ALFA UNIVERZITETBEOGRAD

FAKULTET ZA OBRAZOVANJE DIPLOMIRANIHPRAVNIKA I DIPLOMIRANIH EKONOMISTA ZA

RUKOVODEĆE KADROVENOVI SAD

DIPLOMSKI RAD Nelikvidnost banaka i mere za otklanjanje

nelikvidnosti

Mentor: Kandidat:

Prof. dr

Br. indeksa:

Novi Sad, 2013.godine

SADRŽAJ

UVOD............................................................................................................................31. PRINCIPI BANKARSKIH MEHANIZMA..............................................................6

1.1 Značaj primene bankarskih principa...................................................................61.2 Koncept poslovne sposobnosti banaka.................................................................71.3 Koncept efikasnosti banaka..................................................................................7

2. KARAKTERISTIKA SAVREMENE BANKE U TRŽIŠNIM USLOVIMA.........103. POSLOVNA POLITIKA BANAKA.......................................................................14

3.1 Načelo likvidnosti i solventnosti.........................................................................173.2 Načelo sigurnosti u bankarskom poslovanju.....................................................173.3 Načelo efikasnosti ulaganja...............................................................................183.4 Načelo rentabilnosti...........................................................................................18

3.4.1 Princip produktivnosti.................................................................................193.4.2 Pruncip ekonommičnosti.............................................................................20

4. UPRAVLJANJE AKTIVOM U KONTEKSTU KONFLIKTA: LIKVIDNOST – PROFITABILNOST.....................................................................................................21

4.1 Pool - of - funds pristup - grupisanje sredstava.................................................224.1.1 Primarne rezerve.........................................................................................234.1.2. Sekundarne rezerve likvidnosti..................................................................234.1.3. Portfelj zajmova.........................................................................................254.1.4. Prinosne investicije....................................................................................25

4.2. Pristup alokacija aktive - konverzioni pristup..................................................254.3. Metod linearnog programiranja kao model alokacije aktive............................28

5. NELIKVIDNOST KAO IZRAZ NERAVNOTEŽE U BILANSU BANKE...........306. MEHANIZMI BANKARSKIH KRIZA..................................................................32

6.1 Koncepti bankarskih kriza..................................................................................326.2 Makroekonomski faktori....................................................................................346.3 Mikroekonomski faktori......................................................................................36

7. UPRAVLJANJE BANKARSKIM KRIZAMA.......................................................377.1 Polazna osnova..................................................................................................377.2 Američki model...................................................................................................38

7.2.3 Privremeno prezimanje banke od strane državne agencije.........................397.2.4 Transfer osiguranih depozita.......................................................................397.2.5 Pomoć otvorenoj banci................................................................................407.2.6 Uloga centralne banke.................................................................................41

7.3 Švedski model.....................................................................................................41ZAKLJUČAK..............................................................................................................44LITERATURA.............................................................................................................46

2

UVOD

Bankarski sistem je jedan od podsistema ukupnog privrednog sistema.

Banka je „privredni organizam“ koji se u svom poslovanju koristi tuđim

sredstvima.

Prema klasičnoj bankarskoj teoriji, institucije koje su sposobne da uzimaju

depozit i koje se pretežno usmerene na posredovanje u oblasti kredita nazivaju se

bankama.

Parleleno sa promenama u okruženju, dolazi do bitnih promna u poslovnoj

orijentaciji i poslovanju banaka. To se pre svega odnosi na nove pristupe poslovnoj

politici i proceni poslovnog stila banaka. Suština nove filozofije bankarskog

poslovanja i nove bankarske strategije je “uspostavljanje” veze banke sa novom

promenjenom bankarskom sredinom i brzim i nepredvidivim promenama, posebno

preko proizvodnje bankarskog proizvoda i segmentiranja bankarskog procesa (koji

počivaju na hartijama od vrednosti), osvajanja novih tržišta, diverzifikacije

poslovanja, ostvarivanja stabilnih prihoda, kapitalizacije i drugog. To zahteva

iznalaženje novnih načina, metoda i postupaka u poslovanju banaka, čime bi se

obezbedile efikasnost, efektivnost i kompetitivnost banke, s jedne strane i održavanje

margine izloženosti riziku u prihvatljivim granicima, s druge strane.

Ključne promene u poslovnoj orijentaciji banaka, a koje se kao novina

manifestuju u njihovoj poslovnoj politici, stilu i strategiji, odnose se na ovladavanje

svim poslovima koji se odnose na hartije od vrednosti, kroz proizvodnju bankarskog

proizvoda i segmentiranog bankarskog procesa, kao i ostalim poslovima u kojima

banke imaju komparativne prednosti u odnosu na konkurenciju (i to pre svega

parabankarske poslove i druge poslove koji su komplamentarni bankarskim

poslovima, zaokružujući time celokupnu bankarsku ponudu i zatvarajući sve tokove

od štednje do investicija). To su poslovi: osiguranja, brokeraže, investicionog

bankarstva, finansiranja izvoza/uvoza i dr.

Osnovna uloga banke kao posrednika je da pretvara likvidne depozite u

likvidne zajmove tj. da štednju pretvara u kapital koji je potreban nekom drugom.

Poslovna politika banke je skup načela, principa i kriterijuma kojih će se

banka pridržavati u donošenju odluka vezanih za sopstveno poslovanje. Poslovna

politika obuhvata globalno usmeravanje akcija banke i zacrtava njenu poslovnu

orijentaciju.

3

S obzirom da su banke profitno orijentisani privredni subjekti, pokušavajući

pri tome da uvažavajući određena ograničenja, zadrže nužnu likvidnost u poslovanju.

Pozicija banke se dalje usložnjava ćinjenicom da banke nude nacionalni novac, što

često nijeu funkciji bankarske profitabilnosti.

Posebna obaveza svake banke je da obezbedi poverenje javnosti, koja ne sme

doći u poziciju da posumnja u likvidnost i solventnost banke, ili njenu integrisanost u

bankarski sistem. Najzad, banka ima specifičnu ulogu da svojim finansiranjem

objedinjuje u osnovi suprotstavljene interese akcionara i depozitara banke. Pojavni

oblik ovog konflikta interesa je sukob između likvidnosti i profitabilnosti, što sa

nalazi u osnovi svake finansijske transakcije.

Politika likvidnosti banaka se zasniva na definisanju adekvatne metodologije

merenja likvidnosti i utvrđivanja stope likvidnosti i, na osnovu toga, optimizaciji

rezervi. Merenje likvidne pozicije i utvrđivanje adekvatne stope likvidnosti je otežano

neizvesnošću atvrđivanja budućih potreba banke za likvidnim sredstvima. Imajući

uvidu specifičnost likvidnosti banke, kao izrazito individualizovanog problema,

metodologija se između ostalog mora zasnivati i na iskustvenom promišljnu

menadžmenta banke. Da bi banke bile u mogućnosti da vode adekvatnu politiku

likvidnosti potrebno je da budu ispunjeni sledeći uslovi:

1. da banka bude institucionalno i funkcionalno samostalna finansijska

institucija;

2. da ekonomski i finansijski sistem obezbeđuje prevagu poverioca u odnosu

na dužnika, kao i finansijsku disciplinu;

3. da postoji razvijeno finansijsko tržište koje će omogućiti autonomno

struktuiranje ukupnih likvidnih potencijala, uz vođenje računa o pravcima

monetarno-kreditne politike centralne banke.

Menadžment banke je pod stalnim pritiskom akcionara da ostvaruje profitne

stope na investicijama u hartije od vrednosti, širenjem obima kreditiranja

zajmotražaca do granice kreditnog potencijala i redukovanjem gotovine. Rezultat

takvih pritisaka, u najlošijem scenariju po banku, može biti nelikvidnost, što za

posledicu može da ima oduzimanje licence za rad od strane centralne banke.

Nelikvidnost banaka problem je kako ročne neusklađenosti sredstava i

plasmana, tako i velikih nenaplativih potraživanja, posebno po kreditnim odnosima.

To znači slabu poslovnu politiku, neodgovornostu plasiranju sredstava. Događalo se

da je minusno stanje banke bilo veće od njihovog pozitivnog salda, što znači da je

4

celokupan bankarski sistem blokiran i nelikvidan. Ma da važi pravilo da se sa

povećnim rizikom povećava prinos, prnosi su veoma neizvesni, naročito kada se radi

o plasmanima u hartije od vrednosti. Jedino izvesno ulaganje je investiranje u vladine

kratkoročne i dugoročneobveznice. Bankari su u poziciji da se opredeljuju za veći

prinos uz veći rizik, ili za manji prinos, ali uz veću izvesnost dobitka. Zadatak je

menadžmenta banke da uspostavi vezu između troškova depozita i prinosa na kapital

banke, i shodno tome, odluči o plasmanima u razne delove aktive. Analizom

marginalnih troškova sredstava u odnosu na marginalni prihod za zajmove i

investicije može se povećati profitabilnost uz istovremeno održavanje potrebne

likvidnosti.

5

1. PRINCIPI BANKARSKIH MEHANIZMA

Poslovna politka banaka predstavlja skup i mera koje se preduzimaju u cilju

ostvarenja istih u zato predviđenom roku.

Osnovni cilj svih bankarskih poslova je maksimizacija dobiti, odnosno

kapitalizacija prikupljenih i plasiranih finansijskih resursa.

U privredama koje su tržišno orijentisane, kontrola poslovnih banaka od strane

centralne banke ili neke druge specijalizovane kontrolne institucije u pogledu

makroekonomskih pokazatelja poslovanja, se pojačava.

Mikroekonomska kontrola poslovnih banaka ima za osnovnu minimiziranje

kreditnog i kursnog rizika.

S obzirom na katastrofalne posledice stečaja svake banke po privredne

subjekte i domaćinstva, emisione ili centralne banke su u obavezi da vode nadzora

nad poslovanjem poslovnih banaka, iako je u principu svaka banka za sebe

odgovorna.

Stalno prisutna dilema je kako postići potrebnu likvidnost i maksimalnu

rentabilnost uz minimiziranje rizika i neizvesnosti, toliko prisutnih u poslovanju

banaka. Inicijalni rizik se nalazi u samoj suštini banke. Naime, najveći deo obaveza

banke je priliv na zahtev deponenta (depozita po viđenju). Da bi opstale banke moraju

permanentno biti sposobne da plaćaju na zahtev.

Prvi zahtev razumnog bankarskog upravljanja je osigurati postojano

izvršavanje naloga deponenata.

Drugi zahtev je da se izađe u susret svakom legitimnom zahtevu za kredit.

Navedeni zahtevi dovode do neminovnog konflikta između likvidnosti i

profitabilnosti, što je imanentno svakoj finansijskoj transakciji banke. Taj konflikt se

manifestuje kao centralni problem u upravljanju bankom. Uprava banke i

menadžment banke ga pokušavaju rešiti tako što će optimizirati odnos između

profitabilnosti i likvidnosti.

1.1 Značaj primene bankarskih principaPoslovna sposobnost i efiksnost su bitna obeležja performansi banaka, koja

odražavaju veću ili manju mikroeknomiju pojedinačne banke, a shodno tome i njhov

zajednički doprnos efikasnosti mobilizacije, koncentracije i alokacije finansijskih

resursa na nivou makro sistema. Banke se u javnom ali i sopstvenom interesu, moraju

6

pridržavati uobičajenih ekonomskih principa, uz određene specifičnosti vezane za

banku kao preduzeće.

Primena osnovnih principa u bankarskom poslovanju je osnovno obeležje

ekonomskog sistema koncipiranog da uvaži ekonomske zakonitosti. Takođe, to je i

karakteristika banaka sa naglašenim poslovnim subjektivitetom, čiji je normalni

ambijent poslovanja tržište i sve što ono znači: konkurenciju, neizvesnost i rizik i,

zavisno od toga, veću ili manju poslovnu sposobnost i efikasnost pojedinih banaka.

1.2 Koncept poslovne sposobnosti banakaMa da poslovna sposobnost banke proističe iz njenog statusa pravnog lica, to

je samo pravni osnov za poslovnu sposobnost. Radi se, znači, o institucionalnoj

poslovnoj sposobnosti. Pravni aspekt poslovne sposobnosti mnogo ne ukazuje na

kvalitet poslovne sposobnosti. Onog trenutka kada se steknu zakonski uslovi može se

izgubiti poslovna sposobnost. Stoga je mnogo značajniji ekonomski aspekt poslovne

sposobnosti, koji ukazuje na dinamičnost ove kategorije, na sve ono što se događa

između sticanja i gubljenja pravnih osnova za poslovnu sposobnost. Banka, kao i

svaki drugi privredni subjekt, mora održavati zadovoljavajući obim i kvalitet

sopstvene mikroekonomije. Prema tome, radi se o faktičnoj poslovnoj sposobnosti

koja proizilazi iz njene funkcije cilja1.

Neizbežan uslov za održavanje ili povećavanje mikroekonomije banke je

dosledna primena tradicionalnih načela bankarskog poslovanja. Naime, njihovom

primenom se maksimizira profir, ili se optimizira odnos profita i prihvatljivog stepena

rizika, uz istovremeno održavanje potrebnog nivoa likvidnosti. To znači da se

primenom bankarskih principa permanentno održava ili povećava poslovna

sposobnost banke.

1.3 Koncept efikasnosti banakaDefinisanje i održavanj pravnog i ekonomskog aspekta poslovne sposobnosi je

samo jedna strana problema organizovanja i funkcionisanja poslovnih banaka. Drugu

stranu ovog problema predstavlja ostvarenje potrebnog stepna efikasnosti banaka.

Naime, kroz veću ili manju efikasnost poslovnih banaka manifestuje se njihova manja

ili veća poslovna sposobnost. Radi se o tome da se kroz optimalno struktuiranje

elemenata poslovne sposobnosti i efikasnosti efektuiraju mikro i makro aspekti

funkcionisanja konktrtnog privrednog sistema, time i bnkarskog sistema.1 Funkcija cilja bankarskih poslova je maksimiziranje dobiti.

