Da li ivotinje imaju svest da bi bile moralne?

Pitanje evolucije svesti je jedno od najfascinantnijih pitanja nauke na koje savremena neuronauka vec moe da prui konkretan odgovor (o kojem smo mnogo detaljnije pisali u ovom tekstu). Prica je malo podua da bi stala u par pasusa. Ukratko, medju naucnicima vec neko vreme postoji slaganje da koreni nastanka svesti vie nisu talamus i korteks kojima je vecina istraivaca ranije posvecivala najvie panje (pa se smatralo da svest imaju samo par vrsta sisara i grupa covekolikih majmuna u koju spada i Homo sapiens). Najsnaniji i najosnovniji neuronski mehanizmi za izvravanje i odravanje svesnog stanja nalaze se ipak mnogo dublje. Nalaze se unutar modanog stabla (brainstem) tj. u njegovim unutranjim stukturama. Ove strukture poseduje veoma veliki broj ivotinjskih vrsta .

Ono to treba razlikovati ovde jesu i oblici svesti koji se krecu od primitivne (dvodimenzionalne) do reflektivne (3D) svesti. Stim to reflektivnu svest ne treba posmatrati kao zasebnu i izdvojenu od ostalih oblika svesti vec samo kao produetak (ekstenziju) iste one svesti koja vidi, cuje, oseca ili na drugi nacin doivljava iskustvo u interakciji sa spoljanjim svetom. Reflektivna svest koju posedujemo mi ljudi i jo nekoliko naprednih vrsta sisara je dakle samo jedan od brojnih sadraja svesti koji zavisi od kognitivnih kapaciteta ivotinje i to je veoma vano, nikada nije trajna vec samo privremena (Morin, 2006.), stalno deleci vreme sa momentalnim, nereflektivnim iskustvima.

Takodje, ukoliko niste znali, 2012. godine medjunarodna grupa sastavljena od kognitivnih naucnika, neuropsihologa, neuroanatoma i biologa je zvanicno potpisala deklaraciju da ivotinje imaju svest. Lista ukljucuje sve sisare, ptice, pa cak i oktopode. Vest da ove ivotinje imaju svest nije nikakvo ultra otkrice, ali je vano to to oko ove teme zvanicno postoji saglasnost u naucnim krugovima.

Da li ivotinje mogu imati averziju prema nepravdi?

Koga interesuje, predlaemo da procita ovaj raniji tekst kao uvod u jednu iru oblast koju gornje pitanje povlaci za sobom. Ukratko, jedan od zakljucaka koji zoolog i psiholog Sar? Brosnan iznosi o ivotinjskoj averziji prema nepravdi jeste da je u pitanju oblik ponaanja koji moe biti kljucan za evoluciju kooperativnosti medju jedinkama iste vrste jer osetljivost prema naporima drugih i proracunatost sopstvenih trokova/dobiti jeste kljucna prilikom interakcije.

Jedinke sa razvijenim osecajem za pravicnost povecavaju svoje anse za preivljavanje ma koliko to povecanje malo bilo (tzv. fitness benefit). Takodje, cinjenica da se averzija srece kod bioloki udaljenih vrsta (psi, ljudi, delfini, itd) ukazuje na to kako je sasvim moguce da se ovo ponaanje moe sresti i kod drugih ivotinja a ne samo na primatima. Problem je jedino u tome to ovakvih istraivanja i nema ba puno, pa mnogi slucajevi jo nisu poznati biolozima i psiholozima.

O istoj fitness-benefit teoriji govore i radovi drugih istraivaca, medju kojima je i ovo kojeg su sproveli Jefreey Stevens i Ian C. Gilby (pogledati pdf studije), a koje se bavi deljenjem hrane medju jedinkama iste vrste koje nisu u bliskom srodstvu. Oni su jasno pokazali koje neposredne koristi mogu imati ivotinje od povecanja efikasnosti u takvim vrstama interkacije, izbegavanje predatora, bre ostvarivanje parenja, itd. Takodje ukazuju i na to kako se reciprocitet i razmena postepeno oteavaju u odnosu na to kako se broj jedinki u grupi povecava.

Neke kritike i sugestije ? knjizi

Ono to i dalje ostaje nejasno jeste da iako autori knjige pokuavaju da objasne kontinuitet izmedju ivotinjskog i covecijeg morala i dalje se ukazuje na slicnosti time to se uglavnom antropomorfiziraju primeri ivotinjske nenosti i empatije, ali ne i surovost, agresija, dominacija, itd. Ispada onda kao da postoje "dvostruki arini". Kada su ivotinje nene, paljive i osecajne jedne prema drugima tada ljudi mnogo lake priznaju paralele i bre uocavaju moralne slicnosti, ali onda kada su u pitanju neka "nemoralna ponaanja" (tipa ubijanja mladunaca, kanibalizam, seksualna agresivnost, itd) - a kojima su neke vrste ivotinja sklone - veto se drimo po strani i protivimo takvom povlacenju paralela sa njima.

Iz ovog razloga mnogim autorima ovakvih knjiga je verovatno sigurnije ostati na "mirnom polju", svesni realnosti da mogu uzorokovati opasne kontraverze i osude drugih naucnika ukoliko budu povlacili paralele sa agresivnim vrstama ponaanja. Kao posledica toga, citaoc stalno ostane "uskracen" za jednu opsenu analizu koja prikazuje i onu drugu stranu medalje.

Dalje. U nekim delovima knjige autori spominju ideju da bi nakon saznanja o tome da postoji i ivotinjski moral, verovatno trebali biti vegetarijanci ili bar teiti ka tome. I ovo bi mogao biti jo jedan primer "dvostrukog arina". Ako ostavimo po strani sada rasprave i mnoge argumente za i protiv vegetarijanstva, ono to obara ovaj zakljucak autora je jedno banalno pitanje: Ako jedan vuk, lav ili drugi predator moe sebi da priuti "moralan ivot" iako svakodnevno svirepo ubija druge ivotnje oko sebe, zato onda i jedan covek ne bi mogao isto tako sebi priutiti bar neku dozu ubijanja drugih ivtonja a da se pri tome ne oseca nemoralnim? Da li je ubijanje nemoralno samo kad su u pitanju pripadnici sopstvene vrste? Gde je tu onda granica do koje vai moral i ta je odredjuje?