Пуноважан уговор о уступању потраживања подразумева да цедент мора предати цесионару

одговарајуће исправе о дуту, нпр. обвезницу или признаницу, али и било коју другу исправу која

je у вези с дугом у његовом поседу, као и друге доказе о уступљеном потраживању и споредним

правима.

б) Однос пријемника (цесионара) u дужника (цесуса). - Цесионар има према цесусу иста права која

je према њему (цесусу) имао и цедент. Цесус дугује

цесионару управо ону и онакву чинидбу какву je дуговао цеденту, последица je

истоветности, односно идентитета саме облигације у погледу њене садржине.

Цесус сада дугује цесионару и споредна права која прате главно потраживање.

Цедент може да преда цесионару заложену ствар само ако залогодавац на то пристане. Друга

последица правила да ce не сме погоршати правни положај цесуса јесте да цесус може

цесионару да истакне, поред приговора које сам има према њему и оне приговоре које je

могао да истакне цеденту, и то до тренутка нотификације, односно часа када je

сазнао за цесију (нпр. приговор застарелости потраживања и сл.).

Изјава воље самог цесуса може изменити наведено правило о непогоршавању његовог правног

положаја. Нпр. цесус може признати дут цесионару, те ce на тај начин одрећи приговора (нпр.

застарелости) које je имао према цеденту.

в) Вишеструко уступање. - Могуће je да постоји више цесионара којима

je цедент уступио потраживање, пa ce поставља питање коме од њих цесус,

односно дужник треба да испуни облигацију? У том случају постоје две правне ситуације.

Прво, дужник ће пуноважно испунити обавезу оном цесионару кога je као таквог означио цедент,

односно о коме je уступилац прво обавестио дужника.

Друга je ситуација када оваквог обавештења од цедента нема.

У таквом случају предност има онај цесионар који ce први пријави дужнику,

односно цесус ће пуноважно испунити чинидбу оном пријемнику који ce први јавио дужнику.

г) Посебни случајеви уступања потраживања. Посебни случајеви уступања потраживања cy

специјалне врсте цесије које ce односе на уступање уместо испуњења, на уступање ради

наплаћивања и на уступање ради обезбеђења.

1. Уступање уместо испуњења. Када дужник (овде цедент) у споразуму са својим повериоцем

уступи том повериоцу (цесионару) своје потраживање кo¬je има према свом дужнику (треће лице),

реч je о уступању уместо испуњења, односно замени испуњења (datio in solutum). Пошто je тим

споразумом уступљено потраживање прешло у имовину цесионара, дужник (цедент) ослобађа ce

своје престације којује имао према повериоцу (цесионару), у целини или делимично, зависно од

тога да ли уступљено потраживање покрива замењено потраживање у целини или делимично.

Закључењем тог облика цесије дужникова (цедентова) обавеза ce гаси до износа уступљеног

потраживања. Ha тај начин гаси ce и цедентово потраживање према цесусу, јер je пренето на

цесионара.

Docsity.com

2. Уступање ради наплаћивања. Уступање ради наплаћивања je облик цесије у којем цедент

уговара са цесионаром пренос потраживања које има према цесусу, и то тако да цесионар има

право наплате цедентовог потраживања од цесуса, с тим да ce пo наплати гаси или смањује неко

раније потраживање које je цесионар имао према цеденту.

3. Уступање ради обезбеђења. У случају да ce лице A налази у својству повериоца према једном

лицу, али у својству дужника према другом, с тим да његов поверилац (поверилац лица A) тражи

одређено обезбеђење за своје потраживање, могуће je посебном врстом цесије, која ce зове

уступање ради обезбеђења, удовољити овом захтеву повериоца лица A. Лице A ће бити цедент,

који ће своје потраживање према свом дужнику пренети свом повериоцу, дакле, цесионару и на

тај начин обезбедити свог повериоца (цесионара). Право цесионара да од цесуса намири своје

потраживање које има према цеденту условљено je неиспуњењем обавезе цедента према

цесионару, нпр. у одређеном року. To значи да уколико цедент благовремено испуни своју обавезу

према свом повериоцу (цесионару), цесионар ће бити у обавези да врати уступљено потраживање

цеденту, јер je отпао разлог уступања ради обезбеђења.

Aко се оствари одложни услов, односно уколико цедент не исплати дуг цесионару, овај други има

право да се наплати из уступљеног (цедираног) потраживања.

У овом облику цесије сврха je обезбеђење дуга који цедент има према цесионару, али цесионар

нема право да изврши наплату од цесуса све док се не оствари одложни услов, a то je да

првобитно, обезбеђено потраживање не буде исплаћено благовремено.

35.

1.2. Промена дужника

Промена дужника може се јавити у виду преузимања дуга, приступања дугу и преузимања

испуњења.

36.

1.2.1. Преузимање дуга

Промена дужника преузимањем дуга je уговор између дужника и трећег лица - преузимаоца, којим

преузималац прима дужников дуг, с тим да поверилац на то да свој пристанак, a пређашњи

дужник се ослобађа обавезе.

Како су облигације преносиве, могуће je преузимање сваког дуга. Пошто je пристанак повериоца

увек неопходан, он може бити обавештен о преузимању дуга било од свог дужника, било од

преузимаоца. Ta повериочева сагласност може бити изречна или прећутна. Изречном се

поверилац, усмено или писмено саглашава с преузимањем дуга, a прећутно уколико без протеста

и било какве ограде прими неко испуњење од преузимаоца, који ово учини у своје име. Уколико

није јасно да ли je поверилац дао приста-нак, уговарачи могу, сваки посебно или заједно, да

Docsity.com

позову повериоца да се у примереном року изјасни да ли даје сагласност на преузимање дуга. Ако

се поверилац у одговарајућем року не изјасни, ћутање ће значити неодобравање.

Преузимање дуга није формалан уговор, али ако je за основни посао поводом кога се овај облик

промене дужника закључује формалан, и преузимање дуга мора бити у истој форми.

Случај преузимања дуга када je дуг обезбеђен хипотеком. - Уколико je дуг обезбеђен хипотеком,

редован je случај да je дужник уједно и власник хипотековане непокретности. Тада поверилац

подноси тужбу којом захтева исплату дуга према дужнику, a пресуда у корист тужиоца (повериоца)

представља и извршни наслов за намирење потраживања из хипотековане непокретности.

Проблем се јавља када дужник није уједно и власник хипотековане непокретности, јер ако дужник

не измири дуг, a поверилац жели да се намири из непокретности под хипотеком, поверилац мора

да тужи власника те непокретности.

Када je приликом отуђења непокретности на којој постоји хипотека власник и прибавилац могу

уговорити да ће прибавилац преузети дуг према хипотекарном повериоцу. Такав уговор о

преузимању дуга производи правна дејства само ако се хипотекарни поверилац са њим сагласи у

писменом облику.

Дејства уговора о преузимању дугa. - Основно дејство уговора о преузимању дута састоји се у

томе што се (стари, пређашњи) дужник ослобађа обавезе, јер преузималац постаје (нови, потоњи)

дужник. Поверилац мора дати свој пристанак на споразум између (пређашњег) дужника и

преузимаоца.

У тренутку настанка пуноважног уговора о преузимању дуга, садржина облигације између

повериоца и преузимаоца, односно потоњег дужника остаје потпуно иста као што je и била у

време када je пређашњи дужник био у обавези. Облигација се у тренутку престанка обавезе

пређашњег дужника није угасила, она постоји у правном континуитету од самог настанка, када je

у обавези био претходни дужник, пa све док je не испуни потоњи дужник - преузималац. Уколико

je поверилац био у заблуди, односно није знао нити je морао знати да je преузималац презадужен,

уговор о преузимању дуга, пo самом закону, конвертоваће се у уговор о приступању дугу. To има

последицу да се пређашњи дужник не ослобађа обавезе, већ сада, уместо једног, постоје два

дужника. За наведену законску конверзију потребна су два услова:

1. стање презадужености преузимаоца у време повериочевог пристанка на уговор о преузимању

дуга и

2. да поверилац у време давања пристанка за презадуженост преузимаоца није знао, нити je

морао знати.

Уколико та два услова нису испуњена, и то кумулативно, уговор о преузимању дуга има правно

дејство и пређашњи дужник се ослобађа обавезе, те у облигацији остаје само преузималац као

једини дужник.

1.2.2. Споредна права

Docsity.com

Будући да се садржина облигације у уговорима о преузимању дута не мења, логично je да и

споредна права која су до тада постојала уз потраживање прате правну судбину главног

потраживања, дакле, остају непромењена. Две врсте споредних права представљају изузетак од

правила, јер Закон издваја јемство и залогу.

Када je реч о јемству, у тренутку преузимања дуга, јемство престаје ex lege ако јемац не пристане

да јемчи за потоњег дужника. Јемство се односи на тачно одређеног дужника и то je посебан

однос inter partes et intuitu personae, због чега јемац не може бити, без свог пристанка, обавезан

да јемчи за неког ко je за њега треће лице, чак и без обзира на његово имовинско стање.

Када je реч о залози, могуће су две правне ситуације: ако je залогодавац треће лице и уколико je

залогодавац сам дужник.

У првом случају, када je залогу дало треће лице, залога престаје. Разлози су: ако je залогу дало

треће лице, однос између дужника и трећег лица које je дало залогу такође je однос inter partes

et intuitu personae, и закон га, у одсуству пристанка залогодавца, не може наметнути, јер

једноставно нема основ за то.

У другом случају, када je залогу дао сам дужник, залога остаје, јер je сама залога била део

сагласности воља повериоца и дужника. Услед преузимања дуга, на место пређашњег ступа

потоњи дужник, али залога остаје и повериочев положај се не погоршава.

Уговором о преузимању дуга преузималац, после пристанка повериоца, ступа на место пређашњег

дужника и одговара сада као једини дужник. Ту се као посебно поставља питање камата на дуг,

односно питање камата које су доспеле пре преузимања дуга и камата које су доспеле после

преузимања дуга. Законско je правило да преузималац, као потоњи дужник, одговара за све

камате које доспевају после ступања на снагу уговорних одредаба о преузимању дуга, као и

обрнуто, пређашњи дужник одговара за камате које су доспеле пре преузимања дуга.

1.2.3. Приговори

Пошто долази до промене дужника, поставља се питање да ли преузималац може повериоцу

истаћи све или само неке приговоре. Истоветност облигације упућује на начелан став да

преузималац може повериоцу да истакне све приговоре, али се мора водити рачуна о општим и

посебним правилима облигационог права, која ограничавају обим приговора. Постоје допуштени и

недопуштени приговори.

a) Допуштени приговори. - Преузималац може да истакне повериоцу све приговоре који потичу из

две различите облигације:

прво, приговоре који проистичу из правног односа пређашњег дужника и повериоца, ако се односе

на облигацију из које и произлази преузети дуг и,

друто, приговоре које потичу из (друге, посебне) облигације која постоји између преузимаоца и

повериоца.

Приговори који проистичу из правног односа пређашњег дужника и повериоца непосредно се

Docsity.com

односе на преузети дуг, тако да je преузималац ступио на место пређашњег дужника преузевши

његов правни положај у облигацији која je заснована између пређашњег дужника и повериоца и

постоји, у континуитету, сада између преузимаоца и повериоца. Из тога произлази да уколико je,

нпр. постојала нека мана воље на страни пређашњег дужника, преузималац може истаћи

перемпторни приговор непуноважности облигације, и уколико би успео с таквим приговором, био

би ослобођен обавезе која je проистекла из уговора о преузимању дуга.

Приговори који потичу из облигације која постоји између преузимаоца и повериоца, дакле, основ

приговора преузимаоца може бити лични облигациони однос, који je независан од облигације која

je преузета уговором о преузимању дуга, јер je сада успостављен правни однос који преко

имовина преузимаоца и повериоца чини ширу целину. Отуда je могуће извршити одговарајуће

пребијање (компензацију) узајамних потраживања повериоца и дужника (преузимаоца).

б) Недопуштени приговори. - Преузималац није овлашћен да повериоцу истиче приговоре који су

били везани за личност пређашњег дужника. Kao што смо видели, преузималац може извршити

одговарајуће пребијање узајамних потраживања које има у односу на повериоца, али не може

извршити компензацију коју je могао да изврши пређашњи дужник с повериоцем. У облигационом

односу су само поверилац и преузималац, тако да je компензација, уз испуњење законских услова

могућа. Пређашњи дужник, после преузимања дуга, није више везан облигацијом коју je преузео

преузималац, те се не може успоставити однос узајамности између потраживања пређашњег

дужника преко преузимаоца у односу на повериоца, a преузималац не може заузети положај

повериоца у облигацији која већ има свог повериоца.

37.

1.2.4. Приступање дугу

Приступање дугу има два облика - редован, a то je уговор о приступању дугу, и посебан,

приступање дугу у случају примања неке имовинске целине.

a) Уговор о приступању дугу. - Преузимањем дута, пређашњи дужник се ослобађа обавезе и у

облигацији остаје само један дужник - преузималац. У приступању дугу реч je о таквом утовору

закљученом између повериоца и трећег лица, којим се треће лице обавезује да ће испунити

повериочево потраживање које овај има према свом дужнику, али с тим да се дужникова обавеза

не гаси, односно да се дужник не ослобађа обавезе коју има према повериоцу. Приступање дугу je

уговор између повериоца и трећег лица, којим се ни у чему не погоршава положај дужника,

напротив. За пуноважност уговора није потребан пристанак дужника, a није нужно ни

обавештавање дужника.

Приступање дугу, односно правни односи који се успостављају на основу уговора о приступању

дугу, могу настати не само уговором већ и на основу закона. Ако je поверилац дао пристанак на

уговор о преузимању дуга, a није знао нити je морао знати да je преузималац презадужен, тзв.

пређашњи дужник неће се ослободити своје обавезе, већ ће у том случају доћи до законске

Docsity.com

конверзије, тако да ће уговор о преузимању дуга имати правно дејство које има уговор о

приступању дугу.

б) Приступање дугу у случају примања неке имовинске целине. - Приступање дугу у случају

примања неке имовинске целине јесте посебан облик приступања дугу уређен принудним

(императивним) законским одредбама.

Када на основу уговора на једног уговорника (стицаоца) пређе нека имовинска целина или њен

део, без обзира на то да ли je друга уговорна страна физичко или правно лице (преносилац),

стицалац одговара, поред преносиоца, и то солидарно с њим, за дугове који се односе на ту

целину, и то до висине вредности стечене активе.

Реч je, дакле, о следећим правнорелевантним елементима:

1. правни основ приступања мора бити уговор;

2. предмет уговора je преношење имовине у целини или у делу;

3. уговор се може односити како на класични грађанскоправни однос, тако и на трговинско право;

4. одговорност се односи на дугове који се односе на пренету имовинску целину;

5. стицалац и преносилац одговарају повериоцу солидарно;

6. стицаочева одговорност je ограничена до висине вредности стечене активе.

7. правни основ овог посебног облика приступања дугу може бити не са-мо уговор већ и било који

правни посао,

8. предмет уговора су и права и обавезе. To значи да стицање може бити у целини, али и

делимично

9. правни посао, може обухватити физичка лица, али и правна лица, као и различите комбинације

ових лица.

10. дугови за које се везују посебна правила приступања дугу морају бити везани за пренету

имовинску целину, односно њен део.

11. стицалац и преносилац одговарају повериоцу солидарно, што значи да je посреди солидарност

дужника, те они одговарају повериоцу за целокупно потраживање.

12. стицаочева одговорност je ограничена, и то до висине вредности стечене активе. Стицалац

одговара само до границе користи коју je имао пo основу стицања дате имовинске целине. Начело

савесности и поштења у промету, али и правне сигурности налаже да се стицалац обавести о

теретима који постоје на имовинској целини и зато одговара солидарно с преносиоцем, али иста

та начела ограничавају његову одговорност до висине користи коју je имао на основу стицања.

38.

1.2.5. Преузимање испуњења

Уговором између дужника и трећег лица може се трећи обавезати дужнику да ће испунити његову

обавезу коју он има према повериоцу и тада je реч о преузимању испуњења. Приликом

преузимања испуњења реч je искључиво о облигацији која се уговором успоставља између

Docsity.com

повериочевог дужника и трећег, којим дужник у односу на трећег постаје поверилац, јер се трећи

обавезао повериочевом дужнику да ће испунити његову обавезу коју има према повериоцу, што

значи да поверилац ту нема никакву улогу. Трећи, одговара повериочевом дужнику (своме

повериоцу) за благовремено испуњење обавезе према дужниковом повериоцу (дакле, повериоцу

његовог повериоца), када дужников поверилац затражи испуњење од дужника. На захтев

повериоца (први поверилац) да испуни обавезу своме дужнику, трећи, који je сада дужников

(други поверилац) дужник, мора благовремено да испуни обавезу. Облигација која се заснива

преузимањем дуга обухвата само дужника и треће лице, тако да (први) поверилац нема никакво

право према трећем, али исто тако облигација која je настала преузимањем дуга ни у чему не

мења првобитну облигацију између повериоца и дужника.

Поверилац и трећи нису ни у каквом правном односу; њихов однос je посредан и фактички, нпр.

ако се утврди да je обавеза дужника према повериоцу погођена санкцијом ништавости, престаје и

обавеза трећег према дужнику. Испуњењем дужникове обавезе према његовом повериоцу од

трећег, гаси се облигација између повериоца и дужника, a правни однос између дужника и трећег

зависи од садржине њиховог уговора о преузимању испуњења - то може бити неки теретан посао,

пребијање, или пак доброчин посао.

1.2.6. Промена уговорног положаја субјекта (уступање уговора)

Уступање уговора je такав уговор којим уступилац преноси пријемнику свој целокупан уговорни

положај који има с другом уговорном страном, a друга страна се с тим саглашава. Пријемник

стиче сва права и обавезе које су у тренутку уступања биле на страни уступиоца.

Да би уступање уговора имало дејство, потребно je испунити три врсте услова:

прва врста тиче се правних особина уговора поводом кога се уступање закључује,

друга се односи на сагласност трећег на само уступање,

a трећа на форму уступања.

Потребни су следећи услови:

1. уговорни положај који се преноси мора бити део двостранообавезног, теретног и неличног

уговора;

2. да се са уступањем између уступиоца и пријемника сагласи друга уговорна страна;

3. форма уступања мора да прати уступљени уговор.

1. Уговор који je повод за закључење уговора о уступању уговора (уступљени уговор), може бити

било који именован или неименован, али под условом да je теретни уговор, нпр.: размена,

кулопродаја, зајам с каматом, и др. Уступљени уговор мора бити двостранообавезан и то je

апсолутни законски услов. Уступљени уговор не сме да буде уговор intuitu personae.

2. Да би уговор о уступању имао дејство, поред сагласности воља уговарача, уступиоца и

пријемника, нужна je и сагласност друге уговорне стране. Уговор о уступању имаће дејство тек

пошто друга страна да свој пристанак. Уколико je пристанак дат пре закључења уговора о

Docsity.com

уступању, потребно je на одговарајући начин обавестити другу страну да je дошло до закључења

уговора о уступању.

3. Уступање уговора мора бити учињено у оном облику у ком je био закључен уступљени уговор.

Паралелизам форми уступљеног уговора и уговора о уступању јесте нужан законски услов за

важност уговора о уступању.

Уколико су испуњени наведени услови, пријемник ступа на место уступиоца заузимајући у

потпуности његов правни положај у уступљеном утовору, што значи да уступилац престаје да буде

уговорна страна у уступљеном уговору, a сва права и обавезе падају на пријемника.

Одговорност. Уступилац одговара пријемнику за веритет, односно за постојање, дакле и

пуноважност, уступљеног уговора, али му не јемчи да ће друга страна испунити своје обавезе,

нити јемчи друтој страни да ће пријемник да изврши своје обавезе. Уступилац ће пријемнику

одговарати за накнаду штете уколико je уступљени уговор непуноважан. Одговорност за бонитет

(наплативост) може се посебно уговорити.

После уступања, главни дужник постаје пријемник, али ако je сам уступилац дао залогу, капару,

кауцију или се обавезао на плаћање уговорне казне, ова средства обезбеђења се не гace, с тим

што уступилац постаје супсидијарни дужник.

Приговори. Један од услова за пуноважност уступања уговора јесте и пристанак друте уговорне

стране да, уместо уступиоца, у облигациони однос ступи пријемник. Друга уговорна страна може

пријемнику да истакне све приговоре који су везани за уступљени уговор, нпр. приговор

неважности уговора или застарелости потраживања, као и приговоре које има из других

облигационих односа с пријемником, нпр. компензациони приговор.

