Суђење без доказа и сведока Dr Mile Bjelajac | 11. септембар 2015.

Подстицан од своје околине, суревњиви и сумњичави регент Александар покушао је већ у рану јесен 1916. године да ликвидира своје, како их је он видео, опасне противнике

ДВАДЕСЕТИ век није оскудевао у политичким процесима, а 21. век већ на свом почетку жели да му се прикључи. Процеси са политичком позадином или намером, једноставно су слика свог времена. Пре сведоче о његовим организаторима и носиоцима него што су поуздана слика догађања или делатности актера којима се суди. Једном речју, судови нису ти који који пишу историју, то је задатак историјске науке када су у много већој мери познате шире околности неког догађања и неопходни извори.

Није ретко да се у историјски промењеним, политичким околностима поведу нови судски процеси за преиспитивање ранијих судских одлука. Мада и сами ти процеси нису имуни од политичке позадине, бар у ширем контексту, током њиховог трајања често на светло некада изађу озбиљни процесни пропусти, кршење сваког права или злоупотреба сведока. Ти сведоци су некада неким разлогом уцењени од самих организатора процеса, а потом инструирани у ком правцу треба да сведоче. Држање оптужених такође није академска расправа и научни интервју. То је разумљива борба за ослобађање од оптужби по сваку цену, а неретко и за сам живот. И оптужени прећуткују или казују оно зашта држе да им иде у прилог.

ПРАВНА држава некада води процесе за тешка кривична дела са политичком позадином као што су велеиздаја, издаја државних тајни или субверзија. Међутим, некада у датим условима није у могућности да прибави све потребне доказе или их, према слову закона, нема довољно те осумњечени бива пуштен на слободу. Да ли је стварно било кривице? Историја тек накнадним

сазнањима одговара и понекад казује да је тужилаштво било на правом трагу и да је кривично дело и те како постојало. У познатом процесу пред војним судом у Загребу 1920. суђено је групи војних лица и цивила на челу са Алфредом Дијаманштајном за илегално припремање побуне и бољшевичку пропаганду у војсци. Према исказу самог Дијаманштајна, за ову активност оптужени су били подстакнути и новцем помогнути од тадашње мађарске бољшевичке владе. Мирослав Крлежа, који је током процеса извештавао за левичарску "Нову истину" и нападао државу за прогон, после Другог светског рата признаје да је држава била потпуно у праву. И сами некада осумњичени, Никола Пуповац и Јосип Сорић, потврдили су да је све што им је стављано на терет била истина. Проблем државе је био што је имала само једног сведока - Дијаманштајна. Слично је било у случају истраге против Ивана Ференчака за побуну у коњичком пуку и другим местима Хрватске 1919. Но, читаоци су могли ово читати тек шездесетих, односно 1976. године.

КАПИТАЛНО ДЕЛО Књига, Милана Ж. Живановића "Пуковник Апис", коју је издао "Прометеј" из Новог Сада, мада обимна, чита се са непрекинутом знатижељом као најпровокативнији предложак за филмски сценарио. Као на великом платну, пратимо без предаха бескрајна надахнућа мрачне стране људских мотива и карактера. Одавно заборављено изузев од малог броја историчара, ово капитално дело упркос неким контроверзама или предубеђењима самог аутора, сада ће поново бити доступно широј публици и сигурно је да ће обогатити дискусије о Србији поводом 100. годишњице од избијања Првог светског рата.

СУДСКИ процес пуковнику Драгутину Димитријевићу Апису и друговима у првој половини 1917. године, познат и као Солунски процес, пример је који показује обе фазе деловања правосудног система са политичком позадином. Када је одржан и када су припадници организације "Уједињење или смрт" (Црна рука) били строго осуђени, од којих деветоро на смртну казну (три су извршене), а више њих, међу којима генерал Дамјан Поповић, на дугогодишње робије, отворило се питање његове законске ваљаности. Како је већина крајем рата помилована од даљег издржавања казни, они започињу борбу за ревизију тог процеса. Тој борби су се придружили и неки оптужени којима је суђено у одсуству јер су у своје време били у Русији са добровољцима. У томе су неки истрајавали дуже, а други краће. На њиховој страни су повремено били политичари, јавни радници. За ревизију се посебно залагао часопис "Нова Европа" и његов уредник Милан Ћурчин. До ревизије је дошло тек 1953. године у новим политичким околностима. Сестрић пуковника Аписа Милан Ж. Живановић годинама је прикупљао важан материјал за обнову процеса. Многи савременици су му предавали материјале које су сами прикупљали још од 1917. године. Расправа, много шира од једног процеса рехабилитације, била је преточена у академску докторску тезу о једном важно политичко-правном сегменту српске историје. Теза је 1955. године штампана као књига, на 755 страна и ситним слогом. Од тада постала је незаобилазно штиво свих научника који су истраживали и писали о темама које су покренуте. После шездесет година од првог издања и сто година после избијања Првог светског рата сведочимо да је постала део светске историјске баштине, али и контроверзи које су и данас на делу.

КЊИГА Милана Ж. Живановића "Пуковник Апис" Солунски процес хиљаду деветсто седамнаесте (Београд, 1955) отворила је у своје време многа питања и нудила одговоре у складу са ауторовим знањима и разумевањем. Аутор је веома темељно изложио предисторију процеса који је заиста имао своје изворе у сукобима фракција некадашњих другова завереника, наследника престола око кога се један број њих окупио (Бела рука) и сукоба најчешће владајућих радикала и једног броја чланова организације на челу са пуковником Аписом. Док су трајале борбене операције сви су били посвећени основном задатку, али када су се нашли на Крфу у избеглиштву, депримирани, у условима када се преким путем тражио "кривац" за слом започело је српско политичко странчарење, падале су и неодговорне речи и оптужбе. Шпијуни су се доказивали бележењем свега и свачега. Па ипак, замах реорганизације која је убрзо

наступила, неуморни рад на припреми офанзиве и вишемесечне борбе заокупиле су већину на Солунском фронту. Привремени застој операција поново је дао могућност једној групи да се посвети припреми елиминације старих противника.

ПОДСТИЦАН од своје околине, суревњиви и сумњичави регент Александар покушао је већ у рану јесен 1916. године да ликвидира своје, како их је он видео, опасне противнике. Регент је много био подложан доставама. Био је опседнут мишљу да му Апис ради о глави и да га се мора решити. Али, како? За редовни судски поступак недостајали су докази. Тада се дошло на идеју да се донесе закон о преким војним судовима за официре, односно да се постојећи о преком суду који је био надлежан само за војнике, прошири. Влада на Крфу се одлучно успротивила том преседану. За предлог су једино гласали министар војни и министар унутрашњих дела (Љубомир Јовановић). Дакле и сам премијер Пашић је био против. Коалициони партнери Самосталци претили су оставкама (Давидовић, Драшковић). Престолонаследнику је било криво и гласине о атентату на њега су утихнуле.

Намештање и промена оптужнице Dr Mile Bjelajac | 12. септембар 2015.

Аписа и другови прво оптужују за припрему преврата, али организатори суђења у току започетог процеса мењају "тему злочина" и враћају се на идеју на атентат на престолонаследника

КАДА је Апис коначно ухапшен и приведен 27. децембра 1916. био је оптужен да је тобоже планирао побуну и прелаз са делом војске на страну непријатеља. Све је то изјавама двојице својих службеника "поткрепио" министар Јовановић. Дакле, затворен је као - издајник. Но како су приликом његовог хапшења нађени спискови чланова и статут организације "Уједињење или смрт" из 1911, интерпретацијом његовог садржаја, може се рећи ван контекста и потпуно изврнутом, нова инкриминација је гласила - побуна са циљем рушења уставног поретка. За циљеве организације знало се и 1911, знало се да је она била окренута активностима према вани, а не рушењу поретка у земљи. Оптужба је поступила као да је организација "злих намера" основана, тек тамо у емиграцији, на фронту. Дакле, Апис и другови се оптужују за припрему преврата. Ово је свакако могло повезати све чланове организације са Аписом, али би тужба тешко одговорила на приговор одбране да је организација била позната и подржана и од самог престолонаследника. Организатори у току већ започетог процеса поново мењају "тему злочина" и враћају се идеји атентата на престолонаследника.

БИЛО је гротескних момената приликом утврђивања дана атентата како би сви "актери" били на месту "злочина". Овде је књига Милана Живановића заиста прави извор података који демаскирају организицију намештања доказа. Узмимо само за пример да је у једном тренутку истраге над већ припремљеним сведоком све било скоро пропало на простом питању да ли је престолонаследников аутомобил ишао ка Острову или од Острова. Припремљени сведок није умео да одговори на ово најпростије али важно питање због утврђивања времена.

Уз помоћ јединог и припремљеног сведока Темељка Вељановића, који се налазио у затвору и одговарао за убиство, оптужује се као атентатор Раде Малобабић, тада баракер у штабу Треће армије код пуковника Димитријевића. Аписа је онда лако било повезати са Малобабићем, његовим обавештајцем за територију Аустроугарске. Полиција Протићева хапсила је Малобабића уочи рата под сумњом да је двоструки шпијун. Апис га је једва пронашао током слома 1915. и заштитио. Покушао је да га заштити још једном на Солунском процесу, тврдећи у свом тајном рапорту суду да је Раде Малобабић био по његовом налогу организатор Сарајевског атентата, а његови извршиоци сарадници које је он држао на малом хонорару. То је по Апису била одбрана и другог оптуженог Мухамеда Мехмедбашића. Како да српски суд изврши пресуду аустријског суда у Сарајеву сугерисао је Апис у рапорту.

АПИСУ је током ускршњег прекида процеса сугерисано да размисли да ли да се тај рапорт расправља на суду. Апис из патриотских разлога одустаје да не би правио проблеме влади, али тиме губи симпатије у патриотској јавности како се ценило јер је тај атентат тада виђен и као дело отпора и борбе за ослобођење. Како је Апис одустао да се то на суду расправља, тиме је заувек била изгубљена могућност да се већ тада утврди аутентичност тврдње кроз унакрсна испитивања. Историчари ће касније анализом његових тврдњи и контекста утврдити да његове изјаве не могу да стоје. Његова тврдња, на пример да је Малобабић организатор и извршилац атентата, а да су младићи добијали од њега мали хонорар, "јер су главни учесници били у мојој служби", потпуно је упитна. Није тачна тврдња да је Малобабић био тај који је пренео за атентат бомбе, револвере и муницију. Апис је за потребе службе и Малобабића набавио четири револвера "Наган", о чему је нађена потврда о куповини и о којој се он изјашњавао у претходној истрази. О четири револвера је говорио и у рапорту министру и влади пре атентата у Сарајеву. О бомбама није било ни речи.

АТЕНТАТОРИ НИСУ ХТЕЛИ ДА ОДУСТАНУ ПОВОДОМ стоте годишњице од почетка Првог светског рата, неколико еминентних историчара поставило је просто, али суштински важно питање, да ли би, да је Апис заиста организатор атентата и да је желео да то успе, пре послао проверене борце из ратова као атентаторе, а не групу неспретних ђака који су тек узели оружје у руке те испуцали неколико метака. Остаје и друго "просто" питање, због чега се најчешће прећуткује или прескаче чињеница да је Апис, када је промислио о свим могућим

последицама олако дате сагласности Танкосићу, послао Ђуру Шарца да спречи извршење плана младобосанаца. Он се с њима састајао али их није убедио. Атентатори су добили поруку, али нису хтели да одустану, посебно Гаврило Принцип.

АТЕНТАТ је извршен малим револверима типа "Бровинг". Оружје су пренели сами атентатори. Заиста, пренос тог Аписовог оружја за потребе обавештајне службе наслутили су српски полицијски органи и тако је започела истрага. Датумски све то је било после преласка атентатора. Када су неки од тих српских полицијских докумената дошли у посед аустроугарских органа 1914. само су довели у забуну тужилаштво у Сарајеву "јер се ту нешто не поклапа", како је писао Пфефер. Аписова тврдња о хонорарима које је слао преко Малобабића, за које је паре давао и руски војни аташе Артаманов, тек је могла запетљати истрагу. Мада Апис каже да Артаманов није био упознат са планом атентата, већ само питан да ли би Русија заштитила Србију ако дође до рата са Аустроугарском, уводило је још један елеменат у целу причу. У рапорту се каже да су неке потврде о исплатама у рукама Артаманова. О овоме је сам генерал давао своје изјаве (текстове) између два рата одговарајући на тезе немачко-аустријских ревизиониста.

У ПРЕТХОДНОЈ истрази 23. јануара (5. фебруара по новом) 1917, два месеца пре његовог чувеног рапорта, пуковнику Апису је постављено питање: "Откуд вам фотографије на којој су сликани Принцип, Цигановић и Чабриновић? Откуда вам визиткарта Чабриновића, у каквим сте везама били са тим лицима?" Пуковник је на то питање одговорио: "И фотографију тих лица и визиткарту Чабриновића добио сам од пок. мајора Воје Танкосића, када сам му казао да то двоје добро чува, или, ако му то није драгоцено, да мени да на чување. Никакве везе тада нисам имао ни са Принципом, ни са Цигановићем ни са Чабриновићем. Ту фотографију и визиткарту добио сам од Танкосића после Сарајевског атентата." Питање би било излишно да су влада и службени органи имали сазнања о атентату пре његовог извршења. Сам Аписов одговор би одговарао његовим ранијим изјавама најближим друговима, односно исказима самих атентатора у току претходне истраге и Сарајевског процеса. Треба скренути пажњу да је и сама чувена фотографија постала контроверзна. Користећи ово сведочење, историчари ревизионисти су после рата (и њихови настављачи данас) идентификовали средишњи лик као Цигановића, међутим, на фотографији у југословенским издањима наводи се да је реч о Ђури Шарцу, Трифку Грабежу и Принципу. Остаје питање зашто Апис није исправио истражитеља ако се ради о истој фотографији.

