Slobodno vreme donelo je probleme koji nisu samoistorijski novi nego su i te{ko re{ivi. Kako izbe}i umor,besciljnost i prazninu ne samo u radu nego i u slo-bodnom vremenu? To je jedno od pitanja koje socio-lozi naj~e{}e postavljaju. Ako su realne pretpostavkeda }e na~in ~ovekove egzistencije i smisao njegovog`ivota sve vi{e biti odre|ivani sferom slobodnog vre-mena, trajanjem koje se ne odnosi neposrednije nadru{tveni i individualni rad, onda je ve} sada jasnoza{to je slobodno vreme postalo nezaobilazna preo-kupacija mnogih nauka, posebno dru{tvenih, jedna odnajatraktivnijih tema na{eg vremena. U svakom slu-~aju, slobodno vreme }e morati da se istra`uje kaofenomen kulture, zbog njegovog sve ve}eg zna~aja zarazvoj ~ovekovih intelektualnih sposobnosti i za osva-janje vrednosti. Ako se pronikne u multidimenzional-nost rada, kulture i slobodnog vremena, to }e biti zna-~ajan doprinos stvaranju uslova koji bi mogli da do-

vedu do delatnokriti~ke ~ovekove samopotvrde.

Slobodno vreme se ve} ispoljilo kao pojava ~ije sugranice neodre|ene a sadr`aji neujedna~eni i proti-vure~ni. Zato bi se u odre|ivanju slobodnog vremenamorao uzeti u obzir stepen mogu}nosti ~oveka da,kao slobodna i celovita li~nost, samostalno i svesnoodre|uje svoju egzistenciju, svoj odnos prema sebi isvetu. A u svakom kompleksnijem istra`ivanju bi}eneophodno bli`e odrediti sm pojam slobonog vre-mena. Posmatrano terminolo{ki i leksi~ki, u odre|i-vanju pojma slobodno vreme uo~ljivo je vi{e poj-mova koji se ~esto dodiruju a ponekad i me{aju. Naj-izrazitiji su: slobodno vreme, oslobo|eno vreme,dokolica. Ova mnogozna~nost i pojmovna zamr{e-nost ve} je jedan od pokazatelja da je slobodno vreme

100

RATKO BO@OVI]

UDK 379.8316.728

ispoljilo i svoju slo`enost i svoju aktuelnost. To je irazlog {to se ono mo`e istra`ivati i analizirati iz raz-li~itih uglova: filosofskog, eti~kog, estetskog, pravnog,ekonomskog, sociolo{kog, psiholo{kog, medicinskog i

mnogih drugih nau~nih disciplina.

Teoreti~ari su termin dokolica doveli u vezu s latin-skom re~ju otium, koja se u na{e vreme ~esto poisto-ve}uje s pojmom besposli~enja u kome je sadr`ananijansa pogrdnosti. Me|utim, su{tina otiuma dalekoje od smisla besposlenosti. Do nesporazuma dolazi istoga {to, kao {to je poznato, u gr~kom i latinskomjeziku dokolica nije definisana kao dodatak radu, nitikao kategorija koja je suprotna radu. Po{to je onastanje duha i prostor, koji je nezamisliv bez kva-liteta li~nosti, ona se ne sti~e radom. To dvojstvo radai dokolice izra`eno je u gr~kom jeziku re~ima kojepoti~u od istog korena: schol pokriva zna~enje ter-mina dokolica, dok je a schol oznaka za vreme izvandokolice ili za stanje koje pripada nu`nosti. Ova po-deljenost, pa ~ak i nezavisnost rada i dokolice sre}e sei u latinskom jeziku u re~ima otium (dokolica) i nego-tium (odsustvo otiuma). Zato M. F. Lanfan (MarieFranoise Lanfant) i ka`e da je prioritet dokolice nadradom u anti~koj filosofiji unet i u re~nik (MarieFranoise Lanfant, Les thories du loisir, PUF, Paris,1972). U oba slu~aja rad je definisan negativnim pre-

fiksom: a u gr~kom i neg u latinskom jeziku.

Latinista J. M. Andre (J. M. Andre) isti~e tri hipo-teze o poreklu otiuma: prva pretpostavka polazi odtoga da je otium bio sinonim slobodnog vremena ve-zanog za pastoralnu civilizaciju, vreme samo}e; drugapretpostavka prepoznaje u dokolici vreme koje je po-vezano sa svetkovinama, vr{enjem obreda i praznova-njem; tre}a pretpostavka prepoznaje otium kao ter-min uzet iz vojni~kog jezika koji ozna~ava mirovanjeoru`ja (J. M. Andre, Lotium dans la vie morale etintellectuelle des Romains, des origines lpoque au-gustienne, PUF, Paris, 1966). Ovaj teoreti~ar pridajenajvi{e zna~aja poslednjoj pretpostavci. Otkrivaju}inepodudarnost izme|u otiuma i belluma (rat), Andrepokazuje da je dokolica u po~etku ozna~avala pri-mirje i odmor ratnika, a kasnija ona postaje sinonimodmora i mira. To zna~i, otium je dolazio posle rata ilidr`avnih poslova. U po~etku, on nije bio individualnanagrada jer je bio unet u program dru{tvenog `ivota iu kolektivni kalendar. On je obele`avao svetkovine,slavljenje bogova i veli~anje heroja. Tako nam, kao{to s pravom nagla{ava Mari Fransoaz Lanfan, gr~ka i

101

RATKO BO@OVI]

latinska etimologija poma`u da shvatimo za{to je re~dokolica od po~etka osen~ena izvesnom dvojno{}u.Ona je obele`ena pozitivnim zna~anjem, jer odre|ujeindividualno vreme u socijalnoj kategoriji. Poredtoga, ona sadr`i u sebi i jednu opasnost: dokonostratnika u vreme mira uvek je latentna mogu}nost po-

buna i gra|anske raspojasanosti.

Prave}i uo~ljivu razliku izme|u slobodnog i oslobo-|enog vremena, francuski sociolog @. Fridman (Geor-ges Friedmann) odredio je i jedan i drugi pojam. Ponjegovom mi{ljenju, oslobo|eno vreme (temps libr)jeste celokupno vreme izvan obaveznog rada. Me-|utim, to nije vreme u kome mo`e da do|e do izra-`aja ~ovekov slobodan izbor. U najve}em delu savre-menog sveta, pa ~ak i u onom koji se obi~no nazivatehni~kom civilizacijom, to vreme nije oslobo|eno niegzistencijalnih problema ni mnogih drugih ograni-~enja u slo`enim uslovima industrijalizovanih sredi-na. Slobodno vreme (temps libre), po Fridmanu, ozna-~ava onaj vremenski interval koji je oslobo|en svakeobaveze, u kome li~nost poku{ava, ako poseduje spo-sobnosti i sredstva, da se slobodno iska`e i razvije(Georges Friedmann, Le loisir et la civilisation techni-cienne, Revue internationale des sciences sociales,br. 4, 1960). Fridman s pravom nagla{ava da se bitkaza humanizaciju slobodnog vremena odvija, pre sve-ga, u samom radnom vremenu. U vremenskom in-tervalu izvan rada dolazi do njegovog poni{tavanja iskra}ivanja. Samo kvarenje oslobo|enog vremenasadr`ano je ve} u karakteru rada i u uslovima savre-mene civilizacije. De{ava se, kao {to je poznato, da suuslovi rada takvi da u velikoj meri spre~avaju nor-malno kori{}enje vremena slobodnog od proizvodnograda, jer ga pretvaraju isklju~ivo u odmor. U ogrom-nim urbanim i suburbanim zonama milioni radnikasveta, putuju}i od mesta rada do svog doma, nisu umogu}nosti da prihvate ni minimum razonode, a ka-moli da uti~u na razvitak sopstvene li~nosti. Danas jeveoma uo~ljivo da sadr`aj masovne razonode ne mo-`e da ispuni prazninu koju je stvorio tehni~ki progres.Slobono vreme kao slobodno izabrana i slobodno iz-ra`ena aktivnost pojavila bi se kao protivte`a svimformama prinude i pritiska i u radnom i u oslobo-|enom vremenu. Slobodnom voljom izabrana aktiv-nost, u kojoj bi ~ovek bio najbli`i svojim najboljimkreativnim mogu}nostima, podsticala bi razvitak li-~nosti nezavisno od porodi~nih i dru{tvenih obaveza,

od pritiska trivijalne i povr{ne svakodnevice.