39.

1.2.7. Упућивање (асигнација)

У савременом правном промету јавља се и потреба да се у сличној правној ситуацији не угаси

поверилачки положај лица које има обавезу чинидбе према дужнику, али чинидбу не врши лично,

већ преко трећег лица, a то je основна идеја установе упућивања, односно асигнације. Асигнација

може да послужи и као средство за убрзање правног промета, што je значајно за модерне

облигационе односе, јер се њоме могу угасити и две облигације. Асигнација може бити и средство

за обезбеђење кредитних односа, посебно краткорочних кредита, који су врло значајни у

савременим трговинским пословима, нпр. при куповини робе ради даље продаје, упутилац, као

купац, обезбеђује исплату робе продавцу (примаоцу упута), a преко своје пословне банке

(упућеника).

Упућивање (асигнација) je такав уговор којим упутилац (асигнант), овлашћује упућеника (асигната)

да за његов рачун изврши одређену чинидбу примаоцу упута (асигнатару), a истовремено

овлашћује асигнатара да чинидбу прими, и то у своје име и за рачун асигнанта. Чинидба која je

предмет асигнације пo правилу je везана за новчане трансакције, али се може односити и на друге

Docsity.com

заменљиве ствари. Однос између асигнанта и асигнатара заснива се на некој претходној

облигацији и назива се однос покрића, јер та претходна облигација je покриће за саму асигнацију,

ту лежи разлог, основ (кауза) саме асигнације. Како асигнатар прима одређени износ новца пo

налогу асигнанта, њихов однос се назива валутним. Валутни однос се најчешће заснива на

каузалном уговору (купопродаја, поклон, зајам и сл.). Однос између асигната и асигнатара има

одлике апстрактног правног посла, јер правни основ исплате, односно пријема дате престације

није могуће објаснити са становишта каузе.

Правна дејства упута (асигнације). Упућивање, односно асигнација формира троугао између три

субјекта, односно има такво правно дејство које подразумева троструки правни однос, и то

између:

1. примаоца упута (асигнатара) и упућеника (асигната),

2. примаоца упута (асигнатара) и упутиоца (асигнанта),

3. као и упутиоца (асигнанта) и упућеника (асигната).

(a) Однос између примаоца упута (асигнатара) и упућеника (асигната)

Прихват. - У начелу, између асигнатара и асигната не постоје међусобна права и обавезе, они нису

у облигационом односу. Асигнатар стиче право на захтев према асигнату тек када асигнат изјави

да прихвата асигнацију, односно тек када прихвати да за рачун асигнанта изврши неку престацију

асигнатару. Облигациони однос који се успоставља прихватом асигнације између асигнатара и

асигната јесте самосталан и одговара односу који се заснива апстрактним правним послом. После

прихвата асигнације опозив није допуштен, односно прихват асигнације се не може опозвати.

Приговори. - Правило је да асигнат може да истакне асигнатару само оне приговоре који се тичу

пуноважности прихватања, приговоре који се односе на садржину прихватања или садржину саме

асигнације, као и приговоре које асигнат има лично према асигнатару. Приговори које би асигнат

имао према асигнанту не могу се истаћи према асигнатару, јер асигнатар прима престацију не у

име асигнанта, већ самостално - у своје име.

Преношење. - Опште je правило да се асигнација може даље преносити. Асигнатар може да

пренесе упут на друго лице, a овај на следеће итд., нпр. пренос хартија од вредности. Асигнатар

je овлашћен да изврши пренос на другог чак и пре прихватања од асигната, a овај на следећег

итд. Изузетно, асигнација je непреносива ако je то утврђено у њеној садржини, или ако из

посебних околности случаја не произлази да je неподобна за пренос.

Застарелост. - Сва облигациона права подложна су застарелости. Уколико нешто друго није

предвиђено важи општи рок застарелости који у нашем праву износи десет година. To важи и за

облигационе односе у асигнацији. За право асигнатара да захтева испуњење од асигната

предвиђен je посебан, једногодишњи рок застарелости. Рок застарелости отпочиње да тече када

асигнат прихвати асигнацију, a ако га je он прихватио пре него што je достављен асигнатару, рок

отпочиње да тече у тренутку када je асигнатар примио прихват асигнације.

Docsity.com

(b) Однос између примаоца упута (асигнатара) и упутиоца (асигнанта)

Случај када je асигнатар поверилац асигнанта. У случају када je асигнатар асигнатов поверилац,

пo основу неке претходне облигације, поверилац није дужан да пристане на асигнацију коју му

предлаже дужник у циљу испуњења своје обавезе, јер то представља измену начина испуњења

обавезе, што није било предвиђено ни уговором, нити законом. Поверилац je дужан да без

одлагања извести дужника о одбијању асигнације, јер ће, у супротном, дужнику одговарати за

штету. Уколико пак поверилац прихвати асигнацију, сада у својству асигнатара, дужан je асигната

да позове на извршење асигнације. Асигнатар позива, у своје име, асигната да изврши асигнацију.

Асигнација није испуњење. - Да би се наведена претходна облигација између повериоца

(асигнатара) и дужника (асигнанта) угасила, потребно je да до заиста и дође. To значи да

асигнација, као форма за испуњење престације, не може сама пo себи, без фактичког испуњења,

да доведе до гашења облигације. Поверилац који je пристао на асигнацију учињену од његовог

дужника, може да захтева од асигнанта испуњење дугованог само ако није добио испуњење од

асигната о доспелости, тј. у време које je одређено асигнацијом. Другим речима, уколико

асигнација не успе, „стара" облигација остаје, јер се није угасила, те поверилац има право да од

дужника захтева испуњење одговарајуће престације редовним путем.

Дужност асигнатара дa обавести асигнанта. - Уколико асигнат одбије да да пристанак на

асигнацију, или одбије испуњење no захтеву асигнатара, или унапред изјави да неће да га

изврши, асигнатар je дужан да о томе одмах изве-сти асигнанта, јер ће, у супротном, одговарати

за штету коју асигнант претрпи. Одбијање асигната може бити основано или неосновано.

Одустанак асигнатара. - Асигнатар који није поверилац асигнантов и који не жели да се користи

асигнацијом може од ње одустати, чак и ако je већ изјавио да ће примити асигнацију, али je

дужан да о томе одмах обавести асигнанта.

Опозив овлашћења дат асигнатару. - Асигнант je лице које у асигнацији својим чињењем

обједињава сва три лица у асигнациони троугао. Асигнант je тај који својом изјавом воље иницира

престацију асигната асигнатару, односно овлашћује асигнатара да тражи извршење престације од

асигната. Отуда je логично да асигнант може и опозвати овлашћење које je сам издао асигнатару.

Ипак, то правило има изузетак, јер ако je асигнат дао овлашћење за асигнацију због испуњења

дуга или уопште у интересу асигнатара, не може га повући.

(c) Однос између упутиоца (асигнанта) и упућеника (асигната)

Однос између асигнанта и асигната назива се однос покрића. Правило je да je асигнат асигнантов

дужник и да зато прихвата да на његов захтев испуни одговарајућу престацију у корист

асигнатара. Могуће je да асигнант користи зајам који му даје асигнат, a могуће je и да асигнат

чини поклон асигнанту, a овај (асигнант) пак чини поклон асигнатару.

Docsity.com

Ако je асигнат дужник асигнантов. - Асигнат није дужан да прихвати асигнацију, чак иако je

дужник асигнанта. Од тог правила постоје два изузетка;

први, у случају када je асигнат обећао да ће прихватити асигнацију и,

други, када je асигнација издата на основу асигнатовог дуга асигнанту, у ком случају je асигнат

дужан да je изврши до износа тог дуга, ако му извршење асигнације није теже од испуњења

његовог дуга који има према асигнанту.

Опозивање овлашћења. - Асигнант може да опозове овлашћење које je асигнацијом дао асигнату.

То опозивање неће имати дејство ако je асигнат изјавио да прихвата асигнацију, као и у случају да

ју je већ извршио.

Поставља се питање какве правне последице изазива стечај асигнанта на овлашћење за асигнацију

које je он издао. Отварање стечаја над имовином асигнанта повлачи ex lege опозивање

асигнације. И овде постоје изузеци. Ако je асигнат, пре отварања стечаја, већ прихватио

асигнацију, као и када у тренутку прихватања није знао нити je могао знати за стечај, законски

опозив асигнације нема правно дејство.

(d) Смрт и лишење пословне способности

Смрт физичког лица или лишење пословне способности таквог лица не утиче на асигнацију.

(e) Асигнација у облику хартије на доносиоца

Правило je да су у асигнацији конкретно одређена сва три лица, у смислу да како асигнант, тако и

асигнат, али и асигнатар имају своје име и презиме, ако су физичка лица, односно назив установе

или предузећа, ако су у питању правна лица. Асигнација се може јавити и у облику који je

деперсонализован. Један од тих облика јесте и асигнација у облику хартије на доносиоца.

Да би се могла јавити у облику хартије на доносиоца, асигнација мора бити подобна за тај облик,

тј. треба да je правно могуће да конкретна хартија од вредности може да гласи на доносиоца, нпр.

обвезнице, чекови, и сл. Да би била подобна да гласи на доносиоца, асигнација мора бити у

писаном облику. Уколико je асигнација издата као хартија од вредности на доносиоца, сваки њен

ималац има према асигнату правни положај асигнатара. Сваки ималац асигнације сматра се, ex

lege, асигнатаром и има право да од асигната захтева извршење престације предвиђене

садржином такве хартије од вредности.

(f) Асигнација у облику хартије пo наредби

Асигнација у писменој форми која гласи на новац, на хартије од вредности или на заменљиве

ствари, може бити издата с клаузулом чинидбе „по наредби", уколико je асигнат лице које се бави

привредном (трговинском) делатношћу и ако предмет престације улази у оквир такве делатности.

Docsity.com

Када престација гласи на новац, асигнат je најчешће банка, a ако су посреди заменљиве ствари,

то су одговарајућа предузећа. Услови да би се асигнација могла издати у облику хартије од

вредности пo наредби јесу:

писана форма;

да асигнација гласи на новац, на хартије од вредности или на заменљиве ствари;

да се асигнат бави привредном (трговинском) делатношћу;

да предмет престације улази у оквир асигнатове привредне (трговинске) делатности.

У случају овог облика асигнације, сама хартија и право из хартије од вредности пo наредби

преноси се индосаментом.

ПРОМЕНЕ САДРЖИНЕ ОБЛИГАЦИЈЕ

40. ПРЕНОВ (НОВАЦИЈА)

Промена идентитета облигације не значи ништа друго до гашење старе и стварање нове

облигације. Правни инструмент промене садржине облигације при чему се стара гаси, a нова рађа

јесте пренов, односно новација.

Уколико се поверилац и дужник сагласе да постојећу облигацију замене новом и ако нова

облигација има различит предмет или различит правни основ (каузу), стара облигација се гаси, a

нова настаје. Новација je уговор између повериоца и дужника којим су уговарачи изразили намеру

да угасе постојећу и на њеном месту створе нову облигацију, при чему се разлика између старе и

нове мора јавити или у предмету или у каузи. Предмет je различит ако je измењена престација,

нпр. дужник, уместо предаје одређене ствари, преузима обавезу уздржавања од одређеног

чињења. Кауза je различита ако странке уговоре да ће дужник уместо продајне цене предати

повериоцу своју библиотеку или продавац одустане од захтева за исплату купопродајне цене.

He представља свака промена у облигацији уједно и новацију. Уколико поверилац и дужник

уговоре измене у погледу рока, места или начина испуњења, затим накнадни споразум о камати,

уговорној казни, обезбеђењу испуњења или о којој другој споредној одредби, као и споразум о

издавању нове исправе о дугу, све те измене се не сматрају новацијом.

Уговор je начелно неформалан, осим уколико за настанак нове облигације није предвиђена нека

посебна форма, нпр. уместо предаје купопродајне цене, уговори се предаја одређене

непокретности.

Новација се не претпоставља, јер je „претходна" облигација која „везује" повериоца и дужника

пуноважна и не може да престане на основу неке опште правне претпоставке. Новација

непосредно зависи од намере уговарача, јер ако нису изразиле намеру да стварањем нове угасе

ранију облигацију, тј. ако одсуствује animus novandi, и ранија и нова облигација постоје

паралелно.

Правно дејство пуноважне новације огледа се у престанку раније и настанку нове облигације.

Docsity.com

Престанком раније облигације престају средства која су служила њеном обезбеђењу, осим ако je

с јемцем или залогодавцем уговорено супротно, a престају и сва споредна права која су била

везана за ранију обавезу. Уколико je реч о солидарној облигацији, новацијом коју je поверилац

извршио с једним солидарним дужником ослобађају се и остали солидарни садужници, али ако су

поверилац и дужник ограничили новацију на део обавезе који долази на тог дужника, обавеза

осталих садужника не престаје, већ се смањује за тај део.

Један од услова за пуноважност новације јесте и да je ранија облигација била пуноважна и да није

већ била угашена. Уколико сама новација буде поништена, сматра се да je није било ab initio, што

има последицу да тзв. ранија облигација није престала да постоји, тако да су поверилац и дужник

и даље обавезани „старом" облигацијом.

Промена садржине облигације води престанку раније и истовременом настанку нове облигације.

Зато je новација установа на самом лимесу између промене и престанка облигације, јер колико се

може говорити о престанку раније облигације, толико се може говорити и о њеној трансформацији

у нову облигацију, при чему постоје, и правне ситуације када обе облигације, и „ранија" и „нова"

истовремено постоје. "Sve ima svoje, i vatra i led, u kap se spoje, i cemer i med... Sve ima svoje, vrlina i greh, tuge postoje da bi prizvale smeh..."

Ribica

Aktivni forumas

Postovi: 261

Pridružio se: 14 Mar 2009 16:56

Cash on hand: 99.00

[Donate]

Has thanked: 0 time

Have thanks: 0 time

•

•

•

•

Re: Obligaciono pravo - skripta - 229 pitanja

od Ribica » 10 Sep 2011 12:58

47. ПОВРЕДЕ У ОБЛИГАЦИОНИМ ОДНОСИМА

ДОЦЊА (MORA)

Docsity.com

Уколико дужник или поверилац касне са испуњењем, односно пријемом испуњења, ако не поштују

уговорени или законски рок, то има као последицу повреду облигације, што повлачи одређене

правне последице које чине садржину појма доцње.

Постоје две врсте доцње:

1. дужничка доцња, тј. доцња дужника и

2. поверилачка доцња, тј. доцња повериоца.

48.

1. Доцња дужника

Испуњење престације која je предмет облигације мора имати временску димензију, јер би у

супротном била неутужива. Зато дужник долази у доцњу када не испуни своју обавезу у року

одређеном за испуњење. Уколико рок није одређен, дужник долази у доцњу када га поверилац

позове да обавезу испуни, нпр. да плати дуг. Поверилац то може учинити усмено или писмено,

вансудском опоменом или започињањем неког поступка чија je сврха да се постигне испуњење

обавезе.

Три су услова да би дужник пао у доцњу:

1. Облигација мора бити цивилна. Цивилне облигације су утуживе, a правна могућност повериоца

да се обрати суду кондемнаторном тужбом и своје право оствари принудним путем јесте conditio

sine qua поп дужничке доцње.

2. Облигација мора бити доспела. Поверилац има право да од дужника захтева испуњење

престације, и то одмах, a дужник je обавезан да поступи пo таквом захтеву без одлагања. Рок за

испуњење може бити одређен правним послом или законом, a уколико то није случај, водиће се

рачуна о сврси посла, природи облигације и о другим околностима које евентуално упућују на

известан рок испуњења, али ако ниједан од ових елемената не постоји у конкретном случају, онда

поверилац може да захтева испуњење облигације одмах, као што, дужник може захтевати од

повериоца пријем испуњења без одлагања.

3. Поверилац мора да опомене дужника на његову дужност испуњења облигације, осим у

случајевима када je на основу правног посла или закона опомена непотребна.

Када je реч o двостранообавезним облигацијама, дужник неће пасти у доцњу уколико истакне

приговор неизвршења обавезе, јер поверилац није спреман да изврши своју противпрестацију.

Дужник неће пасти у доцњу ни у случају накнадне објективне немогућности испуњења (нпр.

уништење индивидуално одређене ствари која je требало да буде предата), јер у том случају

престаје облигација и отвара се питање одговорности за причињену штету. Дужник неће бити

одговоран уколико се утврди да се закашњење у испуњењу облигације не може приписати у

његову кривицу.

Када дужник падне у доцњу, последице су следеће:

Docsity.com

дужник сноси ризик случајне пропасти или оштећења ствари;

ако су у питању новчане облигације, почиње да тече затезна камата;

дужник сноси трошкове чувања ствари (нпр. трошкови складишта);

дужник ће бити обавезан да накнади повериоцу штету коју je претрпео услед неблаговременог

испуњења престације.

Поверилац има право да у време доцње дужника постави накнадни рок за испуњење. Уколико

дужник ни у овом року не испуни своју обавезу, поверилац може захтевати принудно извршење,

али може и одустати од облигације и захтевати накнаду целокупне штете.

49.

2. Доцња повериоца

Поверилац такође може пасти у доцњу. To ће бити случај када без основаног разлога одбије да

прими испуњење од дужника, односно другог овлашћеног лица, или га својим понашањем спречи.

Поверилац ће пасти у доцњу и кад je спреман да прими испуњење дужникове истовремене

обавезе, али не нуди испуњење своје доспеле обавезе, нпр. у синалагматичним уговорима.

Поверилац неће пасти у доцњу ако докаже да у време понуде за испуњење, или у време одређено

за испуњење, дужник није био у могућности да испуни своју престацију. Поверилац такође неће

пасти у доцњу уколико није потребно његово учешће у испуњењу дужникове обавезе.

Поверилачка доцња повлачи следеће правне последице:

престаје доцња дужника;

ризик случајне пропасти ствари или оштећења ствари прелази на повериоца;

престаје да тече камата;

трошкови чувања ствари прелазе на повериоца;

дужник стиче право на накнаду штете коју трпи због повериочеве доцње.

Поверилац има право да у време доцње дужника постави накнадни рок за испуњење и ако дужник

ни у овом року не испуни своју обавезу, поверилац може захтевати принудно извршење, али може

и одустати од облигације и захтевати накнаду целокупне штете. Поставља се питање да ли дужник

има право да одустане од облигације ако поверилац ни у накнадном року не прими испуњење? У

случајевима када je реч о предаји ствари, дужник има обавезу да положи дуговану ствар у судски

депозит и о томе извести повериоца. Уколико ствар није подобна да буде чувана у суду, дужник

може захтевати од суда да одреди лице код кога ће се положити дугована ствар. У трговинском

праву предаја јавном складишту има исто дејство као и полагање у судски депозит. У таквим

случајевима се облигација гаси, и то од тренутка полагања ствари у депозит. Уколико je у питању

облигација која се не може испунити без прихвата од повериоца, нпр. уговори intuitu personae,

могуће je да услед скривљеног неприхватања испуњења од повериоца и у накнадном року, дужник

одустане од облигације.

Docsity.com

41. ОБЕЗБЕЂЕЊЕ ОБЛИГАЦИЈА

Појам u врсте обезбеђења. - Имовина правног субјекта има двоструку функцију: гарантну и

прометну. Прометна функција омогућава савремени правни промет. Прометна функција je од

подједнаке важности како за повериоца, тако и за дужника. Гарантна функција има већи значај за

повериоца, јер она представља најопштије средство његовог обезбеђења. Најопштије средство

обезбеђења значи да имовина представља неку врсту опште залоге хирограферних поверилаца на

правима дужника, дакле гаранцију да ће дужник своју обавезу испунити.

Модеран убрзани промет подразумева и могућност драматичне промене у имовини дужника у

кратком року: од високосолвентног лица преко ноћи може постати презадужени дужник. To су

разлози због којих повериоци, нарочито када су у питању облигације веће вредности, захтевају и

додатна правна средства обезбеђења. Средства обезбеђења облигација имају за циљ

успостављање права првенства у намирењу потраживања оних поверилаца у чију су корист

уговорена. To право првенства може се односити на имовину дужника као целину или на одређени

део те имовине.

Према класичној подели, постоје две врсте средстава обезбеђења:

стварна, односно реална и

лична, односно персонална средства.

