Фељтон

О чудној судбини мемоара Глеза

фон Хорстенауа - у Хрватскојизгубљених у преводу (у тајном

архиву Јосипа Врховца), у Србији,где су објављени 2007, мање-

више прећутаних - писали смоу прошлом броју. У овом, из ове

обимне књиге сећања »немачкогопуномоћеног генерала у

Хрватској«, задуженог за односе

између Вермахта и НДХ, доносимо

изводе у којима се претежно говорио злочиначком карактеру усташке

државе и њеног поглавника, те оњиховом систематском плану да

под окриљем рата Хрватску очисте

од Срба. Глез је наивно и узалудноверовао да се таквом настојању

може стати на пут иако се одпочетка, као што се види из његових

мемоара, лично могао уверитида усташка геноцидна пракса, које

се он ужасавао, ужива подршку исамог Хитлера. Треба рећи, овом

приликом, да за неочекивано

оживљавање интересовања заХорстенауове мемоаре у Загребу

и Београду посебну заслугу имајуредакција загребачког Глобуса иисторичар Твртко Јаковина који

је необјављени хрватски превод

открио заробљен у заоставштинипреминулог хрватског политичара

и у споменутом недељнику у два

наставка фељтонизовао делове који

говоре о Хорстенауовом противљењуПавелићу и НДХ и, како то

еуфемистички говори Јаковина,»прогонима цивила и освети над

нехрватима« (у које не убраја и

Жидове у Хрватској).

усташа и ПавелићаХитлерове најверније сараднике назвао сам злочинцима.Казао сам да би сваког другог усташу требало ставити узазид и стрељати

При првој аудијенцији код Анте Паве-лића Хорстенау је о поглавнику стекао по-зитивно мишљење. Касније ћe o њему мис-лити и писати све најгоре.

Фезенмајер и ја поздравили смосе кратко са Антом Павелићем.Поглавника сам познавао самоповршно, када је живео у Бечу.

Моје је висине, има симпатичне црте лицаи коса му је боје кестена. Носио је сиву уни-форму која му није давала неки нарочитивојнички изглед. Павелић је од 1929. живеоу Италији, и то од Мусолинијеве новчанепомоћи. Вероватно припада ужем кру-гу људи који познају целу причу у вези саатентатом на краља Александра у Марсељу.У Загреб се вратио преко Карловца, ноћу,готово непримећен. Он је, нема сумње, ве-ома честит момак и сва сумњичења да од-ржава тајне везе са Италијом, која се такочесто чују, немају никакве основе.

Решио сам да поглавнику предочимчињенично стање, али не одмах, него ма-ло-помало. Задатак који ми је фирер даомораћу да испуним тако што ћу Павелићапокушати да убедим да је та политиканужна, јер су је прихватили и Хитлер иМусолини. Говорио сам прилично увије-но, дипломатски, али ме је поглавник вео-ма добро разумео. Као закључак могу сло-бодно да кажем како је мој први разговор,у мојој новој дипломатској функцији, био,у то нема сумње, успешан. После се све топриказало у сасвим другом светлу. (...)

Средином маја 1941. Хорстенау је отпу-товао у једну »узвратну« посету Београду ипри том, измећу осталих, имао сусрет и саинж. Францом Нојхаузеном који је, бавећисе привредном шпијунажом, још уочи ратабио руководилац целокупне немачке оба-вештајне мреже у Југославији.

Чим сам стигао, прво сам посетио

70/НИН/17/07/08

Немац који се ужасаваоГлез фон Хорстенау:Између Хитлера и

Павелића

„славног" генералног конзула Нојхаузена.Његов биро налази се у згради која је не-када била седиште министарства југосло-венског ваздухопловства. Реч је о веомамодерној функционалној згради. Разгово-ру је присуствовала и особа „Бe".

Нојхаузен је носио униформу једноггрупенфирера ратног ваздухопловства, aона му је додељена само зато што је чланнационалсоцијалистичке странке. To jeкрупан, снажан човек, округао, али не идебео, а његова спољашност говори о ти-пу: помало бруталан, а помало доброћу-дан. Кренуо ми je y сусрет и пријатељскиме поздравио. Нојхаузен представља ка-рактеристичну појаву у нашој револуцији.Балканску каријеру започео je y Софији, и

то као ситан трговац. Његовафирма је банкротирала и онје побегао из Бугарске. Нојха-узен тврди да за банкрот нијекрив он. Бугарска га је осу-дила на две године затвора.Судска одлука је поништенатек када се нашао на службиу Београду, на високом по-ложају, уживајући поверењеи подршку Хермана Герин-га. Он је, као Герингов човек,подржавао југословенску ве-ликосрпску политику. И данасжали због пропасти Југосла-вије. Што се географског ипривредног разлога тиче, ту ине греши. Кад већ говоримо оЈугославији, хтео бих да додамјош коју реч у вези са војнимпучем од 27. марта 1941. Пренеколико дана када сам бора-вио у Салцбургу, Ламерс ми јеиспричао следеће: Розенбергје написао један елаборат укоме оштро напада немачкоминистарство спољних пос-лова које се потпуно дистан-цирало од Југославије и тимеМачека довело у једну ужасну,непријатну ситуацију у којој сеналази и данас. Са више стра-на сам чуо да је и Симовићбио спреман да у потпуности

прихвати Уговор о приступању пакту од25. марта 1941, само да му је немачка стра-на дала неколико дана времена. Нажалост,Хитлер је дао Београду још мање временаи маневарског простора него што је то биослучај када се обрачунавао са Шусникогому Аустрији, Бенешом у Чехословачкој иПољаком Беком. Није једноставно хтео дасачека да се стање у Београду смири, већ јеодмах послао своје бомбардере!