Сумње у легалност целог процеса Dr Mile Bjelajac | 13. септембар 2015.

За доказану кривицу српски закон је предвиђао признање окривљеног или најмање два сведока. На суђењу Апису тога није било. Једини сведок није сведочио о њему него о Малобабићу

Пуковник Димитријевић и оптужени током суђења у Солуну

НА самом почетку суђења започела је једна од контроверзи око стварне улоге пуковника Драгутина Димитријевића у припреми Сарајевског атентата, а тиме и загонетка о знањима других српских службених фактора о тим припремама. На крају, пуковнику и друговима суђено је за две инкриминације, атентат на престолонаследника и припадност превратничкој организацији.

Већ 1919. године професор Слободан Јовановић је на позив регента Александра изнео сумње у легалност целог процеса. Јовановић је објаснио да се смртна казна ни у ком случају није могла оснивати на закону, те да се ради о судском убиству. Није било ниједног доказа да је Апис био налогодавац Малобабићу, а против Малобабића је сведочио само један сведок - Темељко Вељановић. Сам суд је констатовао да је учешће пуковника "вероватно". За доказану кривицу српски закон је тражио признање окривљеног или најмање два сведока. Тога није било. Чак и једини сведок не сведочи о њему него о Малобабићу. Осуђен је на основу "саставног доказа", али такав доказ води само ка блажој казни, а никако најтежој. Регент се изговарао да му то његови нису тако представили. "Помиловати једног официра који усред рата покушава убити свог врховног команданта, значило би потпуно разорити војну дисциплину" правдао се регент. Многи ће сматрати овај одговор непотпуним или неискреним. Поћи ће од неизоставног питања о Аписовом признању да је он уз помоћ Радета Малобабића организовао атентат, а ту је мајор Љубомир Вуловић, официр који је делом пута од Шапца до Лознице пратио младобосанце на њиховом путу.

ГЕНЕРАЛ Бранко Гаталовић, још један савременик, који се као члан Великог војног суда успротивио, издвојио своје мишљење по признању првостепене пресуде, говорио је о судском убиству. Сматрао је да није основана на закону. Када су после процеса сви били похваљени, награђени унапређењима, он је остао без тих почасти. Идејама организатора процеса храбро су се супростављали и судски официр браниоци оптужених, Милан Ј. Радојевић (Аписа) и Малеш Јаковљевић (генерала Дамјана Поповића).

Историчар Дејвид Мекензи (David MacKenzie) у својој књизи о Апису такође се пита за које злочине је Нижи војни суд осудио њега и његове пријатеље на смрт? Ко је припремао Солунски процес? Исти констатује да је улога пуковника у сарајевском атентату контроверзна. Поставља питање могу ли се прихватити Аписове тврдње из 1917. године да је он сам испланирао и организовао убиство надвојводе Фердинанда? Користећи управо обиље материјала из

Живановићеве књиге и оставштине која се чува у Архиву САНУ у Београду, амерички историчар је изнео многе сумње и елементе контроверзе око целог питања.

РАПОРТ пуковника Димитријевића суду у коме он преузима на себе пуну одговорност за организацију атентата у Сарајеву, као и његово писмо регенту Александру и данас се од неких историчара узима као кључни доказ за утврђивање кривице за атентат, односно саучесништво службене Србије.

Немачки, а посебно аустријски ревизионисти између два рата, на првом месту др Ханс Иберсбергер, опсесивно су и непрестано трагали за доказима о учешћу српске владе и службених кругова у организацији атентата на Франца Фердинанда. Њихова усхићеност је била бескрајна када су после окупације Југославије њихов специјални агент за прикупљања архивске грађе Целнер и његов помоћник фолксдојчер Хајнц Фраје у селу Виљуши 1942. године пронашли закопану дворску архиву. Претходно, проказани српски сељаци су мучени и батинани, потом су двојица стрељана, а целом селу је запрећено спаљивањем.

ИБЕРСБЕРГЕР је тада дошао у посед концепта писма суду Драгутина Димитријевића Аписа из 1917. у коме тврди да су он и Малобабић организовали атентат, те његовог писма регенту у коме се такође помиње улога у организовању атентата. Ово је за њих био крај истраге. Доводити у питање ову изјаву анализом свих осталих извора који би је оспоравали са његовог становишта није имало смисла. Сам др Иберсбергер је већ раније оспоравао српског историчара Станоја Станојевића да је свођењем кривице на свега неколико лица желео да сачува владу од одговорности. Оспоравајући Станојевићеву књижицу "Убиство аустриског престолонаследника Фердинанда. Прилози питању о почетку светског рата" (1923), писао је да је Станојевић радио у интересу српске владе. На првом месту тако што је означио атентат као лично дело Димитријевића и да се пуковник није обазирао на мишљење осталих чланова Врховне централне управе организације, који су, осим Танкосића, били против атентата. На другом месту, што је желео да покаже да влада није одобравала рад организације те је њене чланове судила за злочиначку и велеиздајничку активност на Солунском процесу. Иберсбергер је сматрао да је процес имао за циљ да уклони непријатне сведоке, али и освету организатора над Аписом. Намерно је, као и Мери Дарам у Енглеској, прескакао чињеницу да је Апис послао поруку да младобосанци одустану од атентата, што је наведено и у Станојевићевој књизи.

У ПРОМОВИСАЊУ ових некадашњих ревизионистичких закључака и аргумената, данас је у интерпретацији Солунског процеса најдаље отишао историчар Шон Мекмикин (Sean McMeekin) у својој књизи "Руско порекло Првог светског рата" (2011). Он пише да су данас добро познате све основне контуре завере у Сарајеву. Дакле, Принцип није деловао сам. Атентатор и његових шест саучесника припадали су Младој Босни, филијали Црне руке. Да је Апис знао и подржавао заверу утврђено је "у правном смислу" од саме српске владе у егзилу, која је Аписа извела пред суд 1917 и погубила га када је отворено признао злочин. "У ствари, сваљивање кривице на шефа обавештајне службе можда је било смишљено да отклони нежељену пажњу са учешћа српских лидера у планирању сарајевског злочина (у крајњем случају нечињења ничега да се акт спречи). Како су детаљи о концима завере који су водили у Београд почели избијати на видело двадесетих, мало обавештаних посматрача је сумњало да је Апис - а тако и полуслужбена Србија - заиста крива за злочин. У то не сумња ниједан озбиљан историчар."

ОСКУДНО ЗНАЊЕ

ИСТОРИЧАР Шон Мекмикин, као и његови претходници, узимају Аписово признање као дефинитивну историјску чињеницу о организатору атентата. Мањкавог знања о детаљима који

би то довели у питање, упорним прескакањем класичног дела Владимира Дедијера, Сарајево 1914, отишао је заиста у нечувену крајност да инсинуира да је цео процес био посвећен Аписовом учешћу у организовању Сарајевског атентата. Историчар оскудног знања о српским приликама може се оправдати чињеницом да су му "помогли" и неки српски савременици.

Легенда о Солунском процесу Dr Mile Bjelajac | 14. септембар 2015.

Осуда тројице официра на смрт, по први пут од почетка рата, довела је у питање код савезника и Југословена углед Пашића, радикалa, а и самог регента Александра

Припадници Црне руке пред почетак Великог рата

СОЛУНСКИ процес је за време трајања и посебно након стрељања тројице оптужених изазвао међу савезницима и југословенским политичарима у емиграцији озбиљну забринутост за имиџ Србије и огорченост у појединим моментима. У дневничким белешкама и повремено у службеној преписци српски посланик у Лондону Јован Јованић Пижон је бележио те моменте. Половином јануара почеле су у Лондон да стижу службене информације њихових представника у Грчкој. У некима је пренесен захтев српске владе да се изврше претреси над стварима бившег управника Официрске задруге. Извршен је претрес над стварима Чеде Јовановића и госпође мајора Милана Васића. Српски посланик констатује да је резултат био безначајан (17. јануар 1917). Ускоро се сазнало да је на захтев српске владе ухапшено у Марсељу неколико српских официра, вероватно пошто су грдили Французе јер не трпе Сараја. Податке пренео Масарик. А 18. маја 1917. српски посланик у Лондону прима изразе забринутости у Форин офису: "Штета за нас очигледна у питању нашег целокупног рада: да ли (процес) неће дати маха тумачењу да су

Срби народ који само склапа завере и убија владаре, да су умешани у убиство сарајевско, да није за њих држава. Послали Дергазу на Крф да Влади саопшти да не жури с извршењем смртне казне (јер) ефекат ће бити бескористан."

НАРЕДНОГ дана посланику је поновљено да су послали телеграм да скрене пажњу Пашићевој влади да не хита с извршењем осуде над официрима, невиним завереницима. Да се штогод предузме, инсистирају, код владе, а нарочито код наследника. Влади енглеској није јасно држање Пашићево у овој ствари. Утицало би рђаво на цео југословенски проблем извршење смртне казне над Дамњаном Поповићем. Из Париза 31. маја стизале су у Лондон вести да се сви бацају на наследника престола за суђење официра, Влада се прави спасилац династије - и уставности у Србији. У Форин офису су питали (12. јуна 1917): "Да ли је од стране Владе или посланства слат какав циркулар завереницима у Солуну (који су намеравали закључити мир са Немачком, итд)". Дефинитивно посланик Јовановић бележи 16. јуна да је "Осуда официра завереника у Солуну изазвала најнеповољнији утисак свуда код публике енглеске, као индиферентних лица осуђење ... да се те ствари расправљају сад, изазивају код пријатеља искрену жалост за Србију и њене идеале, а код непријатеља злурадост, код дипломата и државника замишљеност и питање: - Зар није боље дати Аустрији све Србе кад ови у Србији нису способни за живот у држави." Ове опаске ће Јовановић бележити и наредних дана.

РАТНИ кометет Велике Британије је био наредио да се министру спољних послова напише захтев да код српске владе интервенише да се пресуде не извршавају. Написано је да су најбољи официри осуђени, а да докази нису најбољи, да су страховали од када је за министра унутрашњих послова дошао Стојан Протић, познат као непријатељ Црне руке. Непријатељи у Аустрији ће се овога дограбити као новог доказа против режима у Србији. Када је погубљење извршено, пријатељске новине у Британији су испустиле из владине вести да је "извршење пресуде изазвало код Срба у Солуну задовољство". Чувена леди Пеџет је средином јуна 1917. изјавила да ако генерал Поповић, онај с којим је она сарађивала 18 месеци, буде стрељан као наводни злочинац и ако га не помилују, она више никад ногом неће крочити у Србију. Интервенисала је и нова влада Русије.

КРУНА је захтевала стрељање, а влада је дала сагласност за троје осуђених. Због изузетно негативних реакција у свету кренуло је правдање чина пред савезницима и Југословенима. По први пут од почетка рата, углед Пашића, радикала и самог регента Александра је био доведен у питање. Мислимо да је ту корен легенди о кажњавању виновника Сарајевског атентата за које није могло бити пардона. Траг тих интерпретација може и данас да се прати.

Почело је већ у јулу 1917. припремом једне књиге која ће својом структуром, мислило се, утицати на прихватање пресуда као легитимних и неизбежних, а организаторе процеса приказати у добром светлу. Књига "Тајна превратна организација" коју је припремио новинар Никола Бркић, уредник листа "Велика Србија", сви су видели као службено издање и као таква је третирана. По повратку у земљу брзо је повучена из оптицаја. Њен духовни отац, министар Љубомир Јовановић није постигао циљ. Писац књиге о Апису, Живановић, означиће је као груб и тежак фалсификат истине. Он ће навести да се простим упоређивањем стенографских белешки са суђења са текстовима објављеним у књизи виде очити фалсификати. Један од коришћених метода од стране приређивача био је да се штампају претходне изјаве сведока оптужбе вођене током полицијске истраге, али не и оне са суђења када су одговарали на питање одбране.

ПОСЛЕ чланка др Ситона Вотсона под насловом "Србија има да бира" објављеног у британском часопису "Нова Европа" где се отвара питање караткера целог процеса, министар Стојан Протић је одговорио у неслужбеном писму, а потом исто штампао у "Српским новинама" 28. августа 1918. Протић је као оправдање написао да је постојао "нарочити документ" који је сам по себи искључивао Аписово помиловање. Инсинуирао је на Аписово властито признање. То исто ће

поновити у свом листу "Радикал" 22. марта 1922. када се већ одвојио од својих другова: "Оно писмено признање покојног Димитријевића, шта је оно значило? Докле то признање није постојало, Влада Краљевине Србије могла је како тако ћутати. Али кад се у влади сазнало поуздано од самог учиниоца дела, шта је могло друго следовати, до само - кривцу казна? Ако би Влада другачије поступила, она би се направила саучесником..." Пуштане су увијено, а по рату све отвореније гласине да је Апис тај који је осмислио атентат на Франца Фердинанда, који је дао повода за велику несрећу. Ово је био повод да стварни учесници атентата и страдалници кажу своје. У питању је било дело њиховог отпора аустроугарској окупацији и њихово свесно жртвовање за слободу. Доводили су у питање службену верзију. Данас постоје покушаји неких историчара да се сва њихова активност и сведочења којима се оспорава Аписово учешће у Сарајевском атентату, односно његова пресудна улога, као и улога Радета Малобабића, означи као "неуспешно". Можемо да приметимо да не постоји разлика између појединих истакнутих ревиозиониста у свету и појединаца, историчара у Србији.

