Milovan Glii

Milovan GliiPripovetke

Sadraj

Boko Novakovi: Milovan Glii (1847-1908)

Milovan Glii: Pripovetke

Roga

Glava eera

Svira

ilo za ognjilo

Zloslutni broj

Ni oko ta

Raspis

Redak zver

Posle devedeset godina

Prva brazda

Vujina prosidba

Sigurna veina

Tumaenja rei i izraza

Boko Novakovi

Milovan Glii(1847-1908)

Roen je 6. januara 1847. u selu Gracu, kraj Valjeva. Roditelji mu nisu mogli obezbediti redovno kolovanje poto u selu nije bilo kole, ali su ga osposobljavali za ivot onim to je bilo najbolje u njima. Otac guslar i majka darovit usmeni pripoveda nauili su ga pisanju orlovim perom. Tako pripremljen, mladi Milovan bio je u Valjevu odmah primljen u drugi razred osnovne kole. Bio je ve napunio sedamnaest godina kad je stupio u prvi razred gimnazije. To je bilo 1864, u Beogradskoj nioj gimnaziji, "terazijskoj". Neobezbeen, mladi Glii se morao oslanjati samo na vlastito snalaenje. Kad mu je ve idue godine, 1865, umro otac i u rodnoj kui ostala majka udovica sa dvoje mlae dece, ugasila se svaka nada i na onu tanku pomo koja bi vredela kao podsticaj i ohrabrenje. Ostavljen sebi, Glii se nije libio nikakvih poslova. "Bio je i ak i sluga. Posluivao je po imunijim kuama, prao sudove, iao po vodu, trkarao po varoi, ponekad je zabavljao decu - radio je sve to se trailo od njega, samo da bi imao hleba i krova nad glavom" (Uro Doni). Mada mu je "posluivanje" oduzimalo dosta vremena, Milovan je ipak bio dobar ak. Njegovo interesovanje nije se svodilo samo na kolske predmete; itao je mnogo, bez reda, sve to mu je dolazilo do ruku. Pored toga uio je i strane jezike: ruski, francuski, nemaki.

Po zavrenoj gimnaziji (1870), Glii je najpre poeo da studira tehniku. Tada je uao u javni ivot dublje i vidnije, kao urednik satirinog lista Vragolan i agilan lan pokreta Svetozara Markovia. Obeleen od vlasti, kao protivnik poretka, "crveni komunac", "usijana glava", Glii je bio uhapen kad je 1872. sa dva svoja druga preneo iz Zemuna nekoliko primeraka Markovieve Srbije na Istoku. Zbog materijalne nematine, on je te godine napustio tehniki i preao na filoloko-istorijski odsek Velike kole. Studije su tekle uspeno i nizali se ispiti, ali jedan neuspeh sve je naglo i zauvek prekinuo. Glii je bio uveren da je neuspeh posledica nepravde i u ogorenju napustio je studije 1875. bez zavrne diplome.

Poetak njegove karijere oznaava sluba pomonika urednika Srpskih novina. U 1875. je i poetak njegova knjievnog rada: ugledni knjievni list Otadbina tampa mu prve pripovetke. Uskoro, za vreme srpsko-turskih ratova 1876-1878, njegovo znanje stranih jezika pokazae se kao dragoceno na radu u Presbirou. Posle smrti ure Jakia, Glii je, 1878, postavljen za korektora Dravne tamparije. Godine 1881. postae dramaturg Narodnog pozorita u Beogradu, 1898. bie penzionisan, a 1900. vraen u dravnu slubu kao pomonik upravnika Narodne biblioteke. To je bio najvii poloaj koji je postigao; na njemu e i umreti, 20. januara 1908, u Dubrovniku, kud je otiao radi leenja. Tri godine pre smrti doiveo je istinsko i veliko zadovoljstvo kad ga je Jovan Skerli, sa visine vrhunskog kritiarskog autoriteta. svojom impresivnom, znalakom i ubedljivom studijom rehabilitovao kao pripovedaa, utvrdio mu rang i odredio istorijski znaaj.

Najznaajniji deo Gliieva knjievnog rada predstavljaju satire. Njima je on, polazei od bitnih osobina realistikog metoda, izvajao plastiku celog niza likova, ocrtao znaajne drutvene pojave i procese, osvetlio neke oznake epohe, bez kojih bi ona ostala nedovoljno uobliena, pa i osiromaena, i uhvatio boje presudne za prodorniju strukturalnu analizu i celovitiju sliku sredine. Preteno je u tim satirama re o selu, ali su se odnosi i pojave, uzroci i posledice, tako i toliko isprepleli i usloili da se palanka i selo esto nalaze u istom ivotnom ramu, vezani neraskidivim koncima meusobnih srodnosti i naklonosti, ali jo i vie razjedinjeni antagonizmima surove borbe oko novane moi. Svoje satire Glii je stvarao na motivima koji su bili prirodni odjeci drutvene stvarnosti. istota pobuda u ovom sluaju je nepogreivo vodila do dejstvene kritike. Karakteristino je za Gliiev metod to je on zelenaa Pupavca sreo, drugovao s njim, prouavao radi vernijeg prenoenja mentalnih, telesnih, govornih pojedinosti, ali je za knjievno-istorijski znaaj Gliievog dela pretenije ubedljivo uoavanje korena i unutranjih pogonskih snaga socijalne pojave. Jer zelenaenje, birokratski sistem, kulturna zaostalost, primitivizam, parazitski nain ivota popova i uitelja, gusta ogrezlost u sujeverje, raznovrsni i mnogovrsni poroci u ljudima i u njihovim odnosima, protkali su Gliiev tekst gorinom istinoljubivog svedoanstva i odredili njegovu sutastvenu knjievnu prirodu.

Meu satirama, pripovetka Zloslutni broj i komedija Podvala i svoju fabulu i svoje tematsko obeleje zasnivaju na istom liku. Istina, u pripoveci to je Mojsilo Pupavac, a u komediji Vule Pupavac, u pripoveci je dogaaj smeten u Smederevo, a u komediji u neimenovanu varo; ima i drugih sitnijih razlika u imenima i broju linosti, ali proirena dramska prerada nije u bitnosti izmenila ono to je osnovno u prirodi lika, ono to je karakteristino za uslovljenost takve drutvene pojave. Pupavac je vrsta seoskog zelenaa, nemilostivog pauka u malenoj radnji; sve njegove sposobnosti svode se na jedan jedini vid; njegovo ivotno kretanje poznaje samo jednu stazu: onu kojom se moe "interesirati", na kojoj se, dakle, stiu sve vrste i sve mogunosti "pekulacija" od primitivnih i sitnih prevara do estokog i razornog kamatnjatva, tu maijski privlanu stazu na kojoj se ostvaruju intimni snovi kapitalisanja. Vladarski siguran u svojoj seoskoj radnji, Pupavac je, meutim, sasvim izmenjen u gradskoj sredini: telesno neugledan, ruan, on u novoj sredini gubi svoju snalaljivost, naivan je, neuk, nespretan, lakoveran do neverovatnosti. I u pripoveci i u komediji njega e u palanci snalaziti samo nevolje: sad je on onaj koga bezduno varaju, kome uzimaju novac, kome se podsmevaju, komina rtva vlastite nezajaljivosti i lakovernosti. Pisac ga neprestano i dosledno kanjava; to kanjavanje je odmazda za njegova ranija zlodela, ali je prenaglaeno, pa i promaeno u efektu. U pripoveci je nametena slutnja o broju 25; motivisanost je slaba i neubedljiva, pa je u komediji pisac sveo pominjanje broja na pogodniji opseg. Meutim, u komediji ima neodrivih naivnosti. I pored svega, svih tih vidnih slabosti i grubih konstrukcija, u srpskoj literaturi ostaje dograen i izrazit lik Pupavca, sa osobenim zvukom i sugestivnim reljefom.