RATKO BO@OVI]

102

Ve}ina ameri~kih teoreti~ara nastoji da jasno odvojislobodno vreme kao masovnu pojavu industrijskogdru{tva od dokolice koja je, po njihovom tuma~enju,stara koliko i samo stvarala{tvo. Tako S. De Gracija(Sebastian De Grazia) isti~e da dokolica i slobodnovreme `ive u dva razli~ita sveta, s tim {to svako mo`eda ima slobodno vreme, ali svako ne mo`e da ima idokolicu. Po njemu, slobodno vreme je realna idejademokratije, dok dokolica nije potpuno ostvarljiva(Sebastian De Grazia, Our Time, Work and Leisure,The Twentieth Century Found, New York, 1962, str.8). Za ovog autora rad je antinomija slobodnom vre-menu, ali ne dokolici. Odnos izme|u slobodnog vre-mena i dokolice Sebastijan De Gracija vidi kao svoje-vrstan problem koji bi mogle ubla`iti najprogresivnijecivilizacije pretvaranjem najve}eg dela slobodnog vre-mena u dokolicu. Autor upozorava da su mir i prospe-ritet opasni za svako dru{tvo koje ne zna da raspola-`e slobodnim vremenom. De Gracija smatra da je veo-ma malo ljudi sposobno da se ostvari u dokolici jer ihje malo sposobnih za kontemplaciju i stvarala~ku sa-mopotvrdu. Pored toga, po mi{ljenju ovog autora kojine krije svoj pesimizam, potro{a~ko dru{tvo pokazalose nesposobnim da ostvari vrednosti potrebne za raz-vitak ~oveka u slobodnom vremenu. Tako SebastijanDe Gracija postaje najizrazitiji predstavnik one teo-rijske orijentacije koja isti~e da je dokolica fatalna za

stvarala~ki ograni~ene i osrednje duhove.

U istom duhu J. Piper (Joseph Pieper) pi{e da je do-kolica mentalni i duhovni stav i da, prema tome, onanije jednostavno rezultat spoljnih uticaja, odnosno, ni-je neizbe`an rezultat slobodnog vremena, praznika, vi-kenda ili godi{njih odmora. Ona je na prvom mestustav uma, uslov du{e (Joseph Pieper, Leisure as Con-templation, u: E. Larrabee R. Meyershon, Mass Lei-sure, The Free Press, Glencoe, Illinois, 1958, str. 340).Besposlenost je daleko od toga da bude njen sinonim.[tavi{e, besposlenost se mo`e opisati kao potpunoodsustvo dokolice ili kao stanje suprotno dokolici.Besposlenost i nesposobnost za dokolicu odgovarajujedno drugom, a dokolica je suprotna i jednom i dru-gom. U stvari, dokolica je forma ti{ine koja je pred-uslov za shvatanje realnosti. U gotovo poetskoj formi,ovaj autor iznosi stav da samo tihi ~uju, a oni koji neostaju tihi ne mogu da ~uju. Zato, dokolica sadr`i

kontemplativan stav. To je uslov za stvarala{tvo.

Sli~ne stavove zastupa i D`. Landberg (George A.Lundberg) kada isti~e da slobodno vreme ima u re-

103

RATKO BO@OVI]

lativno visokom stepenu kako svoj originalni podsticaj,tako i svoje ispunjenje u samoj individui vi{e nego uprinudi dru{tvenog ili ekonomskog poretka. Zato, onomora da uklju~uje aktivnosti ili stanja koja se razlikuju{to je mogu}e vi{e od onih na koja je ~ovek svesnoprisiljen da ~ini pritisnut svojom `ivotnom situacijom.Otuda bi, ako ih ve} ne unapre|uje, slobodno vrememoralo da bude kompatibilno s fizi~kim, mentalnim idru{tvenim vrednostima (George A. Lundberg, MirraKomarowsky and Mary A. McIllinery, Leisure: A Sub-urban Study, Columbia University Press, 1934, str. 19).U nastojanju da do|e do {to adekvatnijeg pojma slo-bodnog vremena, koji bi bio koristan za ostvarivanjenjegovih ciljeva, M. Kaplan (Max Kaplan) isti~e dasociolog, kada se na|e pred ovakvim problemom,mo`e da uradi jednu od dve stvari: ili da prihvatislobodno vreme onako kako ga ljudi do`ivljavaju, od-nosno {ta ka`u da ono jeste ili {ta im ono zna~i, ilida te`i za idealnim nacrtom. Klasifikacijom prvekategorije mi{ljenja mogle bi da se dobiju, poredmnogih drugih, i ovakve formulacije: slobodno vremekao koli~ina vremena kvalitativno razli~itog od drugogvremena; slobodno vreme kao sloboda od onih aktiv-nosti koje moraju da se izvr{e; slobodno vreme kaocilj, za razliku od rada kao sredstva; slobodno vremekao minimum obaveza prema drugima, ~ak i premasebi, prema rutini; slobodno vreme kao rekreacija,priprema za akumulaciju energije, za rad ili znanja;slobodno vreme kao samousavr{avanje bilo u studi-ranju, bilo u sticanju novih iskustava; slobodno vremekao dru{tvena kontrola, pri ~emu se koristi vreme dru-gih da bi se na njih uticalo; slobodno vreme kao dru-{tveni simbol klasnog polo`aja, starosti ili uspeha; slo-bodno vreme kao stalno priticanje stavova i motiva-cija; slobodno vreme kao psiholo{ka ili emotivna po-treba, kao {to je terapija ili psihi~ki odmor. Ovakvasubjektivna interpretacija pojma slobodnog vremenagovori i o njegovoj ograni~enosti i nepodobnosti za

pouzdanu nau~nu interpretaciju.

U daljoj analizi op{te slike i pojma slobodnog vre-mena Kaplan navodi njegove esencijalne elemente,po kojima slobodno vreme podrazumeva: (a) antitezuradu kao ekonomskoj funkciji; (b) prijatno i{~ekiva-nje i se}anje; (c) minimum nedobrovoljnih obavezakoje dru{tvena uloga povla~i sobom; (d) psiholo{kupercepciju slobode; (e) blisku povezanost s vredno-stima kulture; (f) uklju~ivanje celokupnog opsega odnedoslednosti i nelogi~nosti do vrednosti i odgovor-

RATKO BO@OVI]

104

nosti; (g) aktivnost pro`etu elementom igre (~esto, aline i obavezno). Po Kaplanovom mi{ljenju, nijedna odnabrojanih karakteristika uzeta za sebe ne ozna~avapojam slobodnog vremena, ve} sve zajedno, s nagla-skom na ovom ili onom elementu. Ono {to nam se uKaplanovom radu u~inilo posebno interesantnim, toje nastojanje da se slobodno vreme pove`e s kultur-nim vrednostima. Kaplan isti~e da pojam slobodnogvremena, ako bi se izjedna~io s rekreacijom, ne bi usebi sadr`ao nikakve druge vrednosti sem one koje semogu smatrati dodatkom radu. Me|utim, slobodnovreme ide dalje od podre|enosti radu, osvaja pose-ban vid `ivota, postaje sve vi{e cilj i, kao {to je slu~ajsa svim ljudskim ciljevima, postaje blisko valjanimna~inima `ivota, eti~kim i misaonim sistemima i dru-

{tvenim institucijama.