ВЕЋИНА ЦРНОРУКАЦА ЈЕ БИЛА ПРОТИВ АТЕНТАТА

Позивајући се на писмено признање Аписа да је он организатор атентата преко Радета Малобабића и да су га извели људи које је он плаћао, историчар близак организаторима процеса, Станоје Станојевић, ограничио је то учешће заиста на неколико лица. Није погрешио када је устврдио да је већина тадашњих чланова Централне управе организације "Уједињење или смрт" била против. То је у својим текстовима тврдио и Оскар Тартаља, један од чланова организације (1928). Драгиша М. Стојадиновић, учесник процеса и догађаја, али и зет министра Љубомира Јовановића Патка, тврдио је да је циљ Аписа био да преко атентата изазове сукоб у коме би пропали и радикали и династија Карађорђевића

Династија жртвује официре Dr Mile Bjelajac | 15. септембар 2015.

Када је гроф Сикст Бурбон обелоданио понуду из Беча о сепаратном миру, почело је повезивање тајних преговора са Аписовим процесом . Врхунац оптужбе је био да су црнорукци са Немцима припремали издају

Никола Пашић са војводом Мишићем на Солунском фронту

ВЛАСНИК "Београдског дневника" Крста Цицварић је величао атентат као дело ослобођења и, желећи да подари део славе Апису, тврдио да је "Апис био тај који је Принципу додао револвер, револвер који је са неколико пуцања запалио оно буре барута што га је Европа представљала пред велики и значајни рат". На ове чланке у "Београдском дневнику", прозвани министар унутрашњих дела Љубомир Јовановић излагао је своју одбрану у партијској "Самоуправи" крајем 1919. и током 1920. године. Поред одбране оптужнице на којој је интензивно радио, додавао је и нове елементе. Посебно је инсистирао на томе да су црнорукци били на сталној вези са Немачком и да су припремали издају. У том контексту помињао је и војводу Вука, (потпуковника Војина Поповића). Ове аргументе поновиће његов зет Драгиша Стојадиновић у до сада необјављеним мемоарским рукописима.

ЛЕГЕНДУ о Аписовој улози су подстицали и поједини црнорукци којима је суђено у Солуну или њихови симпатизери, као поменути Цицварић. Милан Гр. Миловановић и Велимир Вемић, двојица помилованих, објављују у децембру 1923. да је Аписов рапорт пресудио његову смрт.

Када је 1920. године гроф Сикст Бурбон од Парме објавио своја сећања на аустроугарску понуду за сепаратни мир, а потом када се ова књига шире коментарисала у Краљевини 1923, почело је повезивање тајних преговора између Аустроугарске и Француске са током, па и самим отпочињањем Солунског процеса. Протурало се мишљење да је цео процес и започет како би српска влада "спремно" дочекала развој догађаја, посебно радикали и круна. Проста коинциденција да су хапшења отпочела у децембру 1916. (у време немачке и америчке понуде), а истрага и суђење настављени у зиму и пролеће 1917. када трају ти бројни тајни преговори (па и они преко Сикста Бурбона) узета је за "доказ".

НАРУЧИВАЊЕ Књигу Милана Ж. Живановића ПУКОВНИК АПИС објавили су новосадски "Прометеј" и Радио-телевизија Србије. Све информације о наруџби могу се добити преко бесплатног телефонског броја 0800 323 323.

ХРВАТСКИ политичари Хинко Хинковић и Светозар Прибичевић (овај када је постао опозиција краљу Александру) изражавали су сумњу да је српска влада можда знала за тајне преговоре. Хинковић пише да је "потпуно вјеројатно" да је Србија била упозната у марту са захтевима Карла, а Прибичевић да је Србија "ако и није знала" за преговоре, сигурно "веровала" да предстоји закључење мира између Аустроугарске и сила Антанте. У својој књизи (1933) Прибичевић има и резолутнијих закључака: "На Крфу и у Солуну, где су се налазили српска влада и регент, и били обавештени о свим овим преговорима, чврсто се веровало да се мир може изненада закључити." Прибичевић надаље развија своју тезу да су у влади мислили да би било добро, с обзиром на то да их Аустроугарска криви за лоше односе, нешто учинили како би поправили представу и дали неко задовољење.

ЈЕДНА анонимна брошура о Солунском процесу излази 1923. године, коју је највероватније писао пензионисани црнорукац мајор Аца Благојевић, у којој се тврди да је процес био у дубокој узрочној вези са преговорима Аустрије за сепаратни мир, те да су се унутрашњи разлози поклопили са "спољном нуждом". И овај аутор мисли да је "сасвим природно" да је српска влада морала знати за преговоре и њихову садржину. Тек када је влада "сазнала" за друго писмо цара Карла, она одлучује да стави оптужене под суд. Закључак анонимног аутора је био да је управо ту главни узрок вођења Солунског процеса. Прави се конструкција, која се ни данас од појединих историчара не напушта, да је наводно мала Србија била о свему обавештавана и да је знала детаље. Споменимо да су се преговори и са Италијом и са Румунијом водили у тајности и да је српска влада тек накнадно сазнала за њих и то колико су њени ратни циљеви били тада угрожени.

СТРАХ ОД ОДГОВОРНОСТИ Аутор књиге "Пуковник Апис" Милан Ж. Живановић је донекле подлегао свим овим легендама. Он закључује да су Александар и Никола Пашић хтели да се ослободе одговорности и хипотеке за отпочињање рата пред изгледима да се ускоро склопи сепаратни мир са Аустроугарском и каже "јер је ван сваке сумње, да су они морали знати за вођење таквих преговора између Француске, посретством принца Сикста Бурбонског и аустријског цара Карла."

БИВШИ црнорукци и њихови симпатизери створили су и друге легенде после сазнања (април 1918) да су постојали преговори и њиховог детаљнијег садржаја које је 1920. изнео сам Сикст Бурбон од Парме. Владимир Туцовић, пуковник, наводио је да је Петар Живковић путовао у Швајцарску са писмом регента за Сикста Бурбонског. После рата, казује ова легенда, Богољуб Јевтић је 1933. ишао да од наследника цара Карла откупи документа која се односе на Србију од његових наследника у Паризу. У својим мемоарима Панта Драшкић, генерал, помиње да је Стојан Протић ишао пре Живковића, али да Бурбон није хтео да га прими без опуномоћеног писма од регента. Александар онда по Живковићу хитно шаље тражено писмо Протићу, али Живковић не стиже ни до Рима када се прочуло да је Америка објавила рат (6. април) па се од свега одустаје, међутим, Живковић чува писмо као залогу за свој утицај над Александром. Хоће да се каже да Стојан Протић тих месеци није био на Крфу, а да је Петар Живковић у критичном тренутку трајања Солунског процеса, уместо да свакодневно руководи иза сцене на више недеља одсутан и то у време када Апис треба да напише своје чувено признање да је организовао Сарајевски атентат.

СУМЊИЧАВ је био и професор Слободан Јовановић, који је поставио хипотезу да су можда Никола Пашић и Стојан Протић "јамачно" налазили да ће и династију и њихову странку најбоље обезбедити ако унапред жртвују виновнике уколико дође до преговара у превртљивим ратним околностима.

Како је своје анализе писао после рата када се де факто и дознало о садржајима аустроугарских предлога за мир у погледу Србије, своју оцену о разлозима стрељања Аписа формулисао

реченицом: Аустрија је била вољна да се повуче из заузете Србије, али под условом да ми престанемо водити онакву акцију противу целокупности Хабзбуршке монархије каква је најзад уродила Сарајевским атентатом. ... И шта онда, ако Аустрија изјави да на име јемства за наше будуће исправно држање захтева уклањање династије Карађорђевића и радикалне владе, или уклањање само ове последње, или само уклањање њена два првака Пашића и Протића? Јовановић ипак закључује: "Бесумње било би претерано рећи да је цео процес био покренут ради тога, да би се радикалној Влади олакшала поправка односа с Аустријом. Зачетак Солунског процеса лежи у нашим унутрашњим раздорима, у сукобу између војника и политичара, у личном разлазу између Аписа и престолонаследника. Али када је процес почео и Апис дао своје писмено саопштење о Сарајевском атентату, Пашић је видео какву корист може од тог процеса имати на пољу спољашње политике."

У сваком случају, до априла 1917. они нису могли ни доћи на ову идеју. Рапорт је написан 28. марта, а председник суда је тек 25. априла питао Аписа да ли жели да се његов рапорт расправља пред судом

Србију плаши мир са Бугарском Dr Mile Bjelajac | 16. септембар 2015.

Шта је српска држава стварна знала о јавним и тајним понудама и преговорима за мир или сепаратни мир са државама противницама. Европске новине наговештавале су немачку мировну ноту

Престолонаследник Александар на Кајмакчалану

О БУГАРСКИМ понудама за мир се сазнало већ 16. септембра 1916, односно о наводним италијанским и румунским преговорима са њима. Потом, о сличним понудама сазнало се 14. децембра 1916. посредовањем холандског посланика у Лондону. Стизале су информације да никакав конкретан текст бугарске ноте није стигао у Холандију ни до 27. децембра. Текст ноте за преговоре са Србијом је службено, посредовањем Холандије, коначно предат српском посланику у Лондону 4. јануара 1917. Посланик из Лондона Јован Јовановић је прослеђује и Форин офису уз питање да ли ишта треба одговарати и добија савет да не треба "јер је одговор садржан у идентичној ноти савезника". Дакле одбијање. Па, ипак, Србија је сама дала такав одговор преко истог канала 13. јануара 1917. године.

У међувремену, новине из европских престоница наговештавају немачку мировну ноту која је упућена преко Америке силама Антанте 12. децембра 1916. За овом понудом следи 18. децембра и америчка иницијатива за мир упућена свим зараћеним странама.

ЈОВАН Јовановић сазнаје да до 12. децембра још није стигао немачки предлог. Француски амбасадор у Лондону, 16. децембра 1916, на инсистирање српског колеге потврђује да се воде разговори међу савезницима о евентуалном одговору Централним силама. Немачка понуда није била тајна јер је су новине пренеле и ноту и говор канцелара Бетмана Холвега. Јовановић добија уверавања да ће једини одговор бити: "Ви сте рат изазвали, а не ми". Немци се морају учинити одговорнима за све ужасе. Истог дана холандски посланик појашњава: "Немачка озбиљно жели мир, али она хоће да га закључи тако да се води рачуна о томе да је она са савезницима победилац." Немачка понуда се међу савезницама видела као неискрена како би изазвала поделе и подстицање пацифиста. Поновљено му је да ће одговор бити кратак. Јовановић преноси Пашићу да нота није изазвала "неко веће дејство" и да је сам предлог оцењен као "нова немачка перфидија".

Двадесетог децембра, бележи Јовановић, у Форин офису му је саопштено да је америчка нота примљена преко њихове амбасаде и да ће Французи и Британци одговорити. Енглези и Французи су били мишљења да их Америка не воли. Посланик је замољен да затражи мишљење и српске владе. Ноту је Америка послала Лондону, Паризу, Берлину, Петрограду, Бечу и Риму. Јовановићу је речено да им се нота није допала и да ће одговор по свој прилици бити негативан. Коначан, негативан одговор на ову ноту пао је 10. јануара 1917.

Двадест деветог децембра Јовановић је био обавештен да је Немачка својом нотом увредила савезнике, и да нема другог решења већ водити рат до краја. То је потврђено и у ноти која је истог дана уручена: "Сир Роналд Грахам предао ми је ноту, текст ће бити дефинитиван тек тамо у Паризу. Одговориће се најпре Немцима, па Американцима, па онда и Швајцарцима. Мора се рат продужити."

НЕМЦИ НУДЕ ПРЕКИД РАТА Француски посланик из Берна, у извештају који је послао својој влади, износи своје уверење да Немачка и Аустроугарска хоће мир, да Немачка истура напред Аустрију. "Али амбасадор мисли да тај покушај спада у ред осталих који су до сада неколико пута чињени овде са аустријске стране, и да неће имати последица. До сада је било, рече, бар десет аустријских агената који су долазили да нуде мир", јавио је српски посланик из Швајцарске Пашићевој влади на Крфу.

ЈОВАНОВИЋ је својој влади саопштавао и гласове који нису били службени али су долазили од информисаних особа високог ранга и друштвених веза: "Карактеристично је да гласови о Србији остају увек исти у томе да нико не мисли на њено уништење иако приписују немачком цару неповољно мишљење о њој."

Српски представници неће знати да је 29. јануара 1917. започела тајна акција новог аустроугарског цара Карла преко Сикста Бурбонског. Њихова информисаност је оскудна, а садржаји искључиво указују на неке друге покушаје.