Po irini i prostranstvu tematskog obuhvatanja znaajnija je pripovetka Glava eera. Kompoziciono je nejedinstvena, jer sadri vie odelitih tema i vie pripovedakih motiva, sastavljajui svoju celinu od ovla povezanih, ponekad tonom i duhom razliitih epizoda, ali je sinteza onih osobina kojima e Glii najbolje odraziti drutveno-ekonomska i moralna previranja, grenja i posrtanja jedne sredine i jednog vremena. Od ironine bezazlenosti do satirine jetkosti, od suvog realistikog podatka do unog karakterolokog uoptavanja, Glava eera je istovremeno anegdotski snimak jednog lukavog postupka, ali i procesa raslojavanja sela, istorija propadanja seljaka Radana i bogaenja kapetana Maksima Sarmaevia, slika udruenog delovanja birokratske vlasti i seoskih "interedija", pa time prodire u slojevitost tadanjih odnosa. Cela pripovetka je u rasponu dveju krajnosti: jedna je kako seljaci govore o kaznama na nebu, u venosti, koje e stii kaiare i zelenae, a govore to radi svoje utehe, radi vlastitog olakanja, jer pravde na zemlji nema, a druga je ona huna i buna slava seoskog ate Davida Uzlovia, sa skupom parazita i nasilnika. Izmeu ta dva krajnja ruba svoje pripovetke Glii je smestio likove i dogaaje, jednu neveselu fabulu i jednu potresnu optubu. U portretu kapetana Sarmaevia ironija se rascvetala do raskoi, zazvuala je finijim akcentima privida jedne stvarnosti. Pod uglaenom spoljanou kapetanovom, pod prividom uljuenog ponaanja - to bi trebalo da predstavlja napredak - krije se opak i gramziv duh birokrate. Taj duh e pronai nov nain globljenja seljaka, rafiniran u formalnoj ispravnosti, gledanoj spolja, i u unutranjoj igri, tvrdoj i surovoj, kojom se iskrivljuje zakon, izopaavaju odnosi i zloupotrebljuje poloaj. Tu je ironija prea u satiru, gorku i prodornu, a pisac je ostvario impresivne trenutke svoje proze.

Druge Gliieve satire nemaju taj znaaj. Neke od njih su zanimljive po motivu. Pripovetka Svira ima takvu zanimljivost. Ona nosi naslov o svirau Sretenu, ali je u njoj, zapravo, vidniji lik gazda-Miluna, pohlepnog raundije i neobuzdanog zelenaa. Time se ne iscrpljuje satira Milovana Gliia. Nje ima i u drugim pripovetkama, iji karakter je preteno humoristian ili fantastian. Ovaj krug zavrava se, meutim, nekolikim manjim pripovetkama, gotovo crticama. Takva je etnja posle smrti. Pisac je bio na tragu i pri dodiru jedne dobre satirine teme o formalistikom shvatanju dunosti: zamren spor i luda pometnja oko nadlenosti ko je duan da se brine za sahranu samohrana oveka izokree prirodan red stvari. Glii je ostao, meutim, samo na zamisli, ne razvijajui temu podrobnije, u njenim obuhvatnijim oblicima, i zadovoljavajui se tek nagovetajem. Takva je i crtica Molepstvo: ta "ala iz natmurene 1885. godine" intonirala je prizvuk satirine aoke nad praznim molitvanjem. Srodna aoka pojavila se i u Sigurnoj veini. Dananji italac e se zauditi kad u tekstu Milovana Gliia nae elemente atmosfere iz satira Radoja Domanovia: ovaj Gliiev ministar, sa svojim snom o zemlji bez opozicije, sa izvesnou o sigurnom izboru i o sigurnom opstanku na vlasti, to je ve prethodnik ministara iz Stradije. Krug se, ipak, ne moe ovde zavriti. Jer Glii je, slino Stevanu Sremcu, imao i jedan protivrean trenutak, onaj kad je u Novom Mesiji strele svoje satire uperio protiv Vase Pelagia; te su strele bile zatupljene, ali odapete. "Izbrani guan", Polagui je prevremen fanatik, apsolutni u svojim idejama, nestvaran i fantast. Pisac mu nije oprostio te mane.

Kao i njegov uzor Gogolj, Glii je imao razvijen humoristiki nerv, u gradaciji od ironije do parodije. Elemenat humora prisutan je skoro u svima njegovim pripovetkama, ali jedan deo njih gradi svoje efekte iskljuivo na humoristikoj potki. Ti efekti se najuspenije izvlae iz obrnutog reda stvari, iz "ila za ognjilo", iz prepredeno zamiljene i veto izvedene podvale, iz obrauna za neki raniji odnos. Dosetka, duhovita podvala, spretna obmana, to su uzronici i inioci drutvene atmosfere u kojoj se grlato smeje i vedrinom vidaju rane. Potka je iroka i njene niti su sirovost i neukost, sujeverica i lakovernost, hvalisavost i uobraenost. U njenom prostranstvu su neradni uitelji i zaostali popovi, sitne inovnike duice i vetrenjasti seoski napasnici, praznoverni lovci i straljivi trgovci, dovitljivi seljaci i edne seljanke. Gradska sredina i selo susreu se tu na spojnim granicama istovetnih i istovrsnih mana, ukrtajui svoje mentalne karakteristike i osobenosti u zajednike uskosti duhovnih vidika. Slika se ipak zaustavlja na razini smenoga.

