NATO PRED IZAZOVIMA XXI VEKA · 4 Bivši američki državni sekretar Henri Kisindžer navodi...

387

Jasminka SIMIĆ1 UDK: 355.356’’20”Biblid 0025-8555, 61(2009)Vol. LXI, br. 4, str. 387-426

Izvorni naučni radOktobar 2009.

NATO PRED IZAZOVIMA XXI VEKA

APSTRAKT

U celom posthladnoratovskom periodu bezbednosni problemivodili su NATO u potragu za novom misijom. Misija Saveza je nekolikoputa redefinisana, a da još uvek nije dobila stabilan i trajan oblik. NATOdanas egzistira u situaciji koja još nije definitivna, jer još nije pronašaosvoju unutrašnju ravnotežu, ide ka prilično „labavoj“ formulitransatlantskih odnosa kroz „Koalicije voljnih”, gde države premasopstvenim interesima prihvataju vrstu i stepen vojnog angažovanja uodređenoj misiji (Avganistan i Irak), što utiče na karakter misije NATO-a u novom, XXI veku. Dakle, nema jednoglasnosti, nema učešća svihdržava članica, već određenih država angažovanih po određenompitanju, saglasno rezolucijama Saveta bezbednosti UN. U XXI vekunastavlja se proces horizontalnog i vertikalnog proširenja organizacije,tj. istovremeni proces proširenja organizacije i proces proširenja opsegadelovanja organizacije, odnosno definisanje nove misije organizacije.

Ključne reči: NATO, SFRJ, evroatlantska bezbednost, hladni rat, UN,EU, OEBS, SAD, Srbija, evroatlantske integracije, evropskabezbednosna i odbrambena politika

UVOD

NATO je u poslednje dve decenije prolazio kroz četiri faze transformacijesvoje misije. Prva faza obuhvata prilagođavanje misije novimposthladnoratovskim uslovima, druga saradnju sa UN i vojno

angažovanje NATO-a u BiH, treća, samovoljnu vojnu tzv. humanitarnu

1 Dr Jasminka Simić, doktor političkih nauka, novinar urednik u RTS, Beograd, e-mailadresa: [email protected]

RASPRAVE I ČLANCI

388

Simić, J., NATO pred izazovima XXI veka, MP 4, 2009.(str. 387-426)

intervenciju u SRJ. Na početku novog veka NATO je ušao u četvrtu fazutransformacije svoje misije. Ona se odvijala u uslovima globalnog rata protivmeđunarodnog terorizma nakon terorističkog napada na SAD, najveću državučlanicu NATO-a. Četvrta faza transformacije misije NATO-a protiče u pokušaju„povraćaja“ sposobnosti i efikasnosti organizacije u situacijama koje zahtevajupostizanje i održavanje trajnog mira i bezbednosti u svetu. Treba naglasiti da jeto pomeranje Severnoatlantskog saveza ka globalnoj ulozi u tretiranjubezbednosnih problema u svetu došlo posredstvom angažovanja organizacije ubivšoj SFRJ (tokom poslednje decenije XX veka), i, posredstvom borbe protivterorizma u koju se organizacija uključila (početkom XXI veka). NATO jeispoljio izuzetnu istrajnost u prilagođavanju svakoj novonastaloj bezbednosnojsituaciji, mada sa različitim stepenom uspešnosti i uz otvoren odgovor naključno pitanje – kako postići što veću efikasnost organizacije.

Teroristički napad na Sjedinjene Države 11. septembra 2001. godine bio jenapad na jednu državu članicu, zbog čega se NATO, dva dana kasnije, prvi putpozvao na član 5. Vašingtonskog sporazuma, odnosno princip zajedničkeodbrane. Prema ovom članu, napad na Sjedinjene Države značio je napad nasve članice NATO-a i one su trebale da deluju kao ujedinjena koalicija kako bikaznile počinioce terorističkog napada.

Za države članice NATO-a napad na Sjedinjene Države označio je početakintenzivne borbe protiv terorizma i potrebu razvijanja dodatnih sposobnostioružanih snaga. Borba protiv terorizma postala je prioritetni bezbednosnizadatak država članica NATO-a u novom veku (kao i ostalih zemalja suočenihsa akcijama kriminalno-terorističkih grupa) i podrazumevala je „efikasnuobaveštajnu službu, spremnost i sposobnost razmeštanja snaga, efikasnoangažovanje, sposobnost preživljavanja, zaštitu snaga, odbranu od nuklearno-biološko-hemijskog (NBH) oružja, veze i logistiku... Da bi mogle da pružedoprinos današnjim izazovima bezbednosti, države – partneri treba da posedujupomenute sposobnosti i da se sa drugim partnerima udružuju u međunarodnekoalicije, čije je stvaranje neophodno, jer zbog troškova i složenosti, nacije nemogu pojedinačno da obezbede potrebne sposobnosti”.2

Unutar NATO-a, aktiviranje člana 5. bilo je shvaćeno kao važan političkiznak jedinstva i solidarnosti država članica, koje je bilo potrebno iskazati posleispoljenih razlika nastalih usled bombardovanja SRJ. Ubrzo su se, međutim,ponovo pojavile razlike oko načina vođenja rata protiv terorizma. Razlike su

2 George Katsirdakis, „NATO i reforma odbrane”, u zborniku radova: Reforma vojske –iskustva i izazovi, CCVO, Beograd, 2003, str. 31-32.

389


došle do izražaja pošto je američki predsednik Buš, mlađi, proglasioAvganistan, Severnu Koreju, Iran i Irak „osovinama zla” i centrima terorizma,uz pretnju da će pokrenuti rat protiv Avganistana, kasnije i Iraka. Deo evropskihčlanica NATO-a nije želeo vojno angažovanje na Bliskom Istoku i u CentralnojAziji, različito tumačeći nivo pretnji koji dolaze iz pomenutog regiona. Periodkoji je trebalo da obeleži zajednička borba NATO partnera, u skladu sajedinstveno prihvaćenom strategijom odbrane od terorizma, svodio se najednostrano istupanje i delovanje Sjedinjenih Država. One su, bez podrškeevropskih partnera iz NATO-a, započele rat protiv Avganistana, koji je smatransedištem terorističke organizacije „Al Kaida” i njenog lidera Osama BinLadena, optuženih za napad na Sjedinjene Države.

Bilo bi pogrešno, međutim, misliti da je ideja o novoj američkoj politici,nastaloj posle 11. septembra 2001. godine, potpuno nova. Ona je već duže bilarazmatrana u tzv. neokonzervativnim krugovima SAD. Zagovarala je jednarelativno mala grupa desničara u Republikanskoj partiji. Desilo se da je upravota mala grupa neokonzervativaca uspela da ubedi predsednika Buša mlađegposle 11. septembra 2001. da prihvati njihovu politiku i preorijentiše američkuspoljnu politiku. Ovoj novoj spoljnoj politici nije se suprotstavljala samoDemokratska partija, već i rastući broj članova Republikanske partije.3

Unilateralno američko istupanje otvorilo je pitanje (unutar NATO-a, ali i izvanorganizacije) ispravnosti američkog načina borbe protiv terorizma i razlogaameričkog neprihvatanja stavova svojih evropskih saveznika. Podaci da je uameričkom napadu na Avganistan stradalo između 3000 i 5000 civila usleddisproporcionalne upotrebe sile protiv jedne od najsiromašnijih država sveta, kaoi da nije uništena teroristička organizacija Al Kaida, njena skloništa ni lider BinLadena, navodi na pitanje: da li su Sjedinjene Države, na spoljnom planu,iskoristile borbu protiv globalnog terorizma za dalje „osvajanje sveta” krozkontrolisanje područja krajnje bogatih naftom i energetskim sirovinama kojimaobiluje Bliski istok (kasniji napad na Irak), dok su na unutrašnjem planu, ograničileljudska prava sopstvenih građana (npr. kontrolisanjem pismene komunikacije ilione posredstvom Interneta). Borba protiv terorizma pretvorila se u samovoljnitrajni rat i dalju eroziju međunarodnog prava i načela UN o miroljubivomrešavanju sukoba. U ovoj analizi treba naglasiti i činjenicu da je napad na SAD bioposledica novog unipolarnog sveta, a uzroke treba tražiti u ekscesivnomangažovanju američke ekonomske, političke i vojne moći širom sveta.

3 Videti: Francis Fukuyama, After the Neocons, America at the crossroad, Profile BooksLTD, London, 2006, 2007.

390


Sjedinjene Države su posle napada na Avganistan sve više pokazivalesklonost ka unilateralnim vojnim akcijama ili angažovanju u širokimantiterorističkim koalicijama, koje se izvode bez formalnih institucionalnihsporazuma uobičajenih za takve situacije. Neslaganja evroatlantskihpartnera oko načina vođenja borbe protiv terorizma prouzrokovao je napeteodnose u organizaciji, koji su se produbili sa američkom namerom danapadne Irak. Ova unutarinstitucionalna kriza bila je upozorenje članicamada postoje dublji strukturalni razlozi krize i da im je neophodno višediplomatske energije, međusobnog uvažavanja i ozbiljnog analiziranjaaktuelnog problema. Za globalnu borbu protiv terorizma neophodno jeprimeniti širi institucionalni okvir u kome deluje NATO, i u kome jednu odvodećih uloga ima OEBS i EU (kada je u pitanju evropski kontinent). Ovetri institucije trebalo bi da budu noseći stubovi svetske organizacije, UN, usprovođenju borbe protiv terorizma.

TRANSATLANTSKI JAZ

Transatlantski jaz nazirao se još u hladnom ratu sa pojavom različitihpokreta za evropsko jedinstvo i vođenje nezavisne politike u okviru NATO-a(degolizam, istočna politika), što nije bio samo izraz evropske želje za vođenjemsopstvene politike, već i mišljenje da je američki pristup hladnom ratu bio suvišeopasan.4 Transatlantski jaz se, u periodu posle hladnog rata, manifestovao krozneslaganja evroatlantskih partnera u vojno-političkom i ekonomskom domenu,na osnovu čega smo zaključili da je period posle hladnog rata karakterisao novitip sukoba Zapad-Zapad. Sukob na relaciji Zapad-Zapad počeo je da raste,najpre, umereno, a zatim na sve otvoreniji način, da bi kulminaciju dostigao uočirata protiv Iraka (2003). Semjuel Hantingtin je npr. predviđao da će devedesetihgodina XX veka nastati potpuno ujedinjenje, „srastanje” Evropske unije kaoreakcija na američku hegemoniju, što bi omogućilo stvaranje multipolarnogsveta u XXI veku. Desilo se suprotno, nije usledio rast Evrope kao supersile, već

4 Bivši američki državni sekretar Henri Kisindžer navodi primere neslaganja partnera, poputSuecke krize 1956. godine, kada se Ajzenhauerova vlada ogradila od britanskih ifrancuskih saveznika i aktivno radila na njihovom porazu. Ili, način kojim je Kenedijevavlada upravljala berlinskom krizom, šezdesetih godina, a koji nije naišao na odobravanjeu Nemačkoj i Francuskoj. Otpora, posebno od strane Francuza, bilo je i protiv predlogaNiksonove vlade (sedamdesetih godina XX veka) o definisanju novih transatlantskihodnosa. Razmeštanje američkih nuklearnih projektila u Evropi (osamdesetih godina XXveka) pratile su demonstracije širom Evrope. Henri Kisindžer, „Da li je Americi potrebnaspoljna politika”, BMG, Beograd, 2003, str. 32.

391


njene nemoći prema atlantskom partneru. To su dokazali balkanski konflikti,kosovska kriza i bombardovanje SRJ, dok je rat protiv Iraka potvrdio vrhunactransatlantskog jaza u političkim opredeljenjima, vojnim kapacitetima,tehnologiji i sposobnosti vođenja modernog rata.5 Dakle, pored konkretnihzbivanja, kao što su ratovi na prostoru bivše SFRJ, na redefinisanje ulogeNATO-a uticali su i unutrašnji odnosi u organizaciji.

Neslaganja unutar organizacije na relaciji Zapad-Zapad proizašla su i izideoloških razlika SAD i EU, koje su se manifestovale kroz:

1. Različite stavove prema međunarodnim institucijama i međunarodnompravu tj. prema ugovorima koji predstavljaju osnovu međunarodnih odnosa,pogotovu onim usvojenim tokom devedesetih godina XX veka (npr.Ugovor o zabrani nuklearnih proba iz 1996, Ugovor iz Rima iz 1998,Protokol iz Kjota iz 1997, Konvencija protiv torture, uključujući mučenje,neljudski i degradirajući tretman ili kažnjavanje, koju je SAD ratifikovala1994. godine), zatim, prema osumnjičenima za terorizam (američki logor uGvantanamu) ili prema multilateralizmu;

2. Različite načine života u Sjedinjenim Državama i zapadnoj Evropi i kojinatkriljuje sve domene života, počev od ekonomije, obrazovanja, socijalnogstaranja, zaštite životne sredine, poreskog sistema i što je najvažnije, pitanjanacionalne odbrane.

Ključne tačke razmimoilaženja evroatlantskih partnera obuhvatile su:

1. Podele u NATO-u oko iračkog pitanja. One su počele kada je američkipredsednik Klinton, u pokušaju da pojača pritisak na Bagdad (1997) naišaona nerazumevanje Francuske i u nešto manjem obimu Velike Britanije uSavetu bezbednosti UN;

2. Bombardovanje SRJ (1999), gde su uprkos bezkompromisnom imilitantnom američkom pristupu kosovskom problemu, pojedini evropskisaveznici imali rezerve, posebno Italija, Grčka i Nemačka;

3. Veto Sjedinjenih Država u Savetu bezbednosti UN (2002) na produženjemirovne misije u BiH. SAD su tada zahtevale izuzeće svojih vojnika i

5 Mišljenje Semjuela Hantingtona pripada realističnom konceptu novog viđenja sveta sapočetka devedesetih godina XX veka, po kome je svet u posthladnoratovskom periodu idalje, ako ne u još većoj, opasnosti kao što je bio ranije. Videti više: John Baylis & SteveSmith, The Globalization of World Politics, An introduction to international relations,Second Edition, Oxford University Press, 2001, part 6, Michael Cox, International Historysince 1989, pp. 111-118.

392


državljana u mirovnim misijama od eventualne odgovornosti predMeđunarodnim tribunalom za ratne zločine;6

4. Evropsko neslaganje sa američkim planom izgradnje raketnogodbrambenog sistema, sa vojnim angažovanjem SAD u Avganistanu(2001), kao i američkim napadom na Irak (2003).

Razlike između evroatlantskih partnera su prevladavane jer su imale jakzajednički motiv, a to je opstanak NATO-a kao jedinog vojnog saveza kojizapadne saveznike drži na okupu. I u pogledu NATO bombardovanja SRJ, kaoključnog događaja u procesu redefinisanja misije organizacije, iako uzodređeno oklevanje, evropski partneri su disciplinovano sledili politiku SAD.

