ARISTOTELOVO SHVATANJE PODRAZAVANJA   Aristotel I Platon dele misljenje po kojem se sustina stvari nalazi u idejama, kao I da stvari iste vrste mogu imati razliciti stepen ostvarenosti. Imamo primer cveca-ako za neki cvet kazemo da stvarno postoji, to je samo privid, postoji samo ideja cveta. Takodje, jedna stvar moze tokom vremena da menja stepen ostvarenosti. Nesavrsenost stvari je izraz njihove sustinske promenljivosti. Stvari se mogu smtrati realizacijama odredjene ideje. Npr.realizacija ideje stola-sto je odredenog oblika, odredjenog je materijala, odredjene boje, ali to ne pruza pretpostavku da su sva ta svojstva znacajna za sto, jer je za njega najznacajnije ono sto ga cini stolom, tj, ideja stola. Aristotel smatra da su ep, tragedija, komedija u celini imitirajuci. Umetnicko delo s jedne strane oponasa I podrazava prirodu, a sa druge cini ono sto priroda ne moze. Postoji razlika izmedju povjesne I fiktivne price jer povjesne govore o necemu sto se samo jednom moglo dogoditi a fiktivne o necemu sto se moze dogoditi ponovo.  Odnos izmedju ideja I stvari je nesimetrican. Ideje su idealne mogucnosti koje su nedostizne samim stvarima, a stvari predstavljaju nacin ostvarivanja svih idealnih mogucnosti. Ideja sadrzi samo sustinu pa je njeno postojanje podudarno sa njenom sustinom. Aristotel ne odbacuje ideju mimesisa prema kojoj sustinu umetnosti cini podrazavanje. On dokazuje da ideja ne postoji ni pre pojedinacnih stvari, ni posle njih, vec u njima. Sve stvari u sebi nose unutrasnji cilj, teze da izrastu u svoj pojam, da budu idealne. Umetnik postupa tako sto od pojavnosti ide ka sustini stvari , a sustina stvari je cilj umetnickog podrazavanja. Umetnost delom podrazava prirodu, a delom dovrsava ono sto priroda nije mogla da dovrsi, a to ne znaci da umetnost treba da kopira prirodu vec da je sposobna da se nadmece sa prirodom. Podrazavanje je urodjeno u coveku jos od detinjstva. Prepoznavanje podrazavanog predmeta pruza ljudima zadovoljstvo I oni na taj nacin zadovoljavaju potrebu za ucenjem. Ucenje pricinjava radost. Vazno je da umetnik ulepsava prirodu. RAZLIKOVANJE TRI VRSTE LEPOTE   Postoje tri vrste lepote: lepota prirode, lepota umetnosti I sustinska lepota. U nekim istorijskim periodima nije vidjena nikakva veza izmedju lepote I umetnosti, ali su ih kasniji periodi povezali. Za moderne mislioce nemoguce je odvojiti ova dva podrucja. Na semantickom planu prirodno lepo ima uze znacenje, a u sirem smislu, lepo znaci uspelo, savrseno, sjajno. Pod lepim se podrazumeva nacin tj lepo proizilazi iz nacina. U umetnosti je vazniji nacin prikazivanja nego predmet koji se prikazuje. Hartman smatra da ono sto je umetnicki uspelo nije uvek lepo. On cak govori o dvostrukoj lepoti I dvostrukoj ruznoci koje se mogu naci u istom delu. Dvostruku lepotu imamo kad lepu stvar prikazemo lepo, a dvostruku ruznocu kad ruznu stvar prikazemo na ruzan nacin. Estetika je tradicionalno odredivana kao nauka o lepom. Priroda prethodi umetnosti pa je tako lepa umetnost podrazavanje lepe prirode. Umetnost moze biti lepa u onoj meri u kojoj podrazava prirodu. Zadatak umetnosti je da reprodukuje lepu prirodu Njen ideal je da deluje na nasa cula na isti nacin na koji priroda deluje na njih.Kant smatra da je prirodna lepota neka lepa stvar a umetnicka lepota je lepa predstava neke stvari. Umetnost je istovremeno I kopija I model u odnosu na prirodu, a priroda I kopija I model u odnosu na umetnost. U prirodi srecemo slobodnu lepotu. Kant daje prednost prirodnoj lepoti u odnosu na umetnicku zbog uticaja klasicizma I zbog male naklonosti prema