Za Gliiev metod i za splet pripovedakih osobina vrlo je karakteristina pripovetka Brata Mata. Sujeverica nije ovde ni teak ostatak ni stvarna pojava, nego podloga za vetu alu i uspelo postavljenu zamku. U dvema pripovetkama, Ni oko ta i Uitelj, pojavljuju se dve vrste, dve kategorije uitelja u punoj suprotnosti osobina, shvatanja i delovanja. Humoristika intriga i zaplet izmeu uitelja Grujice i popa Vujice izbili su odista "ni oko ta", zbog ispunjene buljine, ali je lik uitelja svetao i prijatan, sa oznakama modernog oveka temeljnije obrazovanog i metodski pripremljenog. Antipod mu je lakomi i licemerni pop Vujica, oblaporan na tue jelo a krt, sujetan na svoje znanje, a nesposoban. Glii je komiku hvatao na perifernim popovim osobinama, na njegovim uzreicama, na njegovu plitkom raunu da uitelja zatekne uvek pri jelu, a teite humoristikog efekta bacio na povreenu popovu sujetu zbog nedobijanja ispunjene buljine. Iz toga e se posle izroditi neizmirljiva svaa, ali ta tanka humorna okosnica nije presudan inilac nosivosti u pripoveci. Vie je to ona nespojivost njihovih shvatanja, prirodna nesaglasnost naprednog uitelja i zaostalog popa, slikovita nesrazmera dveju uloga. Za selo Gliievog vremena takav pop i takav uitelj su slika ive i nabujale stvarnosti.

Ta slika ima i svoju suprotnost. U Uitelju pop Marko i uitelj Milan uskladili su svoje odnose i svoje uloge do saveznitva u odbrani vlastitih interesa. Glavna briga toga uitelja, neradnika, svodi se na to kako e obmanuti izaslanika. Njegov drug u svakidanjim razonodama, pop Marko, tu mu je od dragocene pomoi. Slika te dvojice - uitelja kako obuen lei u krevetu i pravi se teko bolestan, i popa koji je natakao epitrahilj pa ita molitve za uiteljevo ozdravljenje - komina je kao zamisao, ali tuna kao podatak mentaliteta i prilika. Seoski ivot bruji i drukijim zvucima i odbleskuje se i u drugim uglovima. Humoreska ilo za ognjilo je slika odmazde seljaka nad trgovcem ir-Trpkom, vetim i pohlepnim prevarantom na kantaru. Odmazda je omoguena promenom situacije: sad je trgovac lakoveran, a seljaci veti, i u tom obrtu humor postaje dejstven. ilo za ognjilo kao postupak, kao komad, ponovie se i u bezazlenoj dvostrukosti dogovora u Drumskoj mehani, a vie i jae u Rogi, jednoj od Gliievih pripovedaka uspelijih po kompoziciji, opet sa varijantom jedne pravedne odmazde. Nadmudruju se meusobno i dva uvena lovca, Neko Srnda i Stojan uk (Dva lovca), nadmudruju se vrnjaci Kia i Mia u komediji Dva cvancika sa iarkom umesto oraha i mahovinom umesto vune. Ako je u tom predelu lake ale i kominog zapleta Vujina prosidba u celini svedena na skicu gotovo neverovatnog susreta lepe i zdrave devojke sa tunjavim prosiocem, koji ima neizleivu strast za ritama i spavanjem u pohabanom odelu, pripovetka Redak zver prelazi okvir i sliku susreta lovca Radoa sa majmunom, ulazei u ire i prodornije obeleavanje sredine. U humoristinoj crtici ist vazduh na nian podsmeha doli su palanani. Njihovo prvobitno oduevljenje, koje ih vodi iz pranjave palanke, iz monotonije svakodnevnog ivota, u zelenilom zasieno prostranstvo seoskog vidika, na ist vazduh, u sveinu odmorita, utopilo se u rakijskoj izmaglici vlane, smradne, zaguljive seoske mehane. Drukiji je karakter pripovetke Raspis; ona je spoj nekolikih osobina, meajui humor i satiru do nedeljivosti.

U pripovedakom delu Milovana Gliia postoji cela jedna manja oblast koja bi se teko mogla oekivati od pisca izrazito realistikog metoda. To je oblast fantastinih pria, oblast sa duhom i tonom narodne pripovetke, sa karakterom gatke, sa folklornim motivima. Sva je prilika da je tu naklonost Glii primio od Gogolja, pisca onih udesnih Veeri na salau kraj Dikanjke. U pripovetkama iz te oblasti Glii je iscrpeo sve to je sujeverje iznitilo oko vampira, anatemnjaka, dinova, sablasti, oko pojava kojima je mata priprostog seljaka naselila zagrobni svet. Ponekad se takav motiv probije i u pripovetku sa stvarnom ivotnom podlogom: u Glavi eera jedna epizoda je posveena opisu Radanove borbe sa neastivom silom. I u drugim pripovetkama ima meanja elemenata. No na mostu, pored opisa jedne stravine noi, ima jo i dva pokuaja objanjenja promena na selu: jedan o nestanku prijateljstva, drugi o uzroku nerada. Kao Gogolj, i Glii je ponekad sujevericama davao ton ubedljivosti. Prizvuk leerne ironinosti i narodskog humora dejstven je u prii Posle devedeset godina. Pria je graena na legendarnim slojevima humora, na kojima su u narodnoj pripoveci nastajali oso i Ero, sa svima karakteristikama i u svima situacijama bujnog izmiljanja. A gde smo, u kome razdoblju Srbije, kad se pria deava? Ljudi jo nose perine, Strahinja je "propalio" duvan, a jo je momak, kmet na sastanku lei potrbuke pod orahom "pa se nogata najlak", sastanci se zavravaju prepirkama, a prepirke tunjavama, seljaci se meusobno plae jezivim priama o prokletoj vodenici, caruju vampiri. Glii je i ovde pomeao dve teme: jedna je o prelivanju vampira vodom adijazmom, a druga o ljubavi dvoje mladih, Strahinje i Radojke, sa uobiajenim nesporazumom izmeu roditelja i dece. On je sa zadovoljstvom izvlaio i iz takvih situacija ono to je ljudsko, ljudski toplo i meko, oseanja simpatije i prijateljstva, sloge i saradnje.

Odstupanje od toga tona i prihvatanje fatalistikog pritiska ilo je na tetu knjievne vrednosti Gliievih pripovedaka. Realnost pojave neastivog u pripoveci Nagraisao ustupak je seoskoj neprosveenosti. U takvom sklopu mistika se nije mogla izbei. Zadunice su pole od dobrog trenutka plemenite majinske ljubavi prema jedinetu, ali su se utopile u sujevernim talasima neobjanjenih pojava.