У априлу 1917. до српских представника допиру несигурне информације. Тако Јован Јовановић бележи да су Аустријанци покушали да траже додира са Енглеском преко Копенхагена - слали су емисара у лику грофа Мансфелда. "Немци сазнали и у клици убили, пресекли покушај. Енглези то хтели прихватити. То је био први покушај". "Други покушај преко Швајцарске, опет с Енглезима." Ови гласови су потврђени српском посланику у Форин офису 27. априла: "Стид потврђује да су одавде из ФО покушали да преко Менсдорфа, бившег амбасадора у Лондону, поведу преговоре да одвоје Аустрију од Немачке - и преко емисара у Швајцарској - али све је пропало".

НЕМАЈУЋИ податке о акцији Сикста, те Черниновом меморандуму цару Карлу (12. април), Србију и њене представнике много више брину гласине да су британски војни кругови спремни да прихвате опетоване бугарске понуде за мир на бази "границе" из 1912. У Форин офису је заступник министра лорд Роберт Сесил уверавао Јована Јовановића да Србија не треба да брине јер је Енглеска неколико пута изјавила да је један од услова за мир и обнављање независности Србије. Половином маја 1917. због забринутости стањем у Русији колале су гласине да би можда могло бити мира са Турском и Бугарском, али да се по мишљењу Форин офиса Аустроугарска потпуно солидарисала са Немачком и да нема могућности сепаратног мира. У Бечу су се водили разговори са Бетманом Холвегом, немачким канцеларом, око могућности да се Алзас и Лорен врате Француској. Немачка то одбија, а тиме су и преговори Француза са Сикстом изгубили смисао.

ПОРЕД дневничких записа и службених извештаја посланика у Лондону Јовановића, српска влада је добијала одређене информације од свог посланика из Берна. И овај посланик је чуо да је у марту 1917. у Швајцарску стигао гроф Менсдорф и да највероватније његова посета има за циљ да се разговара о миру. Његов долазак, примећује се, долази после изјава грофа Чернина о миру. Понешто нагађају швајцарске новине на немачком језику. Менсдорф чека на миг да се преговори прихватају. Француски посланик у Берну износи мишљење да Немачка и Аустрија хоће мир, да Немачка истура напред Аустрију. "Али амбасадор мисли да тај покушај спада у ред осталих који су до сада неколико пута чињени овде са аустријске стране, и да неће имати последица. До сада је било, рече, бар десет аустријских агената који су долазили да нуде мир." Исто посланство јављало је на Крф да се Менсдорф ипак састао са Енглезима, али да су разговори прекинути јер се схватило да он говори у име Немачке.

Менсдорф ће поново бити у акцији у Швајцарској крајем 1917. године, али то за тему Солунског процеса није од значаја. Из Швајцарске су стизале и друге вести почетком априла. Једна од њих, према казивању једног савезничког посланика, информисала је српску владу да су "између старог руског режима и Немачке били скоро завршени преговори о миру, који су били вођени иза леђа Аустроугарске".

Пашић и радикали су знали истину Dr Mile Bjelajac | 17. септембар 2015.

Драгиша Стојадиновић, један од сведока у Солунском процесу причао је да је Жорж Клемансо лично инсистирао да се Апис погуби. Процес дуго припреман, свуда су доведени Аписови противници

Пашић и Александар имали су различита виђења Солунског процеса

ЗА ТАЈНЕ преговоре Француза и Сикста Бурбона од Парме на које ће се надоградити српске легенде о узроцима стрељања пуковника Аписа и његових другова, српска влада је тек сазнала у пролеће 1918. године, када је нови француски председник владе Жорж Клемансо у Скупштини, 9. априла изнео садржај аустроугарских предлога. Овај говор пренела је агенција Хавас и довела цара Карла у незгодну ситуацију у односу на Немачку. Цар се морао правдати да се радило о фалсификату. Да је српска влада била тачно обавештена, и у току, знала би да су преговори пропали првенствено због противљења Италије, а да је у претпоследњој и последњој варијанти (понуди) Србија била у доброј позицији. На другој страни, Французи су чврсто инсистирали на правима Србије, па и њеном проширењу. Све ове комбинације су пропале у првој половини маја 1917. године.

КАКО је настала прича да је "француски председник Клемансо" изричито тражио главу Аписа како би наводно изашао у сусрет захтевима Аустроугарске? Тешко је све реконструисати. За почетак свакако треба напоменути да је Жорж Клемансо дошао на положај премијера тек у новембру 1917. До тада је само био посланик у парламенту. Изгледа да је први ову тезу изнео Драгиша Стојадиновић, један од сведока на Солунском процесу. Он је после рата причао да је Клемансо лично инсистирао да се Апис погуби, па је са тим циљем послао и један телеграм. Овим гласовима су се свако ослобађали бар дела кривице носиоци процеса, односно они који су били у могућности да помилују осуђене. У међуратном периоду неки савременици склони Црној руци прихватили су ово тумачење. Ехо тих нагађања очувао се до данас и још увек траје кроз неке најновије радове српских историчара.

КЊИГА Милана Ж. Живановића није само покушај једног историчара да осветли део српске војне и политичке историје и покушај рехабилитације стрељаног ујака, коме се истински дивио, она је више од тога. Својим обимним садржајима упознаје читаоца са многим чињеницама из прошлости које су оставили иза себе завађени противници. Побеђени, припремајући се за

ревизију судског процеса су их неуморно скупљали формирајући посебан архив. Белешке са изјавама случајних сведока, изјава или разговора, исписи или преписи дневника актера, стенографске белешке са процеса, сачувана документа из истраге, накнадна сведочанства и признања сведока на процесу... Све је то нашло своје место на страницама ове књиге. Изложена је убедљива слика да се радило о политичком обрачуну који је маскиран извесном правном формом. Процес је дуго припреман, пажљиво су вршена претходна постављења у Судском одељењу Врховне команде, бирани официри судије Војног суда. На кључна места су доведени проверени противници Аписа и другова. Многи од њих нису скривали своју мржњу, нестрпљиво чекајући час освете или намиривања рачуна. Није било боље ни у Великом војном суду који је имао да одлучује о првостепеној пресуди. Правници су после процеса указали на многе процесне и материјалне пропусте. У светлу обиља чињеница које су изнесене, у много тачнији историјски контекст смештена је и књига "Тајна превратна организација, Извештај са процеса у Војном суду за официре у Солуну. По белешкама вођеним на самом процесу", која је објављена у Солуну 1918. године.

МНОГИ садржаји су осветљени кроз добро успостављену структуру. Базично као ни у једној књизи пре и после реконструисано је покретање процеса, улога министара унутрашњих дела и војске, Љубомира Јовановића и Божидара Терзића. Овај други је својим опортунизмом дозволио да се грудва снега закотрља и претвори у лавину са дуготрајним последицама. Објашњена је и улога свих судских официра који ће касније бити протагонисти "судске афере" која је морала бити стављена ад акта како би се сачувао углед целокупне војске. Па ипак, перјаница Беле руке, Петар Живковић, све до 1936. године, правиће сјајну каријеру у југословенској војсци стављајући све под своју контролу, па и министре војске и начелнике Генералштаба. Књига пролази кроз затвор, судницу, сведочења специјално одређених чувара, исповедника, провокатора који бележе и одмах достављају. Пажљиво су анализарани припремљени аргументи оптужбе и њихово демонтирање на суду у многим аспектима. Посебна прича су сведоци. Неки ће се појавити и у процесу ревизије 1953. године. Тада су признавали због чега су морали лажно да сведоче. Већи број прилога је нашао место у књизи. Међу њима Устав и Пословник организације "Уједињење или смрт", спискови чланова удружења по групама, списак завереника из 1903. године и њихове биографије, спискови активних и резервних официра српске војске...

О КАРАКТЕРУ многих сведочења, али и суштине самог процеса као политичког, нека послужи један пасус из дневника осуђеног пуковника Милана Гр. Миловановића Пилца, у коме је забележено мишљење самог Пашића у новембру 1917. године:

"13/26. новембар (1917) - понедељак - Око 15.30 часова дошао Јеша (потпуковник Лазић) и између осталог говорио (брату пуковнику Радоју) да му је Пашић казао да они, радикали знају да ми нисмо криви, али да је то била политичка нужност и да ће се то поправити ако рат устраје дуже и пре свршетка, само треба да буде згодан моменат; каже да му је Пашић рекао: "Ја могу да вам кажем оно што у ствари не мислим, али ја вам говорим истину" ... Заборавих да прибележим, да је Пашић казао Јеши: "Нисам био ни ја велеиздајник, па су ме направили јер је политички било потребно, па су и они сада такви испали, они не треба једнако на то да мисле све ће се то поправити".

СЛОБОДАН ЈОВАНОВИЋ О СЕПАРАТНОМ МИРУ

Преговоре о засебном миру почео је аустријски цар Карло, и то c Француском. Посредник је био принц Сикст Бурбонски, рођени брат његове жене царице Зите. Нас се ти преговори тичу само утолико уколико је у њима било речи о Србији.

На првом састанку који је у фебруару 1917. принц Сикст имао у Швајцарској с царевим изаслаником, тај изасланик говорио је о стварању једне Југославије која би обухватала Босну, Србију, Црну Гору, Албанију. Сикст је приметио да се на тој основи не би могло са савезницима о Србији преговарати. Што би они захтевали, то је васпостављање предратне Србије с изласком на Јадранско море, који би био омогућен на тај начин што би се Србији припојио један део Албаније.

Извештен о томе, цар је преко свог изасланика поручио да би му било немогућно пристати на васпостављање независне Србије с династијом Карађорђевића. Та Југославија која би се по његовој замисли имала образовати, и у чији би састав и Србија имала ући, била би вазална држава, под сизеренством Хабзбурга и с једним од њихових војвода на престолу. Принц Сикст остао је при свом ранијем мишљењу, да би оваква Југославија била за савезнике неприхватљива.

С царем лично Сикст се видео у Бечу месеца марта. Том приликом њих двојица измењали су мисли између осталога и о Србији. Цар је ставио своје услове засебнога мира на хартију у облику једног писма упућеног Сиксту. То писмено Сикст је истог месеца однео у Париз и показао председнику Републике Поенкареу.

У царевом писму давао се пристанак на васпостављање Србије као суверене државе, и допуштао се њен излазак на Јадранско море, али се безусловно захтевало да наша влада забрани сва друштва и све групе које су радиле на распаду Хабзбуршке монархије. (Међу тим друштвима

Народна одбрана била је поменута изрично.) За будуће исправно држање Србије према Монархији имале су да јамче силе Антанте.

Извештаји капетана Стојковића Dr Mile Bjelajac | 18. септембар 2015.

Надзорни официр затвора био је једини сведок последњих дана живота пуковника Аписа, једини сведок његових мисли и осећаја. Петар Живковић је добијао извештај о Аписовом понашању

Александар Карaђорђевић и његова десна рука Петар Живковић

ПЕТАР Живковић је изабрао и за надзорног официра затвора поставио капетана Милана Стојковића, као потпуно себи оданог и поузданог човека, коме је поред дужности надзорног официра затвора, била поверена и нарочити задатак уходе и провокатора ухапшених. Он је тај свој нарочити задатак морао да обавља на тај начин што је Петру Живковићу свакога дана подносио извештај о томе шта је разговарао са пуковником Аписом и његовим друговима у затвору. Сем тих писмених извештаја, он је подносио и усмене извештаје Петру Живковићу, као и иследнику пуковнику Милану Дуњићу, који му је као командант места у Солуну, био и непосредни претпостављени старешина, јер je капетан Стојковић био доведен са фронта у Солун и формално постављен за командира жандармеријске чете при Команди места, па је у томе својству вршио дужност и надзорника затвора за официре.

ПОВЕРЕЊЕ, које је поклоњено капетану Стојковићу, било је потпуно. По речима Петра Живковића, пуковник Апис није могао изаћи жив из затвора. "Ако затреба" капетан Милан

Стојковић, са својим помоћником поручником Јосифом Протићем, добио би налог да отрује пуковника Аписа. Та потреба je отпала, јер је уместо мучким тровањем убиство пуковника Аписа и његова два друга било обезбеђено пресудом Војног суда за официре у Солуну, али је ипак капетан Милан Стојковић морао узети непосредно учешће и у физичком убиству пуковника Аписа. Њему су наредили да командује одредом жандарма, који су из чете капетана Стојковића, којој је он формално био командир, били одређени да изврше стрељање.

КАПЕТАН Милан Стојковић је оправдао поверење, које му је било поклоњено. Он би постао и мучки убица, да му је дат налог да трује, о чему је у својим извештајима сам оставио доказе. Али поред свега тога капетан Милан Стојковић је знао много. У извршењу, одређени му специјални поверљиви задаци, он је сазнао, па је чак и написао у својим извештајима истине, које су они, који су те истине преко њега сазнавали, желели да се никада не сазнају. Али капетан Стојковић je знао и много више истина него што их је написао у својим извештајима. Он није забележио у њима инструкције које су му даване, јер није имао потребе да их саопштава Петру Живковићу, јер је Стојковић те инструкције од њега непосредно добијао. Исто и из истих разлога Стојковић у својим извештајима није забележио ни поруке које је усмено носио од Петра Живковића у затвор пуковницима Апису и Милану Гр. Миловановићу, као што није забележио ни њихове одговоре на те поруке. Али и поред тога, у првом реду баш благодарећи извештајима капетана Стојковића онаквим како их је он написао, па их затим и сачувао, омогућено је да се истина о овоме убиству путем суда са поуздањем утврди.