Kompromisno rešenje je postignuto i u pogledu američkog veta u SBUN naproduženje mirovne misije u BiH, tako što je prihvaćen američki predlog oizuzeću američkih vojnika i državljana u trajanju od jedne godine.

U pokušaju da neutrališe zabrinutost Evropljana oko američkog planaizgradnje raketnog odbrambenog sistema, administracija predsednika DžordžaBuša, mlađeg, objavila je „novu bliskost” sa evropskim saveznicima na samituNATO-a (jun, 2001). Sledeći napor ka prevladavanju transatlantskog jazaučinjen je na samitu NATO-a u Madridu (jun, 2003), usvajanjem Završneizjave u kojoj se ističe da transatlantska saradnja u oblasti bezbednosti ostajesuštinska i u XXI veku koji je doneo nove pretnje i izazove.7 Američkipredsednik Barak Obama odustao je, u leto 2009. od izgradnje raketnogodbrambenog sistema.

Razlike između evroatlantskih partnera bile su konstanto prisutne na puturedefinisanja misije NATO-a, ali su, isto tako, te razlike prevazilažene, u službiopstanka NATO-a i prilagođavanja njegove misije novonastaloj situaciji.Preciznije, prevladao je pragmatizam evroatlantskih partnera na način koji jeomogućio da se trenutna nesaglasja već u sledećoj sekvenci prevaziđu.

U prilog prevladavanja transatlantskog jaza čime je očuvan NATO,navodimo razloge koji povezuju SAD kao najveće i najjače države članiceNATO-a i evropske države članice NATO-a okupljene u EU, i zbog čega oni idalje rade zajedno:

6 Sporazum o izuzeću američkih državljana od odgovornosti pred Međunarodnim krivičnimsudom do sada je potpisalo 40 zemalja, uglavnom manjih koje imaju bliske odnose saVašingtonom.

7 Završno saopštenje ministarskog sastanka Severnoatlantskog saveta, 3. VI 2003. Videti:Internet: http//www.nato.int

393


1. Postoje veoma jake istorijske i kulturne veze između SAD i evropskihpartnera okupljenih u EU;

2. U ekonomskom smislu one predstavljaju gotovo jednake snage;

3. Posle terorističkog napada na SAD 11. septembra 2001. pojavio se visokstepen solidarnosti sa SAD, koji se manifestovao i kroz jedinstveno pozivanjesvih država članica NATO-a na član 5. Vašingtonskog sporazuma.

Osim toga, činjenica je da među evroatlantskim partnerima postojeekonomski pokazatelji koji više govore o partnerstvu, a manje o rivalstvu (npr,u poslednjih osam godina američke investicije u Holandiji bile su dva puta većenego u susednom Meksiku). Ekonomska razmena među evroatlantskimpartnerima, i pored povremenih nesuglasica, takve je prirode da sama može daspreči velika politička podvajanja među njima.

NATO I INTERVENCIJA SAD U IRAKU

Najdublji transatlantski jaz nastao je povodom američkih planova napadana Irak (2003) uz obrazloženje da Irak proizvodi nuklearno oružje, tj. dapokušava da obnovi zabranjene programe naoružanja i da podržava teroriste.8

Sjedinjene Države su pripremale tzv. predupređujući udar, novu vrstu vojneintervencije (posle humanitarne intervencije protiv SRJ), čija je suština da, čakiako nisu sigurne u postojanje iračkog nuklearnog naoružanja, SAD moraju daspreče Irak da ga proizvede ili, još gore, upotrebi. Tako su Sjedinjene Državepostale zagovornici i realizatori dve vrste vojnih intervencija: humanitarnih ipredupređujućih.

Vođeni različitim interesima, ali i poučeni ranijim iskustvom, naročitobombardovanjem SRJ, pojedine evropske članice NATO-a nisu bile sigurne uispravnost napada na Irak i pristupanja novoj koaliciji koju bi predvodileSjedinjene Države. Bilo je to neslaganje oko toga šta je najbolja strategija uborbi protiv terorizma, ali su značajnu ulogu imali i ekonomski interesi tihzemalja na Bliskom istoku i njihova ekonomska povezanost sa Irakom.

8 Sankcije Iraku uvedene su 1990. posle invazije na Kuvajt. Pretpostavka njihovog ukidanjaje da inspektori UN potvrde da je Irak odustao od programa nuklearnog, biološkog ihemijskog oružja. Inspektori su napustili Bagdad uoči američkih i britanskih vazdušnihnapada, u decembru 1998. godine, a čiji je cilj bio kažnjavanje Iraka zbog nesaradnje sainspektorima UN, pošto je Irak zabranio inspektorima da se vrate u zemlju. Američkipredsednik Džordž Buš, mlađi, upozorio je Irak na posledice ukoliko ponovo ne primiinspektore. Promena iračkog režima postala je prioritet politike američke vlade.

394


Za pojedine evropske članice NATO-a, region Bliskog istoka je odsuštinske ekonomske važnosti, zbog već uspostavljenih privrednih veza izainteresovanosti za energetske resurse tamo, prvenstveno naftu. Zatim,evropske članice NATO-a, po svom geografskom opredeljenju, fokusirane suviše na bezbednosna pitanja na evropskom kontinentu (mada pretenduju naulogu globalnog aktera), dok učestvovanje u vojnim akcijama u geografskiudaljenim regionima i državama podrazumeva opravdanje pred poreskimobveznicima od čijeg novca se finansiraju takve vojne akcije, ali i opravdanjepred sopstvenom javnošću u slučaju ljudskih žrtava, od čega strahuju sve vladečiji vojnici učestvuju u međunarodnim misijama. Ne treba zaboraviti, takođe,da irački predsednik Sadam Husein nije predstavljao podjednaku pretnju svimdržavama članicama NATO-a.

Protiv napada na Irak bili su Nemačka, Francuska i Belgija (koja jezastupala stav sličan francuskom), dok su podršku Sjedinjenim Državamapružili Velika Britanija, Španija i Italija. Zašto su Nemačka i Francuskasuprotstavile svom atlantskom partneru u slučaju Iraka, a da to nisu učinileprilikom bombardovanja SRJ?9

Nemačka nije želela da se uključi u jednu akciju kakav je bio napad na Irak,čak ni uz mandat UN za to. Nemačka nije bila zadovoljna posledicama koje jepo NATO imalo bombardovanje SRJ (protiv NATO-a je podignuta optužnicaza počinjene zločine u SRJ, i uprkos tome što je Sud odbacio optužnicu,proglasivši se nenadležnim, iznete optužbe imaju pravno uporište). Nemačkanije bila ubeđena da je rat jedini način da se Irak razoruža. Insistiranje da seNATO saveznici izjasne i pošalju svoje vojnike u Irak, podudarila se sakampanjom za parlamentarne izbore u Nemačkoj. Početne niske pozicijekancelara Gerharda Šredera poboljšane su njegovim odbijanjem da pošaljevojnu pomoć Amerikancima u slučaju napada na Irak, i on je uspeo da pobedina parlamentarnim izborima. Nemački stav protiv američke politike u Iraku bioje dobro primljen u nemačkom javnom mnjenju, gde su čak i konzervativciverovali da su SAD otišle predaleko, zahtevajući uspostavljanje novetransatlantske ravnoteže i davanje Evropi veće težine. Nemačka je tokommandata kancelara Šredera zagovarala stav (2004) da NATO kao odbrambena

9 Još za vreme mandata Džordža Buša starijeg, Sjedinjene Države ponudile su Nemačkoj„partnerstvo u liderstvu”. Ta politika nije se menjala ni posle dolaska predsednika Klintona.Ona je podrazumevala vodeću ulogu Nemačke u regionu i nemačku podršku SjedinjenimDržavama. Videti više: Wolfgang Deckers, “Germany and the Balkans: reflections on anuneasy relationship“, Journal of Southern Europe and Balkans, Vol. 4, No. 2, November2002. pp. 166-168.

395


organizacija nema mnogo smisla i, što je mnogo važnije, da je neophodno da seponovo stvori jedan evropski centar, pored američkog, gde bi se razgovaralo naravnopravnoj osnovi. Međutim, treba navesti da su nemačke obaveštajne službesarađivale sa SAD prilikom bombardovanja Iraka.

Francuski stav je bio mnogo kompleksniji, zasnovan, prvo, na ekonomskiminteresima, pošto su Bliski istok i Irak najbitinije izvozno tržište za francuskeproizvode, i drugo, na francuskoj tradiciji prkošenja američkoj ulozi kao jedinojsupersili.10 Francuska poruka Sjedinjenim Državama bila je da rat u Iraku (anaročito period posle njegovog okončanja) može da se pretvori u haos, što uekonomskom smislu, što kroz pojačane terorisičke akcije u pojedinimevropskim zemljama. Francuska je poput ostalih evropskih država bila u strahuod mogućeg jačanja islamskog terorizma.

Ne treba zaboraviti na činjenicu da su Nemačka i Francuska treća i četvrtasvetska ekonomska sila i da su u Evropskoj uniji ključne u donošenju odluka.One su želele da budu konsultovane o mogućem napadu na Irak, a ne da pookončanju rata Sjedinjene Države od njih očekuju samo finansijske i ljudskeresurse u posleratnoj obnovi Iraka. Slična „podela” uloga bila je i u prethodnimsukobima – Sjedinjene Države u određenoj kriznoj situaciji vojno deluju, EUpruža finansijsku pomoć za posleratnu obnovu, a UN pružaju humanitarnupomoć. Zato su Francuska i Nemačka smatrale da ključnu ulogu u Iraku trebada imaju UN. Evropska unija je na svom sastanku u februaru 2003. godine,nepunih mesec dana pre početka napada na Irak, iznela zajednički stav da suUN glavna institucija nadležna za rešavanje iračke krize, kao i da rat nijeneizbežan, kako su tvrdili Amerikanci. Međutim, američki državni sekretarDonald Ramsfeld je Francusku i Nemačku svrstao u kategoriju „stare Evrope”,praveći time razliku između zemalja koje su protiv američkog napada na Irak i„nove Evrope”, tj. država centralne i istočne Evrope koje su bile pred prijemomu punopravno članstvo u NATO-u i koje podržavaju Sjedinjene Države. Ovomterminološkom podelom evropskog kontinenta Sjedinjene Države su želele daza sebe čvrsto vežu buduće članice NATO-a. U svakom slučaju države članiceEU koje nisu bile voljne da se vojno angažuju u ratu u Iraku su mnogo višesarađivale sa SAD nego što na prvi pogled izgleda i to pružanjem obaveštajnihpodataka, dozvole za sletanje aviona sa kidnapovanim teroristima, itd.

10 Osnovni zahtev francuske politike od formiranja V Republike (1958) bio je očuvanjenacionalnih interesa i nastavak svetske uloge kao sile posrednika, sa odgovornošću nesamo u Evropi, već i u Africi, na Bliskom istoku, ali sa određenim interesom u Aziji iJužnoj Americi.

396


Sa druge strane, Španija (premijer Hose Marija Asnar), Velika Britanija(premijer Toni Bler) i Italija (premijer Silvio Berluskoni) bili su velikipobornici napada na Irak.

Britanski premijer Toni Bler je prvi put povodom mogućeg napada na Irakzatražio odobrenje parlamenta (iako su vojne snage Velike Britanije tokomnjegovog mandata, koji je počeo 1997. godine, učestvovale u vojnim akcijamau Sijera Leoneu, Iraku, SRJ). Premijer Bler je mesecima tvrdio da je za ratprotiv Iraka neophodna podrška UN, i Velika Britanija je nastojala da se izboriza rezoluciju Saveta bezbednosti UN koja bi dozvolila napad na Irak. To nijeuspelo i premijer Bler je odlučio da podrži Sjedinjene Države uprkosneizglasavanju adekvatne rezolucije Saveta bezbednosti UN i protivljenjuvećine britanskog stanovništva napadu na Irak.

Turska kao članica NATO-a i sused Iraka trebalo je da ima ključnu ulogu uobezbeđivanju baza. Turska je, međutim, prihvatila samo smeštaj američkeavijacije, ali ne i kopnenih snaga. Drugi američki saveznik sa Bliskog istoka,Saudijska Arabija odbila je takav zahtev, pa je Sjedinjenim Državama jedinopreostao Kuvajt. Ova zemlje je želela da Amerikanci okončaju posao saSadamom Huseinom, nadajući se da će zauzvrat dobiti deo iračke teritorije,zbog čega je, između ostalog, početkom devedesetih godina XX veka izbiosukob između Iraka i Kuvajta. Kuvajt je bio prinuđen na taktiziranje,izbegavajući da javno i odmah pruži pomoć i ustupke SAD.

U Sjedinjenim Državama su mišljenja oko napada na Irak bila različita,tako da je Demokratska partija bila više “evropejski” nastrojena negoRepublikanska partija, ali su razlike u mišljenju postojale i među samimčlanovima Republikanske partije. Tako je na početku debate o mogućemnapadu na Irak, stav američkog državnog sekretara Kolina Pauela bio sličnijionom koje su zagovarale pojedine evropske zemlje iz članstva NATO-a ishodno tome bitno se razlikovao od stava sekretara za odbranu DonaldaRamsfelda. Deo američkih intelektualaca nije prihvatio „tvrdu”neokonzervativnu liniju u američkoj spoljnoj politici, dok su pogledi pojedinihEvropljana o vrednostima moći bili bliski „tvrdoj” američkoj liniji.Protivnicima napada na Irak (Kolin Pauel, Džejms Bejker, Henri Kisindžer) bioje zajednički stav da nisu obezbeđeni neophodni uslovi za vojno intervenisanjeu Iraku, da nije postojala potvrda da pretnja u obliku terorističkih napada zaistadolazi iz Iraka, niti je bila obezbeđena podrška američkog naroda i odobrenjeKongresa za takvu akciju. Prevagnula je opcija predsednika Buša, mlađeg,(podržavali su ga državni sekretar za odbranu Donald Ramsfeld i potpredsednikDik Čejni).

397


U slučaju Iraka, problem između Sjedinjenih Država i evropskih članicaNATO-a okupljenih u EU bio je u aktivnom odbijanju američke politike odstrane evropskih partnera, a ne u nedostatku njihove vojne moći kao što je bioslučaj u BiH ili na Kosovu i Metohiji. Izgledalo je kao da članice izlaze izNATO ljušture i kreću sopstvenim putem, vođene nacionalnim interesima,zaboravljajući na proklamovane zajedničke ciljeve i zadatke.11 Države članiceNATO-a koje su pristale da se angažuju (u Iraku) učinile su to sa argumentom(kada je nestala poslednja linija odbrane) „zar Iraku nije bolje bez Sadama,nego sa njim”. Taj argument su primenili i na Kosovu i Metohiji, uz ogromnupropagandu o zločinima na Kosovu, egzodusu, o strahu da će Zapadnu Evropuda preplavi 2 miliona albanskih izbeglica koje je tadašnji predsednik SRJSlobodan Milošević po njihovim tvrdnjama hteo da protera, i izneli ga u formipitanja “zar Srbiji nije bolje bez Miloševića”.

