dati slučaj, čime preduzima posao zakonodavca. Glavni način popunjavanja pravnih praznina, iako je često spor je ste zakonodavna intervencija, odnosno regulisanje jednog pravnog odnosa opštom normim. Moguće je i popunjavanje pravnih praznina pojedinačnim pravnim aktima- upravnim i sudskim. Kada se suoče sa pravnom prazninom sudije najčešće koriste analogiju, pod kojom se podrazumeva odlučivanje po zakonu ili drugom propisu za slične slučajeve. Otuda i pravilo u sličnim situacijama treba postupiti na isti način. Po sredi su dakle slični slučajevi od kojih je jedan obuhvaćen važećim zakonom, dok drugi nije, pa i na ovaj drugi zbog sličnosti treba primeniti zakonsko pravilo na osnovu koga se rešava prvi slučaj. Pitanje- u čemu pravna praznina i slučaj koji je uređen zakonom treba da budu istovetni, a u čemu treba da se razlikuju? Po Tasiću analogija predstavlja identičnost samo po unutrašnjem, dubljem, a ne spoljnem smislu. Ako neka situacija predstavlja isti interesni položaj i ima isti značaj i vrednost po licu u pitanju, onda bismo mogli da primenimo i na nju isto pravilo. Popunjavanje pravnih praznina počiva na uverenju da pozitivno pravo nije skup bez ikakvog reda i svrhe sabranih normi, nego svojevrstan sistem, organska celina međusobno povezanih i usklađenih delova. Dve vrste analogija: zakonska i pravna. Zakonska analogija predstavlja proširenje važenja ozakonjenog pravila na slične slučajeve, ukoliko su razlozi za donošenje tog pravila primereni i sličnim, zakonom neregulisanim slučajevima. Ukoliko se pravna praznina ne može popuniti zakonskom analogijom, pribegava se pravnoj analogiji- stvaranju i izvođenju norme iz opštih načela celokupnog

pozitivnog prava da bi se rešio neki zakonom neuređen slučaj. Zakonskom analogijom rešenje datog slučaja se izvodi iz pravnog osnova pojedinog zakona, pravnom analogijom praznine se popunjavaju opštim načelima izvedenim iz pravnog poretka kao celine.

65. Analogija

Analogija je opšte logičko načelo, primenjivo u svim područjima života, kojim se zaključuje po sličnosti; ako su dva predmeta slična u nekim važnim obeležjima, može se zaključiti da su slična i u drugim svojim obeležjima. Analogija je ispravna ako je sličnost između dva važna i konfliktna drušvtvena odnosa vrlo značajna, tj. ako su tim pojavama bitne osobine zajedničke, a sporedne različite. Pod bitnom sličnošću, kao uslovom primene analogije u pravu, misli se prvenstveno na identičnost interesa i ciljeva koji se pravnom normom štite. To znači da je analogija, kao logički argument, pouzdana kada se upotrebljava uz ciljno tumačenje. Vrste analogija: zakonska i pravna. Zakonska analogija predstavlja proširenje važenja otakonjenog pravila na bitno slične neregulisane slučajeve. Pravna analogija se tiče primene jednog opšteg načela na slučaj koji predstavlja pravnu prazninu.