Nepoverljiv prema svakoj mogu}oj definiciji slobod-nog vremena i op{teva`e}oj oceni ovog fenomena,Kaplan, na osnovu ameri~kog iskustva, daje neku vr-stu kriterijuma za sadr`aj slobodnog vremena. Evo tihkriterijuma: (1) potreba da se pripada; (2) potreba zaindividualno{}u; (3) multifunkcionalne svrhe u pona-{anju; (4) multidimenzionalni efekti pona{anja; (5)indikatori posledica pona{anja; (6) aktivnosti i stvo-reni predmeti kao projekcija li~nosti. Veoma sa`eto ineobrazlo`eno obja{njenje ovih kriterijuma ~ini ih jo{neizvesnijim. Prvi kriterijum je proiza{ao iz nau~neopservacije i narodne mudrosti. ^ovekova te`nja daose}a ukorenjenost, da je potreban i da nekome pri-pada osnovne su pretpostavke ovog kriterijuma.Drugi kriterijum se obrazla`e potrebom li~nosti da serazlikuje od drugih, da ima svoje interese i sposob-nosti. Tre}i kriterijum podrazumeva kombinovanjefunkcija slobodnog vremena, tako da odmor ili relak-saciju mo`e da prati apsorbovanje jedne Betove-nove simfonije. Su{tina ~etvrtog kriterijuma sastoji seu tome da neke aktivnosti slobodnog vremena, sem{to zadovoljavaju li~nost koja u njima u~estvuje, vi{enego druge slu`e i drugim ljudima. Peti kriterijumti~e se onih aktivnosti slobodnog vremena koje imaju{tetne posledice sa stanovi{ta standarda, mentalnogzdravlja ili porodi~ne solidarnosti. [esti kriterijum za-sniva se na mogu}nosti kori{}enja slobodnog vreme-na za umetni~ko stvaranje koje, pored drugih aktiv-nosti, omogu}uje istra`ivanje ose}anja, sposobnosti iafiniteta (Max Kaplan, Leisure in America: A SocialInquiry, New York, 1960, str. 2127). Treba naglasitida je i za Kaplana dokolica vreme u kome ~ovek ima

105

RATKO BO@OVI]

najvi{e mogu}nosti da bude sam sa sobom i da potvr-di svoju individualnost i svoj identitet. Ovakvo shva-tanje dokolice ukazuje na to da sposobnost za do-kolicu nije ne{to {to bi se moglo obnoviti ili ne{to {to

se sti~e iz spoljnog sveta preko iskustva.

Koncepcije @. Dimazdijea (Joffre Dumazedier) o od-nosu radnog i slobodnog vremena veoma su bliskeostalim zapadnoevropskim i ameri~kim teoreti~ari-ma. On isti~e da ~ovek industrijskim radom i proiz-vodnom aktivno{}u obezbe|uje samo materijalnu eg-zistenciju, dok u slobodnom vremenu razvija sposob-nosti koje oboga}uju individualnost i obezbe|uje us-love za slobodu li~nosti (Joffre Dumazedier, Ralitdu loisir et idologies, Esprit, 274, 1959). Pri svemutome, on posti`e i visok stepen zadovoljstva. Tako se,dakle, slobodno vreme smatra pretpostavkom za sve-stran razvitak li~nosti. Zasnivaju}i teoriju slobodnogvremena, Dimazdije }e do}i do zaklju~ka da usponslobodnog vremena ozbiljno dovodi u pitanje ideju oradu kao ~ovekovoj sudbini. Budu}i da je slobodnovreme zauzelo tako zna~ajan prostor u `ivotu poje-dinca i dru{tva stvaraju}i jedan novi moral sre}e,Dimazdije tvrdi da onaj koji ne koristi ili ne zna dakoristi svoje slobodno vreme nije potpun ~ovek; on jesous dvelopp, bi}e koje se nalazi izme|u ~oveka itovarne `ivotinje. Aktivnosti koje se vezuju za izra-zitije prisustvo slobodnog vremena, on naziva tre}eaktivnosti. Te aktivnosti ne pripadaju redu nu`nostikao {to je rad, ni redu obaveza kao {to su porodi~ne idru{tvene du`nosti. Me|utim, kada se slobodno vre-me prou~ava kao samostalna sociokulturna katego-rija, ono je, po mi{ljenju ovog francuskog sociologa,lo{e definisano jer naj{ire definicije (nerad) ili naju`e(rekreacija) nisu bile predmet razmi{ljanja koja bi seoslanjala na nau~na saznanja. Pojam slobodnog vre-mena (loisir) lo{e je strukturiran ili uop{te nije struk-turiran. Mi ne znamo, ka`e Dimazdije, ni za jedanpoku{aj ozbiljne klasifikacije (korelacione) aktivnostislobodnog vremena, ni za jednu analizu funkcija slo-bodnog vremena. U nastojanju da {to preciznije odredisferu slobodnog vremena, Dimazdije pokazuje da iz-me|u skupa profesionalnih, porodi~nih ili dru{tvenihobaveza i skupa aktivnosti slobodnog vremena postojinesigurna zona koju nazivamo poluslobodno vreme (se-miloisir), gde aktivnost slobodnog vremena u promen-ljivoj meri predstavlja oblike jedne obaveze. Tu bispadale pla}ene rekreativne i izvesne sportske aktiv-nosti, polukorisne aktivnosti (povrtarstvo i sva{tare-

RATKO BO@OVI]

106

nje), poluritualne aktivnosti i u~e{}e u zabavama prili-kom dr`avnih i verskih praznika (Joffre Dumazedier,Problmes actuels de la sociologie du loisir, Revueinternationale des sciences sociales, 4/1960). Dimaz-dije smatra da se tu uplela sfera primarnih potreba,tako da se na njihovom preseku pojavilo poluslo-

bodno vreme.

Ina~e, najbitnije premise ovog teoreti~ara u odre|i-vanju slobodnog vremena bile bi slede}e: to je vremenastalo pod uticajem tehni~kog progresa i dru{tveneakcije; to nije vreme obuhva}eno raznim porodi~nim,dru{tvenim i li~nim obavezama. Dimazdije isti~e trinajva`nije funkcije slobodnog vremena: (1) odmara-nje, (2) razonoda i (3) razvitak li~nosti. Ove funkcijeslobodnog vremena svakako su deo istra`iva~ke stra-tegije koja poma`e da se intimno, li~no, subjektivno,lokalno i univerzalno ljudsko iskustvo, a posebno ~o-vekova svakodnevica, koliko-toliko jasno izdiferen-cira i oblikuje. Individualna pregnu}a i dru{tvena ak-cija u modernom dru{tvu i savremenoj civilizaciji toli-ko se razilaze da to obeshrabruje i istra`iva~e dru{tve-nog `ivota i savremenike u nastojanjima da osmisle

`ivotne stilove i u sada{njosti i u budu}nosti.

Za ~oveka koji je iscrpljen radom bez zadovoljstva,optere}en aktivno{}u koja ga zamara i mrcvari, kutakza odmor ostaje neophodan uslov za obnovu istro-{enih snaga. Smatra se da se odmaranjem ~ovek opo-ravlja od fizi~kih i nervnih o{te}enja koja nastaju primonotonom profesionalnom radu. U mnogim studi-jama o odmoru nau~nici su s razlogom postavili pita-nje: mo`e li se govoriti o umoru u uslovima novihtehnologija koje osloba|aju ~oveka od te{kog fizi~kogiznurivanja? Svi oni koji su izu~avali ovaj fenomendo{li su do zaklju~ka da je umesto fizi~ke iscrpljenosti,karakteristi~ne za predindustrijsku fazu, u uslovimatehni~ke sredine nastupio psihi~ki zamor. On je po-sledica mnogih faktora objektivne i subjektivne priro-de. Psihi~ki zamor nije posledica uslova industrijskograda, ve} i komplikovanih uslova `ivota u velikom gra-du, gde se sve vi{e prekida veza s prirodnom sredinom.To su uslovi u kojima pojedinac sve vi{e postaje deousamljene gomile. Savremenik gotovo zanemarljivope{a~i. @ivot mu postaje stati~an, jer on naj~e{}e ne-pomi~no stoji za ma{inom ili sedi za kancelarijskimstolom. Naj~e{}e se kombinuje umor od gradskog na-~ina `ivota s umorom organizma koji je proizveo rad, aumor od svakodnevnih obaveza s umorom od neadek-vatne razonode. Problem se bitno komplikuje time {to

107

RATKO BO@OVI]

odmaranje koje se naj~e{}e shvata kao mirovanje inepokretnost nije antipod umoru.