Стварна средства обезбеђења подразумевају стицање одређеног стварног права од стране

повериоца на дужниковој ствари. Стварна средства су: хипотека, залога, капара и кауција.

Лична средства обезбеђења подразумевају неку посебну, додатну гаранцију дужника или неког

трећег лица да ће обавеза дужника бити уредно извршена. Лична средства обезбеђења су:

уговорна казна, јемство, одустаница и солидарност дужника.

Према другом критеријуму, критеријуму титулуса, односно правног основа из кога потичу,

средства обезбеђења облигације могу бити уговорна, законска и судска.

Уговорна залога настаје сагласношћу воља (уговором) залогодавца и залогопримца.

Законска залога има свој основ непосредно у законском пропису.

Судска залога има свој титулус у правноснажној судској одлуци на основу које поверилац у

извршном поступку плени одређене ствари дужника, односно стиче одређена права на

дужниковим стварима. Судска залога je процесног карактера и зато се битно разликује од осталих

врста обезбеђења облигација.

СТВАРНА СРЕДСТВА ОБЕЗБЕЂЕЊА

1. Хипотека

Хипотека je заложно право на непокретностима, које je уписано у јавне књиге, с тим да предметна

Docsity.com

непокретност остаје у државини дужника.

2. Залога

Залога, односно ручна залога се конституише на покретним стварима, a те ствари морају бити

индивидуално одређене и непотрошне ствари. Залога се, ако није уговорено другачије, односи и

на припатке као и на прираштај ствари, али на плодове само док нису одвојени.

46.

3. Капара

Појам. - Уколико једна уговорна страна у тренутку закључења уговора да другој страни одређени

износ новца или извесну количину заменљивих ствари, као знак да je уговор закључен, тада je

реч о капари. Сматра се да je уговор закључен када je капара дата, осим уколико су сами

уговарачи предвидели што друго. Уколико није уговорено што друго, страна која je дала капару не

може одустати од уговора остављајући капару другој страни, нити друга страна може одустати од

уговора враћањем удвојене капаре. Уговарачи су слободни да у оквиру своје приватне аутономије,

не излазећи из поља принудних прописа, јавног поретка и добрих обичаја, капару модификују

према околностима случаја, a у складу са својим потребама. У пракси се капара користи као

средство обезбеђења облигација које настају из уговора о продаји.

Правна природа. - Капара je или посебна клаузула у оквиру уговора или се закључује као посебан

(споредан) уговор. Капара je реални уговор јер настаје актом предаје, али странке могу,

користећи своју приватну аутономију, да уговоре и што друго. Капара je споредни уговор јер њена

судбина зависи од главног уговора. Предмет капаре може бити предаја генеричне ствари,

непотрошне или потрошне.

Капара има двоструку функцију: она je пре свега доказ да je уговор закључен, али и средство за

обезбеђење извршења уговора. Капара учвршћује каузу уговора, јер у случају неизвршења

противпрестације давалац капаре je губи, a прималац враћа њен двоструки износ. До одлуке о

њеној крајњој судбини, капара се налази у државини примаоца. Она актом предаје прелази у

својину примаоца капаре, који je дужан да када се испуне законски услови врати исту количину и

квалитет примљених ствари.

Капара u неизвршење уговора. - Неизвршење (неиспуњење) уговора може бити потпуно или

делимично, a одговорност за неизвршење може сносити страна која je дала капару или страна

која ју je примила.

Када je реч о потпуном неиспуњењу уговора, a кривицу за то сноси страна која je дала капару,

друга страна може пo свом избору тражити испуњење уговора ако je то и даље могуће, или

захтевати накнаду штете, a капару урачунати у накнаду или вратити, или се пак задовољити

примљеном капаром. Уколико je за неиспуњење уговорне обавезе одговорна страна која je

Docsity.com

примила капару, друга страна пo свом избору може тражити испуњење уговора ако je то и даље

могуће, или тражити накнаду штете и враћање капаре, или пак тражити враћање удвојене капаре.

Aко je реч о делимичном неиспуњењу уговора, поверилачка страна није овлашћена да задржи

капару, већ може захтевати испуњење остатка обавезе и накнаду штете због задоцњења, или

тражити накнаду штете због непотпуног испуњења, с тим да се у оба случаја капара урачунава у

накнаду штете. Уколико се поверилац одлучи да врати делимично испуњену престацију и раскине

уговор, онда, ако je посреди страна која je дала капару, има право да захтева накнаду штете, a

капару да урачуна у накнаду или je врати, или да се задовољи примљеном капаром, a ако je у

питању страна која je примила капару, може захтевати накнаду штете и враћање капаре, или пак

захтевати враћање удвојене капаре.

Повраћај капаре. - Повраћај примљене капаре мора се извршити у неколико случајева:

ако странке споразумно одустану од уговора;

ако дође до неиспуњења уговора кривицом обе стране;

ако дође до неиспуњења уговора услед разлога за који не одговара ниједна страна;

уколико уговор буде поништен;

у случају испуњења уговора (када се капара или враћа, или урачунава у испуњење уговорне

обавезе).

Капара као одустаница. - Уколико je уз капару договорено право да се одустане од уговора, онда

се капара сматра као одустаница (пишманлук), тако да свака страна може одустати од уговора.

Ако одустане од уговора страна кo¬ja je дала капару, она je губи, a уколико je одустала страна

која je примила капару, она je враћа удвојену.

4. Кауција

Појам. - Кауција je врста залоге на покретној ствари. Објект кауције je најчешће новац, али могуће

je да буду и неке хартије од вредности. Кауција има двојаку функцију и може се јавити пре или

после закључења уговора: служи или

a) за обезбеђење закључења одређеног уговора или

б) за обезбеђење испуњења уговорне обавезе.

1. Aко се јавља пре закључења уговора, кауција треба да потврди озбиљност намере закључења

уговора у ситуацији када има више потенцијалних уговарача, нпр. када су у питању јавна

надметања (дражбе), аукције и слично.

2. Aко се јавља после закључења утовора, она тада има улогу обезбеђења извршења обавезе. To

су ситуације када продавац не може купцу да преда робу без одговарајуће амбалаже, a купац није

заинтересован да купи и амбалажу.

Правна природа. - Кауција je реални и споредни уговор, a и улоге су им врло сличне. Капара je

обострано средство обезбеђења извршења уговорних престација, a кауција једнострано. Кауција

ако се јавља пре закључења уговора, треба само да обезбеди или озбиљност намере учешћа

Docsity.com

потенцијалног купца на датом облику аукције, као и закључење уговора о продаји после успешног

надметања, или ако се јавља no закључењу уговора, она треба да гарантује споредну престацију

купца, a то je повраћај примљене амбалаже продавцу. Кауција представља средство једностраног

обезбеђења извршења обавезе купца. To даље значи да није могућа правна ситуација повраћаја

удвојене кауције.

ЛИЧНА СРЕДСТВА ОБЕЗБЕЂЕЊА

Лична средства обезбеђења су уговорна казна, јемство, банкарска гаранција, одустаница и

солидарност дужника.

43.

1. Уговорна казна

Појам. - Уговорна казна (poenale) je акцесорни уговор између повериоца и дужника којим се

дужник обавезује да ће повериоцу исплатити одређени новчани износ или прибавити другу

материјалну корист, уколико (дужник) не испуни своју неновчану обавезу или ако задоцни са

њеним испуњењем.

Уговорна казна се најчешће предвиђа ради заштите неког имовинског интереса.

Уговорну казну дужник пo правилу дугује после повреде своје обавезе.

Форма. - Форма уговорне казне je одређена на императиван начин, односно паралелизам форми

je законска обавеза. Форма овог уговора мора бити у складу са формом уговора из кога je настала

обавеза на чије се испуњење односи.

Правна природа. - Уговорна казна je акцесорни уговор. Он зависи од судбине неновчане

облигације због чијег обезбеђења je и настао. To значи да уколико се покаже да je наведена

неновчана облигација непуноважна, неће важити ни уговорна казна. Поверилац може захтевати

уговорну казну само у случају када je и сам уредно испунио своју обавезу или je спреман да je

уредно испуни, јер дужник може истаћи приговор неиспуњења уговора, те ће због акцесорности

отпасти и право повериоца на уговорну казну. Када застари главно (неновчано) потраживање,

застарелост ће обухватити и уговорну казну, у случају цесије са потраживањем ће на пријемника

прећи и споредна права, дакле и право повериоца на утоворну казну. Уговорна казна обезбеђује

неновчано потраживање и пошто je акцесорна, на уговорну казну се не примењују правила о

новчаним облигацијама чак и када je уговорена у новцу.

У теорији се истиче да je уговорна казна мешовите природе, с једне стране представља унапред

утврђен износ штете, a с друге, има пенални карактер који треба да учврсти, обезбеди испуњење

дужникове обавезе.

Права u обавезе. - Права и обавезе повериоца, односно дужника зависе од разлога због кога je

уговорна казна договорена, тј. да ли за случај неиспуњења или за случај задоцњења.

Docsity.com

а) Aко je уговорна казна предвиђена само за случај неиспуњења неновчане

обавезе, поверилац има facultas alternativa: или да захтева испуњење основне,

неновчане облигације или да захтева исплату, односно испуњење уговорне казне. Дужник не

може имати право избора као што га има поверилац, јер би тиме поништио то повериочево право.

б) Уколико je уговорна казна предвиђена за случај задоцњења, поверилац има право на

кумулативни захтев, тј. он може тражити како испуњење неновчане обавезе које je обезбеђено

уговорном казном, тако и исплату, односно испуњење и саме уговорне казне.

Висина уговорне казне. - Уговарачи су овлашћени да висину уговорне казне одреде пo свом

нахођењу: у укупном износу, у проценту, за сваки дан задоцњења или на други начин. To ипак не

значи да се може уговорити несразмерна висина уговорне казне. Дужник може да захтева

смањење износа уговорне казне.

Однос уговорне казне u накнаде штете. - Висина уговорне казне je минимум који поверилац може

захтевати. To значи да поверилац има право на исплату, тј. извршење уговорне казне и у случају

када није претрпео никакву штету, у случају када уговорна казна премаша висину претрпљене

штете. Ако je штета коју поверилац трпи већа од износа уговорне казне, он има право да захтева

разлику до потпуне накнаде штете.

Законом одређена накнада u уговорна казна. - Уколико je за неиспуњење обавезе или за случај

задоцњења са њеним испуњењем предвиђена нека законом одређена висина накнаде, a уговарачи

су предвидели и уговорну казну, онда поверилац нема право да захтева кумулативно и уговорну

казну и законом одређену накнаду, осим ако то самим законом није допуштено.

Ништавост уговорне казне. - Уговорна казна не сме бити у супротности са принудним прописима,

јавним поретком или добрим обичајима. Ништава je одредба уговора о уговорној казни за случај

раскида уговора, као и за случај да купац падне у доцњу са исплатом неког оброка цене. Уговорно

искључење могућности смањења уговорне казне такође je ништаво.

42.

2. Јемство

Јемство je лично средство обезбеђења испуњења дужникове престације које може бити уговорног

или законског карактера.

2.1. Уговорно јемство

Појам. - Уговором о јемству, јемац се обавезује према повериоцу да ће да испуни пуноважну и

доспелу престацију дужника уколико то овај не учини. Јемац je у ствари треће лице које прихвата

обавезу према туђем, a сада и свом повериоцу да ће испунити дужникову обавезу, и то под три

услова:

облигација мора бити пуноважна;

Docsity.com

обавеза дужника мора бити доспела;

дужник није испунио такву (пуноважну и доспелу) обавезу.

Треће лице које прихвата испуњење дужникове обавезе назива се јемац, a као синоними јављају

се и називи: споредни или акцесорни дужник. Дужник за кога јемац ставља лично обезбеђење

испуњења престације назива се главни дужник. Јемством, поверилац добија већу сигурност да ће

његово потраживање бити испуњено, јер уместо једне имовине, као опште гаранције испуњења

обавезе хирограферних дужника, сада обавезу обезбеђују две имовине: имовина главног дужника

и имовина акцесорног дужника (јемца).

За настанак пуноважног уговора о јемству довољно je да се сагласе поверилац и јемац. У пракси,

као јемци могу се јавити како правна, тако и физичка лица.

Правна природа. - Уговор о јемству je именован уговор. To je једнострано обавезан уговор, јер се

њиме јемац обавезује повериоцу да ће испунити одређену обавезу главног дужника, уколико то

овај не учини.

Уговор о јемству je акцесоран, јер његова кауза непосредно зависи од каузе основног, главног

уговора, уговора између повериоца и главног дужника. Судбина јемства зависи од правне судбине

основног уговора, тј. уговора између главног дужника и повериоца. Нпр. ништавост главног

уговора аутоматски повлачи и ништавост акцесорног, односно јемства, неутуживост no основу

главног уговора, повлачи и неутуживост јемства, јемац може да употреби пo правилу све

приговоре које би могао да употреби и главни дужник, јемство се не може уступити аутономно, тј.

без уступања облигације из главног уговора и слично.

Форма јемства. - Уговор о јемству мора бити сачињен у писаном облику, тј. јемац ће бити

обавезан да испуни престацију главног дужника ако то овај не учини само ако je изјаву о јемству

учинио писмено.

Способност за јемчење. - Јемац мора да има потпуну пословну способност. Јемац пo правилу јемчи

за пословно способног главног дужника. Ако се јемац обавезао да ће испунити обавезу главног

дужника који je пословно неспособан, одговараће повериоцу исто као јемац пословно способног

лица.

Предмет јемства. - Свака пуноважна облигација може бити обезбеђена јемством. Свака облигација

чија je садржина допуштена и могућа, како са становишта предмета, тако и са становишта каузе,

може бити и предмет јемчења. Јемство се може дати и када je облигација под допуштеним

модалитетима, као и за одређену будућу обавезу. Јемство се може дати и као обезбеђење

претходног јемства, тј. јемац може да јемчи и за обавезу неког другог јемца (јемчев јемац).

Кауза јемства. - Уговор о јемству нема за циљ заснивање самосталне облигације између

повериоца и јемца. Циљ овог уговора je обезбеђење потраживања које има поверилац према

главном дужнику, што значи да je кауза уговора о јемству зависна од каузе основне облигације,

облигације између главног дужника и повериоца.

Обим јемчеве одговорности. - Јемац je акцесорни дужник; он гарантује својом имовином

повериоцу испуњење обавезе главног дужника. Отуда je одговорност јемца ограничена пo обиму

Docsity.com

на висину обавезе главног дужника, односно висина обавезе главног дужника je максимална

висина обавезе јемца. To значи да je у питању релативна, и то ограничена корелација у

облигацији, јер јемац одговара целокупном својом имовином, али до висине вредности обавезе

главног дужника. Јемац одговара за испуњење целе обавезе главног дужника, осим ако из уговора

о јемству не произлази да je та обавеза мања. Цела обавеза главног дужника подразумева и

трошкове које je поверилац имао у циљу наплате дуга од главног дужника, затим повећање

обавезе услед доцње главног дужника или услед његове кривице, што значи да и ти трошкови

падају на терет јемца. На његов терет пада и уговорена камата, али само она која je доспела

после закључења уговора о Јемству.

Суброгација. - У тренутку када јемац намири потраживање повериоца које je овај имао према

главном дужнику, наступа ipso iure персонална суброгација, те јемац заузима положај повериоца.

Однос повериоца и јемца. - Правни односи између повериоца и јемца зависе пре свега од врсте,

облика јемства, тј. да ли je у питању супсидијарно (обично, просто) јемство или солидарно

јемство.

Уколико je у питању супсидијарно јемство, поверилац може да захтева од јемца испуњење

обавезе главног дужника тек пошто je у писаном облику позвао дужника да у одређеном року

испуни обавезу, пa овај то не учини. Уколико поверилац не поштује овај ред, јемац може да

истакне дилаторни приговор, тзв. beneficium ordinis, и суд ће одбити повериочев захтев.

Код солидарног јемства јемац, који се назива јемац платац, одговара повериоцу као главни

дужник за целу обавезу и поверилац може да захтева њено испуњење како од главног дужника,

тако и од јемца или од обојице истовремено. Солидарност се претпоставља у још једном случају.

Када постоји више јемаца који обезбеђују исту облигацију, без обзира на то да ли су јемчили

заједно, или се сваки од њих одвојено обавезао према повериоцу, они одговарају солидарно, осим

ако из уговора о јемству једног или неких од њих не произлази да je у питању супсидијарно

јемство.

Правни односи између повериоца и јемца зависе и од других околности. Тако, уколико je дужник

својом кривицом изгубио право на рок одређен за испуњење његове обавезе, поверилац није

овлашћен да од јемца захтева испуњење пре истека тог рока, осим ако из уговора о јемству не

произлази супротно решење. Могући су и неки изузеци од општег правила да je висина обавезе

главног дужника уједно и максимална висина обавезе јемца. Реч je о два изузетка, a оба случаја

односе се на „смрт" главног дужника:

први изузетак односи се на престанак правног лица услед стечаја,

a други на смрт оставиоца и ограничену одговорност за дугове његовог наследника.

Уколико се догоди стечај главног дужника, поверилац je дужан да пријави своје потраживање у

стечајну масу и да о томе обавести јемца, јер ће у супротном одговарати јемцу за штету.

Уколико je главни дужник био физичко лице пa умре пре намирења своје обавезе, она, будући да

су облигације пo правилу наследиве, прелази на његовог универзалног сукцесора - наследника.

Отуда и слично решење: јемац одговара за цео износ обавезе за који je јемчио и у случају када се

Docsity.com

од дужниковог наследника може захтевати непотпуни износ обавезе због смањене одговорности

наследника - до висине вредности наслеђене имовине.

Јемац може повериоцу уложити неке перемпторне или дилаторне приговоре, али се поставља

питање које. Пошто je јемац акцесорни дужник, логично je да он може повериоцу да истакне све

оне приговоре, перемпторне или дилаторне, које може истаћи и главни дужник, укључујући и

компензациони приговор. Јемац може да истакне повериоцу и своје личне приговоре које има

против њега, нпр. ништавост самог уговора о јемству, застарелост повериочевог потраживања

према њему. Ради заштите интереса јемца, Закон предвиђа да дужниково одрицање од улагања

приговора, као и његово признање повериочевог потраживања, нема правног дејства према јемцу.

Врло je значајно понашање повериоца, јер у неким ситуацијама поверилац може повредити

јемчева права, што за последицу може да доведе до јемчевог права на накнаду штете, a у неким

случајевима чак и престанак јемства.

а) Ослобођење јемца због повериочевог одуговлачења десиће се у случају

супсидијарног јемства када поверилац на захтев јемца, после доспелости потраживања, не захтева

испуњење обавезе од главног дужника, a у року од месец дана од учињеног позива.

б) Ослобођење јемца због напуштања гаранција догодиће се уколико поверилац напусти залогу

или које друго право којим je било обезбеђено испуњење његовог потраживања, или га изгуби

својом непажњом и тако онемогући

прелаз тог права на јемца.

Однос јемца u главног дужника. - Правни односи јемца и главног дужника имају неколико

сегмената.

У случају да je јемац испунио обавезу главног дужника коју je овај имао према повериоцу, то

значи да je јемац поступио у складу са пуноважним титулусом, али кауза тог испуњења упућује на

основни каузални однос између главног дужника и повериоца који je сада, путем суброгације,

прешао на јемца. To има за последицу да јемац има право да захтева од главног дужника накнаду

за предметно испуњење, као и припадајућу камату од дана исплате повериоцу све до намирења

његовог потраживања од стране главног дужника. Јемац има и право да захтева накнаду трошкова

насталих у спору са повериоцем од часа када je обавестио дужника о томе, као и накнаду

евентуално претрпљене штете.

Уколико je јемац закључио уговор о јемству са повериоцем, али са знањем или одобрењем

главног дужника, он има право, пре но што приступи намирењу повериоца, да захтева од главног

дужника обезбеђење, и то у следећим случајевима:

1) ако je дужник у доцњи, тј. ако није испунио обавезу о доспелости;

2) ако je поверилац поднео тужбу суду којом захтева испуњење јемством обезбеђене облигације;

3) ако je имовинско стање главног дужника знатно погоршано после закључења уговора о јемству.