66. Suverenost

Kada se nadmoćna vlast države pravno definiše dobijamo pojam suverenosti, koji pretpostavlja nepostojanje kako spoljnih, tako i unutrašnjih pravnih ograničenja te vlasti.Ocem suverenosti se smatra Žan Boden. Ovaj izraz potiče od starofrancuskog sovrain, što prvobitno nije označavalo nosioca najviše vlasti već nekoga sa višim položajem. Taj viši je onom nižem suverain. Sa jačanjem kraljevske vlasti ovaj izraz se pripisuje samo kralju. Latinski maiestas, a povremeno i summa potestas umesto francuske reči souverainete. Hugo Grocijus summa potestas ili summa imperium. Žan Boden nije samo izumeo odgovarajući izraz za suverenos već je ovo svojstvo države učinio njenim bitnim određenjem po kojem se ona razlikuje od sličnih ljudskih tvorevina. Država je pravna vladavina mnogih porodica, i onoga što im je zajedničko, sa suverenom vlačću. Suverenost je apsolutna i postojana vlast jedne države. Suverenost je vrhovna vlast nad građanima i podanicima koja je razrešena obaveze pokoravanja zakonu. To je stalna, neprenosiva, neotuđiva, nedeljiva i pravno neograničena vlast, pošto je suveren izvor prava. Najvažnije obeležje suverenosti predstavlja pravo suverena da donosi zakone za građane bez saglasnosti viših, nižih ili sebi ravnih. Ostala obeležja suverenosti jesu vlast objavljivanja rata i zaključenja mira, pravo imenovanja državnih zvaničnika, pravo suđenja u poslednjem stepenu, davanje pomilovanja i pravo kovanja novca i oporezivanja. Suverenost uz to pretpostavlja kontrolu nad običajnim pravom, koje suveren sankcioniše i time dopušta da se to pravo primenjuje. Posebnu pažnju zaslužuje apsolutnost kao bitno svojstvo državne suverenosti. Suverenost je apsolutna jer nije vezana nikakvim zakonom, nedeljiva je, i ne dopušta bilo kakvo ograničavanje ili uslovljavanje. Suverena zakonodavna vlast je pravno neograničena. Boden definiše suverenost kao vrhovnu vlast nad građanima i podanicima koja je pravno neograničena, pošto je suveren izvor prava. Suveren vezan božanskim i prirodnim pravom. Hobs je suverenost poistovetio sa apslolutnom vlašću koja nema ni pravnih ni moralnih ograničenja i zapreka. Za Hobsa suverenost je bila veštačka duša države- duša onog smrtnog Boga kome dugujemo svoj mir i odbranu. Država je za Hobsa tvorevina društvenog ugovora. Nju kao ličnost predstavlja suveren kome je poverena suverena vlast. Ta vlast je apsolutna i neograničena. Ona obuhvata: odlučivanje šta je potrebno za mir i odbranu države; pravo prosuđivanja o tome koja su mišljenja i učenja štetna a koja korisna za mir; pravo postavljanja zakona;

vršenje pravosuđa i rešavanje sporova; vođenje rata i zaključivanje mira; biranje savetnika i ministara; nagrađivanje i kažnjavanje podanika. Suveren jedne države nije potčinjen građanskom zakonu.