Нојхаузен представља, разуме се, про-блем за Хрватску, и то оптерећује наше од-носе са Загребом. Југославија се распала,али није лако доћи до мирног, разумногдоговора о томе шта ће коме да припаднеод некадашње државе. Свако покушава дазграби шта му прво дође под руку(...)

У септвмбру 1942, у поглавниковојпратњи, био je y посети Хитлеру, с којимсу се срели на руском фронту у фиреровомГлавном штабу у месту Винице у Украји-

ни. Усташки злочини у Хрватској већ суњегова готово опсесивна тема, о чему је наовом путовању разговарао и са генерал-пу-ковником Александром Лером који је 1941.командовао бомбардовањем Београда. Уистом запису Хорстенау помиње и пробле-ме које Немци имају са Недићем, шефомквислиншке владе у Београду.

Непосредно пред Павелићеву посетуфиреру, Лер је разговарао са Хитлером иуказао на ужасну политику усташког ре-жима. И током последњег разговора Лерje o томе разговарао са Хитлером. Стекаосам утисак да овога пута Лер ужива подр-шку чак и од Химлера. Хитлер је, међутим,одбацио Лерове приговоре. Када је започеоразговор о усташким ужасним злочини-ма, Хитлер је приметио да му је Павелићеврежим у Хрватској одан, те да зато неманикаквог разлога да и даље не подржаваовај режим. Немачка нема превише доб-рих пријатеља. Добри Хрвати, закључиоје фирер, нека се „слободно иживе". Он јепод овим мислио на убијање Срба. У истомтренутку немачко министарство спољнихпослова има велике муке због Недића, a TOје пре свега последица хрватског режимакоји је огрезао у крви. Недић и члановињегове владе 20. септембра 1942. предалису немачким војним властима меморан-дум и понудили оставку. У меморандумусу набројали разлоге који су их навели натај корак: немачке власти, као прво, преко-мерно експлоатишу Србију; даље, на сназије закон о одмазди над српским цивилнимстановништвом; треће, бугарске трупеокупирале су део српске територије; чет-врто, команду над Недићевом полицијомимају виши чиновници из СС јединица инемачке полиције (ХССПФ). Мајснер је од-био да прихвати Недићеву оставку, тако даје он и даље био председник српске владеи поред тога што су му немачке окупацио-не власти дале само незнатне уступке. Алишта брига моћнике и силнике за тако сит-не ствари као што је, ето, српски проблемса ове и оне стране реке Дрине; или, пак,сећање на ситуацију из 1903. између Ауст-рије и Србије, која је проузрокована смрћупоследњег Обреновића! „Иживљавање",TO je постао темељни принцип наше међу-народне политике. (...)

Ужаснут је злочинима над Србима и већје увелико променио мишљење о Павелићукојем отворено износи своје противљењерепресалијама које су првих окупацијскихгодина предузимане у Бјеловару и Пожеги.Сматрајући да оваква злочиначка прак-са наноси штету и Немцима, ангажујесе да допринесе, ако је већ немогуће заус-тављању, бар њеном ублажавању.

У овим бурним временима са поглав-ником сам већ водио многе тешке разго-воре. Ти разговори пали су ми утоликотеже што сам последњих месеци мораосве више и јасније да се уверим коликоје овај човек неискрен, лажљив и зао. Toмишљење о Павелићу већ одавно има ицео Загреб, сем неколико његових најбли-жих сарадника. Показало се на његовомпримеру и његовом чопору усташа коликосам био у праву када сам 19. априла 1937.

рекао Хитлеру: „Ви знате, фиреру, да намисторијско искуство говори да политикаса емигрантима, по правилу, доноси не-срећу земљи која им помаже." У то времебио сам министар тадашње још увек са-мосталне и независне Аустрије. Када самодлазио, помислио сам: „Шта си то, забогамилога, казао? Па, Хитлер је такође емиг-рант!..." На моју тезу Хитлер ми није ниш-та одговорио.

Дидо Кватерник је патолошки син пато-лошког маршала - мајка му је била кћеркаЈошуа Франка, дакле, полујеврејка. Она јебила једини честити и поштени члан по-родице. Дидо Кватерник, заједно са Вик-тором Томићем, садистом, шефом личногПавелићевог обезбеђења, на најгрознијиначин је направио „ред" у Срему и то уп-раво пред наш лет у Совјетски Савез.

Примио сам информацију о то-ме да се нешто слично спрема иу Бјеловару, некадашњем центру

Вараждинског 16. пешадијског пука. Двадана пред лет телефонирао сам у вези стим проблемом поглавнику Павелићу.Он ми је на то одговорио да је од вели-ког жупана примио вест да је у Бјелова-ру све у најбољем реду. To исто ми је, саподсмехом, на самом аеродрому изјавиои млади Кватерник. Све је то, разуме се,била најобичнија лаж. Још неколико данараније млади Кватерник је позвао Томићада дође са његовом багром у Бјеловар, ито упркос чињеници да се за његов опозивангажовао и сам Каше. Све је то рађенокако би се још један део Хрватске, по мо-гућности темељно, унесрећио.

Када смо се вратили из Русије, ја сам,природно, одмах сазнао за неизмерне истрашне свињарије које је урадила оваруља злочинаца и убица. Поново сам сеобратио Павелићу, а он ми је преко ИваПерчевића, чији су улога и положај из да-на у дан све несношљивији и тежи, писме-но одговорио да су у Бјеловару, нажалост,били принуђени да ухапсе четворицу ко-муниста. У том часу, a то је истина, билоје ухапшено најмање шест хиљада и петстотина несрећних људи, оба пола и свихузраста, или одведено у страшни логор,или убијено. И даље су настојали да миподвале и да ме безочно лажу. To ми је,после свега, толико постало глупо и не-издржљиво да сам, у присуству Кашеа иновог шефа генералштаба Прпића, затра-жио да се у Бјеловар упути једна мешови-та немачко-хрватска комисија.

