NACISTIČKA TAJNAAMERIKE

Edicija A D M I R A L

Knjiga 4

Naslov originala

John J. LoftusAMERICA’S NAZI SECRET

Copyright © 2013 ADMIRAL BOOKS, Beograd

DŽON LOFTUS

NACISTIČKATAJNA

AMERIKE

5

Najbolje političko oružje je oružje terora. Surovost izaziva poštovanje. Možda nas ljudi mrze. Ali mi i ne tražimo da nas vole; samo da nas se plaše.

– Hajnrih Himler

Nacisti bi vas ubili tek kad bi vas skinuli dogola, zato što su znali, psihološki, da se goli ljudi nikada ne opiru.

– Simon Vizental

Moramo biti svesni da vojna industrija može nezasluženo postati vrlo uticajna, bez obzira na to da li ona tom uti-caju teži ili ne. Potencijal za katastrofalno jačanje moći u pogrešnim rukama postoji i nikada neće nestati.

– Dvajt D. Ajzenhauer

Stvari se ne dešavaju same od sebe. Neko dovede do toga da se one dese.

– Džon F. Kenedi

Džon Loftus, 2010.

13

Napomena autorapovodom drugog izdanja

Nacistička tajna Amerike je nevidljiva knjiga. U ameri-čkom izdavaštvu je relativno lako učiniti da neka knji-ga bude nevidljiva. Jedan posramljeni kritičar objas-

nio je kako je za iščezavanje knjige u Americi dovoljan uticaj puke šačice kritičara u Njujork tajmsu ili Vašington postu. Ako ti kritičari nešto prenebregnu, nema tog ambicioznog književnog kritičara koji bi se usudio da prkosi predvodnicima čopora i piše o toj knjizi na svoju ruku.

Kako su se samo vremena promenila. Novine su nekada bile hrabre, a ja sam svojevremeno bio miljenik štampe.

Kada sam 1981. prvi put podneo jezgro ove knjige državnoj cenzuri, preostalo je dovoljno toga istinitog da je moj izdavač Alfred Knopf nominuje za Pulicerovu nagradu iz oblasti istorije 1982. godine. Prilog o knjizi u CBS-ovoj emisiji 60 minuta do-veo je do toga da Majk Volas te godine osvoji nagradu Emi za izuzetne domete u istraživačkom novinarstvu.

Zakratko, moje ime je bilo na naslovnim stranama gotovo svih novina u Americi. Moja knjiga, prvobitno nazvana Belorus-ka tajna, bila je na naslovnici časopisa Vašington post buk rivju. Imala je pet izdanja i smatrana je začetničkim radom u oblasti istorije Holokausta i korupcije unutar američke obaveštajne za-jednice.

Tako je bilo tada, ali sada su druga vremena.Sada su američke birokrate izgleda izdejstvovale da tajna

veza – Amerike i nacista – ne dobije niti jedan prikaz u nekim velikim novinama. Ranije je bilo dovoljno samo da cenzurišu ono što sam napisao kako bi me zadržali daleko od očiju javnosti. Usled mnogih ovlašćenja koja sam imao u vezi sa pristupom informacijama, posle penzionisanja podvrgnut sam tridesetogodišnjoj zabrani da objavljujem bilo šta što prethod-no nije prošlo državnu reviziju i redakturu. Kada je tih 30 go-

14

dina prošlo, iz CIA su mi javili da više ne moram da podnosim svoje knjige na cenzurisanje. Odlučio sam da brzo nešto dam u štampu, pre nego što se predomisle.

Ova knjiga, Nacistička tajna Amerike, podseća na sendvič. U sredini sendviča je prvobitni, 30 godina star tekst Beloruske tajne. S jedne strane je prilično obiman novi uvod, u kom objašnjavam šta su iz prethodne verzije odstranili cenzori američke vlade. Drugi dodatak je poduži epilog, u kom objašnjavam zbog čega su mnogobrojne informacije koje su za proteklih 30 godina cen-zurisane u svih mojih sedam knjiga i dan-danas suštinski važne. Podaci koje sam dodao ovom izdanju veoma su povezani sa današnjim novinskim naslovima.

U pitanju je sadržaj koji ima dovoljno potencijala da smesti birokrate iza rešetaka.