Francuski teoreti~ar P. [o{ar (Paul Chauchard, Tra-vail et loisir, Maison Mame, Paris, 1967) protivi sena~inu kori{}enja vremena koje se iskazuje u formu-laciji: prvo se odmoriti i razonoditi, a zatim ako budevremena kultivisati se. On smatra da su pravi odmori razonoda tako|e kulturne aktivnosti, jer prava kul-tura nije te{ka i dosadna, to jest, i ona mo`e bitiforma razonode. Istina, isti~e ovaj teoreti~ar, jednaista aktivnost bila bi samo razonoda bez ve}eg zna~ajaza onog ko nije kultivisan, kao {to bi bila izazov zaonog ko zna da je upotrebi. Kulturno formiranje sa-stojalo bi se u tome da se nau~i da se razmi{lja. Opu-{tanje, kontemplacija, otvaranje prema vrednostima sve se to mo`e pretvoriti u mudrost i zna~ajan aspektkulture, bez koje je ~ovekovo vreme isprazno i ne-prihvatljivo. To bi bio i jedan od va`nih na~ina da seprepozna ~ovekova potreba za istinom, ali i njegovostrasno nastojanje da stigne do lepote, jer nas obi~an`ivot naj~e{}e tera u ru`no}u. Zato [o{ar i tvrdi daje slobodno vreme apsolutno neophodno da bi se iza-{lo iz iscrpljenosti u koju nas stavljaju lo{i uslovi rada i`ivota. Najgore je kada uslovi njegovog `ivota pro-du`uju njegov umor i njegovu nervozu koja onemogu-}uje svaki odmor. Osmi{ljavanje bilo koje forme od-mora gotovo je besmisleno ako se ne utvrdi za{to je~ovek umoran. Dovoljno je da mu je dosadno, pa dabude umoran. Zamor od fizi~kog napora bitno je dru-ga~iji od intelektualnog naprezanja i emocionalne na-petosti. Kona~no, {ta }emo uraditi s umorom izazva-nim stalnim ose}ajem egzistencijalne teskobe? Odgo-vor na ovo pitanje nije mogu}e dati iz perspektivevremena koje je predvi|eno za odmor. Odmor koji nebi bio pod pritiskom izobli~uju}e dosade, na{ao bi seu temeljima takvog `ivotnog stila koji pripada kulturikao aktivnom stavu i duhu radoznalosti. Ako je od-mor pasivno vreme koje priprema pojedinca za nekudrugu aktivnost, onda je to uvek mrtvo vreme, tra-janje koje opstaje u carstvu dosade. Sumorne okolno-sti, svakodnevno sivilo i trivijalan `ivot vode ~oveka iu usamljenost i u dosadu. Re~eno je za modernog~oveka da je izgubio smisao da se ~udi, pa je timeizgubio i sposobnost ma{tovitog umovanja. A odmor kao deo ~ovekove pro`ivljene egzistencije i kao ak-tivna relaksacija nespojiv je i s mirovanjem i snepokretno{}u. Opstaje kao vreme koje je daleko odumrtvljuju}e dosade i duhovne su{e. Zato kreativan

RATKO BO@OVI]

108

odmor mo`e da unese promenu u stalni dnevni pro-gram i da ga u~ini ne samo sno{ljivijim nego i ra-

dosnijim i pro`ivljenijim.

Druga funkcija slobodnog vremena, sadr`ana u razo-nodi i zabavi, usmerena je na stvaranje uslova koji biuspe{no prekidali sivilo i monotoniju svakida{njice.Monotonija i dosada nisu, dakle, vezane samo za pro-ces proizvodnje ve} su ~esto sastavni deo celokupnogpojedina~nog i grupnog `ivljenja. Poznato je da svaki-da{nji `ivot te~e po redosledu u kome se obaveze ne-prekidno ponavljaju. @ivot se, tako, ispoljava u jednojnepromenljivoj i teskobnoj formi koja mo`e da budeneosetljiva u odnosu na afinitete i preokupacije po-jedinca. Razonoda treba da unese promenu u mono-toniju svakodnevlja. Dimazdije skre}e pa`nju na dvevrste razonode: (1) razonoda koja bitno uti~e na stil`ivota pojedinca prete`no realnim, prakti~nim aktiv-nostima (putovanja, igra, sport, sviranje na muzi~kiminstrumentima i sli~no) i (2) razonoda koja nastajefiktivnim aktivnostima u dodiru s umetni~kim sadr-`ajima posredstvom takozvane projekcije i identi-fikacije (~itanje, poseta bioskopu, pozori{tu i sli~no).Takva razonoda, smatra ovaj autor, predstavlja svo-jevrstan vid bekstva iz realnosti i slu`i kao kompen-

zacija za izmrvljeni `ivot.

Mi{el de Montenj, za koga je re~eno da je najo{tro-umniji posmatra~ ljudske prirode svih vremena, do-kazivao je u delu Ogledi da se u ~ovekovom `ivotumoraju izbe}i krajnosti mlitave i dremljive dosade.On je smatrao da najve}a stvar na svetu jeste daumemo pripadati sebi. Bila mu je najva`nija istinaindividuuma. I njegova osamljivanja (dokaz o njego-vom shvatanju vrednosti dokolice i meditacije) i nje-gova mnogobrojna putovanja (on je bio prvi moder-ni putnik), pomogli su mu da, kao {to se s pravomsmatra, formuli{e funkcije razonode, a naro~ito ele-mente njene raznolikosti i smisao udaljavanja od sve-ta. Montenjovoj koncepciji razonode u 17. veku su-protstavljaju se Paskalove ideje. Kao {to je poznato,Blezu Paskalu po{lo je za rukom da zasnuje modernumisao o razonodi, ali tek po{to je bio na~isto s tim da~ovek nije ni an|eo ni `ivotinja, nego ~ovek. On }epokazati da ~ovek razonodom uspe{no zaobilazi is-tinu o sebi. Paskal pi{e: Kralj je okru`en osobamakoje samo misle kako da ga razonode i spre~e da mislina sebe; jer on je nesre}an, uza sve to {to je kralj, akona sebe misli. Eto, to je sve {to su ljudi mogli izumetida bi postali sre}ni. I oni koji se u tom pogledu prave

109

RATKO BO@OVI]

filozofi i koji misle da otmen svet nije mnogo ra-zuman kad provodi ceo dan u tr~anju za jednim ze-com, slabo poznaju na{u prirodu. Sam taj zec ne binas sa~uvao od pomisli na smrt i bedu, koji nas odzeca odstranjuju, ali lov nas od tog ~uva. U spisuMisli, Paskal o dosadi pi{e: Ni{ta ~oveku nije ne-snosno kao da bude u potpunom mirovanju: bez stra-sti, bez posla, bez razonode, bez napora. Ose}a}etetada svoje ni{tavilo, svoju usamljenost, svoju nespo-sobnost, svoju zavisnost, svoju nemo}, svoju prazninu.Namah }e izbiti, iz dubine njegove du{e, dosada, tu-robnost, tuga, zlovolja, srd`ba, o~ajanje. Prazninaosamljivanja savremenika i njegova bekstva pra}enaosiroma{enom raznovrsno{}u masovne kulture, mo-`da vi{e nego ikada u pro{losti, aktualizirali su Mon-

tenjevu i Paskalovu misao.

Kako uma}i standardizovanoj i rutinskoj razonodi ko-ju neprestano prati dosada? Na to pitanje nema pouz-danog odgovora, ali svest o zna~aju ovog pitanja nijeneva`na. Za razonodu je re~eno da je kozmetikadu{e. Ona je usmerena na stvaranje uslova koji biuspe{no prekidali sivilo i monotoniju svakodnevlja.Monotonija i dosada nisu vezane samo za radni pro-ces, nego su sastavni deo slobodnog vremena i po-tro{nje. Zahvaljuju}i sna`nom uticaju globalnih me-dija, skrajnute od sveta, marginalne i podre|ene dr-`ave suo~avaju se sa svetskim vrednostima, kao {tosu: individualizam, ljudska prava, a posebno prava`ena, manjinska prava i prava ljudi s posebnim te-`njama. Sve to nije bez zna~aja za uspostavljanje de-mokratije, ali se na tome ne insistira jer se su{tinskizanemaruju programi od dru{tvenog zna~aja. To {tose u ovim medijima favorizuje laka zabava, nasilje iseks, pokazuje da su oni najvi{e usmereni na to daoblikuju potro{a{ko dru{tvo i da stvaraju konzumen-ta a ne slobodnog gra|anina. To zna~i da je sve umodelu komercijalnih medija podre|eno kapitalu

odnosu i potro{a~kom dru{tvu.