7

Banka je finansijska institucija, čija poslovna sposobnost i efikasnost

funkionisanja imaju izuzetan uticaj na racionalnost korišćenja sredstava na nivou

makroekonomije. Manja ili veća poslovna sposobnost se efektuira kroz manju ii veću

efikasnost. Ovakav pristup orgnizovanju i funkcionisanju poslovnih banaka, u

uslovima razvijenih tržišnih odnosa, konkretizuje odgovornost banaka za efikasnost

korišćenja finansijskih resursa na nivou mikro sistema.

Već pomenuti uslovi za veću poslovnu sposobnost koji su endogenog

karaktera sa aspekta banke, istovremeno su i u funkciji veće efikasnosti banke. Osim

njih, bitni su i, sa aspekta banke, egzogeni faktori kojim se formira institucionalni

ambijent pogodan za veću efikasnost banaka. Naročito je značajan odnos između

centralne banke i poslovnih banaka, koji treba da omogući potreban nivo poslovne

atonomije banaka, uz istovremeno praćenje njihovih performansi.

Optimalan odnos između centralne banke i poslovnih banaka podrazumeva

samostalnost banke u obezbeđenju potrebnog finansijskog potencijala, optimalno

struktuiranje njene aktive i pasive, građenje poverenja u odnosu na poslovanje

banaka, apsorbovanje ili minimiziranje kreditnih i ostalih bankarskih rizika, kao i

fleksibilnost banaka u odnosu na ekonomske, finansijske i tržišne procese.

Ma da je svaka banka pojedinačno odgovorna za svoje poslovanje, zbog

multiplikativnih negativnih efekata stečaja banaka na nivou makrosistema, postoji

proces pojačane kontrole poslovnih banaka od strane centrlne banke u odnosu na

mikroekonomske pokazatelje poslovanja. Kontrola centralne banke je u funkciji

sprečavanja neželjenih stečajeva poslovnih banaka. U tržišnim uslovima današnjice,

značaj kontrole od strane centralne banke prouzrokovan je velikim porastom rizika u

bankarskom poslovanju. Mikroekonomskom kontrola centralna banka pokušava da

spreči nesolventnost i stečaj banaka izloženih takvom riziku. Zbog toga je

mikroekonomska kontrola centralne banke usmerena na obezbeđenje likvidnosi,

solventnosti i proifitabilnosti banke. U tu svhu cntralna banke daje ocenu o

ekonomskoj i finansijskoj opravdanosti osnivanja novih banaka, definiše kriterijume

formiranja banaka, definiše kriterijume formiranja banak, profila banke, odobrava

međusobne kupovine i integracije banaka u kontekstu prihvatljivog stepena

konkurencije i saradnje između banaka, sagledava strukturu i mrežu banaka. Sve su to

elementi na osnovu kojih se može dati ocenu o efikasnosti banaka, kao i da se može

uticati na njihovu veću efikasnost.

8

2. KARAKTERISTIKA SAVREMENE BANKE U TRŽIŠNIM USLOVIMA

9

Savremena banka tržišnog tipa, koja u svom funkcionisanju dokazuje svoje

vrednosti i opravdava svoje postojanje, karakteriše se čitavim nizom modernih i

savremenom tržištu prilagođenih karakteristika, od kojih kao najvažnije treba istaći2:

● Savremeni menadžment kao zbir pojedinaca koji kolektivno rukovode i

upravljaju bankom i čiji se kvalitet rada ocenjuje jedino i isključivo visinom neto

dohodovne stope ostvarene legalnim plasmanom bankarskih proizvoda na

konkurentnim nacionalnim i nadnacionalnim finansijskim tržištima;

● Profesionalni bankarski kadar kao zbir pojedinaca-bankara koji kolektivno,

a svojom pojedinačnom prezentacijom i aktivnosću realizuju plasman proizvoda

banke na finansijskom tržištu i čiji se kvalitet rada ocenjuje, jedino i isključivo,

njihovim pojedinačno ostvarenim stepenom:

■ lojalnosti banci;

■ zaštite interesa komitenta i banke podjednako;

■ profesionalnosti i

■ stepenom ostvarenog nivoa bankarske etike i morala;

● Savremenu organizaciju, tehnologiju i kontrolu procesa kreacije, emisije i

plasmana bankarskog proizvoda, kao jedinstvenog i zajedničkog procesa rada

menadžmenta i profesionalnog bankarskog kadra usmerenog u pravcu ostvarivanja što

većeg stepena konkurentske sposobnosti i strateških principa poslovne politike, a sve

to radi uvećavanja sopstvene imovine i ukupnog narodnog bogatstva;

● Marketinški način plasmana bankarskih proizvoda iz ukupne delatnosti

banke, kao jedini i isključivi tržišni oblik privređivanja, koji za svoju rezultantu ima

operacionalizovanu i potvrđenu ili nepotvrđenu strategiju poslovne politike banke i

njenih pretpostavki.

● Tržišno i institucionalno prestrukturiranje bilansa stanja i bilansa uspeha

savremene banke.

Savremeni menadžment, odnosno poslovno rukovodstvo banke, u novom

tržišnom okruženju, ima prevashodno zadatak da, koristeći sve povoljnosti i prednosti

tržišnog privređivanja, rukovodi procesom rada i emisijom bankarskih proizvoda,

koje će plasirati na finansijskom tržištu čime će se omogućiti investitorima, banci i

njenim vlasnicima što veća neto zarada i dobit. Ovo, pre svega. zato što se veličinom

ostvarene zarade, tj. neto dobiti u principu i meri uspešnost poslovnog rukovodstva

2 Hadžić, M.(2007): Bankarstvo, Fakultet za finansijski menadžment i osiguranje, Univerzitet Singidunum, Beograd, str. 34.-36.

10

odnosno menadžmenta banke. Savremeni menadžment kao poslovni moral banke

predstavlja, u stvari, i oživotvorenje svih strateških poslovnih premisa, na kojima je

projektovana, doneta i realizovana poslovna politika banke.

S tim u vezi, pod savremenim menadžmentom u novim razvijenim tržišnim

uslovima podrazumeva se zbir koordiniramh poslovnih aktivnosti pojedinaca jednog

tima koje se odnose na:

o poslovnu filozofiju i strategiju rukovođenja i upravljanja procesom

kreacije, emisije i plasmana bankarskih proizvoda koji se iskazuju u aktivi, pasivi i

vanbilansnoj evidenciji banke i

o poslovnu strategiju bankarskih kalkulacija kao izraz cene koštanja

bankarskih proizvoda kojima će se oni isti na finansijskom tržištu i razmeniti.

Poslovna filozifija i strategija rukovođenja i upravljanja procesom kreacije,

emisije i plasmana bankarskih proizvoda predstavija, u stvari, upravljanje i

gazdovanje imovinom banke. Tako shvaćeno gazdovanje izražava se i rukovanjem

celokupnom imovinom u pasivi banke, a naročito u upravljanju:

o portfoliom sopstvnih akcija, odnosno u upravljanju akcionarskim ulogom

sa ciljem povećanja kapilala, negovanja kursa svojih akcija, prestrukturiranja

akcionara naročito onih. čija je poslovna aktivnost u stagnaciji ili padu;

o portfolio-vlastitim rezervama banke sa aspekta njihovog povećanja ili

stagnacije s obzirom na povećani ili nepovećani poslovni i kreditni rizik, na način i

izvore povećanja i sl;

o sopstvenim portfoliom tuđih sredstava, odnosno novčanom imovinom u

pasivi banke, a naročito štednjom i depozitima i to sa aspekta sigurnosti. likvidnosti i

cene koštanja;

o portfoliom sopstvenih i tuđih hartija od vrednosti, odnosno imovinom u

pasivi banke stečenom emisijom i plasmanom hartija od vrednosti na nacionalnim i

internacionalnim finansijskim tržištima, a naročito sa aspekta korektnih. poslovnih

partnerskih obostrano konsnih tržišnih odnosa, kao i sa aspekla prestrukturiranja te

imovine sa nižih na viša dohodovna tržišta.

Osim upravljanja pasivom, poslovnu filozofiju i strategiju menadžmenta

banke čini i upravljanje celokupnom aktivom banke koja se izražava putem

gazdovanja:

o portfoliom neaktivne aktive odnosno racionalnim korišćenjem kasene

11

gotovine, obavezne rezerve i svih drugih beskamatnih ili niže dohodovnih oblika

novčane imovine u aktivi banke;

o kreditno-depozitnim i zajmovnim portfoliom aktive banke a naročito

kreditima i datim depozitima sa aspekta rizika naplate, tj. vraćanja i cene koštanja i

o portfoliom investiranja u sopstvene i tuđe hartije od vrednosti stečene

kupovnim transakcijama na nacionalnim i internacionalnim finansijskim tržištima. a

naročito sa aspekta korektnih, poslovnih, partnerskih i obostrano korisnih tržišnih

odnosa i sa aspekta prestruktuiranja te imovine sa nižih na viša dohodovna tržišta.

Upravljanje i rukovođenje vanbilansnom bankarskom imovinom izražava se

putem gazdovanja ukupnim bankarskim proizvodima kao rezultatom neutralnih

bankarskih poslova (komisionih i posredničkih), a naročito sa aspckta efikasnosti,

cene koštanja i tržišne konkurentnosti, pre svega na internacionalnim finansijskim

tržištima.

Drugi segment poslovne aktivnosti menadžmenta banke u tržinom okruženju

podrazumeva poslovnu filozofiju kojom se već emitovan bankarski proizvod

realizuje na konkurentnom finansijskom tržištu, na kome se praktično potvrđuju ili ne

potvrđuju poslovne pretpostavke menadžmenta na kojima je taj proizvod i

proizveden. U ovom segmentu, a pod dejstvom tržišnih odnosa i zakonitosti dolazi do

izražaja umešnost i poslovna sposobnost menadžmenta, vezana za strategiju tržišno

akceptirajućih kalkulacija cene koštanja vlastitih proizvoda.

Profesionalni bankarski kadar u savremenim tržišnim uslovima podrazumeva,

pre svega, profesionalni odnos prema pojedinačnoj i ukupnoj bankarskoj aktivnosti,

odnosno profesionalni odnos u procesu kreacijc emisije i plasmana bankarskih

proizvoda.

Tako shvaćen profesionalni odnos u savremenoj banci podrazumeva

mogućnost komitenta da sve svoje potrebe bankarske prirode zadovolji na jednom

bankarskom kupoprodajnom mestu i od strane samo jednog čoveka. a da pri tom bude

oslobođen neprijatnog osećaja prevaranta ili prevarenog, i to sve bez ikakve ili ičije

intervencije.

Profesionalni kadar u banci i njegov profesionalni odnos su najvažniji faktori

koji doprinose uspehu ili neuspehu menadžmenta, poslovne politike i cele banke.

S tim u vezi, svaka savremena banka u svojoj poslovnoj fillozofiji prirodno

teži ka ostvarivanju što većeg stepena poslovne profesionalnosti svog kadra.

12

Iz svega toga može se izvući zaključak da banka koja pretenduje na uspeh u

savremenim tržišnim uslovima mora biti tržišno konkurentna, optimalno

standardizovana, racionalno organizovana i tehnološki savremeno opremljena,

odnosno prilagođena tržišnim uslovima koje aktuelno finansijsko tržišle postavlja.

Plasman kreiranog i emitovanog bankarskog proizvoda na finansijskom tržištu

predstavlja, u stvari, jedini i isključivi oblik bankarske aktivnosti kojim rukovodstvo

banke, njen profesionalni kadar i njem vlasnici, ostvaruju prihode iz osnova rada i

vlasništva nad novčanom imovinom. To je upravo rezultat bankarskog marketinga ili

završne faze jedne poslovne aktivnosti koja se izražava uspehom ili neuspehom

upravljanja i rukovođenja jednom bankom koja funkcioniše u tržišnim uslovima.

S tim u vezi, bankarski marketing i njegov kvalitet zavise isključivo od

kvaliteta i kvantiteta akceptirajuće ponude bankarskog proizvoda na finansijskom

tržištu, odnosno bogatstva njenog asortimana i cena.

Pri tome se pod pojmom asortimana podrazumeva bogatstvo strukture

bankarskog proizvoda, izraženo u mnoštvu aranžmanskih poslovnih kombinacija, a

pod pojmom cene, bogatstvo strukture bankarskog proizvoda izraženo u mnoštvu

marketinških referenci: kamati, interesu, renti, dividendi i kursu kao materijalnim i u

velikom broju prava kao nematerijalnim marketinškim referencama.

Tržišno prestruktuiranje banke u savremenim tržišnim uslovima podrazumeva,

pre svega, svakodnevno prilagođavanje poslovne politike banke zahtevima i

potrebama tržišta. To je, prema tome, trajni proccs bez koga je inače nezamislivo

funkcionisanje i postojanje jedne savremene banke tržišnog tipa.

Tako shvaćeno tržišno prestrukturiranje banke ima svoj izraz u ostvarivanju

optimalnog stepena tržišne konkurentnosti. U svojoj strukturi ono se sastoji od niza

mera i aktivnosti koje se odnose na eliminisanje svih negativnih i na podršku i

intenzivni razvoj svih pozitivnih poslovnih pojava uočenih u aktivi i pasivi banke, što

će sve u mnogome doprineti da eventualne posledice poslovnih promašaja budu

minimalne ili čak i eliminisane.

3. POSLOVNA POLITIKA BANAKA

13

U cilju prilagođavanja tržišnim uslovima privređivanja, banka preuzima

potrebne mere ka poboljšanju i usavršavanju organizacije poslovanja, širenju

poslovne mreže, nabavci neophodne opreme za izvršavanje planiranih zadataka,

utvrđenih poslovnom politikom banke koji donosi najviši organ banke, sukpština

banke.

