Sposobnost za ljubav i bazične emotivne sposobnosti

Ljubav kao umeće-Fromova teorija

Puno je toga napisano o ljubavi kao osećanju, ali malo o ljubavi kao sposobnosti. Erik From je, doduše, pisao o ljubavi kao “umeću” i pokušao da objasni iz čega se to umeće sastoji. Međutim, mislimo da Fromovo razlaganje ljubavi na “komponente” nije išlo dovoljno u razlaganje te složene sposobnosti i da nije pokazalo iz kojih “atoma” se sastoji složeni “molekul” ljubavi. U ovom tekstu ćemo pokušati da, konsultujući različite izvore iz četiri psihoanalitičke psihologije (teorije nagona, self psihologije, ego psihologije i teorije objektnih odnosa) malo detaljnije raščlanimo kapacitet za zaljubljivanje i ostajanje u ljubavi, ljubav kao složenu sposobnost. Da počnemo prvo od Froma (1990):

“Je li ljubav umeće? Ako jeste, ona zahtijeva znanje i trud. Ili je ljubav ugodno osjećanje koje se rađa slučajno, nešto što čovjeka »obuzme« ako ima sreću? Ova mala knjiga se zasniva na prvoj pretpostavci, dok danas većina ljudi nesumnjivo vjeruje u drugu. Činjenica je da ljudi ne smatraju ljubav nevažnom. Oni su gladni ljubavi: iako gledaju bezbroj filmova o sretnim i nesretnim ljubavima, iako slušaju stotine tričavih pjesama o ljubavi — ipak će jedva ko pomisliti da bi išta trebalo naučiti o ljubavi. To se čudno stanovište zasniva na više pretpostavki koje, ili pojedinačno ili kombinirano, teže da ga podrže. Većina ljudi shvata problem ljubavi ponajpre kao problem kako biti ljubljen, a tek onda kao problem voljenja, kao problem nečije sposobnosti da voli. Zato je za njih problem: kako biti ljubljen, kako biti vredan ljubavi. U težnji za tim ciljem oni slede nekoliko puteva. Jednim se naročito služe muškarci, a to je put koji im obećava uspjeh, moć i bogatstvo, koliko socijalna granica nečije pozicije dopušta. Drugi su put osobito izabrale žene, one se trude da budu privlačne, negujući telo, uređujući odeću itd. Ostali se načini postizavanja privlačnosti, koje usvajaju i muškarci i žene, sastoje u razvijanju ugodnih manira, zanimljive konverzacije, u skromnosti, dobronamernosti, u nastojanju da se bude od koristi. Mnogi od načina da postanemo vredni ljubavi isti su kao i načini kojima postižemo uspehe:

»zadobiti prijatelje i uticajne ljude«. Zapravo, ono što većina ljudi u našoj kulturi podrazumeva pod — biti vredan ljubavi — u suštini znači »-biti popularan« i »imati seksipila«.

Pošto smo usvojili stanovište da se nema šta učiti o ljubavi, druga premisa je pretpostavka da je problem ljubavi problem objekta, a ne problem sposobnosti. Ljudi vjeruju da je voleti lako, ali je teško naći pravi objekt ljubavi, ili pravu osobu koja bi nas volela. Za to stanovište postoji više razloga čije poreklo moramo tražiti u samom razvitku modernog društva. Jedan je razlog velika promena u izboru »objekta ljubavi« koja se zbila u dvadesetom veku. U viktorijansko doba, kao i u mnogim tradicionalnim kulturama, ljubav većinom nije bila spontano lično iskustvo koje je moglo dovesti do braka. Naprotiv, brak je bio ugovaran prema konvenciji — ili između porodica partnera,

ili pomoću bračnog pregovarača, ili bez takvih posrednika. Brak je sklapan iz socijalnih motiva, a pretpostavljalo se da će se ljubav razviti pošto je brak već sklopljen. U poslednjih nekoliko generacija ideja romantične ljubavi je postala gotovo univerzalna na Zapadu. U Sjedinjenim Državama, mada obziri konvencionalne prirode nisu potpuno odsutni, ljudi u velikoj meri traže »romantičnu ljubav«, lični doživljaj ljubavi, koji ih zatim treba da dovede do braka. Ta nova ideja slobode u ljubavi morala je znatno uvećati važnost objekta nasuprot važnosti funkcije.

S tim je faktorom usko vezana i druga karakteristična osobina savremene kulture. Čitava se naša kultura zasniva na apetitu za kupovanjem, na ideji uzajamno korisne razmjene. Sreća savremenog čoveka sastoji se u zadovoljstvu koje mu pruža gledanje izloga i kupovanje svega onoga što on sebi može priuštiti da kupi, bilo za gotovinu, bilo na otplatu. On (ili ona) promatra ljude na sličan način. Za muškarca je privlačna devojka, a za ženu privlačan muškarac, nagrada koju traže. »Privlačan« obično znači zgodan omot osobina koje su popularne i tražene na tržištu personalnosti. Ono što specifično čini ličnost privlačnom zavisi o modi vremena, u fizičkom kao i duhovnom smislu. Dvadesetih godina bila je privlačna djvojka koja puši i pije, koja je neuglađena i izazovna; danas moda više zahteva privrženost domu i povučenost. Pri kraju devetnaestog i na početku ovog veka muškarac je morao biti agresivan i ambiciozan — danas mora biti društven i tolerantan, kako bi imao privlačan »omot«. Na svaki način, čovek se zaljubljuje u partnera takvih ljudskih kvaliteta kakve su dostupne njegovoj vlastitoj mogućnosti razmenjivanja. Spreman sam, dakle, za pogađanje: predmet mora biti poželjan sa stanovišta njegove socijalne vrednosti, a u isto vrijeme mora me želeti uzimajući u obzir sve moje otvorene i prikrivene osobine i mogućnosti. Tako se dve osobe zaljubljuju kad osećaju da su našle najbolji raspoloživi predmet na tržištu, uvažavajući ograničenja vlastitih prometnih vrednosti. Kao i pri kupovanju nekretnina, često prikrivene mogućnosti, koje se mogu razviti, igraju znatnu ulogu u tom pogađanju. Ne bi nas trebalo iznenaditi da u društvu, u kojem tržišna orijentacija prevladava i u kojem je materijalni uspjeh vrhunska vrednost, i ljudski ljubavni odnosi slede obrazac razmene koji vlada na tržištu roba i radne snage.

Treća greška koja vodi do pretpostavke da nema ničega što treba učiti o ljubavi leži u zbrci između početnog doživljaja »zaljubljivanja« i trajnog stanja »ljubavi« ili, bolje rečeno, »ostajanja« u ljubavi. Ako dvoje ljudi koji su bili stranci, kao što svi mi jesmo, iznenada dopuste da se zid između njih sruši, osete bliskost, sjedinjenost, taj trenutak sjedinjenja jedan je od najblaženijih, najuzbudljivijih doživljaja u životu. Taj doživljaj je još krasniji i čudesniji za osobe koje su bile osamljene, izolovane, neljubljene. To čudo iznenadne intimnosti često je olakšano ako je spojeno sa seksualnom privlačnošću i zadovoljenjem, ili njima podstaknuto. Međutim, ta vrsta ljubavi nije po samoj svojoj prirodi trajna. Dva se bića dobro upoznaju, njihova intimnost gubi sve više svoj čudesni karakter, dok njihov antagonizam, njihovo razočaranje i uzajamna dosada ne ubiju i ono što je još preostalo od prvotnog uzbuđenja. Ipak, oni to sve ne znaju na početku: zapravo, oni uzimaju intenzitet zanesenosti, ono »ludovanje« jednoga za drugim, kao dokaz intenziteta njihove ljubavi, dok to može svedočiti samo o stupnju njihove prethodne usamljenosti.

To stanovište — da ništa nije lakše nego voleti — ostalo je i dalje pretežno shvatanje o ljubavi uprkos obilnim dokazima o suprotnom. Nema gotovo nijedne

aktivnosti, ili pothvata, koji, kao ljubav, započinju s tako velikim nadama i očekivanjima, a koji se ipak tako redovno izjalovljuju. Kad bi to bio slučaj s bilo kojom drugom aktivnosti, ljudi bi bili radoznali koji su razlozi tom neuspehu i šta bi čovek mogao uraditi da to poboljša — ili bi se, naprosto, odrrekli svakog nastojanja. Budući da je to drugo nemoguće kad se radi o ljubavi, čini se da postoji samo jedan način da se prevlada neuspeh u ljubavi — da se istraže razlozi tom neuspehu i da se nastavi sa proučavanjem smisla ljubavi.

Prvi korak u tom nastojanju je spoznaja da ljubav predstavlja sposobnost, umeće, baš kao što je život umeće; ako želimo saznati kako se voli, moramo i dalje nastojati u istom smislu kao što to moramo činiti kad želimo svladati bilo koje drugo umeće, recimo muziku, slikarstvo, drvodeljstvo, umeće medicine, ili inženjerstva.

Koji su nužni stupnjevi u ovladavanju bilo kojim umećem?