Kao što je bio slučaj sa NATO bombardovanjem SRJ, tako se i u slučajuIraka može raspravljati o legitimitetu i legalitetu vojne akcije SAD (u Iraku). Uoba slučaja nije postojao legalitet, jer su odluke o vojnim akcijama donete bezsaglasnosti Saveta bezbednosti UN (jedinog organa ovlašćenog da odlučuje opitanjima mira i rata). Šta im je dalo legitimitet? U stvari, to nije bio objektivanlegitimitet, već samo trvdnja onih koji koji su te vojne akcije podržavali.Vazdušni napad NATO-a na SRJ obrazložen je zaštitom ugroženih ljudskihprava Albanaca sa Kosova i Metohije. Napad na Irak se pravdao činjenicom daje povedena borba protiv jednog od centara podrške terorističkoj grupi Al Kaidai da Irak proizvodi i namerava da upotrebi oružje za masovno uništavanje. Uoba slučaja pitanje opravdanosti pokazalo se spornim. U SRJ zbog ugrožavanjaljudskih prava i prava na život (ubistva i progoni posebno stanovnika koji nisualbanskog porekla, uništavanje njihovih domova, ograničenost kretanja) tokomi po okončanju bombardovanja i zbog samih posledica bombardovanja. U Irakunije pronađeno oružje za masovno uništavanje, ali je vojnom akcijomKoalicionih snaga uništen politički i ekonomski poredak, javni red i mir, za čijeje ponovno uspostavljanje potrebno vreme.

Američko obrazloženje da je napad na Irak deo globalnog rata protivterorizma započetog posle terorističkog napada na SAD, bilo je neprihvatljivoza evropske partnere. Za njih je rat u Iraku samo pojačao terorizam, ne samo naBliskom istoku, već svuda u svetu, zbog čega evropski partneri iz NATO-a ne

11 Prema američkom planu formirana su tri vojna sektora u Iraku čije je komandovanjepovereno SAD, Velikoj Britaniji i Poljskoj (za poslednju to je bila nagrada za podrškuameričkom napadu na Irak i Poljska je komandovala sa 7000 vojnika, na jugu, izmeđuBagdada i Basre).

398


odobravaju ni američke namere da vojno intervenišu u Iranu ili Severnoj Korejizbog njihovog posedovanja nuklearnog oružja.

Duboka različitost nacionalnih politika država članica NATO-a uzrokovalaje nemogućnost jedinstvenog nastupanja i angažovanja na međunarodnoj sceni.Sjedinjene Države su bile spremne i na unilateralnu vojnu akciju i bez podrškedela evropskih partnera, pošto je evropska podrška Sjedinjenim Državamatrebalo da posluži samo kao davanje legitimiteta vojnoj akciji koja nemapravnu osnovu u rezoluciji SB UN. Što se opremljenosti i vojnih kapacitetatiče, Sjedinjene Države su u tom domenu superiornije od evropskih partnera.

Napad na Irak je bio jedan od ključnih momenata za dalji opstanak NATO-a kao vojno-političke organizacije. Nije bilo samo pitanje dubokog jaza izmeđučlanica, već se otvarala mogućnost gašenja organizacije, s obzirom na činjenicuda su Sjedinjene Države ubrzo pokazale da im ostali partneri čak i ne trebaju,ukoliko ne žele da vojno deluju zajedno sa njima.

Transatlantski jaz, ali i napori za njegovim prevladavanjem imali supresudni uticaj na redefinisanje misije NATO-a u novom XXI veku. Napočetku novog veka bilo je očigledno da se u NATO-u odluke više ne donosejednoglasno, kao što je bio slučaj devedesetih godina prošlog veka, a posebnou vreme hladnoratovskih odnosa. Uvidevši da se smanjuje spremnost državačlanica NATO-a (posle bombardovanja SRJ) da odluke donose jednoglasno ida se zajednički vojno angažuju, stratezi NATO-a su lansirali pojam “Koalicijevoljnih” (Coalition of the Willings) za novi vek i akcije posle 2000.-te godine(koalicije u Avganistanu i Iraku). To znači da od sada sve akcije NATO-afunkcionišu na principu slobodnog izbora država članica tj. koalicija volja i nijedna akcija ne mora da mobiliše sve države članice. Ni jedna akcija NATO-aviše ne zahteva jednoglasnost. Sjedinjene Države su bile u ubeđenju da jenemoguće voditi rat kada je potreban konsensus Saveta NATO-a pre nego štose vojno napadne neki strateški cilj. Tako da NATO nije ni u Avganistanu, ni uIraku nastupio kao jedinstvena vojna i politička organizacija (niti bilo gde poslebombardovanja SRJ). Odvajajući se od dela evropskih partnera iz NATO-a,Sjedinjene Države samo su pokazale da je za njih NATO neefikasnaorganizacija i da ne može ubuduće da vodi ratove.

Dakle, ova podele unutar NATO-a povodom Iraka rezultirala je ponovnimredefinisanjem misije NATO-a kroz formulu „Koalicije voljnih”. Savezpokušava da se prilagodi sopstvenim unutrašnjim promenama, kao i ponovoizmenjenoj bezbednosnoj sredini XXI veka. Ono što će uticati na budućumisiju NATO-a jesu pitanja koja zbog svoje kompleksnosti mogu da izazovurazličite stavove u Savezu – Iran, Rusija, Azija i stav prema multilateralizmu.

399


Kakva je perspektiva održavanja sposobnog za delovanje i jakog

transatlantskog partnerstva u decenijama koje dolaze? U odgovoru na ovo

pitanje treba uzeti u obzir činjenicu da bliski odnosi između transatlantskih

partnera, kakvi su postojali tokom hladnog rata i u prvoj deceniji posle

okončanja hladnog rata, popuštaju. Takvi bliski transatlantski odnosi su bili

proizvod posebnih političkih i istorijskih okolnosti – postojanja sovjetske

pretnje, koja više ne postoji, ali i želje za opstankom NATO-a posle okončanja

hladnog rata, što je realizovano. I to je činjenica koja ukazuje da se NATO kreće

ka jednoj novoj i prilično „labavoj“ formuli transatlantskih odnosa što utiče na

karakter misije NATO-a u novom veku, formulisanoj kao “Koalicije voljnih”.

Time je misija NATO-a redefinisana (četvrti put) i njene karakteristike su:

nepostojanje jednoglasnosti među evroatlantskim partnerima, angažovanje

organizacije shodno rezolucijama Saveta bezbednosti UN, i angažovanje

pojedinih država u pojedinim akcijama.

Takvo „labavo“, a ipak funkcionalno partnerstvo tamo gde postoji isto

mišljenje država članica je ostvarivo, i ima potrebu da ostane na sledećim

principima: 1. uzajamna podrška evroatlantskih partnera kada je to potrebno

(kao što je učinjeno na Balkanu i u Avganistanu); 2. saradnja tamo gde postoje

zajednički interesi (kao što SAD i EU čine u pogledu Irana); 3. prihvatanje

postojanja različitih mišljenjam među Saveznicima (kao što je učinjenu u

slučaju Iraka 2003).

PREVLADAVANJE TRANSATLANTSKOG JAZA

I ranije je bilo neslaganja između SAD i evropskih saveznika po pitanjima

vojnih intervencija, u Sueckoj krizi, ratu u Vijetnamu. Istina je da se deo

evropskih članica NATO protivio ratu u Iraku, ali je, takođe, istina da su

evropske vlade, ne samo Velika Britanija, koja je uvek bila partner Sjedinjenim

Državama, već i Francuska i Nemačka (koje su bile protiv rata u Iraku) izrazile

svoju solidarnost sa SAD kao reakciju na 11. septembar 2001. Štaviše, to nije

bila samo izjava političke podrške već pokretanje člana 5. Vašingtonskog

sporazuma i konkretna vojna pomoć u borbi protiv Al Kaide u Avganistanu.

Napori da se prevlada transatlantski jaz nastao posle američkog napada na Irak

bili su očigledni i u Briselu i Vašingtonu. Posle politike razdvajanja sa EU

tokom prvog mandata američkog predsednika Buša, Vašington je popustio u

pokušaju podele saveznika i počeo je da zagovara jaču EU. Takođe, i EU je bila

voljna da poboljša transatlantske odnose.

400


Dok Evropljani nisu promenili svoj stav u pogledu rata u Iraku, prestali suda kritikuju SAD po tom pitanju zagovarajući razvoj demokratije i vladavineprava u Iraku (obučavanjem iračkih sudija, policije i drugih sudskihslužbenika), organizujući sa SAD međunarodnu konferenciju u Briselu (jun,2005) o izgradnji stabilnosti i prosperiteta u Iraku. Transatlantski dijalog jeznačajno intenziviran tokom 2005. posetama američkog predsednika BušaEvropi (tri puta za pola godine) i uzvratnom posetom delegacije EUSjedinjenim Državama na samitu SAD-EU. Od 2005. postoji novoraspoloženje u transatlantskim vezama, podstaknuto političkim promenama upojedinim evropskim zemljama.

U Nemačkoj je sa dolaskom na vlast kancelara Angele Merkel, promenjendotadašnji Šrederov kurs oko uloge NATO-a na polju bezbednosti u Evropi iizvan kontinenta (tj. da NATO kao odbrambena organizacija nema mnogosmisla). Kancelar Merkel insistira na stavu, potpuno suprotnom od svogprethodnika, (mada je kritikovala SAD zbog zatvorenika u logorima uGvantanamu) da NATO ostaje glavni za nemačku politiku, da Evropskaodbrana ne treba da bude u koliziji sa NATO-om (što u suštini znači prekid sakonceptom francuskog predsednika Žaka Širaka „Moćna Evropa”) i da NATOtreba da bude revitalizovan kao veliki transatlantski forum. Pozicija Nemačkeje, tako, postala vrlo bliska britanskoj i dakle, različita od pozicije Francuske uvreme vladavine predsednika Širaka. U Francuskoj je, takođe, došlo dopromene odnosa prema NATO-u. Francuska, koja je na NATO gledala kao nanešto što može da egzistira, ali pored evropske odbrane i koja ima ideju omoćnoj Evropi sa jakom spoljnom politikom i odbrambenim sistemom,nezavisnim i od Sjedinjenih Država i od NATO-a, promenila je ovaj stav podolasku na vlast predsednika Nikolasa Sarkozija (2007) koji zagovara jačiatlantizam i povratak Francuske u integrisanu vojnu strukturu NATO-a, što je irealizovao na samitu NATO-a održanom u Kilu i Strazburu (april, 2009). Kaopotvrdu tog stava, Francuska je poslala dodatnih oko 800 vojnika u NATOmisiju u Avganistanu.

Sa dolaskom Baraka Obame na mesto predsednika SAD (dobitnik jeNobelove nagrade za mir za 2009. godinu) očekuje se poboljšanje odnosa, (bar uonim oblastima koje smo naveli kao oblast ideoloških razlika – npr. najavljenozatvaranje zatvora u Gvantanamu) i razgovor na ravnopravnoj osnovi izmeđuSAD i evropskih partnera okupljenih u EU, tj. evropski glas će se više slušati.Jedna nova revizija stanja u NATO-u i preispitivanje njegove misije bila jenezaobilazna tema samita u Kilu (Nemačka) i Strazburu (Francuska) povodomobeležavanja 60 godina postojanja Alijanse. NATO je struktura koja još uvek

401


traži razlog svog postojanja i svoju određeniju misiju, i za dalju budućnostNATO-a biće presudan stav SAD. Evropski glas je trenutno jak u ekonomskom ifinansijskom domenu i može da parira američkom, dok je u geostrateškomdomenu još uvek iza SAD. U strategiji bezbednosti EU o njoj se govori kao oglobalnom akteru (posredovala u razgovorima o rešavanju izraelsko-palestinskogpitanja, rešavanju sukoba u Libanu), koji razvija vojne snage spremne zaintervenciju na svim tačkama sveta (učestvuje u misiji u Kongu, misija u bliziniobale Somalije) što može da doprinese kvalitetu transatlantskih odnosa, aliukoliko EU želi sebe da vidi jačom u odnosu na SAD u geostrateškom domenu,za to će biti potrebno dodatno vreme razvoja. Ključno kod EU je to što se kodnekih evropskih zemalja javlja osećaj neutralnosti, jer nisu sve države članicesposobne da obavljaju operacije i da učestvuju u misijama u inostranstvu. To je iu NATO-u bilo evidentno sa prihvatanjem tzv. Koalicije voljnih, dakle, koalicjesamo onih zemalja koje su vojno opremljene i spremne (voljne) da učestvuju ujednoj vojnoj operaciji.

EVROPSKI BEZBEDNOSNI I ODBRAMBENI IDENTITET (ESDI) –

KOMPLEMENTARNOST ILI KONKURENCIJA MISIJI NATO-a

Posledica transatlantskog nejedinstava bilo je i intenzivnije angažovanjeevropskih partnera iz NATO-a okupljenih u EU na izgradnji evropskogbezbednosnog i odbrambenog identiteta (ESDI). Dok je iskustvo na Kosovu iMetohiji vodilo ka pojavljivanju Evropskog bezbednosnog i odbrambenogidentiteta (ESDI), transatlantski jaz povodom Iraka je intenzivirao angažovanjeevropskih članica NATO-a okupljenih u EU na njegovoj daljoj razradi.

Nova misija NATO-a kroz formu „Koalicije voljnih“, uz američkiunilateralizam demonstriran u ratu protiv Iraka, bili su znak za nastavakformiranja evropskih vojnih snaga. Taj plan je predstavljen ranije, nafrancusko-britanskom samitu u Sen Malou (4. XII 1998) i trasirao je putEvropskoj bezbednosnoj i vojnoj politici (ESDP), na samitu EU u Kelnu (1. VI1999), na kome je iznet zahtev da se obezbede sredstva i kapaciteti neophodniza sprovođenje takve politike. U Sen Malou su se Velika Britanija i Francuskasložile da EU mora da ima kapacitete za autonomne akcije, podržanekredibilnim vojnim snagama.12 U vreme održavanja ovog skupa vladala jeposebna politička klima u Evropi, stvorena zahtevima za internacionalizacijomkosovskog problema, pripremama za međunarodnu konferenciju o Kosovu i

12 Videti: Joint Statement by British and French Governments, Franco-British Summit,Saint-Malo, France, 4 December, 1998.

402


Metohiji, nagoveštajima moguće vojne intervencije NATO-a u slučajupropadanja diplomatskih napora. Značajno za evropske odnose jeste to, da jeod francusko-britanskog samita u Sen Malou, Evropi dat autonomni glas nameđunarodnoj sceni i kapacitet da interveniše u službi mira, čime je pokrenutproces formiranja evropskih snaga za brzo reagovanje. Za EU je, takođe, biloznačajno da je u maju 1999. godine, u vreme intenzivnog bombardovanja SRJ,stupio na snagu Ugovor iz Amsterdama, pošto je on obuhvatao tzv. zadatke izPetersberga o preduzimanju akcija humanitarnog karaktera, održavanja mira,upravljanja krizama, uključujući uspostavljanje mira. Značaj ovog akta je utome što je Evropska unija trasirala put za svoje kasnije misije održavanja mira,sa kojima je počela na prostoru bivše SFRJ.