Godine 1982. Mark Ričard je bio zamenik pomoćnika javnog tužioca krivičnog odeljenja, u sedištu Ministarstva pravde SAD u Vašingtonu. Upravo on je upravljao cenzurom nad mojom knjigom i pretio da ću biti izbačen iz advokatske komore i zat-voren ako ikada ispričam istinu o njemu.

Mark Ričard je bio gnusni i zli čovečuljak, koji je prevario Kongres, CIA, preživele iz Holokausta i veterane iz II svetskog rata. Upravo je on, više od ma koga drugoga, štitio nacističke ratne zločince i ometao sprovođenje pravde za žrtve Trećeg raj-ha.

Moć i uticaj Marka Ričarda mogu se sagledati na osnovu go-vora koji je na njegovoj sahrani, u maju 2009, održao Erik Hol-der, vrhovni tužilac predsednika Obame. Žao mi je što Ričard nije poživeo još koju godinu, pa mi nije uspelo da ga optužim, umesto toga držali su mu govore na pogrebu. Ali makar je znao šta mu se sprema, pa se uspaničio i izneo svoje laži na hartiji. Kako piše u čitulji u Vašington postu, „nezadovoljan ceremoni-jom bar micve, održanom kad mu je bilo 12 godina“, on ju je ponovio u aprilu te godine. „’poneo se kao pravi šampion’, kazao je njegov rabin“.

Ričard je znao da umire od raka, a znao je i da će moja tri-desetogodišnja zabrana isteći 2011, pa ću moći slobodno da govorim bez redakture pre objavljivanja. Znao je da sam ja

15

tvrdoglavi matori Irac i da ću jednog dana ispričati svetu sve o njegovim groznim nedelima, popisanim u tajnim dosijeima koje sam pročitao. Kad god sam podnosio neku knjigu na cen-zuru, stvari su za njega bivale samo sve gore. Cenzura je samo dokazivala istinitost mojih optužbi. Pre ili kasnije, sve ono što je izbrisano vratiće se da ga proganja. Ričard je dogovorio da na nalozima za cenzuru piše CIA, ali zapravo je on bio taj koji je unutar agencije kontrolisao brisanje podataka.

Pre nego što je umro 2009, Mark Ričard je tražio pover-ljiv izveštaj od 600 strana u kojem je Ministarstvo pravde bra-nilo Ričardovu ulogu u neuspešnom „lovu“ na nacističke ratne zločince u Americi. Od 15.000 nacističkih ratnih zločinaca, ko-liko je po procenama živelo u Americi, manje od jedne stotine bilo je blago kažnjeno po nalogu Ministarstva pravde, a troškovi su bili zaprepašćujući – pola miliona dolara, i više, po slučaju. Kongres je obezbedio taj novac, ali ministarstvo nikada nije za-vršilo posao. Lov na naciste je bio verovatno najneuspešniji pro-gram u istoriji Ministarstva pravde.

Mark Ričard je preuredio dokument Ministarstva pravde tako da opravda sebe i prebaci krivicu na birokratu nižeg ranga, Alana Rajana, koga je Ričard optužio za krivokletstvo i laga-nje. Meni je posvetio celo poglavlje izveštaja, tvrdeći da sam ja istoričar-amater koji je „preuveličavao“ stvari u vezi s nacistima zaposlenim u američkoj obaveštajnoj agenciji. A onda je Ričard počinio fatalnu grešku. Otkrio je istinu, samo delimično, ali do-voljno da upropasti sopstveni ugled.

Trideset godina, Ričard i Rajan su lažno tvrdili da nema ni-kakvih dokaza o bilo kakvoj vezi između vlade SAD i doselja-vanja nacističkih ratnih zločinaca. Ali u svojoj preopširnoj sa-mrtničkoj ispovesti, Ričard je nevoljno priznao da je možda neke naciste malo potpomogao SAD, te da je možda „nekoliko“ laži izneseno pred saveznim sudovima.

Stari je advokatski trik priznati prekršaj kako bi se izbegla optužnica za krivično delo, ali Ričard je trebalo da se drži potpu-nog poricanja umesto ograničenog priznanja. Ričard i Rajan su 30 godina štampi prodavali rečenicu „mi nikada nismo pomaga-li nacistima“, pa su novinari vrlo brzo primetili promenu izjave.