U Gliievim pripovetkama nema mnogo enskih likova. Meutim, dva enska lika, udovica Miona i starica Desa, izdvajaju se svojom izrazitou u srpskoj prozi toga vremena. U Prvoj brazdi je lik Mione, u Tetka Desi Dese, sa punim i vrstim reljefom kod prve, sa manje celovitosti kod duge. Metodski su pripovetke zanimljive, iako se razlikuju. U Prvoj brazdi ljudske sudbine i istorije svode se na hitre, saete, gotovo posloviki kratke izraze: "Pokojni Sibin Dami poginuo je u drugome ratu, iza Jankove klisure." "Seosku kuu ne moe zadesiti gra nesrea nego kad ostane bez muke glave." "Mnoga udovica alila je i prealila svoga domaina." Sad pisac nema vremena za podrobnije analizovanje situacije ni za prikupljanje argumenata; on hita isturenoj meti svoje zamisli: da otelotvori jednu enju, da zavri jednu slutnju, da nagradi jednu hrabrost. U toj hitnji on je i ceo proces snalaenja udovice u neoekivanoj situaciji sveo na trenutak odluke: "Otresita i vredna ena prihvati u svoje ruke i teke ratarske poslove..." Od toga trenutka Miona e postati borac u dvostrukom smislu: u jednom da ouva ime porodice, duh porodine zajednice, lozu i snagu, neprikosnoveni kuni temelj i obasjan ljudski ponos; u drugom da unapredi ivot svoje dece kolovanjem. Prva brazda koju je uzorao Ognjan nije simbol, nego neposredan, uzbudljiv, neporean dokaz da je stasao domain, da je pobeeno razdoblje odricanja i strepnje, da je ivot otvorio iroka i svetla vrata sree. Toj pobedi majinske hrabrosti, tome moralno zasluenom i stokratno opravdanom trijumfu upornog ljudskog otpora prema iskuenjima i bedama, Glii nije priao kao posmatra, ve kao pesnik, i njegova pripovetka, obojena toplinom i naklonou, podignuta u tonu, nadahnuta optimizmom. i ostvarena emocijom, izdvaja se iz prostora iju prirodu i granicu odreuju humor, satira i fantastika. I lik kooperne starice Dese ozaren je idilinim sjajem i izdvojen ljudskom vrlinom. Za njegovu manju uspelost krivo je pievo meanje elemenata. U uvodu oni su delovi reportae: "Ja sam prvi put video tetku Desu preklane na saboru u Dreni. Drena je vrlo zanimljivo selo. Selo usred upskih vinograda. Tu je golema pivnica, tu je crkva seoska, sudnica optinska i groblje." I pored tih podataka linog karaktera, slika nema ni ivosti ni plastike. Izraz je uopten. Koje selo nema pivnicu, sudnicu, groblje? Pievo interesovanje je, oevidno, usmereno na ljudsku izuzetnost tetka-Desinu: sama, ona zrai oko sebe sjajem istinite ljubavi; sama, ona je predana slubi za sreu drugih; sama, ona je stub sigurnosti za osamljene sirotane. Iako, dakle, i u Tetka-Desi ima svetlucanja ljudske topline, ovde je to samo plamiak, pa pripovetka ne premaa okvire reportanog trenutka.

Po svome metodu Milovan Glii je pisac koji se oslanja samo na "poeziju injenica", na podatke i pojave koje moe da uoi njegov vid i klasifikuje vlastito iskustvo. Vei deo likova u njegovim pripovetkama preslikan je sa ivih linosti. Taj metod pogodovao je za obradu onih drutvenih pojava koje su bile pod udarom kritike Svetozara Markovia. Birokratija i zelenatvo, rasprostranjena drutvena zla toga vremena, ine se u Gliievim pripovetkama kao ilustracija Markovievih ideja. Svetozar Markovi pie u Srbiji na Istoku: "Mrnja na inovnike, koja se kod naroda pokazala u svim bunama to u ono doba potresoe nau otadbinu, u samoj stvari pokazivae nezadovoljstvo i mrnju naroda na birokratsku sistemu dravnu, na ovo novo ugnjetavanje naroda koje se vrilo po propisima i zakonima." Glava eera, Raspis, Svira, osvetljuju to "novo ugnjetavanje po propisima i zakonima"; osvetljuju ga iz raznih uglova, kominih i traginih, ironinih i satirinih, ali mu daju svedoanstvo i peat istine. Sa zelenatvom je to jo oiglednije.

Iz takvog odnosa prema stvarnosti proizlazi Gliiev metod. Njemu je bila potrebna ili anegdota ili stvarna linost; anegdota kao fabularno tkivo, linost kao obrazac. Time se obeleavaju i glavne pripovedake osobine Milovana Gliia. Karakter njegovog prianja svodi se prvenstveno na fabulu, na razvijenost radnje, na dijaloku tenost, na pojedinosti koje celom toku daju manje ili vie reljefa. Unutranji ivot njegovog junaka gotovo nam je sasvim nepoznat. Glii nije imao snage za psiholoku analizu, za bojenje i ispitivanje dubljih i skrivenijih pojava ovekovog bia. Njegovi opisi linosti zaustavljaju se na uoptavanju kojim se ne prelazi mnogo narodni govor i postupak. Svedena na dogaaj, na odnose, na likove, na situacije, ta proza je siromana svim onim to je umetnika dra teksta. Njene figure su do podudaranja u duhu i izrazu svakidanjeg govornog saobraaja. Ono to je najbolje kao pripovedaka osobina ove proze, to je esto upeatljiva plastika likova. Oni stvaraju atmosferu, oni nose radnju, oni obeleavaju odnose. Neki od njih i danas dre pun zvuk zanimljivosti i verodostojnosti. Takvi su naroito kapetan Maksim Sarmaevi, zelena Vule Pupavac, seljak Radan, lovac Rado, udovica Miona. Celovitou njihovih uloga i ubedljivou njihovih slika Milovan Glii je prethodnik onih pisaca koji e kao socijalni hroniari ili istoriari obeleavati drugo vreme, ali likovima koji ve imaju svoje uzore. Ne samo gazda Jova iz Pauka Iva ipika no svi docniji pauci, svi kaiari i kamatnici, imaju svoj prototip u Gliievu Pupavcu.

Jezik je jedna od onih osobina koje se ne mogu mimoii kad je re o prozi Milovana Gliia. To vai i za prevodilaki vid njegove aktivnosti. Kao prevodilac sa ruskog i francuskog Glii je razvio plodnu i znaajnu delatnost. Ostaje van sumnje injenica da su njegovi prevodi Tolstojeva Rata i mira i Krajcerove sonate, Gogoljevih Mrtvih dua i Tarasa Buljbe, Ljeljkinovih Polkanovih memoara, Gonarovljeva Oblomova, pored veeg broja drugih, znatno uticali na poznavanje ruske knjievnosti meu srpskom italakom publikom. Preko Gliia poeo je plodan uticaj Gogolja na nae pisce, meu kojima su i Stevan Sremac, Svetozar orovi, Branislav Nui. Glii je, odista, vrstan poznavalac jezika, izvornog, jezgrovitog po duhu i pravilnog u oblicima.

Posle Gliia doi e mnogi vei umetnici, srpska pripovetka razudie svoje tokove i u irinu i u dubinu, razvie se do nadmonog roda, ostvarie briljantne rezultate, ali u njenim skromnim poecima, u njenim prvim pokuajima da nae svoj put i svoje granice, udeo Milovana Gliia je vidan i nesumnjiv.