У извесним случајевима јемац може изгубити своје право на накнаду од главног дужника. To ће се

догодити ако јемац без знања главног дужника испуни повериочево потраживање, јер тада главни

дужник може против јемца да употреби сва правна средства, укључујући и перемпторне

Docsity.com

приговоре, којима je у часу испуњења могао да одбије повериочев захтев. Ако јемац испуни

повериочево потраживање, али о томе не обавести главног дужника, пa и главни дужник испуни

своју обавезу према повериоцу, јер није знао да je обавеза већ намирена, онда јемац не може

захтевати накнаду од главног дужника.

Регрес. - У случају када има више јемаца, пa један од њих испуни повериочево потраживање,

такав јемац има право да од осталих сајемаца захтева сразмерну надокнаду.

Застарелост. - Када je у питању застарелост главног дуга, поставља се питање како се она

рефлектује на акцесорни дуг, тј. јемство.

Правило je да уколико застари главни дуг, застарева и акцесорни, тј. ако застари обавеза главног

дужника, застарева и обавеза јемца.

Прекид застарелости потраживања у односу на главног дужника има правно дејство и према

јемцу, али под условом да je до прекида дошло неком радњом повериоца у судском поступку

против главног дужника. Застој застарелости обавезе главног дужника нема дејства према јемцу.

2.2. Законско јемство

Законско јемство настаје непосредно на основу одредаба посебних закона (нпр. закони о банкама

и сл.).

Законско јемство настаје, нпр. када држава пружа обезбеђење за штедне улоге грађана код

банака. Ова врста јемства je најчешће ограничена пo обиму. Ha законско јемство се mutatis

mutandis примењују правила јемства које настаје на основу уговора.

3. Банкарска гаранција

Појам. - Банкарска гаранција je уговор којим се обавезује банка према примаоцу гаранције

(кориснику) да ће му за случај да му неко треће лице не испуни обавезу о доспелости, ту обавезу

измирити под условима наведеним у гаранцији. Банкарска гаранција може се дати како за

новчана, тако и за неновчана потраживања, али банка своју обавезу према кориснику увек

измирује у новцу (тзв. гарантовани износ, гарантована сума).

Банкарска гаранција je врло слична јемотву. Јемство не подразумева увек новчано испуњење од

стране јемца, док банкарска гаранција управо подразумева измирење обавезе, чак и када je

главна обавеза неновчана, од стране банке која je дала гаранцију увек у новцу.

Правна природа. - Банкарска гаранција je именован уговор. Банкарска гаранција je no правилу

акцесорна, јер корисник гаранције може да уступи ову гаранцију трећем лицу само заједно са

уступањем основне облигације коју гаранција обезбеђује.

Форма. - Банкарска гаранција мора бити издата у писаном облику.

Супергаранција. - Уколико je, поред банке која je издала банкарску гаранцију, и нека друга банка

потврдила обавезу из гаранције (издала супергаранцију), корисник може захтеве који произлазе

Docsity.com

из садржине банкарске гаранциједа поднесе било којој банци, дакле како оној која je издала

гаранцију, тако и оној која je издала супергаранцију, тј. која je потврдила банкарску гаранцију.

45.

4. Одустаница

Појам. - Одустаница je такво средство личног обезбеђења извршења уговора којим се овлашћује

једна уговорна страна, или обе, да одустане од уговора давањем одређеног износа новца или

друге имовинске вредности другој страни. Уговорени новчани износ или друга имовинска

вредност која овлашћује на одустанак од уговора назива се одустаница. Овлашћено лице на

коришћење одустанице има ius optionis: да изврши уговорену престацију или да преда одустаницу

изјављујући да одустаје од уговора. Учињени избор je дефинитиван.

Правна природа. - Одустаница je именован и акцесорни уговор. Кауза одустанице непосредно

зависи од каузе основног, главног уговора и она му даје смисао, тј. одсуство каузе или

недопуштена кауза основног уговора у потпуности обесмишљава одустаницу. Судбина одустанице

зависи од правне судбине главног уговора, нпр. ништавост главног уговора, повлачи и ништавост

одустанице. Одустаница ипак посредно учвршћује извршавање уговорних обавеза, јер страна која

одустаје треба да се одрекне дела своје имовине без икакве противнакнаде, што она свакако неће

учинити без озбиљног интереса за то, a друга страна ће се основано обогатити.

Правни односи уговарача. - Страна у чију je корист уговорена одустаница, тј. страна која има

право на одустанак од уговора, ако жели да искористи то своје право, мора приликом давања

изјаве о одустајању од уговора да, истовремено, испуни чинидбу која je предмет одустанице, нпр.

да преда одређени износ новца и када то учини, друга страна више нема право да захтева

извршење уговора.

Право на одустанак од уговора престаје кад страна у чију je корист уговорена одустаница отпочне

са испуњавањем своје уговорне обавезе или када прими испуњење обавезе друге уговорне

стране.

Рок. - Aко je уговором одређен рок до кога се може искористити одустаница (раскидни рок),

истеком тог рока право на одустанак се гаси. Ако рок није одређен, страна у чију je корист

уговорена одустаница може то право да искористи док не падне у доцњу, односно све док не

протекне рок одређен за испуњење уговорене престације.

Однос одустанице u капаре. - Код капаре, као и код одустанице, може се дати извесна количина

новца или других заменљивих ствари, с тим што се капара, да би уговор о капари уопште настао,

даје одмах, док се одустаница даје истовремено са изјавом да се одустаје од уговора. Ако се

одустаница да унапред, то je капара која се пo закону сматра одустаницом. Разлика између капаре

и одустанице, је у каузи споразума: капара се даје као знак да je уговор закључен и страна која je

дала капару не може одустати од уговора тако што ће препустити капару друтој страни, нити друга

страна може одустати тако што ће предати удвојену капару. Међутим, ако je уз капару уговорено

Docsity.com

право да се одустане од уговора, онда се капара ex lege сматра одустаницом. У таквом случају,

када се капара сматра одустаницом, свака страна може да одустане од уговора, и то на следећи

начин: ако одустаје страна која je дала капару, она je губи, a ако одустане страна која je капару

примила, она je враћа удвојену.

5. Солидарност дужника

Солидарност дужника (пасивна солидарна облигација) такође je средство личног обезбеђења

облигација и има сличности са другим средствима личног обезбеђења, нарочито са јемством и

утоворном казном. Код пасивне солидарне облигације поверилац je овлашћен да свој захтев упери

против било кога од солидарних дужника, с тим да лице, односно лица, према коме je захтев

управљен (туженик) мора испунити дуг у целини.

Када je у питању солидарно јемство, то je „права" пасивна солидарна облигација, јер јемац платац

одговара повериоцу исто као и главни дужник, дакле за обавезу у целини, с тим што поверилац

има право да захтева испуњење обавезе од било ког таквог јемца, од неких од њих или свих

заједно. У ствари, када више јемаца обезбеђује исту облигацију, постоји законска претпоставка да

je реч о пасивној солидарној облигацији, осим ако je уговором ова солидарност искључена.

Уговорна казна јесте споразумно, унапред одређена престација коју поверилац може да захтева од

дужника уколико дужник своју обавезу не изврши или je неуредно испуни. Код уговорне казне

никада нема солидарности и никада се не одговара за дуг у целини или у неком делу, већ je

одговорност вредносно ограничена управо на унапред одређену престацију дужника. "Sve ima svoje, i vatra i led, u kap se spoje, i cemer i med... Sve ima svoje, vrlina i greh, tuge postoje da bi prizvale smeh..."

Ribica

Aktivni forumas

Postovi: 261

Pridružio se: 14 Mar 2009 16:56

Cash on hand: 99.00

[Donate]

Has thanked: 0 time

Have thanks: 0 time

•

•

•

•

Docsity.com

Re: Obligaciono pravo - skripta - 229 pitanja

od Ribica » 10 Sep 2011 12:59

50. ПРЕСТАНАК ОБЛИГАЦИЈА (УОПШТЕ)

ПРЕСТАНАК (ГАШЕЊЕ) ОБЛИГАЦИЈА

Облигација je настала зато да би престала. Одређени скуп правнорелевантних чињеница доводи

до настанка облигације, одређени скуп таквих чињеница доводи, с друге стране, до престанка

облигације. Разлог настанка облигације јесте одређена чинидба која треба да задовољи

повериочев оправдани имовински интерес. Садржину облигације чине предмет и кауза, односно

средство и циљ. Када се циљ испуни, наравно, преко средства, садржина облигације нестаје,

односно гаси се, престаје. Облигација може престати и у случајевима одређеним законом, na и ex

lege. Свака облигација је временски ограничена. Судбина сваке облигације, no универзалном и

безизузетном правилу, је да престане гашењем, јер чак и у случају да ни поверилац ни дужник не

предузимају ништа, истеком законског рока застарелости, облигација престаје као цивилна

облигација, губи способност принудног остварења, односно гашења путем државне принуде у

извршном поступку и прелази у свет натуралних облигација, уз могућност само посредне санкције.

Облигација je настала како би кауза, преко предмета, била испуњена. Испуњењем, остварењем

каузе облигације, она престаје, гаси се. Застарелошћу се не остварује кауза облигације и зато се

она не гаси дефинитивно. Застарелост одузима облигацији непосред-ну принуду, дакле, делује

споља. Испуњење остварује циљ, каузу облигације и она се гаси изнутра, дефинитивно престаје.

To je уједно разлог због чега застарелост не гаси облигацију, већ je трансформише у природну

облигацију.

Престанак облигација који je имао посебан значај у римском праву, због строгих услова заштите

права, може се поделити на правнорелевантне чињенице које доводе до гашења облигације пo

самом праву (ipso iure) и оних које дужнику дају право на приговор (ope exceptionis). Закон

одређује опште правило о престанку: облигација престаје кад се испуни, као и у другим законом

одређеним случајевима, a престанком главне обавезе, гace се јемство, залога и друга споредна

права.

51.

1. Престанак облигације испуњењем (solutio)

Појам. - Kao што смо видели, облигација (obligatio) je „везала" дужника. Да би се „одвезао"

(solutus), дужник мора да изврши своју обавезу. Облигација je синалагма, односно она

подразумева узајамност. Узајамност je друго име за сам узрок облигације, a то je њена кауза.

Када једна страна своју обавезу изврши, a друга на то одговори извршењем своје обавезе, кауза je

остварена и тиме угашена, a облигација je престала испуњењем, односно исплатом. Отуда ако je

једна страна покушала да изврши своју обавезу, али je на путу дошло до пропасти предмета,

Docsity.com

облигација ће се угасити, али не испуњењем, већ услед немогућности испуњења.

Испуњење облигације, пo правилу, подразумева и одговарајуће учешће дужникове воље. Наиме,

као што су, нпр. за настанак уговора потребне слободна воља и намера за закључење (animus

contrahendi), a mutatis mutandis иста je ситуација и приликом измене и раскида уговора, поставља

се питање да ли je и приликом престанка облигације потребна намера испуњења (animus solvendi).

Намера дужника који предузима престацију треба да буде уперена на њено гашење. Такав став да

je испуњење ради гашења, у ствари, посебан вид двостраног правног посла, где дужник нуди

испуњење a поверилац треба да га прихвати, брањен je нарочито у старијој немачкој теорији.

A) Субјекти исплате. Будући да je у питању испуњење облигације, a облигација подразумева

повериоца и дужника, и исплата подразумева лице које исплаћује дуг (дужник, исплатилац) и

лице које прима исплату (поверилац).

Исплатилац (испунилац). - Исплату, пo правилу, врши дужник. Али исплатилац, односно испунилац

je шири појам, јер може да обухвати не само дужника већ и друга лица. Тако, обавезу, поред

дужника или његовог заступника, може да испуни и треће лице. Поверилац дужан да прими

испуњење од сваког лица које има неки правни интерес да обавеза буде испуњена, чак и кад се

дужник противи таквом испуњењу. Повериочева дужност да прими исплату, значи да уколико

одбије пријем, пада у доцњу (поверилачка доцња).

Исплата je акт располагања, a за располагање имовином потребна je пословна способност. To

значи да дужник, односно исплатилац мора имати пословну способност, јер у супротном, његов

законски заступник може да оспори исплату, односно захтева повраћај датог. Од тог правила

постоји изузетак. Испуњење обавезе од пословно неспособног лица биће пуноважно уколико су

испуњена два услова: ако je дуг несумњив и ако je доспео.

Правило да je поверилац дужан да прими испуњење и од трећег лица такође трпи изузетке.

Могуће je да су странке уговориле лично испуњење од дужника, a могуће je да испуњење intuitu

personae произлази из природе обавезе чињења или нечињења.

Постоје лица која имају правни интерес да испуне дужникову обавезу. To су нарочито јемци,

заложни повериоци и противници побијања код паулијанских тужби. У тим случајевима поверилац

може да прими исплату и без дужниковог знања, na и у случају дужниковог противљења. Ипак,

ако сам дужник, који не даје пристанак да трећи изврши исплату, понуди повериоцу испуњење, и

то одмах, поверилац мора да одбије испуњење од трећег и да прихвати дужникову исплату. To

даље значи да треће лице не може да изврши пуноважну исплату уколико се томе противе и

поверилац и дужник, али ако поверилац прими исплату и поред дужниковог противљења, дужан je

да исплатиоцу, на његов захтев, цедира потраживање које je имао према дужнику. У случајевима

када треће лице исплати дуг правило je да долази до персоналне суброгације.

Испуњење (исплата) са суброгацијом. - Испуњење (исплата) са суброгацијом je такво испуњење,

односно таква исплата која подразумева прелазак права с повериоца на исплатиоца (испуниоца),

дакле, новог повериоца, што подразумева гашење дужникове обавезе према (старом) повериоцу.

Исплата са суброгацијом није ништа друго до промена повериоца.

Docsity.com

Вољна суброгација. - Персонална суброгација може настати на основу уговора између дужника и

исплатиоца (испуниоца) који je закључен пре испуњења. Она може настати и у случају исплате

туђе обавезе и том приликом сваки исплатилац може с повериоцем уговорити, не само пре

исплате већ и приликом саме исплате, да исплаћени дуг сада пређе на њега, и то са свим или

само с неким споредним правима. У вољној суброгацији, прелазак права с повериоца на

исплатиоца настаје у тренутку самог испуњења.

Законска суброгација. - Законска суброгација подразумева неки правни интерес исплатиоца.

Правно заинтересована лица су свакако заложни повериоци. У случају да обавезу испуни лице које

има неки правни интерес, на њега прелази у тренутку испуњења, ex lege, повериочево

потраживање са свим споредним правима.

Б) Дејство. Уколико je исплата извршена у целини, обавеза дужника према повериоцу угасила се у

целини. Исплатилац преузима повериочева права према дужнику у целини, уз сва споредна права.

У случају делимичне исплате последице суброгације су модификоване. У случају делимичне

исплате дута, дужник има два повериоца, a на исплатиоца прелазе споредна права којима je

обезбеђено испуњење тог потраживања само ако нису потребна за испуњење остатка

повериочевог потраживања.

Лице које прима исплату (поверилац). — Дужник не може да изврши исплату било коме (трећем

лицу), јер се дуг према повериоцу тако неће угасити. Правило je да дужник мора да изврши

исплату овлашћеном лицу и то лице се назива лице које прима исплату, односно лице коме треба

извршити исплату, a то je поверилац, односно његов пуномоћник, затим лице овлашћено

уговором, или судском одлуком, или je законски заступник повериоца. Уколико je поверилац

пословно способно лице, дужник je обавезан да дуг испуни њему или његовом пуномоћнику пo

специјалном пуномоћју. Проблем се јавља ако je поверилац пословно неспособно лице. У том

случају дужник не може пуноважно да исплати дуг таквом лицу, јер оно није у стању да се стара о

својим интересима. Испуњење пословно неспособном повериоцу може ослободити дужника, али

само под условом да je било корисно за повериоца или се предмет испуњења већ налазио код

пословно неспособног повериоца.

Исплата, односно испуњење се мора извршити овлашћеном лицу без обзира на то да ли га je

овластио сам поверилац или накнадно одобрио, или je овлашћење засновано на судској одлуци.

Овлашћење повериоца, које претходи исплати, може бити засновано уговором или специјалним

пуномоћјем. To значи да су сви остали, тзв. трећа лица, неовлашћени за пријем исплате, односно

прихват испуњења. И од овог правила постоје изузеци, јер у одређеним случајевима се пo самом

закону гаси облигација иако je исплаћена трећем: ако би исплата била извршена подношењем

хартије од вредности на доносиоца или ако би исплата била извршена цеденту на основу цесије,

при чему дужник (цесус) није био обавештен о цесији.

Предмет испуњења. - Предмет испуњења je непосредно повезан са садржином облигације.

Садржина облигације подразумева њен предмет и каузу, јер извршење престације која

представља предмет облигације, има као последицу гашење разлога због кога je дужник

Docsity.com

обавезан. Исплата, односно испуњење се састоји у извршењу онога што чини садржину обавезе,

из чега следи да дужник не може исплатити, односно извршити нешто друго, као што ни

поверилац не може од дужника да захтева нешто друто. To даље значи да уколико je дужник

извршио нешто што није дуговао, нема ни гашења облигације, те je поверилац овлашћен да врати

примљено и да захтева чинидбу која представља предмет облигације. Ако обавеза има више

предмета, a дужник се ослобађа испуњењем само једног, у складу с правом избора, које припада

дужнику, облигација се и одређује тренутком неопозивог избора, те се рачуна да je облигација од

самог почетка једноставна и да je њен предмет ab initio био изабрана престација, те отуда и за

алтернативне облигације важи опште правило о исплати, односно испуњењу. Кад облигација има

један предмет, дужник се може ослободити обавезе дајући неки други одређени предмет, дакле,

у факултативним облигацијама ситуација je нешто другачија. У факултативним облигацијама

поверилац je овлашћен да захтева само и управо тај предмет који чини део садржине облигације,

али дужник може и другим предметом да испуни обавезу и тако угаси облигацију.

Поверилац je овлашћен да захтева потпуно испуњење, односно има право да одбије делимично

извршење, осим ако природа облигације не налаже другачије решење.

Замена испуњења (datio in solutum). - Правило je да облигација не може да се угаси тако што ће

дужник извршити неку престацију повериоцу која није обухваћена садржином те облигације.

Међутим, како je једно од два основна начела приватног, пa тиме и облигационог права приватна

аутономија, облигација ће бити угашена уколико поверилац у споразуму с дужником прими нешто

друго уместо онога што му се дугује. Њихов споразум je изменио предмет облигације (измењена

je дугована престација), али je кауза остала непромењена (извршење обавезе друте стране).

У случају замене испуњења, дужник одговара исто као продавац како за материјалне, тако и за

правне недостатке ствари дате уместо онога што je дуговао.

Давање paди испуњења, односно исплате. - Давање ради испуњења, односно предаја ради

продаје постоји када дужник преда повериоцу неку ствар или неко право да их прода и да из

примљеног износа наплати своје потраживање. Облигација не престаје у тренутку давања ради

продаје, односно предаје ради продаје, већ у тренутку када се поверилац из примљеног износа

наплати.

52.

2. Исплата новчаних обавеза

Пошто je новац посебна врста генеричних ствари, правило je да се исплаћује према броју

новчаних јединица. Ипак, новац није обична генерична ствар, јер у себи садржи одређену

вредност која се мање или више, брже или спорије мења, због чега се, у одговарајућој мери,

мора уважити и теорија новчаног валоризма. Изменама Закона о облигационим односима 1993.

године одступљено je од тврдог схватања новчаног номинализма, тако да je данас могуће

исплаћивати у домаћем новцу, и то према курсу који важи у тренутку исплате, ако je новчана

облигација гласила на страну валуту или je садржала златну клаузулу.

Docsity.com

Урачунавање испуњења, односно исплате (импутација). - Догађа се да дужник дугује више

истородних обавеза повериоцу, али како није у стању да намири сва потраживања, поставља се

питање које су се облигације угасиле уколико дужник само делимично изврши своју обавезу, a

није се с повериоцем споразумео о редоследу урачунавања.

Kада je дужник исплатио део главнице дуга који има пo више основа према повериоцу, a о реду

урачунавања исплате нема споразума, импутација ће се извршити оним редом који одреди

дужник, најкасније приликом испуњења.

Уколико дужник није дао изјаву о реду урачунавања исплате, обавезе се намирују редом

доспелости сваког конкретног потраживања (prior tempore potior iure).

Ако су поједина потраживања доспела истовремено, прво се намирују она која су најмање

обезбеђена, a ако су обезбеђена подједнако, прво се намирују она које су дужнику на највећем

терету.