Слика са којом се ова комисија суочилабила је, најблаже речено - језива. У самомБјеловару најмање је шест хиљада људипало у канџе злочинаца, а да не говоримоо Грубишином Пољу, родном месту ПетраПрерадовића, који је и сам био правосла-вац, и то све до ступања у Војну академијуу Бечком Новом Месту.

А и друга места су сведочила о стра-хотама. Свуда су жртве биле искључивоСрби, обележени својом религијом и на-ционалном припадношћу, а њихови очевии дедови борили су се генерацијама подцарском, аустријском заставом. Томић језбог тога смењен и Павелић је обећао да

17/07/08/НИН/71

ћe гa ликвидирати. Када сам, међутим,после неколико дана, због једног другогслучаја, изашао на терен, могао сам давидим на главној железничкој станициу Сиску како се крећу, без неког видногреда, тамо-амо, теретни вагони кроз чијесу оковане прозоре провиривале жене садецом, које данима нису јеле. Све жртведивног усташког режима.

Други догађај! Још мој бес није бионестао због Бјеловара кад сам дознао дасу усташки злочинци из логора Јасено-вац (место страве) упали у три села нареци Сави, која су пред крај 1941. прешлау римокатоличку веру. На моју телефонс-ку интервенцију Павелић је обећао да ћепредузети одговарајуће мере. Само двадана касније мој хрватски пријатељ ми јејавио да је дошло до новог напада на ованесрећна села. Решен на све, пожурио самдо шефа државе и изјавио му да ћу лич-но да посетим тај страшни логор у Сиску,а поред тога и села (српска, прим. прев.)на Сави. Захтевао сам да са мном пођу иусташки функционери. Воз је требало дакрене кроз два сата. Павелић ми је доде-лио једног државног секретара, као и свогађутанта, усташу. Поред мене и гореспо-менутих на пут су кренули и Мецгер,гарнизонски лекар и неколико чиновни-ка немачког бироа за рад у Загребу. Срцеме увек заболи када путујем овом од богаблагословеном и лепом земљом, а притом мислим какву су јој велику несрећунанели зликовци. У Сиску на железнич-кој станици доживео сам сцену о којој самвећ говорио. Послао сам лекара да побли-же погледа и прегледа људе у вагону. Самнисам пришао ниједном. Избегао сам дато урадим јер ниједан немачки генерал неби смео да то уради а да одмах не реагује изаустави ову свињарију. Мени је, међутим,било забрањено да политички делујем.

После тога кренули смо у концентра-циони логор који је био смештен уједној фабрици. Било је мало муш-

караца, много жена и деце слабо одевене,којима је кревет био хладни камен. Голикостури. Затвореници су плакали, запома-гали. Командант логора, дрипац, билмез.Када сам се касније видео са Павелићем,о команданту логора је говорио веомадобро. Нисам га ни погледао. Усташкојпратњи сам казао: „Кад човек ово види,он може само да пљуне... само да пљуне,да, моја господо!" И најстрашније: у једнојпросторији, дуж зида, на ретко набаца-ној слами, свакако тек одскора, због моје„инспекције", лежало је око педесетороголе деце, делом већ мртве, делом на из-дисају! He треба заборавити да су творциконцентрационих логора Британци, и тотоком Бурског рата. Но, ова места стравеи ужаса у Хрватској, под Павелићем, когасмо ми довели на власт, врхунац су ужаса.Најгоре, међутим, јесте у Јасеновцу у којиобичан смртник не сме ни да привири.

Преко тумача сам разговарао с некимод ових несрећних и јадних људи, пружиоим руку и многи од њих су, највероватнијеодмах по мојој посети, могли да оду кућигде су сигурно затекли уништено све, безизузетка.

Наставили смо путовање возом, а при-дружио нам се хрватски командант корпу-са, генерал Румлер, који је служио и у ста-рој Аустрији. После краће вожње изашлисмо из воза и ушли у немачки аутомобилкоји нас је чекао. Хтели смо да разгледамолепу шуму поред Саве. Речено нам је да јето „партизански крај". Ми нисмо виделиниједног. Али смо приметили много коњакоји лутају сами, без господара, и крдо кра-ва, а да не спомињем и безброј гусака. УЦрквеном Боку, близу реке Саве, јавио мисе командант тенковског одељења заједно

са својим официрима. Дан раније сам гапослао овде. Капетан је Шваба (из крај окоШтутгарта), поручник прве класе долазииз северне немачке покрајине Холштајн, aпоручник из Хановера. Сва тројица су такодивни момци да човеку не преостаје дру-го већ да их загрли јер су пристојни, леповаспитани и гнушају се онога што се до-годило и што су видели. У несрећно селоупало је два пута по пет стотина фукара изликоваца, стари између петнаест и дваде-сет година, под командом двојице усташ-ких поручника. Побили су све оне до којихсу стигли, жене силовали, а затим мучилисве док нису умрле; и децу су убијали. УСави сам видео један женски леш ископа-них очију и са комадом дрвета угураног уполни орган. Сиротица није имала вишеод двадесет година када је допала у рукеовим неманима и вампирима. На углу јед-не куће гладне свиње кидале су леш некогмушкарца. Све куће су биле опљачкане.Оне „срећнике" који нису били убијени од-мах у селу укрцали су у камион. Неки одњих су током вожње пресекли себи вене.