Boko Novakovi

Milovan Glii

Pripovetke

Roga

E, ljudi, to je ba da bog sauva! Lepo ne moe iveti od gazda-Rake Radiia! Dosadio je ve svakome u selu M. - Vala, ja ne znam ima li koga, ko bi se pohvalio: da mu gazda Raka nije to zakinuo, opanjkao ga, posmehnuo mu se, ili makar u emu natrunio. Ve omatorio i upola osedeo, pa opet nee da se okani uda. Toliko imanje, stoka, batina - pa mu sve malo; sve grabi tue, sve je rad da zakai drugog. Kao da ala iz njega zija! Barem da ima kome ostaviti - ni po jada, ali sam kao panj; nigde nikog do onog dugakog i suludastog sinovca, to sve selo tera sprdnju s njime... Pa hajde to grabi - neka ga avo nosi - nek grabi! Niko se nije od srama spomogao. Ama to se naduo onako od teka jordama? Gde god doe, sve ti se on razmee, sve se hvali, u svaem se gradi najpametniji. Pa hajde i tu neka ga avo nosi - kad je taki! Nego to se onako mator pomamio, te ne da nikakom eljadetu s mirom proi? Jali e se iskaljati, jali rei kakvu nepristojnu re - tek e, crkao, pukao, darnuti svako eljade. Gdeto su ga i odalamili za to, pa opet nee da miruje.

Gazda Raka nema nikakog najamnika, jer "brate, ne moe se: godine omahnule, svet se iskvario, nee mlai da te slua, a ovamo izvlai i krade gde to doepa". Njegov sinovac Paja slua ga u svemu: i uva volove i svinje, i ide u drva i vodenicu, i gde god to zatreba. Samo je malo trom i jednako mava. Kud se god makne - lei e da spava, a ovamo se Raka ljuti, psuje, praska - uje se po svem selu. ta se on puta uspavao kod svinja, a svinje pravo te u Rakinu njivu pa naine pokor od kukuruza.

Jedno jutro seo gazda Raka kraj vatre, pa puri purenjake i pripija pomalo rakije... A dua mu je bila jesti purenjake i pripijati uz njih rakiju. Paja izaao pred kuu, zapalio svoju simsiju, pa se izvalio koliko je dug. A puio je nekakav duvan tako ljut da su gazda-Raku vie puta oblile suze od kijanja, pa mu je jednom ak i zapretio da e mu omlatiti o ui i ibuk i simsiju, samo ako jo koji put zadimani pred njim.

Taman Paja zadimio ve uvelike, dok ti stade dreka Gazda-Rake iz kue:

- Pavle! Pavle!... Bolje! Bolje! Eno neijih svinja u njivi!... Bolje isteraj!... Ah, teraj u obor - stoku mu poganu!

Paja skoi nezgrapno, pa poe klimati - bajagi tri, viui leno:

- Ua! ua!

- Bolje, more, bolje!... Gore uvrh njive!... Eno ih, potri, more! A ekajde, zapamtiete vi ko je Radovan, beli!... - razvikao se gazda Raka, pa polete kao smuen za Pajom.

Kad tamo, a ono - dva nazimeta nekog Sime Ivania provukla se kroz plot, pa rikaju oko uvratina.

Siromah Sima! Sad e imati posla! A to je jedan poten ovek. Nije bogzna kakav gazda. Ima neto batine i mala, petlja i radi kao mrav sa svojom Stojom, pa ima svega dosta u kui. Na pakost njegovu prvi je komija gazda-Raki, i dosad se ve nekoliko puta svaao i sudio s njim po optini, sve oko potre, pa eto i sad mu se nekako izmakla nazimad te uvukla u njivu Rakinu.

- Ah, goni u obor!... - dere se gazda Raka, tri kao besan uz kukuruze, a sav se zaduvao.

Paja samo klima preko busenja, pa tek i on pokoji put vikne:

- Ua! ua!

- Ta makni se sad u te ovim kocem! - ciknu na nj Raka. - to se giga kao da su ti jaja u nedrima! - Pa i on dostie i zaokupi nazimad, bacivi se za njima kocem, te umalo ne prebi jedno.

Kad Paja vide da tu ve nema ale, rastrese se malo i on, pa zaokupi s jedne i gazda Raka s druge strane, te poterae nazimad nanie, seoskom oboru.

Psuje gazda Raka, psuje - ama ne ostavlja, to kau, ni mia u duvaru. Razlee mu se psovka po svem selu. Ljudi, neki na radu, neki kod svoje kue, tek se samo dovikuju: "Eno, eno naeg gazda Rake! ujte kako kree!... Jamano e u optinu da se sudi s kim!"

Gazda Raka, psujui veselom Simi i gde i ta ima, sagna ve nazimad u obor, pa nakrii Paji da ide kui i da gleda da opet ne bude kake tete, a on okrete pravo u seosku mehanu.

Kad Paja malo odmae, obazre se dva-tri puta, pa kad vide da je Raka ve daleko, iskresa vatre i opet zadimani, pa onda poe polagano - sve nogu pred nogu. Duvan ga zagrcne; zastane da se iskalje, pa se, onako dugaak, previje kao pruglo ak do zemlje. Udarie mu i suze od muke, a on ih rastrlja pesnicama, promrmlja neto, pa opet najlak giga navie... Ne kida se on toliko. Dugo je do podne - stii e kui; a moe gde jo i prospavati.

***

Mehana je u selu M... graena sasvim po planu, kao to su ve obino u nas mehane po selima i drumovima. Stolice slamne, obojene zelenom bojom; u nekih se ve slama odrla pa visi dole. Stolovi obojeni crvenom bojom; a tako je obojen i kelneraj. Na kelneraju: ae, polii, okanji, okanice i polokanice, s vinom i rakijom; oljice, afolji sa slatkim od rue, u kom se vrlo esto nae po nekoliko muva, mravi svakad, a kato i po neki iver ili itav ipurak. Po zidu slike Maksimilijanove: jedna, kako ga uhvatili; druga, kako je u tamnici i pop mu neto ita; trea, kako gleda sliku svoje ene; etvrta, kako su ve oni enerali streljani, a na nj tek nanianili. Osim tih slika poreane su jo i neke enske slike, to tokorse pokazuju delove sveta i godinja vremena; slika nekakog deteta s naoarima a dole pie: Kleiner Grosspapa i druga - opet dete, ensko, s naoarima a dole pie: Kleiner Grosspapa... Ele, iskieno ba kako valja, kao ono kad je to po planu. Mehandija i momci - Cincari, kao to je i to ve obino u nas po svim mehanama.

Osim seljaka, tu su poesto svraali na kavu uitelj i dva praktikanta iz sreske kue. Istina, sreska je kua podaleko, za itavo po sata hoda; ali oni pred vee, kad iziu iz kancelarije, pou malo u etnju, i nee obii a da ne svrate.

To jutro bee nekakav sveanik, pa se iskupilo u mehani dosta ljudi. Neki seli po klupama pred mehanom, neki u mehani za stolove, pa tako u ali i razgovoru sede i pijuckaju pomalo.

Kmet Stevan seo s odabranijim ljudima, pa sre kavu, i uza svaki gutljaj tek rekne:

- Ih, ba sam jeam!...