umetnosti. Princip razlike izmedju prirode I umetnosti:umetnost je namera koja izgleda kao da nije namerna, dok je priroda odsutnost namere koja izgleda kao da je namerna. Platon je odvojio ideje od culnih stvari, postoji sustinski lepo, gde je sustina stvari u idejama. Prema Platonu, ideje cine sustinu stvari I odredjuju njihovu prirodu. On nastoji da stvori uverenje u postojanje nekog viseg podrucja bica. Ideje su ono sto bi stvari mogle da budu, ali sto nikada nece, niti mogu postati. Sav vidljiv svet je nesavresen. Idealno bice je svet ideja I moze se saznati iskljucivo umom. Biti pravedan za Platona znaci voditi zivot u skladu sa istinom tj sa vecnim poretkom nevidljivog sveta. KLASICNE ODREDBE LEPOG  Aristotel nije ucinio od lepog posebnu kategoriju bica I zato izgleda da on nema teoriju lepog. Medjutim, u svojim delima Nikomanove etike I u Metafizici on raspravlja o sustini I postojanju onog bozanskog, pripisuje mu savrsenstvo I lepotu. Klasicno razumevanje lepog upucuje na blistavi sjaj prvog bica iz kojeg proizilazi sve vidljivo I spoznatljivo. Lepota je metafizicka kategorija I ima je utoliko vise ukoliko ime vise bica. Biti lep znaci bivstvovati, a bivstvovati znaci biti lep. Klasicna lepota nalaze da se lepo shvati kao ono sto je potpuno I savrseno, a ruzno je sve ono sto nije potpuno I savrseno. Lepo ima znacenje bica, a bice garantuje jedinstvo lepog, dobrog I istinitog. Platon je lepotu opisao kao tajnu savrsenih I blazenih pojava koje nam se otkrivaju u cistoj svetlosti, dok je Aristotel precizniji I opisje lepotu kao red I simetriju I insistira na matematickoj pojavi lepote. Karakteristike lepog:-istina: lepota mora biti istinita, bez istine lepota ne bi mogla postojati. Lepota oznacava puninu bica tj lepo je sve ono sto je uspelo da ostvari svoje bice. Ideja lepote se opaza culima.-sjaj I jasnoca: lepota je povezana sa svetloscu. Svetlost je neophodan pratilac I istine I lepote. Nema istine bez otvaranja bica I njegovog iznosenja na svetlost dana. Ako neka tvorevina ne izadje na svetlost, to je kao da ne postoji.-celina I celovitost: lep predmet treba da bude celovit.Lepim  ce se smatrati ono sto je savrseno, dovrseno I potpuno ostvareno.  Celovitost oznacava punocu I suprotstavlja se praznini I nedostatku.-poredak I harmonija: bez njega jedinstvo celine ne moze opstati. Lepota celine predstavlja medjusobno slaganje delova sa celinom.-jedinstvo I jednostavnost: klasicna drama sadrzi cetiri jedinstva:jedinstvo radnje, mesta, vremena I karaktera. Jedinstvo je svojstvo svake stvarne lepote. Klasicno jedinstvo podrazumeva jednostavnost I suprotstavlja se slozenosti I zamrsenosti. Jedinstvo I jednostavnost odbacuju kicenje I ukrasavanje.-nepokretnost I vedrina: nepokretnost iskljucuje slucajnost I kretanje, zato sto oni uvek dovode do deformacije, lepo treba traziti u sustini koja jedina traje I ostaje nepromenljiva, uprkos promenama na povrsini stvari. Lepota je u miru.-sreca I blazenstvo: lepo bice je savrseno, a savrseno bice iskljucuje svaki nedostatak pa njegovo stanje pobudjuje osecanje srece I blazenstva. Estetska lepota postaje prikazivanje savrsene srece.-zudnja za inteligibilnim: zelja u nama oznacava upravo ono sto nismo I sto ne uspevamo da budemo. Javlja se nostalgija za savrsenim bicem. Lepo je uzrok zelje jer vise bice privlaci nize, puno privlaci prazno itd.  IDEJA ESTETIKE