Неке од избеглих (Срба, прим. прев.),који су побегли у облилжњу шуму, толикоје охрабрила појава немачких тенкова дасу се вратили у своје село. Људи су билиуплашени, али су ипак изгледали и некакосрећни. Колико смо доброга могли да ура-димо у овој земљи, само да нам је пруженаприлика и да нам је било дозвољено! А ова-ко смо могли само да гледамо како се овинељуди, садисти иживљавају! Ја сам, разу-ме се, сваки пут протестовао, но, моја властније била толика да спречим сва недела.Тешим се да ми је ипак пошло за руком даспречим неке злочине у овом неиздржи-вом мору зла. Могу да се са пуним правомдонекле тешим да сам спасао животе неко-лико хиљада људи. Да сам макар могао даспасем животе стотинама хиљада људи!

Почетком 1942. немачко-италијанске војне јединице предузеле суакцију против четника, и то на простору Сарајева. Операцијомчишћења терена против четника командовао је генерал артиље-

рије Бадер, војни заповедник Србије. Италијанско учешће у акцији ог-раничило се на њихове намере да запоседну Сарајево. Први пут сепојавио лукави Роата који је командовао италијанском војском. Једвасмо успели да спречимо Италијане да не заузму Сарајево. Роатинетрупе морале су да се зауставе у сарајевским предграђима. Акцијачишћења терена североисточно од Сарајева успела је. Немачке ме-ре показале су добар резултат. Наша заштита српског цивилног ста-новништва на потезу Сарајево-Власеницауспешно је окончана. А онда се одједномјавио заставник једне усташке јединицеи кренуо у „весели лов" на православностановништво. Наши су ухапсили застав-ника и његово усташко друштво. Личносам одобрио акцију хапшења. Хрвате сморазоружали и ухапсили. Врховној коман-ди Вермахта послали смо телеграм сапитањем да ли да овим усташама судимопред немачким војним судом. Усташки судби их ослободио. Примили смо одговор:„Фирер сматра да су усташе државотвор-ни покрет који морамо да подржимо. Затотреба да им прогледамо кроз прсте и да

толеришемо њихове испаде. Ухапшене усташе морамо да предамохрватским властима."

To представља принципијелан став Хитлера према Хрватској која јевишенационална држава. Фирерова процена нема много везе са пра-вом сликом стања у земљи. У јесен сам морао да се одлучим и да интер-венишем, премда ова ствар није припадала мојој надлежности. Јаданбосански сељачки народ. Много је пропатио и крварио. Многи очајницида би спасли голи живот побегли су „у шуму" и тако се прикључили једи-ницама наших непријатеља. Бандити Анте Павелића бацили су око набогата православна села која се налазе између Саве и Драве. Крајем ав-

густа 1942. млади Еуген Кватерник спровеоје „полицијску акцију" у Срему, коју је одоб-рио глупи Каше. У операцији су са мањимбројем људи учествовале и немачке трупе.Човеку преостаје само да их тужи Богу! Вик-тор Томић је у Срему имао пуну подршкуПавелића. Он се убраја у најповерљивијеПавелићеве људе. Томић је масовни убица,пијаница и слуга покорни. Први пут кадасам га срео, било је TO y немачкој амбасадиу Загребу, пружио сам му руку. To je био ипоследњи пут јер тада нисам знао ко је он.Каше је, наравно, био одушевљен посетомвисоког усташког функционера. Акција уми-ривања устаничког терена састојала се за-

72/НИН/17/07/08

Сви ови догађаји довели су до неко-лико крајње непријатних сусрета ижучних расправа са Павелићем. Не-

ке од тих непријатности морао је да чује одмене преко телефона. Његове највернијесараднике назвао сам злочинцима. Ус-лов да би Хрват могао да ступи у усташкуслужбу јесте то да он мора да убије нај-мање једног Србина, да силује једну Срп-кињу и да покраде српску имовину. Казаосам да би сваког другог усташу требалоставити уза зид и стрељати. Последња двамесеца нису били у „акцији". Ово можеделом да се припише мојој интервенцији.Црквени Бок и суседна села поново су на-сељена староседеоцима који су разуме се,преживели покољ. Они су нажалост, у де-цембру нападнути од стране партизана, aTO je најбољи доказ да су ти Срби невини.

Већ и пре посете Хитлеру Павелић јеизјавио да жели да обојицу Кватерникасмени са њихових високих положаја. Данамерава да склони сина Дида - за то је одмене добио највећи аплауз - а да поглав-ник намерава да се ослободи и оца; нисамму то замерио јер се показало да је он не-способан да води војску(...)

Далеко теже било је уклонити младогКватерника. Поглавнику није било лако дасе растане од Дида кога зна још из његовенајраније младости. И када је службенобио склоњен са положаја, млади Кватер-ник је још дуго играо значајну улогу у по-литичком животу Хрватске, и то не јавно,него иза кулиса(..,)

На нову годину 1943, после дужег вре-мена, поново сам посетио старог маршалаКватерника. Био је, као увек, љубазан. По-кушао је да ме убеди, заклињући се часномречју, да је целог свог живота био највећипријатељ Срба. Све што је против Србаурадио, то је било по наређењу поглавника.Његов син Дидо, заправо, и није његов син,

већ му је Павелић духов-ни отац. Током боравка уемиграцији поглавник јеДида, који је пре тога бионормалан, симпатичанмладић, васпитао тако даје постао убица и садиста.Раније је стари Кватерникобожавао Павелића, aсада када говори о њемукаже само „онај...". Једномприликом поставио ми једетињасто питање: „Да лити њему уопште верујеши једну једину реч?" Од-говорио сам: „Већ одавнони слова."