Vojna zavisnost evropskih članica NATO-a od SAD u BiH, koja seponovila tokom bombardovanja NATO-a na Kosovu i Metohiji, (vremenski sedogodio između skupa u Sen Malou i samita u Kelnu), duboko je uticalo navlade država članica EU. Na samitu EU u Helsinkiju (decembar, 1999)dogovoreno je da se do 2003. godine kroz plan „Helsinški glavni ciljevi“ oko60000 vojnika stavi na raspolaganje (i da se održe bar na jednu godinu) zaoperacije upravljanja krizama, čime bi se realizovali Petersburški zadacipostavljeni u Ugovoru iz Amsterdama.

Zadatak vojnih snaga bio je preduzimanje vojnih operacija kao odgovor nameđunarodne krize, ali samo u onim situacijama u kojima NATO kao celinanije vojno angažovan. Ovim su države članica EU želele da izbegnunepotrebno dupliranje sa strukturom NATO i naglasile su da ove odluke neimpliciraju stvaranje evropske armije. EU je još odlučila da formira stalnupolitičku i vojnu strukturu, uključujući Politički i bezbednosni komitet, Vojnikomitet i Vojno osoblje, kako bi se obezbedilo neophodno političkorukovođenje i strateški pravac za takve operacije.

Sastanak EU u Nici i Severnoatlantskog saveta u Briselu (decembar, 2000)pokazao je dalji napredak, jer su ministri spoljnih poslova NATO-a, izjavom dadele ciljeve koje su potvrdile članice EU, naglasili značaj jedinstvenogpartnerstva dve organizacije u upravljanju krizama. Pozitivni rezultat konsultacijai saradnje bilo je regulisanje situacije u južnom delu Srbije (krajem 2000) kada jeuz evroatlantsku pomoć i učešće jugoslovenske strane uklonjen rizik od civilnogsukoba između albanske i srpske strane, kao i jačanje bezbednosnih prilika uMakedoniji, gde je NATO imao zadatak da obezbedi misiju EU i posmatračkumisiju OEBS. Od početka 2001. godine održavaju se redovni sastanci Političkogi bezbednosnog komiteta EU i Severnoatlantskog saveta.

403


Za mnoge evropske partnere razvijanje efikasnih radnih odnosa sa NATO-om je ostalo krucijalno, tako da je postignut dogovor sa NATO-om (poznat kao„Berlin plus“, 2002) prema kome EU može da koristi NATO vojnu aktivu,ukoliko postoji potreba za tim, za operacije koje predvodi EU. Ovimsporazumom je omogućeno da NATO podrži operacije upravljanja krizama kojepredvodi EU, a u kojima NATO kao celina nije angažovan. Strateško partnerstvoizmeđu NATO-a i EU istrajava i dopunjava se što dokazuju misije EU naBalkanu. Najpre, u Makedoniji, koju su snage NATO-a definitivno napustile(mart, 2003), a zamenile su ih evropske snage (EUFOR). Bila je to prva vojnamisija EU koja je realizovana u okviru Evropske bezbednosne i odbrambenepolitike. U BiH je Evropska unija ponudila svoje usluge u preuzimanju misijemeđunarodnih policijskih snaga (misija SFOR uključuivala je i međunarodnepolicijske snage), da bi EU preuzela (decembar, 2004) komandu nadmeđunarodnim snagama u BiH (EUFOR). Na Kosovu i Metohiji, misija EU(EULEX) preuzela je (decembar, 2008) Civilnu misiju UN (UNMIK).Međutim, misije EU stacionirale su se i izvan Balkana, u DemokratskojRepublici Kongo. Od 2003. godine povećani su zahtevi za akcijama EU, tako daje EU godišnje preuzimala oko 4 misije, trenutno ih je 12 misija (kao što jemisija nadgledanja u Gruziji, pomorska operacija u blizini obale Somaliji).13

Operacije variraju u pogledu zadataka, koristeći i ponekad mešajući civilne ivojne resurse. EU se oslanja na nacionalne i štabove NATO-a za vojne operacije.

Između snaga za brzo reagovanje i misije NATO-a uspostavljen jekomplementaran i odnos partnerstva. EU je uspela da izgradi instrumentedelovanja jedne „meke sile“, koji su adekvatniji u procesu stabilizovanjasituacije i u rukovođenju civilnim misijama, u poređenju sa delovanjem SADkao „čvrste sile“, samostalno ili kroz misije NATO-a. EU raspolaže dovoljnomekonomskom i finansijskom moći da može da obezbedi sredstva za posleratnuobnovu jedne države ili regiona. Ovo može da pruži ekonomsku stabilnost kojabi dobro upotpunila sposobnost NATO-a da bezbednosno deluje. Ukratko, “doknam možda ne izgleda moguće da sve preduzimamo zajedno, imperativ je daobezbedimo uslove da činimo sve za ono što smo zajednički preduzeli”.14

Ukoliko navedene događaje uzmemo kao polaznu tačku za anticipiranjebudućnosti NATO-a i njegove uloge u svetu, možemo reći da su transformacija

13 Izvor: Issues, Quarterly published by the EU Institute for Security Studies, no 27, TheEuropean Foreign&Security Policy Institute, October, 2008, Paris, Internet:www.iss.europa.eu

14 Joint Declaration, Renewing the Transatlantic Partnership, CSIS Europe Program,Internet: www.csis.org/europe

404


NATO-a i napredak unutar Evropske unije, komplementarni procesi. NATO iEU nisu samodovoljne institucije, već su potrebne jedna drugoj kako biupravljale krizama ili održavale mir. Ključno pitanje nije broj misija EU, većnjihova veličina, intenzitet i otpornost, tako da i dalje ostaje pitanje sa početkasukoba na teritoriji bivše SFRJ, 90-ih godina XX veka – da li je EU sposobnada izvede vojnu intervenciju širokog obima u jednoj zemlji kako bi povratilamir ili zaustavila građanski rat ili genocid. Odgovor na ovo pitanje će uticati namisiju NATO-a u budućnosti, ali će ta misija umnogome zavisiti i od toga da liSAD, u jednoj takvoj situaciji, želi da se angažuje, kroz NATO ili samostalno.

Za razliku od snaga za brzo delovanje koje su dobile podršku zbog svognaznačenog partnerstva sa snagama NATO-a, plan o evropskoj odbrani jenaišao na kritiku SAD i Velike Britanije, s obzirom da su ove dve zemlje bileaktivno angažovane u Iraku i da im stvaranje evropske odbrane nije išlo uprilog s obzirom na postojanje NATO strukture. Predlog za strukturu evropskeodbrane u sedam tačaka su, tokom 2003. godine podnele Nemačka, Francuska,Belgija i Luksemburg. Prema tom planu do kraja 2003. godine trebalo je dabude formiran pokretljiv multinacionalni štab za vojne operacije evropskihintervencionih snaga u rešavanju kriza i zavođenju mira, koji bi bio nezavisanod NATO-a, a okosnicu evropskih snaga činila bi već postojeća francusko-nemačka brigada, pojačana trupama iz Belgije i Luksemburga. Za razliku odsnaga za brzo reagovanje koje su se zasnivale na partnerstvu NATO i EU uupravljanju krizama, evropske vojne snage su nezavisne od NATO-a.

Velika Britanija je, uz američku podršku, stavila primedbu na strategijuodbrane koja nije povezana sa NATO-om. Anglo-američka koncepcija, zarazliku od francusko-nemačkog predloga, podrazumevala je da se kolektivnaodbrana Evrope što više prepusti NATO-u, i da umesto 60000 pripadnika izpomenutog predloga, u snagama za brzo reagovanje bude maksimalno 20000vojnika. Za razliku od zajedničke saradnje i konsultacija koje su pratileosnivanje snaga za brzo reagovanje, u slučaju evropskih vojnih snaga pokazanoje veliko neslaganje evroatlantskih partnera. Izgledalo je kao da se produbljujejaz koji je nastao povodom angloameričke intervencije u Iraku. Na samitu EUkoji je organizovala predsedavajuća Grčka (2003), zvanično je već bilodogovoreno da visoki predstavnik EU za spoljnu politiku Havijer Solana izradinacrt evropske bezbednosne strategije (European Security Strategy, ESS), kojaje usvojena iste godine.

U osnovi, formiranje evropskih vojnih snaga predstavlja želju da se dovršisa stvaranjem evropskog vojnog identiteta. Pomenute snage bile bi embrionbuduće evropske vojske. Ukoliko bi se to ostvarilo, Evropa bi mogla da postane

405


jedinstvena konfederalna država kao što su to Sjedinjene Države. Evropskaekonomska integracija počela je da obuhvata i oblast vojne industrije što jedodatni podsticaj realizovanju jedne takve ideje. Stvaranje ovih snaga nije bilosamo u domenu teorijskog razmatranja i želje većine država članica EU već ipraktična potreba koju je zahtevala situacija na terenu, prvenstveno na prostorubivše SFRJ. Odlazak američkih vojnika u mirovne misije na Istok ostavilo jeprostor za delovanje evropskih snaga, ali je to istovremeno značilo i daljepomeranje misije NATO-a ka Istoku, ali i da ključno prisustvo i brojnostameričkih vojnika daje karakter misiji NATO-a zbog čega se ona i razlikuje odevropske misije. Dakle, za postojanje i delovanje NATO-a neophodno jeameričko prisustvo u njoj.

Evropske misije na Balkanu su bile predvorje za evropsko angažovanje izvanevropskog kontinenta, ali predstavljaju i želju EU da se izgradi i postane globalnipolitički akter. U kontekstu razvoja evropske odbrane možemo razmatrati ibudućnost NATO-a i njegove misije, tj. da li će se još jednom redefinisati ipreusmeriti se na nove oblike delovanje i nove oblasti angažovanja.

Rad EU na usavršavanju sopstvenog identiteta vrlo je intenzivan, ali jošuvek nedovoljan da bi moglo da se konstatuje da EU „gospodari“ evropskimkontinentom, tako što je usavršila sopstvene mogućnosti da predupredi ili rešisve negativne tokove koji mogu dovesti do eventualnog povratka sukoba nakontinentu. Uprkos određenim uspesima u evropskoj spoljnoj politici(angažovanje u rešavanju sukoba u Gruziji), u odnosu na svog atlantskogpartnera, EU je i dalje daleko od toga da postane „jaka“ vojna sila i koherentanglobalni akter. Pragmatizam će učiniti svoje, a to znači da će prema potrebievropski partneri nastaviti da se vojno oslanjaju na američkog partnera i NATOstrukturu. Dakle, mesto Saveza u sadašnjim transatlantskim odnosima odrediće,prvo, smanjenje značaja Saveza za same Sjedinjene Države, kao što jepokazano tokom operacije u Avganistanu i smanjenje nivoa američkog vojnogučešća u misijama NATO-a; drugo, porast spremnosti i sposobnosti EU(veličina, intenzitet i otpornost misija EU) da se vojno angažuje u mirovnimmisijama i misijama očuvanja mira u inostranstvu, razvijajući istovremenosopstveni diplomatski profil.

Delovanje samostalnih misija EU na i izvan evropskog kontinenta paralelnosa misijama NATO-a ukazuje na vrednost (ili potrebu) traženja multilateralnogrešenja kriza, tj. drugih alternativa koje su bile marginalizovane ili tek u razvojutokom poslednje decenije XX veka. Multilateralni pristup u upravljanjukrizama olakšava transatlantsku saradnju i omogućava efikasnije suočavanje saglobalnim izazovima.

406


NATO PRVI PUT IZVAN GRANICA EVROPE

Samit NATO-a u Pragu (2002) bio je značajan za nastavak procesatransformacije misije NATO-a kroz horizontalno i vertikalno proširenje(deepening&widening proces) i funkcionisanje organizacije. Na dnevnom redusamita predstavljene su nove sposobnosti snaga NATO-a, predložena je nausvajanje lista novih država članica i najavljen je drugi krug proširenjaorganizacije u 2007. godini.

Na samitu u Pragu usvojena je odluka o učešću NATO-a u Međunarodnimsnagama za bezbednosnu pomoć, pod mandatom UN (ISAF) u Kabulu uAvganistanu. Ove snage predvodile su Nemačka i Holandija, uz učešće vojnihsnaga Francuske.15 NATO je preuzeo komandu nad 5000 vojnikaMeđunarodnih snaga za pomoć i bezbednost pod mandatom UN (avgust,2003). godine. Cilj angažovanja NATO-a u Avganistanu bio je da pojačaefikasnost međunarodnih snaga i njihovu održivost i da zajedno sa lokalnimtimom za rekonstrukciju (koga su angažovali saveznici i partneri iz UN, EU iSjedinjene Države pojedinačno), pojača opredeljenje međunarodne zajedniceda izgradi mir i demokratiju u Avganistanu.

Iako pod mandatom UN, bila je to prva misija NATO-a izvan granicaEvrope. NATO je svojim angažovanjem u Avganistanu želeo da demonstrira daje spreman da podrži ili vodi operacije i angažuje snage radi osiguranjabezbednosti u svetu. Za NATO je to imalo veliki značaj, naročito posle dubokihunutrašnjih podela u organizaciji povodom napada na Irak, gde NATO nijedelovao kao jedinstvena vojno-politička organizacija. Ipak, važno je naglasitida ni u ovoj misiji nisu učestvovale sve države članice NATO-a, a angažovanjesu prihvatile samo uz mandat UN.

Odgovor NATO na bezbednosne izazove u XXI veku jesu – nove snage(NRF, NATO Response Forces) spremne za angažovanje u roku od pet dana,samodovoljne za mesec dana i spremne da idu na bilo koje mesto u svetu.16

Jedna takva jedinica koja ima 9000-10000 vojnika formirana je u oktobru 2003.

15 Inače, vojne snage Francuske učestvovale su u sastavu međunarodnih snaga zaAvganistan od njihovog osnivanja u januaru 2002 godine. U aprilu 2003. Francuska jeučestvovala u donošenju odluke o slanju međunarodnih snaga (ISAF) u Avganistan podkomandom i kontrolom NATO. Za njih je bilo od presudnog značaja da je za angažovanjemeđunarodnih snaga u Avganistanu postojala odluka Saveta bezbednosti UN.

16 Kao primer navodimo Češku, koja je, na zahtev NATO i SAD formirala prvispecijalizovani multinacionalni bataljon NATO za borbu protiv oružja za masovnouništavanje i takvu jedinicu obučila je do jula 2004. godine. Multinacionalni bataljon jezamišljen kao deo snaga za brze intervencije, sposoban da interveniše bilo gde u svetu u

407


godine. Plan je da se njen broj poveća na 21000 vojnika, još bolje obučenihkako bi na najbrži i najbolji mogući način delovali u različitim delovima sveta.