   Pocetno odredjenje jedne discipline moze biti samo preliminarno jer potpunije odredjenje moze doci tek na kraju, nakon upoznavanja njenih bitnih sadrzaja. Svaka saznajna disciplina mora:-fiksirati predmet svog istrazivanja da bi ga odredila kao autonoman predmet I-pronaci odgovarajucu metodu koja je u stanju da obezbedi ovu autonomnost predmeta.Metodicko zasnivanje omogucava saznajnoj disciplini da razgranici svoj predmet od dr. disciplina. Nauka bez predmeta se ne moze zamisliti,svaka nauka ima pravo da odredi predmet svog istrazivanja ali mora dokazati da njen predmet postoji.U nekim naukam nemoguce je dokazati postojanost predmeta npr.psihologija je nauka o dusi ali postojanost duse se ne moze dokazati,dok teologija za predmet proucavanja ima boga.Etimolosko znacenje reci estetika dolazi od grcke reci aistmesis-oset,culno opazanje.U svom osnovnom znacenju rec estetika izvorno znaci osecajnost u dvostrukom smislu-smislu culnog opazanja I osecajnog aspekta nase efektivnosti. Pol Valeri je podelio estetiku na esteziku I pojetiku. Estezika se razvija sa gledista posmatraca I ima za predmet culna uzbudjenja I culne reakcije, a pojetika se odnosi na glediste aktivnog umetnika. Estezika je nauka o umetnosti I umetnickom stvaralastvu I nauka o lepom. U 18.veku je istaknuta kao predmet od strane nemackih filozofa. Baumgarten je prvi upotrebio izraz estetika u smislu posebne filozofske discipline. On istice vaznost culnosti kao samostalnog principa cije univerzalno vazenje zahteva jednu novu filozofsku disciplinu. Uzdigao je culnost na nivo posebnog principa. Zamislio je estetiku kao specificnu saznajnu teoriju koja se bavi culnom ili nizom sposobnoscu saznanja. Spoznaja moze biti culna (niza) I razumska (visa). Razumskoj pripadaju um I razum a culnoj osecaji I proizvodi maste. Prema Baumgartenu estetika treba da ispituje nizu spoznaju. PLATONOVA TEORIJA NADAHNUCA U dijalogu Ijon, Platon razvija jednu teoriju pesnickog nadahnuca. Dijalog se odvija izmedju Sokrata I rapsoda Ijona. U dijalogu se suprotstavljaju dva osnovna pojma-znanje I bozansko nadahnuce. Tema dijaloga se sastoji u pitanju da li Ijonova , rapsodska delatnost ima karakter vestine, znanja. Ijon smatra da on nije neko ko samo zna napamet reci pesama, vec rapsod koji ujedno tumaci (Homerovo) pesnistvo. Ijon ne samo sto zna reci nego I tumaci njihov smisao. Javlja se kritika da je Ijonovo znanje nedovoljno prema svom obimu. Istinsko znanje o pesnicima mora da se tice svih pesnika, a ne samo Homera. Rapsod mora da se razume u sve pesnike.   Ijon smatra da je njegova vestina ipak neko znanje, ali ne porice da je pod uticajem nadahnuca. On odbacuje shvatanje prema kom nadahnuce iskljucuje vestinu, dok Sokrat smatra da je rapsodska delatnost ili vestina ili je nastala na osnovu nadahnuca. Zakljucak je da rapsodska vestina u strogom smislu I nije vestina nego je nastala I odvija se pod uticajem entuzijazma, inspiracije, nadahnuca. Rapsodska vestina nije ni vestina a ni znanje ne samo o pesnistvu nego da nije ni znanje o sadrzajima o kojima peva Homer. Ukoliko se rapsodsko znanje tice forme, uz takvo znanje egzistira I nadahnuce, ali ne I totalna obuzetost koja sasvim iskljucuje svako znanje. 