Ово последње рекаосам, уосталом, у вишенаврата и младом хрват-ском министру спољнихпослова, који је одмахотрчао поглавнику. Ти-ме је изгубио моје пове-рење. Приликом нашегследећег сусрета Павелићме је поздравио овим ре-чима: „Ваша екселенцијо,ја вам од сада обећавамда ћу вам увек говоритиистину." Током следећихпетнаест минута слагаоме је три пута (...)

Једном сам моме дра-гом обергрупенфиреруКашеу, нашем послани-ку, рекао, а при том сампоказао на поглавниковуслику: „Погледајте само овог типа! Оши-шајте му косу, обуците му затвореничкоодело и пред вама ће се показати најлеп-ши злочинац."(...)

У својим дневничким белешкама, вође-

Унедељу увече, 25. јуна 1944. авионом сам отишао изБеограда. Моје славно време као војног заповедника заЈугоисток било је тиме окончано.

Када сам напустио Србију, имао сам осећај да је немачкапозиција и овде обична кула од карата. Најутицајнији човеку Србији и даље је Дража Михаиловић. Није му нашкодио нипораз који је доживео од Тита на подручју НДХ. ПрипаднициДраже Михаиловића налазе се и у кабинету Милана Недића.Са Недићем сам се срео два пута. Он је човек кога треба узетиозбиљно. Данас би он сигурно добро размислио да ли даприхвати понуђено место председника српске владе. Немциготово да немају својих трупа у Србији. Постоји само неколикополицијских јединица. Највећи део Србије налази се подконтролом бугарског окупационог корпуса. Бугарских војниканема само у северозападном делу Србије и Баната. Но, бугарскетрупе у Србији јесу најлошије бугарске јединице. Тек што сам накратко време преузео Врховну команду у Београду, две бугарскечете, заједно са својим официрима, пребегле су партизанимакод Лесковца. Једине трупе на које је човек могао да се ослониу борби против партизана били су српски добровољци, aдонекле и руски. Употребљиви за борбу против партизана билису и људи Драже Михаиловића. Везу са њим за мене је одржаваоједан немачки мајор, носилац одликовања„витешког крста".(...)

ним, како и сам каже, »хаотично«, Хор-стенау повремено говори и о четничкомпокрету и његовом двојном карактеру којисе испољава, на једној страни, кроз отпорокупатору и усташама и, на другој, кроз

право у једној непрестаној оргији клања, пијанчења и силовања. Главнежртве, разуме се, били су богати српски сељаци Срема који је претежнонасељен православним становништвом. У многим местима осећа се духстаре Аустрије. Када човек путује од Земуна ка Инђији, са једне и са дру-ге стране пута наилази на лепа села у којима станују сви народи бившеаустроугарске монархије: Срби, Хрвати, Мађари, Власи, Словаци, Поља-ци, Чеси и Немци. Ти изгреди су најзад били превише и за једног Кашеа.До данас нисам примио службени извештај о том догађају, али знам да јеједном усред ноћи Каше захтевао од хрватске владе да се Томић опозо-ве са свог положаја у Срему. Хрватска влада је испунила Кашеову жељу.

После тога протекло је мање од четрнаест дана када сам примиовест даје Еуген Кватерник пренео своја овлашћења на Виктора Томићада води акције „умиривања" подручја око Бјеловара и Грубишног Поља.To би могло да буде око 18. септембра 1942. Поглавник се управо спре-мао да отпутује и да посети фиреров главни штаб у Виници. У Грубиш-ном Пољу рођен је велики хрватски песник Петар Прерадовић. У рука-ма сам већ имао оригинални документ који говори о Кватерниковомнаређењу. Павелић је ипак све порицао и рекао да је преко телефонанаредио да се планирана акција заустави. Ја сам му јавио да je y Бје-ловару већ ухапшено шест стотина Срба, а онда ми је Павелић прекоПерчевића поручио како је ухапшено свега пет или шест особа. Пре He-гo што сам кренуо у Русију, Еуген Кватерник ми је причао сличне бајке.Смејао се мојој, како је веровао, наивности. И заиста, сада је кренулаједна од најкрвавијих и најужаснијих акција које су у последње три го-дине „спроведене" у Хрватској. Из својих кућа истерани су старци, жене

и деца. Затворили су их у вагоне у којима се превозила стока. Ту су би-ли сабијени у великом броју, данима им нису отварали врата вагона ивозили су их у ужасан концентрациони логор Јасеновац. Усташе су седокопале великог богатства српских сељака. Од стране хрватске владеслужбено је јављено да су ову операцију „прекинули".У другој половиниоктобра 1942. стигле су до мене нове грозне вести. Погођен је био крајзападно од Јасеновца, око реке Саве. Јасеновац је најстрашнији кон-центрациони логор у Хрватској. У Јасеновцу је убијено много хиљадаграђана ослобођене хрватске државе. Већ у новембру 1941. ја сам за-хтевао да у концентрациони логор дође једна немачка комисија. ЕугенКватерник се томе опирао. Више недеља се борио против мог планакако би добио на времену. Ово време је употребио да поред стварноглогора смрти изгради „Потемкиново село". Из суседних села довео јељуде који су добили задатак да глуме затворенике. Они су изгледаливеома задовољно, а логор је био лепо изграђен, али je y њему биломеста за само 1.400 људи. Чак и наивном Кашеу цео извештај изгледаоје необично и сумњиво. Стварни логор Јасеновац није никада видеониједан Немац. У логор бисмо могли да уђемо само уз помоћ тенкова.Логор је био под командом нарочито дивљег и окрутног Лубурића. Онје живео у емиграцији и био је пропали студент. Јасеновац је бранилооко хиљаду усташа. Они, наводно, нису никоме били одговорни. Врши-ли су терор над целим крајем. Кретали су у своје нечувене крволочне„акције", и то кад год им се прохтело.