Usvajanje „antiterorističkog paketa” mera za konkretni region, uzmultinacionalne vojne strukture uvek spremne za delovanje značilo jeprodubljavanje misije NATO-a. Istovremeno, novi vek je primetno pomeriocentar gravitiranja atlantske organizacije u pravcu većeg otvaranja premaazijskom kontinentu. Pošto su pojedini NATO partneri, uglavnom zemljebivšeg SSSR uključene u program „Partnerstvo za mir”, a nalaze se u blizini ilise graniče sa Avganistanom ili Irakom (označenim kao punktovi terorizma), tosu u novom bezbednosnom ambijentu XXI veka i ove zemlje postale značajnijeza NATO. NATO je otvoren prema njima, a novim krugom širenja mogle bi bitiobuhvaćene i ove azijske zemlje. One se nalaze u strateški važnom regionuKavkaza i centralne Azije, područjima poznatim po ogromnim prirodnimbogatstvima, posebno naftom, zbog čega su predmet zainteresovanosti velikihsila pojedinačno, ali i NATO-a, koji je pokušao indirektno da deluje u njima.17

Dakle, prvobitno usmeren na kolektivnu odbranu zemalja članica predsovjetskom pretnjom, NATO se, danas, sve više orijentiše na misije održavanjamira izvan svoje zone, tj. daleko od tradicionalne zone evroatlantskog uticaja.Teritorijalnim proširenjem, NATO je težio da na sebe preuzme ulogukoordinatora među demokratskim zemljama u pronalaženju zajedničkogpristupa prema aktuelnim bezbednosnim pitanjima.

Odgovor na pitanje kako da produži svoju političku ulogu posle 11.septembra 2001. godine, NATO je pružio davanjem saglasnosti za prijem

slučaju ekoloških, industrijskih ili vojnih katastrofa u roku od pet dana od zahteva,nagoveštavajući produbljeniju misiju Saveza koja nije okrenuta isključivo vojnomdelovanju. Više o ovim snagama videti u: Briefing: Ready to react rapidly to crisesworldwide, NFR NATO Response Forces, Publication date: September, 2006. Internet:http://www.nato.int/docu/home.htm#Official

17 Navodimo primer Gruzije, gde je uoči održavanja demokratskih izbora (jesen 2003)unutrašnja politička situacija bila krajnje napeta. NATO je mesec dana pre izbora držaou pripravnosti svoje vojne snage spremne da deluju u slučaju da se usled mogućih sukobapristalica predsednika Ševardnadzea i opozicionog lidera Šakašvilija (prozapadnoorijentisan) zatvori protok nafte kojim se snabdevaju zapadnoevropske zemlje. Naftovodpočinje u Kaspijskom moru, prolazi preko Turske i izlazi na albansku teritoriju. Dodatno,države članice NATO-a, ali i ruskog predsednika Putina, brinulo je pitanje sprečavanjaupada radikalnih islamista iz Kavkaza na teritoriju Rusije, kao i sprečavanja prodoraislamista iz Avganistana, Pakistana ili Saudijske Arabije u Evropu. Podrškomproameričkoj gruzijskoj vladi kontrolisala bi se granica, naftovod, ali i Rusija, smatralose u NATO.

408


sedam novih država istočne Evrope u punopravno članstvo.18 Nove državečlanice NATO-a od 2004. godine su: Slovenija (9300 vojnika), Slovačka(35000), Estonija (5000), Letonija (5400), Litvanija (10400), Bugarska (75000)i Rumunija (170000).19 Novoprimljene države angažovale su se (bez obzira naveličinu i skromnu snagu svojih oružanih snaga, ali uz posedovanje odličnoggeostrateškog položaja) na strani Sjedinjenih Država u Avganistanu i u Iraku.20

Novo proširenje NATO-a usledilo je na samitu organizacije u Kilu i Strazburu(april, 2009) kada su punopravne države članice NATO-a postale Hrvatska(57000 vojnika) i Albanija (31000). Makedonija (15000) se eksplicitnoodredila za članstvo u NATO-u, ali se njenom pristupanju organizaciji protiviGrčka zbog spora oko imena Makedonije, zbog čega je Makedonija propustiladve prilike da uđe u NATO, na samitu organizacije u Bukureštu (2008) i nasamitu u Kilu i Strazburu (2009).

Da li je proširenje NATO-a više politički simbolizam ili profitabilnaekonomska investicija, ili geostrateški pokušaj zaokruživanja Rusije? NATOjeste organizacija zemalja koje su dostigle određene građanske i demokratskestandarde po čemu se razlikuju od ostalih zemalja sa duge strane NATO zida. Ali,i iza tog zida se nalaze zemlje sa uređenim građanskim i demokratskim

18 NATO se proširio na istočnu Evropu, „ne zbog toga što istočnoj Evropi stvarno pretiopasnost od Rusije, već zato što je sam NATO ugrožen, tj. ugrožena je njegova svrha ismisao u novim okolnostima... Tako širenje NATO uključuje i mogućnost neprijatnihposledica po evropsku bezbednost”, konstatuje prof. dr Radmila Nakarada i kao argumentnavodi stavove Dana Pleša po kome „širenje NATO podrazumeva ogroman transfer oružjau istočnoevropske zemlje, kao i pružanje nuklearne garancije tim zemljama”, kao iRonalda Stila koji smatra da je „NATO anahronizam hladnog rata i da se on ne možereformisati prostim proširenjem članstva”. Videti: Radmila Nakarada – Obrad Račić,Raspad Jugoslavije, Izazov evropskoj bezbednosti, IES, Beograd, 1998, str. 17-18.

19 Videti: Enhancing security and extending stability through NATO enlargement,Publication date: April, 2004, Internet: http://www.nato.int/docu/home.htm#Official

20 Zanimljivo je navesti razloge koji su presudno uticali na prijema Bugarske i Rumunije uNATO, iako je stepen njihove pripremljenosti tada bio na niskom nivou. Dve države suprimljene na insistiranje i uz američku pomoć, radi zaštite i čuvanja prostora Crnog moraod prodora islamskog terorizma i zbog spremnosti da svoju teritoriju ustupe kaologističku podršku američkim snagama uoči i tokom američkog napada na Irak. Dodatno,Rumunija je potpisala bilateralni sporazum sa Sjedinjenim Državama o izuzećuameričkih vojnika u mirovnim misijama od jurisdikcije domaćih sudova, u trenutku kadasu taj zahtev odbili i Evropljani i Kanada. Zbog toga je Rumunija zauzela visoku pozicijukod Sjedinjenih Država. Prilikom prijema novih država iz istočne Evrope u članstvoNATO, ne treba zaboraviti ni ruski faktor, tj. želju NATO da „zaokruži“ Rusiju svojimdržavama članicama.

409


standardima, poput Švajcarske, mada treba naglasiti da je i Švajcarska članstvomu programu „Partnerstvo za mir” povezana sa strukturom NATO-a. Profitabilnukomponentu, takođe, nikako ne treba zanemarivati, jer ona često nadopunjuje ilistoji iza glavnog političkog motiva. Ulazak u NATO iziskuje reorganizacijuoružanih snaga i ogromna finansijska ulaganje u kupovinu nove opreme, to sepred svaku novu državu članicu postavlja pitanje čije će avione kupovati?Američke ili evropske? Na zemlje kandidate se vrši pritisak da kupuju npr.američke avione, a ne evropske, a rivali se ne obaziru na, ponekad, jednostavnuistinu – da neke od novih članica uopšte nemaju potrebu za tim avionima.

Proširenje NATO-a postavilo je i nekoliko proceduralnih pitanja. Kako ćese sa tako velikim brojem članica, obavljati proces odlučivanja u NATO-u, gdeće biti sedište organizacije i da li ona treba da promeni ime?

Proces odlučivanja zvanično funkcioniše na principu konsensusa. Kakvaće, npr. biti bezbednost obaveštajnih podataka koji se dostavljaju članicama, aneophodno je da se raspodele svima, jer partnerstvo mora da bude ravnopravnobarem u pogledu elementarne informisanosti. Briga proističe iz lošeg iskustvatokom NATO bombardovanja SRJ (1999), kada je došlo do „oticanja”poverljivih informacija o ciljevima napada i njihovim šiframa (za šta jeoptužen, a zatim i uhapšen francuski general Pjer-Anri Binel), zbog čega jesmanjen broj lica koja su imala pristup spisku ciljeva, uz američku odluku daće poslove koji iziskuju visok nivo ozbiljnosti ubuduće obavljati sami, bezNATO-a (poslove u Avganistanu). Ovo je bio deo američkog unilateralizma iizbegavanja Saveza u situacijama kada su američke procene bile takve da Savezne radi u korist SAD. Američki vojnici, a u nešto manjem stepenu i političari,ne zagovaraju „komitetsko ratovanje”.

Sa promenama koje su nastale širenjem NATO-a na Istok sve jasnije se čujuzahtevi za preseljenjem sedišta NATO-a iz Brisela (koji važi za glavni gradEvropske unije) u drugo mesto. Kako nove članice NATO-a iz centralne iistočne Evrope pružaju bezrezervnu podršku Sjedinjenim Državama nijenemoguće da gradovi kandidati za novo sedište budu Prag ili Varšava. Ovajposlednji sa simboličnim značenjem, jer je u njemu formiran Varšavski ugovor,decenijski rival NATO-a. Mnogo značajniji razlog je taj što Poljska predstavljakrajnju granicu sa Rusijom, a njeno graničenje sa Nemačkom, značilo bikontrolu ove dve zemlje. NATO je posebno zainteresovan za još jednu bivšusovjetsku republiku, Ukrajinu. Sa njom je formirao specijalne odnose saradnje.Geostrateški položaj Ukrajine, njen izlaz na Crno more čini ovu zemljuposebno privlačnom za NATO. Predsednički izbori u Ukrajini (novembar,

410


2004) bili su prilika da se Ukrajina odvoji od uticaja i veza sa Rusijom, zbogčega je Zapad podržao (prozapadno orijentisanog) kandidata Juščenka.21

U skladu sa teritorijalnim širenjem organizacije i transformacijom njenemisije, promenjeno je i dejstvo Severnoatlantskog saveza van teritorijesevernoatlantske oblasti, u skladu sa tim i samo ime organizacije postalo jemogući predmet izmena. Ma koliko na prvi pogled izgledalo da su novo ime isedište NATO-a više tehnička pitanja, ona odražavaju suštinske promeneorganizacije tokom poslednjih petnaest godina. Dodatno, proširenje NATO-apratilo je i proširenje EU (na istok i jug Evrope), što je stvorilo kontinent kojeviše ne deli ideološka „gvozdena zavesa” kao u doba hladnog rata, većekonomska „šengenska zavesa” posthladnoratovskog perioda, a ona značipodelu na bogate i siromašne zemlje Evrope.

NATO I RUSIJA KAO PARTNERI

NATO i Rusija uspeli su u posthladnoratovskom periodu da postignudogovor oko brojnih pitanja. Međutim, kada god su se dotakli „vitalni” interesidve strane dolazilo je do zastoja i zahlađenja u odnosima, što se pokazalo uslučajevima raspada SFRJ, NATO bombardovanja SRJ, pobune terorista uČečeniji, širenja NATO-a na istok, drugog Zalivskog rata. Partnerstvo izmeđuNATO-a i Rusije postojalo je dok saradnja nije izlazila iz okvira potpisanihdokumenata i prostorija štabova. Međutim, realizacija postignutih dogovora naterenu je bila drugačija i to ćemo prikazati na primerima BiH, Kosova iMetohije i širenja NATO-a na istok. Kroz odnos NATO-a i Rusije možemopratiti i evoluciju misije NATO-a u posthladnoratovskom periodu, tj. njenoredefinisanje i zbog čega se nova misija razlikuje od one koju je Savez imaotokom hladnog rata i postojanja Sovjetskog Saveza.

U periodu posle hladnog rata kada je NATO preživeo svog konkurentaVaršavski ugovor, zvaničnici NATO-a su objavili brojne deklaracije isaopštenja u kojima su izražavali svoje uverenje da bezbednost u Evropi nemože da se izgradi bez Rusije, i da NATO zajedno sa Rusijom mora da radi naizgradnji poverenja i saradnje radi prevladavanja podela iz prošlosti. Kako jepočetkom 1994. godine u Briselu NATO izrazio spremnost za prijem novihdržava članica, Rusija je bila ubeđena da bi proširenje NATO izolovalo Rusiju,zbog čega je prihvatila formalizovanje veze sa NATO-om kroz program

21 Polovina od 48 miliona stanovnika Ukrajine govori ruski jezik i zapadni deo zemlje jetradicionalno vezan za Rusiju i pravoslavlje. Ostalo stanovništvo pripada katoličkojveroispovesti.

411


„Partnerstvo za mir”, ali uz uslov da to bude saradnja širokog obimaistovremeno u „Partnerstvu za mir”, ali i izvan, tako da je Rusija (proleće 1995)stekla specijalan i jedinstven status „16+1” u Savetu za Severnoatlantskusaradnju i u Političkom komitetu NATO-a.22

Rusija i NATO radili su zajedno na terenu. Kada je NATO preduzeovazdušne napade protiv bosanskih Srba u BiH (1995), Rusija je kritikovala ovuodluku, ali je kasnije podržala Mirovni sporazuma iz Dejtona. Na tom tragu jeRusija (januar, 1996) poslala 1400 vojnika u sastav međunarodnih mirovnihsnaga u BiH, koje je predvodio NATO. Bio je to ruski doprinos održavanju mirau regionu, ali i dokaz da NATO i Rusija mogu zajedno i efikasno da rade uuspostavljanju mira u određenom regionu. Učešće ruskih snaga u mirovnimsnagama u BiH bilo je motivisano njenom zainteresovanošću za regulisanjemkrize na teritoriji bivše SFRJ, čime se vojno vratila na međunarodnu scenu isimbolički stigla najdalje u Evropi (na diplomatskom planu to je učinila svojimprisustvom u Kontakt grupi čime se svrstala u pet vodećih zemalja). Odnosiizmeđu vojnih snaga NATO-a i vojnih snaga Rusije u BiH proticali su bezincidenata.

Ovakva saradnja podrazumevala je i zajedničko upravljanje bezbednosnimproblemima u budućnosti, što je bila osnova za formulisanje Osnivačkog aktao uzajamnim odnosima, saradnji i bezbednosti (potpisan 27. V 1997. godine uParizu). On predstavlja izjavu dve strane da zajednički pomognu izgradnjustabilnog, miroljubivog i nepodeljenog kontinenta na bazi saradnje i obostranoginteresa.

Od potpisivanja Akta u Parizu, Rusija i NATO učinili su značajne korake urazvoju saradnje i ispunjavanja zadatih ciljeva. Osnovan je stalni zajedničkiSavet (prvi put se sastao 18. VII 1997) kao prostor za konsultacije,koordinaciju, saradnju i izgradnju međusobnog konsenzusa, kada je to moguće,kao i usvajanje i sprovođenje zajedničke akcije o bezbednosnim pitanjima kojase tiču obe strane. Dogovoreni su redovni sastanci na različitim nivoima -ambasadora, ministara spoljnih poslova, ministara odbrane i vojnihpredstavnika. U februaru 1999. godine NATO i Rusija su razmenili mišljenja ousavršavanju ruske vojne doktrine i usvajanja strateškog koncepta NATO-a.