Poslovna politika3 savremene banke predstavlja skup poslovnih mera i

aktivnosti učinjenih po izboru optimalno tržišnih bankarskih poslova od kojih se

kreira, emituje i na tržištu plasira proizvod banke koji na tom tržištu ima pozitivnu

neto tražnju, neto cenu i neto dobit .

Tako definisana poslovna politika u operativnom smislu je makro i mikro

prostorno i vremenski ograničena.

Makro prostorna ograničenost se odnosi na kreaciju, emisiju i plasman

proizvoda banke na nacionalnom i na jednom ili više internacionalnih finansijskih

tržišta, a mikro prostorna ograničenost se odnosi na pojedinačne tržišne segmente

(tržište novca, eskonta, lombarda, kapitala, akcija, zajmova, kredita, depozita i sl.)

ciljno izabranih od strane banke.

Makro vremenska ograničenost se odnosi na kreaciju, emisiju i plasman

proizvoda banke na trogodišnji, petogodišnji i desetogodišnji vremenski period njenog

nastupa na regionalnim i globalizovanim finansijskim tržištima, a mikro vremenska

ograničenost na godišnje, kvartalne i dnevne nastupe na pojedinačnim segmentima

finansijkih tržišta.

Makro i mikro prostorna ograničenost, kao i mikro vremenska ograničenost,

daju poslovnoj politici banke sadržaj i karakter razvojne poslovne politike banke.

Prema tome, tekuća i razvojna poslovna politika banke je u stvari, inventar

mera i poslovnih aktivnosti kojima se definiše tržišna situacija, odnosno stanje ponude

i tražnje za određenim bankarskim proizvodima, kratkoročna i dugoročna tržišna

konjuktura kao i tržišna prognoza i tržišne oscilacije, nakon čega se, na osnovu

dobijenih rezultata, pristupa kreaciji, emisiji i plasmanu proizvoda banke. To

praktično znači da je operacionalizacija tekuće i razvojne poslovne politike banke

trajan proces poslovnih aktivnosti koji se sastoji u neprekidnom kreativnom

niveliranju, korigovanju, prepakivanju, obogaćivanju, i prilagođavanju proizvoda

banke potrebama tržišne tražje i finansijskih kupaca, odnosno, investitora, vlasnika

novca, deviza i kapitala i preduzetnika, korisnika novca, deviza i kapitala.3 Poslovna poltike banke najčešće se donosi na period od godinu dana.

14

To znači da pod pojmom razvojne politike banke ne treba podrazumevati

finansiranje investicija, razvojnih programa i proširene reprodukcije, što se u tržišnim

uslovima ostvaruje tekućom politikom banke, već isključivo strategiju dugoročnog

razvoja banke i njenu adaptaciju zahtevima tržišta na duži vremenski rok.

Tako koncipirana i u praksi realizovana tržišna poslovna politika banke je

osnovna garancija za uspešno i vremenski zadovoljavajuće sprovođenje reforme

banke i njenu potpunu transformaciju iz konzervativne u savremenu tržišnu banku,

koja sa osvojenom konkurentnom pozicijom uspešno živi, radi i poslovno opstaje na

finansijskim tržištima, na dobrobit nje same, celovitog bankarstva i cele nacionalne

ekonomije. Na taj način će se stvoriti tržišni (a ne državni, politički ili neki drugi)

uslovi tako da banka:

1. Neće deliti svoje klijente na, na primer, stanovništvo i pravna lica, već na

dobre i loše;

2. Neće poslovati sa klijentom nudeći mu „kap vode u moru” i to plaćajući ili

naplaćujući mu za to česticom soli i na principu ugovora o pristupu „uzmi ili ostavi”

već će, ne samo njemu kao postojećem klijentu, nego i klijentima konkurencije

ponuditi širok spektar svojih proizvoda sa velikim brojem različitih motivacionih

faktora, kao što su interes, renta, diskont, dividenda, ažio, pravo preče kupovine i

slično.

3. Neće imati sa postojećim i budućim klijentima poslovni odnos zasnovan

na magli, obećanjima i pretpostavkama, na subjektivnim i bilateralnim cenama,

popustima, rabatima, povlasticama i drugim privilegijama, neće kupovati najeftinije a

klijentu prodavati najskuplje, neće nuditi svom klijentu rinfuzu itd..., već će efikasno

uspostavljen poslovni odnos sa klijentom imati trajno, jer će taj i takav poslovni odnos

biti zasnovan na:

- kalkulativnoj, tržišno objektivnoj i konkurentnoj ceni koštanja;

- kalkultivnim bonusima, rabatima i drugim javnim i tržišnim

povlasticama;

- na principu obostrane korisnosti i međusobnog poverenja;

- na ponudi standardizovanih sopstvenih paketa „ključ u ruke” po

standardizovanoj ceni i prema standardizovanim tržišnim informacijama.

4. Neće biti nelikvidna i nesolventna banka, niti mono-banka sa jednim

proizvodom (kredit- depozit) i na jednom segmentu finansijskog tržišta (kreditno-

depozitnom), već trajno likvidna banka koja ima tržišno segmentiranu aktivu, pa je

15

shodno tome u promptnoj mogućnosti da iz jednog oblika svoje imovine, koji je

tržišno nelikvidan, pređe u drugi likvidniji oblik imovine.

5. Neće biti banka sa gubicima, ali ni banka sa enornim dobicima, neće biti

niti skupa niti jeftina, neće imati minusna niti plusna salda na računu, neće imati

nepokrivene a neosigurane poslovne i druge rizike, već će jednostavno postati i biti

tržišna i savremena, zdrava i konkurentna i kao takva dobro stojeća, ugledna, cenjena

i uvažavana banka.

Tržišni koncept poslovne politike banke podrazumeva jedinstvo tekuće i

razvojne politike, kao i strategiju nastupa i sticanja konkurentnih prednosti na

finansijskom tržištu. On podrazumeva takođe i neraskidivo jedinstvo tekuće poslovne

politike sa svim njenim pratećim poslovnim dokumentima, a pre svega, sa:

- bankarskim kalkulacijama koje omogućavaju banci potpuno obezbeđenje

od cenovnog rizika (kupuje skuplje, a prodaje jeftinije – više plati nego što naplati);

- metodologijom i principima upravljanja aktivom i pasivom banke, što

omogućava banci korišćenje tržišne konjunkture (jeftinija pasiva – bolja tržišna

pozicija na finansijskom tržištu ili, na primer, veći prinos na eskontnom tržištu – bolja

pozicija na kreditnom tržištu i sl.);

- politikom prestruktuiranja plasmana kojom se banka uspešno obezbeđuje

od rizika nelikvidnosti;

- opštim i posebnim uslovima poslovanja, koji omogućavaju banci javni

nastup (to su jedina javna dokumenta savremene banke za razliku od većine ostalih

opštih i poslovnih akata) prema postojećoj i potencijalnoj klijenteli na finansijskom

tržištu.

Bez jedinstva poslovne politike sa svim ovim pratećim dokumentima,

nezamisliv je tržišni koncept poslovne politike savremene banke, jer banka u tom

slučaju nema nikakvih poslovnih garancija za uspeh, poslovno je dezorijentisana i

jednostavno radi u „magli i napamet”, bez strateškog cilja, poslovne računice i

bankarskih tržišnih principa.

Opšti okvir za realizaciju svih poslovnih aktivnosti savremene banke

predstavljaju osnovna ekonomska načela bankarskog poslovanja. To proizlazi iz same

suštine banke kao poslovnog subjekta i ujedno učesnika na tržištu.

Načela bankarskog poslovanja ispoljavaju se u praksi banaka kao osnovna

pravila koja direktno determinišu tekuće poslovanje banaka, a takođe i u velikoj meri

opredeljuju strategijske razvojne pravce banke.

16

Osnovna ekonomska načela kojih se banka pridržava u svom poslovanju

uglavnom čine sledeća načela:

Načelo likvidnosti i solventnosti

Načelo sigurnosti i efikasnosti ulaganja

Načelo rentabilnosti.

3.1 Načelo likvidnosti i solventnosti Načelo likvidnosti i solventnosti odnosi se na likvidnost i solventnost poslovne

banke. Pri tome, likvidnost banke se najčešće definiše kao sposobnost banke da u

roku izmiri sve dospele obaveze, dok se solventnost najčešće definiše kao likvidnost

na dugi rok, odnosno sposobnost banke da svoje ukupne obaveze isplati u celini pod

pretpostavkom da dospevaju u jednom određenom trenutku.

Likvidnost je značajan pokazatelj poslovne snage, sposobnosti i poverenja u

banku. Zbog toga, načelo održavanja permanentne likvidnosti banke predstavlja

osnovni uslov poslovanja savremene banke tržišnog tipa.

3.2 Načelo sigurnosti u bankarskom poslovanju Načelo sigurnosti u bankarskom poslovanju odnosi se na mogućnost plaćanja

obaveza i naplatu potraživanja u roku, i to na način kako je to utvrđeno ugovorom

između banke i klijenta. Ovo načelo, posebno se odnosi na sigurnost povraćaja

uloženih sredstava (plasmana) a sprovodi se ocenom kreditne sposobnosti klijenta i

njegovog finansijskog položaja.

Načelo sigurnosti naročito se ispoljava kroz metode utvrđivanja kreditne

sposobnosti klijenata i primenu instrumenata obezbeđenja naplate potraživanja u cilju

ograničavanja kreditnih rizika koji za banku znače potencijalni gubitak i

nesolventnost. Zbog toga, banka mora voditi računa o stepenu sigurnosti svojih

plasmana pri odobravanju kredita.

Poslovne banke se ne zadovoljavaju samo informacijama o bonitetu svojih

klijenata, već često koriste i određena sredstva obezbeđenja naplate pri odobravanju

kredita (HoV, menica, hipoteka itd). S tim u vezi, ako se odobravaju krediti sa

založnim pravom, onda poslovne banke vode računa o tome da se krediti ne

odobravaju u punoj vrednosti založnih prava već samo u iznosu 50-60% od njihove

tržišne vrednosti.

17

3.3 Načelo efikasnosti ulaganjaNačelo efikasnosti ulaganja odnosi se na aktivnost bankarskih plasmana sa

osnovnim ciljem da ti plasmani daju optimalne finansijske efekte. Pri tome, metode

koje banka može da koristi u svom poslovanju radi postizanja efikasnijeg ulaganja

sredstava veoma su brojne, a zavise od poslovne politike svake banke.

Efikasnost ulaganja banke u savremenim uslovima ima i svoje šire značenje,

jer osim efikasnosti ulaganja osnovni preduslov za postizanje optimalnih poslovnih

rezultata banke jeste i efikasnost pribavljanja sredstava i to sa aspekta obima,

kvaliteta, ekonomičnosti i modaliteta.

Sa aspekta bankarskog poslovanja, načelo efikasnosti ulaganja takođe

podrazumeva da se sredstva plasiraju u one privredne grane gde će se ostvariti

ekonomično ulaganje uz ostvarenje optimalnih rezultata ulaganja.

Načelo efikasnosti ulaganja ugrađuje se u načelo sigurnosti i zajedno sa njim

čini jednu organsku celinu. U tom kontekstu, banke se u svom poslovanju obavezno

rukovode načelima sigurnosti i efikasnosti prilikom ulaganja novčanih sredstava.

Zbog toga, poslovna banka stalno prati tekuće poslovanje svog dužnika i dinamiku

otplate kredita (monitoring).

3.4 Načelo rentabilnostiNačelo rentabilnosti – profitabilnosti generalno gledano predstavlja odnos

između ostvarenih prihoda i ukupnih sredstava angažovanih (uloženih) za njegovo

ostvarivanje. Drugim rečima, rentabilnost je ekonomsko načelo (princip) poslovanja

čijom se primenom u praksi postiže takvo poslovanje u kome se sa što manje

angažovanih (uloženih) sredstava ostvaruje što veća dobit (profit). Inače, sama reč

“rentabilnost” vezuje se za pojam rentabilan što znači “unosan” ili “isplativ”.

Međutim, u bankarskom poslovanju primena načela rentabilnosi vezuje se za

određene specifičnosti. S tim u vezi, bankarsko načelo rentabilnosti zasniva se na

sledećoj činjenici: ostvariti što veću dobit kao razliku između prihoda i rashoda

banke! Pri tome, osnovna karakteristika načela rentabilnosti u bankarstvu jeste da se

ono nikada ne sme suprostaviti načelu likvidnosti.

Da bi banka poslovala rentabilno, neophodno je da uz što manje troškove

prikuplja slobodna sredstva i da ih racionalno koristi plasirajući ta sredstva.

18

Polazeći od činjenice da je savremena banka samostalni tržišni subjekt čija je

ciljna funkcija maksimizacija profita, proizlazi da je osnovno načelo kojeg se banka

pridržava u svom poslovanju upravo rentabilnost (profitabilnost).

Profitabilnost je sintetički pokazatelj performansi svake banke, a ona se

iskazuje stopom prinosa na sopstveni kapital čime se u stvari maksimizira imovina

vlasnika ili akcionara banke.

S tim u vezi, stopa prinosa na sopstveni kapital (ROE – return of equity)

predstavlja opšte prihvaćen pokazatelj rentabilnosti poslovne banke : ROE = ND /

TK, odnosno :

Stopa prinosa na sopstveni kapital (ROE) = Neto dobit (ND) : Trajni

kapital(TK)

U tržišnom sistemu osnovni motiv poslovanja jeste dobit ili profit. Preko ovih

kategorija izražava se rentabilnost poslovanja. Zbog toga, rentabilnost predstavlja

najbolji sintetički pokazatelj ukupnog tržišnog ponašanja i racionalnog upravljanja

kapitalom banke. Pokazatelji profitabilnosti ukazuju na “zarađivačku sposobnost”

banke, tj. da se vlasnicima (akcionarima) obezbeđuje odgovarajući prinos (profit) na

uloženi kapital u banku.