16

Nacistička tajna Amerike je objavljena, a da vlada o tome nije obaveštena, u novembru 2010, na Dan veterana. (Mada, ne-koliko primeraka je unapred prosleđeno Njujork tajmsu, koji je možda blagovremeno upozorio Ministarstvo pravde.) Te ne-delje, neko je uzeo primerak poverljivog Ričardovog izveštaja i odao ga Tajmsu, koji je priču objavio tri dana kasnije. Sada, umesto da veliča Marka Ričarda, Tajms je izvestio uglavnom o tome da je Ministarstvo pravde priznalo kako je vlada SAD po-mogla nacistima da se dosele, a onda lagala o tome. Taj naslov odjeknuo je celom zemljom.

Tajms je čak objavio kompletan Ričardov izveštaj od 600 strana na svom sajtu, ali izgleda da smo samo ja i još šačica ljudi pročitali to do kraja. Pristrasnost je bila očigledna. Tamo postoji čitav segment o neimenovanom bivšem tužiocu Ministarstva pravde koji je pomagao australijskoj vladi da otkriva naciste u toj zemlji. Ričard je prigrabio zasluge za australijski uspeh, ali nikada nije pomenuo da sam zapravo ja obavio taj hvale vredan posao. To bi bilo u suprotnosti sa njegovim prethodnim denun-ciranjem mene kao amatera sklonog preterivanju. Postoji stara izreka da oni koji lažu u vezi sа istorijom, zaslužuju da ih ona zaboravi.

Slatko sam se smejao na pomisao da se Ričard toliko prepao onoga što sam mogao o njemu da kažem, da je protraćio hiljade radnih sati zaposlenih u Ministarstvu pravde. Oni su pripremili njegovu posthumnu odbranu, a štampa bi se usredsredila up-ravo na ono na šta sam ja pre više decenija upozoravao Kon-gres: nacisti se nisu krišom ušunjali u Ameriku; njih su ovamo prokrijumčarile naše špijunske agencije. Bilo je lepo biti u pra-vu, iako moje ime nije ni pomenuto u člancima.

Niko iz Ministarstva pravde niti Njujork tajmsa nikad mi se nije javio kako bi sa mnom razgovarao o Ričardovom izveštaju. Toliko o poštenju, tačnosti i objektivnosti, ali, prisetiće se či-taoci moje nedeljne kolumne u časopisu Ami, ja već odavno znam da je Tajms bio u rodoskrvnim vezama kako s Ministarst-vom pravde tako i s obaveštajnom zajednicom.

Čitao sam poverljive dosijee i o samom Njujork tajmsu, uk-ljučujući i to kako je poručnik Abvera Paul Hofman, ađutant visokog nacističkog ratnog zločinca u Italiji, kasnije, na zahtev

17

američkih obaveštajaca, postao šef biroa Tajmsa u Rimu. Kako sam poslednji put čuo, poručnik Hofman se penzionisao u Švajcarskoj, ali i dalje napiše ponešto za rubriku Tajmsa o pu-tovanjima.

Mnogi „novinari“ Tajmsa su godinama bili zapravo prikrive-ni tajni operativci koji su se bavili atentatima i pučevima u Južnoj Americi. Danas Tajms ne angažuje naciste niti špijune, ali i dalje žmuri. U zamenu za ekskluzivne vesti, Tajms pere prljav veš oba-veštajne zajednice. Svi oni znaju kako da operu priču.

Skandal se najbolje zataška tako što se minimizuje, tako da ostatak štampe ne obraća veliku pažnju na njega: „Nije to bog-zna šta. Tajms je to već odradio. Nema tamo ničeg velikog.“

Na primer, tokom osamdesetih godina dvadesetog veka, Taj-ms je objavio nekoliko skeptičnih članaka o tome da je Njujor-čanin po imenu Mikola Lebed „navodni“ nacista. I pored mojih podsticaja, Tajms nije hteo dublje da kopa. Šteta, jer su mogli da iskopaju mnogo toga. Lebed je bio šef ukrajinske organizacije slične Gestapu čiji su kriminalci ubili majku Simona Vizentala kao i desetine hiljada Poljaka, Jevreja i drugih građana Ukrajine.