Proces ovladavanja umećem može se prikladno podijeliti na dva dela: jedno, ovladavanje teorijom, i drugo, ovladavanje praksom. Ako želim ovladati umećem medicine, moram prvo poznavati činjenice o ljudskom telu i o različitim bolestima. Kad imam sve to teorijsko znanje, nisam nikako merodavan u oceni umeća medicine. Postaću majstor tog umeća tek posle velike prakse, dok se rezultati mog teorijskog znanja i moje prakse ne stope u jedno — u moju intuiciju, tu suštinu majstorstva u svakom umeću. Ali, i pored svladavanja teorije i prakse, postoji i treći faktor nužan da netko postane majstor u bilo kojem umeću — ovladavanje umećem mora biti naš najviši cilj. Ništa nam u životu ne sme biti važnije od tog umeća. To vrijedi za muziku, medicinu, drvodjelstvo — a i za ljubav. I možda ovdje leži odgovor na pitanje zašto ljudi u našem društvu tako rijetko pokušavaju da savladaju to umeće, čak uprkos svojim očitim neuspesima. Uprkos duboko ukorijenjenoj žudnji za ljubavlju, gotovo se sve drugo smatra važnijim od ljubavi: uspjeh, prestiž, novac, vlast — gotovo svu svoju energiju upotrebljavamo da saznamo kako da postignemo te ciljeve, a vrlo se malo trudimo da ovladamo umećem ljubavi. Zar se samo ono smatra za vredno truda čime se može steći novac, prestiž, a ljubav, koja koristi »samo« duši, ali je nekorisna u modernom smislu, predstavlja luksuz na koji nemamo pravo trošiti mnogo energije? Kako bilo da bilo, mi ćemo dalje razmatrati umeće ljubavi u smislu prrethodne podele: prvo ću razmatrati teoriju ljubavi — a to će obuhvatiti veći deo knjige, i zatim ću razmatrati ljubavnu praksu — tek onoliko koliko se može reći o praksi na ovom kao i na bilo kojem drugom području.”...

Iskustva u radu sa klijentima u našoj dugogodišnjoj psihoterapeutskoj praksi uverila su nas da su, u krajnjoj analizi, svi psihološko emotivni problemi ljubavne prirode, da su povezani sa nekim nedostatkom sposobnosti voljenja sebe, drugih, rada, života...Frojd je govorio o tome da je silj psihoterapije da se osoba osposobni da voli i radi. Mislimo da je to jedan te isti cilj. I sposobnost za rad je produkt ljubavi. Zato ćemo ovu složenu ljudsku sposobnost malo detaljnije analizirati da bismo dostigli, makar u izvesnoj meri, prvi Fromov uslov-teorijsko razumevanje ljubavi kao umeća. Da vidimo šta je o tome From rekao.

Odakle ljubav i da li je stvarno aktivnost?

Igrom evolucije i svojim stalnim razvojem, čovjek postaje prva vrsta izbačena iz svoje povezanosti sa prirodom. Od životinjskih međuodnosa, vođenih pretežno instiktom, u njemu ostaje samo trag i ono što mu se dešava kroz život, nije više određeno sigurnim sponama prirode, već njegovim vlastitim snagama i borbom. Svest o tome da za njega ništa nije predviđeno, da njegova egzistancija nije osigurana i uljuljkana u naručje prirode, svest da će taj život, ionako nesiguran, neizbežno završiti, a on tu neće moći ništa, svest da je sam u svom postojanju - u čoveku izaziva strah i usamljenost, koju From naziva "izolovanošću". Ona izaziva stid, nelagodu i anksioznost, ako je ne uspemo savladati, ona izaziva povlačenje iz stvarnog sveta, pri čemu on nestaje, što nije ništa drugo nego ludilo. Kroz istoriju, razvili su se različiti pokušaji savladavanja izolovanosti:

a) Orgijastička stanja - ulazak u stanje transa, prilikom rituala, u grupi ljudi. Tako osećamo povezanost sa grupom, sa drugim ljudima, a i ostatak sveta nestaje, pa se nemamo iz čega osecati izolovani. Odjek ovakvih rituala u modernim, zapadnim kulturama, jeste uživanje droge i alkohola, ili seksualni odnosi, podstaknuti samo željom da se doživi orgazam. Rezultat ovih stanja je intenzivan, kratkotrajan i snažno obuhvata i psihu i telo.

b) Komformizam - utapanje u grupi ljudi, potreba da ugušimo ili sakrijemo sve što nas čini posebnim, da bi smo bili deo nečega, da ne bismo bili sami. Gubi se individualnost, prihvata nametnuto mišljenje, a potreba da budemo drugačiji zadovoljava se nevažnim, sitnim detaljima.

c) Stvaralačka aktivnost - stvaranje kreativnog ili umetničkog dela sa kojim umetnik srasta, spaja se i prestaje biti izolovan.

Kako ovi načini sjedinjavanja, očito, nisu zadovoljavajući ni trajni, ljudskom rodu ostaje samo - ljubav, sila koja drži na okupu porodicu, društvo i sprečava plimu ludila. "Bez ljubavi, ljudski rod ne bi mogao opstati ni jedan dan." (Fromm E, 1990) Ljubav nije sve ono što njome smatramo. Ponekad je to simbiotička povezanost, slična vezi majke i fetusa, u kojoj su oboje potrebni jedno drugome. Psihička simbioza ima dva oblika, sadistički - aktivan i mazohistički - pasivan. Potčinjavanje drugih pod svoju kontrolu ili stavljanje sebe pod tuđu vlast - ništa od toga nije ljubav. Ona je aktivnost u kojoj pojedinac ne gubi, već zadržava ili čak pronalazi svoje ja. Iako je aktivnost, ona nije poput radnog vremena, provedenog u mukotrpnom radu za tuđe ciljeve, neusmerenog na vlastito zadovoljstvo, izgrađivanje i pronalaženje, ali materijalno produktivnog. Ljubav ne proizvodi ništa, ali smo usmereni na to da dajemo, u nju ulažemo aktivno učešće. Davanje nije odricanje od svoga, već dokaz da u nama postoji život, da imamo šta da pružimo onoj osobi koju volimo. Davanje znači i dobijanje. "U činu davanju nešto je rođeno i obe osobe koje učestvuju u tom činu zahvalne su za život koji je za njih rođen."

Šta nam je to potrebno za ljubav?

Davanje koje znači primanje, nemoguće je bez iskrenosti i odsustva sebičnosti. Ljubav je moguća samo za zreo karakter, jer se on, kao takav, ne plaši dati sebe. Potrebne su još neke osobine.

a) Briga - nju najbolje pokazuje briga majke za dete. Ljubav traži da nesebično i aktivno podstaknemo razvoj i rast osobe koju volimo. "Čovjek voli ono oko čega se trudi i trudi se oko onoga što voli."

b) Odgovornost - u ljubavi imamo dovoljno energije da odgovorimo na potrebe osobe koju volimo, otkrivši ih sami ili vodjeni njenom sugestijom.

c) Poštovanje - znamo ko je zbilja objekat naše ljubavi, pružamo sve što imamo, dobro znajući sve mane voljene osobe, ne pridajući joj osobine koje bismo zeleli da je karakterišu.

d) Poznavanje - omogućava da zanemarimo svoju emotivnu reakciju i voljenu osobu vidimo kao što se ona vidi. Prodiremo u dubinu njene ličnosti i znamo kako joj pomoći. Na ovaj način pokušavamo otkriti tajnu ljudske prirode, jer ako se odreknemo kognitivnog puta, misli i destrukcije, nasilja i rastavljanja jedinke, što je samo uništava, ostaje nam samo put ljubavi. To sjedinjenje daje nam osećaj da smo postali jedno sa voljenom osobom i sa celim svijetom, da smo upoznali. No, ovom osećaju spajanja mora predhoditi kongitivno poznavanje psihičkih osobina osobe koju volimo.

Eh, briga, odgovornost, poštovanje, poznavanje...to su takođe složene, zrele sposobnosti uključene u ljubav do kojih treba doći i za koje, takođe, postoje određeni preduslovi, sposobnosti koje su u njih uključene. I ove “lego kockice” sastoje se od manjih koje su u njih ugrađene. Međutim, pre nego što pređemo na dublju vivisekciju ljubavi kao sposobnosti, da se pozabavimo još malo nekim Fromovim zapažanjima o ljubavi kao sposobnosti:

Ljubav i polnost

Ljubav, osim odgovora na problem izolovanosti, pruža još jedno rešenje - biološke potrebe za sjedenjenjem suprotnih polova. Osim seksualnog nagona, imamo želju da se psihički spojimo sa drugim polom. U činu telesnog spajanja nastaje novo biće, pa se, tako, i u psihičkom spajanju ljubavnici ponovo rađaju. From se suprostavlja Freudu, tvrdeći da libido nije samo nagon, da pol za sobom povlači osobine ličnosti, karakteristično izražene kod muškaraca i žena i da, sjedinjavanjem sa partnerom suprotnog pola, mi težimo i za sjedinjenjem tih osobina. Kao u Platonovoj priči o Androginom biću koje je nekada postojalo (muško i žensko u jednom biću), pa su ga bogovi podelili...i sada svako traži svoju drugu polovinu da bi se osećao celim.