Imajući u vidu činjenicu da profitabilnost uključuje u sebe, sa jedne strane,

rezultate ukupnog poslovanja, a sa druge strane, ukupno angažovana (uložena)

sredstva, onda po logici stvari proizlazi zaključak da profitabilnost u sebe uključuje

još dva značajna načela (principa) poslovne ekonomije, a to su:

o princip produktivnosti i

o princip ekonomičnosti.

3.4.1 Princip produktivnostiPrincip produktivnosti generalno gledano, predstavlja ekonomski princip

poslovanja čijom se primenom u praksi postiže takvo poslovanje u kojem se sa

minimalnim utrošcima radne snage ostvaruje što veća masa proizvoda ili usluga,

odnosno što veći ukupni rezultati.

U poslovnom bankarstvu princip produktivnosti izražava se kroz zahtev da se

realizuje (proizvede) što veća količina usluga uz minimalno angažovanje neposrednog

bankarskog rada. Ovaj zahtev posebno dolazi do izražaja kod tzv. tipskih bankarskih

19

poslova, jer njihova masa zahteva veliko angažovanje živog rada. Analogno

navedenom, racionalno angažovanje radne snage čini bitan preduslov za ostvarivanje

ukupne ekonomije rada u banci.

3.4.2 Pruncip ekonommičnostiPrincip ekonomičnosti genralno gledano predstavlja ekonomski princip

poslovanja čijom se primenom u praksi postiže maksimalna vrednost proizvodnje ili

usluga i to sa minimalnim troškovima. Zbog toga, reč ekonomičnost se vezuje za

pojam “štedljivost”, što znači da ekonomičnost pokazuje koliki je stepen efikasnosti

trošenja u procesu stvaranja vrednosti.

U poslovnom bankarstvu princip ekonomičnosti odnosi se na trošenje resursa

banke, odnosno stepen trošenja u odnosu na pozitivna dejstva sa aspekta ostvarenog

finansijskog rezultata (profita) banke.

Trošenje kapitala banke ima više pojavnih oblika, ali su najznačajniji:

o neracionalna ulaganja,

o gubici na masi kapitala usled obezvređenja,

o veliki materijalni rashodi ...

S tim u vezi, “standardni troškovi” predstavljaju optimalni nivo troškova, a oni

se utvrđuju na bazi prosečnih troškova u dužem periodu vremena.

U kontekstu navedenog, odstupanje stvarnih troškova od standardnih uz

pogoršanje odnosa prema poslovnom rezultatu banke, sasvim sigurno ukazuje na

nedovoljnu brigu o ekonomičnosti poslovanja banke, te nalaže potrebu primene

određenih mera racionalizacije poslovanja u banci.

20

4. UPRAVLJANJE AKTIVOM U KONTEKSTU KONFLIKTA: LIKVIDNOST – PROFITABILNOST

Konfliknost interesa akcionara, deponenata i ostalih komintenata banke, koji

se manifestuju kao problem optimizacije zahteva za profitabilnošću i likvidnošću,

prisutan je u svakoj transakciji banke., Iskustvo pokazuje da je navedeni konflikt

uosnovi svih aktivnosti vezanih za upravljanje aktivom banke.

Menadžment banke je pod pritiskom akcionara da ostvaruje veliki profit sa

investicijama u dugoročne harttiej od vrednosti, širenjem obima kreditiranja do

gornjih granica kreditnog potencijala i redukovanjem gotovinskih rezervi u bilansu.

Navedena preferencija akcionara se kosi sa preferencijom deponenata i ostalih

komintenata banke, jer ako bi se realizovale maksimalen preferencije akcionara bila bi

ugrožena likvidnost banke, time što banka ne bi mogla da odgovori na nepredviđeno

veće povlačenje depozita ilidodatnu kreditnu tražnju stalnih i stabilnih deponenata.

Zadatak nmenadžmenta banke je da navedeni konflikt relativizira, ne samo u

interesu banke, već i u sopstvenom interesu. Američka finansijska teorija i

bankrskapraksa nude tri različita modela upravljanja aktivom, učijoj osnovi je

poklušaj da se reši dilema – likvidnost i/ili profitabilnost.

Prvi pristup zasniva sa na grupisanjusredstava ili formiranju4. Radi se o

jedinstvenom pristupu koji je naročito primenljiv u periodu visoke raspoloživosti

sredstava.

Drugi pristup je poznat pod nazivom „alokacija aktive ili konverzija

srtedstava“5. Nastao je u pokšajuprevazilaženja nedostatak prvog pristupa.

Treći pristup se zasniva na upotrebi tehnike nauke o upravljanju, pri čemu se

koristi kompjuterska tehnologija pri rešavanju modela linearnog programiranja.

Bilo koji pristup da se prihvati,on je u osnovi kombinacija pristupa koji je

izabran kao model za alokaciju sredstav na različite vrste aktive (gotovinu, zajmove,

HOV) i bankarsek sposobnosti da utvrdi odnos između rizika i prinosa kod raznih

kategorija aktive i odnosa između različitih podkategorijaunutar ovih kategorija

(raznih kategorija zajmova ili investicija). Zaštitna profitna margina na relaciji aktiva i

pasiva i njihovih karakterističnih fiksnih i varijabilnih stopaposebno je značajna za

period rapidne fluktuacije kamatnih stopa. Profitni ciljevi mogu biti mnogo lakše

realizovani sa brižljivom analizom amrginalnih troškova sredstava poređenju s 4 pool of funds5 asset allocation or conversion of funds

21

marginalnim prihodia odgovarajućih sredstava.

4.1 Pool - of - funds pristup - grupisanje sredstavaBanka raspolaže sredstvima iz više izvora: depoziti po videnju, štedni depoziti,

oročeni depoziti, sopstveni kapita] banke. U osnovi ovog pristupa nalazi se

jcdnostavna ideja da raspoloživa sredstva treba uložiti nezavisno od porekla u bilo koji

oblik aktivc - zajmove, vladine obveznice, gotovinu, tj. bez obzira na namenu. Izvor

sredstava za neki određen plasman nije relevantan kod ovog pristupa i to plasmani

doprinose ostvarenju ciljeva banke (Slika 1.).

Teorijsku osnovu ovog pristupa čini teorija upravljanja aktivom, kao vladajića

bankarska teorija krajem 5O-tih godina ovog veka. Teorija se zasnivala na dve

teorijske pretpostavke. Prvo, banka se smatrala pasivnim akceptantom obaveza. zbog

čega je njena funkcija bila da prihvati ponuđena sredstva, tako što će samo ponuditi

komitentima oblike deponovanja. Drugo, obim finansijskih resursa koje banka može

mobilisati je za nju egzogena veličina, uslovljena finansijskim odnosima na tržištu,

zbog čega je njihov obim nezavisan od bankarske aktivnosti. Stoga se ukupna pasiva

smatra homegenim izvorom koji treba preraspodeliti za različite namene.

IZVORI SREDSTAVA ALOKACIJA SREDSTAVA

primarne rezerve

depoziti po viđenjusekundarne

rezerve

štedni depozitiPOOL OF FUNDS

zajmovi

oročeni depozitidruge hartije od

vrednosti

sopstveni kapitalfiksna aktiva

22

Slika 1: POOL OF FUNDS model za upravljanje aktivom

Upotreba modela se zasniva na predpostavci da će menadžment banke

identifikovati svoje zahteve u odnosu na likvidnost i profitabilnost. Nakon toga

donosi odluka o alociranju sredstava u one kategorije aktive koje najbolje

doprinose realizaiji prethodno utvrđenih prioriteta. Prioriteti su definisani kao

proporcija svakog raspoloživog dinara sredstava koji treba plasirati u primarne

rezerve, kredite, hartije od vrednosti, u cilju stvaranja prinosa. Pri utvrđivanju

prioriteta plasmana, ulaganja u zemlju, zgrade i drugu fiksnu aktivu vodi se

posebno računa, s obzirom ia se radi o neprinosnim delovima aktive.

4.1.1 Primarne rezervePrvi prioritet u šemi alokacije sredstavaje utvrđivanje proporcije sredstava

koja će se alocirati u primarne rezerve likvidnosti. Ova kategorija aktive ima veći

funkcionalni značaj za banku nego kao računovodstvena pozicija, jer se ne

iskazuje posebno u bilansu, s obzirom da se odnosi na onaj deo aktive koji se može

odmah upotrebiti za zadovoljcnje zahteva za povlačenjem depozita i iznenadnih

kreditnih zahteva. Ovaj deo aktive ima funkciju primarnih rezervi likvidnosti banke.

U američkim bankama primame rezerve su grupisanc kao "gotovina i obaveza

(plativa) banke"6. Aktiva koja se drži u primarnim rczervama uključuje obavezne

rezerve na depozite, sredstva banke na računima kod centralne banke, odgovarajuća

stanja depozita u drugim bankama, trezorski novac i tzv. gotovinu u procesu

prikupljanja. Uprava banke procenjuje da li ć'e izvestan stepen likvidne imovine biti

zadržan kao primarna rezerva likvidnosti. Iz navedenog proizilazi da američke

banke primenjuju znatno širi, dosta neformalan i nerigidan koncept likvidnosti.

Uobičajen pristup za utvrđivanje neophodnog stepena primarnih rezervi je

zasnovan na prosečnom raciu gotovine u odnosu na depozite ili ukupnu aktivu za sve

banke slične veličine aktive. Na primer, banke koje imaju aktivu u iznosu od 250

miliona dolara, moraće da izdvoje primarnc rezerve u iznosu od 27,5 miliona dolara,

ili 11% ukupne aktive.

4.1.2. Sekundarne rezerve likvidnostiDrugi prioritet u procesu alokacije sredstava je da se obezbede sredstva za

plasman u negotovinsku aktivu koja povećava prinosnu sposobnost banke.

6 Cash and Due from Banks

23

Sekundarne rezerve se sastoje iz visoko likvidne i profitabilne aktive koja se lako,

brzo i bez većih gubitaka može pretvoriti u gotovinu. Njihova funkcija je da prema

potrebi dopune primarne rezerve. I njihova je uloga slična primarnim rezervama

imaju veći funkcionalni ncgo računovodstveni značaj.

Sekundarne rezerve se pretežno sastoje iz portfelja hartija od vrednosti, a

mnogo manje od nekih kreditnih plasmana. Visoko tržišne hartije od vrednosti,

naročito kratkoročne državne hartije od vrednosti, smatraju se izuzetnim izvorom

likvidnosti, jer se lako i bez većih gubitaka pretvaraju u gotovinu. Da bi neki deo

aktive imao tretman sekundarnih rezervi polrebno je da ispuni tri uslova: kratak rok

dospeća, kvalitet i tržišnost. Podrazumeva se nizak stepen kreditnog i novčanog rizika,

kao i mogućnost prodaje na tržištu.

Ne postoji neko određeno pravilo koje se odnosi na dospelost aktive kao uslov

za njeno funkcionisanjc kao sekundarnc rezerve. Mloglo bi se reći da što je kraći rok

dospeća, to je bolje. Realnije je gledište da one moraju bili takve dužine da efekti

novčanog rizika pri kupovini i prodaji budu relativno zanemarivi. U praksi se

primenjuje princip da hartije od vrednosti sa dospećem od godinu dana i visokog

stepena utrživosti mogu biti uključene u sekundarne rezerve. Pri tomc ukoliko se

kamatne stope smanjuju, ili su podložne čestim i znatnim fluktuacijama, onda bi

hartije od vrednosti trebalo da budu sa još kraćim rokovima dospeća.

Zahtevima u pogledu kvaliteta i utrživosti može se izaći u susret držanjem

većeg broja različilih vrsta harlija od vrednosti. U američkom bankarstvu kao

sekundarnc rezerve koriste se sledeće hartije od vrednosti: blagajnički zapisi, vladine

obveznice i drugi federalni vrednosni papiri sa kraćim rokovima dospeća, obveznice

nekih poljoprivrednih banaka, neke kratkoročnc hartije iz promctnog sektora, kao što

su komercijalni papiri otvorenog tržišta, čiji je rok dospeća 180 dana i potiču iz

međunarodne trgovine. Komercijalne papire čine sopslvene menice čiji je izdavaoc

korporacija visokog rejtinga, a izdati su na period od 4 – 6 meseci. Da bi ih banke

kupovale za sopstvene portfelje sekundarnih rezervi moraju se izdavati na velike

vrednosti i indosirati isključivo blanko indosamentom, čime se postiže njihova veća

profitabilnost.

Imajući u vidu primenu šireg koncepta likvidnosti banke, koji uključuje i

obavezu podmirenja aktivnih kreditnih zahteva, a ne samo plaćanje o roku dospeća,

veličina sekundarnih rezervi je indirektno određena onim faktorima koji utiču na

promenljivost depozita i kreditnih zahteva. Banka koja se suočava sa velikim

24

oscilacijama u depozitima i vrlo neujednačenom kreditnom tražnjom, imaće potrebu

za većim sekundarnim rezervama, nego što je to u slučaju banaka sa stabilnim

depozitima i kreditnim zahlevima.

Slično primarnim rezervama, utvrđuje se i proporcija sekundarnih rezervi u

odnosu na ukupnu aktivu. Često se koristi odnos gotovine i vladinih obveznica prema

ukupnim depozitima svih banaka kao mera likvidnosti bankarskih sistema, što ne mora

biti adekvatan nivo potrebnih rezervi za svaku banku pojedinačno. Pojedinačna banka

može uzeti odnos vladinih obveznica i ukupne aklive, što u hipotetičkom sličaju

banke sa 250 miliona dolara ukupne aktive može iznositi 8,8%.

4.1.3. Portfelj zajmovaTreći prioritet u korišćenju bančinih sredstava prema ovom pristupu je

alokjcija sredstava u portfelj zajmova. Nakon što je prioritetno obezbedila

primarne i sekundarne rezerve likvidnosti, preostali deo potencijala joj je

raspoloživ za odobravanje zajmova svojim komitentima. Krediti su glavni izvor

profita banke, jer su oni i njznačajniji deo aktive. Međutim, najveći rizik se upravo

manifestuje u kreditnoj aktivnosti banaka.