ВУЛОВИЋЕВ ПРЕДОСЕЋАЈ У свом извештају из затвора Петру Живковићу односно престолонаследнику Александру, капетан Стојковић 22. марта, односно 4. априла 1917. године, по новом календару (дакле, два дана после почетка Солунског процеса), забележио је да мајор Љуба Вуловић "понавља да има један несрећан предосећај, како ћу баш ја (Стојковић) командовати при стрељању, а он (Вуловић) ће узвикнути: 'Пуцајте, живела Србија!'" Тај "несрећни предосећај" мајора Вуловића дословно се испунио.

ПОРЕД тога што се веровало да ће капетан Стојковић те истине које je сазнао сачувати као "вечиту тајну", иако је он својим поступцима, држањем и службом у Солуну па затим у двору и у краљевој гарди у Београду после 1918. до своје смрти, до краја оправдао, поклоњено му је поверење. - Петру Живковићу и Александру, којима су били намењени извештаји капетана Стојковића, нису могле остати незапажене промене у односу и држању капетана Стојковића према пуковнику Апису. Они су те промене морали запазити из његових извештаја, које је он у току од шест месеци, са прекидима од само неколико дана, писао и њима предавао из дана у дан. У почетку извештаји из затвора капетана Стојковића нису били само верно бележење онога што је он чуо и сазнао од пуковника Аписа и од осталих његових ухапшених другова. У њима је он давао израза и својим расположењима према пуковнику Апису и његовим друговима и она су била отворено непријатељска. Он је у тим првим извештајима коментарисао њихове речи, давао своја мишљења и чинио сугестије. Капетан Стојковић је са очитим задовољством у својим извештајима у почетку истицао своје држање према пуковнику Апису и друговима, које je било изазивачко, вређајуће и понижавајуће. Очевидно он се чак тиме и хвалио. Несумњиво да је такво његово држање било у складу са добијеним инструкцијама, али је оно било и израз мржње и освете и самог капетана Стојковића, који је припадао истом кругу људи, који су га и довели и поставили за надзорног официра у затвору, јер им је његова мржња према ухапшенима била гаранција да ће поверену му дужност "савесно" испунити.

ТАКАВ однос капетана Стојковића према осталим ухапшенима остао је готово непромењен до краја, али временом су се односи капетана Стојковића према пуковнику Апису променили. Пуковник Апис је тачно знао улогу и задатак капетана Стојковића. Али Апису то ништа није сметало и поред свега шта је све Стојковић радио у односу према њему од првих дана хапшења. Он је према Стојковићу задржао свој природни и потпуно искрени став великог познаваоца

људи, човека, који све разуме, ништа не замера и све прашта. То је било у природи пуковника Аписа као личности и из тога је извирала она његова моћ, којом је он готово чудесно владао људима и која му је омогућавала да од непријатеља ствара пријатеље. Том утицају није могао да се отме ни капетан Стојковић.

НАРУЧИВАЊЕ Књигу Милана Ж. Живановића ПУКОВНИК АПИС објавили су новосадски "Прометеј" и Радио-телевизија Србије. Све информације о наруџби могу се добити преко бесплатног телефонског броја 0800 323 323.

ДУЖНОСТ, које се радо примио, капетан Стојковић је обавио до краја онако како се од њега тражило. Али и поред све његове обазривости, Стојковић није могао потпуно сакрити метаморфозу у своме држању и односу према пуковнику Апису, која је убрзо наступила. Прве своје извештаје капетан Стојковић је писао са очитом жељом, да што јаче и видније истакне своје намерно изазивајуће, увредљивије и понижавајуће држање према пуковнику Апису. Уколико је време одмицало, изазивања, увреде и понижења све ређе долазе до изражаја, а њих полако, неосетно, и против воље капетана Стојковића, замењују изрази поштовања. У последњим извештајима које је капетан Стојковић написао о последњим затворским данима и о стрељању пуковника Аписа, није дошло на ред и отворено дивљење личности пуковника Аписа, а нарочито дивљења његовој јуначкој смрти у чијем je припремању, па најзад и у самоме убиству капетан Стојковић тако предано и са много умешности сарађивао.

ПУНИХ шест месеци, из дана у дан, капетан Стојковић je био једини човек, са којим је пуковник Апис у затвору, потпуно изолован од света и догађаја, лишен чак и дневних листова, могао разговарати. И они су дуго и дуго и по дану, нарочито ноћу када се све у затвору смири, разговарали било на иницијативу капетана Стојковића, која је била подстицана од оних по чијим је интенцијама и налозима он поступао, било по позиву самог пуковника Аписа коме су ти разговори били потреба и који је због тога често звао капетана Стојковића на разговор нарочито при крају претреса, односно последњих недеља свога живота. Тако је капетан Стојковић постао једини сведок последњих дана живота пуковника Аписа, једини сведок његових мисли и осећаја, које му је он отворено и по природи својој искрено, мирне савести, саопштавао.

Пуковник Апис je знао да ће кад тад тај сведок било на који начин морати рећи истину коју је од њега сазнао, и није се преварио.

Капетан тражи заборав у алкохолу Dr Mile Bjelajac | 19. септембар 2015.

Апис је капетану Стојковићу понудио му је своју сабљу да њоме нареди плотун којим ће га убити, а и да је задржи као успомену. Стојковић је пажљиво чувао своје концепте и преписе

Црнорукци: Апис, Душан Глишић и Антоније Антић

КАПЕТАН Стојковић је писао и слао извештаје Петру Живковићу, а преко овога Александру. Уносио је у њих све оно што су они желели да сазнају, али је то чинио и са много самоиницијативе. Али они су од њега тражили да им саопштава чињенице и он их је бележио, разуме се уносећи у своје извештаје, поред чињеница и многе измишљотине и неистине о пуковнику Апису, а нарочито о његовим ухапшеним друговима, обезбеђујући на тај начин поверење које му је било поклоњено. Капетан Стојковић је уредно писао и предавао своје дневне извештаје, али је пажљиво чувао и своје концепте и преписе. Он је за свога живота те хартије веома пажљиво крио, али их није уништио. Из тога се види његова жеља, па и намера, да једног дана те његове хартије буду искоришћене ради утврђивања истине, која га је ужасно пекла и које се за живота исто бојао.

СТОЈКОВИЋ је био драгоцен сарадник у страшном послу око припремања овог убиства путем суда, али он је баш зато истовремено постао и опасан сведок. Требало га је учинити безопасним. Боље него ико капетан Стојковић je знао да пуковник Апис, мајор Вуловић и Раде Малобабић нису били криви за дела за која су осуђени и морали бити стрељани. Капетан Стојковић је у својим извештајима оставио забележене несумњиве доказе о томе. Он је био потпуно свестан чињенице да је њихово стрељање једно убиство и да је оно било страшније од свакога злочина, јер је имало да се изврши на основу једне пресуде суда. И зато што су знали да је капетан Стојковић био свестан тога, уз сагласност Александра, Петар Живковић је наредио да он буде

одређен да командује одредом жандарма, који ће стрељање извршити. Жандарми су вршили своју дужност. Али капетан Стојковић je знао позитивно да се тим стрељањем не извршује воља закона, већ да je то стрељање дуго и свесно припремано убиство путем суда, јер је у томе и сам сарађивао. Командујући тим одредом жандарма, капетан Стојковић је постајао учесник у физичком извршењу тога злочина. Одређујући капетана Стојковића да командује одредом жандарма, који је био одређен да изврши стрељање, Александар и Петар Живковић знали су да га тиме праве физичким извршиоцем овога убиства путем суда. Непосредним учешћем у овоме убиству они су га везивали за овај страшни злочин и били су убеђени да га тиме чине безопасним да ће издати тајне, које је знао и мислили су да ће их из страха од личне одговорности однети собом у гроб.

СВЕСТАН је био Стојковић да је командујући при стрељању пуковника Аписа, мајора Вуловића и Рада Малобабића у ствари постао убица. У алкохолу је тражио заборав злочина у коме је учествовао. У страшим пијанствима, којима се одавао свакога дана без изузетка, покушавао је да заборави пуковника Аписа кога је он убио и који не само да му је тај злочин опростио, него му је нудио своју сабљу да њоме нареди плотун којим ће га убити, нудећи му затим ту сабљу да је задржи као успомену!

ИСТИНА НИЈЕ ОТИШЛА У ГРОБ Није се преварио пуковник Апис у процени човека који је био задужен да бележи сваку његову изговорену реч у затвору. Капетан Стојковић је умро алкохолом помраченог ума, али је сачувао и оставио своје писмене извештаје који су заиста утврдили истину за коју су творци, организатори и извршиоци Солунског процеса били уверени, да ће остати "вечита тајна", чије ће најскривеније кутове у гроб собом понети капетан Милан Стојковић.

ПУКОВНИК Апис је искрено праштао. То је био израз његове бескрајне доброте, његов опроштај je био искрен, спонтан према свима па и према капетану Стојковићу. Пуковник Апис није могао другојачије поступати, то је била његова природа. Али исто тако пуковник Апис је знао и то да је и капетан Стојковић, подлегао, поред свега, његовоме утицају. Знао је Апис да ће капетан Стојковић једнога дана истину казати и утврдити, и то као сведок, чијим се исказима мора веровати, јер ће бити у ствари признање сопственог злочина.

У ПОСЛЕДЊЕМ свом извештају, који је написао и поднео га Петру Живковићу и Александру, капетан Стојковић је описао стрељање пуковника Аписа, мајора Вуловића и Рада Малобабића. Тражили су од њега да напише све што је чуо и видео и капетан Стојковић је тако и поступио.

Надзорни официр затвора пише 12. односно 25. јуна по новом календару:

- Вече. Димитријевић ме је звао неколико пута молећи да га известим ако што сазнам о пресуди. Био је готов са тестаментом, шетао по соби узбуђен. Вечерао је мало. Легао је рано тако, да кад сам са свештеником ушао код њега у 11 сати спавао је рчући. Пробудио сам га, он је се тргао, сео на кревет (био је свучен) и видео свештеника у соби који је одмах пришао љубазно да се поздрави, но Димитријевић је убезекнуто гледајући раширеним очима: "Шта је ово сад?", гледао непрекидно у мене, чак и кад се руковао врло љубазно са свештеником. Ја сам изашао из собе и оставио их насамо. У 11.20 позван сам од стране Димитријевића да дођем код њега, док је још и свештеник (био ту). Отишао сам и он је тада питао може ли своју последњу вољу написану да преда свештенику. Казао сам му да то може бити по прегледу прво командантовом, или нека преда свештенику, а овај је дужан да то одмах покаже команданту. Он je то примио рекавши да онда остане са осталим његовим стварима и оставио је то на сто. Причестио се и пољубио попа у руку.

Кад су остали позвани на саопштење пресуде, он то није знао и седео је у соби у чакширама без блузе. Звао ме је, али како због посла нисам могао, отишао је к њему Протић. После 12 сати казато му да буде спреман за полазак, пошто je питао треба ли да се облачи. У 13 сати и неколико минута отишао сам к њему с речима: "Изволите да пођемо." Он је био без блузе и шетао по соби. Упитно је гледао и запитао, шта је са осталима, хоће ли по партијама да иду или сви. "Како je Пиле?" Како није добио одређен одговор рече: "Зашто ми не кажете, није то сад ништа, питао сам попа где је био и он ми рече, да је био код Малобабића и Вуловића, тако сам и ја ценио. Ја сам им потребан, па добро!" Но, ипак није облачио блузу већ стајао и гледао ме мислећи се. На моје поновљене речи: "Изволите, молим вас, да пођемо, чекају нас доле командант и остали", он узе летњу блузу (до сада је није носио у затвору) сиву, подржа је у левој руци мислећи се и запита: "Оћете ли бити са мном?" Да, рекох му. Он обуче нагло блузу и закопчавајући је промени одједном цело своје дотадање плашљиво, упитно, молеће и очекујуће држање и смешећи се рече својим обичним љубазним гласом: "Ево, палетушке сам спремио, одвезао, да се не мучите" и пошав вратима запита: "Смем ли да кажем војницима збогом". Можете, у ходнику је било неколико војника и он им рече: "Збогом, војници". Пролазећи поред врата Р. Лазића, овај беше близу њих и Димитријевић му рече: "Збогом, Радоје". Овај одговори: "Збогом Драгутине, опрости!" Силазећи низ басамаке запита сме ли да каже збогом у пролазу поред собе Миловановићеве и Богданове и по дозволи пролазећи али не гледајући у собе, од којих су врата отворена рече: "Збогом Пиле, збогом Богдане!" Добио је одговор од Миловановића: "Збогом, Драгутине" и од Богдана "Збогом!".

Достојанствен одлазак на стрељање Dr Mile Bjelajac | 20. септембар 2015.