Једном приликом сам дознао да се поново спрема једна таква ак-ција. Хрвати, са Павелићем, поново су порицали истинитост моје ин-

17/07/08/НИН/73

тактичку војну колаборацију. Овде Хор-стенау говори о војној операцији противњих из маја 1943, чије је припреме прати-ло придобијање и самог Мусолинија да седозволи разоружавање четника, »лојалнихИталијанима«, који се налазе у италијанс-кој окупационој зони.

Изненада се из ходника чула нека бука.To су били Литерс и Ферч. Ушли су у на-шу собу и испричали нам да су у десномкрилу државне канцеларије управо води-ли разговор о војној акцији „Шварц". Циљоперације био је усмерен против четникана јужном делу Хрватске (источна Херце-говина и подручје јужно од Сарајева, којису током Другог светског рата такође при-падали Хрватској, прим. прев.). Четничкеснаге морају да се разоружају, a пo потребии униште. Четници, наоружани српски на-ционалисти, службено се деле у две групе.Једна група делује у италијанској зони од-говорности и њих има око 40.000. Италија-ни их снабдевају и наоружавају. Против тегрупе уперена је главнина наших снагакако би се опет успоставио „мир и ред" натој територији. Италијанска 2. армија (ко-манда се налази у Сушаку, поред Ријеке)увек оклева када треба да крене у акцијупротив четника. Друга група четника сучисти револуционари. На челу им се нала-зи југословенски „министар рата и врхов-ни командант" Дража Михаиловић. Он сеу то време са својим штабом налазио у Ко-лашину, у Црној Гори. С њим је било и не-колико енглеских официра. Њихова број-ност није позната. Између четника ДражеМихаиловића и италијанских четникапостоји блиска сарадња. Војвода Јевђевићје својевремено био босански, а касније ијугословенски посланик. Он је нека врстаофицира за везу између Михаиловића ипојединих команданата италијанске 2. ар-мије (Амброзио, Роата, Роботи).

О овим односима сам говорио фире-ру већ 23. септембра 1942. Он је очевидно

Услов да би Хрват могао да ступи уусташку службу јесте то да он мора

да убије најмање једног Србина, дасилује једну Српкињу и да покраде

српску имовину

тек тада разумео стварну ситуацију. Послетога је сматрао да треба разоружати свепобуњенике у Хрватској, Србији и ЦрнојГори. Ово укључује и италијанске четнике.Када је средином априла у Рим путовао упратњи Рибентропа, Варлимонтов задатакје био да за тај план добије подршку самогМусолинија. To му је пошло за руком то-ком једног разговора са Дучеом.(...)

Ферч је пред нама развио једну вој-ну карту на којој су тачно била оз-начена сва места у Црној Гори где

треба да опколимо побуњенике. План јебио предвиђен тако као да се војна опе-рација планира у Позену (немачки град,после 1945. додељен Пољској и данас сезове Познањ, прим. прев.), где је све равно,а не у високим брдима. У Црној Гори пла-нински врхови достижу преко две хиљадаметара, а има и много дубоких провалијаи клисура. У предвиђеној акцији специјал-на улога намењена је пуку „Бранденбург".Пре почетка акције требало је да се пре-обуку и да носе српске униформе какоби могли током борби да заробе ДражуМихаиловића. Пук „Бранденбург" био јеелитна војна формација. У њој су служилиони који знају српски језик и који могу дасе преобуку у српске сељаке. Реч је, дакле,о модерној верзији тројанског коња.

(...) Кајтел и Јодл су били убеђени да ћеова балканска акција имати пун успех. Јасам се тихо, да ме нико не чује, смејао. Урасправи, међутим, нисам учествовао јерто ионако не би имало никаквог смисла.Према целој акцији сам био скептичан и

сумњао сам у њен успех. Било ми је јаснода ће Италијани помоћи четницима. Ита-лијани неће тек тако пасивно да посмат-рају претећу опасност која се надвила надчетницима. Какве ће последице по односеса Италијанима имати наша акција, то сетачно не може предвидети. Сећам се дасам више пута у току рата, између 1915. и1918, знао да кажем нашим немачким са-везницима, господи из Врховне команде:„Ваша политика познаје само две крајнос-ти: бомбе или загрљај." А наша данашњаполитика је чак превазишла ону из Првогсветског рата. Проблематично је било и тошта ће да уради Михаиловић. Да га ухва-те - то ће тешко да пође за руком и елит-ној јединици „Бранденбург". Ако четницине успеју да се извуку из нашег обруча,постићи ћемо пун погодак: присилиће-мо четнике и партизане, националисте икомунисте, да против нас створе један је-динствен фронт! До сада они између себеводе крвав братоубилачки рат. Без нашевојне операције они ће, вероватно, и даљенаставили да се међусобно убијају (...)

У септембру 1943. Хорстенау је имаојош једну прилику, овог пута у Пољској, загрупни сусрет са фирером у његовом Глав-ном штабу, где опет, на увијен начин пов-лађујући Хитлеру, износи и критику НДХи Павелића.

Већ сам помислио да нећу добити при-лику да и ја говорим. To не би била ни-каква штета. Онда се јавио за реч Јодл ипредложио фиреру да му ја нешто кажемо Хрватској. Како је несрећни Каше премене био код Хитлера, а он је обавио свој„посао", то ме је присилило да будем оп-резнији. Тако сам био присиљен да глумимЦезара, те да непрестано понављам како јеБрут „частан човек". Па ипак, желео сам дакажем све што је важно за ту тему.