У случају да се на овај начин не може утврдити редослед урачунавања (обавезе једнаке), као

критеријум импутације узеће се ред њиховог настанка, a ако су истовремено настале, исплата ће

се распоредити на све обавезе сразмерно њиховим износима.

Ако дужник, поред главнице, дугује и камате и трошкове, импутација се врши тако што се прво

отплаћују трошкови, затим камате и на крају главница.

Време испуњења, односно исплате. - Престација подразумева и временску димензију, дакле

време испуњења, односно исплате, a то je рок доспелости. Који je то час када поверилац има

право да од дужника захтева његово понашање утврђено и засновано садржином облигације? Рок

доспелости, као одређени протек времена, односно одређени и извесни тренутак у времену може

бити утврђен на основу воље субјеката, односно правним послом, a може бити одређен законом

или судском одлуком.

Уколико je рок одређен правним послом или посебном законском одредбом, примениће се

правила о рачунању времена. Рок одређен у данима почиње да тече првог дана после догађаја од

кога се рок рачуна, a завршава се истеком последњег дана рока; рок одређен у недељама,

месецима или годинама завршава се оног дана који се пo имену и броју поклапа с даном настанка

догађаја од кога рок почиње да тече, a ако таквог дана нема у последњем месецу, крај рока пада

последњег дана тог месеца; ако последњи дан рока пада у дан када je законом одређено да се не

ради, као последњи дан рока рачуна се следећи радни дан; почетак месеца означава први дан у

месецу, средина значи петнаести дан, a крај je последњи дан у месецу, под условом да нешто

друго не произлази из намере странака или природе правног посла, односно конкретног

облигационог односа.

Aко рок није одређен, a сврха правног посла, природа обавезе и друге околности не захтевају

известан рок за испуњење, поверилац може одмах да захтева испуњење обавезе, односно

исплату, a дужник са своје стране може захтевати од повериоца да одмах прими испуњење,

односно исплату.

Уколико je одређивање рока остављено једној страни, односно било повериоцу или дужнику a

Docsity.com

овлашћеник не одреди тај рок ни после опомене, супротна страна може да захтева од суда да

одреди примерени рок за исплату, односно испуњење.

Шта ако дужник жели да испуни облигацију, односно исплати дуг пре рока? Закон посебно уређује

питање испуњења пре рока.

Кад je рок уговорен искључиво у интересу дужника, он има право да испуни обавезу пре

уговореног рока, али je дужан да обавести повериоца о таквој својој намери, с тим што мора да

пази да то не буде у невреме.

Уколико није реч о случају да je рок уговорен искључиво у интересу дужника, a дужник понуди

исплату пре рока, поверилац може да одбије да прими испуњење. Ипак, поверилац у таквом

случају може да прихвати исплату, али може да задржи право на накнаду штете, с тим да о

задржавању овог права мора одмах да обавести дужника.

Да ли поверилац има право, макар изузетно, да захтева испуњење пре рока? Поверилац има право,

штитећи свој интерес, да захтева испуњење, односно исплату пре рока, у три случаја:

1. ако му дужник није дао обећано обезбеђење;

2. ако на повериочев захтев дужник није допунио обезбеђење које je смањено без повериочеве

кривице;

3. ако je рок уговорен искључиво у његовом интересу.

У одређеним случајевима исплата новчаних обавеза Закон предвиђа посебна правила. To су три

групе случајева.

1. Прва се односи на плаћања која се врше посредством банака или других организација у којима

се води рачун повериоца. Приликом таквих исплата сматра се да je дуг измирен кад банци, стигне

новчана дознака у корист повериоца или налог (вирман) дужникове банке.

2. Друга обухвата случај када je уговором предвиђено плаћање преко поште. Тада се

претпоставља да постоји сагласност странака да je уплатом износа дуга пошти, дужник измирио

своју обавезу према повериоцу.

3. Трећа група претпоставља исплату чековном уплатницом на одређени рачун и може се

заснивати или на уговору, или на посебном пропису. У таквом случају се претпоставља да су се

стране сагласиле да je исплата извршена у тренутку када дужник уплати дуговани износ чековном

уплатницом у корист означеног рачуна.

Место испуњења, односно исплате. - Место испуњења такође има одређени значај у облигационом

праву. To je место где je дужник обавезан да испуни обавезу, односно место где je поверилац

дужан да прими дужникову чинидбу, односно престацију. Постоје две врсте правила: за неновчане

и за новчане облигације.

За неновчане облигације Закон предвиђа „Општа правила". Дужник je обавезан да испуни

престацију, a поверилац да je прими у месту које je одређено правним послом или законом. Када

место испуњења није одређено, Закон прописује да се испуњење врши у месту у коме je дужник у

време настанка обавезе имао своје седиште, односно пребивалиште, a у недостатку

пребивалишта, своје боравиште. За случај да je дужник правно лице које има више јединица у

Docsity.com

разним местима, као место испуњења сматра се седиште јединице која треба да изврши радње

неопходне за испуњење обавезе, али под условом да je повериоцу та околност при закључењу

уговора била позната или морала бити позната.

Новчане обавезе се испуњавају, односно исплаћују у месту у коме поверилац има седиште,

односно пребивалиште, a у недостатку пребивалишта, релевантно je боравиште. Уколико се

исплата врши вирманом, новчане обавезе се исплаћују у седишту организације у којој се воде

повериочева новчана средства.

Доказивање испуњења, односно исплате. - Приликом испуњења своје обавезе, односно исплате

дуга, дужник има право да захтева од повериоца одговарајући доказ о томе. У том смислу Закон

уређује питање признанице и обвезнице.

Признаница. - Када дужник, или друго лице уместо дужника, испуни облигацију, стиче право да

захтева да му поверилац о томе изда признаницу о свом трошку. To значи да уколико поверилац

одбија да изда признаницу, дужник може предмет своје престације, нпр. одређени износ новца,

да положи (депонује) у суду. Ово правило важи само за лица која су непосредно извршила

престацију, односно исплатила дуг.

Признаница из чије садржине произлази да je извршена потпуна исплата главнице, носи законску

обориву претпоставку да су исплаћене и камате, и судски, и други трошкови, наравно, уколико их

je било. Оборива законска претпоставка у корист дужника постоји и у случају ако дужник

повремених давања, као што су закупнина или друга потраживања која се повремено

обрачунавају, поседује признаницу да je исплатио доцније доспело потраживање.

Враћање обвезнице. - Пошто дужник испуни своју обавезу у потпуности, има право да од

повериоца, поред признанице, захтева и повраћај обвезнице. Уколико поверилац из било ког

разлога није у могућности да врати обвезницу, дужник има право да захтева од повериоца предају

јавно оверене исправе да je обавеза престала. У случају да je дужнику враћена обвезница,

законска je оборива претпоставка да je обавеза у потпуности испуњена. Ако je дужник само

делимично испунио обавезу, има право да захтева да се сразмерни део испуњења забележи на

обвезници.

53.

3. Престанак облигације полагањем и продајом дуговане ствари

Престанак облигације полагањем у депозит или продајом дутоване ствари спада у гашење

облигације испуњењем. Ово je специфична врста испуњења, која je и у Закону посебно уређена.

Престанак облигације полагањем дуговане ствари у суду – У случајевима када је поверилац у

доцњи, или је непознат, или је непознато пребивалиште и боравиште повериоца, или када је

пословно неспособан, а нема заступника, дужник је овлашћен да своју обавезу испуни тако што ће

дуговану ствар за повериоца предати суду. Исто важи и за трећа лица. Уколико је познато

Docsity.com

пребивалиште, дужан је да га обавести о полагању ствари у депозит. Депозит ће се извршити у

стварно надлежном суду у месту испуњења, осим ако разлози економичности или природа посла

захтевају полагање у месту налажења ствари. Дужник ће бити обавезан да повериоцу накнади

штету ако ју је овај претрпео због полагања депозита у други, месно ненадлежан суд.

Предаја дуговане ствари на чување другом лицу – Ако је ствар неподобна за чување у судском

депозиту, дужник може да захтева од суда да одреди лице коме ће се предати ствар на чување о

трошку и за рачун повериоца.

Пошто је дужник положио ствар, он има право и да је подигне из депозита, али је обавезан да о

томе обавести повериоца. Ако дужник узме натраг положену ствар, сматра се да није ни била у

депозиту, а његови садужници и јемци остају у обавези. Право дужника на повлачење ствари из

депозита престаје у три случаја:

1. када дужник изјави суду да се одриче права на повлачење депоноване ствари

2. када поверилац изјави да прима положену ствар

3. када буде утврђено правоснажном одлуком да полагање испуњава услове уредног испуњења.

Дејство полагања у депозит – Полагање дуговане ствари у депозит има следећа дејства:

1. дужник се ослобађа обавезе

2. дужничка доцња престаје

3. ризик случајне пропасти или оштећења ствари прелази на повериоца

4. у новчаним облигацијама престаје да тече камата.

Предаја ствари повериоцу – Суд ће предати повериоцу положену ствар под условима које је

дужник поставио.

Трошкови депозита. - Трошкове полагања у депозит, које je пуноважно и није опозвано, сноси

поверилац, уколико ти трошкови прелазе висину трошкова испуњења које je обавезан да сноси

дужник.

Продаја уместо полагања ствари. - Могуће je да je дугована ствар неподобна за чување, или су за

њено чување или одржавање потребни трошкови који су у несразмери с њеном вредношћу. У

таквим случајевима дужник може продати ствар на јавној продаји у месту одређеном за

испуњење, или неком другом месту ако je то у интересу повериоца, a износ новца који je

постигнут на јавној продаји, пo одбитку трошкова продаје, положиће у суду тог места.

Уколико ствар има текућу цену, или je мале вредности у односу на трошкове јавне продаје,

дужник je може продати без јавне дражбе, из тзв. слободне руке. Ако ствар може брзо пропасти,

или се покварити, дужник je обавезан да je прода без одлагања и на најпогоднији начин.

Дужник je у обавези да обавести повериоца о намераваној продаји, a пo извршеној продаји,

дужник мора да обавести повериоца о постигнутој цени и њеном полагању у суду.

Продаја ради покрића трошкова чувања. - Ако трошкови чувања не буду исплаћени у разумном

року, суд ће, на тражење чувара, наредити да се ствар прода и одредити начин продаје. Од

износа добијеног продајом одбиће се трошкови продаје и чувања, a остатак, који треба да

припадне повериоцу, положиће се у судски депозит.

Docsity.com

4. Остали начини престанка облигација

54.

4.1. Пребијање (компензација)

Појам. - Пребијање, односно компензација представља начин гашења облигација пребијањем

престација између повериоца и дужника. И у оним случајевима када се у потпуности не угасе све

облигације, јер су различите no обиму, компензација представља поједностављење облигационих

односа, јер увек гаси мање потраживање.

Дужник може пребити потраживање које има према повериоцу са повериочевим потраживањем

које он (поверилац) има према њему (дужнику). Да би се то могло остварити у конкретном

случају, потребно je да се испуне одређени услови:

a) да оба потраживања гласе на новац или друге заменљиве ствари истог рода и исте каквоће

(квалитета);

б) да су оба потраживања доспела;

в) да се да компензациона изјава;

г) да су потраживања узајамна; и

д) да су потраживања компензабилна.

а) У пракси je најчешће пребијање новчаних потраживања, али могуће je,

нарочито код правних лица, дакле у трговинском праву, и пребијање престаци-

ја генеричних ствари .

б) Оба потраживања морају бити доспела, јер ако je једно недоспело, заинтересована страна

може истаћи дилаторни приговор и суд мора одбити тужиочев захтев.

в) За настанак компензације нужно je да једна страна да изјаву другој да врши пребијање

потраживања, с тим да после овакве изјаве пребијање има ретроактивно дејство, тј. узима се пo

закону да je настало оног тренутка када су се стекли законски услови. Постоји један изузетак када

заинтересовано лице не да благовремено изјаву о пребијању, пa његово

потраживање застари.

г) Облигација делује релативно, inter partes. Могу се пребијати само узајамна потраживања

повериоца и дужника у њиховим облигационим односима, где се обе стране појављују како у

активној (поверилачкој), тако и у пасивној (дужничкој) улози. Отуда дужник не може да изврши

пребијање свог дуга према повериоцу, са потраживањем његовог (дужниковог) јемца према

повериоцу, јер у облигацији између (дужниковог) јемца и (дужниковог) повериоца, где je

(дужников) поверилац у ствари јемчев дужник, сам дужник je треће лице. Међутим, сасвим je

другачија правна ситуација када су испуњени законски

услови за компензацију потраживања између повериоца и дужника, пре чему

je повериочево потраживање обезбеђено јемством. У том случају, јемац je овлашћен да изјави да

Docsity.com

врши пребијање.

д) Да би пребијање било пуноважно, потраживања морају бити компензабилна, тј. не сме

постојати нека законска сметња која, и поред испуњења свих

осталих услова, искључује пребијање. Закон таксативно наводи која су потраживања

некомпензабилна:

потраживања која су незаплењива;

потраживања ствари или вредности које су дужнику биле дате на чување, или на посуду, или које

e дужник узео бесправно или их бесправно задржао;

потраживања настала амерним проузроковањем штете;

потраживања накнаде штете причињене штећењем здравља или проузроковањем смрти;

потраживања која потичу из законске обавезе издржавања;

потраживање које je доспело тек пошто je треће лице ставило забрану на повериочево

потраживање према дужнику.

Могућно je и вољно искључење компензације. To je случај када су странке, користећи приватну

аутономију, својим уговором искључиле компензацију.

Пребијање u залога. - Када се испуне законски услови за компензацију, лице које je дало залогу

ради обезбеђења туђе обавезе има право да захтева од повериоца повраћај заложене ствари.

Застарело потраживање. - Застарело потраживање у начелу није подобно за пребијање. Ако су

услови за компензацију настали пошто je једно од потраживања застарело, пребијање не настаје

ако дужник застарелог потраживања истакне приговор застарелости.

Дуг се може пребити застарелим потраживањем под условом да то потраживање није било

застарело у тренутку када су се стекли законски услови за пребијање, што значи да ће

компензациона изјава у том случају имати ретроактивно дејство.

Компензација u цесија. - Уколико je поверилац уступио своје потраживање, поставља се питање:

да ли цесус, као дужник уступљеног потраживања, може пребити свој дуг потраживањем које je

имао према цеденту (преносиоцу, уступиоцу) у односу на цесионара (пријемника)?

Aко je дужник без резерве дао изјаву пријемнику да пристаје на уступање, онда није овлашћен да

врши компензацију.

Уколико je цедирано потраживање уписано у јавне књиге, дужник може да изврши компензацију

према пријемнику, али само ако je његово потраживање уписано код уступљеног потраживања

или ако je пријемник, при закључењу уговора о цесији, био упознат о постојању тог цесусовог

потраживања.

Дужник уступљеног потраживања je овлашћен да, према пријемнику, изврши компензацију оних

потраживања која je до тренутка нотификације (обавештења о цесији) могао пребити и према

уступиоцу.

Урачунавање пребијањем. - У случају када између лица постоји више копензабилних облигација,

пребијање се врши пo правилима за импутацију, тј. за урачунавање испуњења.

Врсте компензације. - Титулус компензације може бити уговор, непосредно законски пропис или

Docsity.com

судска одлука, отуда и три врсте компензације: уговорна, законска и судска.

Уговарачи могу својим споразумом да, у складу са законским прописима, изврше пребијање својих

узајамних потраживања.

Законска компензација се врши под условима и на начин како je то већ изложено.

Судска компензација се јавља када туженик у парници истакне компензациони приговор тужиоцу и

суд, оцењујући законске услове, такав приговор усвоји.

55.

4.2. Отпуштање дуга

Појам. - Отпуштање, опроштај дуга je начин престанка цивилне облигације на основу изјаве воље

повериоца којом обавештава дужника да неће тражити испуњење облигације, a дужник се са тим

сагласи. Отпуштање дуга je двострани правни посао, уговор између дужника и повериоца, где je

нужна сагласна изјава воља о одрицању од противнакнаде повериоца и прихватање такве intentio

liberalis дужника. Изјава дужника може бити учињена и прећутно, али уколико нема сагласности

дужника, у питању je једнострана изјава воље повериоца да неће захтевати испуњење облигације.

Правило je да поверилац врши појединачно отпуштање дуга, тј. да се отпуст дуга односи на

конкретну облигацију. Могуће je да поверилац има више потраживања према дужнику и да изврши

тзв. опште отпуштање дугова.

Поверилац може, с обзиром на правило ко може више, може и мање, да отпусти дуг у целини

(потпуни отпуст) или делимично (делимични отпуст).

Правна природа. - Уговор о отпусту дуга најчешће je један од облика поклона: intentio liberalis

повериоца je у ствари animus donandi. Ипак, intentio liberalis повериоца може се заснивати и ван

сфере доброчинства, нпр. поверилац отпушта мањи дуг како би дужник у краћем року испунио

своју већу обавезу и сл.

Отпуштањем дуга, облигација није „сагорела испуњењем", те тако дефинитивно престала. Кауза

на етичком плану и даље држи облигацију, али она више није снабдевена државном принудом.

Отпустом дуга облигација престаје бити цивилна и прелази у натуралне облигације. Нпр.

поверилац je у тешким временима за дужника извршио опроштај дуга, али када се ситуација

окренула, na je поверилац запао у тешкоће a дужник постигао знатне успехе у послу, дужник

врати повериоцу опроштени дуг, он неће имати право касније да захтева реституцију због правно

неоснованог обогаћења, јер ово испуњење није било sine causa. Напротив, дужник je испунио

своју моралну дужност.

Форма. – Закон предвиђа правило да уговор о отпуштању дуга не мора бити у форми у којој je

закључен правни посао из кога je облигација настала.

Отпуштање дуга u средства обезбеђења. - Поставља се питање: какве правне последице има

враћање залоге дужнику од стране повериоца или отпуштање дуга јемцу, да ли то уједно значи и

гашење облигације?

Docsity.com

Враћање залоге или одрицање од других средстава којима je било обезбеђено испуњење

облигације, не значи повериочево одрицање од права да тражи њено испуњење. Поверилац може

бити мотивисан да врати залогу дужнику управо зато да би дужник, користећи и предмет залоге,

што пре испунио облигацију.

Отпуштање дуга јемцу не ослобађа главног дужника, али отпуштање дуга главном дужнику

ослобађа јемца, што je логично с обзиром на акцесорност јемчеве обавезе. Уколико има више

јемаца a поверилац ослободи само једног од њих, остали јемци остају у обавези, али се њихова

престација смањује за онај део који отпада на јемца коме je дуг отпуштен.

56.

4.3. Престанак облигације услед смрти стране у облигационом односу

У модерним правним системима права и обавезе страна из облигационог односа, прелазе на

њихове универзалне сукцесоре. У неким ситуацијама, смрт субјекта облигације представља узрок

њеног престанка. У личним облигацијама није довољно само да оне буду уредно исггуњене, већ je

од значаја ко испуњава престацију. Ако je уговор закључен с обзиром на лична својства

утоворника (intuitu personae), престацију може да испуни само дужник лично, нпр. обавеза из

уговора о заступању престаје у случају смрти пуномоћника. У другим ситуацијама, природа

престације je таква да само одређени поверилац може да прими испуњење, нпр. престанак

обавезе стипендирања у случају смрти стипендисте или гашење обавезе плаћања новчане ренте

досуђене на име накнаде штете у случају смрти оштећеног.

57.

4.4. Престанак облигације услед протека времена u отказом

Протек времена може утицати на престанак облигационог односа. Трајне облигације престају

протеком времена које je одређено за њихово трајање. Време трајања облигација могуће je

одредити уговором, тестаментом, законом и судском одлуком. Ако време трајања облигације није

одређено ни на један од наведених начина, трајна облигација може престати и отказом једне

стране. Такво овлашћење да се једностраном изјавом воље изазове престанак трајног

облигационог односа представља преображајно право (правну моћ). Воља за прекид дуговинског

односа мора бити јасно исказана. Обавештење о отказу мора се на одговарајући начин доставити

другој страни, али je сам отказ неформалан ако закон или стране у облигационом односу нису

другачије предвиделе.

Облигациони однос престаје отказом за убудуће, што значи да се обаве-зе које су доспеле пре

престанка облигације морају извршити. Отказ не мора бити образложен, али се не може дати у

невреме. Стране могу уговорити отказни рок, али и то да њихов однос престаје када отказ буде

достављен друтој страни. Ако отказни рок није одређен уговором, дуговински однос престаје пo

Docsity.com

истеку рока одређеног законом или обичајем, односно истеком примереног рока.