Koga mi volimo?-Vrste ljubavi

Ljubav je aktivnost usmerena na jednu osobu, ali tako da kroz nju učimo da volimo celi svet i sve ljude. Ljubav se ne meri objektom koji volimo, već umećem kojim ga volimo, njega i celi svet. (o transcedentosti u ljubavi, i povezanosti sa svim oblicima ljudske delatnosti govorićemo kasnije) Usmjerena je na različite objekte, i tako razlikujemo različite vrsta ljubavi:

a) Bratska ljubav - osnova svih vrsta ljubavi. Prema svakom ljudskom biću osećamo brigu, odgovornost, poštovanje i poznavanje. Ona povezuje ravnopravne ljude, vođena je potrebom da se upozna, da se ne sudi površno, već da se prodre u dubinu tuđe tuge, straha, nemoći. Odlikuje se saosećanjem i željom da se pomogne. Možemo reći da je ovaj oblik ljubavi u osnovi psihoterapeutskog stava.

b) Majčinska ljubav - javlja se u dva vida. Prvi je briga i odgovornost za telesni rast i razvoj, a drugi je ulivanje volje i ljubavi za životom. Razvija osećaj da je divno biti živ, ali je taj osećaj moguć samo ako i sama majka to oseća. Usmerena je ne samo na malo dete, već na dete koje raste, razvija se i osamostaljuje se, što je najteži trenutak za majku ako nije naučila da voli druge ljude. Nesebična je i bezuslovna, dobijamo je “besplatno”, samo zato što postojimo, i ne moramo se boriti za nju. Sa druge strane, postoji očeva ljubav, koja je uslovljena i koju moramo zaslužiti zadovoljavajući postavljene kriterijume.

c) Erotska ljubav - želja za potpunim sjedinjenjem i stapanjem sa drugim ljudskim bićem. Ova ljubav nije zaljubljenost, ni seksualno privlačenje, ni razgovor o intimnim stvarima, ni sloboda da se svađamo, ni zajednički pogled na život, ni sebičnost u dvoje. Ona je pomalo od toga svega, i odluka da ćemo živeti za tu osobu koju odlikuju osobine svojstvene samo njoj. Ljubav je i čin volje i individualna privlačnost.

d) Ljubav prema sebi - briga za sebe, kao posebnu ličnost, bez koje ne bismo imali hrabrosti otvoriti se i dati sebe. Razlikuje se od sebičnosti, jer sebičnst nije ljubav - samo prazna osoba pokušava da se utopi u samo za sebe omiljenim bogatstvima. Čovjek koji voli ljudska bića, sasvim prirodno, voli i sebe, jer je i on ljudsko biće.

e) Ljubav prema Bogu - potreba za sjedinjenjem sa vrhovnom bićem. Možemo je posmatrati kroz razvoj ljudskog društva i kroz razvoj pojedinca. Pokušavajući da se sjedini sa prirodom od koje se postepeno odvajao, čovek je najprije obožavao njene delove (životinje, biljke), potom toteme, zadim predmete, kao proizvode svojih ruku, da bi napokon, postavši svestan sebe, dao bogovima ljudsko obličje. Najpre je vladao matrijarhat, potreba za majčinom bezuslovnom ljubavlju, a potom se pojavio lik Boga koji zahteva, kažnjava, uslovljava i nagradjuje, dakle Bog koji je imao lik oca. Dalji razvoj pojma Bog ogleda se u tome što se on gubi kao lik, kao biće i poistovećuje se sa onim što jesu njegove vrednosti - pravda, ljubav, samilost... Od stepena razvoja pojedinca zavisi da li će u Bogu tražiti majku ili oca, dakle da li ce učiti o Bogu, ili ga prihvatiti kao način života i postati deo pravde, samilosti i ljubavi.

Ljubav u doba... kapitalizma

Ljubav je, prema Fromu, aktivnost karaktera. Stoga je neosporan uticaj sredine koja menja i oblikuje karakter. Zbog zakona ponude i potražnje, gubljenja individualnosti u procesu rada, zbog zavisnosti od ogromnog broja ljudi, kapitalizam zahteva (i stvara) robote zadovoljne životom, jednostavne za upotrebu, "podešene da trguju i da troše" . Nedostatak ljubavi među pomenutim robotima je primetan. Osećajući da nešto nije u redu, ljudi greše u dva shvatanja. Prvo, tumače brak kao tim dvoje ljudi, koji sarađuju i potpomažu se, svaki okrenut svojim ciljevima i zatvoren za ostatak sveta. Drugo, ljubav se shvata kao nešto što proizilazi iz savršene seksualne tehnike. Kritikujuci Freuda, From zaključuje da je relacija upravo obratna - da je savršen seksualni život rezultat ljubavi. Iz ova dva shvatanja proizlaze različite "pseudo ljubavi". To su:

a) vezanost za majku - muškarac u ženi traži majku, očekuje od nje nesebičnu ljubav, podršku, divljenje, sve ono što pruza majka detetu.

b) vezanost za oca - muškarac stalno traži pohvalu, veže se za nadređenog, uspešan je u karijeri, ali je prema ženama hladan i rezervisan ili u odnosu sa njima uzima ulogu strogog oca.

c) loši odnosi među roditeljima - nisu spontani u odnosu prema deci, atmosfera je često napeta, dete se povlači u sebe, a kada odraste pokušava da, u odnosu sa voljenom osobom, namerno izazove svađu, kako bi se rešila napetosti.

d) idolopoklonička ljubav - osoba gubi svoje "ja", voljena osoba je objekat obožavanja, idealna i bezgrešna, sve dok razočarenje u nju ne dovede do traženja novog idola.

e) sentimentalna ljubav - ljubav se proživljava ili kroz druge ljude, ili kroz sanjarenje nekog para o idealizovanoj prošlosti i budućnosti, umesto življenja u sadašnjosti.

f) projekcija - svojih mana na partnera ili svojih ambicija na decu.

"Praktična" upotreba

Završavajući svoju knjigu, From navodi nekoliko zahteva koji se moraju savladati pre bilo kojeg umeća. To su disciplina, koncentracija, strpljenje i fokusiranost na željeno umeće kao na glavni cilj. (Takođe složene sposobnosti koje zahtevaju preduslove). Za umeće ljubavi, važno je da prevaziđemo vlastitu sebičnost (o narcizmu i ljubavi govorićemo kasnije) i ljude prihvatimo objektivno, a ne kroz sebe. Važno je imati i veru -( "kvalitet izvesnosti i čvrstina koju imaju naša uvjerenja", videćemo kasnije kakvu ulogu u toma igra “konstantnost objekta ljubavi”, sposobnosti tolerancije na frustraciju i ambivalenciju, sposobnost neutralizacije, sposobnost da se žali...) Verujemo u osobu koju volimo, u njenu ljubav, u njenu ličnost, ali i u sebe i svoje "ja". Moramo, verujući u ljude, verovati u čovečanstvo, verovati da su "čovekove mogućnosti takve da će ... biti sposobne da izgrade socijalni poredak kojim vladaju principi jednakosti, pravde i ljubavi. (prisetimo se Eriksonovog bazičnog poverenja i šta je potrebno da se ono razvije). Pored vere, moramo imati hrabrost da se predamo i shvatiti da je teže voleti

nego biti voljen. (I hrabrost je osobina koja se sastoji iz niza sposobnosti. Prisetimo se Kohutovog teksta o hrabrosti, nuklearnom selfu i selfobjektima, grandioznom selfu i idealizovanom roditeljskom imagu...Šta je sve potrebno za veru i hrabrost.)

Nakon što je naveo tolike brojne primere u kojim okolina poriče važnost i suštinu ljubavi, Fromm postavlja završno pitanje. Da li je moguće voleti, a živeti u toj takvoj okolini? I daje odgovor. Oslanjajući se na veru u čovečanstvo, kao jedan od stepenika ka ljubavi, zaključuje: potreba za ljubavlju skrivena je, ali postoji. Postoji šansa da ona jednom prevlada, da se stvarnost promeni i ljubav bude prihvaćena kao vrhovni zakon. Lepo bi bilo kad bi tako bilo. Ali, da magarac ne bi crkao do zelene trave, valja ispitati mogućnost da se voli i u svetu takvom kakav je. Možda je čak i to moguće. Zapravo, da bi pomogli čoveku da se izbori sa svojim emotivnim, psihološkim problemima, moramo mu pomoći da ovlada sposobnošu ljubavi što je više moguće. Naravno, da bismo u tome uspeli, moramo i sami znati kako se to radi (ne samo teorijski, već i u praksi) i imati volju da to i primenjujemo, da nam, kako From reče, ovladavanje umećem bude najviši cilj. Koliko je onih koji su spremni za takav poduhvat?