Imam dobrog kandidata za čoveka koji je došapnuo Tajm-su da se mane priče o Lebedu. Tokom osamdesetih, jedan od potčinjenih Marka Ričarda, Dik Saliven, ubedio je Kongres i CIA da je Lebed bio vođa antinacističkog pokreta otpora u Ukrajini. Da bi se sagledale razmere te laži trebalo bi da objas-nim kako sam svojevremeno naterao sirotog gospodina Salivena da pročita čitav obaveštajni trotomni dosije o Lebedu, u kom su detaljno dokumentovani razni Lebedovi zločini i zverstva.

Takođe sam izvestio Salivena i njegovog pajtaša Alana Ra-jana o neprijatnim vezama Ministarstva pravde sa Lebedovim slučajem. Pored pronalaženja Lebedove obaveštajne vize, koju je lično potpisao ministar pravde (Trumanu iza leđa), pronašao sam pismo iz pedesetih kojim je od Ajzenhauerovog Mini-starstva pravde traženo da dozvoli useljenje celog Lebedovog nacističkog tima, kako bi mogli da budu korišćeni kao atenta-tori iza „gvozdene zavese“. Pitao sam Rajana i Salivena smem li da otvorim zapečaćene dosijee „Osvita“ iz Ministarstva pravde, kako bih tragao za ukrajinskim nacistima primljenim za vreme pedesetih.

18

Ta dozvola mi je uskraćena.Do danas, koliko mogu da vidim, niko u Ministarstvu pravde

nikada nije otvorio dosijee o Zakonu o izuzeću („Osvit“) kako bi potražio vize izdate nacistima koje je američka obaveštajna služba za vreme Ajzenhauerove vlade na osnovu tog propisa za-poslila. Njujork tajms i dalje hvali odeljenje Ministarstva pravde za lov na naciste, i čak je angažovao Salivenovog pajtaša Rajana kao književnog kritičara.

Sada vam možda postaje jasnije zbog čega su moje knjige nevidljive i zašto smatram da su i Tajms i Ministarstvo pravde obični cirkuzanti.

Gotovo dve decenije pošto sam pokušao da nateram Mini-starstvo pravde da dela protiv Mikole Lebeda i njegove mreže nacista, profesor Džefri Berds sa Severoistočnog univerziteta potvrdio je razmere Lebedovih zverstava tako što je razgovarao sa svedocima i pročitao dokumenta iz nedavno otvorenog ukra-jinskog Arhiva. Profesor nije nimalo sumnjao u to da je Lebed bio veliki ratni zločinac, možda i nacistički ubica najvišeg čina od svih koji su ikada stigli u Ameriku.

Godine 2006. on se sreo s Ilajem Rozenbaumom, posled-njim šefom odeljenja za lov na naciste u Ministarstvu pravde, koji je i dalje insistirao na tome da Lebed uopšte nije takav tip, i da sam ja preuveličavao čitavu Lebedovu saradnju s nacistima. Ja sam tada rekao profesoru Berdsu za dokument koji mi je neki birokrata poslao u vreme kada je kao pripravnik radio za mene. Rozenbaum je pregledao novinske članke gde su se pominjali nacisti za kojima je tragao SSSR i sačinio spisak od dvadesetak najzloglasnijih. Lebedovo ime je bilo u Rozenbaumovom kata-logu najvećih ratnih zločinaca.

Možda je gospodin Rozenbaum zaboravio. Tajms je izgleda takođe zaboravio mnogo toga i očigledno da se nikada nije zapi-tao kako je neko poput Lebeda mogao da ostane u Americi a da ga pritom Ministarstvo pravde nikada ne proveri.

Za razliku od izuzetno nezainteresovanog Tajmsa, CIA je taj slučaj ispratila i zatražila od mene da napišem detaljan istorijat Lebedovih nacističkih aktivnosti, informacije koje je neko iz-gleda izbacio iz poverljivih dosijea, a ja osnovano sumnjam na

19

jednu osobu. Najmanje jedan zaposleni u CIA imao je motiv, sredstva i priliku da uništi koliko god je želeo nacističkih dosi-jea.