22 Ministarstvo spoljnih poslova Rusije postavilo je pred NATO dva uslova za proširenjeSaveza: nema raspoređivanja nuklearnog oružja niti borbenih trupa kod novih državačlanica. NATO je to prihvatio, ali je ostalo pitanje održivosti takvog odgovora. Videti:Julianne Smith, La relation OTAN/Russie: moment de verite ou deja vu? Politiqueetrangere, 4:2008, Revue trimesrtielle publiee par L’Institut francais des relationsinternationales, IFRI, Paris, 2008, p. 760.

412


Međutim, period uspešne zajedničke saradnje smenio je period zahlađenjazbog vazdušnih napada NATO-a na SR Jugoslaviju. Rusija je suspendovalasaradnju u brojnim do tada obećavajućim oblastima. Prethodno su dve stranevodile pregovore oko situacije na Kosovu i Metohiji. U nekoliko navrata tokomkosovske krize, visoki predstavnici NATO-a i Rusije sastali su se na vanrednimzasedanjima. Tom prilikom nisu mogli da se dogovore oko političkog rešenjasukoba, mada su se složili da političko rešenje treba da bude zasnovano naautonomiji Kosova i Metohije, a ne nezavisnosti. Rusija je upozorila NATO nasastanku stalnog zajedničkog Saveta da je protiv upotrebe sile bez mandata UN.NATO je ignorisao ovo rusko upozorenje i Savet za severnoatlantsku saradnjuje doneo odluku (1998) o „ograničenim vazdušnim udarima” i „vazdušnojkampanji po fazama” ukoliko jugoslovenske vlasti odbiju da primenerezoluciju 1199 SBUN. Rusija je shvatila da u odnosu sa NATO-om bitikonsultovan po određenom pitanju ne podrazumeva i rusko pravo veta. MisijaNATO-a u posthladnoratovskoj bezbednosnoj arhitekturi Evrope se vidljivomenjala, ali je mesto Rusije ostalo nejasno. NATO je izrazio posebno žaljenjezbog odluke Rusije da suspenduje proces saradnje pod pokroviteljstvomstalnog zajedničkog Saveta zbog početka vazdušnog napada NATO-a protivSRJ (23. III 1999). Na sastanku u Briselu (12. IV 1999) na kome se razmatralakosovska kriza, ministri spoljnih poslova NATO-a su zaključili da Alijansa delizajednički interes sa Rusijom kada je reč o postizanju političkog rešenja krizena Kosovu i Metohiji, i da želi konstruktivnu saradnju sa Rusijom, u duhuOsnivačkog akta, do okončanja sukoba. Tadašnji ruski predsednik Jeljcin je,uprkos zahlađenju odnosa sa NATO-om tokom bombardovanja SRJ, verovaoda je saradnja sa NATO-om poželjnija opcija pogotovo u svetlu rata u Čečenijii finansijske krize koja je započela 1998. godine. Predsednik Jeljcin jeimenovao svog predstavnika radi pregovora o okončanju kosmetkog sukoba.

Posle usvajanja rezolucije 1244 SB UN u sastavu međunarodnih snaga naKosmetu (KFOR) koje je predvodio NATO, bilo je 3500 ruskih vojnika (jun,1999). Dolazak ruskih vojnika na Kosovo i Metohiju (deo vojnika iz ruskogkontingenta u BiH), dva dana po okončanju NATO bombardovanja SRJprotekao je uz incidente zbog toga što su ruski vojnici stigli na Kosmet ranijeod ostalih pripadnika KFOR, a što je izazvalo oštre reakcije NATO-a.Generalštab ruske vojske objasnio je da je dolazak na administrativnu granicuučinjen kako bi se pripremio ulazak ruskih i NATO snaga u srpsku pokrajinu.Posle pregovora o sastavu i delovanju misije KFOR na Kosovu i Metohijiizmeđu SAD i Rusije, odlučeno je da ruske trupe budu raspoređene u više zonana teritoriji Kosmeta. Rusija je tokom 2001. godine predlagala da se povodom

413


Kosmeta održi balkanska konferencija, ali to nije naišlo na veći odziv uregionu. Ovim predlogom Rusija je pokušala da ponovo zauzme jednu odvodećih pozicija u određivanju budućnosti regiona, kao što je to činiladecenijama unazad.

Rusija je sebe oduvek smatrala značajnim faktorom geostrateške ravnotežena Balkanu. Odlukom ruskog predsednika Vladimira Putina o povlačenjuruskih mirovnih snaga iz ovog regiona (2003), Rusija kao da je prihvatilačinjenicu da je Balkan postao sfera interesa NATO-a i zapadnih zemalja. Čitavkompleks razloga uticao je na povlačenje Rusije iz regiona kojim je dominiralaskoro dva veka:

1. Nestanak interesnih sfera dogovorenih na Jalti i u Potsdamu, tj. prelazakdela zemalja nekadašnjeg „istočnog bloka” u zapadni;

2. Rusija nije uspela da izvrši dovoljan uticaj na raspored vojnih i političkihsnaga na Balkanu i nije uspela da spreči bombardovanje SRJ;

3. Rusija više nije bila u mogućnosti da izdvaja ogromnu sumu novca zamirovne snage.

Ruski zvaničnici su izjavili da odluka o povlačenju nije znak ruskenezainteresovanosti za regulisanjem političke situacije u regionu, već da ćeRusija nastaviti da u tome učestvuje ali na bilateralnom nivou, dok će namultilateralnom delovati u okvirima odgovarajućih struktura UN, OEBS idrugih međunarodnih institucija.

Tokom 2000-te godine odnosi Rusije i NATO-a bili su suzdržani, čemu sudoprineli i planovi NATO-a za širenje na Istok, a posebno uključivanje baltičkihzemalja i Ukrajine u NATO blok. Aktivnosti evroatlantskih saveznika u regionu(Ukrajina, Gruzija, Belorusija i Centralna Azija) često su kod Rusa doživljavanikao pretnja njenoj bezbednosti i mešanje u oblasti od njenog „legitimnog“interesa. Teritorijalno proširenje NATO-a na istok imalo je trostruko značenjeza Rusiju:

1. Geografsko, jer je proširenjem na zemlje centralne i istočne Evrope NATOstigao na samu rusku granicu;

2. Geostrateško, jer je Rusija marginalizovana, svesna da, u tom trenutku, nepredstavlja političko-vojnu silu u Evropi;

3. Psihološko, jer se u Rusiji teško prihvatao zahtev bivših članica „istočnogbloka” da se zauvek odvoje od nekadašnjeg patrona i učlane u NATO.

Prelazak u novi XXI vek obeležio je i teške pregovore između Rusije i prvezemlje NATO-a, Sjedinjenih Država, oko američkog plana izgradnje

414


„antiraketnog štita” od mogućih raketnih napada iz „odmetničkih” zemalja.Međutim, teroristički napad na Njujork i Vašington, 11. septembra 2001.godine, doneo je preokret u rusko-američkim odnosima. One su se, prvi putposle Drugog svetskog rata našle na istoj strani fronta u borbi protiv “novogglobalnog neprijatelja” - međunarodnog terorizma. Ruski predsednik VladimirPutin tada je najavio da će sa Sjedinjenim Državama sarađivati na više načinai to: povezivanjem obaveštajnih mreža, otvaranjem vazdušnih koridora zahumanitarne misije, učešćem u akcijama spasavanja i potrage, pružanjem većecivilne i vojne podrške protivnicima talibanske vlasti u Avganistanu, kao ikoordiniranjem aktivnostima sa svojim saveznicima, bivšim sovjetskimrepublikama, u centralnoj Aziji.23 Ovakva saradnja sa Rusijom olakšavala jefunkcionisanje i rad misije NATO u Avganistanu. Na izvestan način dala jekvalitet Savezu, potvrđujući njegovu novu misiju potpuno različitu od one kojuje imao u hladnoratovskom periodu.

Argument za prethodno izrečen stav možemo pronaći u Deklaraciji šefovadržava i vlada članica NATO-a i Ruske federacije, usvojene na samitu NATO-a u Rimu, 28. V 2002. godine.24 U njoj se kaže da svesni činjenice da se napočetku XXI veka, život odvija u „tesno povezanom svetu, u komenepredviđene pretnje i izazovi zahtevaju pojačan objedinjeni odgovor”, dvestrane su se složile da „otvore novu stranicu” u zajedničkim odnosima, da bi„poboljšali spremnost da zajednički rade u oblastima od zajedničkog interesa”i da se „zajednički suprotstave zajedničkim pretnjama i rizicima pobezbednost”. Govorilo se da je tek sa ovim postignutim dogovorom završenhladni rat. NATO i Rusija su se dogovorili da razmotre sve svoje obaveze

23 Sam Avganistan, mesto odakle je delovao Osama Bin Laden, je svojevremeno bio žrtvahladnoratovskog obračuna SAD i tadašnjeg Sovjetskog Saveza. SSSR je 1979. godineokupirao Avganistan, dok su ga Sjedinjene Države branile, stvarajući front otpora na čelusa Talibanima i njihovim liderom Bin Ladenom. Talibani su proslavili odlazak Sovjeta(1989), koji su tokom desetogodišnjeg rata u Avganistanu izgubili 15000 vojnika. Ali,ostale su obaveštajne mreže i izuzetna ruska informisanost o situaciji na terenu, što je unovim okolnostima Sjedinjenim Državama bilo neophodno. U zajedničkom nastupunakon 11. septembra 2001. godine, nalazi se interes Rusije da trajno reši problemČečenije. Predsednik Putin je posebno naglasio da će Rusija „u kontekstu bitke protivterorizma još direktniji doprinos dati na svom terenu, u Čečeniji”. Napadi Čečenaokarakterisani su kao teroristički i izvođeni su uz podršku islamskih terorista povezanihsa Bin Ladenom. To je značilo da nisu u pitanju borci za nezavisnost čečenske oblasti isaglasno tome ni Zapad se neće protiviti ako Rusija odgovori svim raspoloživimsredstvima na dalje napade čečenskih terorista.

24 Videti: Internet: http://www.nato.int

415


prema međunarodnom pravu, uključujući Povelju UN, Finalni akt iz Helsinkijai Povelju OEBS o evropskoj bezbednosti. Tada je osnovan Savet NATO-Rusija,koji obezbeđuje „mehanizam za konsultacije, izgradnju konsenzusa, saradnje,zajedničkog odlučivanja i zajedničke akcije ... u širokom spektru pitanja koja seodnose na bezbednost u evroatlantskom regionu”.

Tadašnji ruski predsednik Putin je podržao međunarodnu kampanju protivterorizma, ali su državna Duma i Vojska izrazili veliko negodovanje zbogameričke vojne intervencije i američkog ponašanja prema Iraku, odbijajući daRusija pruži bilo kakvu podršku američkom angažovanju na Bliskom Istoku. Upozadini ovakvog ruskog stava jeste činjenica da u Rusiji živi veliki brojmuslimanskog stanovništva i da bi zvanično svrstavanje na jednu, odnosno,američku stranu, izazvalo nezadovoljstvo muslimana i dovelo do terorističkihakcija u samoj Rusiji. Rusija je ponovo počela da zagovara stav o potrebiizgradnje multipolarnog sveta, suprotstavljajući se američkoj unipolarnosti.Sjedinjene Države su na ovakav ruski stav reagovale neprihvatanjem ruskogučešća u posleratnoj obnovi Iraka. Dodatna reakcija na ovakav stav bio jepredlog Saveta Evrope da se formira specijalni sud za zločine u Čečeniji, štoRusija smatra unutrašnjim pitanjem. Zapad je ucenjivao Rusiju svaki put kadaje postavljao pitanje internacionalizacije sukoba u Čečeniji, na koje je Rusijakrajnje osetljiva.

Saradnja sa Rusijom je potvrda da je NATO za sobom ostavio svojuhladnoratovsku ulogu i da se njegova misija transformisala do tog stepena damože da prihvati ne samo bivše zemlje istočnog bloka nego i samu Rusiju.25

Celokupna saradnja sa Rusijom u posthladnoratovskom periodu potvrda jeredefinisane misije NATO, s obzirom na proklamovani cilj u vreme osnivanjaorganizacije 1949. godine. Saradnja sa Rusijom je pokazala evoluciju Saveza,ali i stalno prisutan strah (naročito zemalja istočne Evrope) od ruske reakcijepovodom određenog bezbednosnog pitanja. NATO svojim proširenjemnamerava da zaokruži Rusiju, čemu se Rusija protivi. Rusko reagovanje(avgust, 2008) na gruzijsko bombardovanje građana u Južnoj Osetiji (JužnaOsetija i Abhazija, gruzijske oblasti naseljene ruskim stanovništvom, proglasilesu nezavisnost krajem 2008), zaustavilo je, na izvesno vreme, planirano novoproširenje NATO na Istok, tj. na Ukrajinu i Gruziju. Dakle, za misiju NATO-aje važno da proširenje organizacije bude praćeno obnovljenim i mirnijim

25 Može li Rusija da postane članica NATO? Pozitivan odgovor je pod velikim znakompitanja, iako je Rusija članica NATO programa „Partnerstvo za mir” više od deset godina.Veća je verovatnoća da Rusija neće pristupiti NATO-u, a otvoreno je i pitanje koliko biiskrene bile želje NATO-a da Rusiju primi u svoje članstvo.

416


odnosom sa Rusijom, uz pružanje uveravanja državama članicama (baltičkezemlje ili zemlje centralne i istočne Evrope, ili buduće države članice) učvrstinu člana 5. Vašingtonskog sporazuma o kolektivnoj odbrani.

Pitanje je da li Rusija može da se suprotstavi novom pokušaju Saveza daGruziju i Ukrajinu primi u svoje članstvo, čime bi NATO svojim fizičkimprisustvom na granicama Rusije zaokružio Rusiju. Sa pristupanjem Gruzije iUkrajine nastavio bi se proces transformacije misije NATO-a kroz tzv.horizontalno proširenje, a s obzirom da je taj region strateški značajan zbogbogatih energetskih resursa, političko-ekonomska komponenta misije NATO-adobila bi na značaju, tj. pojačalo bi se vertikalno proširenje misije Saveza(deepening&widening proces).

SRBIJA I NATO

Imajući u vidu vojno angažovanje NATO-a na prostoru bivše SFRJ, aposebno NATO bombardovanje SRJ, koje je uticalo na redefinisanje misijeNATO-a posle hladnog rata, smatramo da je neophodno analizirati modaliteteodnosa Srbije i Severnoatlantskog saveza. Ova analiza smeštena je u kontekstnajavljenog novog proširenja NATO-a kao ključnog elementa nove misijeSaveza i zainteresovanosti bivših jugoslovenskih republika, sada nezavisnihzemalja za saradnju i članstvo u NATO-u. Članstvo bivših republika SFRJ uNATO-u pokazuje i evoluciju misije organizacije, Slovenija i Hrvatska su uNATO-u, Makedonija verovatno uskoro, Crna Gora je izrazila želju da postanečlanica NATO-a, BiH i Srbija su završile prvu fazu – pristupile su programu„Partnerstvo za mir“. Zašto je značajno pitanje kakav stav će Srbija zauzeti upogledu buduće saradnje sa ovom organizacijom?