To su podru~ja koja su bitno druga~ija od rigidnogprocesa rada, a nisu za{ti}ena od korozivnog uticajadosade. Poznato je da svakida{nji `ivot te~e po redo-sledu u kojem se nametnuti i obavezni na~ini pona-{anja beskona~no ponavljaju. Svakodnevni `ivot setako ispoljava u naizgled nepromenljivoj formi. Takosu postradali i impulsi zadovoljstva ose}ajnog bi}a ikultivisane persone. Nema, su{tinski gledano, preo-kreta ni u stilu `ivljenja, ni u emocijama. Doista, mno-gi teoreti~ari otkrili su kompenzaciju kao veoma va-

RATKO BO@OVI]

110

`nu funkciju razonode. ^ovekovo nastojanje da ub-la`i prinude civilizacije, koje te{ko podnosi, na{lo sena istoj ravni s njegovom `eljom da potvrdi vrednostiose}ajnog `ivota koje se ne mogu zadovoljiti ni potvr-diti u radu. Razonoda ne bi smela da bude ni mono-tona ni dosadna kao rad, a ona to jeste. U izu~avanjurazonode, najdalje idu istra`iva~i koji u njoj videvrstu medicinske vrednosti, vid farmaceutskih pre-parata kojima bi se le~ile individualne i dru{tvenebolesti. Uop{te, teorija razonode, kao kompenzacijeza unesre}eni `ivot i kao bekstvo od `ivota te{komogu da budu prihva}ene sa stanovi{ta celine i jedin-stva `ivota. Kao deo industrije kulture, industrijesvesti i potro{a~ke kulture, razonoda se tro{i kaosvaka roba. Ako je u osnovi njenog prihvatanja do-brovoljna prinuda i pasivno zabavljanje, takva razo-noda razara svaki sistem vrednosti. Nema ni{ta skup-lje od jeftine razonode. To je jedan od razloga {to jetraganje za novim na~inima ~ovekovog samopotvr|i-vanja u domenu razonode jedno od temeljnih pitanja

savremene kulture.

Tre}a funkcija slobodnog vremena omogu}ila bi ne-smetan i slobodan razvitak li~nosti. Ona je jedan oduslova spontanog rasta i afirmacije ~ovekovih stva-rala~kih snaga, njegove svesti. Stvara mogu}nost dase li~nost samorealizuje, kreativno i dru{tveno uklju~ii anga`uje; jednom re~ju, da ostvari svoju potpunuautonomiju koja }e potvrditi i njenu posebnost i nje-nu univerzalnost. Ova funkcija, bez sumnje najslo`e-nija i najte`e ostvarljiva, uklju~uje mnogobrojne di-menzije ~ovekove realnosti od onih koje imaju ne-posredno prakti~no zna~enje do onih koje su u velikojmeri neuhvatljive, nemerljive i iracionalne. Istra`i-vanja su pokazala da, u ostvarivanju veoma slo`enogkreativnog procesa, dokolica postaje najva`nije vre-me za dinamiku ~ovekovih stvarala~kih otkri}a i zaprepoznavanje njegovih kreativnih potencijala. Bezmnogo te{ko}a zapa`eno je da pripremna i zavr{nafaza kreativnog procesa pripadaju psihobiolo{komprocesu rada koji ozna~ava stavljanje u pogon ukup-ne svesti i postizanje pune koncentracije, dok fazeinkubacije i iluminacije (kreativni bljesak) pripada-ju psihobiolo{kom procesu dokolice u kome postojiizvesna forma opu{tenosti i neo~ekivane svesti. Sva-kako, bilo bi pogre{no o{tro razdvajati ili suprotstav-ljati ove faze kreativnog procesa, utoliko pre {to sekroz njih ostvaruju napredak kreativnosti i ~udesnitreptaji inspiracije. Osim toga, kreativnim ciklusom

111

RATKO BO@OVI]

~ovekova sposobnost za ostvarivanjem rada i njegovasposobnost za ostvarivanjem dokolice se ne isklju-~uju, ve} upotpunjuju i pro`imaju. To zna~i da do-kolica nije suprotna radu, i pored toga {to u radupostoji ne{to {to se mo`e smatrati suprotno doko-lici. Kreativni proces uklju~uje i jedno i drugo stanje.U kreativnom procesu dolaze do punog izra`aja ra-cionalne i iracionalne stvarao~eve mogu}nosti, njego-va svesna i nesvesna aktivnost. I ovim se potvr|uje daje ~ovek jedna~ina s vi{e nepoznatih. U stvari, krea-tivni proces, kao ~in stvarala~kog putovanja do ~o-vekove unutra{nje sadr`ine i kao beskrajno istra`i-vanje samog sebe, obznanjuje do o~iglednosti razlikuizme|u slobodnog vremena kao masovne pojave i do-kolice kao ~ovekovog individualnog bivstvovanja. Ali{iti ~oveka duhovne delatnosti, zna~i osiroma{iti ga iprepustiti neposrednoj `ivotnoj samopotvrdi koja ~e-sto nije u mogu}nosti da oslobodi one latentne snagekoje bi se s lako}om oslobodile i kultivisale kroz pre-deo duha. Pored toga, duhovno stvarala{tvo, a po-sebno umetnost, demistifikuje dru{tvene odnose, ot-kriva totalitet stvarnosti, {to, razume se, bitno uti~ena razvoj intelektualnih sposobnosti li~nosti, na njen

aktivan stav i prema `ivotu i prema stvarala{tvu.

Dimazdije je dao i definiciju slobodnog vremena kojase u nau~nom svetu smatra jednom od najprihvat-ljivijih: Slobodno vreme je skup aktivnosti kojima sepojedinac po svojoj volji mo`e potpuno predati, bilo dase odmara ili zabavlja, bilo da pove}ava nivo svoje oba-ve{tenosti ili svoje obrazovanje, bilo da se dobrovoljnodru{tveno anga`uje ili da ostvaruje svoju slobodnu stva-rala~ku sposobnost po{to se oslobodi svojih profesio-nalnih, porodi~nih i dru{tvenih obaveza (Joffre Duma-zedier, Vers une civilisation du loisir?, Editions duSeuil, Paris, 1962, str. 29). Ova definicija na{la se kaogotovo nezaobilazna pretpostavka u svim va`nijimdosada{njim istra`ivanjima slobodnog vremena u sve-tu. I pokazala se kao delotvorna, ali ne toliko da joj sene mogu stavljati i primedbe, utoliko pre {to slobod-no vreme u velikoj meri zavisi i od promena koje sede{avaju u pojedina~nim dru{tvima i u civilizaciji kao

naj{irem okviru.

Ako iz veoma plodnog Dimazdijeovog opusa izvu~e-mo osnovne pretpostavke o slobodnom vremenu, onebi mogle da se svedu na nekoliko sumarnih zaklju-~aka [Pogledati: Les loisirs dans la vie quotidienne, u:Encyclopdie franaise, tom XIV, 1964; Travail etloisir, u: Trait de sociologie du travail, tom II, Colin,

RATKO BO@OVI]