Tri Frojdove teorije o ljubavi

Spomenuli smo Platona i mit o androginu. Kroz razmatranja tog mita možemo videti dva važna Platonova doprinosa razumevanju ljubavi koja su centralna i u kasnijim Frojdovim gledištima. Prvi Platonov doprinos je upravo taj mit o dvojnim bićima (muško i žensko u jednom-androgino biće) koji objašnjava poreklo ljubavi. Prema toj priči, naši preci su bili sastavljeni od dve osobe u jednoj. Zbog osećanja ugroženosti takvom moći u ljudima Zevs ih je prepolovio na dva bića, ostavljajući svako od njih nekompletnim i sa večitom čežnjom da nađu svoju drugu polovinu i spoje se sa njom. Takođe, u “Simpozijumu”, Diotima govori o tome da fizička lepota može biti transformisana kroz sukcesivne korake na metaforičkoj lestvici ljubavi, u ljubav prema mudrosti i apstraktnim vrlinama. Obe te ideje, ljubav kao ponovno nalaženje i sublimacija želje, ugrađene su u psihoanalitičku teoriju.

Kroz psihoanalitički metod, Frojd je došao do toga da su različiti oblici ljubavi koje je posmatrao povezani jedni sa drugima i da dele zajedničke koren u iskustvima iz detinjstva. U tome su mu posebno bila od koristi zapažanja o ljubavi koja je dobio kroz analizu transfera (prenosa osećanja sa značajnih osoba iz detinjstva na terapeuta). Iako su Frojdova zapažanja o prirodi i genezi ljubavi bila revolucionarna, on nije napravio opsežnu i sveobuhvatnu teoriju o ljubavi. Zapravo, možemo reći da je Frojd kreirao tri različite teorije o ljubavi (Bergmann M., 1987)

Frojdova prva teorija o ljubavi je sadržana u “Tri eseja o o teoriji seksualnosti” (Freud, 1905) i u dva kasnija članka (Freud 1910, 1912). To je poznata teorija o ljubavi kao ponovnom nalaženju, koja je možda najveći Frojdov doprinos razumevanju ljubavi. Prema tom gledištu, ljubav je akt ponovnog nalaženja zato što voljena osoba nesvesno predstavlja edipalnog roditelja. Ljubavi je inherentno svojstveno da je konfliktna jer ona mora evocirati predstavu roditelja kako bi generisala strast, ali ta povezanost mora ostati nesvesna da ne bi seksualnost bila inhibirana tabuom incesta. Srećna ljubav evocira predstavu roditelja bez okidanja tabua incesta.

Druga Frojdova teorija ljubavi je sadržana u članku “O narcizmu” (Freud, 1914). Ranijoj ideji da je ljubav ponovno nalaženje edipalnog roditelja Frojd je dodao da voljena osoba, takođe, može predstavljati idealizovani aspekt sebe (selfa). Takva ljubav restaurira stanje savršenosti spajanjem voljenog bića sa idealnim selfom osobe.

Bergman (Bergmann, 1980) je pronašao treću Frojdovu teoriju o ljubavi ugrađenu u tekstu “Instikti i njihove promene”(Freud 1915). U tom članku, Frojd je definisao ljubav kao “stav ega” (t.j. Selfa), koji je određen ulogom voljenog bića u zadovoljavanju svih potreba osobe, ne samo seksualnih. To je mnogo kompleksnije viđenje ljubavi od prethodnih teorijskih pogleda. Ono se više odnosi na trajnu ljubav nego na zaljubljivanje. Frojdova treća teorija sugeriše da je zreli ego preduslov za ljubav, jer kreiranje ljubavnog stava zahteva integraciju višestrukih impulsa i afekata, uključujući i neprijateljske afekte. (sugeriše neophodnost razvijenosti prethodnih sposobnosti o kojima smo govorili-tolerancije na ambivalenciju, na frustraciju, integrativne funkcije ega...). Pre doprinosa koje su dali ego psiholozi, Frojd je video tu sposobnost kao prirodni sled instiktualnog razvoja i zato je smatrao genitalnost kao preduslov za ljubav. U trećoj teoriji ljubavi Frojd počinje da posmatra ljubav kao emociju, a ne kao sublimaciju instikta. Tako objekt ljubavi postaje jedinstven, a ne lako zamenjiv kao objekt nagona. Kao posledica toga dolazi Frojdov zaključak da je ljubav više od instikta, da je totalni ego uključen u voljenje svojih objekata.

U članku ”O Intrapsihičkoj funkciji zaljubljivanja”, Bergman (1980) demonstrira kako su Frojdove ideje o ljubavi modelirane na njegovoj topografskoj teoriji snova. Ljubav je transfer libida sa figura iz detinjstva na neku figuru u sadašnjosti, okinut kada sadašnja figura evocira nesvesnu predstavu primarnog objekta ljubavi. Kada se te dve predstave spoje-kondenzuju, ljubav se pojavljuje kao i manifestni sadržaj sna. Nažalost, ljubav se može i rasprsnuti u vazduhu kao “san letnje noći” nakon buđenja. Nije čudo što je Frojd bio pesimističan u vezi sa romantičnom ljubavlju. Sa topografskog stanovišta, ljubav je samo san, iluzorno obnavljanje prošlosti, konstruisano da bude realno u sadašnjosti, i predodređeno da bude razočarenje u budućnosti. Sa prednostima koje donosi strukturalni model, smatra Bergman, postaje moguć potencijalno optimističniji pogled na ljubav. Srećna ljubav može biti više od ponovnog nalaženja. Bergman je (1971) bio jedan od prvih koji su doprineli novim razumevanjima ljubavi prema kojima su preedipalne odrednice inkorporirane u strukturalni model ljubavi. Kako?

Bergman nije samo proširio teoriju o ljubavi tako što je uključio preedipalna iskustva, već je istakao i važnost postedipalnog života i kreativnu upotrebu simboličkog procesa u kreiranju ljubavnog odnosa koja ide izvan repetitivnog ponovnog nalaženja primarnog objekta ljubavi. Naša potreba za ljubavlju je, prema Bergmanu, ukorenjena u bazičnom karakteru ljudske prirode. Ljudsko biće nema volju ni da uđe u svet bez zagrljaja dobrodošlice svoje majke. Potvrde za ovakvo stanovište nalazi u Špicovim (Špitz 1945) nalazima vezanim za hospitalizam (decu u domovima) koji, prema njemu, potvrđuju postojanje instikta smrti koji mora biti predupređen povoljnim balansom libida. Taj libido, ta ljubav, mora doći od sredine. Primarno poreklo kapaciteta za ljubav leži u simbiotičkoj vezi sa majkom. Simbioza je subjektivni izvor potrebe za „jedinstvom“, stanja koje se, delimično, može „ponovo naći“ u stanju zaljubljenosti ili

„prave ljubavi“. Međutim, kapacitet da se uživa u tom ponovnom nalaženju „spojenosti“ u životu odraslih nije zagarantovana samo srećnom simbiozom u detinjstvu. Uspeh u procesu separacije-individuacije je preduslov za srećno „jedinstvo“ i poremećaji u procesu separacije čine to da je stanje „jednosti“ sa voljenom osobom ispunjeno anksioznostima vezanim za gubljenje osobenosti i gušenje u simbiozi, za invazivnost voljene osobe, probijanje granica...koji umanjuju kapacitet za ljubav odrasle osobe. Uspešna separacija-individuacija je, međutim, samo prvi preduslov kapaciteta za ljubav.

Produžena bespomoćnost detinjstva praćena je brojnim iskustvima emocionalnog i telesnog zadovoljstva koja razvijaju osećanja nežne ljubavi kao i senzualnog zadovoljstva i to dovodi do strastvenosti edipalne ljubavi i podstiče edipalni konflikt. Agresivnost edipalnog deteta odgovara agresivnosti koja dolazi od roditelja, ekscesivna roditeljska agresivnost komplikuje edipov konflikt koje će dete morati da razreši kako bi volelo kao odrasla osoba.