58.

4.5. Престанак облигације на основу судске одлуке и на основу самог закона

Права и обавезе из облигационог односа могу престати и на основу судске одлуке. Тако

издржавање може да престане ако поверилац.издржавања стекне довољно средстава за

издржавање, осим у случају када je малолетник; када дужник изгуби могућност да даје

издржавање или оно за њега постане очигледно неправично, осим ако je поверилац малолетник.

Обавеза издржавања може престати и ако супружник поверилац издржавања склопи нови брак,

односно ванбрачну заједницу.

4.6. Престанак облигације на основу самог закона

Наредба закона може такође бити основ гашења облигације. Тако, нпр. права и обавезе из уговора

о раду престају независно од воље запосленог и послодавца: ако запослени због издржавања

казне затвора мора да буде одсутан са рада дуже од шест месеци - даном ступања на издржавање

казне; ако му je изречена мера безбедности, васпитна или заштитна мера у трајању дужем од

шест месеци и због тога мора да буде одсутан са рада - даном почетка примењивања те мере; у

случају престанка рада послодавца, у складу са законом. "Sve ima svoje, i vatra i led, u kap se spoje, i cemer i med... Sve ima svoje, vrlina i greh, tuge postoje da bi prizvale smeh..."

Ribica

Aktivni forumas

Postovi: 261

Pridružio se: 14 Mar 2009 16:56

Cash on hand: 99.00

[Donate]

Has thanked: 0 time

Have thanks: 0 time

•

•

•

•

Re: Obligaciono pravo - skripta - 229 pitanja

Docsity.com

od Ribica » 10 Sep 2011 13:02

ПОЈАМ И ПРАВНА ПРИРОДА УГОВОРА

59.

1. Појам уговора

Уговор je један од основних појмова у праву уопште, како у грађанском, односно приватном праву,

тако и у јавном праву. У грађанском праву се јавља у свим његовим деловима, и то како у ужем

смислу, у облигационом, стварном, породичном и наследном праву, тако и у ширем смислу, у

трговинском, ауторском праву, праву индустријске својине, праву осигурања, међународном

трговинском и међународном приватном праву и др., али и у грађанском процесном праву. Постоје

и јавноправни уговори, посебно у међународном јавном праву, управном праву, радном праву.

Облигациони уговор поседује „моћ" како стварања, тако и измене и гашења облигација. У том

смислу, облигациони уговор је сагласност воља два или више лица којом се постиже неко

облигационоправно дејство.

Пошто уговор има непосредно дејство на облигацију, у смислу њеног стварања, измене или

престанка, и правне особине облигације укључене су у основне правне особине уговора. Уговор je

имовински однос, он je релативног карактера, што подразумева да je и однос између одређених

лица, да има одређену садржину. Он је увек двострани правни посао, јер je за његову

пуноважност, за разлику од једностраних правних послова, где само изјава једне воље има правно

дејство, неопходно присуство најмање две сагласне воље.

60.

2. Правна природа уговорних облигација (уопште)

Једно од основних аналитичких питања које се поставља у вези са уговорима као изворима

облигација јесте питање који je то основ који оправдава уговорно обвезивање? Који je то

суштински разлог да држава може применити принуду над дужником у једној чисто

приватноправној материји, материји у којој влада начело приватне аутономије, где држава не би

требало да се меша, осим у случају повреде права или претње повредом права другог?

Одговори на то суштинско аналитичко питање разликовали су се како у историји, тако и у

законодавствима, у филозофији, али и у савременој научној мисли.

У римском праву обавезу je стварала строга форма, која je имала сва обележја религијског акта.

Отуда се уговорна обавеза није заснивала двостраном сагласношћу, већ путем два једнострана

акта која су представљала свечану обавезу (заклетву) божанствима да ће обећано бити испуњено

(stipulatio). Отуда и обавеза извршења престације једне стране није зависила од испуњења, или

чак спремности за испуњење одговарајуће престације друге стране. Тек развојем тржишне

привреде и убрзавањем правног промета, ово апстрактно дејство уговора се ублажава, и то

Docsity.com

захваљујући активности претора, и настају први консензуални уговори. Владајуће je било правило

ex nudo pacto obligatio non nascitur.

У германском праву облигација настала на основу изјављене воље заснивала je своју правну

обавезност управо на обећању које чини суштину изјаве воље. Обавезују не само уговорна, тј.

двострука обећања у двостраним правним пословима, већ и једнострана обећања у једностраним

правним пословима. Из основних начела нашег облигационог права недвосмислено произлази да

се облигације заснивају како двостраним правним пословима, уговорима, тако и једностраним

правним пословима, као и да за све правне послове, важе у основи иста правила.

И двострани и једнострани правни послови су извори облигација, али основна разлика између

уговора и једностраних правних послова јесте у томе што се у утоворима мора остварити

сагласност, комплементарност, односно подударност и хармонија, најмање две изјаве воље да би

настао правно обавезујући однос, односно облигација, док je у једностраним довољна изјава једне

воље. Остаје отворено питање који je то суштински елемент који ствара правну обавезу, који

ствара облигацију? Када je реч о уговорима, то je, питање правног основа или узрока „који чини

да обавезно лице постаје дужником чинидбе из уговора" a то питање je различито схватано како у

науци, тако и у законодавству. Према одговору на то аналитичко питање могуће je различите

приступе сврстати у четири основне групе: етичке теорије; теорије воље или теорије обећања;

теорије ослањања; теорије преноса.

61.

2.1. Етичке теорије о правној природи уговорних облигација

У време када се део теоретичара задовољавао казуистиком и практичним потребама у оквиру

уговорног права, део теорије се окреће схватању друштва и права као некој врсти етичке нужде.

Уместо да се обавезност норме, односно извршења утоворних обавеза, дакле, санкција уопште,

тражи на спољном плану, оптика се окреће ка етици као унутрашњем императиву. A основни

императив гласи: „не лажи". Taj императив истине се изводи из највишег правног принципа

модерних права, a то je правна једнакост. То подразумева интеракцију људи као разумних бића.

Јер у природном, преддржавном стању односа међу људима одлучујући фактор je снага, сила, a

правна норма се управо томе супротставља. Отуда се односи међу људима у цивилизованом свету

заснивају на свести и разуму, a први интеракцијски контакт јесте језик, што значи да je прва

правна норма „право говора". Да би разумни људи могли да буду у интеракцији, „истинито

зборење je прва обавеза", ergo обећања се морају испуњавати. Обећања дата у одређеној форми

чине уговор, a то даље значи: уговори се морају поштовати. Чак и савремени теоретичари не

желе, или не могу, да заобиђу етичку заснованост уговорне облигације. Проф. Ларенц, полазећи

од приватне аутономије која омогућава самообвезивање, објашњава да je у једном уговору који je

од обе уговорне стране усаглашен и на тај начин уређен, дакле, lex contractus, за обе стране

настала обавеза. Таква могућност обвезивања, да се одговарајућом изјавом воље успостави

Docsity.com

морална и правна увезаност, иста je као и способност да се одговара за сопствене поступке a која

лежи, у етичком смислу, у суштини сваког лица (појединца).

Критичари овог система истицали су да из забране лажи није могуће извести обавезу да се једно

bona fide обећање, касније заиста и испуни, јер се из забране лажи може логички извести само

обавеза забране обећања mala fide. Зато други представници етичких теорија истичу обавезу

трајности и верности. Верност забрањује кршење задате речи, непоштовање датог обећања. Тако

Штал, у својој Филозофији права истиче важност непроменљивости, no којој последице изјаве

воље дате у одређеном тренутку важе и убудуће исто као и у тренутку када je изјава дата, a основ

обавезности уговора je отуда верност.

62.

2.2. Теорије воље u теорије обећања о правној природи уговорних облигација

Филозофски, политички и економски либерализам, нарочито изражен у XVII, XVIII и XIX веку у

Европи, донео je на крилима великих промена, уместо црквене догме, нову догму - аутономију

воље. To je било начело које je прокламовало супрематију воље правних субјеката као извора

свеколиког права. Чак je и држава, настала на основу уговора, друштвеног уговора. Воља

појединца je извор права и сваки утовор, као сагласност слободно изражених воља, мора се до

краја поштовати. Оно што je уговорено мора бити управо тако и испуњено: принцип pacta sunt

servanda, осим у случају мана воље, не познаје изузетке.

Оснивач теорије природног права Хуго Гроцијус настанак уговорне облигације рашчланио je на три

фазе:

1) договор, који не обавезује;

2) обећање (pollicitatio) које подразумева моралну, али не и правну обавезу,

3) прихватање обећања које настаје када се обећању придружи signum volendi ius proprium alteri

conferre, дакле, perfecta promisso.

Прихватање дужниковог обећања од повериоца има у суштини исто дејство као и правни однос

између преносиоца и стицаоца при преносу својине, односно облигациона права се стављају у исту

раван са стварним правима.

Друштвена, a тиме и правна реалност je с временом отварала места аргументованој критици

начела аутономије воље и довела до знатних ублажавања овог индивидуалистичког приступа. Зато

савремена наука више не говори о начелу аутономије воље, јер je тај пренаглашен

индивидуалистички приступ, под теретом праксе и критиком теорије, напуштен и замењен

начелом приватне аутономије.

Теорија у оквиру које воља игра носећу улогу, иако више не и једина, и данас je једна од

најзначајнијих. Разлика у разлогу правне обавезности између римске традиције, која говори о

пристанку дужника на обавезу, које се схватање најчешће означава као теорија воље, с једне, и

германске, с друге стране, која говори о обећању дужника, позната као теорија обећања, иако

Docsity.com

садржи извесне разлике у приступу, ипак, има заједнички именилац, a то je воља дужника да се

обавеже према повериоцу због неког разлога, узрока, односно циља, жртвујући део своје слободе

у смислу извршења уговорене престације. Теорија воље посебно издваја намеру уговарања,

animus contrahendi, док се no теорији обећања намера, односно animus contrahendi, већ садржи у

појму обећања, јер обећање без одговарајуће намере не може бити смислени акт. Према теорији

обећања, уговорне облигације се схватају не само као исход намерних аката воље него као исход

који садржи намеру да се преузме одређена облигација. Теорија обећања подразумева да се

обећање мора саопштити другом лицу, односно другим лицима, јер обећање дато самом себи, не

може створити облигацију. Обећање мора садржати стварну вољу, намеру преузимања

облигације, што подразумева схватање смисла обећања. Битан елемент за настанак уговорне

облигације je обећање у наведеном смислу. Чак и када постоје сви други елементи, посебно

озбиљна намера да се нешто што може бити предмет облигације учини, али се давалац изјаве

огради да не обећава - нема облигације. У томе и јесте битна разлика између теорије обећања и

теорије ослањања. Обећање дато, у смислу теорије обећања, не може се повући само зато што

друга страна није почела да се на њега ослања, јер обећање обавезује од тренутка када je дато.

Постоје и разноврсни приговори који се упућују теоријама које се заснивају на обећању.

Прва група приговора заснива се на некој врсти антиномије која се јавља у односу између обећања

као чисто субјективне категорије и обавезности уговорне облигације као објективне правне

категорије. Обећање je више психолошки акт, који може бити мотивисан различитим побудама,

понекад чак изражен без довољно промишљања. Да ли уговорно право треба да санкционише

таква субјективна стања, чак и када су изражена у облику обећања? Право мора да инсистира на

објективном приступу и зато критичари обећавајућих теорија истичу да уговорно право не треба да

има циљ санкционисање онога што су странке хтеле, већ онога што су јасно и отворено изјавиле у

циљу стварања облигације.

У оквир прве групе приговора спада и проблем обавезности понуде за закључење уговора. Понуда

je једнострана изјава воље, обећање да ће се закључити уговор ако се прихвате услови садржани

у понуди, и поставља се питање који je то разлог који спречава понуђача да се једноставно

предомисли и повуче понуду? Уговорно право једноставно не допушта тако једнострано повлачење

понуде, без одређених, за понуђача неповољних, правних последица. He треба заборавити да се

значај обавезности обећања садржаног у понуди огледа и у чињеници да обавезује и наследнике

понудиоца. Оно што обавезује у понуди je управо каузалност обећања. Да би понуда имала своје

правно дејство, она мора да садржи одређене квалитете: мора бити дата од овлашћеног лица; да

садржи све битне елементе предложеног уговора; да буде озбиљна и да буде упућена одређеном

лицу. Понудилац je дао понуду пошто je оценио да разлози ступања у предложени однос

одговарају његовим интересима и зато je дао понуду која није ништа друго до једно каузално

обећање да ће у случају прихвата његових услова уговор аутоматски.настати. Понудилац рачуна

да уколико дође до прихватања понуде, понуђени, сада уговорна страна, има обавезу да изврши

своју престацију, због чега je понудилац и учинио одређену понуду одређеном лицу. Понудилац

Docsity.com

нуди облигацију чију je садржину сам одредио, a да би облигација уопште настала, тај предлог, то

обећање, мора постојати у времену. Понуда је каузално обећање које своју обавезност заснива на

предуговорној одговорности, a представља једнострану изјаву воље, која je посебан извор

облигација.

Разуме се да обећање, које би било подобно за правно санкционисање, мора имати објективан и

облик, али и суштину. Форма објективности се изражава изјавом воље, a суштина објективности, у

смислу разлога изјављене воље, проверава се каузом уговора.

Друга врста приговора односи се на уговоре који су све чешћи у савременим условима, нарочито

због потребе убрзавања правног промета. To су уговори „из руке у руку", односно истовремени

(симултани) уговори. To су уобичајене куповине, у којима су, заступљене мање вредности. Није

спорно да ту постоје акти изјаве воље, али ту се, узимајући у обзир полазне основе обећавајућих

теорија, поставља елементарно питање: где je ту обећање? Теорија одговара да одређени правни

послови који делују симултано садрже у себи имплицитна обећања. Ta имплицитна обећања су

последица каузалности обећања. Треба истаћи да неки уговори садрже непосредна обећања (тзв.

правни послови обвезивања). To су уговори који не утичу непосредно на неко постојеће право, већ

су усмерени на промену одређених правних односа који ће се одиграти у будућности. Друга врста

уговора je она која не садржи изречна и непосредна обећања (нпр. симултани правни послови).

Тим уговорима се непосредно утиче на неко већ постојеће право, јер се то право преноси,

ограничава или укида и зато се такви правни послови називају пословима располагања. Разуме се

да и у уговорима у којима се врши непосредан утицај на постојећа субјективна права, као што je

то случај у симултаним уговорима, односно уговорима „из руке у руку", уговорима закљученим

преко аутомата и сл., постоје прећутна обећања, која, постоје у свим теретним уговорима.

Безобзирност друге стране доводи до губитка моралне и правне дужности обзирности супротне

стране, a то води раскиду уговора и накнади штете. Обзирност je само друти назив за каузу

уговора. Кауза je уједно и карика која спаја диспозитивне и императивне законске норме које

уређују уговорно право, јер je у њој садржано и оно због чега je уговор настао, затим све оно што

разлог настанка подразумева, али уједно и разлоге због којих би уговор био и недопуштен.

Трећа врста приговора односи се на природу обећања, с једне, и природу уговора, с друге стране.

Обећање je једностран акт, нека буде и једностран правни посао, али уговор je увек производ

акта двеју воља (понуда и прихват понуде), он je увек двостран правни посао. Отуда постоји

контрадикција ако се каже да се уговор заснива на обећању.

Четврта група приговора обећавајућим теоријама управо се заснива на тврдњи да оне не могу да

објасне правило обзирности (consideration), односно каузу уговора. Основ за овакав став је да

обећање као концепт не може бити суштински различито ако je дато појединачно или ако je дато у

замену за неку радњу или обећање од дужника, a управо je то услов теорија које подржавају

каузу, односно consideration. Сматрамо, напротив, да управо теорија каузе даје јединствен и

довољно конзистентан одговор на проблем обавезујућег дејства обећања у смислу стварања

уговорне облигације.

Docsity.com

Пета група приговора односи се на постојање и у модерним правима све веће присуство

императивних правила која знатно ограничавају приватну аутономију уговарача. Ha тај начин она

непосредно утичу на обећања странака, односно принудни прописи поништавају сва обећања која

су странке уговориле, a која нису у сагласности с таквим нормама. Да би кауза била ваљана,

уговарачи морају бити, барем приближно, у правно равноправном положају. Јер ако je једна

уговорна страна у положају да диктира услове уговора, a друга нема избора осим да „обећа"

наметнуто, то није реализација приватне аутономије обе уговорне стране, већ само једне. To je

уцена, односно „прихватање" наметнутог, што je материја мана воље, a не слободе воље и

приватне аутономије. Иста je аргументација, mutatis mutandis, и у другим врстама уговора који

трпе чак и јачи утицај императивних прописа, пa и неких уговора који данас имају изражену

јавноправну компоненту, као што су уговори о раду. Ha тај начин, императивни прописи, пa чак и

мешање јавног права у уговорне односе, нема карактер перемпторног приговора обећавајућим

теоријама.

Шеста група приговора теоријама које се заснивају на обећањима врло je начелне природе и црпе

своју аргументацију из граничног подручја права и морала, због чега неки аутори сматрају да су

то,приговори моралног карактера. Полазиште овог приговора je филозофскоправног карактера на

коме посебно инсистира савремена либерална мисао. Модерна либерална мисао, почевши од Џона

Стјуарта Мила, сматра да држава не треба да се меша у лична права појединаца која проистичу из

његових грађанских слобода. Интервенција државе je допуштена само у случају када један субјект

права вређа права другог, или пак прети да ће то учинити (начело повреде). Држави се ставља

начелан приговор чија je суштина у следећем: пошто у уговорним односима постоји слобода

уговарања и равноправност странака, дакле, један чисто приватноправни однос који се заснива на

обећању, како онда држава може једно обећање да снабде принудним државним санкцијама?

Држава данас, неспорно, интервенише, како посредно, тако и непосредно, пa и путем санкција, у

свим областима живота друштва, посебно у области економије, међудржавне/међународне

трговине, чак и спорта.

У трагању за аргументима који ће подржати модел обећања дошло се и на идеју да се учини

одговарајућа аналогија с правом својине, у смислу да се на повериоца гледа као на власника

права на дужникову обавезу одређене престације. Јер, уколико je поверилац власник таквог

права, неизвршење би значило повреду која je, пo својој правној природи, иста као и повреда

својине. Међутим, ту се јавља још један проблем, јер ако je обавеза која настаје обећањем у

суштини исто што и својинско право, то иде у прилог преносним (транслативним теоријама), јер

подразумева да je такво право већ постојало код дужника, те га je он уговором пренео на

повериоца. Отуда, да би се одржао основни концепт обећавајућих теорија, треба објаснити и то да

je право које no основу уговора припада повериоцу, a које je слично својини, није пренето на

повериоца, већ je настало у тренутку закључења утовора. Нама се чини да каузално обећање

представља довољан разлог за заснивање правне обавезе, дакле, облигације, која уједно

оправдава обећавајуће теорије и чини аналогију са стварним правом, у наведеном смислу, како

Docsity.com

непотребном, тако и беспредметном. Доказ за овај став je и „теорија посебног односа", која, у

оквиру обећавајућих теорија, покушава да пружи суштинско оправдање њиховог полазишта.

63. Теорије посебног односа

Теорија посебног односа има амбицију да одговори на једно од најсложенијих питања која се

постављају у вези с приговором обећавајућим теоријама. Taj приговор може се свести на следеће:

обећавајуће теорије као да садрже мађионичарске трикове, где се ни из чега ствара нешто!

Дакле, тај приговор треба обеснажити тако што би се доказало да су обећања способна да створе

нова права.

Уобичајена je правна ситуација да се према било чијем интересу понашамо исто, тј. да на исти

начин рангирамо свачији интерес. Међутим, обећање које се заснива између два лица, односно

две стране, и то обећаваоца - дужника и обећајника - повериоца, посебан je однос, близак однос,

заснован на поверењу. To значи да je управо обећање конститутивни елемент таквог односа. Да

би један однос био посебан, у наведеном смислу, обећање треба да буде искључиви разлог

чинидбе. Уколико нема ове искључивости, нема ни посебног односа. Али тај посебан однос се не

заснива на целисходности, јер целисходност, схваћена у ширем социјалном смислу, ствара

посебна добра, као што су увећање благостања, богатства друштва a тиме и појединаца,

поверења, савесности и поштења и др. Обећавајућа облигација и нема функцију целисходности,

нпр. Да учини добро друштву, односно појединцу. Обећавајућа облигација je пре облигација која,

као питање повериочевог права, представља дужност коју треба испунити јер je настала чином

обећања. Облигације настале на основу обећања увек се дугују тачно одређеном лицу, a не

друштву у целини. Непоштовање обећања такође има релативно дејство, дејство inter partes.