Моје излагање започео сам тиме како ија делим мишљење да је потребно, макар ипривидно, да Хрвате од следеће године ви-

формације. Ја сам онда наредио да ми се стави на располагање спе-цијални воз; захтевао сам од поглавника да ми да двојицу хрватскихпратилаца. Добио сам државног секретара Зајца и усташког „потпуков-ника" Лисака. Кренуо сам на пут, a то Павелића није нимало обрадова-ло. Шта сам све видео на железничкој станици у Сиску и у оближњемконцентрационом логору, а затим, после дуже вожње аутомобилом, гдеме је пратио немачки тенк, у Црквеном Боку - све те ужасне злочинепочињене од стране Лубурића и његових бандита. To једноставно неможе да се опише. Становници Црквеног Бока мало пре мог доласкапрешли су у римокатоличку веру. После мог повратка у Загреб предаосам Павелићу кратак извештај. Саопштио сам му сурову истину, без ика-квих улепшавања. Поставио сам неколико захтева. Обећао ми је својомчасном речју да ће моје жеље испунити. При том, сада ми је јасно, нијени помишљао да обећање и испуни. Већ сам тада морао отворено даму кажем како сумњам да његова часна реч нешто вреди. Следећи путпримио ме је са најсвечанијим обећањем да више неће да ме лаже. Пос-ле два минута поновоје лагао.

(...) Усташка банда у Јасеновцу и даљеје несметано деловала и чиниланове злочине. Када данас размишљам о томе, могу слободно да кажемда ми је до овог тренутка, док ово пишем, пошло за руком да донеклезауставим усташки курс и спречим још страшније злочине. Поглавник јена почетку имао погрешну слику и веровао је да сам ја веома моћан. Онје моја овлашћења преценио. Лорковић ми је једном приликом, 1943,

рекао да сам ја једини Немац кога се Павелић боји. После 20. јула 1944.више нијеморао да ме се боји. Најзад је дошао његов час.

Најважнији разлог што сам се супротставио усташким неделима биоје чисто људски. Веровао сам да задатак државе не може да буде ства-рање услова за грађански рат. Хрватска власт је ово стање непрестаноподгревала. Но, интервенисао сам и због немачких интереса. Усташкирежим угрожавао је и нас. Хтео сам да спречим да немачки војницигину због идиотске Павелићеве политике. За мене је представљаломерило то шта је корисно, а шта није за вођење нашег рата. За нас јед-ноставно није било добро да усташе непрестано вештачки подржавајустање грађанског рата. A то се све догађа иза наших леђа и на нашуштету. Нарочито је за нас било важно подручје између река Саве, Дуна-ва и Драве. Православни живаљ на овом подручју, а пре свега у Срему,није имао никакав нарочит разлог да се радује оснивању НДХ. Но, овиљуди су углавном били сити, богати сељаци. Све што су они хтели јестето да их оставе на миру. Наша жеља, дакле, није никако могла да буде тода ове људе плашимо и тероришемо. Па, њихова села су се налазила узнајважнију саобраћајницу Загреб - Београд!(...)

Ја сам лично осећао потребу да се дистанцирам од крволочне Паве-лићеве политике и његове екипе убица. Овде мислим на његове најпоз-натије убице. При том нисам много водио рачуна о томе шта ће било кода ми каже. To осећам као своју дужност да бих заштитио углед немач-ког Вермахта који нема везе са усташким грозотама(...)

74/НИН/17/07/08

ше ангажујемо у ратним операцијама. Ис-товремено, нисам пропустио прилику дакажем да је расположење међу хрватскимофицирима лоше, а затим сам наставио:

„Мој фиреру, Хрвати су примитиваннарод. Они нису у стању да продру у суш-тину ствари као ми Немци. Због тога онине просуђују ратну ситуацију на основуњене најдубље суштине, него из угла њенеспољне, површинске стране. Они су има-ли тешка искушења на југу и истоку и ус-пешно су их положили, али су постали за-бринути и замишљени. Ово расположењепреноси се и на њихове официре..."

(...) Затим сам говорио и о општем стањуу хрватској држави. Поново сам рекао даје Брут частан човек. He могу да порекнемда морамо да рачунамо са поглавникоми усташама. (Ова тврдња, нажалост, већје стајала у фиреровој заповести коју смоми прочитали. Лукавом Мецгеру пошлоје за руком да накнадно избрише баремреч „усташа", тако да је у документу оста-ло само име поглавника који је тако остаокао једини стуб хрватске државе.) Но, миникако не смемо да направимо грешку ида упоредимо усташки покрет са нацио-

Сусрет у доброј атмосфери: Недић код Хитлера

налсоцијализмом и СС-ом. Фирер се на-смејао, показујући потпуно разумевање замоју тврдњу.

(...) Затим сам прешао на опис поглавни-ка и то веома јасно и подробно. Он је биопровинцијски адвокат, а сада је постао про-винцијски револуционар. Нема сумње у тода нам је Павелић лојалан, али то је затошто он просто нема другог избора. Честосам морао да га прекорим јер ме је слагао.После тога би се сваки пут заклињао дато више неће да ради. Пола минута послетога поново сам га хватао у лажи. Хитлерсе смејао. Усташе сам описао живописнимбојама. Они уопште више не представљајујединствен покрет. Напротив, и у њиховимредовима постоји знатна опозиција. (...) Не-давно се одржао састанак усташких вођа ивећина је била против Павелића. Њега јошподржава пет или шест такозваних усташапуковника са још неколико терориста, исви они заслужују да буду стављени уза зид.Радовао бих се кад бих их ја стрељао.

Пре неколико дана Каше је био кодХитлера и он му је сигурно причао сасвимсупротну причу. Фирер је моје излагањепримио мирно и додао помирљиво: „Зна-те ли да мени уопште није толико сталодо тога да у Хрватској заиста наступи ред.Нама увек мора да се пружи могућност иповод како бисмо могли да се умешамо уњихову политику, да захтевамо војне базеи слично." Одговорио сам: „Мој фиреру,ви, дакле, заступате мишљење покојногпредседника владе Тафеа који је рекао данације у свом окружењу треба непрестанода држимо у стању умерене побуне и не-мира." Хитлер ме је збуњено погледао, алије онда климнуо главом и рекао ми: „Зна-те, постоје ствари које не треба свакоме дасе отворено кажу."(...)