112

1962; Loisir et culture (s Alineom Ripertom), Editionsdu Seuil, Paris, 1966]. Prvo, slobodno vreme ne bismelo da se poistove}uje sa slobodom jer ono, i poredtoga {to je rezultat slobodnog izbora, ne isklju~ujeobaveze koje pripadaju sferi nu`nosti; kao i svakadruga aktivnost, ono zavisi od dru{tvenih odnosa iinterpersonalnih obaveza. Slobodno vreme, s jednestrane, zna~i oslobo|enje od du`nosti i obaveza odre-|ene vrste: od institucionalnih ili primarnih obavezakoje name}u osnovni organizmi dru{tva, od profesio-nalnog rada, od ostalih osnovnih obaveza koje name-}u osnovne dru{tvene organizacije i porodi~ne, dru-{tvene i duhovne institucije. S druge strane, ako aktiv-nosti u slobodnom vremenu postanu profesionalnadu`nost i obaveza (sportski {ampion, amater preo-bra}en u profesionalca), sa sociolo{kog stanovi{ta, poautorovom mi{ljenju, menja se njihova su{tina iako senije promenila njihova tehni~ka strana. Drugo, slo-bodno vreme, u principu, nema nikakav svrsishodancilj. U ovom odeljku vremena fizi~ke, umetni~ke, in-telektualne ili dru{tvene aktivnosti ne slu`e nikakvomli~nom materijalnom ili dru{tvenom cilju. Tre}e, slo-bodno vreme je bezuslovno hedonisti~kog karaktera.Dimazdije navodi da je u svojim empirijskim istra-`ivanjima otkrio te`nju korisnik slobodnog vremenada postignu stanje zadovoljstva koje je samo sebi cilj.Te`nja da se postigne stanje zadovoljstva u stvari jepretpostavka slobodnog vremena, jer slobodno vrememo`e da zna~i istovremeno i otklanjanje svake na-petosti, svake pa`nje, svake koncentracije, kao i slo-bodan napor, mnogo intenzivniji od napora u profe-sionalnom radu, napor sli~an religioznoj askezi. Tajnapor, odgojena radost, pa ~ak i stroga disciplina,imaju kao svoju pretpostavku slobodan izvor i indivi-dualno opredeljenje. ^etvrto, u neposrednoj vezi sli~nim opredeljenjem jeste i ona karakteristika slo-bodnog vremena po kojoj ono zadovoljava potrebepojedinca nasuprot du`nostima i obavezama koje na-me}e dru{tvo. Mo`e se ispoljiti kao vid za{tite ~ove-kovog integriteta od otu|enih dru{tvenih prinuda isvih oblika organizovane represije. U slobodnom vre-menu ~ovek }e se rekreacijom osloboditi stanja fi-zi~ke i nervne prenapregnutosti; on }e se, kao {to smovideli, kroz stvarni ili imaginarni svet razonode oslo-boditi dosade svoje svakida{njice u kojoj ima vi{e ru-tine i ponavljanja istog nego stvaranja novog. Kona-~no, on }e svoju li~nu kulturu slobodno iskazati i kadaje ona u nesaglasnosti s dominiraju}im vrednostima

113

RATKO BO@OVI]

postoje}e civilizacije. Ovo je jedna od veoma zna-~ajnih potreba pojedinca u slobodnom vremenu.

Vratimo se definiciji slobodnog vremena koju je daoDimazdije. Ona je, i pored prividne sveobuhvatnosti,u velikoj meri sporna. Za celovitiju analizu njene og-rani~enosti potrebno je ra{~laniti elemente iz kojih jeona izvedena. Prvo, da li je Dimazdijeova klasifikacijafunkcija slobodnog vremena sasvim prihvatljiva?Drugo, da li je ona prihvatljiva sa stanovi{ta razvitkali~nosti, naro~ito ako gubi iz vida one dru{tvene funk-cije ~ija sveop{ta realizacija ima izuzetan zna~aj i zarazvitak pojedinca i za razvitak dru{tva kao celine?Izgleda da se, isto onako kao {to se slobodno vremesamo u teorijskoj analizi mo`e smatrati izdvojenomkategorijom vremena, samo uslovno mo`e govoriti osamostalnim funkcijama i posebnim segmentimaslobodnog vremena. U stvarnom `ivotu ne postoji ni-kakva izrazita granica me|u tim segmentima, nitime|u njihovim funkcijama. Moglo bi se, razume se,govoriti o dominantnom uticaju odre|ene aktivnosti,ali to nije presudno za izvo|enje kona~nih sudova.Isto tako, veoma je te{ko uspostaviti granice izme|upojedinca i dru{tva, izme|u njegove individualne, po-rodi~ne i dru{tvene aktivnosti. To bi trebalo ista}istoga {to Dimazdije aktivnosti koje pripadaju slobod-nom vremenu odvaja ne samo od proizvodnog i pro-fesionalnog rada ve} i od porodi~nih i dru{tvenih oba-veza. Sigurno je da bi morao da se usvoji jedan veomafleksibilan kriterijum koji bi vodio ra~una o svimonim momentima kojima je pojedinac istovremenoodre|en i ograni~en, po~ev od subjektivnih afinitetapojedinca do slo`enih dru{tvenih uslova. A. Kloskov-ska (Antonina Kloskowska) s pravom isti~e da, naprimer, nedeljna {etnja s decom, i pored toga {topripada porodi~nim obavezama, u odre|enim okol-nostima mo`e da bude za oca prijatno provedenoslobodno vreme, a u drugim velika obaveza (Anto-nina Kloskowska, Kultura masowa, PWN, Warszawa,1964). I B. Filipcova (Blanka Filipcov) smatra da jesa stanovi{ta aktivnosti slobodnog vremena spornopitanje gde bi trebalo uklju~iti staranje o deci. Ponjenom mi{ljenju, ovo pitanje sadr`i u sebi ceo nizproblema koji za `enu, naro~ito zaposlenu, zna~e ve-liko vremensko i nervno optere}enje, tako da, s jednestrane, njeno bavljenje decom mo`e da predstavljaozbiljnu smetnju za njen individualni razvitak. S dru-ge strane, isti~e Filipcova, vaspitavati dete zna~i i se-be preobra`avati, jer `elja roditelja da budu primer

RATKO BO@OVI]

114

deci ~esto podsti~e konstruktivne strane karaktera ro-ditelja, te ih primorava na aktivnost, razmi{ljanje, ~i-tanje, pa ~ak i na aktivnost u sportu, muzici i sli~no(Blanka Filipcov, ^lovk, prce, voln ~as, Socio-logisky ~asopis, 4/1965, str. 380). Sociolog N. Ander-son isti~e da profesionalne obaveze, porodi~ni zahte-vi i zahtevi zajednice integrisani u slobodno vreme~ine quasi-leisure (N. Anderson, Work and Leisure,Routledge and Kegan Paul, London, 1961). On sma-tra da se vi{e ne postavlja kao najva`niji problemovog veka odnos izme|u rada i slobodnog vremena,ve} odnos izme|u slobodnog vremena i porodi~nih i

javnih obaveza.

[to se ti~e dru{tvenih aktivnosti kao sadr`aja slobod-nog vremena, mnogi teoreti~ari na Zapadu smatrajuda su te aktivnosti izvan sfere slobodnog vremena,dok drugi zastupaju gledi{te da one variraju izme|uvanradnog i slobodnog vremena. Sovjetski autori oveaktivnosti smatraju delokrugom slobodnog vremena.Nema nikakve sumnje da odre|ivanje karaktera ovihaktivnosti zavisi u velikoj meri od karaktera dru{tve-no-politi~kog sistema, stepena slobode i ciljeva dru-{tveno-politi~kog anga`ovanja. Sada{nja dru{tveno-politi~ka situacija u svetu upozorava na ~injenicu dasu smisao i potrebe dru{tveno-politi~kog anga`ovanjau svakoj zemlji razli~iti. Svakako, u odre|ivanju dru-{tveno-politi~kih aktivnosti kao sadr`aja slobodnogvremena, sociologu nije svejedno da li je gra|anin

subjekt politi~ke delatnosti ili njen puki objekt.

Svestrani razvoj ~ovekovih sposobnosti sociolozi naZapadu vezuju isklju~ivo za slobodno vreme. Auto-nomija pojedinca i odbrana individualnih potrebapred sve ve}im dru{tvenim zahtevima sastoji se, ponjihovom mi{ljenju, u ~ovekovoj mo}i da postaneprivatno bi}e. Me|utim, naj{ire shva}en dru{tveniprogres i potpun razvitak ljudske li~nosti ne mo`e seni zamisliti bez anga`ovanja ~oveka u profesionalnomi javnom `ivotu, ba{ kao i u slobodnom vremenu.Posmatranje sfere slobodnog vremena kao izolovanevrednosti ~ovekove egzistencije, vodi dvema o~igled-nim gre{kama: prvo, ve{ta~ki i nasilno se deli ljudskovreme i, drugo, mogu}nosti razvitka li~nosti vide seveoma jednostrano, naj~e{}e u sprezi s uskogrudimindividualizmom i malogra|anskim egoizmom. So-ciolozi koji slobodno vreme posmatraju izolovano, kaovreme za sebe, nezavisno od celokupnog ~ovekovogvremena, veruju da ~ovekovu aktivnost u slobodnomvremenu mo`e bitno unaprediti i pobolj{ati sama or-