Iako Edipov kompleks nosi u sebi emotivne zavrzlame, on je i preduslov kapaciteta za ljubav. Edipov kompleks se mora transformisati, a ne raspasti. Koncept nestajanja Edipovog kompleksa (Freud 1924) nije samo nekonzistentan sa Frojdovim stanovištem o neuništivosti želje, već je u suprotnosti i sa njegovom teorijom o ljubavi kao ponovnom nalaženju. Da je nestajanje Edipovog kompleksa moguće, dete bi ostalo bez objekta koje će težiti da ponovo nađe kroz neki drugi odnos. Neki nalazi, koji govore da podizanje deteta od strane većeg broja osoba umanjuje njegov potencijal za ljubav kao odrasle osobe, potvrđuju to viđenje. Ako je detinja ljubav podeljena, kao odrasla osoba ono će imati previše objekata za ponovno nalaženje od kojih ni jedan nema dovoljno emocionalnog značaja da zadovolji. Ponovno nalaženje većeg broja objekata ljubavi u jednoj osobi je moguće, ali to zahteva veliku integrativnu aktivnost za koju mnogi nisu sposobni. (Bergman, 1987)

Ponovno nalaženje je relativno jednostavno kada postoji dobar voljeni prototip. Međutim, kada su rani objektni odnosi bolni ili razočaravajući, ponovno nalaženje ponavlja destruktivni odnos. Bergman je (Bergman, 1971) je postavio i novi koncept- „kontranalaženje“ (ili suprotan izbor) koji je definisao kao kompulsivno izbegavanje osoba koje su kao originalni objekt. Kontranalaženje izbegava destruktivnost patološkog ponovnog nalaženja, ali ljubavi baziranoj na kontranalaženju nedostaje strasna uverenost u ljubav prema voljenoj osobi kao kod ponovnog nalaženja. Tako da, prema Bergmanovim opisima, i kontranalaženje izgleda kao problem, izbor manjeg od dva zla. U svojim kasnijim radovima (Bergman, 1987) on je uneo pozitivniju verziju kontra nalaženja. Primetio je da ljubav može biti zasnovana na fantaziji o novom objektu koji leči rane zadobijene od strane roditelja. Lečeći objekt je neko od koga se očekuje da će proširiti potencijal osobe za sreću tako što će pružiti emocionalna iskustva kao što su ohrabrivanje, optimizam ili ogledanje (empatiju) …ono što je nedostajalo u primarnim odnosima. Traganje za lečećim objektom osobu iznutra ispunjava nadom, mada je predisponirano za razočarenje ako su nade suviše velike. Ipak, traženje ljubavi koja leči je progresivno-ono gleda unapred, u novu budućnost koja nije ponavljanje prošlosti. Iako Bergman nije bio eksplicitan u tome, koncept lečeće ljubavi treba razlikovati od kontranalaženja jer je zasnovan na traženju nečega dobrog, a ne na prostom izbegavanju lošeg.

Lekovita ljubav ne može da obezbedi vezu sa nečijim infantilnim objektima ljubavi, ali može da oživi umrtvljene potencijale za osećanje zadovoljstva i intimnosti. Lečeća ljubav sadrži neke misterije koje još treba ispitati i razjasniti. Kako osoba uopšte dolazi do predstave lečeće ljubavi ako ona nije zasnovana na ranijem iskustvu? Iako Bergman to nije elaborirao, njegovi komentari sugerišu da poreklo predstave o lečećoj ljubavi može da potiče iz dve različite zone iskustva: prvo, želja za lečećom ljubavi može biti formirana kroz simboličku elaboraciju trenutaka i delova iskustva, uključujući prolazne momente povezanosti i zadovoljstva koji su proživljeni ili direktno ili kroz posmatranje zadovoljavajuće ljubavi koju dobijaju drugi. Druga zona iskustva je interpersonalno iskustvo iz postedipalnog perioda ili iz perioda života odrasle osobe. Bergman je (Bergman, 1988)smatrao da promene u ljubavi u životu odrasle osobe mogu reorganizovati sposobnosti individue za ljubav. Emocionalne potrebe koje nisu zadovoljene u detinjstvu mogu biti naknadno zadovoljene u životu odrasle osobe i takva odrasla „iskustva zadovoljenja“ mogu da doprinesu evoluciji novih libidinalnih prototipova (obrazaca voljenja).

Iako je bolja varijanta od patološkog ponovnog nalaženja, potraga za lekovitom ljubavlju komplikuje ljubav. Divergencija želja za poznatim figurama iz detinjstva i želja za novim, lekovitim objektom sa druge strane, stavlja velike zahteve pred kapacitete ega za integracijom, i svaki realni objekt može otići (ili biti napušten) ako se bilo koja od ove dve oprečne težnje ne ispuni. Frojdova klasična formulacija iz prve teorije o ljubavi-da je ljubav uhvaćena u kontradikciju između želje za incestuoznim i neincestuoznim, mora se proširiti da uključi drugu fundamentalnu kontradikciju u dinamici ljubavi. Ljubav može, takođe, biti rastrzana konfliktom između želje za poznatim, ali povređujućim objektom, sa jedne strane, i želje za lečećim objektom sa druge. (Česta tema ljubavnih romana, ili serija, a i često pitanje vezano za životne izbore partnera: Zašto nekoga privlači veza sa osobom koja je povređuje, a ima nekoga ko joj sve pruža…Zašto se, uopšte, dvoumi…). Već smo napomenuli da je jedna od kontradikcija u dinamici ljubavi i sukob između potrebe za jedinstvom sa voljenim bićem i straha od stapanja, gubljenja individualnosti.

Intrapsihičke funkcije ljubavi

Ljibav ispunjava seriju intrapsihičkih funkcija. Bergman je (Bergman, 1980) identifikovao četiri takve funkcije:

1.) 1. Strast ljubavi pospešuje transfer libida sa infantilne predstave iz nesvesnog, gde zadovoljenje nije moguće, u sadašnje, neincestuozne interpersonalne veze, gde je zadovoljenje dostupno.

2.) 2. Ljubav simbolički restaurira izgubljeni objektni odnos iz detinjstva

3.) 3. Ljubav restaurira, u izvesnoj meri, raj simbiotičkog jedinstva

4.) 4. Ljubav leči rane povrede i deprivacije

U svom radu Bergman povremeno pominje još tri funkcije ljubavi:

5.) Ljubav može da povrati narcističku ravnotežu kroz projekciju ego ideala na voljenu osobu (Frojd, 1914). (Voljena osoba može, uživanjem u onome što joj dobija od partnera, da hrani i ego ideal svog ljubavnika. Osoba oseća „kako je dobra i sposobna da voli, pruži zadovoljstvo partneru“-što je realizacija sopstvenog ego ideala. „Bolji sam kad sam sa tobom…budiš najbolje u meni…Projekcija ego ideala u voljenu osobu čini nas savršenima jer smo u vezi sa svojim idealom u voljenoj osobi, ali i obratno, sposobnost partnera da primi čini nas savršenim jer posedujemo moć zadovoljavanja, moć ljubavi…Ljubav zadovoljava uzajamno narcističko ispunjenje ).

6.) Heteroseksualna ljubav može učvrstiti polni identitet time što sadrži identifikaciju sa suprotnim polom (Razumevanje, empatija i identifikacija sa potrebama suprotnog pola učvršćuje identifikaciju sa sopstvenim polom)

7.) Stećna ljubav može restaurirati detinji kapacitet za igru (u odrasloj osobi)-kapacitet da se poveže fantazija sa objektivnom stvarnošću u zajedničkoj interpersonalnoj stvarnosti (ko bajagi stvarnost). Sve ove funkcije, naravno, imaju i svoju patologiju, ali su i deo normalnog ljubavnog života.

Zaljubljivanje i ostajanje u ljubavi

Bergman je naglasio razliku između zaljubljivanja i ostajanja u ljubavi. Zaljubljivanje evocira infantilno, dok ljubav zahteva zrelost. Zaljubljivanje može da vodi do trajne ljubavi, ali nema „kraljevskog puta“ iz jednog u drugo. Kompletan put zahteva navigacionu veštinu budnog ega. Pet ego funkcija su posebo važne na tom putu:

1) 1) Ljubav zahteva testiranje realnosti da bi se uvideli realni kvaliteti voljene osobe.

2) 2) Ego mora da integriše reprezentacije prethodnih objekata ljubavi sa novim objektom da bi se dostigla snažna ljubavna struja. (da poveže osećanja vezana za primarne objekte ljubavi-roditelje, sa osobama koje voli kao odrasla)

3) 3) Ego mora da se suprotstavi silama superega i da zaštiti novu ljubav od tabua incesta. (da poveže osećanja vezana za primarne objekte sa novim objektima, ali da to ne pokrene i zabrane vezane za incest koje su asocirane sa primarnim objektima)

4) 4) Ego mora da drži pod kontrolom zahteve ida koji insistiraju na potpunom zadovoljenju. (novi objekti ne mogu zadovoljiti potrebe na isti način na koji su to činili roditelji, već na načine koji odgovaraju zrelim osobama)

5) 5) Ego mora da spreči patološki izbor objekta „pregovaranjem“ između potreba za ponovnim nalaženjem, sa jedne strane, i potreba da se nađe siguran objekt ljubavi, sa druge strane. (ako se traži novi objekat koji je sličan starom, povređujućem, očekuje se razrešenje, ispravljanje odnosa, „happy end“, i zato su interesantniji partneri koji su slični originalnom povređujućem objektu, da bismo kroz odnos sa njima ispravili taj tip odnosa. Međutim, pošto se, uglavnom,

samo ponovi povreda, jer se ponavlja obrazac stečen sa originalnim objektom, ne dolazi do razrešenja. Siguran objekt ljubavi bi mogao biti dobro „korektivno emocionalno iskustvo“, ali siguran novi objekt nije interesantan, jer sa njim nemamo šta da ispravljamo. Naš ego može postati svestan toga, i upravljati potrebom za ponavljanjem, usmeravati nas na izbor zdravijeg, sigurnijeg partnera.