Хорстенау је многе ствари сазнавао (ибележио) посредно и накнадно. Такво је иово сећање из октобра 1943, где му саговор-ник прича о Недићевом сусрету са Рибент-ропом и Хитлером.

(...) Следеће вечери посетио ме је бив-ши аустријски конзул Фон Кронхолц, синнекадашњег артиљерца бригаде у Линцу,који је био прави представник старе аус-

тријске армије. Он је сада служ-беник код фирме Шенкер идруштво, у Београду. Он би хтеода га Немци узму у службу затумача. Приликом посете пред-седника српске владе НедићаРибентропу и Хитлеру, ФонКронхолц је био присутан каопреводилац. Док је боравио уБерлину, Кронхолцу су хтели дадају положај нижег чиновникаминистарства спољних послова.Кронхолц је то одбио. Причаоми је о сусрету Недића и Рибен-тропа. Разговор је трајао готовотри пуна сата. Рибентроп је биозапажен по свом надменом иглупом понашању. Када је до-шло на ред питање службеногсаопштења, Недић је одбио дапотпише празан, бесадржајандокумент. Рибентроп га је бесно

згужвао, а Недић је храбро устао и хтеода напусти просторију. Само захваљујућиНојбахеру избегнута је непријатна ситу-ација.

(...) Недићев разговор са Хитлером, пре-ма речима Фон Кронхолца, протекао је убољој атмосфери. Недић, међутим, нијесмео да постави питање територије. Хит-лер је такође одбио да призна НедићевуСрбију као државу. Недић је ипак постигаонеке успехе који се односе на унутрашњуситуацију у Србији. Но, када се вратио, по-челе су да се шире нетачне информације отоме како је Недић добио и неке терито-ријалне уступке, а који се односе на леву,босанску обалу Дрине. Непријатељске ра-дио-станице почеле су да шире вест о то-ме како је Недићева посета Хитлеру јасанзнак слабости Немачке. Истина је, међу-тим, да је планирано да до овог сусретадође три месеца раније, али је он одложенјер се Рибентроп изненада разболео. Миувек морамо да каснимо.(...)

Док борави у Бечу у децембру 1944, Хор-стенау од познаника сазнаје да је тамо изКицбила, где је најпре избегао, стигао и Ми-лан Недић који, коначно, с Немцима нећеда улази ни у какве нове комбинације.

После овог сусрета отишао сам зајед-но са Кронхолцом у хотел „Гранд" где сесместио Мецгер. Кронхолц је са Недићемстигао из Кицбила у Беч. Наши врше при-тисак на Недића да сазове своје приста-лице и да их позове на верност Немачкој.Од њега се такође тражи да позива у борбупротив комуниста и да оснује нову владу.Недић одбија да то уради. Нојбахер се за-то љути. Људи једноставно више не желеда се компромитују. Начин на који смо минапустили Београд није био нимало весео.Наша служба безбедности, заједно са ше-фом српске полиције који је истовременобио и градоначелник Београда, били сумеђу првима који су напустили Београд.Приликом повлачења минирали смо мно-ге бункере и друге објекте, а током борбимноге зграде су страдале. Руси дивљајупо Београду. Убијени су сви српски инте-лектуалци у Београду, а пре свега бившиофицири Југословенске краљевске војске.Пре повлачења из Београда фелдмаршалФрајхер фон Вајкс је изјавио да ће немачкетрупе још пре Божића поново да се врате уград. Ја у ту причу не могу да верујем.

У српским круговима велико узбуђењепроузроковало је убиство Срба назагребачкој железничкој станици.

Лубурић је, како сам малопре споменуо,убио 36 српских добровољаца, „збораша".Међу њима се налази и један веома поз-нати пуковник. Љотић је био довољно му-дар и скроман, па је захтевао да му се самоизруче тела његових људи. Хрвати чак ни-су хтели да му испуне ни ту жељу. Ми смоодговорни, јер смо увек у таквим прили-кама попуштали Хрватима. Заиста бедноод нас. Кронхолц је недавно у загребачкомхотелу „Еспланаде" срео ужасно глупогсаветника у нашој амбасади, Кина. Кин мује тријумфално изјавио како се показалода је политика нашег посланства у Загребубила исправна. Кронхолц се, наравно, нијесложио са том тврдњом. Ја сам, међутим,убеђен да и наши „горе" верују да је Кин управу. Људи се просто држе за сламку и нежеле да мисле својом главом. Поглавникје и у очима Кина наш најдивнији савез-ник, чист као суза. Зато нисмо ни реаго-вали када је Лубурић побио Србе. И кодКопривнице је дошло до напада на српскедобровољце „збораше" који су путовали изСрбије у Словенију! Недић прима четирихиљаде немачких марака, а други српскиминистри две хиљаде. Све нас то многокошта. Но, када се упореди са новцем којије овај рат прогутао, онда су наши трошко-ви за Недића умерени. •

Приредио САВА ДАУТОВИЋ

Књигу ИЗМЕЂУ ХИТЛЕРА И ПАВЕЛИЋА,Глеза фон Хорстенауа можете купити у свим

Нолитовим књижарама (у Београду: КраљаМилана 23 и Краља Милана 34, као и у Новом

Саду, Позоришни трг бр. 6), или на телефон3248-322, на e-mail адресу: nolit@eunet.yu

17/07/08/НИН/75