Нама се чини да je посебан однос, управо онако како га поставља истоимена теорија, само

последица једног дубљег односа. He може бити спорно да се уговором ствара облигација која

производи посебну везу између повериоца и дужника. Ta веза може да се означи и посебном,

блиском, везом особитог поверења, али то не може бити узрок и суштина такве везе. Посебна веза

je резултат каузалног обећања, јер je узајамност интереса која се огледа у обостраном обећању

испуњења уговорене престације и довела до конкретног уговора, односно на уговору засноване

конкретне облигације. Правна обавезност облигације није производ посебног односа, већ je

посебан однос производ каузалног обећања, које као уговор представља један од основних

инструмената остваривања и уживања стварних права. Ta каузална, двострука веза, веза

реципроцитета, узајамности, заснована на рационалном и правно допуштеном разлогу, ствара

обавезу самим тим што je узајамна и што je једна страна не може самовољно раскинути. Она може

бити раскинута само онако како je и настала: узајамном вољом странака, дакле, новим каузалним

негирањем ранијег обећања, обећања да се више нећемо држати ранијег обећања.

Имајући све то на уму, може се закључити да каузално обећање, у наведеном смислу, обеснажује

шест најзначајнијих приговора који се упућују обећавајућим теоријама уговора.

Docsity.com

Теорија обећања даје основ за објашњење пет кључних одлика уговорног права:

1) слободу уговарања;

2) диспозицију субјеката;

3) заштиту права принудним испуњењем и накнадом штете;

4) релативно дејство уговора;

5) каузу уговора.

64.

2.2.1. Слобода уговарања

Једно од два најшира начела грађанског права je приватна аутономија. Она се у материји уговора

остварује преко начела слободе уговарања. Слобода уговарања подразумева право субјеката на

основну опцију: уговарати или не, ступити у утоворни однос или не ступити.

Слобода утоварања може се у науци поставити шире или уже. Шире схватање подразумева како

основну опцију тако и диспозицију субјеката, односно њихово право да одређују садржину

њиховог уговорног односа. Уколико се слобода уговарања схвати уже, она обухвата само основну

опцију, a садржина облигације настале путем уговора подводи се под друти појам, под

диспозицију субјеката (странака, уговарача).

И ово основно начело слободе уговарања уговорног права трпи одређене изузетке. Ти изузеци се

односе на случајеве обавезног закључења уговора, сагласности трећег при закључењу уговора и

избору сауговарача.

a) Обавезно закључење уговора. Савремени услови живота подразумевају повећане ризике од

штета, које се могу јавити у таквом обиму да je практично немогуће да накнаду изврши појединац,

пa чак ни правно лице. Отуда се убрзано развија посебна грађанскоправна материја - право

осигурања. Унутар права осигурања разликује се добровољно и обавезно осигурање. Ово

последње значи да постоје посебни прописи према којима постоји законска обавеза да одређена

лица ступе у уговорни однос с неким осигуравајућим друштвом и да се осигурају од законом

одређених ризика. Позната су свуда у свету обавезна осигурања која морају закључити сва правна

или физичка лица која се баве јавним превозом путника, од такси превоза, преко јавног градског,

међуградског или међународног друмског, ваздушног или поморског саобраћаја.

Правно или физичко лице које се бави линијским превозом (превозилац), дужно je да прими на

превоз свако лице (путника) и сваку ствар (пошиљку) који испуњавају услове одређене и

објављене у општим условима.

Правна лица која се баве комуналним услугама, нпр. Електродистрибуција или Водовод, дужни су

да закључе одговарајући уговор са физичким лицем, уколико су испуњени законски услови.

Последица непоштовања ових законских одредаба састоји се у накнади претрпљене штете. Опште

правило о дужности накнаде штете важи за обе стране, тако да и у случају када путник или

пошиљалац ствари у линијском превозу одустане од уговора о превозу, пре него што почне његово

Docsity.com

извршење, дужан je превозиоцу да накнади штету коју овај трпи услед одустанка.

б) Сагласност трећег. Савремени услови живота у којима се све дубље и све чешће осећа да јавно

мњење нема непосредну контролу добрих обичаја, која je била карактеристична за мале

патријархалне средине, намеће различите врсте замена уместо једне такве установе. To се

нарочито односи на правни промет опасним стварима, као што су ватрено оружје, отрови и разне

хемијске или радиоактивне супстанце… Отуда се јавља потреба да се, поред и упоредо с

кривичноправном одговорношћу, одреде и различите мере грађанскоправне превенције. To je

један аспект сагласности трећег, и то јавноправни, што значи да се сагласност мора добити од

јавног органа (административни, односно управни органи у управном поступку). Други аспект je

заштита приватних, грађанскоправних интереса, односно субјективних права различитих титулара.

Таква средства заштите како јавноправних, тако и приватноправних интереса у материји

облигационог права јављају се у виду сагласности трећег лица у вези са закључењем утовора, и то

у облику различитих дозвола или одобрења.

Када je за закључење уговора потребна сагласност трећег лица, она се може дати или пре

закључења утовора, у ком случају je реч о дозволи, или после закључења уговора, када je

посреди одобрење, уколико законом није прописано што друго. Дозвола је претходна сагласност,

сагласност која мора претходити закључењу утовора, док je одобрење накнадна сагласност, која

се мора прибавити после закључења уговора. Дозвола je услов за закључење уговора и уколико се

не прибави, уговор није ни настао (тзв. непостојећи уговор). Одобрење има дејство одложног

услова, јер ако буде накнадно прибављено, уговор je пуноважан од тренутка његовог закључења,

ex tunc, a уколико не буде прибављено, уговор неће произвести правно дејство, односно сматраће

се да није ни закључен. Када je реч о заштити јавних интереса, питање дозволе или одобрења

уређује се посебним, специјалним прописима, нпр. законима о набавци, држању и ношењу

ватреног оружја. Уколико су у питању приватноправни интереси, Закон о облигационим односима

непосредно уређује дозволе и одобрења.

Форма дозволе или одобрења мора одговарати форми уговора за који се издају. У погледу облика

уговора и облика сагласности трећег мора постојати паралелизам форми. Када je реч о заштити

јавноправних интереса и то да би се омогућило доказивање, као и због потреба службене

документације, и за консензуалне уговоре за које се пo закону тражи сагласност трећег, та

сагласност мора бити у писаном облику. Ако je у питању приватноправни интерес, који

непосредно уређује Закон о облигационим односима, одредба о форми дозволе или одобрења има

свој пуни смисао, јер ће за консензуалне уговоре бити довољна и усмена сагласност.

Када je реч о уговору о подзакупу у неким случајевима (нпр. уговорено je да се закупљена ствар

не може дати у подзакуп без дозволе закуподавца) потребна je дозвола закуподавца и Закон

уређује питање правних последица одсуства такве дозволе. Дозвола je потребна и при употреби

заложене ствари.

Када je реч о одобрењима, она се такође у Закону о облигационим односима јављају на више

места. Тако, у уговорима пословно неспособних лица, могућно je њихово оснажење

Docsity.com

(конвалидација) накнадним одобрењем законског заступника, a одобрење, односно његово

одсуство има непосредан значај и за правни положај сауговарача пословно неспособног лица.

Одобрење je значајно и у уговорима о заступању, при закључењу уговора од неовлашћеног лица, у

пословодству без налога. Одобрење je релевантно и у питањима испуњења облигације.

Разуме се да учешће трећег, у смислу давања дозволе или одобрења, начелно не мења релативни

карактер облигационог односа насталог уговором, односно његово дејство inter partes.

в) Избор сауговарача. У државама у којима не постоји правна једнакост тутулара стварних права,

посебно својине, могућна су различита ограничења у вези са избором сауговарача. Нпр. у

системима с посебним привилегијама у корист колективних облика својине, могућно je да

титулари државне или друштвене својине могу да закључују уговоре о отуђењу средстава за

производњу, само са уговарачем који има исти правни статус.

У државама у којима су својина и остала стварна права изједначена у погледу права и обавеза, у

односу на стицање, промену и престанак таквих права, број ограничења у односу на избор

сауговарача je знатно сужен. Ta ограничења се првенствено односе на право прече куповине, које

пак може бити уговорно и законско.

Уговорно право прече куповине се односи на случај када се купац посебном клаузулом уговора о

продаји обавеже да ће о намераваној продаји ствари и условима продаје одређеном лицу

известити продавца, као и да ће њему понудити ствар под истим условима и за исту цену. Уколико

je за одређена лица право прече куповине установљено законом, онда je реч о законском праву

прече куповине. Када je реч о законском праву прече куповине, лица која имају то право морају

бити обавештена, и то у писаном облику, како о намераваној продаји, тако и о њеним условима,

под претњом поништења продаје.

65.

2.2.2. Диспозиција субјеката у облигационом односу

Диспозиција субјеката се односи на слободу коју субјекти имају у односу на конкретан уговор. To

je, у ствари, примена слободе уговарања, која je као најопштији принцип уговорног права

апстрактна, јер подразумева само основну опцију, уговарати или не, на сасвим конкретан случај.

То je слобода уговарача да својом слободном вољом уреде садржину свог уговора. ЗОО je

диспозицију субјеката сврстао у ранг начела. Садржина облигације која настаје уговором није у

надлежности закона, већ уговарача. Одредба у ЗОО опомиње да та надлежност у одређивању

садржине није безгранична, већ je омеђена широким границама које су постављене императивним

нормама, јавним поретком и етичком суштином права која je окупљена око појма добрих обичаја.

а) Принудни прописи. Воља уговарача, односно њихова обећања морају се кретати у оквирима

принудних, императивних прописа. Принудни прописи који ограничавају слободу воље, могу бити

веома разноврсне природе: грађанскоправни, тј. приватноправни прописи, домаћи и међународни,

али и кривичноправни, управноправни, и то не само законски већ и подзаконски акти. Принудне

Docsity.com

прописе предвиђа и основни извор облигационог права у нас, a такве норме се налазе у основним

начелима Закона о облигационим односима, али и у низу конкретних норми. Императивни прописи

се односе на садржину уговора и од њих зависи допуштеност, односно недопуштеност предмета и

каузе уговора. Принудни прописи су статичан правни појам, јер je њихов број, ма колико велик,

увек одређен у датом тренутку у једној држави, односно правно организованој заједници (нпр.

Европска унија), односно тај појам je непосредно везан за numerus clausus позитивноправних

прописа који у материји уговора имају као последицу апсолутну ништавост, која може погодити

уговор у целини или само неке његове клаузуле.

б) Јавни поредак. У ширем смислу, то je скуп свих ограничавајућих правила која чине границу

између допуштеног или недопуштеног у уговорном праву. У ширем смислу, јавни поредак

подразумева и принудне прописе, и добре обичаје, и моралне норме.

Међутим, и са ужег становишта разматран, јавни поредак као да измиче једној до краја одређеној

дефиницији. Прва група аутора сматра да постоји практична немогућност да се у присуству

огромног броја прописа који постоје у савременим државама издвоје они који би чинили оквире

јавног поретка. Друга група се делимично слаже са основном идејом прве, a то je да, услед

сложености појма, није могуће дати чврсту дефиницију јавног поретка. Трећа група сматра да

проблем треба поједноставити, и то тако што ће се извршити класификација закона јавног

поретка, односно сачинити листа свих прописа који улазе у тај појам. Четврта група аутора je, у

ствари, разнородна, јер оно што им je заједничко јесте да се сви залажу за јединствен критеријум

у истраживању јавног поретка.

Професор Слободан Перовић сматра да je јавни поредак установа друштвеног и правног поретка

која je сложенија од једноставног израза неког законског прописа, јер представља симбиозу

елемената правног и друштвеног поретка уопште. To je таква установа која je сачињена „од

мноштва основних принципа које прихвата једна друштвена заједница у свом трајању и то

принципа економске, филозофске, етичке, политичке и правне природе"...,

Чини се да наведена дефиниција обухвата јавни поредак у ширем смислу, јер ако Закон чини

разлику између принудних прописа, јавног поретка и добрих обичаја, то значи да постоји нека

граница између ова три појма. У науци се могу и сва три наведена појма подвести под један, na и

под појам јавног поретка, али тада je потребно начинити напомену да je то смисао таквог вишег

појма, јер у супротном може лако доћи до терминолошких спорова, који су иначе најчешћи у

науци.

Нама се чини да je јавни поредак (у ужем смислу) саткан од оних принудних решења која нису

обухваћена принудним прописима и добрим обичајима. Принудни прописи морају имати конкретан

карактер, то су сасвим одређене наредбе или забране и њих карактерише numerus dausus. Добри

обичаји су пак правила понашања, настала понављањем, дуготрајном применом у одређеној

средини и прихваћена су као правило у тој средини, чије непоштовање прати друштвена санкција.

Закони, пa и ЗОО, понекад упућују на примену месних обичаја. Када je реч о јавном поретку,

сматрамо да ту улазе сви они обавезни прописи који нису обухваћени конкретним императивним

Docsity.com

прописима или добрим обичајима. To значи да сва начела, садржана у уставним и законским

прописима, која имају принудни карактер, али која нису конкретна и која се зато не могу

непосредно применити, улазе у појам јавног поретка. Ту спадају и тзв. правни стандарди, односно

генералне клаузуле. To je, у ствари, „дух" једног правног система, који мора конкретизовати суд у

сваком конкретном случају. Ha уговорном плану, јавни поредак чине, сва правнорелевантна

правила која нису обухваћена појмовима принудних прописа и добрих обичаја, a која се јављају

као ограничења садржине уговора. To су она ограничења која нису конкретизована, али која се

могуконкретизовати у судском поступку из начелних и других одредаба које имају општи

карактер.

в) Добри обичаји. Обичаји су неписана правила понашања, која су настала спонтано дуготрајним

упражњавањем фактичког понашања, a која су прихваћена у одређеној широј или ужој друштвеној

групи. Да би фактичко понашање представљало обичај, потребно je да у таквој друштвеној групи

постоји свест о обавезности понашања, оно се у датој средини доживљава као норма. Ако такву

свест не прати правна, већ само друштвена санкција, реч je о фактичком обичају. Уколико закон

упућује на примену обичаја, посреди je правни обичај. Који су то добри обичаји јесте правно

питање, које ће оценити суд у сваком конкретном случају, имајући на уму, комплекс моралних

норми које су владајуће у тренутку оцене. Могућно je да у некој средини постоје такви обичаји

који ће, са становишта целокупног правног система, нарочито кроз призму јавног поретка, али и

владајућих моралних схватања датог друштва, да буду оцењени као лоши обичаји и тада им суд

неће дати подршку, напротив. Да ли ће један обичај бити прихваћен као добар, зависи од теста

који ће му се поставити кроз филтер савесности и поштења, односно моралних норми средине у

којој се питање поставља, али и целине јавног поретка датог правног система. Повреда добрих

обичаја, a тиме и моралних схватања друштва, могућа je нарочито у односу на каузу уговора.

Примена добрих обичаја управо говори у прилог обећавајућим теоријама, јер je држање дате

речи, односно испуњење учињеног обећања опште место у обичајима свих народа.

г) Законом одређена садржина уговора. За теорију воље, односно обећања проблем представљају

они уговори, све присутнији у модерним правима, у којима закон уређује већи или мањи број

битних елемената. У таквим уговорима воља странака, односно узајамна обећања имају веома

сужен обим.

Уговори у којима je законом регулисана садржина често се јављају при купопродаји дефицитарне

и животно значајне робе или у уговорима у којима je могућа велика фактичка неједнакост, пa

тиме и угроженост једне стране, a понекад je могућна и комбинација наведених разлога.

За настанак, односно пуноважност уговора са законом уређеном садржином довољна je сагласност

воља странака за закључење уговора, јер ако су битни елементи одређени, подразумева се да je

уговорена она цена која je прописана. Чак и када je уговорена виша цена, важи прописана.

Санкције за непоштовање законом уређене садржине уговора, поред грађанскоправних, могу бити

и кривичноправне и управноправне.

д) Формуларни уговори. Формуларни, или уговори пo приступу, односно атхезиони уговори су

Docsity.com

такви уговори у којима једна страна унапред одређује све елементе уговора, a друта страна има

само основну опцију да приступи тако формулисаном уговору, односно да закључи уговор с већ

понуђеном садржином, или не, нпр. у разним врстама уговора о осигурању.

66.

2.2.3. Заштита права принудним испуњењем и накнадом штете

У грађанском праву je санкција имовинска, a не лична. Сам појам правног посла, пa тиме и

уговора и изражена воља, односно дато обећање односи се на имовину правних субјеката.

Поремећај на том плану, нпр. једна страна није извршила своју обавезу, изазива употребу

одговарајућих правних средстава да би се односи између имовина правних субјеката, овде

уговарача, нивелисали у складу са садржином уговора. To се може учинити принудним

извршењем, повраћајем датог и накнадом штете. Принудно извршење није ништа друго него

испуњење силом (правном принудом) онога што je обећано да ће се испунити добровољно,

„милом". Принудно извршење може бити праћено накнадом штете. Принудно извршење je

обећање које није било остварено добровољно, али се сада испуњава силом, a изгубљена добит je

онај материјални део обећања који би био остварен (материјализован) да je обећање било

благовремено испуњено.

Има ситуација када није могуће остварити принудно испуњење, те буде досуђена стварна штета и

изгубљена добит. С теоријског становишта, такво решење се и не разликује од претходног

случаја, у смислу да оштећени уговарач треба да се доведе у оно имовинско стање које би

постојало да je обећање испуњено. Свако обећање у овом смислу мора имати свој имовински

еквивалент, јер у супротном, такво обећање не би могло бити релевантно за грађанско, односно

облигационо право. Чак и у оним случајевима када се тo prima facie не види, уговор има

обострани еквивалент, макар посредан и латентан.

67.

2.2.4. Релативно дејство уговора

Изјаве воље које стварају обећања морају бити упућене на одређено лице, јер у облигацији морају

постојати две одређене стране: поверилац и дужник. Обећање je упућено одређеном, односно

одредивом лицу, те облигација увек обухвата два одређена лица, због чега се остала лица

сматрају трећим лицима за која уговорно обећање представља res inter alios acta, a to има као

последицу да aliis neque nocere nequeprodesse potest.

Сваки уговор je један смислени, циљни акт воље обеју страна. Свака страна води рачуна о свом

интересу и жели да постигне одређени циљ, због чега и чини једно циљно, каузално обећање. To

значи да je уговор каузом повезано обећање, у ствари, два обећана понашања спојена у једну

целину и зато се такво обећање, уговор, увек мора сагледати hine atque hine, са обе стране.

Docsity.com

Доследно томе je основно правило тумачења, a то je испитивање намере обеју страна,

испитивање њиховог заједничког циља, ergo утврђивање каузе. Све то упућује на закључак да je

уговор целина два каузална обећања, односно да уговор мора имати своју каузу.

2.2.5. Кауза уговора

Свака промена у имовини има свој разлог, узрок промене. Кауза je правно подобан основ, узрок

промене у status quo-y субјективних грађанских права. Она објашњава in-put и out-put који се

одиграва у имовини, односно имовинама правних субјеката. Ако у конкретном случају постоји

ваљана кауза, постоји и правно основано обогаћење, али и обрнуто, јер ако нема ваљане каузе,

постојаће, у крајњој линији, увек правно неосновано обогаћење. Отуда и у оним правима у којима

се кауза изречно не предвиђа она, у ствари, постоји. To je разлог због којег у правима у којима

није подигнута на ранг законске установе, постоји раширен систем примене неоснованог

обогаћења, који посредно говори о одсуству, односно недопуштености каузе.

Са становишта уговора, кауза je разлог преузимања уговорне обавезе, односно каузално обећање

je узрок правне обавезности уговора. Каузална обећања су управљена на стварање, промену и

престанак облигације. Кауза je ratio contracti.

68.