Možemo videti da je Bergman video ljubav kao kompromisnu formaciju, kompleksnu integraciju višestrukih želja i objektnih odnosa iz svakog razdoblja razvoja, zajedno sa njihovim anksioznostima i odbranama. Zato ima mnogo oblika ljubavi sastavljenih od različitih kombinacija i sastojaka i različitih rešenja konfliktualnih izazova koje oni postavljaju. Sve neobičnosti ljubavi, neobični rituali, perverzije i preduslovi za ljubav, mogu se razumeti kao ekspresija poteškoća u integraciji tih brojnih činilaca. Nema čiste ljubavi, kao što nema ni čiste perverzije. Svaka ljubav sadrži kontradiktorne emocionalne sile, i integraciju tih sila, što čini da je ljubav mnogo više od jednostavnog ponovnog nalaženja.

Bergman (Bergmann, 2001) daje i listu prepreka zrelom ljubavnom odnosu:

1.) -Destruktivna moć prisile ponavljanja (repeticije kompulsije)-potreba da ponavljamo traumatične odnose

2.) -Nerazrešeni Edipov kompleks –opterećenost ljubavi incestuoznim težnjama i zabranama.

3.) Patološki narcizam-nesposobnost da se voli drugi, centriranost na sebe

4.) Zahtev da se objekt transformiše-potreba da se drugi menjanjaju u prema našim zahtevima

5.) Agresivni nagon-

6.) Zavist i ljubomora

Sa tako puno prepreka koje treba savladati nije ni čudo što srećemo tako malo zrelih ljubavnih veza kod odraslih. (Bergman je još bio i „milostiv“ u nabrajanju prepreka. Kasnije ćemo ih navesti još.). Na sreću, postoje i neki saveznici u tom teškom traganju za zrelom ljubavlju:

1.

2. -Uvid i samospoznaja

3. -Zahvalnost

4. -Sposobnost praštanja

Psihoterapija i povećanje kapaciteta za ljubav

Psihodinamski pristup u psihoterapiji pruža mogućnost za povećanje kapaciteta za ljubav. U psihoanalizi, kroz transfer osećanja na terapeuta, pojavljuju se potisnuta ljubav vezana za arhaične predstave voljenih objekata koja se pomera na analitičara. Naravno, taj proces je konfliktan: kada se ljubav oslobodi potiskivanja, ona je još uvek uhvaćena u konflikt iz detinjstva. Srž psihoanalitičkog postupka je interpretiranje tih konflikata i nesvesnih pomeranja na analitičara. Oslobođen od potiskivanja, od konfliktnih zapetljavanja i vezanosti za analitičara, libido može ponovo da traži objekte u realnom svetu. Pri tome, postojeći prototipovi su osnova za ponovno nalaženje.

Klinička situacija je, međutim, mnogo komplikovanija kada su postojeći prototipovi modeli za destruktivno ponavljanje. U analizi zakvih kliničkih problema Bergman (Begmann, 1982) citira Frojdovo razlikovanje između transfera koji su „čisto ponavljanje“ nekog ranijeg odnosa, i transfera koji su „revidirano izdanje“. Ovaj drugi vid transfera revidira stari prototip kombinovanjem sa novim činiocima koje osoba nalazi u odnosu sa analitičarem (Freud, 1905). Taj transfer kao „revidirano izdanje“ omogućava klijentu da prihvati povezanost u analitičkoj situaciji koja se zasniva na prihvatanju i razumevanju, kao zameni za mnogo primitivnije oblike zadovoljenja. U tradicionalnoj analizi, analitički odnos je neophodan i pospešujući kontekst za analitički rad, ali je oživljavanje i rasvetljavanje infantilnih konflikata ono što je od presudnog značaja za promenu. Međutim, tamo gde nedostaju funkcionalni prototipovi ljubavi, iskustvo novih, drugačijih interakcionih obrazaca u okviru analitičkog odnosa mogu igrati važniju ulogu u tretmanu. Tada transferni odnos koji revidira stare obrasce može dovesti do novog zadovoljavajućeg odnosa ili možda do dugo tražene ljubavi koja leči. Iskustvo analitičkog odnosa može tako postati baza za nove libidinalne prototipove (obrasce voljenja).

Ako uporedimo Frojdovo viđenje ljubavi sa Bergmanovim, možemo uočiti veliko pomeranje u naglasku. Frojd je video ljubav sa topografskog stanovišta, prema kojem do ljubavi dolazi kada se predstave arhaičnog objekta ljubavi spajaju sa figurama iz tekućeg života. Prema Frojdovom mišljenju, ljubavni život individue je repetitivna serija sukcesivnih ponovnih nalaženja istih osnovnih prototipova. Prema Bergmanovom gledištu, ljubavni odnosi takođe formiraju serije, ali te serije nisu uvek determinisane samo ponavljanjem. Inovacije i otkrića mogu takođe da igraju značajnu ulogu u sledu ljubavnih odnosa, unoseći u te serije progresivno usmerenje. Iz Bergmanove perspektive, teorijski naglasak je pomeren od ponavljanja na promenu, od ponovnog nalaženja starih prototipova na progresivno kreiranje novih modela ljubavi pod uticajem novih iskustava zadovoljenja koja se događaju u psihoanalitičkom tretmanu ili u životu osobe.

Terapijski odnos, vaspitanje i zrela ljubav

Viđenje terapijskog odnosa kao vaspitnog procesa kroz koji dolazi do učenja klijenta o zrelim načinima voljenja i proširivanja kapaciteta za ljubav daje i Scott Peck (1987).

Ako bismo izvukli suštinu svih „tehničkih“ pojmova psihoanalitičkog metoda i načina delovanja analitičara u odnosu prema analizantu, mogli bismo, svakodnevnim rečnikom, reći da je odnos analitičara prema analizantu zrela ljubav. Šta je to zrela ljubav? Peck je definiše teleološki. Ljubav je, po njemu, volja da se proširimo da bismo potpomogli sopstveni i tuđi duhovni razvoj i sazrevanje. Zrelost ljubavi ne određuje intenzitet osećanja, već svrsishodnost aktivnosti. Osoba može, sa intenzivnim osećanjem, „iz velike ljubavi“, „jer ne može bez voljene osobe“... i sličnih emocija, činiti mnoge stvari koje su destruktivne za razvoj „voljene“ osobe. Dete se može ugušiti „roditeljskom ljubavlju“. Ljubav je, dakle, određena kao aktivnost koja potpomaže duhovni razvoj onoga prema kome je usmerena. „Život je težak“, tako počinje Peck svoju knjigu, „život predstavlja niz problema. Da li ćemo da kukamo nad njima ili da ih rešavamo i naučimo svoju decu da ih rešavaju. Disciplina je osnovno oruđe za rešavanje životnih problema. Bez discipline ne možemo ništa rešiti.“

Ovo je samo još jedan način da se govori o prihvatanju principa realnosti. Jung je rekao da je neuroza uvek zamena za legitimnu patnju. Težnja da se izbegavaju problemi i emotivna patnja koju donosi suočavanje sa njima je osnova „mentalne bolesti“. Izbegavajući pravu patnju koju stvara suočavanje sa problemima, izbegavamo i razvoj koji je produkt procesa rešavanja problema. Vaspitanje i psihoterapija su procesi koji bi trebalo da pomognu vaspitaniku da prihvati patnju i nužnost suočavanja sa problemima i iskustvom bola koje oni nose. Disciplina je osnovno oruđe u rešavanju životnih problema. Disciplina se sastoji od „tehnika patnje“ ili „sredstava za konstruktivno doživljavanje bola“. Peck ih navodi četiri: 1) Odlaganje zadovoljstva; 2) Prihvatanje odgovornosti; 3) Posvećenost istini; 4) Balansiranje.