4.1.4. Prinosne investicijeNakon zadovoljenja prethodnih prioriteta banka je u poziciji da preostali

deo aktive usmeri u investicioni portfolio. Naime, sredstva koja ostaju nakon

zadovoljenja prethodnih prioriteta mogu se plasirati u relativno dugoročne hartije

od vrednosti visokog kvaliteta. Funkcija investicionog porfelja je da obezbedi

prihod bar.;: dodatak sckundarnim rezervama, naročito kada se dugoročne hartije

od vrednosti približavaju roku dospeća.

Tako se u okviru ovog pristupa upravljanja aktivom razmatraju brojna pravila u

alociranju sredstava u različile kategorije aktive i mada se definišu prioriteti, on ne

obezbeđuje eksplicitne metode za određivanje proporcije resursa koje treba uložiti u

svaku poziciju aktive, niti pruža neko preciznijc rešenje dileme između likvidno i

profitabilnosti u upravljanju aktivom. Praksa pokazuje da je to intuitivni problem

menadžmenta svake banke.

4.2. Pristup alokacija aktive - konverzioni pristupImajući u vidu suštinu prethodnog pristupa može se reći da on previše

naglašava likvidnost aktive, a ne uvažava različite likvidne zahteve - obaveze banke

25

prema depozitima po viđenju, štednim depozitima, oročenim depozitima i kapitalu

banke. Takav pristup je umanjivao profitabilnost banaka u 50-im i 60-im godinama

ovog veka. U tom periodu brže su rasli oročeni i štedni depoziti, koji inače zahtevaju

manju likvidnu rezervu, ali to nije iskorišćeno za povecanje profitabilnih plasmana,

zbog toga što je tada važeći pristup preferirao upravljanja aktivom u funkciji

likvidnosti zbog toga je i došlo do promene u pristupu, time što je koncipiran

alokacioni pristup, koji je trebao da prevaziđe nedostatke pristupa zasnovanog na

"grupisanju sredstava".

Početkom 60-ih godina došlo je do promene i u teorijskom pristupu u smislu

da se banka više ne tretira kao pasivni akceptant obaveza, već kao finansijska

institucija koja, zahvaljujući svom specifičnom mehanizmu, kreira nove obaveze

prema sebi da bi zadovoljila sve legitimne likvidne i kreditne zateve svojih

komitenata. Navedena teorijska promena je uobličena u okviru Teorije upravljanja

pasivom, kao fundamentalnoj promeni u tcoriji bankarstva.

Model alokacije aktive uviđa da iznos likvidnih potreba treba dovesti u vezu

sa izvorima od kojih se dobijaju sredstva.

S obzirom na posebne karakteristike svaki bančin izvor se posmatra

pojedinačno i vezuje za određene plasmane. Svaki izvor time dobija tretman

posebnog profitnog centra, čime se postiže efikasnija alokacija sredstava, pre svega u

zajmovni portfolio, a mnogo manje u primarne i sekundarne rezerve, što se efektuira

kao povećana profitabilnost.

Shodno navedenom konceptu, model razlikuje izvore sredstava u kontekstu

zvaničnih zahteva za rezervama, uključujući i brzinu ili transformabilnost izvora

sredstava. Na primer, depoziti po viđenju podležu većim zahtevima za obaveznim

rezervama, u odnosu na štedne i oročene depozite, kao i veću transferibilnost i

transformabilnost. Zbog toga, veće učešće depozita po viđenju znači i veće izdvajanje

za primarne i sekundarne rezerve, što će značiti manje izdvajanje za zajmove i

investicije.

Model se zasniva na definisanju nekoliko likvidno-profitabilnih centara u

okviru banke, radi alokacije sredstava koja su dobijena iz više izvora. Likvidno-

profitabiini centri imaju tretman "banaka u banci", jer je alokacija sredstava iz

svakog centra najčešće nezavisna od alokacije u drugim centrima. Ovi centri se

najčešće ustanovljavaju u skladu sa datom organizacionom šemom banke, koji

funkcionišu u okviru većih i samostalnih agregata, kao što su: depoziti po viđenju,

26

štedni depoziti, oročeni depoziti, sopstveni kapital banke.

Kada se identifikuju i ustanove likvidno-profitabilni centri od

menadžmenta banke se očekuje da formuliše politiku alokacije sredstava u okviru

svakog centra. Na primer, depoziti po viđenju zahtevaju visok procenat obaveznih

rezervi i veliku brzinu transformacije, čak 30 - 50 puta godišnje. Centar depozita po

viđenju alociraće visok procenat od mobilisanih sredstava na primarne rezerve. Svaki

procenat iznad procenta obaveznih rezervi usmeriće se u sekundarne rezerve, i to za

investicijc u kratkoročne vladine obveznice. Relativno mali deo biće usmeren u

zajmove - većinom u obliku kratkoročnih komercijalnih zajmova.

Štedni i oročeni depozitni centri zahtevaju malu likvidnost, tako da će se

uglavnom alocirati između zajmova i investicija. Sopstveni kapital zahteva malu

likvidnost, što omogućuje da se iskoristi za finansiranje zemljišta, zgrada i opreme, a

ostatak će se uložiti u dugoročnc zajmove i manje likvidne hartije od vrednosti, čija je

primarna funkcija povećanje prihoda banke.

Glavna prednost pristupa alokacija aktive zasniva se na redukovanju

likvidne aktive i alokaciji dodatnih sredstava u zajmove i investicije, sa tendencijom

povećanja profitabilnosti eliminacijom previsoke likvidnosti prema oročenim i štednim

depozitima.

I pored navedenih prednosti, ovaj model ima određena ograničenja. Na primer,

ponekad se brzina transformacije različitih vrsta depozitnih obaveza koristi kao

kriterijum za definisanje različitih profitno-likvidnih centara. Međutim, može postojati

mala međuzavisnost između brzine transformacije pojedinih grupa depozitnih računa i

varijabilnosti ukupne sume depozita u okviru te grupe. Bančini depoziti po viđenju

mogu više od 40 puta da se "obrnu" godišnje. Kada neki bančini komitenti ispisuju

čekove na podlozi nepostojecih depozita (bez pokrića) individualno stanje ili ukupne

depozitne obaveze banke mogu varirati najviše do 10% u toku godine, što je

minimum depozitnih obaveza sve dok banka uspešno posluje. Praksa opkazuje da

neka sredstava pos osnovu depozita po viđenju možda nikada neće biti povučena,

zbog čega bi mogla biti investirana u dugoročne visoko-prinosne investicije.

Drugo ograničenje ovog modela je nerealna pretpostavka da su izvori

sredstava nezavisni od svrhe upotrebe koju im banka namenjuje. Bankari su u poziciji

da traže tzv. atraktivne poslovne depozite uz istovremeno primanje obaveze da

poslovnim firmama, koje su uložile te depozite, odobre kredite. Shodno tome, deo

novih depozita alociraće se u nove zajmove istoj depozitnoj grupi.

27

Postoje i ograničenja koja su zajednička u primeni oba navedena modela.

Naime, oba modela ističu likvidonosnu rezervu u obliku obaveznih rezervi zbog

mogućeg povlačenja depozita, uz neznatno uvažavanje zahteva banci za

zadovoljenje komitentovih kreditnih zahteva. Izvan obaveznih rezervi skoro da

nije potrebna dodatna likvidnost radi eventualnih zahteva za povlačenjem

depozita. Dodatna likvidnost će biti potrebna primarno radi zadovoljenja kreditne

tražnje, kada ona brže raste od nivoa depozita.

Oba modela upravljanja aktivom imaju različite nedostatke.

Ponekad prosečni racio gotovine i vladinih obveznica u odnosu prema

ukupnim depozitima može biti prihvacen kao adekvatna mera likvidnosti bankarskog

sistema, ali to ne govori upravi komercijalne banke s koliko gotovine ona mora

raspolagati da bi odgovarala na povlačenje depozita i kreditnu tražnju u toku naredne

sedmice. Samo analiza računa svakog bančinog klijenta i poznavanje lokalnih

osnovnih i finansijskih aktivnosti može pomoći.

I jedan i drugi model alokacije aktive pojednostavljuju stvarna događanja u

banci i u odnosima banke sa komitentima.

4.3. Metod linearnog programiranja kao model alokacije aktivePrethodna dva modela upotrebljavaju proste modele da bi simulirali

upravljanje bančinim potencijalom, radi povećanja profita u uslovima pritiska da se

održi likvidnost. Međutim, postoje isprobane tehnike koje uključuju naučni

pristup rešavanju problema upravljanja, korišćenjem matematičke metodologije

i kompjuterske tehnologije za ispitivanje uloge relevantnih veličina u složenim

modelima. Upotrebom takvih modela upravi se znatno olakšava odlučivanje.

Naučni metod uključen u upravljanje aktivom banke zahteva postavljanje

ciljeva, identifikaciju različitih elemenata koji jesu ili nisu pod kontrolom

uprave, identifikaciju odnosa između različitih elemenata i identifikaciju

ograničenja nametnutih menadžerima. Metod pokušava da odgovori na tri pitanja. Šta

je problem? Koje su altemative ? Koja je alternativa najbolja ?

U američkom bankarstvu se primenjuju tehnike poznate pod zajedničkim

imenom linearno programiranje. Posebno je značajna primena simpleks algoritma.

Pored toga što menadžmentu banke pomažu eksperti koji poznaju matematičku

metodologiju, za menadžere je važno da prepoznaju vrste problema odlučivanja koje

28

je moguće rešiti modelima linearnog programiranja, da budu upoznati sa bankarskom

i ekonomskom složenošću da bi mogli da asistiraju specijalistima za matematičke

i istraživačke operacije u analizi problema, kao i da budu u stanju da interpretiraju i

procenjuju rezultate analize.

Poznato je da svaki model linearnog programiranja ima određene

karakteristike. Prvo, moraju postojati alternitivni tokovi akcije, koji su pod

pritiskom onoga koji definiše ograničenja pri donošenju odluka. Linearni program je

deterministički model čije rešenje predstavlja optimum. Funkcija koja predstavlja

ovaj model mora biti takva da koeficijenti varijabilnosti mogu da prime svaku

vrednost. Ciljna funkcija se često utvrđuje uz izvesnu aproksimaciju, najčešće u

linearnoj formi.

Nedostaci u vezi sa kvalitetom predviđanja varijabli i ograničenost

matematičke aparature, što važi za sve sfere aplikacije ovih modela, važe i za

probleme u bankarstvu. Nezavisno od toga, glavni nedostatak primene ovih tehnika

jeste problem njihove primene u malim bankama. Primena ovih tehnika

podrazumeva stručnost bankarskog personala ili konsultante koji imaju tehničku

kompetenciju u ovoj oblasti, kao i odgovarajuće kompjuterske mogućnosti koje

dozvoljavaju upotrebu modela visokih performansi. Da li c'e se primeniti oprobane

tehnike ili lineamo programiranje zavisi od konkretnog odnosa između

marginalnih troškova i marginalnih prihoda upotrebe ovih tehnika i metodologije.

29

5. NELIKVIDNOST KAO IZRAZ NERAVNOTEŽE U BILANSU BANKE

Poslovna banka ulskom u zonu nelikvidnosti mora preduzeti odgovarajuće

mere. Kakve su to mere zavisi od toga da li je reč o privremenoj nelikvidnosti, koja je

nastala kao rezultat neusklađenosti između priliva i odliva novčanih sredstava, ili je

reč o trajnijoj nelikvidnosti, koja je rezultat plaćanja u dužem vremenskom periodu,

odnosno kao rezultat nesolventnosti banaka.

Privremena neravnoteža u bilansu novčanih transakcija postoji onda kada u

veoma kratkim uzastopnim vremenskim intervalima dolazi do smenjivanja deficita i

suficita. Ove dnevne neravnoteže mogu nastati usled slučajnih uzoraka, pa tada banka

preduzima hitne mere kako bi otklonila ovaj disparitet. U tom cilju banka povećava

likvidna sredstva prvog stepena pretvarajući hartije od vrednosti (sekundarne rezerve

likvidnosti) u gotovinu, ili u novčana sredstva na svom računu kod centralne banke u

zavisnosti od toga kako moraju izmiriti novčane obaveze.

Do ovakve vrste nelikvidnosi najčešće dolazi zbog potcenjivanja potrebnog

salda gotovine, odnosno novčanih sredstava na računu banke, sa kojima banka mora

svakodnevno da raspolaže radi isplate sa računa depozita po viđenju.7 Da bi se ovakva

nelikvidnost prevazišla potrebno je da poslovna banka preispita uslove pod kojima će

da plasira ova sredstva (koji deo sredstava može da plasira i na koji rok).

Kod sledećeg uzroka privremene nelikvidnosti - mogućnost ispadanja iz

funkcije određenih likvidnih sredstava, kakav je slučaj sa sumnjivim i spornim

potraživanjima po svim vrstama plasmana, banka pre svega treba da preispita uslove

pod kojima vrši plasman sredstava i način obezbeđenja naplate svojih potraživanja

kao i da preispita način utvrđivanja kreditne sposobnosti, odnosno solventnosti

korisnika sredstava banke. Takođe, neophodno je da se permanentno prati plan

novčanih tokova i da se u njemu vrše blagovremene izmene.

Sasvim je drgačija situacija kada poslovna bankaima trajnu tendenciju deficita

u bilansu novčanih transakcija, odnosno kada je u funkcionalnoj neravnoteži. Trajna

7 Isplate sa žiro računa i sa uloga na štednju.

30

nelikvidnost banke sa javlja kao svodni pokazatelj nestabilnosti i nesposobnosti

njenog poslovnog sistema, usled čega se i opravdana postavlja pitanje njenog daljeg

opstanka na tržišu.8

Do pojave trajne nelikvidnosti najčešće dolazi kada potraživanja banke imaju

prosečno rok dospeća duži u odnosu na prosečan rok dospeća obaveza, tj. dugova.