U ovoj knjizi je i primerak poverljivog dokumenta o Lebe-du koji sam ranije uputio u CIA, kao i neki sasvim nedavno deklasifikovani memorandumi CIA u kojima je identifikovan njihov čovek odgovoran za bavljenje svim pitanjima u vezi sa Lebedom. A CIA je verovala ekspertizi Dika Salivena o Lebedu, pošto je Saliven ranije radio u Ministarstvu pravde u jedinici za lov na naciste. Uprkos činjenici da je Saliven već video u Mini-starstvu pravde sve dosijee u kojima se Lebed pominje kao rat-ni zločinac, on je svejedno ubedio CIA da je Lebed bio vođa antinacističkog pokreta otpora koga je tražio Gestapo. Postojala je čak i lažna poternica za njim. Mark Ričard je sigurno bio veo-ma ponosan na Salivena.

Pretpostavljam da je praktično sve što je Tajms ikada objavio o tome kako je Ministarstvo pravde uspešno progonilo naciste u Americi u stvari lažno, da je sve to prevara. Možda ćete pomis-liti da je prevara previše jaka reč. Možda su urednici samo bili odsutni mislima kad je posredi nešto što se dogodilo toliko davno. Ali ako je to tačno, kako Tajms može to da poredi sa sop-stvenim izveštavanjem u novembru 2010?

Pre zvaničnog objavljivanja knjige na Dan veterana, moj izdavač je poslao Njujork tajmsu prve primerke Nacističke tajne Amerike kao i saopštenja za štampu. Knjiga sasvim jasno iznosi tvrdnju da je sâmo Ministarstvo pravde sponzorisalo useljava-nje ratnih zločinaca, među kojima i Mikole Lebeda i cele nje-gove nacističke mreže. Čak i ako je Tajms ignorisao sva ta saopštenja za štampu i zaturio sve primerke dobijene na Dan veterana, neko je ipak trebalo da me pozove ubrzo pošto je po-verljivi izveštaj Marka Ričarda od 600 strana dospeo na njihove stolove, i to sasvim slučajno, samo tri dana po objavljivanju moje knjige. Da, to je bilo baš to – puka slučajnost.

Postupajući po standardima profesije i proveravajući indekse ranijih članaka Tajmsa o nacistima, Lebedu ili zataškavanjima Ministarstva pravde, bilo koji novinar bi mogao da primeti da se ja pominjem kao onaj pravnik u Ministarstvu pravde koji je shvatio celu stvar i pročitao sve poverljive dosijee o nacistima,

20

među kojima i one o Lebedu, u CIA. Možemo čak da zaboravi-mo i na indekse u arhivama, moje ime se pominjalo i u samom Ričardovom izveštaju. Više je nego čudno što me niko nije bar pozvao telefonom.

Ima i drugih neobičnosti. Neko je uništio glavninu čitave zbirke dosijea CIA o Muslimanskoj braći. U dosijeu postoji samo nekoliko isečaka iz novina. Njujork tajms i dalje objavljuje reklamne članke o divnoj Muslimanskoj braći kao staromod-noj antikolonijalnoj političkoj grupi koja bi mogla da odigra modernu ulogu u budućoj egipatskoj vladi. Istina je, kako ova knjiga otkriva, da su Muslimanska braća prvobitno bila arap-ski nacistički pokret i radila su za britanske obaveštajce kako bi srušila tek rođenu izraelsku državu. Tokom osamdesetih godina dvadesetog veka njih su angažovali američki obaveštajci kako bi regrutovali mudžahedine u Avganistanu, a sada je to pokro-viteljska organizacija za svaku sunitsku terorističku grupu na Bliskom istoku. Prilično značajno izostavljanje u Tajmsovom pisanju o Muslimanskoj braći, zar ne?

Moj omiljeni citat potiče od Džordža Orvela, pisca 1984: „Prećutkivanje je najmoćnija forma laži, a dužnost istoričara je da se postara da te laži ne dospeju u udžbenike istorije.“

Ne postoji glad niti slučajevi smrti od gladi, niti će ih biti.– Njujork tajms, 15. novembar 1931, 1. strana

Neprijatelji i strani kritičari mogu da pričaju šta god hoće. Slabići i malodušni mogu kod kuće da stenju pod teretom, ali mladost i snaga ruskog naroda smatraju program Kremlja vrednim podrške i potpuno su uz njega, koliko god to bilo teško.

– Njujork tajms, 9. decembar 1932, 6. strana

Ne postoji stvarna izgladnelost niti slučajevi smrti od gladi, ali široko je rasprostranjen mortalitet od bolesti izazvanih neuhranjenošću.