Problem nije toliko u složenosti ovladavanja ovim oruđima, već u volji da se ona upotrebe. Volja da se ona upotrebe je ljubav. Ove „tehnike patnje“ očito predstavljaju jedan vrednosni sistem. Unutrašnja instanca koja bi bila odgovorna za sprovođenje ove vrste „discipline“ ( humanistički Super Ego ) formira se pod uticajem osoba koje su sposobne i voljne da se ponašaju – vole disciplinovano. Disciplina ( ova vrsta discipline ) se prenosi procesom identifikacije, a volja da se disciplina koristi zrelom ljubavlju. Disciplinovana ljubav je osnovno sredstvo formiranja kohezivnog „humanističkog“ Super Ega. (Super ega ili savesti koja nije progoniteljska, već potiče iz potrebe da se održi dobro osećanje sebe). Odlaganje zadovoljstva je proces planiranja i raspoređivanja patnje i zadovoljstva u životu tako što se prvo suočavamo sa neprijatnošću da bismo je pregurali i time povećali zadovoljstvo. Dete postepeno ovladava sposobnošću da toleriše napetost, odlaže neposredno zadovoljenje i energiju ulaže u ovladavanje različitim veštinama kroz koje se odloženo rasterećuje napetost i dobija zadovoljstvo na načine koji su prikladniji realnosti, sredini u kojoj živi i njegovom uzrastu. Mnogima to ne uspeva. Govorili smo o tome vezano za bazične emotivne sposobnosti. Odlaganje zadovoljstva je sposobnost koja je vezana za celovitost i konstantnost objekta i ovladavanje tolerancijom na frustraciju. Balansiranje – „je vrsta discipline potrebna da se disciplinuja disciplina.“ To je disciplina koja nam

daje fleksibilnost. U vaspitanju i psihoterapiji ono je neobično važno. Inače dobro „pravilo“ može postati prepreka ukoliko se stalno ne vodi računa o trenutnoj realnosti. Frojd je, kada je u pitanju analitička tehnika, izbegavao izraz pravila i isticao da su to samo preporuke čija se vrednost mora ponovo proveravati u svakoj novoj situaciji. „Stavljanje u zagrade“ starog iskustva, prigušivanje poznatog da bi se prihvatilo nepoznato je proces kome se ljudi večno opiru. Pojave otpora i transfera u terapiji su očigledan primer ove „inertnosti psihe“. Međutim, da bi se postiglo balansiranje, potrebno je prethodno izgraditi stabilan sistem reagovanja. Balansiranje se ne rađa iz haosa, već je proces postepenog labavljenja stabilne strukture. Moramo razviti Ego ili Super Ego da bismo doveli u pitanje krutost ili neprikladnost nekih njegovih aspekata. U terapiji, u radu sa osobama koje nisu razvile tzv. „intaktni Ego“ i „koherentni Super Ego“, potrebno je prvo raditi na njihovoj izgradnji i strukturisanju ( tehnike „izgradnje Ega“ o kojima govore ego psiholozi, proces identifikacije sa analitičarem ). U vaspitanju, normalno, put ka autonomiji vodi preko identifikacija sa vaspitačima, heteronomnih faza u kojima se stvara dovoljno snažna struktura ličnosti koja može da podnese „razlabavljivanje“ i preispitivanje bez opasnosti raspadanja.

Preduslovi za razvoj kapaciteta za zaljubljivanje i ostajanje u ljubavi

Kernberg (1974) je govorio o preduslovima u razvoju osobe koji su potrebni da bi se razvio kapacitet za zaljubljivanje i ostajanje u ljubavi, kao i o posledicama do kojih dolazi ako osoba ne razvije te preduslove. Inidividua mora da dostigne dva razvojna stadijuma da bi se uspostavio normalan kapacitet za zaljubljivanje i ostajanje u ljubavi:

Prvi stadijum, kada se rani kapacitet za čulnu stimulaciju erogenih zona (posebno oralni i kožni erotizam) integriše sa kasnijim kapacitetom za uspostavljanje potpunog objektnog odnosa (konstantnost objekta). To praktično znači da je osoba u stanju da integriše svoje potrebe za nežnošću sa doživljajem druge osobe kao posebne, autonomne ličnosti, koja nije samo produžetak njenih potreba. Razvija se kapacitet za žaljenje, krivicu, i brigu (jer drugi više nije samo objekt za zadovoljenje potreba) što rezultira u produbljavanju svesnosti o sebi i drugoj osobi i početak je razvoja kapaciteta za empatiju i više nivoe identifikacije sa drugim. Dostizanje ove razvojne faze omogućava razvoj kapaciteta za zaljubljivanje, uključujući kapacitet za nežnost, i zreliji oblik idealizacije od one koja je karakteristična za primitivne mehanizme cepanja, kao i izvesni kapacitet za identifikaciju i empatiju sa objektom ljubavi.

Drugi stadijum razvoja je puna integracija genitalnosti u ljubavni odnos (što se postiže razrešenjem edipalnog konflikta) u kojem potpuno genitalno uživanje uključuje u sebe raniji erotizam površine tela (senzualnost) u kontekst potpunog odnosa sa objektom, uključujući komplementarnu seksualnu identifikaciju. To znači da osoba može da spoji nežnost i seksualnost, da vidi svog partnera kao autonomnu osobu sa

kojom ima odnos uzajamnosti. Dostizanje ove faze omogućuje dalje produbljivanje uzajamne identifikacije i empatije između partnera. Integracija genitalnosti u ljubavni odnos omogućava prelazak iz stanja zaljubljenosti u stanje ljubavi. Pregenitalne težnje (potreba za stapanjem, idealizacija, kožni erotizam, senzualnost, nežnost...) se uklapaju u genitalni primat (zadovoljavaju se u okviru genitlne seksualnosti, ali nisu dominantne potrebe). Nežnost se proširuje na puno seksualno uživanje, idealizacija postaje zrela privrženost nekom idealu koji predstavlja voljena osoba ili nekom idealu vezanom za to šta par želi da postane. (ulaganje u razvoj veze kakva se želi). Takva idealizacija se više ne zasniva na nezrelim mehanizmima cepanja, niti na potrebi za „reparacijom“ iz „depresivne pozicije“ razvoja, već na zrelim idealima vezanim za način života koji osoba želi da vodi sa svojim partnerom.

Genitalnost dovodi do intenzivne međusobne identifikacije partnera za vreme orgazma, do identifikacije sa svojom seksualnom ulogom i komplementarnom ulogom partnera. Javlja se doživljaj uzajamnosti, uživanje u sopstvenom zadovoljstvu i zadovoljstvu koje pružamo partneru. Za razliku od primitivne fuzije self-objekt reprezentacija za vreme simbiotičke faze razvoja, u orgazmu postoji viši nivo spojenosti u kojem se zadržava osećaj sopstvene individualnosti, ali i doživljaj jedinstva i identifikacije sa partnerom.

Kernberg govori i o tome da postoji kontinuum u razvoju kapaciteta za zaljubljivanje i ostajanje u ljubavi, i da mesto na kojem se osoba nalazi na tom kontinuumu ima značajne dijagnostičke, prognostičke i terapijske implikacije. (Da je “ljubavna dijagnostika” posebno važna za terapijski proces i da, u velikoj meri, može da ukaže i na prognozu uspešnosti tretmana). Prema Kernbergu, socijalno izolovane, gotovo potpuno neuključene narcističke ličnosti koje dolaze na tretman zbog impotencije, konflikata oko homoseksualnih poriva, ili bilo koje druge vrste seksualne psihopatologije, imaju lošu prognozu. Impulsivne, haotične, infantilne ličnosti koje funkcionišu na graničnom nivou (borderline) imaju bolju prognozu od narcističkih pacijenata iako, površno gledano, njihova ljubavni život može izgledati poremećeno, neprikladno i nezrelo. Seksualni promiskuitet na tom strukturalnom nivou može da reflektuje rapidni proboj primirivne idealizacije koja karakteriše takva seksualna iskustva i očajničko traganje za drugim objektima sa kojima se primitivno idealizovana veza može ponovo uspostaviti. Sama činjenica da takvi granični pacijenti mogu da uspostave relativno stabilni odnos sa drugim ljudskim bićem, u okviru kojeg se mogu ispoljiti nežna i seksualna osećanja, predstavlja realni potencijal za emocionalni razvoj, iako se, kod takvih osoba, često mogu videti ekstremno nasilne, destruktivne, neprikladne, odcepljene (na delu je mehanizam splitinga-cepanja) interakcije sa drugim osobama (često mogu koristiti idealizovanu ljubavnu vezu da racionalizuju i eksternalizuju sopstvenu odgovornost za druge interpersonalne konflikte...da optužuju ostatak sveta za hladnoću, surovost, neprijateljstvo, sebičnost...) Osobe koje su dostigle sledeći nivo razvoja na kontinuumu kapaciteta za ljubav sposobne su da se zaljube i uspostave stabilnu ljubavnu vezu, iako je odnos praćen izvesnim stepenom seksualne inhibicije, što pokazuje predominaciju edipalnih konflikata u odnosu. Paradoksalno, kada je dostignuta integracija internalizovanih objektnih relacija i kada je uspostavljen potpuni objektni odnos (celovitost objekta) tako da se razviju normalne triangularne edipalne relacije, onda infantilne zabrane protiv seksualnosti stupaju na snagu i dolazi do potiskivanja edipalnih težnji i inhibicije genitalnosti. Zbog toga, na tom višem nivou patologije

zaljubljivanja, postoji veći kapacitet za ono što se može nazvati romantična idealizacija. Prognoza uspešnosti tretmana sa osobama na ovom nivou je, generalno, mnogo bolja.