Došlo je do narušavanja bilansne ravnoteže, jer su novčana sredstva i kratkoročni

plasmani manji od kratkoročnih izvora sredstava, što znači da je jedan deo dugoročnih

plasmana pokriven kratkoročnim izvorima sredstava, da su dugoročni plasmani veći

od dugoročnih izvora sredstava.

Kao mera koju poslovna banka u ovoj situaciji jedino može da sprovede je da

smanji kreditne plasmane kako bi ih dovela u sklad sa kreditnim potencijalom.

Korišćenje rezervi likvidnosti nije trajno rešenje već privremeno, sve dok se ne izvrši

redukovanje kreditnog plasmana i njegovo usklađivanje sa kreditnim potencijalom.

Bez uravnoteženosti osnovnih bilansnih agregata banka ne može rešiti problem

strukturne nelikvidnosti.

Do ovakve nelikvidnosti može doći i kada ne postoji ročna neusklađenost

imovine i obaveza, što se događa u slučaju kada su trajna ulaganja koja se vrše u

osnovna sredstva veća od iznosa kapitala banke tako da je deo ovih ulaganja

pokrivenim dugoročnim obavezama kao dugoročnim izvorima sredstava. Rešenje je

da banka obezbedi povećanje kapitala banke za iznos za koji su trajna ulaganja

pokrivena dugoročnim obavezama.

Dakle, i pored postojanja bilansne ravnoteže može doći do pojave nevedene

nelikvidnosti. Da do toga ne bi došlo postoji obaveza banke da obezbedi bilansnu

ravnotežu ne samo između sredstava i izvora sredstava u okviru svake od navedenih

ročnosti.

8 Upravljanju bankarskim krizama posvećeno je posebno poglavlje Seminarskog rada.

31

6. MEHANIZMI BANKARSKIH KRIZA

6.1 Koncepti bankarskih krizaU osamdesetim i devedesetim godinama prošlog veka broj kriza banaka (bank

failures) drastično se povećao u odnosu na prethodni period posle Drugog

svetskog rata. Povećana nesolventnost banaka povezana je sa procesima deregulacije

i globalizacije finansijskog sektora. Jak porast konkurencije na bankarskom tržištu

imao je neposredni efekat na sužavanje kamatne marže i na smanjenje

profitabilnosti banaka. Bankarski menadžeri u početnom periodu nisu bili dovoljno

spremni da kvantifikuju znatno povećanu volatilnost banaka i da adekvatno

kontrolišu pojačane bankarske rizike.

Dominantna savremena teorija koja objašnjava bankarske krize je teorija

asimetričnih informacija koja ukazuje da - u kontekstu povećane tržišne

neizvesnosti i volatilnosti - dolazi do pogrešne selekcije kreditnih zahteva kao i do

povećanja moralnog hazarda. Pogrešna selekcija rizika je direktno rezultat

asimetričnih informacija, tako da davaoci i primaoci sredstava ne raspolažu

podjednakim kvantumima bitnih informacija o poslovnim performansama

kreditiranih projekata. Upravo se zato, u kontekstu deregulacije i globalizacije,

insistira na što većoj transparentnosti informacija kako bi se delovalo na

smanjenje pogrešne selekcije rizika. Pored toga postoji i moralni hazard, kada

korisnici kredita dobijena sredstva angažuju u aktivnosti koje su nepoželjne sa

gledišta kreditora, jer smanjuju verovatnoću da će zajam biti vraćen. Naime,

korisnici kredita mogu da investiraju u visokorizične projekte koji im donose

više stope prinosa, ukoliko ti projekti postignu tržišni uspeh, ali ako projekti

propadnu, najveći deo gubitaka snose kreditori. Moralni hazard proističe iz

konflikta interesa između dužnika i kreditora u kontekstu asimetričnih informacija.

Medutim, moralni hazard se ne odnosi samo na kompanije kao korisnike

bankarskih zajmova kada ulaze u rizično poslovanje na bazi kredita. Moralni hazard

se javlja i kod nedovoljno solventnih banaka koje se upravo stoga opredeljuju za

strategiju visokog rizika - kada "stavljaju celu banku na kocku".

32

Prema tome, može se zaključiti da u povećanoj fragilnosti (krhkosti,

lomljivosti) banaka, u kontekstu deregulacijc i globalizacije, leže određeni sistemski

rizici koji se ogledaju u neadekvatnoj distribuciji poslovnih rizika. Zato se u novim

institucionalnim uslovima insistira da banke što bolje sagledaju sve tipove rizika

kada ulaze u poslovne transakcije sa komitentima (na planu zajmova, vrednosnih

papira i vanbilansnih transakcija). Od banaka se traži da što bolje upravljajaju

svojim kreditnim i tržišnim rizicima, dok se od državnih regulatora zahteva da

propisuju prudenciona pravila ponašanja banaka i kontrolišu njihovo sprovođenje.

Time se deluje na smanjenjc rizika bankrotstva banaka i istovremeno na

minimiziranje državnih akcija spasavanja banaka.

Nagli prelazak na deregulaciju finansijskog sistema — prema oceni

Mishkina - može da bude katastrofalan sa gledišta akceleracije kriza banaka,

ako banke i regulatori banaka ne raspolažu odgovarajućim ekspertskim znanjem

kao ni instrumentima za adekvatnu kontrolu povećanih rizika koje deregulacija

sobom neminovno donosi. Iz toga se može zaključiti da procesi deregulacije i

globalizacije u svim zemljama treba da budu pod kontrolom odgovarajućih

državnih institucija. Time se omogućuje stvaranje adekvatnih supervizorskih

procedura i uspostavljanje analitičkih institucionalnih mehanizama za upravljanje

povećanim rizicima na nivou samih banaka.

Kada se govori o krizama banaka (bank failures) treba razlikovati:

krizu individualnih banaka i

sistemsku krizu koja zahvata čitav bankarski sistem zemlje ili bar njegov

veliki deo.

Kriza individualnih banaka se ne može potpuno sprečiti u tržišnoj ekonomiji.

U praksi se pravi razlika da li je kriza pogodila manju ili vrlo veliku domaću

banku. U drugom slučaju postoji znatno veća šansa da u krizu budu uvučene i

druge banke koje su inače solventne institucije. Razlog je što - pogotovo u

uslovima tržišne neizvesnosti - ni solventne finansijske institucije ne mogu da

bude potpuno imune od krize poverenja. Sem toga, kriza velike bankarske

institucije pogađa u znatnoj meri i veći broj kompanija iz realnog sektora

ekonomije. Zbog toga je generalno usvojeno mada nepisano pravilo da velike

banke ne mogu da budu likvidirane9 već ili sanirane ili vlasnički i poslovno

restrukturirane. Ovaj stav prema velikim bankama ima i svoju negativnu stranu, 9 too big to fail

33

jer potencijalno može da pojača moralni hazard tih banaka, naročito ako nemaju

dovoljno jaku bazu kapitala, pa se stoga i same orijentišu na rizičnije poslovanje

("imaju manju averziju prema riziku").

Najgora situacija je ako u nekoj zemlji dode do sistemske bankarske krize,

ako znatan deo banaka nije dovoljno solventan, pa usled toga dolazi do krize

poverenja u ukupan bankarski sistem. Tada bi potencijalno moglo da dođe do

"juriša" na banke (bank run) u smislu da deponenti nastoje da povuku svoja

sredstva iz banaka. Kako banke uvek imaju duže prosečne rokove zajmovnih

plasmana od prosečnih rokova depozita, to one ne bi bilo u stanju da izdrže ove

juriše deponenata. Međutim, takva potencijalna opasnost je u savremenim

finansijskim sistemima veoma umanjena usled toga što postoje državne sheme

osiguranja depozita. Tako deponenti znaju da će država intervenisati kako ne bi

došlo do masivnog bankrotstva banaka, jer bi tada bilo uništeno poverenje u

fmansijski sistem zemlje.

Ipak u savremenim finansijskim sistemima postoje "tihi juriši" na banke u

smislu da deponenti kao i kreditori banaka ne ulažu sveža sredstva u banke koje su

izgubile tržišni kredibilitet. U tom slučaju dolazi do novih oblika bankarske krize

čija je glavna karakteristika da banke smanjuju svoju propusnu moć, tj. da sve

manji deo društvenog proizvoda i nacionalne štednje zemlje prolazi kroz kanale

bankarskih institucija. Tada dolazi do skrivene forme bankarskih kriza čija je

glavna karakteristika da banke nisu u stanju da posreduju u transferu finansijske

štednje kao u normalno vreme već dolazi do usporavanja tokova finansijskog

posredovanja.

6.2 Makroekonomski faktoriOsnovni makroekonomski faktor formiranja bankarske krize jesu jake

ciklične oscilacije na realnom sektoru ekonomije. Pri postojanju visokih stopa rasta

društvenog proizvoda (GDP) dolazi do jake ekspanzije kreditnih tokova - iznad

prosečnih tj. transcikličnih stopa rasta kredita — i to kako usled jake tražnje

kredita od strane privrede i stanovništva tako i nastojania sektora banaka da

akcelerkaju ponudu kredita. U toj fazi ekonomskog ciklusa profitne stope su u

porastu, što povlači za sobom znatno povećanie investicija u fiksni i obrtni

kapital. Cene aktiva (posebno vrednosnih papira i nekretnina) takođe rastu, što

povećava vrednost kolaterala koji banke traže kao garanciju za date kredite. Ipak

34

se glavna implicitna garancija za bankarske kredite sastoji u rastućoj neto imovini

kreditiranih kompanija koja se određuje na bazi diskontovanih tokova profita.

Međutim, posle prelomne tačke u konjunkturnim svingovima, dolazi do

pada stope ekonomskog rasta sve do recesionog stanja u privredi i eventualno

formiranja negativne stope rasta GDP. To se prenosi na sektor banaka tako što deo

kreditirane privrede i stanovništva nije u stanju da izvršava svoje anuitetne

obaveze po kreditnim ugovorima. Kod banaka dolazi do povećanja stope

neperformansnih zajmova prema ukupnim zajmovima ili prema ukupnoj aktivi

banaka. Pad privredne aktivnosti obično prethodi izbijanju bankarske krize, ali

kriza banaka teži da produbi krizu na realnom sektoru ekonomije. Stoga se u

savremenoj koncepciji bankarskoj kreditiranja ukazuje da bi banke prilikom

donošenja kreditnih odluka treba da vode računa o visini kreditnog rizika u toku

celog ekonomskog ciklusa, a ne samo o kreditnom riziku u uzlaznoj fazi ciklusa.

Sledeći makroekonomski faktor koji može da generiše bankarsku krizu je znatno

povećanje realne kamatne stope10. Ako je realna kamatna stopa veća od 10

procenata na godišnjem nivou, to se može smatrati signalom da je bankarski sistem

u krizi.

Naime, zadužene kompanije nisu u stanju da plate tako visoke realne

kamatne stope i to stvara osnovu za znatno povećanje neperformansnih zajmova.

Ovaj skok realnih kamatnih stopa može da nastane usled porasta realne kamatne

stope na međunarodnom tržištu kapitala, pri čemu je domaća realna kamata stopa u

zemljama u razvoju uvek viša od svetske kamatne stope zbog većih rizika. Ali skok

realne kamatne stope može da dođe i zbog vrlo restriktivne monetarne politike u

zemlji, što je obično povezano sa pojačanim teškoćama u platnom bilansu.

Interesantno je napomenuti da skok realne kamatne stope može da nastane i usled

neočekivano povoljnih rezultata u sprovođenju program obaranja inflacije, što nije

bilo anticipirano prilikom formiranja kreditnih ugovora, tako da je ugovorena

nominalna kamatna stopa ispala u realnom izrazu vrlo visoka.

Bankarska kriza može da bude povezana sa deviznim rizikom odnosno sa

rizikom jake i neanticipirane depresijacije ili devalvacije domaće valute. Usled

veće valutne nestabilnosti u zemljama u razvoju često se zaključuju ugovori u

stranoj valuti. Time su banke zaštićene od rizika pada deviznog kursa nacionalne

valute, ali je taj rizik prebačen na kreditne kompanije. Međutim, domaće kompanije 10 nominalne kamatne stope korigovane stopom inflacije cena

35

nisu u stanju da podnesu ovaj devizni rizik, sem ukoliko skoro celokupna

produkciju prodaju na stranim tržištima. Tako se valutni rizik banaka pretvara u

njihov kreditni rizik, jer prihodi privrede od prodaje robe postaju nedovoljni za

uredno obavljanje službe dugova prema bankarskom sistemu.

Brži porast zaduženosti sektora privrede prema društvenom proizvodu

zemlje (GDP), ukoliko ima znatniji obim i produženo trajanje, takođe predstavlja

bitan faktor za potencijalno stvaranje uslova za izbijanja bankarske krize. Naime,

brži porast zaduženosti privrede prema GDP povećava rizik za normalno vršenje

anuitetnih obaveza od strane privredeprema bankarskom sistemu. Time se stvara

povećani rizik za kasnije formiranje teškoća pa i kriza na bankarskom

sektoru.Takva konstelacija dovodi do porasta cene kapitala na finansijskom i

bankarskom tržištu, što je signl da je došlo do porasta kreditnog rizika. Dimenzija

povećanog kreditnog rizika može se videti iz razlike između prosečne kamatne

stope na kredite privredi i stanovništvu i kamatne stope na kredite bez rizika (na

državne obveznice). Dakle, razlika između tržišnih kamatnih stopa nakredite

privredi i stanovništvu u odnosu na nerizične kredite je merilo tržišne percepcije

rizičnosti kredita.