Sve zemlje u regionu Jugoistočne Evrope imaju slične spoljno-političkeprioritete – uključenje u evropske i evroatlantske integracije, jer se na taj načinminimalizuje rizik od oružanih sukoba među susedima. Srbija ima dodatnirazlog – bezbednosni problem na Kosovu i Metohiji, gde se nalazemeđunarodne snage koje predvodi NATO (KFOR), zbog čega je bitna saradnjasa NATO-om i eventualno članstvo u ovoj organizaciji.

Članstvo u NATO-u je ne samo vojno već i političko pitanje, jerpodrazumeva da nova država članica nije samo bezbednosni korisnik već i dadoprinosi sistemu bezbednosti i učestvuje u kolektivnoj odbrani. SaradnjaSrbije sa NATO-om podrazumeva dve faze: pristupanje programu “Partnerstvoza mir”, koja je završena prijemom Srbije u ovaj program na samitu NATO-a uRigi (2006), i punopravno članstvo u NATO-u, koja obuhvata sticanje svih

417


prava i obaveza shodno Osnivačkom ugovoru organizacije.26 Međutim, postojii opcija da Srbija ostane po strani u odnosu na NATO.

Kakve bezbednosne garancije Srbiji donosi članstvo u programu„Partnerstvo za mir“? Smatramo da je neophodno ukazati na ambivalentnostovog odnosa, pošto se na terenu pokazala relativnost bezbednosti koju pružačlanstvo u ovom programu. Nesporna je činjenica da „Partnerstvo za mir” nepruža državama članicama jednake garancije za pomoć u slučaju napada naneku od njih od strane treće zemlje, poput onih garancija koje uživajupunopravne članice NATO-a. U praksi je to iskusila Makedonija. Članstvo upomenutom programu ne znači automatsko eliminisanje mogućnosti izbijanjaregionalnog sukoba, međutim, znači stavljanje sukoba pod kontrolu. Time se nanajmanju moguću meru smanjuje stepen opasnosti od npr. susedne države usukobu. Dodatno, smanjena potreba za držanjem vojske u pripravnosti,oslobađa državu od finansijskih troškova i omogućava joj da novac usmeri zadruge potrebe.

Specifičnost odnosa Srbije i NATO nalazi se u činjenici da je Srbija zemljakoju je NATO bombardovao, usled čega se u javnosti formirao odnos distanceprema organizaciji. Na Srbiji je da zauzme pragmatičan stav prema organizacijishodno sopstvenim interesima i potrebama. Ponuda za članstvo u NATO-umože da se prihvati iz nekoliko razloga:

1. Članstvo u NATO-u znači garantovanje teritorije države članice;

2. Proces ulaska u NATO značio bi ulazak u zapadnu zajednicu naroda;

3. Olakšala bi se modernizacija i restrukturacija vojnih snaga, što je posebnoznačajno u uslovima gde postoji zastarelo naoružanje i nizak nivo materijalneobezbeđenosti oficira (što bi vremenom uvelo profesionalnu vojsku, modernonaoružanje, sticanje znanja o novim metodama ratovanja);27

4. Bila bi to olakšica u pogledu preobuke oficirskog i vojnog kadra, jer senameću striktni uslovi podvrgavanja i poštovanja demokratske kontrolevojske (u pojedinim komunističkim zemljama vojska kao instrument

26 Zvaničnu odluku o pristupanju “Partnerstvu za mir” usvojila je vlada SRJ, 2002. godine,zatim je vlada SCG zvanično podnela zahtev za pristupanje ovom programu, 19. VI 2003.godine. Mereno vojničkim standardima Srbija je tada bila spremna za pristupanjeprogramu „Partnerstvo za mir”, međutim, NATO je morao da donese političku odluku dali je Srbija postala respektabilni saveznik.

27 Videti: George Katsirdakis, „NATO i reforma odbrane“, u zborniku radova: Reformavojske iskustva i izazovi, priredio Miroslav Hadžić, CCVO, Beograd, 2003. str. 23-25.

418


Komunističke partije nije bila naviknuta da se podvrgava demokratskoj vlasti),

pa bi članstvo u NATO-u bio prvi korak u tom pravcu.28

Podsećamo na principe koje NATO sledi, da on garantuje teritorije država

članica i ne dozvoljava sporove koji bi se rešavali pretnjom ili ratom (npr.

Grčka i Turska i danas često u zategnutim odnosima, a koje bi, bez ikakve

sumnje zaratile 50-ih godina XX veka, da nisu bile države članice NATO-a).

Tako da je u određenom stepenu članstvo u NATO-u garant mira, ne samo

spolja, već i iznutra. Države članice NATO-a su zajedno formirale održivu

zajednicu sa pluralističkom bezbednošću, gde je sama pomisao o rešavanju bilo

kakvog spora među državama članicama pretnjom ili upotrebom sile a priori

zabranjeno. Dakle, što se tiče NATO-a, to je istovremeno jedan vrlo konkretan

sistem, vojna organizacija, ali i „stanje duha”.

Sa druge strane, značaj približavanja Srbije evroatlantskim integracijama

nalazi se u drugačijem međunarodnom okruženju zemlje od onog u kome je

postojala bivša SFRJ. Nova geostrateška slika balkanskog regiona pokazuje da

su šest država članice NATO-a (Grčka, Mađarska, Rumunija, Bugarska,

Hrvatska i Albanija), četiri države su članice programa „Partnerstvo za mir”

(Makedonija, Srbija, BiH i Crna Gora), uz specifičnosti BiH (u kojoj je za

održanje mira bio zadužen SFOR predvođen NATO snagama, a od decembra

2004. godine za to je nadležan EUFOR, evropske vojne snage) i Srbije, u čijoj

pokrajini Kosovu i Metohiji, mir obezbeđuju međunarodne snage pod NATO

kontrolom. Uz pomoć NATO-a rešen je sukob između srpskih snaga reda i

albanskih terorista u južnom delu Srbije, u tzv. zoni kopnene bezbednosti, koju

od tada (2000. godine) kontroliše srpska policija. Takođe, članice Evropske

unije su Grčka, Mađarska, Rumunija i Bugarska. Uz to, sve države članice

NATO-a iz istočne Evrope najpre su primljene u NATO, a tek posle toga u

Evropsku uniju, što potvrđuje jačanje političke komponente nove misije

NATO-a kao organizacije koja daje ocene o ispravnosti demokratsko-

političkog kursa država izvan njenih granica ili budućih članica evroatlantskih

integracija. Dakle, dodatni argument za razmatranje mogućnosti pristupanja

Srbije NATO-u jeste činjenica da ukoliko sve ostale susedne zemlje postanu

članice ovog Saveza, šta bi Srbiji preostalo kao izbor? Da li to znači da bi

Srbija, (kao što bi moglo da se dogodi i Rusiji) mogla da se nađe u NATO

„obruču“, tj. u okruženju država članica NATO-a?

28 O iskustvima zemalja koje su prošle put reformi oružanih snaga, videti u: MiroslavHadžić, Reforma vojske – iskustva i izazovi, u zborniku radova, CCVO, Beograd, 2003.

419


Međutim, mogućnost ulaska u NATO još uvek je i psihološko pitanje, jer bijednom delu stanovništva bilo teško objasniti članstvo u organizaciji koja jebombardovala zemlju i pošto je za njih NATO i dalje “metafora neželjeneameričke hegemonije”.29

Glavna pretnja bezbednosti Srbije (ali i celom balkanskom regionu) unarednom periodu su postojeća krizna žarišta na sopstvenoj teritoriji, Kosovu iMetohiji, ali i susedstvu, u Makedoniji. Uz to, opasnost dolazi i od političkog ikriminalno motivisanog terorizma, organizovanog kriminala i korupcije,karakterističnih za socijalne i ekonomske probleme rane tranzicije. Zato novepretnje bezbednosti zahtevaju novu organizaciju sektora bezbednosti,prvenstveno vojske i policije, kao i ostalih državnih i društvenih institucija uovoj oblasti. Saradnja Srbije sa zemljama u okruženju u oblasti kontrolegranica, pravosuđa i primene rešenja koja su u međuvremenu razvijena uevroatlantskim okvirima trebalo bi da bude pojačana u narednom periodu zbogpovezanosti kriminalnih i ekstremističkih organizacija na međunarodnomnivou. Redefinisana misija NATO-a u novom veku, sa značajnom političkomkomponentom pruža mogućnost komunikacije i saradnje u onoj meri koja jeneophodna Srbiji radi realizovanja sopstvenih bezbednosnih ciljeva i rešavanjanavedenih problema sa kojima se suočava na putu tešnjih odnosa sa evropskiminstitucijama.

KONTEKST ZA TRANSATLANTSKO PARTNERSTVO

U NOVOM VEKU

Međunarodni odnosi u novom veku mogu da nastave kretanje u nekolikopravaca: prvo, održavanje američkog unipolarizma u narednom periodu; drugo,okretanje sveta ka bipolarizmu ili multipolarnosti ukoliko se američkiunipolarizam ne održi u dužem vremenskom periodu; treće, moguć je povratakkoalicione politike sa novom bipolarnom konfiguracijom, formiranjem novognpr. kinesko-ruskog bloka, evropsko-ruske antante ili kinesko-japanskogsaveza kao konkurenata Severnoatlantskom savezu i njegovoj vodećoj članici,Sjedinjenim Državama.

Da li će se redefinisanje transatlantskih odnosa kretati u pravcu jednogskromnijeg, ali pragmatičnijeg okvira i koje su to institucije i državenezaobilazne na tom putu? U uslovima kada se i pred same evroatlantskepartnere nameće potreba da prihvate „labaviju“ formulu transatlantskih odnosa

29 Detaljno o političko-bezbednosnim pitanjima na Balkanu, videti: Miroslav Hadžić,Hroničan manjak bezbednosti, slučaj Jugoslavije, Beograd, 2001, str. 185.

420


u uslovima postojanja njihovih različith mišljenja u pogledu aktuelnihbezbednosnih problema poput Irana, Severne Koreje, Pakistana, finansijskekrize, nestašice hrane ili problema zaštite životne sredine, možemo da ukažemona izvesniji multilateralni pravac u pristupu i angažovanju u rešavanja aktuelnihproblema kako bi se pronašlo najadekvatnije rešenje. Multilateralni pristupobuhvata različite aktere, međunarodne organizacije, na prvom mestu UN, ali igrupu država koje se pojavljuju kao vodeće u XXI veku, Rusija i Kina, a ovojgrupi po ekonomskom rastu pripadaju i Indija i Brazil.

Bezbednosni problemi koji postoje u današnjem svetu mogu imatidalekosežne posledice ukoliko se ne tretiraju na adekvatan način, što je pokazaoamerički napad na Irak (koji je bio udar na međunarodnu bezbednost,međunarodno pravo i na Ujedinjene nacije i njegov ključni organ zaobezbeđivanjem mira u svetu – Savet bezbednosti). UN su u trenutku američkognapada na Irak delovale poraženo u oblasti kolektivne bezbednosti, isto onakokao što se desilo Društvu naroda posle napada Musolinija na Abisiniju.Sjedinjene Države su pokušale svetu da nametnu sliku da UN nisu potrebne, alise po okončanju rata u Iraku pokazalo suprotno.30 UN su potrebne svetu, jer sesvetska organizacija osim političko-bezbednosnih problema, bavi i izuzetnovažnim ekonomskim i socijalnim problemima sveta. One predstavljaju snažanne samo finansijski već i moralni oslonac siromašnijem delu sveta u rešavanjunjihovih egzistencijalnih pitanja. NATO je prvenstveno vojni savez, i za razlikuod UN ili EU koje takođe vode mirovne misije u svetu, NATO nije opremljenza preduzimanje brojnih civilnih funkcija (počev od npr. obučavanja zaodržavanje demokratskih i slobodnih izbora do pomoći u ekonomskom razvoju,mada se politička i ekonomska komponenta Saveza sve više razvija) na osnovučega se na kraju određuje vrednost svake vojne intervencije.

Bezbednosni izazovi novog doba, poput terorizma, prilika su za zajedničkodelovanje, jer jedna organizacija ma kakvim, ekonomskim, vojno-političkim ililjudskim potencijalima raspolagala, ne može sama da reši kompleksneprobleme. Pravila međunarodnog prava koja se rukovode legitimnošću vojnihmera imaju potrebu za ponovnim ispitivanjem i prilagođavanjem savremenimokolnostima oličenim u terorizmu, postojanju i širenju oružja za masovnouništavanje, kršenju ljudskih prava, ali je preduslov da se takvi globalniproblemi rešavaju zajedničkim radom relevantnih međunarodnih i regionalnih

30 Videti više: Kim R. Holmes, „Ujedinjene nacije i američka multilateralna diplomatija:principi i prioriteti za bolji svet”, Međunarodna politika, br. 1111, jul-septembar, 2004,IMPP, Beograd, str. 40.

421


organizacija. Svaka organizacija, dakle i NATO, EU, OEBS, iz svog aspektanadležnosti može da pronađe adekvatnije rešenje za oblast koja joj je poverena.

Težište zajedničkog rada i odlučivanja o svetskim bezbednosnim pitanjimaneophodno je ponovo smestiti u UN, jer praćenje samo sopstvenih nacionalnihinteresa u regulisanju političko-bezbednosnih problema ne donosi uvekapsolutni dobitak odnosnoj državi, što su pokazali primeri bivše SFRJ,Somalije, Avganistana ili Iraka.

Pokazalo se da vidljiva američka dominacija ometa i preti globalnojstabilnosti. Bez postojanja alternativne sile i bez konkurencije, SjedinjeneDržave su u vojnom, političkom, ekonomskom i kulturnom smislu jedinasupersila. Položaj Sjedinjenih Država kao globalne sile ostavlja u senci onedržave koje pretenduju na svetsku ulogu, zbog čega se može javiti opstrukcijaameričkih ciljeva, ali i ciljeva Severnoatlantsko saveza.