A oni uz njega dodadu:

- Pogani Cincari!...

Za jednim stolom zasela njih etvorica; pred svakim po poli rakije, pljuckaju i ve zavodnili oima.

- Hajde, hoemo li? - upita jedan od njih ispivi poli do dna.

- Neka jo, dok ode kmet - odgovori drugi, a ispod stola sklonio ruku i u njoj paklo ulepljenih karta.

- Ako je kmet! to ti preza od kmeta?... De, ko izgubi da da polokanik rakije - prihvati trei.

- Ama hoe da zanoveta. Znam ja njega... - ree opet onaj drugi, otpljucnu, pa nae poli.

- Neka, neka... ba i ja volim, dok ode - pripomoe etvrti.

Utom se otvorie vrata i ue gazda Raka. Onako osorljivo, kao to mu je ve obiaj, nazva boga, pa hajd' onamo ka kmetovu stolu. I ne upita se s njim, nego odmah poe:

- Ama, Stevane, jesi li ti kmet ovde? Jesi ti glava u ovoj optini?

- Jesam, gazda-Rako... A to pita? Zar ti dojako nisi znao da sam ja kmet! - odgovori mu Stevan malo zaueno.

- Pa ta inite vi, ljudi? Je li ovo arnautluk, ta li je? - poe vikati gazda Raka.

Ljudi se samo zgledae; neki se osmehnue i anue jedan drugome: "Eto ga opet! E, crkao bi da se ne sudi!"

- ta je tebi, Radovane? - ree Stevan ozbiljno. - Kakav arnautluk, bog s tobom jutros?

- Kako, ta mi je! - poe gazda Raka jo jae, a sve hoda tamo i amo. - Eno onaj lopov napustio onolike svinje te mi upropastie mal.

- Koji lopov? Kakve svinje?

- Eno onaj tvoj poteni Sima, to ga jednako hvali!... Zatree mi sav kukuruz.

- E, e, zatree?...

- Zatree, jakako!... A ti bajagi kmet, pa zaseo tu u mehani, a nije ti ni u uvo to se ovamo potenim ljudma ini teta! - podviknu Raka jo ee.

Dok ti i Stevan planu, pa skoi:

- Ama, ta ti hoe, Radovane? Hoe da ti ja uvam kukuruz, a? Da ti ja teram svinje, ta li?

Raka se tre malo, pa poe lake:

- Ne velim ja to, Stevane, boe sauvaj! Nego, brate, upropastie me. Nije ala onolika teta!

- Ama ta hoe ti, more! - podviknu Stevan i unese se preda nj.

- Hou, brate, da mi se potra osee... Ono je propast!

- Pa to ljucki ne kae, nego si se tu raspomamio kao besan!? Potra, potra - dobro! Eto, osei emo i tu potru. Ne boj se, nee ti propasti.

- E, ti naredi ljude, pa hajdete gore u njivu. Ja u vas ekati - ree gazda Raka sasvim mirno.

- Ne mogu ja to danas - odgovori Stevan. - Imam ja jo trista poslova... Sutra emo!

- Ama potra je najprea, Stevane... Reci ljudima nek iziu sad.

- E ba da ti ne iziu sad! Nee se do sutra svet prevrnuti.

- Dobro, dobro, Stevane! - ree gazda Raka kao pretei. - Ima suda i osem tebe! - pa ljutito izie iz mehane.

Gazda Raka udari preko seoskih livada da obie uzgred i svoj zabran, a jednako psuje a Simu, a kmeta.

Ba do njegovog zabrana kua je ure i Spasoje Pavia. To su vam dva otresna, valjana i vredna momka. Imaju sestru - da je nije ale u svoj kapetaniji. Marica Pavieva jedna je po jedna devojka i po lepoti i po vrednoi.

Taman bee iznela hleb da metne u pe, a sva se zapurila od posla i vatre te dola jo rumenija - dok eto ti Rake ozdo, guna neto, jednako. Kad bi pored njihovih vratnica, a on vragolasto namignu na nju i ree:

- Jesi li sustala, Maro?

- O, kljusino matora! - promrmlja ljutito Marica, pa ode u kuu da iznese i ostalo testo.

Gazda Raka osvrte se jo jednom za njom, mahnu glavom, uini: "hm, hm!" pa zamae gore u svoj zabran.

***

Sutradan, ba u sami mrak, stade vreva u Rakinoj njivi. Gazda Raka razmlatao se i razvikao kao da ih je deset. Kmet Stevan prislonio se uz plot, pa samo uti i gleda ta se ini. Sreko i Ilija, potriari, obilaze po kukuruzima, zagledaju oborene i upola izedene klipove i sumnjivo vrte glavom. Sima se opet razgoropadio, pa vie na drugu stranu:

- Hajde, hajde, gazda Rako, spomogni se!

- Moje... moje ja hou! Neu ja nikom ni ovoliko zajesti! - vie gazda Raka i pokazuje crno za noktom.

- Neka, neka, gazda-Rako!... Mogu ja jo toliko platiti. Nemoj misliti to sam ja siromah, a ti - gazda Radovan Radii!...

- Batali, more, svau, pa se namirite lepo kao ljudi... To je sramota - komije, pa se koljete oko nekoliko strukova kukuruza! - poe Stevan da ih miri.

- Ba, gazda-Radovane, bie mnogo dvaest vrea - po dui reci! - prihvati Ilija.

- ta veli?... Mnogo? A vidite li vi, ljudi, koliki je meni mal potrven? - viknu gazda Raka, pa poe trati od oborena do oborena struka i dizati ih viui: - Nuto! Nuto!

- Vala, Rako, ba da ne vidi u tvom ambaru dvaest vrea, pa makar ti bio dvaest puta gazda Raka! - odupre se Sima u inat. - Dva nazimeta samo to se provukla kroz plot, pa hoe dvaest vrea?... E nee, beli!

- Jest, dva nazimeta! A ima valjda nedelju dana kako mi mal zatiru, a tebi ni u uvo! - dere se Raka.

- uje, Simo! Daj ti njemu etiri vree pa nek legne ta kavga - rei e Stevan.

- etiri vree! - dreknu Raka i pljesnu rukama. - Kakve etiri vree, ljudi! Imate li vi pameti, imate li due?... Ovolika grdna potra!...

- Ama stoj ti, Radovane, znamo mi tebe! - doeka ga Stevan. - Potru smo videli i nae je da oseemo...

- Mnogo je etiri, ia-Stevane, vere mi! - upade mu u re Sima. - Evo u ivot, ako su moja nazimad i dva struka oborila. To mu je sve stara potra.

- Ama vidimo mi to, Simo brate, ali ta e mu kad je taki!... Molim te, daj mu dve vree, pa neka ga nosi avo! - ree Stevan malo tie da ne uje gazda Raka ko e ga nositi. - Nek se zajazi! Samo neka to legne jedanput.

- Pravo kae, Stevane - prihvati potriar Sreko, - neka mu da dve vree, pa zbogom!