6.3 Mikroekonomski faktoriPored makroekonomskih postoje i značajni mikroekonomski faktori razika

koji mogu da dovedu individualne banke ili čak čitav bankarski sistem u stanje

nedovoljne solventnosti, pa i bankarske krize. Mikroekonomski rizici izviru iz

poslovanja banke i dovode do slabljenja njihove pozicije. Mikroekonomski rizici su:

1. Prihvatanje preterano visokih kreditnih rizika koji nisu kompenzovani

odgovarajućim stopama prinosa kao i formiranjemrezervi dodatnog kapitala;

2. Prihvatanje preteranih tržišnih rizika, naročito u vezi sa dilerskim

poslovanjem vrednosnim papirima i finansijskim derivatima;

3. Preterane ročne i valutne neravnoteže;

4. Nedovoljna stopa profitailnosti banaka i sledstveno formiranje nedovoljne

stope kapitala u odnosu na aktivu ponderisanu rizikom;

5. Slab menadžment banke je generalni faktor koji utiče na formiranje

preteranih rizika i nepovoljnih performansi poslovanja, što dovodi do krize bankarske

institucije. Top menadžment banke je odgovoran za nedovoljno formiranje dohotka i

profita banke kao i za neadekvatnu procenu rizika i načina njegovog pokrića.

36

7. UPRAVLJANJE BANKARSKIM KRIZAMA

7.1 Polazna osnovaPreuztmanje problemskih banaka od strane finansijski jakih banaka predstavlja

osnovnu metodu restrukturiranja banaka u tržišnim privredama. Dobro

kapitalizirane banke imaju finansijske mogućnosti da apsorbuju

neperformansne zajmove problemskih banaka. Takvo preuzimanje slabijih banaka

je inače sastavni deo generalnog scenarija tržišnog restrukturiranja koje se stalno

vrši na finansijskom i realnom sektoru ekonomije. U zemljama u kojima

postoji preterano veliki broj banaka u odnosu na potencijale finansijskog i

realnog sektora, preuzimanje slabijih banaka je sastavni deo šireg procesa

konsolidacije bankarskog sektora.

Jače banke često pokazuju interes da preuzimaju nesolventne banke zbog

toga što ocenjuju da je franšizna vrednost banke veća nego što je njena momentalna

neto aktiva. Drugim rečima, vrednost bankarske franšize - u smislu

diskontovanih tokova neto profita u narednom periodu - često je veća nego što

iznosi neto imovina banke u vreme kada je upala u finansijske teškoće. Cilj banke

koja vrši preuzimanje je da — putem promene menadžmenta, programa

poslovanja kao i organizacione strukture u preuzetoj banci — utiče na znatno

poboljšanje performansi te banke u narednom periodu.

Infuzija državnog kapitala se, generalno govoreći, maksimalno izbegava u

razvijenim tržišnim ekonomijama. Ipak se i u tim zemljama involviranje države u

saniranje većih banaka ne može potpuno isključiti. Radi se o riziku lančanog

prenošenja finansijskih teškoća sa jedne ili više velikih banaka na ukupan domaći

bankarski sistem. Da bi ovaj sistemski rizik bio pod kontrolom, države

organizuju određene institucionalizovane programe sanacije velikih banaka.

U svim programima rešavanja bankarskih kriza nastoji se da se rešenje

problemskih banaka prvenstveno nađe u vlasničkom preuzimanju

(akviziciji) od strane neke solventne banke. To je čisto tržišni način rešavanja

krize banaka. Ukoliko ovaj model nije dovoljan za uspešno rešenje krize banaka,

država preko svoje specijalizovane agencije ulazi u rešavanje tog pitanja. Pri tome

se nastoji da ova interventna operacija u što većoj meri sadrži tržišne komponente.

37

Ukoliko bi takva interventna operacija izostala, moralo bi se ići na brzu likvidaciju i

velikih banaka, što bi imalo za posledicu destrukciju vrednosti u realnom sektoru

ekonomije kao i problem nepoverenja u bankarski i finansijski sistem zemlje.

Centralna banka, u savremenim programima rešavanja krize banaka, može

da privremeno pruži likvidnosnu podršku ugroženim bankama dok se ne pronađe

rešenje za rekapitalizaciju i reorganizaciju ugrožene banke. Međutim, centralna

banka nema intenciju da rešava pitanje rekapitalizacije ugrožene banke, jer bi to

poremetilo normalno dejstvo monetarne politike i istovremeno predstavljalo

negativan signal za ponašanje banaka i kompanija u tržišnoj privredi. Generalni

princip tržišne privrede na bankarskom sektoru glasi:

Banke koje u tržišnim procesima nisu u stanju da formiraju dovoljan

dohodak, ne treba da budu veštački podržavane. Isto tako, banke koje kojima se

loše rukovodi i koje nemaju adekvatnu percepciju rizika, ne mogu da se održe u

funkcionisanju tržišnog sistema privređivanja.

Involviranje specijalne državne institucije u proces rekapitalizacije banaka u

tržišnim ekonomijama koncipirano je kao privremena mera. Država se povlači

iz rekapitalizacije kada banka bude dovoljno sanirana da ponovo može da izađe

na finansijsko tržište (u cilju pribavljanja dodatnog kapitala) ili kada bude

pronađena neka jaka banka koja prihvata njeno vlasničko preuzimanje na tržišnoj

osnovi.

7.2 Američki modelPostupak u odnosu na nesolventne banke u SAD sadrži nekoliko opcija.

7.2.1 Likvidacija banke Ova opcija naziva se isplatna opcija (payout option), jer državna institucija

(FDIC) kao stečajni upravnik ima obavezu da isplati osigurane depozite njihovim

vlasnicima odmah (odnosno u roku od nedelju dana). Depoziti preko iznosa od

100.000 USD kao i međubankarski krediti nisu pokriveni garancijom FDIC, tako

da ova sredstva ulaze u stečajnu masu i isplaćuju se proporcionalno visini

raspoloživih sredstava. Akcijski kapital kod banaka koje imaju nultu ili

negativnu neto imovinu se briše, pošto važi princip da akcionari, koji imaju pravo

generalnog upravljanja bankom, prvi snose odgovornost u slučaju neuspeha

(failure) banke.

FDIC vrši neposrednu isplatu depozita propalih banaka iz svojih rezervi

38

koje su formirane u prethodnom periodu. Ukoliko ove rezerve ne bi bile dovoljne,

FDIC može da koristi kreditnu liniju kod američkog ministarstva finansija do

maksimalnog iznosa od 30 mlrd dolara. FDIC mora kasnijc da vrati natrag

povučeni budžetski novac. To može da učini na dva načina. Pre svega, FDIC kao

prinudni upravnik propalih banaka vrši kasnije u većoj ili manjoj meri povraćaj

novca putem prodaje aktiva propalih banaka. Pored toga, FDIC može u kasnijim

godinama da vrati budžetsku pozajmicu iz viška priliva novca u rezerve.

7.2.2 Preuzimanje (takeover) banke Problemsku banku kod ove opcije u celosti kupuje neka solventna banka,

tako da preuzima celokupnu aktivu i obaveze problemske banke. U tom slučaju se

svi depoziti, uključujući i neosigurane, kao i sva kreditna zaduženja, prenose na

preuzimačku banku. To je najbolja opcija za FDIC, jer ona praktično izlazi iz

obaveza da isplati osigurane depozite. Uloga FDIC je da pronađe odgovarajuću

banku koja prihvata da preuzme celokupnu aktivu i obavezu propale banke.

Zapravo se radi o prodaji propale banke u cilju da novi vlasnici banke izvrše

njeno restrukturiranje i ponovo je uključe u normalno tržišno poslovanje. "Banka

se zatvara jednog dana sa jednim imenom i setom vlasnika, a otvara sledcćeg dana

sa novim imcnom i novim vlasnicima"."

Manje povoljna varijanta ove opcijc za FDIC je da preuzimačka banka

prihvata da kupe samo deo aktiva nesolventne banke. U tom slučaju

državnoj agenciji ostaju odbačene aktive (uglavnom problemski zajmovi) koje

preuzimačka banka nije htela da otkupi.

7.2.3 Privremeno prezimanje banke od strane državne agencije

Ukoliko FDIC ne možeu kratkom roku da aranžira vlasničko preuzimanje

problemske banke od strane neke solventne banke, privremen

vlasničkopreuzimanje može da izvrši sama FDIC. Ova varijanta se naziva

stvaranjem banke za premošćavanje (bridge banke). Pri tome državna agencija

direktno kontroliše procese restruktuiranja problemske banke za vreme trajanja

sanacionog procesa. Ova operacija dolazi u obzir kada se očekuje da će vrednost

bridge banke biti povećana u periodu do njenog preuzimanja od strane neke

solventne banke.

39

7.2.4 Transfer osiguranih depozitaSolventna banka preuzima osiguranje depozita od propale banke, ali

obično ne preuzima i njene aktive. U ovom slučaju FDIC isplaćuje izvesnu

sumu novca preuzimačkoj banci kao kompenzaciju. Kako preuzimačka banka

ima benefit u tome što dobija novu depozitnu bazu, to FDIC isplaćuje

preuzimačkoj banci manju sumu novca nego što bi iznosila isplata cele sume

osiguranog depozita.

7.2.5 Pomoć otvorenoj banciDržavna institucija (FDIC) može da pruži finansijsku podršku nekoj

nesolventnoj banci ako oceni da je dotična banka bitnaza funkcionisanje

finansijskog sistema zemlje. Takođe je uslov da FDIC oceni da je ova

finansijska pomoć jeftinija nego isplata depozita. Finansijsku podršku daje

FDIC u vidu injekcije kapitala tako što kupuje određene instrumente kapitala

(note i preferencijalne akcije) Cilj ove transakcije je da se spreči bankrotstvo

banke koja nastavlja poslovanje (ima statusotvorene banke). Stoga se ova opcija

naziva open bank assistance.

Postoji mogućnost da pored sredstava FDIC, bude napravljen aranžman

sa grupom jakih komercijalnih banaka koje zajednički učestvuju u paketu

podrđke problemskoj banci. Najpoznatiji takav slučaj dogodio se u SAD 1984.

godine kada je sanirana Continental Illinois Bank na baziprograma kompleksne

finansijske podrške koju su organizovali FDIC, Federalna rezerva i Ured za

kontrolu valute (Office of the Comptroller of the Currencz). Tada je FDIC

zajedno sa grupom komercijalnih banaka obezbedila masivan iznos svežeg

kapitala koji je Continental banka dobila pod povoljnim kamatnim uslovima.

Istovremeno je federalna rezerva prihvatila da obezbedi kredit za likvidnost toj

banci za vreme sprovođenja sanacionog procesa. Spasaanje Continental Bank

ocenjeno kao primer preterano masivne finansijske podrške jednoj velikoj banci i

da takva praksa teži da slabi delovanje tržišnih snaga u smislu zdravog ponašanja

banaka.

U SAD se insistira da FDIC ima pravo da slobodno odluči da li će da

primeni likvidaciju ili preuzimanje problemske banke. Pri tome FDIC mora da

donese odluku na bazi kriterijuma koja je varijanta jeftinija. U praksi FDIC uvek

sprovodi vlasničko preuzimanje većih banaka, dok na manje banke primenjuje

40

preuzimanje ili likvidaciju. Preferencija FDIC u pogledu varijante prcuzimanja

nesolventnih banaka zasniva se na tezi da bi trebalo sprečiti lančani efekat

likvidacije neke banke na ukupan bankarski i finansijski sistem. FDIC

preferira vlasničko preuzimanje problemskih banaka i zbog toga što nema

dovoljno novca da isplati sve osiguranc depozite, što je njena obaveza u slučaju

likvidacije banaka. Istovremeno se sprečava tzv. tihi juriš na veće banke u

smislu laganog povlačenja neosiguranih depozita, što bi se inače ostvarilo čim

ugovorni uslovi dozvole povlačenjc tih depozita (u zavisnosti od rokova dospeća).

7.2.6 Uloga centralne banke Državnu zaštitnu mrežu čini ne samo državna agencija za osiguranje depozita

nego i centralna banka koja svojim kreditima može da kompletira zaštitnu ulogu

države. Polazni principi delovanja državne agencije i centralne banke su potpuno

različiti. Naime, državna agencija osigurava depozite nesolventnih banaka, dok

centralna banka putem kredita za likvidnost pruža fmansijsku podršku

solventnim ali privremeno nelikvidnim bankama. U američkoj praksi, državna

agencija i centralna banka nastupaju koordinirano. Naime, potrebno je izvesno

vreme da FDIC pronađe solventnu banku koja prihvata da izvrši preuzimanje

nesolventne banke. U tom prelaznom periodu centralna banka može da daje kredite

za likvidnost i bankama koje su faktički nesolventne. U protivnom bi (veće) banke

morale da budu odmah likvidirane, pošto ne može da se brzo nađe banka koja bi

izvršila akviziciju. Infuzijom likvidnosti u nesolventnu banku se zapravo kupuje

vreme koje je potrebno da FDIC aranžira vlasničko preuzimanje. U tom kontekstu

je FDIC garant za kredite koje je privremeno dala centralna banka.

7.3 Švedski modelŠvedska je početkom 1990-ih godina prošla kroz bankarsku krizu zajedno sa

još nekim nordijskim zemljama. Ova kriza je uspešno rešena u relativno kratkom

periodu uz korišćenje masivne državne operacije spasavanja ugroženih banaka,

mada u skladu sa principima tržišne ekonomije. Septembra 1992. godine bio

je aktiviran vanredni paket mera koji je postavio smernice za upravljanje

bankarskom krizom.

1. Država je dala garanciju za sva potraživanja prema švedskom bankarskom

sistemu, čime je sprečena mogućnost da kreditori švedskih banaka sa

međunarodnog interbankarskog tržišta u panici povuku svoj novac iz

41

švedskih banaka. U novim institucionalnim uslovima više nije dovoljan

standardni mehanizam osiguranja depozita, već je potrebna i državna

garancija da ne dođe do povlačenja sredstava stranih kreditora, što bi

izazvalo krizu poverenja i moglo da dovede do sloma čitavog

bankarskog sistema zemlje.