Argumente u korist prethodno iznetog stava možemo pronaći u sledećimčinjenicama. Formalno odobrenje širenja NATO-a (na samitu u Madridu, 1997)imalo je negativan odjek u Rusiji i Kini. Unilateralne američke akcije stavile suUjedinjene nacije na stranu, mišljenje je dela intelektualne elite u Kini. Kinasmatra da UN treba da traže nove pristupe u rešavanju pitanja mira i razvoja,kako bi se XXI vek preobrazio u vek, u kome će svako imati pravo na razvoj.Samo kada različite nacije odaberu tešnju zajedničku saradnju i krenu putemmultilateralizma, međunarodna zajednica može da se suoči sa naraslimglobalnim izazovima. Kompleksno pitanje proširenja NATO-a i njegove misije,treba da se razmotri uključujući sve posledice koje otuda proizilaze.31 Kaoreakcija na američki unilateralizam, Rusija i Kina su obnovile svoje napuklesavezničke veze i postigle sporazum, u proleće 1997. godine, o novom„strateškom partnerstvu”, obnovljen 2002. Cilj je ponovno uređenje globalnegeostrateške scene i poziv na stvaranje novog multipolarnog sistema.Formiranje ovakve vrste strateškog jedinstva radi zaustavljanja rastućeg uticajarivala postojeće supersile, vođena je logikom ravnoteže snaga. Isti razlozi vodilisu i Japan i Sjedinjene Države, kada su potpisali ugovor o zajedničkoj odbrani

31 Stav Zhang Zugian, direktora Odeljenja za evropske studije pri Institutu za međunarodnestudije u Šangaju, iznet prilikom razgovora sa autorom rada, 26. IX 2003. godine. Dasama Kina menja sopstveni imidž i pozicije na međunarodnoj sceni, pokazuje rasporedprioriteta ove zemlje nekada i sada. Nekada je prvi spoljnoplitički prioritet biounapređenje odnosa sa zemljama u razvoju, zatim sa susedima i najzad sa velikim silama.Posle Kongresa kineske partije, održanog 2002. godine, predstavljeni su novi prioritetizemlje, na prvom mestu je unapređenje odnosa sa velikim silama, zatim sa susedima inajzad sa zemljama u razvoju.

422


(1999) kao protivteža rastućoj vojnoj moći Kine. Kina i Rusija su zemlje uuzlaznoj putanji, Kina posebno u ekonomskom smislu,32 a najava tadašnjegruskog predsednika Putina da će udesetostručiti privredni rast u narednojdekadi, nagoveštava njen mnogo veći politički i vojni uticaj u svetu i Evropiposebno. Kina je, ipak, shvatila značaj i ulogu koju NATO ima u svetu, pa jezapočela razgovore sa ovom organizacijom. Početkom 2003. godine ekspertskagrupa je posetila sedište organizacije u Briselu. Šta je za države članice NATO-a bitno u pogledu rasta moći Kine u novom XXI veku? To je činjenica da suporast vojnog budžeta Kine i porast njenih međunarodnih ambicija prirodnirefleks rastuće ekonomije ove zemlje. Da li bi odnosi Kine i evroatlantskihpartnera, prvenstveno SAD, mogli da se pogoršaju zbog takmičenja okopristupa izvorima energije?

Japan je, takođe, izrazio želju da se približi i sarađuje sa NATO-om,navodeći da Japan već ima veliku ulogu u civilnoj rekonstrukciji Avganistana ipružanju logističke podrške Međunarodnim snagama (ISAF) u toj zemlji. Uzto, Japan se predstavlja kao prirodni partner Evrope i Azije u pogledu odbrane„zajedničkih vrednosti” demokratije i ljudskih prava.33

Možemo konstatovati da će tri ključna faktora uticati na bezbednost u svetuu budućnosti: proces dalje globalizacije, energija i rast moći Kine. U takvomkontekstu je potrebno sagledati budućnost Severnoatlantskog saveza, najpre,smisao i mogućnost njegovog daljeg opstanka, a zatim, dopunjavanje njegovemisije tako da ona može da pojača svoju političku i doda ekonomskukomponentu svojoj organizaciji. Kada govorimo o ekonomskoj komponentiSaveza mislimo na veću ekonomsku saradnju evroatlantskih partnera koja jeneophodna da bi se unapredio ekonomski rast i politička stabilnost npr. naBliskom istoku ili u Africi, sa naglaskom da jači ekonomski rast i stabilnijapolitička pozadina u ova dva regiona opterećena nasiljem mogu dapredstavljaju ogroman potencijal u ratu protiv terorizma i sredstvo zaokončanje etničkih sukoba.

U prilog stavu da NATO danas deluje u političkom i delimičnoekonomskom domenu navodimo da je NATO pokrenuo istraživanje akutnih

32 Videti: “Puissance Chine?, Outre-Terre”, Revue francaise de geopolitique, No 15,Editions eres, Ramonville Saint-Agne, 2006, Internet : www.edition-eres.com

33 Iza želje Japana za bliskijim vezama sa NATO-om nalazi se, najpre, zainteresovanostJapana za nuklearnim dosijeom Severne Koreje (koja je izvor zabrinutosti Japana) sakojim su NATO i EU bliže upoznati, i zatim, kalkulacija o njihovoj podršci Japanu ukampanji za sticanje stalnog mesta u Savetu bezbednosti UN.

423


problema današnjice, poput, životne sredine, zaštite voda i prevencija isaniranje posledica elementarnih nepogoda - poplava, suša, zemljotresa, a koje,takođe, mogu da utiču na stabilnost u svetu. Od 2004. godine NATO je objavioradove o postignutim rezultatima istraživanja i projektima organizacije zabuduće delovanje u ovim oblastima. Ako NATO uspe da redefiniše sebe kaokoaliciju liberalnih demokratija koje se bore protiv globalnog terorizma iširokog spektra drugih ekonomskih, migracionih i problema životne sredine, itransformacija Saveza će ići u pravcu njegovog opstanka i prilagođavanjanjegove misije uslovima novih problema i izazova današnjice.

ZAKLJUČAK

Na ulogu NATO-a na početku XXI veka uticao je ponovo izmenjenevropski geostrateški „pejzaž”, čije uzroke možemo pronaći u sledećem:

1. Borba protiv terorizma i usvajanje “antiterorističkog paketa” mera od straneNATO;

2. Prijem sedam novih zemalja u članstvo NATO-a, od kojih su četirinekadašnje članice Varšavskog ugovora i najava daljeg proširenja NATO-a;

3. Proširenje Evropske unija, za deset zemalja od kojih je većina, takođe,pripadala tzv. istočnom bloku i Varšavskom ugovoru;

4. Proces demokratskih promena u državama na krajnjem istoku Evrope i uoblasti Kavkaza (Gruzija i Ukrajina).

Iako je NATO kao organizacija verovao da je pronašao svoju novu ulogu uposthladnoratovskom periodu, ona se pokazala neefikasnom u novom, XXIveku, koji je iznedrio novu vrstu izazova - terorizam. U globalnoj borbi protivterorizma NATO se nije snašao, ono što je bilo moguće i što je bilo primenljivou BiH, na Kosovu i Metohiji nije bilo primenljivo u Avganistanu (optužen zaterorizam), niti u Iraku (optužen da proizvodi nuklearno oružje i da podržavateroriste). Transatlanstski jaz, koji je postao vidljiv posle NATO bombardovanjaSRJ zbog nezadovoljstva država članica rezultatima ove vojne akcije, poslenapada na Avganistan i Irak još više se produbio, navodeći na razmišljanje da liSavez može da prevlada unutrašnji sukob. Istovremeno, transatlantski jaz jeizbacio u prvi plan evropsku bezbednosnu dimenziju, tj. okretanje evropskihčlanica NATO-a okupljenih u EU ka intenzivnijem razvijanju sopstvenih vojnihkapaciteta kako bi sami mogli da odgovore na moguće bezbednosne probleme.Pragmatizam sa obe strane Atlantika je prevagnuo u pogledu očuvanja struktureNATO-a, ali je organizacija bila prinuđena da ponovo redefiniše svoju misijuusvajanjem novog pojma „Koalicije voljnih“, a to je značilo da u novom XXI

424


veku (tačnije, posle bombardovanja SRJ), NATO nije prisutan kao jedinstvenavojno-politička organizacija u Avganistanu i Iraku, niti je sa preciznoodređenom ulogom prisutan u borbi protiv terorizma. Nesuglasice međudržavama članicama NATO-a su prisutne i danas oko nuklearnog potencijalaIrana i Severne Koreje, kao i oko pitanja Libana. Zato NATO danas egzistira usituaciji koja još nije definitivna, jer još nije pronašao svoju unutrašnjuravnotežu, ide ka prilično „labavoj“ formuli transatlanskih odnosa kroz„Koalicije voljnih” u kome države prema sopstvenim interesima prihvatajuvrstu i stepen vojnog angažovanja u određenoj misiji, što utiče na karaktermisije NATO-a u novom veku. Dakle, nema jednoglasnosti, nema učešća svihdržava članica, već određenih država angažovanih po određenom pitanju,saglasno rezolucijama Saveta bezbednosti UN. To nepostojanje jednoglasnostikod nove misije je bitna razlika od misije koju je NATO imao tokom periodahladnog rata i u prvoj deceniji posle hladnog rata.

Proces horizontalnog i vertikalnog proširenja (deepening&wideningproces) organizacije nastavlja se u novom veku. U tom kontekstu trebarazmatrati i pristupanje Severnoatlantskom savezu zemalja JugoistočneEvrope, uključujući i one sa prostora bivše SFRJ. Većina njih zalaže se zaulazak u NATO i aktivno učešće u njegovom programu “Partnerstvo za mir”,koji ne nudi model za rešavanje otvorenih političkih, etničkih i bezbednosnihproblema današnjeg Balkana, već pod svojim krovom nudi mogućnostprevladavanja navedenih problema, imajući na umu princip kojim se rukovodeevroatlantske zemlje, da demokratije ne ratuju.

U celom posthladnoratovskom periodu bezbednosni problemi vodili suorganizaciju u potragu za novom misijom. Misija Saveza je nekoliko putaredefinisana, a da još uvek nije dobila stabilan i trajan oblik. U vremehladnog rata nije bilo teško pet decenija održavati jednu misiju, čiji je ciljbio jasan - borba protiv SSSR. Danas su bezbednosni problemi disperzivnijii ne fokusiraju se samo na rivalitet dve sile i dva vojnopolitička bloka.Unipolarizam SAD prisutan od kraja hladnog rata i prekomernoangažovanje američke vojne, političke i ekonomske moći imalo je zaposledicu teroristički napad na SAD, ali i kretanje sveta ka multipolarizmu,oličen u pojavljivanju novih zemalja centara moći, poput, Indije, Brazila,posebno Kine i oživljavanja moći Rusije. Dakle, pažnja Severnoatlantskogsaveza je disperzivna i zahteva umnožavanje napora za očuvanje njegovogmesta u svetu i trajnije i preciznije određivanje njegove misije. Obeležavanje60 godina postojanja organizacije stavlja na dnevni red preispitivanje ulogei redefinisanje misije Saveza u skladu sa bezbednosnim potrebama novog

425


veka. Vrednost transatlantskog partnerstva je jaka i pojedine evropskezemlje i dalje vide NATO kao ključnu organizaciju za njihovu bezbednost,bez obzira što EU intenzivira napore za realizovanjem sopstvenogbezbednosnog i odbrambenog identiteta (ESDI). Ali, ne treba ignorisati nipitanje smisla opstanka organizacije ukoliko partnerstvo postanedisfunkcionalno i neefikasno.

NATO je vojna, ali sve više i politička organizacija koja daje ocene oispravnosti demokratsko-političkog kursa država izvan njenih granica.Međutim, teško da se može, trenutno, govoriti o raspuštanju ove organizacije,već više o preusmeravanju njene uloge na humanitarni, pregovarački idiplomatski kolosek, uz dodavanje ekonomske komponente kako bi se približiomnjenju, posebno u trenutku kada organizacija mrežom svojih programaobuhvata skoro ceo evropski kontinent. Na opstanak NATO-a i njegovu budućuulogu svakako će najviše uticati mišljenje Sjedinjenih Država o tome da li onežele da održe NATO, ma kakav stav o organizaciji imale najveće evropskedržave članice. Da li će NATO opstati u budućnosti, to je faktor trenutka,svakako to je evolucija koja predstoji.

ODABRANA LITERATURA

KNJIGE

1. Baylis John & Smith Steve, The Globalization of World Politics, Anintroduction to international relations, Second Edition, Oxford UniversityPress, 2001, part 6, Michael Cox, International History since 1989.

2. Fukuyama Francis, After the Neocons, America at the crossroad, ProfileBooks LTD, London, 2006, 2007.

3. Hadžić Miroslav, Hroničan manjak bezbednosti, slučaj Jugoslavije,Beograd, 2001.

4. Hadžić Miroslav, Reforma vojske – iskustva i izazovi, zbornik tekstova,CCVO, Beograd, 2003.

5. Katsirdakis George, “NATO i reforma odbrane”, u zborniku radova:Reforma vojske – iskustva i izazovi, CCVO, Beograd, 2003, str.31-32.

6. Kisindžer Henri, Da li je Americi potrebna spoljna politika, BMG,Beograd, 2003.

7. Nakarada Radmila – Račić Obrad, Raspad Jugoslavije, Izazov evropskojbezbednosti, IES, Beograd, 1998.

426


ČASOPISI

1. Briefing: Ready to react rapidly to crises worldwide, NFR NATO ResponseForces, Publication date: september, 2006. Internet: http://www.nato.int/docu/home.htm#Official

2. Deckers Wolfgang, “Germany and the Balkans: reflections on an uneasyrelationship“, Journal of Southern Europe and Balkans, Vol. 4. No. 2. Nov.2002.

3. Enhancing security and extending stability through NATO enlargement,Publication date: april, 2004, Internet: http://www.nato.int/docu/home.htm#Official

4. Issues, Quarterly published by the EU Institute for Security Studies, no 27,The European Foreign&Security Policy Institute, october, 2008., Paris,www.iss.europa.eu

5. “Puissance Chine? Outre-Terre” Revue francaise de geopolitique, No 15,Editions eres, Ramonville Saint-Agne, 2006., www.edition-eres.com

6. Smith Julianne, “La relation OTAN/Russie: moment de verite ou deja vu?“Politique etrangere, 4:2008, Revue trimesrtielle publiee par L’Institutfrancais des relations internationales, IFRI, Paris, 2008.

Dr. Jasminka SIMIĆ

CHALLENGES FACING NATO IN THE 21ST CENTURY

ABSTRACT

During the entire post Cold-War era numerous security challenges were pushingNATO in search of a new mission. Although redefined several times in the past,NATO’s mission is still not steady and in its final shape. NATO’s framework is notfinal yet for several reasons: lack of internal balance; NATO is moving towards rather“loose“ formula of Trans-Atlantic relations, through a “Coalition of the Willing“, inwhich countries accept the level and scope of military engagement in war missions(Afghanistan and Iraq) according to their own interests. This certainly has influencedthe character of NATO mission in the 21st Century. Therefore, NATO countries do notspeak with “one voice“ and they do not equally participate in military missions.Instead, specific countries are engaged in specific issues, in compliance with UNSecurity Council resolutions. NATO deepening and widening process is continuing inthe 21st Century.

Key words: NATO, SFRJ, Euro-Atlantic security, cold war, UN, EU, OSCE, USA,Serbia, Euro-Atlantic Integration, European Security and Defence Policy

NATO PRED IZAZOVIMA XXI VEKA · 4 Bivši američki državni sekretar Henri Kisindžer navodi...

Documents

Transcript of NATO PRED IZAZOVIMA XXI VEKA · 4 Bivši američki državni sekretar Henri Kisindžer navodi...