115

RATKO BO@OVI]

ganizacija kulturnih aktivnosti u ovom delu vremena.U istoj meri su neprihvatljiva i ona mi{ljenja, u osnovibliska sociolozima koji o{tro razgrani~avaju slobodnovreme od celokupnog ~ovekovog vremena, koja isti~uda je problem slobodno vreme, a ne celokupno ~ove-kovo vreme, njegova ukupnost. Niko ne spori da ~o-vek u odre|enom vremenu radi, da nalazi vreme kojeposve}uje porodici, dru{tvenom `ivotu, kulturi, ali je,ipak, te{ko prihvatiti mi{ljenje da je sam ~ovek sastav-ljen od par~i}a i da se prema tome i njegovo vrememo`e deliti i drasti~no razdvajati. ^ovekove aktiv-nosti ostvaruju se u jedinstvenom vremenu. Razumese, ovde nije potrebno prizivati u pomo} objektivnovreme, vreme ~asovnika, da bi se pokazao kontinuitetsubjektivnog trajanja, njegova bezuslovna povezanosti jedinstvenost. \. Toti (Gianni Totti) pokazuje damnogi teoreti~ari na Zapadu sociologiju slobodnogvremena predstavljaju kao sociologiju dosade, pa za-to i ostaje jedan od bitnih zadataka takve sociologijeda prona|e najadekvatnije na~ine za ubla`avanje ta-mnog vilajeta dosade. Me|utim, po mi{ljenju ovogitalijanskog teoreti~ara, problem nije u razvijanju iusavr{avanju sredstava kojima bi se ubijalo vreme,ve} u vra}anju zna~enja slobodnom vremenu, kojetreba pretvoriti u vreme saznanja, u vreme svesti, uvreme borbe za osloba|anje rada; problem je u po-trebi da se od ~ovekovog vremena ponovo stvori ce-lina, da se ~ovek stvarala~ki prepozna u celokupnojvremenskoj dimenziji svog postojanja. Da bi se pre-poznale suprotnosti izme|u radnog vremena i slo-bodnog vremena, da bi se do kraja utvrdila vrednostslobodnog vremena, treba po}i, smatra Toti, od zna-la~kog istra`ivanja dru{tvenih suprotnosti, od samograda, od strukture dru{tva, a ne obrnuto, od njegove

suprastrukture, to jest od slobodnog vremena.

U nemogu}nosti da u bezli~nim aktivnostima svako-dnevne proizvodnje izraze ili ostvare svoju li~nost,mase, po Totiju, tra`e slobodu u onom {to je, ponjihovom mi{ljenju, u krajnjoj suprotnosti s carstvomprinude, to jest u aktivnostima masovne razonodekoje su, opet, u tesnoj vezi sa samim mehanizmomotu|enja od rada i koje su druga strana medalje. Ka-da gra|anski sociolozi, pi{e Toti, prou~avaju slo-bodno vreme onako kako se ono danas koristi, poredradija, plo~a, televizije, filma, ~itanja, sporta, {etnji,kafana, gostionica, kockanja, izlazaka u dru{tvo, iz-leta, igranki, kulturnih delatnosti (po tipologiji kojupostavlja ~asopis Comunit) da bi ocenili taj tip

RATKO BO@OVI]

116

ljudskih aktivnosti posmatranih kao celina, globalno,i postavili probleme rasporeda ~asova, ekonomije,opreme, organizacije koje bi trebalo re{iti, oni seuvek kre}u po stati~nom terenu posmatraju}i vremehorizontalno, ako je dozvoljeno da upotrebimo takvumetaforu. Malo vi{e slobodnog vremena, malo vi{eopreme i organizacije, ve}a mogu}nost da se do|e doplo~a, televizora itd. i pitanje je re{eno. Jednomre~ju, problem je slobodno vreme a ne celokupno~ovekovo vreme, njegova totalnost. I tako dolazimodo potpuno rascepkane ~ovekove li~nosti: ona jednimdelom pripada radu, drugim delom ku}i, tre}im poro-dici, ljubavi, sportu, kulturi, dru{tvu itd. Svaki problemse re{ava zasebno, sve se ponovo sastavlja i trebalo bida ~ovek sa svojim ponovo sjedinjenim odlomcima vre-mena bude harmoni~an, preporo|en, miran (GianniTotti, Il tempo libero, Editori Riuniti, Roma, 1961, str.205). Da bi se utvrdili stvarni problemi slobodnogvremena i da bi se otkrile pojave koje vreme odu-zimaju, trebalo bi, smatra Toti, `ivot posmatrati glo-balno i po dinami~nom kriterijumu. Tako se ~ovek nebi razbio na vremenske delove, ve} bi branio svojintegritet, prihvatio ideju o jedinstvenom postojanju inastojao da stvori uslove u kojima bi se radno vreme

pretvorilo u slobodno i stvarala~ko vreme

Osnovni kriterijum za odre|ivanje slobodnog vreme-na, po mi{ljenju Filipcove, proizlazi iz mogu}nostiizbora protiv moram, protiv striktne discipline radnogprocesa ~ijoj se prinudi pojedinac mora manje ili vi{epodvrgnuti i prilagoditi. Ovo moram, me|utim,produ`uje se i posle rada u ispunjavanju ~itavog nizaobaveza, po~ev od onih fiziolo{kih do onih koje seti~u dru{tvenih potreba. Zato Filipcova, kada razma-tra uticaje kojima je ~ovek u slobodnom vremenudeterminisan, umesno postavlja pitanje o smislu ogra-ni~enosti slobodnog vremena: Zar slobodno vremenije bogatstvo kojim mo`emo raspolagati kako `e-limo? Zar to ne zavisi samo i jedino od pojedinca da li}e svoje slobodno vreme pretvoriti u pozitivne vred-nosti ili }e ga utro{iti, usitniti u neku pusto{ koja mune}e doneti ni stvarni odmor, ni istinska u`ivanja, ninova poznanstva? Zar slobodno vreme nije sfera naj-ve}e intimnosti, minimalnog spolja{njeg uplitanja,gde maksimalno dolazi do izra`aja individualnost i~ovekova li~nost? Ne mo`e se odgovoriti da ne.Odgovor na postavljenu dilemu autorka daje poslezaklju~ka da se u slobodnom vremenu individualnostmo`e izraziti veoma intenzivno, u nekim slu~ajevima

117

RATKO BO@OVI]

~ak i sna`nije nego u radnom procesu, tim pre {to je~ovek stavljen u situaciju da bira ~ime }e ispuniti slo-bodno vreme. Filipcova smatra da je individualni od-nos u slobodnom vremenu zna~ajniji nego u bilo kojojdrugoj sferi ljudske delatnosti. Slobodno vreme je,pi{e ona, vreme koje ~ovek mo`e da upotrebi ne-posredno za sebe, vreme u kome maksimalno pripadasam sebi, u kome mo`e da radi vi{e nego ikada ono{to ga zabavlja, {to mu donosi radost, zabavu i odmor,a time, dakle, i izvesnu korist. Odnos ~oveka, vre-mena, delatnosti i vrednosti ovde je nekako nepo-sredniji nego u bilo kojoj drugoj sferi (Blanka Filip-cov, op. cit.). U zadovoljavanju ~ovekovih `elja bilokoje vrste iz domena ljudske slo`enosti, slobodno vre-

me je nezamenljivo.

Me|utim, s jedne strane, mogu}nosti individualneaktivnosti pojedinca u slobodnom vremenu u velikojmeri ograni~ene su ~itavom skalom determini{u}ihuticaja. S druge strane i samo slobodno vreme javljase kao sastavni deo determinanti celokupnog ~o-vekovog i op{tedru{tvenog `ivota. Ako se mo`e govo-riti o mnogobrojnim uticajima na strukturu i sadr`ajslobodnog vremena, mo`e se govoriti i o neprekid-nom povratnom dejstvu slobodnog vremena na svebitnije aspekte `ivota pojedinca i dru{tva. To je jedanod bitnih razloga {to slobodno vreme ne mo`e da sesmatra samostalnom i nepromenljivom dru{tvenomveli~inom. Nema nikakve sumnje da su i sadr`aj, iobim, i konkretna forma ispoljavanja slobodnog vre-mena odre|eni i kvantitativnim i kvalitativnim pro-menama celokupnog dru{tva, stepenom njegovihekonomskih, kulturnih i drugih mogu}nosti. Kao {todu`ina radnog vremena ne zavisi od `elje ljudi, ve}pre svega od stepena razvoja proizvodnje i civiliza-cijskog prosperiteta, isto tako sadr`aj i obim slobod-nog vremena ~esto ne zavisi od subjektivnih nasto-janja i afiniteta pojedinca, ve} od njegovog dru{tve-

nog polo`aja i njegove ekonomske mo}i.