– Njujork tajms, 31. mart 1933, 13. strana

21

Ne možete pripremiti kajganu a da ne polupate jaja.– Njujork tajms, 14. maj 1933, 18. strana

Svaki izveštaj o gladi u Rusiji danas jeste preterivanje ili zlobna propaganda.

– Njujork tajms, 23. avgust 1933.

[Izveštaji Voltera Durantija, dopisnika Njujork tajmsa iz Moskve, koji je osvojio Pulicerovu nagradu za laž: on je zataškavao činjenice o gladi u Ukrajini kako bi prikrio Staljinove zločine.]

Njujork tajms ima dugačak istorijat obmane prećutkivanjem. Za vreme II svetskog rata Tajms je prećutkivao brojne izveštaje o nacističkim zverstvima protiv Jevreja i pokopao na svoje zadnjestranice sva pominjanja onoga što danas nazivamo Holokaus-tom. Tajms je potom to priznao kao veliki novinski neuspeh. Za vreme posleratnih borbi koje su dovele do stvaranja države Iz-rael, Tajmsovo izveštavanje se u najboljem slučaju može opisati kao neutralno ili naklonjeno Arapima, možda zato što je vlasnik novina izjavio da će se, postane li Izrael ikada država, on „ispisati iz jevrejske rase“.

Taj vlasnik se često dopisivao sa svojim prijateljem iz obave-štajne službe Stejt departmenta – Robertom P. Džojsom. Nu-dio je da novine budu paravan za tajne operacije. Tajms nikada nije izvestio o tome da su njegova strana dopisništva umešana u atentat na predsednika Aljendea u Čileu, zbacivanje Mosadeko-vog demokratskog režima u Iranu ili zapošljavanje nekadašnjih nacističkih obaveštajnih oficira u vreme hladnog rata.

Za razliku od svih ostalih velikih američkih novina, Tajms nije na prvoj strani doneo prikaz segmenta iz emisije 60 minuta u kojoj su 1982. opisana otkrovenja iz Beloruske tajne. Dobitnik Pulicerove nagrade Simor Herš, bivši novinar tog lista, pozvao me je kako bi mi čestitao što sam uopšte primorao Tajms da piše o tome: „Zar ne razumeš? Ti si ih naterao na to.“

22

Mark Ričard je preminuo, ali Alan Rajan, najbolji pajtaš Dika Salivena iz Ministarstva pravde, i dalje povremeno piše prikaze knjiga za Njujork tajms. Naravno, to bi mogla da bude samo još jedna od tih čudnih slučajnosti. S druge strane, moglo bi da ob-jasni to kako neke knjige postaju nevidljive za javnost. Knjige o Holokaustu retko ostaju nevidljive u jevrejskoj zajednici, ali opet, čini se da mnogi jevrejski Amerikanci ne žele da znaju is-toriju.

Jedna veoma ljubazna novinarka iz malog jevrejskog lista u Kaliforniji kazala mi je zbog čega je imala toliko problema tokom čitanja ove knjige: „Pročitala sam korice i potom punih nedelju dana zurila u vašu knjigu. Plašila sam se da je čitam zbog mogućnosti da ona bude istinita, što bi promenilo moj svet. Bilo je to kao u onom filmu Matriks, kad vam ponude pilulu od koje ćete se probuditi. Jesam li uopšte želela da se probudim?“

Na kraju se probudila i napisala dobar prikaz knjige. Ali mis-lim da većina ljudi radije ne bi da zna istinu.

Ipak, to me neće sprečiti da pišem. Nameravam da opišem što više važnih prećutkivanja – ono što je izostavljeno iz zvaničnih istorija ali o čemu je štampa izveštavala.

Džon Loftus, 7. mart 2011.

DŽON LOFTUS

NACISTIČKA TAJNA

AMERIKE

PRVO IZDANJE, 2013.

ISBN: 978-86-88617-52-9

Izdavač:ADMIRAL BOOKS

Beograd, Nikole Spasića 3www.admiral-books.rs

Za izdavača:Zoran Rapajić

Urednik edicije:Zoran Rapajić

Prevodilac:Goran Skrobonja

Lektura i korektura:Gordana Jakovljević

Štampa:ADMIRAL BOOKS

Tiraž:500 primeraka