2.3. Теорије поверења u теорије ослањања

Теорије поверења претходиле су теоријама ослањања. Теорија поверења je постављена у првој

половини XVIII века, a главни заступник овог схватања je Фергусон, који je сматрао да je извор

уобичајене облигације право једне уговорне стране на извршење управо оне чинидбе на коју га je

друга уговорна страна обвезала. При том, ако je једна страна обећала, али друга страна није

прихватила обећање, потоња се не може понашати као да je имала очекивање. Гарбе сматра да

обећање ствара код промисара поверење, јер он рачуна на то да ће обећање бити поштовано. Ko

не испуни очекивање другог које je сам проузроковао, биће „попреко гледан" као и да je украо.

Главна идеја теорије поверења je поштовање основног правног правила, neminim laedere, те

пошто уговор омогућује другима да се на њега ослоне, постоји обавеза да он буде и испуњен.

Теорије ослањања понекад се означавају и као теорије реалних очекивања. Суштина теорије

ослањања састоји се у следећем: уговорне облигације имају одређени циљ, a тај циљ се састоји у

томе да лице које je указало поверење нашој изјави, односно које се ослонило на ту изјаву, буде

правно заштићено.

Да ли je ослањање или реално очекивање довољан основ за формирање уговорне теорије

обавезности облигације, односно да ли je то правна суштина уговорне облигације, или je пак то

само последица, „нуспродукт" облигације која има свој основ оправдања у неком другом основу? У

ствари, поставља се питање раздвајања три врсте одговорности: обећавајуће, ослањајуће и

Docsity.com

одговорности за давање лажне изјаве (преваре), односно мана воље. Задатак теорије ослањања je

да пронађе „концепцијски простор који се налази између дужности да се одржи обећање и

дужности да се каже истина", јер ако се не нађе такав простор, „онда ће се концепт ослањајуће

одговорности срушити и преобразити или у обећавајућу одговорност или у одговорност за давање

лажне изјаве".

Одговорност за мане воље, ипак je веома ретка у уговорном праву. Мане воље, нарочито превара,

пo правилу, претходе закључењу уговора и зато спадају у деликтну, a не уговорну одговорност.

Могуће je да мане воље наступе и током испуњења уговора, дакле, као повреда једне већ

постојеће облигације, у ком случају je реч о уговорној одговорности, али такви случајеви су

такође изузеци на којима се не може базирати једна конзистентна теорија у наведеном смислу.

Поставља се питање да ли уопште може доћи до обавезујућег ослањања без обећања? Jep ако неко

да озбиљну изјаву, али се огради „без обећања" таква изјава, ипак нема као последицу настанак

облигације, нарочито не уговорне облигације, и то из једноставног разлога што нема сагласних

изјава воља.

У науци се чине и одговарајуће аналогије са деликтном одговорношћу, пa чак и са објективном

одговорношћу за причињену штету како би се подржале ослањајуће теорије. За ослањање je

потребан посебан однос између странака, jep не може бити ослањања међу непознатима или

између лица која није непосредно повезала нека посебна околност. Заступници ослањајућих

теорија детаљно расправљају питање секундарних облигација, у смислу заштите права, a не о

примарним обавезама, тј. о испуњењу одређене престације, што иде у прилог обећавајућим

теоријама. Kao противаргумент, заступници ослањајућих теорија истичу да je примарна уговорна

обавеза условног карактера: ако не извршите уговорну чинидбу, страни која се ослонила на вашу

изјаву воље дужни сте да исплатите износ једнак њеним трошковима ослањања.

Ослањајуће теорије су провераване и са етичког становишта. Слично питање било je постављено и

у обећавајућим теоријама: да ли je легитимна државна заштита обећања, јер обећавајућа обавеза

није ништа друго до право друге стране на одређену корист. Теорија ослањања се не заснива на

дужности избегавања или спречавања повреде или губитка, већ на обавези да се другом исплате

трошкови ослањања на које je био наведен. Ослањајућа дужност се увек заснива на некој промени

у материјалном смислу, дакле, у имовини лица које се ослонило, и та промена je негативна. У

обећавајућим теоријама je довољно да обећање није испуњено и да отуда следи правна санкција.

Приликом обећања одговорни сте већ зато што сте обећали, a приликом ослањања одговорни сте,

често и без кривице, али тек уколико уследи наведена промена. Из тога следи да je дужност која

се заснива на ослањајућим теоријама више везана за деликтну одговорност за штету него за

уговорну одговорност. Дужност испуњења дате престације готово се не помиње у теорији

ослањања.

У науци се истиче и то да се ослањајуће дужности заснивају на савесности и поштењу. To се може

рећи и за теорију обећања, али и за многе друге грађанскоправне теорије и институте, као што

смо то већ расправили у начелима облигационог права. Ипак, озбиљни приговори долазе са три

Docsity.com

кључна поља уговорног права: закључење утовора, извршење (испуњење) и уговорна одговорност.

Са становишта настанка уговора, теорије ослањања не показују чврст ослонац. Критеријум

настанка уговора би морао бити поуздан, односно објективно проверљив. Питање ослањања je

првенствено субјективно питање. Чак и у случајевима када je објективно проверљиво, ослањање

није поуздано ни са становишта тренутка настанка, нити са аспекта мотива, a посебно je сумњиво

са становишта понашања друге стране, која je наводно дала повода за ослањање. Настанак

уговора на основу теорије обећања je могуће доказати објективним критеријумом, a то je изјава

воље која садржи одређене квалитете како једне, тако и друте стране. Te изјаве морају бити

подударне у битним елементима понуде и њеног прихвата и тренутак те подударности јесте

тренутак настанка уговорне облигације.

Aко би се проверавала теорија ослонца преко каузе облигације настале на основу уговора, тешко

да би се нашла одговарајућа тачка ослонца. Кауза објашњава суштински разлог обвезивања, узрок

обећања, због чега иде у прилог теорији обећања, нпр. неиспуњење обавезе друге стране

оправдава раскид уговора због неиспуњења, што другим речима значи да неодржано обећање

супротне стране овлашћује и мене да променим мишљење и не одржим обећање.

Теорија ослањања се непосредно „ослања" на начело савесности и поштења које се с временом

све више шири (социјализација грађанског права), тако да се можда већ сада може говорити о

процесу врлинизације права. У том процесу уочава се и проширење уговорне одговорности.

Када je реч о извршењу (испуњењу) уговора, већ je на први поглед јасно да теорија ослањања

запада у тешкоће. Примарна дужност на основу уговорне облигације je очигледно испуњење оног

што je уговорено. Отуда суд, кад год je то могуће, обавезује дужника да, под претњом принудног

извршења или уз друге принудне мере, испуни уговорену престацију. Ослањајуће теорије не могу

се заснивати на извршењу престације, већ на противнакнади за неиспуњено очекивање, односно

на исплати губитака услед ослањања, што je накнада претрпљене штете више деликтног него

уговорног карактера, посебно ако je споран и сам настанак уговора.

Ослањајуће теорије заснивају уговорну одговорност на обавези дужника да повериоцу исплати

новчану противвредност која je једнака трошковима ослањања.

69.

2.4. Теорије преноса

Теорије преноса имају дугу традицију. Теорије преноса полазе од чињенице да je уговор средство

правног промета којим се врши пренос права. Нпр. при трампи наруквице за прстен, уговор je

перфектан и никаква обећања нити ослањања не треба позивати у помоћ да би се објаснио овај

пренос права који и чини саму суштину уговора. Још je еклатантнији пример модерних

купопродаја путем аутомата, где се убацивањем новца у аутомат одмах потом добија одређена

(изабрана) роба.

У свим овим случајевима дошло je до преноса права својине и сваки насилни покушај „повраћаја у

Docsity.com

пређашње стање" био би противправан, уз не само грађанскоправне већ и кривичноправне

санкције. To су полазне основе теорије преноса. Међутим, постоје бројни уговори у којима се

пренос права не одиграва истовремено са сагласношћу воља, те их није могуће објаснити тако

једноставно као што je то учињено у претходним примерима. Такве уговоре заступници преносних

теорија посматрају из једног посебног угла. Они уговоре у којима није дошло до непосредне

физичке предаје посматрају из фокуса управљеног на уговоре с модалитетима. Тако, нпр. у

уговорима о поклону под одложним условом, пренос ће уследити тек no испуњењу услова. У тим

случајевима не долази до преноса постојећих права над телесном ствари, али долази до преноса

постојећих нематеријалних права, права на извршење неке будуће чинидбе. Суштина уговорних

облигација je у томе да je у питању пренос већ постојећих права, jep може се пренети само неко

постојеће право, право које je претходно некоме морало припадати. To je право на испуњење

будуће чинидбе.

У извесној мери теорије преноса и теорије обећања су врло сличне, посебно у погледу испуњења

и заштите уговорних обавеза. Битна разлика се јавља у самом настанку, односно постојању

уговорне облигације. Теорија обећања инсистира на томе да се при закључењу пуноважног

уговора ствара једно ново право, јер обећање, које поседује одређене квалитете, креира

облигацију која до тада није постојала.

Теорија преноса, насупрот томе, полази од тога да уговор није ништа друго до инструмент,

средство правног промета и да, као такав, нема ту моћ да креира нова права и обавезе. Напротив,

уговор може само да пренесе неко већ постојеће право. Дужност испуњења облигације, односно

предметне чинидбе и санкција за неиспуњење вуку свој корен, имају своју правну заснованост у

праву на државну принуду управо зато, што између неиспуњења уговорне обавезе и крађе и нема

суштинске разлике.

У суштини, пo преносним теоријама, облигације су врста стварних права, при чему се све, у

крајњој линији, своди на својину, односно својинска овлашћења. Поверилац je, у ствари,

„власник" одређеног права, јер je то право дужник, као претходни „власник", пренео сада на

њега, a он пак сада, као „власник", може да га даље преноси. To значи да су преносне теорије, у

ствари, теорије својинске, стварноправне аналогије, односно да се релативна права, на одређен

начин, изједначавају са апсолутним правима. Отуда неиспуњење уговорене чинидбе представља

повреду стварних, апсолутних права.

Систем преноса права својине путем уговора, где сам уговор inter partes, има транслативно

дејство, односно систем пo коме уговор и без предаје ствари има моћ преноса својине, иде prima

faciae у прилог преносним теоријама.

Ha тај начин преносне теорије узимају у обзир, пре свега, транслативни пренос права (пренос

својине путем трампе, купопродаје, поклона или пренос потраживања цесијом и сл.).

Конститутивни пренос права, када се уговором успоставља једно уже право (нпр. плодоуживање

или предаја ствари на чување на основу уговора о остави), није толико у фокусу ових схватања,

јер објективно не подржава битне поставке преносних теорија. Уговорна права морају поштовати

Docsity.com

само двоје, односно две стране, a то су уговарачи. За својину постоји посебан однос не према

другом субјекту, као што je то случај у облигацијама насталим из уговора, већ према ствари, и

зато власник аутономно одређује судбину ствари. "Sve ima svoje, i vatra i led, u kap se spoje, i cemer i med... Sve ima svoje, vrlina i greh, tuge postoje da bi prizvale smeh..."

Ribica

Aktivni forumas

Postovi: 261

Pridružio se: 14 Mar 2009 16:56

Cash on hand: 99.00

[Donate]

Has thanked: 0 time

Have thanks: 0 time

•

•

•

•

Re: Obligaciono pravo - skripta - 229 pitanja

od Ribica » 10 Sep 2011 13:02

70. СПОСОБНОСТ УГОВАРАЊА

Способност уговарања je способност да се изјавама воље заснивају, мењају и гace уговорне

облигације. To подразумева да субјект права буде свестан узрочно-последичног значаја своје

изјаве, те да има намеру (animus) заснивања конкретног уговора. Способност уговарања je

пословна способност. Способност уговарања није јединствен појам, и то са три аспекта: једној

групи лица није уопште допуштено да закључује уговоре, другој je допуштено да закључује

ограничен број, односно врсту уговора, док трећи могу закључивати све уговоре.

Одсуство способности за уговарање, тј. неспособност уговарања, има као последицу неважност

уговора, која се може јавити у облику апсолутне или релативне ништавости.

71.

1. Потпуна способност уговарања

Потпуна пословна способност се стиче пунолетством, које се у нашем праву стиче с навршеном

Docsity.com

осамнаестом годином живота. To je законско правило, које има два изузетка.

Потпуна пословна способност се стиче и склапањем брака пре пунолетства уз дозволу суда. Суд

може дозволити стицање потпуне пословне способности малолетном лицу које je навршило

шеснаест година живота, a постало je родитељ, при чему je достигло телесну и душевну зрелост

потребну за самостално старање о сопственој личности, својим правима и интересима.

Постоји и један случај када малолетник имплицитно стиче пословну способност. Aко малолетно

лице склопи брак без дозволе суда, такав брак je рушљив. Ако се овлашћено лице обрати суду са

захтевом да се такав брак поништи, али суд одбије такав захтев, то има као последицу

конвалидацију брака и стицање пуне пословне способности таквог малолетника.

72.

2. Потпуна неспособност уговарања

Потпуно одсуство пословне способности значи да једно лице нема правно-релевантну вољу за

закључење било ког уговора. Изјаве воље таквог лица не могу утицати на стварање, промену или

престанак било каквих облигација заснованих уговором. Потпуна неспособност спречава настанак

уговора. Деца до седме године живота су потпуно (апсолутно) неспособна за уговарање; она не

могу закључивати било какве уговоре, пa ни оне малог значаја.

Сам назив „потпуна" или „апсолутна" неспособност уговарања намеће закључак да су у питању

само случајеви када лице не може да закључи било какав уговор. Од тог правила постоји изузетак.

У потпуну неспособност уговарања треба сврстати и послове млађих малолетника (деца од 7 до 14

год.) и њима уподобљених лица. Очигледно je да лица до 14 год. немају тај степен интелектуалне

способности, нити довољно животног искуства да би могли својим изјавама воље да стварају,

мењају или race облигације. Међутим, савремени услови живота намећу потребу да млађи

малолетници закључују свакодневне уговоре малог значаја, нпр. куповина хлеба, новина, оловке,

и сл. Ту се убрајају и они уговори на основу којих млађи малолетник стиче искључиво права. У ову

групу улазе и пунолетна лица која услед болести или сметњи у психофизичком развоју нису

способна да нормално расуђују, те због тога нису у стању да се сама старају о себи и о заштити

својих права и интереса. Таква лица се лишавају пословне способности у потпуности, али то има

као последицу уподобљавање таквих лица пословној способности млађих малолетника.

Пословну способност имају и правна лица, и она се огледа у могућности таквог лица да изјавама

воље својих органа стиче, мења и гаси субјективна грађанска права. Пословна способност правних

лица je у непосредној вези с правном способношћу, јер je обим пословне способности правног

лица једнак обиму његове правне способности. Aко правно лице има општу правну способност, оно

има и општу пословну способност, што значи да може да закључује све уговоре примерене

правном лицу. Ограничена пословна способност уједно значи и ограничену правну способност.

Уговори који би били закључени ван оквира правне способности правног лица немају правно

дејство, односно њих погађа санкција апсолутне ништавости, a савесна страна има право на

Docsity.com

накнаду штете коју je претрпела закључењем таквог уговора.

73.

3. Делимична неспособност уговарања

Делимична (релативна) неспособност уговарања не спречава настанак уговора, већ отвара питање

његовог опстанка. Она се односи на старије малолетнике, тј. лица између 14 и 18 год.. Старији

малолетници могу да закључују оне уговоре које могу и млађи малолетници, али поред тога, могу

закључивати и све остале уговоре, али уз услов претходне или накнадне сагласности родитеља.

To значи да je делимична (не)способност везана за сагласност законом овлашћеног лица. У истој

правној ситуацији се налазе и пунолетна лица која услед болести или сметњи у психофизичком

развоју својим поступцима непосредно угрожавају сопствена права и интересе или права и

интересе других лица. У таквим случајевима лице може бити делимично лишено пословне

способности, што аутоматски значи да je пословна способност таквих лица изједначена с

пословном способношћу старијих малолетника. Постоји и могућност да се одлуком о делимичном

лишавању пословне способности може одредити и круг уговора које такво лице може, односно не

може самостално предузимати. Уговори свих ових лица који подлежу режиму одобрења законског

заступника, уколико немају одобрење, имају неизвесну судбину, jep их прати санкција релативне

ништавости. Уколико одобрење буде дато, уговор дефинитивно постаје (оснажењем) пуноважан, a

његово правно дејство се простире ex tunc, дакле, од тренутка закључења.

Поставља се и питање заштите интереса сауговарача пословно неспособног лица. Такав

сауговарач не може бити у константној неизвесности у вези са судбином закљученог уговора и он

je овлашћен да предузме одговарајуће правне кораке у циљу разрешења ове правне позиције.

Сауговарач пословно неспособног лица који je био савестан, тј. није знао за његову пословну

неспособност или je за њу знао, али je био преварен од свог сауговарача да je законски заступник

дао одобрење, може одустати од уговора. Право одустанка од уговора у наведеним случајевима

гаси се истеком рока од тридесет дана од сазнања за пословну способност друге стране, односно

за одсуство одобрења законског заступника. Сауговарач пословно неспособног лица који je с њим

закључио уговор без одобрења законског заступника, има право да позове законског заступника да

се изјасни да ли уговор одобрава или не. Уколико се законски заступник оглуши о овај позив за

изјашњење, односно не одговори да ли одобрава уговор, и то у року од тридесет дана, ex lege се

узима да je одбио одобрење. У том случају je реч о ћутању као неодобравању.

И пословно способно лице које je закључило уговор у време своје делимичне способности

уговарања, a за који није био добио одобрење законског заступника, може захтевати поништење

таквог уговора, али у року од три месеца од дана стицања потпуне пословне способности.

Малолетник с петнаест година живота стиче радну способност. Такво лице које стиче имовину на

основу свога рада има посебну, специјалну пословну способност, која се огледа у томе што оно

има право да предузима правне послове, односно да закључује све уговоре којима управља и

Docsity.com

располаже својом зарадом, односно имовином коју je стекло сопственим радом.

Када je реч о правним лицима, такође може бити речи о релативној неспособности уговарања.

Када je општим актом правног лица (нпр. статутом) предвиђено, и у регистар привредних

субјеката уписано, да његов заступник може да закључи одређени уговор само уз сагласност неког

свог органа, односно да може да закључи неки уговор само заједно са одређеним својим органом,

та сагласност се може дати претходно, истовремено или накнадно, под условом да што друго није

уписано у регистар. Уговарач има право да позове правно лице да се његов овлашћени орган

изјасни, у примереном року, да ли сагласност даје или не. Уколико се орган не изјасни, ex lege се

сматра да сагласност није дата. To je случај ћутања као неодобравања. У случајевима када

сагласност није дата, сматра се да уговор није закључен, a савесни уговарач има право да од

правног лица захтева правичну накнаду претрпљене штете.

74.

4. Заступање

Заступање, односно заступништво je вршење правних послова у туђе име и за туђ рачун. У

савременим правима постоји правило да се сваки уговор може предузети и преко заступника, a

овлашћење за заступање се заснива на закону, општем акту правног лица (нпр. статуту), акту

надлежног органа (opган старатељства) или на изјави воље заступаног (пуномоћје).

Између заступаног и заступника нема разлике у сми-слу да уговор који закључи заступник у име

заступаног лица и у границама својих овлашћења обавезује непосредно заступаног и другу

уговорну страну. Сви правни послови предузети преко заступника непосредно делују према

заступаном. Ипак, ту постоје и извесне специфичности. Заступник je дужан да обавести другу

уговорну страну да иступа у име заступаног и уколико ово не учини, могућне су две правне

последице са становишта пуноважности уговора:

a) ако je сауговарач знао или je из околности могао да закључи (морао знати) да je у питању

заступник, уговор производи дејство;

б) ако друга страна није знала нити je морала знати да je у питању заступник, уговор неће имати

правно дејство, осим ако она накнадно не да пристанак.

Уговор ће имати правно дејство уколико се заступник кретао у границама овлашћења, али могуће

je да заступник прекорачи границе овлашћења. У том случају постоје посебна правила.

Прво, могуће je да заступани одобри прекорачење овлашћења и тада одобрење има повратно

дејство, разуме се, уз услов да се странке не договоре друтачије, што значи да уговор има правно

дејство од самог закључења, као да прекорачења није ни било.

Друго, могуће je да заступани не одобри уговор у примереном року, односно року који je редовно

потребан да се уговор такве врсте размотри и оцени, у ком случају се сматра да je одобрење

одбијено (ћутање као неодобравање).

Треће, могуће je да друга уговорна страна није знала нити je морала знати за прекорачење

Docsity.com