Ve}ina teoreti~ara slobodnog vremena, bilo da go-vore o njegovim funkcijama ili o njegovim principima,stavlja u prvi plan li~ne sklonosti ~oveka, po~ev ododmora, rekreacije i razvijanja fizi~kih sposobnosti,do punog intelektulnog i op{tekulturnog razvitka.Slobodno vreme, po mi{ljenju mnogih teoreti~ara,kroz razonodu i najrazli~itije vidove opu{tanja i relak-sacije popravlja psihofizi~ke {tete koje su proizvelinehumani uslovi rada. Uska specijalizacija i profe-sionalni idiotizam, intenzivno prisutni i veoma uo-

RATKO BO@OVI]

118

~ljivi oblici postvarenja savremenog ~oveka, postajubrana i za {iru profesionalnu aktivnost, stvarala~kuimaginaciju i razvijanje drugih sposobnosti. Slobodnovreme pru`a ~oveku mogu}nost da se jednostranostitakve profesionalne orijentacije koliko-toliko korigu-ju. ^ovekovo predavanje fizi~kim i intelektualnim ak-tivnostima omogu}uje mu da pokrene svoje latentnesposobnosti, svoju inteligenciju, lucidnost i imagina-ciju. Tako se slobodno vreme javlja kao bitna pretpo-stavka umno`avanja ~ovekovih op{tekulturnih i pro-

fesionalnih vrednosti.

Kada se sumira sve ono {to je re~eno o prirodi isadr`aju pojma koji istra`ujemo, ne mo`emo da bu-demo zadovoljni. Problem nije u tome {to su mnogeteorije misaono oskudne i nedore~ene, ve} u tome {torazrada pojma slobodnog vremena naj~e{}e ne una-pre|uje nau~ni doma{aj rezonovanja i nau~nu kon-kretizaciju. Naravno, nije dovoljno po}i od mno{tva~injenica, koje mogu da budu od zna~aja za odre|enivremenski period, i iz njih izvoditi zaklju~ke koji bitrebalo da imaju univerzalno va`enje i primenljivost,pa ~ak i ako se prizovu u pomo} nepromenljivekarakteristike ~ovekove prirode i ~ovekovog `ivota udru{tvu. To i jeste razlog za postavljanje pitanja: da lije mogu}e realizovati totalni pojam slobodnog vre-mena koji bi bio vrednosno neutralan? Svakako da tonije mogu}e. Drugo je pitanje, me|utim, da li je ne-ophodno ovaj pojam vezivati za odre|eni sistem vred-nosti ili odre|enu dru{tvenu strukturu, mada se morazaobi}i definicija koja bi imala pretenziju da kores-pondira s atributima nadsocijalnog i nadistorijskog. Iako bi takva definicija, s jedne strane, nastala kaorezultat analize jednog apstraktnog totaliteta ili ne-kog apstraktnog dru{tvenog modela, za koji se pret-postavlja da ima univerzalno va`enje za svako dru-{tvo, postoje}e ili imaginarno, te{ko je verovati da bise ona mogla neposrednije odnositi na neku odre-|enu dru{tveno-istorijsku epohu ili dru{tvenu grupu,a jo{ manje na sadr`aj i formu, obim i na~in ispoljava-nja ovog fenomena. S druge strane pak takva defini-cija ne bi mogla da doprinese uobi~ajenom razja{nja-vanju teorijskih hipoteza, empirijskih osnova i kul-turno-istorijskih implikacija. Razume se da bi biloizli{no osporavati potrebu da se slobodno vreme, sjedne strane, posebno prou~ava u vezi s vrednostimakao {to su, na primer: rad, porodica, dru{tvena klasa,religija i umetnost; ali, ako je re~ o nau~noj inter-pretaciji i dubljem uvidu u ovaj fenomen, nijedna nje-

119

RATKO BO@OVI]

gova bitnija relacija ne mo`e do kraja da se sagledabez obja{njenja prirode dru{tvenog sistema i njegovestrukture, bez njihove me|uzavisnosti sa sferom slo-bodnog vremena. S druge strane, mora se imati u vidurelativna autonomija slobodnog vremena da bi seuop{te i stiglo do njegovog globalnog koncepta i donjegove strukture. To je uslov za uspostavljanje hije-rarhije aktivnosti slobodnog vremena i za ostvariva-nje njihove integracije. Istorija, a mnogo vi{e analizaprirode savremenih dru{tava, mo`e da otkrije struk-turu, funkcije i zna~aj slobodnog vremena. To je putda se do|e do njegove definicije koja mo`e da budeprakti~no va`na, ali ne i univerzalna. Iluzorno bi bilopoku{ati da se stvori definicija koja bi odgovarala

svim epohama i svim narodima.

Danas je jasno da pove}anje slobodnog vremena po-staje bitan ~inilac integracije celokupnog ljudskog vre-mena i uslov svestranog razvitka li~nosti, ali ne samo uslobodnom ve} u celokupnom ~ovekovom vremenu.Slobodno vreme se ve} ispoljilo kao pojava ~ije sugranice neodre|ene i neuhvatljive, a sadr`aji neujed-na~eni i protivre~ni. Zato bi svako odre|enje slobod-nog vremena moralo uzeti u obzir stepen mogu}no-sti ~oveka da kao celovita i slobodna li~nost samo-stalno i svesno odre|uje svoju egzistenciju, svoj odnosprema sebi i prema svetu. Otuda slobodno vreme pred-stavlja vid egzistencije koja je dobrovoljno odabranakao najbolji na~in ~ovekove samorealizacije. Nastalona samim osnovama unutra{nje sklonosti li~nosti, slo-bodno vreme postaje prostor ~ovekovog kreativnogsamoprepoznavanja i sazrevanja, put do ~oveka kaostvarala~kog i slobodnog subjekta, do njegove gene-ri~ke su{tine. To nas jo{ vi{e uverava da ~asovnici nisupravi mera~i vremena, a ~oveku ostaje gotovo uvekbeznade`na trka s vremenom. A nau~nici se nepre-stano pitaju: kako obezbediti skok iz civilizacije ukuturu, kako od slobodnog vremena sti}i do dokolice?

LITERATURAAntonina Kloskowska, Kultura masowa, PWN, Warszawa,

1964.

Blanka Filipcov, ^lovk, prce, voln ~as, Sociologisky~asopis, 4/1965.

Blez Paskal, Misli, Kultura, Beograd, 1965.

George A. Lundberg, Mirra Komarowsky and Mary A.McIllinery, Leisure: A Suburban Study, Columbia University

Press, 1934.

RATKO BO@OVI]

120

Georges Friedmann, Le loisir et la civilisation technicienne,Revue internationale des sciences sociales, 4, 1960.

Gianni Totti, Il tempo liberi, Editori Riuniti, Roma, 1961.

J. M. Andr, Lotium dans la vie morale et intellectuelle desRomains, des origines lpoque augustienne, PUF, Paris,

1966.

Joffre Dumazediere, Loisir et culture (s Alineom Riper-tom), Editions du Seuil, Paris, 1966.

Joffre Dumazedier, Ralit du loisir et idologies, Esprit,274, 1959.

Joffre Dumazedier, Vers une civilisation du loisir?, Editionsdu Seuil, Paris, 1962.

Joseph Pieper, Leisure as Contemplation, u: E. Larrabee R. Meyershon, Mass Leisure, The Free Press, Glencoe, Illi-

nois, 1958.

Marie Franoise Lanfant, Les thories du loisir, PUF, Paris,1972.

Max Kaplan, Leisure in America: A Social Inquiry, NewYork, 1960.

Mi{el de Montenj, Ogledi, Kultura, Beograd, 1964.

N. Anderson, Work and Leisure, Routledge and KeganPaul, London, 1961.

Paul Chauchard, Travail et loisirs, Maison Mame, Paris,1967.

Ratko Bo`ovi}, Isku{enja slobodnog vremena, Ideje, Beo-grad, 1975.

Sebastian De Grazia, Our Time, Work and Leisure, TheTwentieth Century Found, New York, 1962.

121

RATKO BO@OVI]