Zreli ljubavni odnosi

Ako se osvrnemo na širi kontekst kompletnog spektra psihopatologije, koncept “genitalnog primata” se pojavljuje u drugačijem svetlu. Kapacitet za seksualni odnos i orgazam ne garantuje seksualnu zrelost niti nužno predstavlja relativno viši nivo psihoseksualnog razvoja. Lichtenstein (1970) je, ispitujući aplikacije ego psiholoških principa na predstavu psihoseksualnog razvoja, primetio da klinička posmatranja ne potvrđuju jasnu korelaciju između emotivne zrelosti (kapaciteta da se uspostavi stabilan objektni odnos) i sposobnosti da se postigne zadovoljenje kroz genitalni orgazam (genitalni primat). Shodno tome, zaključuje on, koncept genitalnog primata u klasičnom smislu nije više održiv. Radeći sa ljudima kao psihoterapeuti, možemo videti da je puni kapacitet za orgazam prisutan i kod teško narcističkih ličnosti i kod zrelih ljudi, kao i to da seksualna inhibicija može biti prisutna i kod najtežih tipova narcističke izolacije i kod relativno blažih neuroza i karakternih patologija. Ta naizgled paradoksalna situacija možda može najbolje da se shvati u svetlu strukturalnih implikacija razvoja internalizovanih objektnih odnosa na funkcionisanje ega i superega.

Kernberg je (1970, 1971, 1972) dao model razvoja psihičkog aparata, razvoja ega (uključujući ego identitet), i superega u kontekstu stadijuma razvoja internalizovanih objektnih odnosa. Taj model implicira da predodređeni stadijumi razvoja internalizovanih objektnih odnosa determinišu karakteristike instiktualnog života, integracije ega i superega, dominirajuće mehanizme odbrane i karakterne crte, kao i stepen i tip patologije. Taj model integriše stadijume razvoja libida i agresije kao komponente sistema nastajućih konstelacija internalizovanih objektnih odnosa. Prema tom viđenju, relativna “sloboda” ispoljavanja seksualnih poriva u interpersonalnim situacijama kod osoba sa jakom patologijom internalizovanih objektnih odnosa je vezana za to da libidnalne težnje nisu integrisane u potpune objektne odnose, pa tako mogu biti ispoljene kao “otcepljeni” instiktualni derivati u službi pregenitalnih potreba i parcijalnih objektnih odnosa. Drugim rečima, osobe sa težom patologijom u razvoju objetnih odnosa ne doživljavaju drugu osobu (a ni sebe) kao celinu, i njihova seksualnost se može ispoljavati kao “čista potreba”, nagon koji se ne vezuje za osobu kao cilj, već kao sredstvo. Nasuprot tome, kod osoba sa zrelijom strukturom, baš zato što su genitalne težnje integrisane sa totalnim objektnim odnosima u vreme kada je konstantnost objekta dostignuta, one dovode do inhibicija i konflikata sa specifičnim (celim, edipalnim) objektima. Iz tog razloga možemo videti osobe sa težom patologijom kako nemaju inhibicije seksualnosti i sposobnosti doživljavanja orgazma, i osobe sa neurotičnom strukturom, koje su razvile konstantnost objekta, a imaju probleme vezane za inhibiciju seksualnosti i probleme sa sposobnošći doživljavanja orgazma.

Koje su karakteristike zrelog kapaciteta za uspostavljanje ljubavnog odnosa?

Balint (1948) je sugerisao da, pored genitalnog zadovoljenja, pravi ljubavni odnos uključuje: idealizaciju, nežnost, i poseban oblik identifikacije (idealizaciju nije smatrao apsolutno neophodnom. Ona može, u mnogim slučajevima, ometati razvoj zadovoljavajućeg ljubavnog odnosa). Što se tiče posebnog oblika identifikacije, Balint je naziva “genitalnom identifikacijom”, u okviru koje “interesovanja, želje, senzitivnost, neuspesi...pratnera dostižu, ili se očekuje da dostignu, gotovo istu važnost za nas kao i naši...”, Balintov principijelni naglasak je na nežnosti. On sugeriše da nežnost potiče od pregenitalnih težnji i da nas “potreba za produženom, večnom brigom i zadovoljavanjem tera da regrediramo, ili da nikada ne napredujemo dalje od arhaičnih infantilnih oblika nežne ljubavi”. Ukratko, on smatra da je ono što zovemo genitalna ljubav fuzija genitalnog zadovoljenja i pregenitalne nežnosti, i da je genitalna identifikacija ekspresija te fuzije.

Rollo May (1969), naglašava važnost “obzirnosti” (“care”-obzirnosti, zainteresovanosti, vođenja računa o drugome...) kao preduslovu za sposobnost voljenja. Obzirnost je, po njemu, “stanje sastavljeno od prepoznavanja drugog, ljudskog bića sličnog sebi, identifikacija sa bolom ili radošću drugoga, krivice ili žaljenja, i svesnost da smo svi u osnovi isti, da počivamo na opšte ljudskoj osnovi”. On je koristio saosećanje (compassion) i zainteresovanost-brižnost (concern) kao alternativne termine. Opisujući aspekte zrele ljubavi, May naglašava odnos između kapaciteta za nežnost i kapaciteta za brigu (obzirnost, zainteresovanost). On je, takođe, postavio kapacitet za genitalnu identifikaciju, to jest , za punu identifikaciju sa voljenom osobom bez gubljenja sopstvenog identiteta u ljubavnom odnosu, na centralno mesto. Kao dodatak, May je naglasio i prisustvo tuge u ljubavnim odnosima (tuge koja proističe iz konsolidacije totalnog objektnog odnosa-i dobro i loše-i od reaktivacije brige, krivice, i reparacije) kao i važnost samog genitalnog iskustva, koje dovodi do promene svesnosti, novog jedinstva u okviru kojega se razvija osećanje jedinstva sa prirodom.

Wisdom (1970) sugeriše da u teoriji Melanije Klajn o depresivnoj poziciji možemo naći fundamentalne komponente ljubavi kod odraslih osoba. Normalna idealizacija koja se javlja u ljubavi prema partneru dolazi kroz neutralizaciju loših aspekata partnera kroz proces reparacije. Kada se objedine doživljaji ljubavi i agresivnosti prema voljenom objektu, javlja se tuga, „depresivna pozicija“, žao nam je što osećamo agresiju prema voljenom objektu, i onda težimo reparaciji, „nadoknađivanju štete“, pa iz te potrebe za reparacijom, popravljanjem odnosa koji smo „pokvarili“ svojom agresijom, idealizujemo partnera, ali na zdraviji način nego ako koristimo mehanizam cepanja-gde pocepamo doživljaj osobe na njene dobre i loše aspekte, kao da ne pripadaju istoj osobi. Wisdom opisuje razlike u idealizaciji voljene osobe kod onih koji su u „paranodino-šizoidnoj poziciji“ i onih koji su u „depresivnoj poziciji“.

Kad je idealizacija posledica cepanja, gubi se svesnost o negativnim aspektima voljene osobe. Ona postaje „idealna dobra“, a njeni negativni aspekti ne postoje, projektuju se u nekog drugoga, ili se javljaju periodično, kada nam idealna osoba ne zadovoljava potrebe, i onda ona postaje „crni đavo“, bez ikakve svesnosti o postojanju

njenih dobrih strana. Ovakav mehnizam idealizacije se javlja kod osoba sa graničnom organizacijom ličnosti (borderline) i povezan je sa najprimitivnijim oblicima zaljubljivanja, ali obično ne vodi do sposobnosti da se ostane u ljubavi-što je zrelija ljubavna relacija.

Kod idealizacije povezane sa depresivnom pozicijom i razvojem kapaciteta za tugovanje i brigu, opstaje svesnost i dobrih i loših aspekata voljene osobe, ali dobri nadvladavaju loše i umanjuju ih idealizacijom. („volim ga, pa su mi i njegove mane „slatke“, „prihvatljive“...ističem njegove dobre osobine...). Međutim, iako na ovom nivou idealizacije postoji realističnija svesnost i empatija sa voljenim objektom, još uvek nisu dominantne genitalne karakteristike odnosa. Ovaj nivo idealizacije je karakterističan za stanja zaljubljenosti kod neurotičnih osoba, i postoji kapacitet za uspostavljanje stabilne ljubavne veze, iako je odnos ispunjen konfliktima i nezadovoljavajući (izraženo ambivalentan, ispunjen krivicom i reparacijom...)

Normalan kapacitet za idealizaciju, koji se dostiže krajem adolescencije i u odraslom dobu, zasnovan je na stabilnom seksualnom identitetu i realističnoj svesnosti objekta ljubavi. Zreli izbor osobe koju volimo i sa kojom želimo da živimo uključuje zrele ideale, vrednosti, ciljeve koji, zajedno sa zadovoljenjem potrebe za ljubavlju i bliskošću, daju širi osećaj smisla života. Da li i ovakve realistične procene uklapanja partnera u naše životne ideale treba zvati „idealizacija“?. Taj termin ima konotaciju nerealističnosti. Iskrivljenog pozitivnog opažanja objekta ljubavi. Međutim, većina zrelih ljudskih osobina prolazi u razvoju kroz nezrele oblike. Videli smo da se narcizam razvija od grandioznosti do zrelog samopoštovanja. Tako se i primitivna idealizacija zasnovana na cepanju razvija, preko idealizacije kroz reparaciju (u depresivnoj poziciji) do zrele idealizacije koja počiva na doživljaju privrženosti nekim realističnim životnim idealima i doživljaju da se voljena osoba uklapa u njih.