Одлазећи на погубљење, Апис је рекао: "Ако je за добро, Велике Србије нека буде. Није ми ово први пут да стојим пред куршумима". Апис: Тако је суђено, да ми се кућа растури и ја овако свршим

Једна од ретких фотографија оснивача Црне руке

КАДА је колона из солунског затвора кренула ка месту где је требало да се изврши стрељање, Аписово држање је било веома одлучно, љубазно и сасвим природно - пише у последњем извештају капетана Милана Стојковића. - Могло је на тренутак да се осети да се усиљава, само то није могао нико приметити ко га добро не познаје и не разуме. Сем тога, осећала се код њега још извесна нада за помиловање, која се и на лицу места за време читања пресуде видела.

Кад се пео у аутомобил (камион), рече: "Ово вам нешто покварено". Даска - пењалица била је изломљена. Седнувши у аутомобил поред њега седе с леве стране наредник апсанџија, а с десне један мој лични ордонанс, кога је он знао са спровода за суд и патраг и он рече: "А то си ти, Вуле, е право је сад да се и ти мало одмориш, доста си издржао. А ово је ваш ордонанс како се зваше, Мирко?" Да, рекох му. Тада га он запита: "Одакле си ти момче?", али како овај не одговараше ништа и не гледаше га, рекох ордонансу да одговори слободно и овај му рече, да је Прокупчанин, нашто Димитријевић рече: "А то су добри људи". У аутомобил су се попела још три жандарма пошто је био велики и пошло се, он рече: "Гађајте ме само добро." Наш је аутомобил био други по реду, у првоме је био Вуловић са Протићем, који је знао пут. Димитријевић је пушио непрекидно палећи цигару од цигаре коју ће да баци, али при том сасвим мирно почео да разговара сасвим обично, питајући: "Имамо ли далеко да идемо? Где је то место? Зашто овако ноћу, неће видети војници да гађају, требало би причекати да се раздани". Видело се да се устручава од војника, а хтео би да говори. Да бих га ослободио, запитах га: "Зар ни сада нећете никог да грдите," Он се насмеши и рече: "Ви знате, ја сам често говорио о људима, ја их познајем, ово је захвалност после 14 година, а просјаци би били, верујте, да мене није било. Уосталом, ако je за добро Велике Србије нека буде. Тако је суђено, да се моја цела кућа растури и ја овако свршим. Али није то ништа страшно, није верујте, ево видите ме, ја сам потпуно миран и не бојим се ничега, није ми ово први пут да стојим пред куршумима, стајао сам још једном 29-тог маја".

ЧИЗМЕ И САБЉА Капетан Стојиљковић у последњем извештају је записао и ово: - Бесмо оставили варош и пут поче каљав, он рече: "А ово већ неко узбрдо, где је то место? Оћете ли ви команданти, што нисте узели моју сабљу да њом командујете, збиља пред овим људима, молим вас задржите моју сабљу за вас". Затим je дао своју оцену о мени као његовом чувару и уопште, рекав жандармима "да ме увек слушају". Рече да дозволим ордонансу да му по стрељању скине чизме и узме: "Добре су ратне, само мало да их поправи". (То није урађено.)

Када је ово говорио, био је прилично резигниран и тужан. Затим мало оштријим и ироничнијим тоном климајући главом рече: "Поздравите Вемића, срам га било. А ви знате, причао сам вам, шта сам ја све за њега радио. Ја сам се са људима друговима свађао због њега, мислећи да је честит човек".

АУТОМОБИЛИ су ишли један за другим, њих и кад смо дошли на завијутак код Бејас Куле, он гледајући рече: "Колико нас има? Ово нешто велика пратња, много нешто." Тада му рекох: "Ви, Вуловић, Малобабић, остали су помиловани." Он рече тужним али незавидљивим гласом: "Што мање то боље, тако сам и ја рачунао". Затим гледајући улицу рече: "Ово ме овако потсећа на ноћи у Бечу, јелте?" Рекох му: "Сасвим тачно" (иако ја истина нисам никад био у Бечу). После паузе ћутања запитах га: "Чудо нисте ништа писали?" - "Жао ми је што нисам имао времена да напишем једну историју свога рада; али би за то требало 2 године. Ту би се многе ствари виделе. Требало је имати енергије и моторе за рад, ја сам радио само радио, па сад можда је ово потребно за срећу Велике Србије, да баш мене нестане. Па нека буде, тако, ако је за добро Уједињења Српства". Нагињући се рече ми полако: "Ја вам једном нагласих, да сам погрешио што сам у писму оном отворено изнео за Сарајевски атентат, па овим сад саслушањима, рекао бих да je то главна ствар или бар разлог да мене не буде". Затим гледајући поворку аутомобила, рече: "Дакле ове ноћи овако. Па ипак ништа, видите да је овај спровод државно помпезан, ја и Радојловић..." и насмеја се иронично.

СА ФЕЊЕРИМА кроз јаргу пошли смо пешке, кад смо сишли са аутомобила, напред је ишао Протић за њим Вуловић, Димитријевић па ја. Питао је, је ли слободно да разговара са Вуловићем и, кад је одобрено, измењали су неколико речи шалећи се: "Како је Љубо, можеш ли? Ово је једна врста ноћне ратне службе". Вуловић рече: "Ама Протићу, где нас водите кроз ове рупе, немојте ви да побегнете са нама заједно". Димитријевић у шали: "Ама ми живи одосмо у рупу". Ишло се лагано ногу пред ногу и Димитријевић ми полако рече: "Остављам вам аманет да кажете мојој кући, како сам изгледао у последњем моменту и да ме не преносе одавде. Немојте рећи да сте ви командовали, већ реците да сте ту присутни били. Требао сам да напишем нешто о вама, али ето"... ту прекиде.

НАРУЧИВАЊЕ Књигу Милана Ж. Живановића ПУКОВНИК АПИС објавили су новосадски "Прометеј" и Радио-телевизија Србије. Све информације о наруџби могу се добити преко бесплатног телефонског броја 0800 323 323.

Рекох му: "Жалите ли на кога, реците ми, можда ће питати ко од ваших пријатеља?" Он рече: "Цела је конструкција Љубе Јовановића, а атентат ислеђивао и удесио Сотир Аранђеловић. То реците ако вас ко упита кад буде рехабилитацију тражио. Кључ је у Темељку и Ђорђу".

"Поздравите много Туцу и реците му нека води рачуна о моме несрећном сестрићу, жао ми је тог детета. Судбина је таква, па сад шта ћете".

Стигло се на место. Ноћ је била мрачна. Вод војника стоји постројен, са три фењера, раде се предходни послови. Пуне се пушке петнаесторице одређених за стрељање, прегледају раке, које је био некакав Рака, резервни коњички поручник, натрашке ископао, те га Дуњић за мало није избио. Ту је Дуњић и лекар Петковић.

ПРЕД почетак читања пресуде запита Димитријевић Малобабића: "А што си ти Раде напао господина капетана?". Овај рече смешећи се: "Нисам, него ја стао код прозора а он"... и ту је његов одговор прекинут са позивом да стану у ред ради читања пресуде. (За ово време откада се дошло па до читања пресуде нисам био код осуђених и не могу да кажем шта су све разговарали). Стали су у један ред: Димитријевић, Вуловић и Малобабић, пред раком на неколико корака и почело се са читањем пресуде. Поред Дабића који је читао, стајала су два војника са фењерима, а он са цвикером у једном црном хавелоку читао је врло брзо и јасно пресуду до 4 сата и 47 минута кад су осуђени сишли у раке.

Димитријевић је питао сме ли да пуши, дозвољено му. Малобабић је представљао човека који се угледа на њих али врло интимног и сасвим равног њима по мислима и осећајима па чак и положају. Кад је читано о атентату, нарочито су се смешкали и значајно погледали при ономе: "код пресека пута"... итд. Погледали су се смешећи и значајно сва тројица, као да су хтели рећи, "и, није тако било, друкчије је то било". Малобабић је процедио кроз зубе нешто налик на то: "А, код тога пресека, хе, хе"

Стрељање пуковника Димитријевића Dr Mile Bjelajac | 21. септембар 2015.

Последњим речима, које је узвикнуо пред плотун: "Живела велика Србија! Живела Југославија!" Апис је потврдио једини смисао целог свог живота

Аписов гроб на Зејтинлику у Солуну

ЗА ВРЕМЕ читања пресуде Димитријевић се обратио Протићу и дао му неколико пакла цигарета "бастос" да раздели војницима, а доцније кад му је нестало цигарета, овај му је дао својих, чини ми се из кутије. Мени се такође обраћао са молбом да запишем жељу Радину о новцу, који претекне, како ће да се раздели. "Он жели да остави српској држави". Тако је и попу Малобабић казао, али је слагао и попа и Димитријевића, пошто је пред раком диктовао да пишем коме оставља. Оставио је својој фамилији.

Кад је почео расвитак, Димитријевић зевну и погледа ме, даде ми знак очима склапајући их и показујући главом на своју раку.

Вуловић је стајао са прекрштеним рукама, ослањајући се позади на свој штап и смешећи се слушао пресуду, чешће говорећи: "Мој имењаче, ајде пожури, тринаестог прескочи мало". Затражио је и он да пије воде кад је Дабић пио и узимајући флашу запита га: "Да немаш, имењаче, фирцигер?" Овај му безобразно цинички одговори гласно: "Хе, хе, доцкан ти сад да мислиш на то". Малобабић је такође правио вицеве, али сасвим шапућући да се тешко чуло. (Једном је опоменут од Дабића: "Кад ја читам Малобабићу ти ћути".). Ја сам могао да чујем као најближи ово: "Куд у чивутски дан баш 13-ог да нас стрељају". Кад су у зору птице почеле да цвркућу рече: "Певаће нам птице овде". Кад је читано колико накнаде има да плати рече: "Охо, гле ти, још ја њима да плаћам. Ха, ха, Темељко и Ђорђе. На пресеку, где?... Хе, хе," погледа у Вуловића и Димитријевића и значајно се насмеши, тражио је воде и пио.

ДИМИТРИЈЕВИЋ је зa време читања пресуде више пута погледао и чуљио уши, чим чује да се ко креће у близини. Он је се надао доласку помиловања. Једног момента и мени се учини у даљини звук аутомобила, он подиже главу у том правцу и начуљи се погледавши ме значајно.

Да бих се уверио да чека помиловање, погледах га и ја значајно и брзо извадих сат гледајући колико је сати, и по њему, Димитријевићу, како је гледао упитно, видео сам да се нада помиловању мислећи да ја знам у колико сати треба да дође.

Четири пута се окретао и гледао своју раку љубопитљиво, кад је почело да свањује, окретао се и посматрао околину. (Сећам се да сам при доласку чуо где каже, чини ми се Дабићу "што нам не дадосте мало изглед на море", овај му је нешто цинички одговорио).

Кад сам командовао "о десно раме" при "пресуђује се..." стао je мирно и све време тако стајао до краја читања. Дуњић је изговорио речи прописане при лишењу чина, а Протић скинуо кокарде и еполетушке.

Кад је свршено читање молио је Дуњића, да их војници не гађају у главу, то је и Малобабић молио.

Затим је Димитријевић молио да се опросте између себе, изљубили су се сва тројица "Збогом Љубо, Збогом Драгутине, Збогом Раде!" При тим речима држећи Малобабића за руке окрете се и рече: "Ово је добар Србин и поштен човек, верујте да он није крив". Овај полазећи раци процеди кроз зубе: "Па опет ево ме овде". "Шта ћеш Раде!" (Ако ко мисли, да је ово лепше измислити но што је било, може и друкчије да прича - Дабић).

ПОСЛЕ тога ја сам записао жељу Малобабића и 2-3 минута нисам видео ни чуо шта су радили Димитријевић и Вуловић. (Знам да је Димитријевић пришао Дуњићу и рекао: "Господине пуковниче, молим вас, реците престолонаследнику, да"... даље нисам чуо). Потом је пришао мени, ја сам још писао адресе које ми је говорио Малобабић и рече: "Напишите, молим вас, он, знате, хоће српској држави да остави". Затим пружи руку мени и рече: "Збогом, господине Стојковићу, опраштам се сад, после ћете имати посла", рукова се са Дабићем и Протићем и скочи у раку.

Био је као од воска и држао цигарету у руци упола попушену, али је изгледао подмлађен за 20 година, одлучан и бујан (подсетио ме је на нас млађе официре, да смо такви били кад смо у турском рату у првим борбама били бујни са презирањем смрти). Стаде уз колац и Протић га везиваше конопцем, он рече: "Немојте ме, молим вас, везивати", но овај му рече да мора ради форме. Тако исто тражио је да му се не везују очи, али по одговору рече: "Па добро кад је по закону". Везан рече: "Ово је, Бога ми, мало за мене" (рака). Кад му очи Протић веза рече: "Па сад не могу да пушим", ја му рекох: "Пушите, пушите, можете" мислио сам да он мисли за мараму преко очију, која је падала и до уста, али тек сам се доцније сетио, да је то казао што руку није могао принете устима везан. Затим рече: "Збогом, војници, само добро гађајте, гађајте само добро - слободно!" Глас му је био јасан, мало дрхтећи. Какав је изгледао везан за колац док му марама није била преко очију, није могуће описати: тај израз лица тужног и упитног, са страшним стакластим очима, које су смрт показивале. Кад су му очи биле везане, узвикнуо је: "Живела Велика Србија, живела Југославија!"