Gazda Raka jednako vie, i ne uje kolika se potra osee.

- Dobro, dobro, gazda-Radovane - viknu Sima odvojivi se malo od potriara - evo u ti dati dve vree. Ne mogu samo za ater ovih potenih ljudi, a ne bih ti dao ni zrnca, pa makar se terali po svima sudovima!... Ali neka! Vera i bog, gledau da i ja tebi zajam vratim u em bilo - zaista!

- Neu da ujem! To je po ateru! To nije pravo oseeno! - udari u viku gazda Raka.

- Ako ti nije pravo, a ti apeliraj! - podviknu mu Stevan, pa se okrete Simi: - Eto tako, Simo! Dae mu dve vree kukuruza, a sad idi te goni onu nazimad kui i gledaj da ne odu opet u tetu.

I svi se razioe. Raka ode niz kukuruze psujui i Simu, i kmeta, i potriare, sve izreda. A Stevan, opet, sa Srekom i Ilijom na drugu stranu.

- E jest pogan ovek! - rei e Sreko Iliji i Stevanu.

- Ne moe ti ono, brate, dok ne zakine tue muke - crklo bi! - dodade Ilija. - Eno, sve stara potra - gotovo istrunuli oni strukovi... Poznaje se, brate, to je skoro potrveno.

- Vala ionako mi ve dosadi ta potra svaki as - rei e na to Stevan, ali ovake napasti jo nisam video! Ima deset puta kako je od jutros slao onog njegovog ludaka: "Hajde", veli, "rekao Raka da oseete potru..." Sad skidoh i tu bedu s vrata! - Da bog sauva! Najgore mi je osecati te potre. Ali ta e?... Jednako govorim ljudima: uvajte stoku, ne dajte u tetu, pa nita! Nego odsad u i ja drukije... Ti e se, Ilija uvratiti kod birova, pa mu reci nek zakae po selu da ljudi udare roge na stoku...

Sutradan zorom ve poe birov vikati po selu:

- ujte, ljudi, zapovest od kmeta: udarite roge na stoku da ne ini tete! Hoe kmet sve u obor! Nemojte rei da vam nije kazano!...

A znate li vi ta je to roga? Ne znate, je li? I ne dao vam bog da znate!... Kao to vidite po samom imenu, to nije nita lepo, to bi se, na primer, moglo od kicoluka poneti. Roga je strana stvar!

Ona se ovako gradi: osee se ravasto drvo, ali se gleda da vrat moe taman stati izmeu onih raava; onaj kraj u dnu raava ostavi se podui, koliko ve zatreba; rave se probue napremase, uglavi se izmeu njih vrat i udari se klin, koji nekad stoji za vratom a nekad ispod vrata, i sad se ivine ne izvue odatle lako. Eto, to vam je roga.

Roga je u raznim upotrebama dobila i razna imena. Tako, ona se zove ljuba, kad se dui kraj udari u zemlju a rave ostave gore, te planinka tu uglavljuje telad da joj ne smetaju dok krave muze. Kad se na volove ili krave udari da ne ine tetu, onda im se to obesi o vrat: dui kraj visi niz grudi a rave su za vratom, i tada se zove kleka. A kad se udari na svinje, onda se dui kraj ostavi za vratom a rava ispod vrata, i tek tada se zove onim stranim imenom - roga...

Nego da se mi okanimo te avolske roge! Bolje e biti da vidimo ta radi na gazda Raka.

***

Prolo je ve dva-tri dana kako je osecana ona potra. Poranio gazda Raka i obiao zabran svoj, pa udario pored Pavia kue - hoe preko livade dole mehani. Taman bee okrenuo niz potok, kad eto ti Marice s Janom Srekovom - idu s vode. Gazda Raka uze ve da se smei onako vragolasto, pa poe:

- Nuto, nuto, poranile cure! One ute, skretoe s putanje i prooe. Raka se osvrte za njima, pa, smekajui se, upita:

- A kamo ti dobro jutro, Marice?

- Ostalo u potoku!... - osee se ona na nj, pa poe dalje.

Gazda Raka mahnu glavom, uini: "Hm, hm! avo dete!" pa okrete nanie, preko Ilijine njive, dole seoskoj mehani.

Tu zatee Simu, ispsova se opet s njime zbog one potre i ree da e ga tuiti kapetanu ako mu danas ne donese dve vree.

Poto se ve sit navikao i popio okanj rakije i kavu, poe opet preko livade, pored Pavia kue.

Marica izila u gradinu, pa neto kopa. Dok eto ti Rake, nadnese se na plot, pa zakilji oima i poe, smeei se:

- Ba ti, Maro, kopa, ne ali se? Ona uti.

- A gde ti je Spasoje i uro?

- Ne znam... Idi pa ih trai! - odgovori ona ljutito.

- E ba si mi jutros neto ljuta... Nisu ti sve koze kod kue.

Ona se ini i ne ula, samo kopa. On pouta malo, iskalja se, pa opet poe:

- Zar ba ostade u potoku, Maro?

- ta veli? - upita Marica, pa stade, naslonivi se na motiku, i pogleda ga popreko.

- Ono tvoje "dobro jutro"... Ba si mi ti neki avo! - ree Raka i opet zakilji oima i kao nasmehnu se.

- More, gazda-Radovane, obiide ti malo podalje, dok te nije odneo avo!

- A to, edo moje?

- edie se ti nikakav, dok te odaderem ovom motikom! - osee se Marica.

- O, o, bogami, ona se ne ali! - proguna gazda Raka, pa odmae od plota.

- E, zbogom, Maro, zbogom! - ree brzo i, klimnuvi glavom, uini "hm! hm!" pa zamae preko jednog prelaza u vonjak.

- avo te nosio, kljusino matora! - ree ona, pa nastavi kopati.

Utom dooe Spasoje i ura da se malo prihvate. A Marica, te pred njih:

- Ama, uro, bogati, priviknide ti onom Radovanderi - nek me se okani jednom!

- ta, zar ti opet ne da s mirom? - upita Spasoje.

- Ne mogu nikud da se maknem od njega! Kao da ga sam avo nanese - kud god poem, jali e me sresti, ja stii... Sad, ba pred vama, htela sam ga motikom me oba oka... Ja kopam, a on ti se odnekud privulao i nadneo nad plot, pa tek stade zanovetati kojeta...

- A, valja to javiti kmetu - rei e ura.

- To je ve i suvie.

- Nije vajde, uro, ja ti kaem, prihvati Spasoje. - Nego hajde da mi njega izdevetamo... to e biti bolje. A da ga tui, nije vajde, niti on mari to, pa e posle jo gore...

- Nije, vala, vajde ni devetati ga - ree ura. - Ve nekoliko puta lemali su ga ljudi kao vola, pa nita... Valjalo bi njega kako drukije zavariti.

- A ekaj ti, znam ta emo - poe Spasoje- pa prsnu u smeh.

- ta? - upita ura.