2. Formirana je nova državna agencija za podršku banaka (Bank Support

Authority) sa ciljem da pruži finansijsku podršku ugroženim bankama.

Principi te podrške bili su sledeći: da cena državne podrške bankama bude

na što nižem nivou, da uslovi infuzije državnog novca budu što bliže

normalnim tržišnim kriterijumima i da državna garancija ne važi za akcionare

banaka.

Kako je bankarska kriza u Švedskoj bila uspešno završena već u jesen 1993.

godine, ocenjeno je da je neophodno napraviti standardizovanu proceduru koja bi

automatski stupila na snagu u slučaju budućih bankarskih kriza. Drugim rečima,

ukazano je da u novim institucionalnim uslovima deregulacije i globalizacije,

bankarske krize mogu da izbiju vrlo brzo. Stoga strategiju upravljanja krizom ne

treba improvizovati na kratak rok već je potrebno unapred izgraditi regulatorni i

institucionalizovani okvir. Suština projekta upravljanja bankarskim krizama je

da se deluje u pravcu minimiziranja jačine i trajanja bankarskih kriza kako one

ne bi izazvale destrukciju kapitala u realnom sektoru ekonomije.

Nova standardizovana procedura predviđa da centralnu ulogu u

institucionalnom scenariju upravljanja bankarskim krizama ima Agencija za

upravljanje krizom (Crisis Management Authority) koja formalno

permanentno postoji, ali se aktivira u momentu izbijanja bankarske krize. Ova

agencija mora brzo da proceni potencijal sistemskog rizika kao i da proceni šansu

svake ugrožene banke da kasnije uspostavi normalno funkcionisanje. Ova

agencija je ovlašćena da daje državne garancije za zajmove koje dobijaju

ugrožene banke. U tom slučaju ugrožene banke stavljaju se pod javnu upravu

(public administration) koju sprovodi agencija za upravljanje krizom. Banke

nastavljaju normalno poslovanje, ali pomenuta agencija privremeno preuzima

kontrolu skupštine i borda direktora banke. Problemska banka može da bude

reorganizovana da bi prebrodila krizu. Posle normalizovanja poslovanja u

problemskim bankama, ukida se privremeno upravljanje od strane državne

agencije. Međutim, banke za koje se oceni da se ne mogu uspešno reorganizovati

42

na bazi tržišnih principa, odlaze kroz proces bankrotstva u likvidaciju.

Ugrožene banke, prema švedskom modelu, mogu da dobiju likvidnosnu

podršku Riksbanke (centralne banke). Centralna banka u svojstvu kreditora krajnje

instance vrlo brzo daje ugroženim bankama kredite za vanredne situacije

(emergency credits) kako ne bi došlo do sloma platnog prometa i zaoštravanja

problema poverenja u ugrožene banke. Riksbanka daje pomenute kredite

nelikvidnim ali solventnim bankama, jer je zadatak centralne banke da pojača

likvidnost banaka, a ne da ih snabdeva kapitalom. Kamatne stope na likvidnosne

kredite Riksbanke treba da budu dovoljno visoke, da bi ugrožene banke najpre

potražile alternativna finansijska rešenja na novčanom tržištu.

Dodatni kapital se u kontekstu tržišne privrede u principu obezbeđuje

putem privlačenja novih investitora koji upisuju akcijski kapital u ugrožene banke

ili im odobravaju kredite. Pošto je to u kriznim vremenima teško izvodljivo, u

krizni scenario je uključena država koja direktno ili preko agencije za krizno

upravljanje daje ugroženim bankama državnu garanciju. Snabdevene državnom

garancijom, ugrožene banke mogu lakše da pribavljaju dodatni kapital na

finansijskom tržištu. Sem toga, državna garancija je u dugoročno stabilnim

privredama dovoljna da se održi poverenje stranih kreditora domaćih banaka,

tako da ne dolazi do odliva sredstava iz banaka koji bi inače nastao usled pada

kredibiliteta u finansijski sistem zemlje.

U švedskom scenariju je precizno razgraničena funkcija raznih javnih

institucija u eventualnim krizama banaka. Agencija za supervizju banaka_(The

Financial Supervisory Authority) daje licence za osnivanje novih bankarskih

institucija i vrši superviziju banaka, posebno njihovog rizika i adekvatnog kapitala.

Time ova agencija deluje u pravcu smanjenja vcrovatnoće izbijanja krize banaka.

Ali ona ne može da potpuno isključi mogućnost kriza, posebno ako su one

izazvane spoljnim faktorima. Agencija za osiguranje depozita (The Deposit

Guarantee Board) ima precizne funkcije u pogledu osiguranja depozita kod banaka,

što praktično onemogućuje juriš na banke od strane deponenata. Ipak ni ta

institucija ne može da preuzme odgovornost za upravljanje bankarskim

krizama, pogotovo u savremenim institucionalnim uslovima deregulacije i

globalizacije. Stoga Agencija za upravljanje krizpm (The Crisis Managemcnt

Authority) ima centralnu ulogu u operativnom upravljanju bankarskim krizama, ako

i kada one izbiju, a zna se da mogu da izbiju naglo. Centmlna banka ima

43

naglašenu ulogu u početnoj fazi bankarske krize kada po kratkom postupku

odobrava kredite za likvidnost bankama koje ispunjavaju uslove.

ZAKLJUČAK

Bankarstvo u svetu , posebno u razvijenim zemljama, prati niz promena koje

bitno inoviraju sadržinu bankarskog poslovanja, tako da se klasična fizionomija banke

od naglašeno kreditne organizacije transformiše u modernu bankarsku organizaciju.

Tema bankarstva danas u svetu, i komparativno gledano u domicilnoj praksi ima

izvestan deo zajedničkih određenja, ali i sve više razlika koje ukazuju na zaostajanje

domaćeg bankarstva koje je u procesu završetka restruktuiranja.

Novi profil banaka izrastao je, s jedne strane, pod uticajem automatizacije

poslovanja i uvođenjem visoke tehnologije, i sa druge strane širenjem repertoara

finansijskih instrumenata, inovacija i tokova koji se javljaju u finansijskoj, monetarnoj

i bankarskoj sferi.Otuda se savremena organizacija banaka u svetu najviše zasniva na

bankama opšteg ili univerzalnog tipa koji se bave veoma raznovrsnim bankarskim i

finansijskim poslovima koje poslovni partneri zahtevaju od takve banke. U takvom

poslovnom okruženju banka ne obavlja te poslove iz neekonomskih pobuda, već ima

ciljnu funkciju da ostvari dobit kao izraz svog ekonomskog interesa.

Racionalan koncept poslovne politike banke polazi od potrebe da banka

upravlja svojom aktivom i pasivom na objektiviziranim principima odnosno

principima menadžmenta.

Za razliku od netržišnog koncepta banke, kome je prioritetni zadatak da

obavlja bankarske, kreditne i druge bankarske poslove, nezavisno od krajnjeg bilansa

prihoda i troškova, tržišni koncept banke izvršavanje navedenih funkcija stavlja u

funkciju ostvarenja dobiti. To znači da je dobit osnovna funkcija cilja, a ne "nus

proizvod" bankarske aktivnosti. Tržišni uslovi privredjivanja ne mogu nikom da

garantuju dohodak, kao "idealno" zamišljeni finansijski indikator uspešnosti

netržišnih subjekata sa beskonfliktnim ekonomskim interesima. Tržište obezbedjuje

dobit ili gubitak. Shodno tome, sve svoje funkcije banka obavlja bilansirajući odnos

prihoda i rashoda. Cilj je da se ostvari pozitivna razlika izmedju njih, nakon što se

pokriju troškovi poslovanja i izdvajanja sredstava za radnu zajednicu banke, čime se

dobija dobit banke.

44

Imajući u vidu kapitalni karakter banke akcionarskog društva, ostvarena dobit

se odlukom skupštine banke rasporedjuje na deo za rezerve banke, deo koji se

rasporedjuje na osnivače srazmerno sredstvima koja su uložena u osnivački fond, deo

koji se može ulagati u druge fondove banke, a data je mogućnost i da radna zajednica

učestvuje u dobiti banke. Imajući u vidu značaj opremanja banke sve savršenijom

informacionom tehnologijom, potrebno je deo dobiti obavezno usmeravati i u fond

osnovnih sredstava. Zbog tržišnih neizvesnosti i rizika banka je realno u situaciji da

ostvari i gubitke, ako ostvareni prihodi nisu dovoljni za pokriće njenih troškova i

sredstava za radnu zajednicu banke. Skupština banke donosi odluku o načinu pokrića

gubitka banke, najpre na teret rezervi banke, a ako je to nedovoljno i na teret

osivačkog fonda. Time što rezerve banke najpre trpe posledice neuspešnog

poslovanja, obezbedjuje se zaštita osnivačkog fonda, koji je pokazatelj sigurnosti

banke. I pored toga što su dobit odnosno gubitak najsintetičniji indikatori uspešnosti

poslovanja uopšte, time i banaka, samo oni ipak nisu dovoljni. Radi se o tome da

banka može uprkos ostvarenoj dobiti biti u teškoj situaciji, kao i da u slučaju

iskazanog gubitka posluje bar još izvesno vreme. Iz definicije dobiti kao razlike

izmedju ukupnog prihoda i ukupnih troškova, koji mu odgovaraju u odredjenom

obračunskom razdoblju, i činjenice da se ostvarenje ukupnog prihoda ne mora

poklapati sa njegovom stvarnom naplatom, niti ukalkulisavanje troškova sa njihovom

stvarnom isplatom - proizilazi mogućnost manjeg ili većeg raskoraka izmedju

ostvarivanja dobiti i raspoloživih novčanih sredstava za njegovu realizaciju.

Istovremeno i iz istih razloga postoji mogućnost da uprkos nastalog gubitka postoje na

raspolaganju slobodna novčana sredstva.

Iz navedenih razloga dobit i gubitak treba posmatrati u kontekstu likvidnosti i

solventnosti banke, što bi dalo potpuniju sliku o uspešnosti poslovanja banke. Shodno

tome, banka se može smatrati likvidnom u odnosu na svoju ostvarenu dobit ukoliko u

trenutku utvrdjivanja dobiti ima slobodna sredstva na žiro računu, ili druga visoko

likvidna sredstva, u iznosu koji je jednak ostvarenoj dobiti. Jedino u tom slučaju će

ostvarena dobit omogućivati isplatu dospelih obaveza. S obzirom da to često nije

slučaj, zbog različitih tokova priliva i odliva sredstava, ne postoji neposredni odnos

zavisnosti izmedju finansijskog rezultata i likvidnosti, što relativizira značaj dobiti i

gubitka kao pokazatelja uspešnog poslovanja. U tržišnim uslovima privredjivanja, pri

funkcionisanju koncepta poslovno sposobne i efikasne banke, odgovone i na rizik

spemne, normalno je da pojava svake nelikvidnosti, smanjenje ekonomske i

45

finansijske snage i gubitaka banke bude praćeno skraćenim i rigoroznim procedurama

obnove, rekonsolidacije ili stečaja. Ovo zbog toga, što se permanentna nelikvidnost,

nekvalitetni i rizični plasmani i gubici ne mogu tolerisati u bankarstvu, s obzirom da

imaju multiplikativne negativne efekte na komitente i privredu kao celinu.

LITERATURA

1. Barać, S. i drugi(2007): Praktikum za bankarsko poslovanje, Univerzitet

Singidunum, Beograd,

2. Barjaktarović, L.(2010): Monetarno-kreditni i devizni sistem, Univerzitet

Singidunum, Beograd,

3. Bjelica, V.(2001), Bankarstvo, teorija i praksa, Ekonomski fakultet Novi Sad,

Novi Sad,

4. Bratanović S.(2006): Analiza i upravljanje bankovnim rizicima, Mate,

Zagreb,

5. Crouhy M., Galai D.(2001): Risk Management, McGraw Hill, New York,

6. Ćirović, M.(2007), Bankarstvo, treće izdanje, Naučno društvo Srbije,

Beograd,

7. Dušanić, J. (2003), Poslovno bankarstvo, Consecco institut, Srpsko Sarajevo –

Beograd,

8. Đukić, Đ.,Bjelica, V. i Ristić, Ž.(2003): Bankarstvo, Ekonomski fakultet,

Beograd,

9. Hadžić, M.(2007): Bankarstvo, Fakultet za finansijski menadžment i

osiguranje, Univerzitet Singidunum, Beograd,

10. Ivanović, P.(2008), Novac i bankarstvo, Fakultet za uslužni biznis Sremska

Kamenica, Novi Sad,

11. Jazić, V.(2008): Rizici u bankarskom poslovanju, Stubovi kulture, Beograd,

12. Jović, S.(1990): Bankarstvo, Naučna knjiga, Beograd,

13. Kapor, P.(2007): Bankarstvo sa osnovama bankarskog poslovanja i

međunarodnim bankarstvom, Megatrend univerzitet, Beograd,

14. Risitć, Ž. B.(2004): Bankarstvo, Ekonomski fakultet, Univerzitet u Nišu, Niš

15. Rose, S. P., Hudgins, S.C.(2005): Bankarski menadžment i finasnijske

usluge, Data status, Beograd.

16. Sl. glasnik RS br. 107/2005,

46

17. Vunjak, N. M., Kovaćević, Lj. D.(2006): Bankarstvo – bankarski

menadžment, Ekonomski fakultet, Subotica

18. Žarkić Joksimović, N.(2005): Upravljanje finansijama, FON, Beograd,

19. Živković A., Komazec. S., Ristić Ž.(2003), Berzanski i bankarski

menadžment, Beogradska poslovna škola, Beograd.

20. http://sr.wikipedia.org/sr-el/Rizik (datum pristupa 04.11.2013)

47