67. Tri lica države-sila,vlast,autoritet

U trenutku svog nastanka drževe su bile jedan kvantum fizičke sile. To je sila koja postoji nezavisno od bilo koje pojedinačne volje i koja je kadra da izdaje zapovesti i iznudi odgovarajuću pokornost. Država postoji ukoliko raspolaže neprikosnovenim monopolom sile nad određenom teritorijom. Država postoji sve dok postoji sila koja nosi njeno ime. Svaka dugovečnija države se ne pojavljuje samo kao gola sila niti ta činjenica nužno povlači sa sobom arbitrarnost prilikom vršenja državne prinude. Dobro uređen državni život pretpostavlja vršenje državne vlasti po postupku i prema pravilima koji su unapred utvrđeni i poznati. A kada država postupa na takav način ona nije više puka sila već je kvalifikovana sila- sila koja se vrši u ime zakona. I sama drđava je stvorena i uređena zakonom. Ako se zakoni pripisuju državi da bi smo objasnili njihovu obaveznost, time samo pridajemo dodatnu klvalifikaciju državnoj sili: ona se vrši u skladu sa zakonom, a zakon je obavezan zato što ga je propisala ta ista državna sila. Država ima dvostruko svojstvo- da je kvalifikovana zakonom, i vrednošću. Unutrašnja sloga koja se obično naziva socijalnom kohezijom. U takvoj državi se građani najvećma dobrovoljno pokoravaju državi zato što je smatraju svojom i važećim zakonima ne zbog kazne, već zboh njihove unutrašnje vrednosti. Ova tri različita perioda u razvoju države- nadmoćna sila, zakonom uređena vlast, i legitimna-složena deržavna zajednica navele su D-Antreva da razlikuje tri lica u kojima se država pojavljuje: sila, vlast, autoritet. Prvo lice ističu zastupnici realističkog stanovišta; drugo zapažaju pravnici koji u državi otkrivaju pravnu zajednicu koja je stvorena pravnim poretkom; treće grade oni mislioci, naročito filozofi, koji nastoje da državi pribave neko opravdanje koje nadilazi golu silu i suverenu vlast koja je urođena zakonima koje je sama donela. Unutar pravnog poretka koji čini stvarnost mnogi pravni mislioci prave razliku između efikasnosti, validnosti i legitimnosti. Svaka državna vlast najpre mora biti efikasna, to jest kadra da unutar teritorije koju kontroliše iznudi pokornost onih koji se njenim zapovestima protive. Za pravnu državu ovaj atribut nije dovoljan već je potrebana i validnost, odnosno zakonitost svih akata države. Prema ovom stanovištu , vlast kojom raspolaže država jedino može biti pravom uređena vlast, tako da se ni jedan akt ne može pripisati državi ako nije validan, odnosno zakonit.Ono što je zakonito ne mora uvek biti legitimno. Legitimnost pretpostavlja pre svega ispravan način sticanja i vršenja državne vlasti, prema unapred utvrđenim pravilima.

68. Pravna država69. Vladavina prava

Ustavnost je samo jedno od sredstava ograni;enja samovolje dr\avne vlasti i obezbeđivanja neprikosnovene ljudske slobode. Nije međutim svejedno kakvi su zakoni kojim se državna vlast ograničava i koje su to svrhe zarad kojih se takve granice utvrđuju. Nužno je određivanje odgovarajuće sadržine vežećih zakona, a potom i legitimnih ciljeva kojima državna vlast može da smera. Vladavina prava je metapravna ideja o valjanom pravnom poretku koji podrobnim i postojanim pravnim ograničenjima državne vlasti, odgovarajućim svojstvima zakona i pouzdanim institucionalnim jemstvima obezbeđuje ljudsku sigurnost i slobodu. Materijalna ograničenja. Odgovarajuća svojstva pravnih akata. Jednoobraznost i univerzalnost zakona u materijalnom smislu uglavnom se svodi

na njegovu opštost. Predmet zakona opšti, on posmtra sve podanike kao jednu celinu, a radnje uzima apstraktno. Opštošću se jemče individualna sloboda i samnjuje se mogućnost samovolje vlasti budući da je sloboda tuđe samovolje jedino mogućna pod vladavinom opštih zakona. Druga bitna odlika valjanih zakona jeste njihova određenost. Odgovarajuća mera određenosti u odnosu na predmet koji regulišu. Određenost zakona pretpostavlja i njegovu jasnost. Jezika zakona mora biti lako razumljiv i jednostavan, a upotrebljene formulacije jezgrovite i sažete. Pojmovi koji se koriste ne smeju da budu dvosmisleni. Neophodna odlika zakona je i postojanost. Ona je naročito važna danas kada se učestalije i brže nego ikada donosi mnoštvo novih pravnih normi koje ukidaju ili delimično menjaju one koje su do tada bile na snazi. Od svih svojstava zakona najteže se formulišu njegova unutrašnja moralna vrednost i pravednost. Pored materijalnih ograničenja vladavina prava pretpostavlja i neka institucionalna ograničenja, kao što su nezavisnost sudstva, zabrana donošenja zakona sa povratnim dejstvom habeas corpus. Samo postojanje valjanih opštih zakona nije dovoljno, nužne su i odgovarajuće procesne forme i institucionalna jemstva.