Most na Žepi

U umetničkom delu Ive Andrića koje se sastoji od više književnih

radova proze i poezije, pripovetke zauzimaju značajno mesto. Snagom

svoje pesničke inspiracije i širokom pripovedačkom vizijom Ivo Andrić

se u svojim pripovetkama često zaustavlja na motivima Bosne, zemlje u

kojoj je proživeo detinjstvo. Njega inspirišu predanja i bolne sudbine

ljudi iz stare Bosne, privlače ga sudbine stranaca i neimara.

Jedna od najlepših pripovedaka Ive Andrića je Most na Žepi. Njena lepota počinje

da nas osvaja od prvih aluzija na život nesrećnog i melanholičnog vezira Jusufa do

poslednjih stranica koje govore o mostu nad čudnom i opasnom rečicom Žepom.

Pripovetka prati nastanak mosta, zadužbine vezira Jusufa. Ona ima svoj sopstveni

časovnik i zapostavlja istorijsko računanje vremena. U njoj su dati životni isečci iz

života glavnih likova čija se sudbina tesno prepliće sa gradnjom mosta na Žepi.

Likovi se vide i preklapaju kroz prizmu izgradnje mosta.

U liku vezira Jusufa se odslikava nesklad između čoveka i života, refren prizemne

svakodnevnice. On je veliki tragični stradalnik sa vizijom prošlosti koju nikako ne

može da zaboravi. Sećanje na Bosnu i detinjstvo u njoj je bolno uklesano u

njegovu sudbinu. Ono ga prati i obeležava njegov život strahom, tugom i

usamljenošću. On se suočava sa ponorom zlih, različitih sila i željom da pomogne

uvođenju reda i svom zavičaju.

Ivo Andrić otvara prozor i u život lika, Italijana neimara koji je lišen nesigurnosti i

straha. On se uspešno nosi sa zahtevima života i ispunjava svoju ljudsku sudbinu.

Oplođujući zemlju mostovima on ne doživljava život kao uzaludan. Selim Ciganin

rečima običnog čoveka slika neimarev zanos. Za njega je to ponašanje čudno i

zagonetno. Neimar ne oseća ni studen, ni glad, ni prizemne zahteve ljudske prirode

dok stvara. Njegov zanos je beskrajan. Njega je pokosila bolest kada je izgrađen

most, ali iza njega je ostalo njegovo delo da večno živi. I zato njegov život nije bio

uzaludan.

Likovi vezira i neimara nestaju, a most, središnji lik boji celu pripovetku. Most je

humana uspomena i nostalgija Jusufa. Most je delo ljudi u surovom, oporom i

mračnom predelu. On je suprotnost rušilačkim silama koje čoveka ispunjavaju

nesigurnošću i strahom. On je veliki kameni simbol čovekove žudnje da sve

razdvojeno spoji i da sve rastavljeno sastavi. Svojom lepotom on nikako nije

mogao da se priljubi uz divlji predeo, kao što i lik Jusufa nije mogao da se sredi i

izmiri sa vremenom.

Pripovetka Most na Žepi Ive Andrića sadrži univerzalne vrednosti i istine. Ona

ističe kao univerzalno i večno stalni čovekov napor da savlada snagu rušilačkih sila

i nereda, da dovede u red i smisleno organizuje svet oko sebe i u sebi. Kroz nju se

provlači večna istina da umetnost pobeđuje i samu smrt.