PLATONOVA KRITIKA PODRAZAVANJAPlaton je u svojoj filozofiji  primenio princip  podrazavanja, a zatim princip imaginacije. Smatrao je da je umetnost usko povezana sa emocijama I da ima veliki uticaj na njih. Umetnost je vazna  za obrazovanje coveka. Prema Platonu, podrazavanjem se ne stvaraju kopije stvari istog ranga, nego osobeni proizvodi koji su u specificnoj relaciji prema onome sto podrazavaju. Platon je branio antimimeticke pozicije smatrajuci kako nas umetnicko stvaralastvo udaljava od istine buduci da imitira svet koji je vec imitacija sveta ideja.Bio je najvise protiv poezije. Za njega je poezija bila umetnost ‘uzvisenog ludila’ I zbog toga je mislio da pesnicka funkcija nije da prenosi istinu. Platon je verovao da sve umetnosti imaju zajednicki sadrzaj, to je mera, medjutim do neslaganja dolazi u momentu kada Platon uocava da se grcka umetnost smera na iluzionisticko proizvodjenje pojava cime potpuno izneverava svoje pocetno stanoviste. To je dovelo do toga da se pogled posmatraca poceo uzimati kao merilo lepote I istine, I po ovakvom verovanju trebalo se verovati samo oku posmatraca. Npr ako posmatrac gleda neku statuu odozdo, ona mu se pri vrhu suzava I takva meta u to vreme nije bila pravilna, vec je bila pravilna ona mera koja, kada bi posmatrac gledao statuu odozdo, ona bila iste velicine I gore kao I dole.  Platon se borio protiv takvih misljenja o meri I zato u svom delu Sofist suprotstavlja grcku I egipatsku umetnost. Ovde razlikuje dve forme umeca podrazavanja- s jedne strane umece preslikavanja, a sa druge umece stvaranja privida. U prvom slucaju radi se o umetnosti koja tacno reprodukuje proporcije prikazanog predmeta u svim dimenzijama (duzina, sirina, dubina), dok u drugom slucaju umetnost se odrekla da tacno prikazuje proporcije lepih oblika I zato stvara prividne slike, jer citava pociva na iluziji.Platon se zalaze za prvi slucaj, odnosno egipatski stil jer je on I dan danas ostao veran I prikazuje nesto kako zapravo jeste I ne trudi se da udovolji oku posmatraca. Covek nije mera svih stvari vec su to same stvari. Egipatski umetnici ne imitiraju vec rekonstruisu. Platon u svom delu Drzava upozorava da mimeticko podrazavanje moze ugroziti integritet tela I duha. Ono sto cini umetnika dostojnim tog imena nije nista drugo do stvaralacki genije koga pokrece bozanska strast ljubavi. I umetnost I ljubav teze da se ovekovece I da osvoje besmrtnost. Savrsena lepota se moze naci samo u savrsenom bicu koje moze biti samo bog.  Platonova teorija lepog Platon o teoriji lepom prikazuje kroz 4 dijaloga. U Hipijevom- daje 7odgovora o lepom, ali s tim sto ni jedan nije mogao da zadovolji Platonovo tumacenje.Odgovore pruzaju Gozba,Fedar I Teetet. U Gozbi lepo je apsolutnoi nezavisno.U Teetetu se kaze da se lepo doseze putem desi I njenog odnosa sa samim sobom. U Fedru povezano je sa ucenjem anamnesisa, prisecanju duse koje je kao u Gozbi. Platonova estetika lepog je u celini uklopljena u Platonovu filozofiju. Olatonovo ucenje o lepom za nas nema vrednost klasicnog ucenja. Njegova estetika lepog moze da se uklopi u savrem.estetitcku problematiku. Njegova estet.nam otkriva logiku funkcionisanja lepog I podstice nas da tu logiku povezemo sa nasim savrem.estet.samorazumevanjem. Lepota se moze razumeti kao aspekat sustine same stvari. Ideja lepote govori o lepoti ideja. Lepota nekog govora sastoji se u odnosu I rasporedu njegovih delova I da I delovi budu u skladu. Po Platonu lepota se moze autonomizovati od onoga sto je neka stvar prema svojoj prirodi kao poseman pojam koja se razlikuje od onog sto je dobro ili sto stvar jeste po svojoj prirodi. Jasno je razlikovati lepo od istinitog o dobrog.Po Platonu lepo predstavlja posebno svojstvo zivljenja, koje se opza putem cula. Lepota sa jedne strane ukazuje na odredjenje osobine, koje se ticu bilo kog zivljenja, ali one ipak nisu

dovoljne da se neka stvar smatra lepom.  Anamnesticko saznanje lepog ujedno je lepotom posredovano anamnesticko saznanje pravednog I dobrog.