ВУЛОВИЋ пошав раци обрати ми се са молбом да се постарам да све његове ствари буду предате по његовој жељи, да поздравим његову жену, Ускоковића, који ће се са др Савићем бринути око заоставштине. Затим рече збогом, пружи руку и заплака се. Везао га је наредник.

Малобабић је већ био у раци и видећи да се сви поздрављају са мном, и он рече из раке: "Збогом господине капетане". Он се уопште на њих угледао и тако владао исто, сем што није могао одолети љубопитству и подигао је руком мало, упразо звирио испод мараме баш кад је опаљено.

Кад је било све готово дао сам знак 15-торици жандарма који су пришли на 5 корака од рака подигао сабљу увис (сабља је била Дачина, нисам имао своју), узето је на нишан и у моменту баш том Вуловић је изговорио: "Живела Велика Србија, поздравите децу нашу кад одете и"... у том моменту пала је команда "пали"! Малобабић је на месту убијен, није ни зинуо. Димитријевић се омлитавио уз колац са наслоњеном главом на леву страну раке, али је још мрдао. Вуловић је кретао левом руком. Наредих још један плотун за њих двоје, опет не беху готови, и трећи пут би свршено.

Положени су лепо, мараме метнуте преко лица, затрпани и поп им очита опело. Лица су им остала нетакнута. Сви су метци у груди.

Димитријевић је био обучен: летња сура блуза, чакшире, чарапе и чизме.

Вуловић у суром оделу са жутим ципелама и камашнама.

И ту се завршава последњи извештај капетана Стојковића који је пола године извештавао о свакој Аписовој изговореној речи.

Својим последњим речима, које је узвикнуо стојећи у гробу непосредно пред плотун испаљен из српских пушака, који ће га убити, "Живела Велика Србија! Живела Југославија!" - пуковник Апис је потврдио једини смисао целог свог живота и рада, који је био револуционарна борба за уједињење српског и свих југословенских народа. То је био смисао живота и рада и његова два друга, који су као и он стрељани невини за дела за која су их осудили, да би их могли убити.

Те речи пуковника Аписа у исто време обележавале су и крај националнореволуционарне борбе која је из Србије у времену од 1903. до смрти пуковника Аписа вођена за уједињење српског и свих југословенских народа, чији је организатор, покретна снага, енергија и стварни руководилац био пуковник Апис.

ПОСЛЕДЊИ ИЗВЕШТАЈ

И овај извештај са стрељања Аписа и другова, капетана Милана Стојковића, био је намењен Александру Карађорђевићу и Петру Живковићу. Они су од њега захтевали да им напише истину о последњим часовима и тренуцима живота пуковника Аписа, мајора Вуловића и Рада Малобабића као и да им опише њихову смрт, на коју су их они осудили. И он је то учинио.

Александар између страха и истине Dr Mile Bjelajac | 22. септембар 2015.

Аписови противници стално су ширили глас да он не седи скрштених руку. Сваки његов и најмањи покрет тумачио се као предзнак нечега опасног

Слободан Јовановић из млађих дана

О ПУКОВНИКУ Драгутину Димитријевићу и Солунском процесу, пред смрт писао је и професор Слободан Јовановић. У књизи Милана Ж. Живановића интегрално је пренесен текст "Апис" истакнутог академика, из кога преносимо најзанимљивије детаље:

"Ја сам се познао с Драгутином Димитријевићем Аписом тек 1914, кад сам се на почетку Аустријског рата јавио на дужност Врховној команди у Крагујевцу. Ја нисам предвиђао да ће он у томе рату имати своју завршну фазу, и да ћу ја који нисам био сведок његових ранијих подвига, бити присутан његовом паду. То што сам имао да видим и чујем, личило је на последњи део Шилерове трилогије о Валенштајну - онај део који се зове Валенштајнова смрт.

По свему изгледа да је процес желео сам Престолонаследник, кога је подбадала једна група Аписових противника. У тој групи нису били само белорукци, него још и тајна полиција Министарства унутрашњих послова. Да ли је ту полицију водио њен министар Љубомир Јовановић, или је она водила њега, тешко је рећи. Није искључена могућност да су се полицајци из властитих побуда везали с белорукцима кад су их видели утицајнима на Двору.

АЛЕКСАНДРА није напуштала мисао да му Апис ради о глави. Цела Аписова прошлост краљеубице, осионо држање неких његових присталица, свакодневне доставе белорукаца и полиције - све је то одржавало Александра у таквој узнемирености, да он није више разликовао између свога страха и истине. У каквој је атмосфери он живео може се закључити по ономе што је касније Љубомир Јовановић казивао Светозару Прибићевићу о Апису. Јовановић је тврдио да је Апис убио Франца Фердинанда у намери да изазове рат, да се спремао да убије и немачког цара, и да уопште пати од убилачког лудила. Слушајући овакве ствари, Александар је најзад морао добити о Апису представу као о једном злочиначком типу који је опасно оставити у слободи. Аписови противници једнако су шапутали да Апис не седи скрштених руку. Сваки

његов и најмањи покрет тумачио се као предзнак нечега опасног - и у Престолонаследниковој околини сви су се управо чудили што Апис једном већ не почиње.

КРАЈЕМ августа 1916. Престолонаследник је обилазио фронт. При повратку у Солун, кад је његов аутомобил ишао великом брзином, чула су се два пуцња. Нико није опазио онога који је пуцао. То су једине чињенице које се могу сматрати као утврђене. На те чињенице Аписови противници надовезивали су даље да је пуцано баш на Престолонаследников аутомобил, и то у намери да се Престоланаследник убије и, наравно, атентатор није могао бити нико други него какав Аписов најамник. На основу овог надовезивања није било немогућно створити код Александра уверење да је он био предмет једног неуспелог Аписовог атентата. Александар није разумевао полицијске и судске ствари. Што је главно, он је већ унапред био уверен да се атентат противу њега, и то баш од Аписа, може десити.

КАКО се без правих доказа могло дејствовати на Александра, није се могло дејствовати и на Суд. Зато су Аписови противници дошли на мисао да га не изводе пред редовни, него пред преки суд. Пред преким судом није требало много даказа - ту се судило по слободном уверењу. Али била је једна тешкоћа. Надлежност војног преког суда простирала се по закону само на војнике, а не и на официре. Зато је брже-боље опремљен један законски пројект којим се надлежност преког суда проширила и на официре. Начелник Судског одељења Врховне команде, у пратњи Престолонаследниковог личног лекара, отишао је на Крф да би за тај законски пројект добио Владин пристанак. Сви чланови Владе, с изузетком Министра војног и Министра унутрашњих послова, изјавили су се против пројекта. Самосталци Давидовић и Драшковић претили су оставком. Пашић такође није хтео да прими одговорност за тако непопуларну меру као стављање официра под преки суд. Престолонаследнику је било врло криво, али најзад морао се приволети Владином решењу. Аписови противници, кад су видели да га не могу извести пред преки суд, одустали су уопште од намере да га пред Суд изводе. Он није притворен, и о атентату се престало говорити.

БЕЛОРУКЦИ и тајна полиција мотрили су и даље на њега. Крајем децембра он је притворен, али не због атентата, него тобоже што се спремао да пређе с једним делом војске на страну непријатеља. Овако образложено, његово затварање најлакше се дало правдати пред нашом Владом и пред савезничком Командом. У току ислеђења оптужба о спреманој издаји замењена је другом једном, али у иностранству она је одржавана још неко време. Кад је једна група пензионисаних црнорукаца спроведена у Алжир, она је ту дочекана с највећим погрдама, јер се ту још веровало да је Апис био затворен због издаје. Приликом његовог затварања нађен је један део архиве Црне руке, с њеним статутима и са списком њених чланова. То је онда употребљено као главни доказни материјал. Апис није више оптуживан ни за атентат ни за издају, већ за оснивање и рад Црне руке. У употреби овог материјала оптужница је карактер Црне руке потпуно изврнула. У оптужници, пак, Црна рука је представљена као једно друштво које је имало да ради на преврату, не ван Србије, него у самој Србији. У вези с тиме Црној руци приписивана је намера да збаци законите власти и заведе војну диктатуру.

ОПТУЖНИЦА је једнако подвлачила тајни карактер Црне руке, као да би то био несумњив доказ њених превратничких намера. То није било извртање докумената, али је било извртање факата. Постојање Црне руке било је позната ствар. Публика је била та која је друштву "Уједињење или смрт!" пришила надимак Црна рука, због чега ни Аписове присталице нису називане друкчије него црнорукцима. Године 1917, Љубомир Јовановић, као Министар унутрашњих послова, говорио је тако као да је полиција тек тада ушла у траг Црној руци; међутим тај исти Јовановић био је, као Министар просвете, још 1911. и без помоћи полиције обавештен о постојању Црне руке. Она је основана у мају 1911, а већ у јулу те исте године он је говорио о њој Светозару Прибићевићу. Надао се да ће то Друштво добро радити на националној пропаганди, али се бојао да се оно не почне мешати у унутрашњу политику.

ПО СПИСКУ чланова Црне руке није нимало изгледало да је она основана у циљу унутрашњег преврата. Велики број њених чланова били су Срби ван граница Србије. Међу члановима из Србије било их је доста који ни по службеном положају ни по личним везама нису изгледали расположени за унутрашње преврате. Ту је било полицајаца и дипломата: међу овим последњим и један Пашићев сестрић.

Белорукцима је било добродошло што је оптужница обухватила уз Аписа и остале чланове Црне руке. Затварању Аписовом следовало је стога затварање и свих чланова Централног одбора Црне руке. Затворити и све остале црнорукце, није због њиховог великог броја било саветно, али у војсци је вршено масовно чишћење црнорукаца. Истичући се као браниоци Престолонаследника од црнорукаца, белорукци су место њих постали господари војске."

АЛЕКСАНДАР ЈЕ ВОЛЕО УДВОРИЦЕ

"Мене је чудило да Апис, који је умео с људима, није умео да сачува пријатељство Престоланаследника, које је испрва имао у највећој мери", пише Слободан Јовановић. " Апис на то ми је одговорио отприлике ово: 'Александар је Карађорђевић, а Карађорђевићи не умеју да праве пријатеље. Ничије пријатељство он не цени. Од људи он не тражи оданост, већ удвориштво, a ja удворица нисам. Ја сам дао династији довољно доказа своје верности. Ако се од мене тражи да Престолонаследнику изувам још и чизме - е лепо, ја то нећу, и не могу! Ето му за то посилни!'"

Велики раздор у српској влади Dr Mile Bjelajac | 23. септембар 2015.

Пашић је једва успео да убеди престолонаследника да од деветорице осуђених на смрт шесторицу помилује

Аписова смрт ујединила Пашића и престолонаследника

ПРВИХ дана Солунског процеса било је говора само о Црној руци. Онда одједном покренуто је питање атентата на престолонаследника. Атентат се везивао за Црну руку на овај начин. По оптужници, Црна рука имала је за циљ унутрашњи преврат, а атентат се могао у неку руку сматрати као почетак преврата. Другим речима, претпостављало се да су духовни узрочници атентата ти исти људи који су још 1911. основали једно превратничко друштво. Има, међутим, један факат који обара сву ту претпоставку. Односи између престолонаследника и Црне руке били су 1911. тако добри, да је престолонаследник за њен лист Пијемонт дао својих 26.000 динара. Како се онда може веровати да је већ 1911, кад је радила споразумно с Александром, Црна рука имала превратничке планове у којима се и уморство самог Александра подразумевало? - сведочи академик Слободан Јовановић о тим данима на Крфу и Солуну.

ПОШТО се атентат како-тако везао за Црну руку, прешло се на његово доказивање. Нађен је један човек који је тврдио да је видео атентатора кад је овај пуцао. Тај очевидац био је неки Темељко Вељановић, гоњен од полиције због покушаја убиства и потпуно у њеној власти. Његови искази, поред све његове збуњености, садржавали су један податак који је, ако не цео Одбор Црне руке, а оно Аписа лично доводио у незгодан положај. Као атентатора Темељко је означавао Рада Малобабића, а Апис није могао порицати да је с тим човеком стајао у присној и на први поглед неразумљивој вези. Почетком рата полиција је Малобабића притворила, јер га је држала за аустријског шпијуна. Апис се заложио сав да га извуче из затвора, и кад је у томе најзад успео, држао је Малобабића у својој близини, а помало и крио од полиције. Он је тврдио да је Малобабић био његов извештач за Босну, који му је прибављао податке о аустријској војсци. По уверавању Срба из пречанских крајева, Малобабић је био један одушевљени националиста. Пред само своје стрељање то је и Апис желео још једном да потврди. За полицију он је до краја остао сумњив, и, у најмању руку, двоструки шпијун, који је радио и за нас, и за Аустријанце.

У ТОКУ Солунског процеса, односи између Аписа и Малобабића постали су главна тачка. Притеран уза зид, Апис је изјавио да те односе, без неких претходних обавештења о Сарајевском атентату, није у стању расветлити. Председник Народне скупштине Андра Николић причао ми је да је онда, под изговором ускршњих празника, претрес прекинут, а Апису поручено да у међувремену размисли да ли ће по продужењу претреса поново захтевати да и о Сарајевском атентату буде саслушан - сведочи надаље Јовановић. Апеловало се на његов патриотизам да то не чини, оно што би имао да каже нека поднесе Суду написмено. Апис се одазвао овом апелу, и дао Суду написмено да је он био умешан у Сарајевски атентат, и да се тиме објашњавају и његове везе с Малобабићем. Да је то изјавио на јавном претресу, он би вероватно створио Влади неприлике, али би у јавном мњењу пробудио извесне симпатије за себе. Из патриотизма он није хтео стварати Влади неприлике, и оставио је на јавном претресу своје везе с Малобабићем необјашњене.

ЗА ВРЕМЕ претреса обелодањено је и то да је 1914. Апис помишљао на пуч у Македонији, али да су га пријатељи одвратили. Тај случај се и могао, и није се могао употребити противу Црне руке. С једне стране, Апис је у једној прилици помишљао на једну врсту локалног преврата; али, с друге стране, црнорукци нису хтели тим путем поћи. Све је стога остало на разговору.

На крају крајева, једини факт који се противу Аписа наводио, био је атентат против престолонаследника. Све друго били су само планови, па и то планови које је оптужница произвољно тумачила.

Суд je осудио једанаест лица, од којих девет на смрт. Међу том деветорицом били су и Апис и Малобабић. Суд се ставио на гледиште да је Црна рука основана 1911. у циљу да обори "постојеће стање" и установи диктатуру своје властите организације. Према томе циљу, ваљало је уклонити престолонаследника и Пашића, што је и покушано 1916. атентатом на престолонаследника. Укратко, по нахођењу Суда, Малобабић је био извршилац једног атентата који је смислио Апис саобразно програму Црне руке, због чега су уз Аписа и Малобабића требали да одговарају, ако не сви чланови Црне руке, а оно бар чланови њеног Централног одбора.

ПРЕТПОСТАВКА да је атентат противу престолонаследника улазио у програм Црне руке, била је сасвим произвољна и уз то још непотребна. Ако је Апис доиста приредио атентат, било је од споредног значаја да ли је радио саобразно програму Црне руке или не. Једини доказ противу Аписа била је његова веза с Малобабићем, а једино сведочанство противу Малобабића био је исказ Темељка Вељановића. Апис је осуђен на смрт на основу такозваног саставног доказа. Другим речима, Суд је, доводећи разне чињенице једну с другом у везу, нашао да је Аписово учешће у атентату вероватно. По тој оцени вероватноће Суд је, с чисто формалног гледишта, могао осудити Аписа, али само на неку мању казну, а не на смрт. Смртна казна могла се изрећи само на основу доказане, а не и на основу вероватне кривице. За доказану кривицу наш је закон тражио признање оптуженога или исказ два сведока. У Аписовом случају, његовог властитог признања није било, а од сведока нашао се само један, и тај један није сведочио противу њега, већ противу Малобабића.

СМРТНА казна извршена је само над Аписом, Малобабићем и још једним официром. Свима другима она је у путу милости замењена казном заточења. На питању Аписовог помиловања избила је министарска криза. Два самосталска министра, Давидовић и Драшковић дали су оставку, кад је престолонаследник одбио њихов предлог о Аписовом помиловању. Пашић је после тога саставио чисто радикалну Владу, у коју је ушао и стари противник црнорукаца Стојан Протић. Он није био потпуно уверен да је Апис већ на Солунском фронту спремао преврат, али није нимало сумњао да би он, по повратку, нешто покушао. И кад је тако, говорио је Протић, боље је да убијем ја њега, него он мене.

ЗАШТО се Пашић на Аписовом питању одвојио од самосталских министара? Зашто је сматрао да је боље растурити коалицију, него спречити Аписово стрељање? Ако икада, коалиција je била потребна тада, и то због преговора који су предстојали између наше Владе и Југословенског одбора о будућој заједничкој држави Срба, Хрвата и Словенаца. Зашто је Пашић пред почетак тих преговора разбијао због Аписа српски фронт? Мене је један од радикалних министара, Момчило Нинчић уверавао да je Пашић то учинио под притиском престолонаследника. Овај је наваљивао да се смртна пресуда изврши над свима овима над којима је била и изречена. Пашић га је једва убедио да од деветорице осуђених на смрт шесторицу помилује. Аписа je било немогуће спасти: престолонаследник је од његовог погубљења правио своје лично питање.

ПРЕСУДА МИМО ЗАКОНА

У СВЕДОЧЕЊУ о Апису и Солунском процесу, у књизи "Моји савременици" Слободан Јовановић пише:

- Са престолонаследником ја сам тек две године касније имао прилике говорити о Солунском процесу. Он ме је сам питао шта о том процесу као правник мислим. Ја сам рекао да на основу исказа једнога сведока Апис није могао бити осуђен на смрт. Александар је одговорио да му то дотле нико није био рекао: напротив, сви су га уверавали да је пресуда противу Аписа донета потпуно по закону. "После тога", наставио је Александар, "ја нисам могао помиловати Аписа. Помиловати једног официра који усред рата покушава убити свог врховног команданта, значило би потпуно разорити војну дисциплину".

Последња пуковникова воља Dr Mile Bjelajac | 24. септембар 2015.

Српски војни суд довршио је пресуду за Сарајевски атентат, а влада и регент Александар одбили су помиловање за Аписа

Александар се плашио Аписовог утицаја у војсци

САЗНАВШИ од пуковника Милана Дуњића, команданта места у Солуну, пре подне 11. јуна 1917. по старом календару (24. јуна по новом), да је пресуда постала извршна и пошто је упутио телеграмима Александру и краљу Петру молбе за помиловање, пуковник Апис се у току дана припремао за смрт. Написао је своју последњу вољу - тестамент. Затим је написао опроштајно писмо своме сестрићу у Француској. Средио је своје хартије и од њих направио засебан завежљај. Уредио је своје личне ствари. Припремио је преобуку и одело у коме је желео да буде сахрањен и за то је изабрао нову, суру, летњу блузу, коју дотле није носио. По обичају својих предака и пуковник Апис желео је да буде сахрањен у новом оделу.

Као ни његови другови, пуковник Апис није знао да је питање помиловања пре његове молбе, већ било решено, као што није знао ни да се већ увелико чине припреме да он, Вуловић и Малобабић буду стрељани, па иако је био спреман, да сваког тренутка пође у смрт, он je последња два дана свога живота провео у нади, да ће му живот ипак бити поштеђен.

СИГУРНОМ руком, читко, на целом табаку писаће хартије пуковник Апис је написао свој тестамент, који је назвао својом последњом вољом и која гласи:

"МОЈА ПОСЛЕДЊА ВОЉА

И ако осуђен од оба суда па смрт и лишен милости Круне, ја умирем невин и са убеђењем да је моја смрт била потребна из виших разлога Србији. Из овог мог убеђења потиче и моја душевна мирноћа, са којом очекујем свој последњи час. Нека Србија буде срећна и нека се испуни наш свети завет уједињење целог Српства и Југословенства, па ћу и ја и после своје смрти, бити срећан и блажен, а бол, који осећам што ћу од српске пушке погинути, биће ми лакши, у уверењу, да је та пушка управљена у моје груди, ради добра Србије, ради оног добра Србије и Српског народа, коме сам ја био посветио цео свој живот. У том своме раду, ја сам можда и шта

и погрешно учинио, можда сам се нехотице огрешио о даље интересе Србије, али радећи, ја сам и грешио и ако никад свесно, већ увек убеђен, да радим само за добро Србије. Нека ми се опрости за по неку такву погрешку, бар нек ми опросте Срби, а ја ћу се молити Богу, да ми Он своју неисцрпну милост подари.

Са својим стварима и имовином чиним овај распоред: Новац који после моје смрти остане молим да се пошље мом сестрићу Милану Живановићу, ђаку избеглици у интернату "Grand Lycee neuf" у Ници,

Коња Блихера, молим да се прода држави, првенствено, и да се новац добијен од продаје пошље такође мом сестрићу Милану Живановићу у Ницу. Коња Звездана који је престарео, остављам на увиђавност оних, који имају надлежно право да реше да ли је тај коњ још способан за службу или не. Ако је способан за ма какву службу, онда га уступам радо држави, а ако није молим, да се убије.

Све остале ствари остављам да се поделе нашој избегличкој сиротињи. Конзерве, дуван и уопште оно што је за јело молим, да се подели војницима жандармима, који су ме чували у затвору, уместо подушја.

Мој џепни сат, успомена и поклон од мога зета Живана Живановића молим, да се пошаље мом сестрићу Милану Живановићу за успомену.

То је моја последња жеља и воља.

Молим, да се и ова моја последња жеља, по извршењу, пошље, моме сестрићу Милану Живановићу у Ницу.

ДИМИТРИЈЕВИЋ ЈЕ ЗНАО КО ЖЕЛИ ЊЕГОВУ СМРТ ПУКОВНИК Апис је знао да Александар жели његову смрт, знао је да и Пашић и Протић желе да се ослободе њега, његовог и његових другова утицаја у војсци, политици и у друштву. Знао је да се ради тога Солунски процес води у пуној сагласности шефова радикала са Александром и његовом непосредном околином. Али поред свега тога пуковник Апис није могао у свом безграничном родољубљу претпоставити и мислити, да су они способни за злочин и издају народне борбе за ослобођење и уједињење, како је он сматрао осуду, а поготову стрељање људи Сарајевског атентата од стране српских судова и власти. Уопште, а нарочито у вези са Солунским процесом, који је био питање унутрашње политике Србије.

11 Јуна 1917 год. Драгутин Т. Димитријевић Апис у Солуну"

ПРЕД судом, кад су се 27. марта - 9. априла 1917. појавили оптужени Раде Малобабић и Мухамед Мехмедбашић, да су извршили атентат на Александра код Острова 29. августа - 11. септембра 1916, по повратку из суднице у затвор пуковник Апис рекао је капетану Стојковићу:

"Ово је државна инквизиција. Ево шта може да учини перфидна политика, да сарајевске атентаторе суди српски суд, то је страшно. Знају ли они да ће се о томе писати. Што не кажу одмах 20 година робије, него праве циркусе".

У своме рапорту, који носи датум 28. март - 10. април 1917. а који је предао председнику суда Мишићу сутрадан, пуковник Апис је писао.

"Ја не бих ни у гробу могао бити миран при помисли да сам ма из којих разлога могао допустити, да Српски војни суд за официре заврши и доврши пресуду Аустриског суда у

Сарајеву и да том приликом српским судом буде осуђен једини Србин Муслиманин (Мухамед Мехмедбашић), који је био учесник у протесту српског народа и омладине у Босни против Аустриске тираније над Српским племеном".

У писму које је 30. марта, односно 12. априла 1917. упутио Александру, пуковник Апис је писао:

"Да се не би дошло до несрећне фаталности, да Српски војни суд за официре осуди ову двојицу српских осветника (Малобабића и Мехмедбашића), саопштио сам и предочио суду да морам све то пред судом да искажем, да бих објаснио моје загонетно заузимање за њих, које је било основна и полазна тачка за истрагу, која се односи на атентат на ваше Краљевско Височанство"...

ПУКОВНИК Апис био је уверен да ће својим признањем које је учинио у ова два своја писмена акта, да је он одлучио и преко Рада Малобабића организовао Сарајевски атентат, а износећи за Мухамеда Мехмедбашића да је био непосредни учесник у извршењу тога атентата, не само онемогућити њихову осуду већ да ће на тај начин онемогућити и сам Солунски процес. Капетан Стојковић у својим извештајима оставио је доказе у његовим забелешкама за 30. и 31. март, односно - 12. и 13. април и 5/18 април 1917. године.

Међутим, српски војни суд за официре у Солуну "довршио је и завршио пресуду аустриског суда", а српска влада и регент Србије Александар одбили су помиловање за пуковника Аписа, мајора Вуловића и Рада Малобабића и то објашњавали тиме, што су имали доказа, које им је сам пуковник Апис пружио, да су њих тројица учествовали у организацији Сарајевског атентата. Писменим признањем пуковника Аписа о Сарајевском атентату, прво су тајно, дипломатским путем пред савезничким владама, а затим су и отворено правдали своју одлуку да њих тројицу стрељају. Нису никада смели да признају да су њихову смрт одлучили, да би се и њоме послужили, ако дође до сепаратног мира са Аустроугарском. Није било тешко уверити пуковника Аписа, да у интересу Србије и њеног тадањег међународног и војничког положаја не треба да се послужи јавно својим рапортом у одбрани пред судом.

ЧЕТИРИ месеца пуковник Апис, пре тога рапорта, је био потпуно изолован у затвору, он догађаје није знао нити их је могао знати, па није могао контролисати ни вести и обавештења, која су му о догађајима, о току рата и о међународној ситуацији давана преко капетана Стојковића или можда и другим путем и преко других личности, које ми не знамо, од стране Петра Живковића, иза кога је стајао Александар. Ван сваке је сумње да су они те догађаје представљали онако како je њима конвенирало да би њихова интрига успела. Родољубље пуковника Аписа било је безгранично и он је на то пристао, одржао је дато обећање и онима, који су њега и његове другове извели пред суд, олакшао да своје мрачне планове до краја изведу.

НАРУЧИВАЊЕ

Књигу Милана Ж. Живановића ПУКОВНИК АПИС објавили су новосадски "Прометеј" и Радио-телевизија Србије. Све информације о наруџби могу се добити преко бесплатног телефонског броја 0800 323 323.