Spasoje se smeje jednako i sve vie.

- ta ti je, more? Kai, ta emo...

- Neka stoji, kazau ti posle - ree Spasoje prekidajui smehom.

Povue uru za rukav, izioe oba na stranu i poee neto aptati. Na to se i ura poe smejati - obojicu suze oblie od smeha.

- Odide amo, Marice! - zovnu ura svoju sestru.

I oba brata aptae joj neto, aptae pa rekoe:

- Ali tako mu reci "bie u mehani" - zna!

- Ba ste avoli! - ree ona i ode da posluje neto po kui.

ura i Spasoje uzee sekiru, svrdao i maklju, pa zamakoe, smejui se, navie u osoje.

***

Bilo je ve oko zaranka. Sima preturio dve prazne vree preko ramena, pa se uputio od kue Rakine navie pored kole. uje u avliji kolskoj dreku i smeh deji, pa se nadviri da vidi ta je to. Kad ima ta videti! aci udarili uiteljevu uranu malu rogu na vrat. Siromah uran zapurio se, muio se da smakne, pa sve otresa vrat i brblja, a roga se okree unaokolo... urke se sletele, pa pukaju i kljuju u rogu - hoe da mu skinu, ali sve promauju te mimo rogu urana u go vrat. Kad mu, valjda, dodija muka, a on ti zaokupi urke tui, one opet njega... Deca udarila u alakanje i u smeh, da se poizvru. I Sima se stade smejati. Dok najedanput prsnue aci kud koji - samo ostade na istini ona gomila uraka; uhvatila se, pa se pretura. Obre se na jedan mah uitelj, zdepana neka ljudeskara s postrienim brkovima i boginjavim licem; nekakvu singavu kaputinu preturio preko ramena, a razdrljio se. Uhvatio urana, i, psujui kao koija, skide mu rogu, pa se razmlata onom kaputinom i rastera urke, te se tako smiri ta galama.

Malo posle a stade vrisak dece u koli; prut samo puca, a uitelj se dere:

- Obeenjaci! Magarci jedni! Zar da mi ivinu pomorite! trangovi jedni!

- More ne udri tu decu! - viknu nekoliko puta Sima, i ao mu bee aka to ih uitelj onako dumanski mlati, pa opui navie k osoju da obie krevinu.

Kad tamo, a ura i Spasoje deljaju nekakvo drvo i grade neto. Neto mere jedan drugome vrat iverom, pa opet mere na onome drvetu, a smeju se da popucaju od smeha. Sima hajde te k njima:

- ta vi to deljate?

Oni se zgledae, pa se malo nasmehnue. ura odgovori:

- Evo gradimo rogu; hoemo da udarimo na jednoga brava. ini nam zijan pa se opet osmehnu i pogleda ispod oka u Spasoja.

- Bogme, to nije roga nego itava ruda! - ree Sima zagledajui je. - Ne moe to nijedan vo u naem selu poneti.

- Ima jedan te e moi - prihvati Spasoje.

- Golem je zijanar - ree ura - pa mu valja podobru udariti. Ako bude golema, lasno je pokratiti... A otkle ti s tim vreama?

- Ta odnesoh onom ugursuzu potru. - (Tu se ura i Spasoje opet zgledae i osmehnue.) - Htede mi oi iskopati. Jednako angriza... Vala da mi hoe pasti aka da mu vratim zajam - voleo bih nego bogzna ta!...

- A ne brini se, moe ti lasno i pasti - rei e Spasoje.

Sima spusti vreu na jedan kamen, pa sede i poe:

- Udarih na kolu, pa htedoh pui od smeha onoj vrakoj deci... E ba su avoli! Uhvatili uiteljevog urana, nabili mu rogu, pa ti se tu digao itav urnebes!

- avoli deca! - ree ura, osmehnu se i mahnu rukom.

- Kad evo ti uitelja, pa udri! Stoji piska jadne dece!

- Gad! - rei e Spasoje. - Kao da nije bio nikad dete, nikad se nije igrao!

- Ovo dana, kako ono zapovedi kmet - rei e ura - kud se god makne, sve ljudi grade roge...

- Ja zbilja! I ja to htedoh rei - potvrdi Sima.

- Zato su je aci i udarili uiteljevu uranu... Vide gde se udara na stoku, pa hajd' i mi, veli, na urke - ree Spasoje i prisloni ve gotovu rogu uz jedan grm. - E hoemo li kui? Sad e i mrak. Hajde i ti, Simo, ako e nanie.

I sva tri pooe niz osoje.

Sima se odvoji te ode svojoj kui, a Spasoje i ura uputie se svojim vratnicama.

- Ama, da li e on odista doi? - upita ura.

- Nee ja! Zar ti ne zna njega?

- Ao, ja poganog grivonje, jadi ga znali!... Nego ta veli? Hoemo li ga zavariti?

- Nee mu, vala, pasti na um ni ona vrljava baba Petrija, a kamoli ko drugi...

- Ama, ta veli, dok to pukne po selu, a?

- More, gledaj ti samo posla... U tom razgovoru dooe oba brata kui. Rogu ostavie u Mariin vajat za vrata; spremie i konopac. Opet neto aputae s Maricom, pa odoe polagano niza ljivar k mehani.

***

U mehani ve zasela ona etvorica pa igralu andara, a pred svakim po poli rakije. Dolazi jo seljaka - po jedan ili po dvojica. Mehandija tri tamo-amo, dodaje kavu, rakiju, vino, vatru.

Pomoli se i uitelj, nazva: "dobar vee!" Seljaci odgovorie.

Zaudo, to ti bee taj uitelj "dostojanstven" ovek! esto je u razgovoru meao po neku stranu re. I to kad hoe da je izgovori, isto zamuri da bi po tom okolina videla kolika je tu uenost! A okolina obino tada ane meu sobom: "Nuto, nuto! kako se na uo pui!...

Neki avolani behu razglasili da je bio negde uster; ali ko zna? Moda su samo izneli. Istina, neki su viali u njegovom ileriu neke ekie i ila, ali kad su ga upitali: "A ta ti je ovo, uitelju?" on im je odgovorio sasvim dostojanstveno: "To su neke moje intrukcije!..."

eta se uitelj polagano po mehani, a uti. Eto ti zatim i Sime. im ue, odmah se okrete uitelju:

- to ti, uitelju, pobi onu decu?

- Koju? - upita uitelj isprsivi se.

- Zna, hvala bogu, koju!... to bije onako ake? Prooh danas onuda, a ono vrisak, vrisak - rekoh, niko ne osta iv!

- Treba oinuti obeenjake. Htedoe da mi pomore onoliku ivinu... Nainili itavu epidemiju!...

ta je hteo kazati ovom "epidemijom" ovde - bog bi ga znao!

- Ne znam ja, ta ti je to - ree Sima - samo ne dao tebi bog da ti moje dete onako istue, potraio bih ja tu tvoju vlast da pitam sme li to biti!

- Ja ne zovem nikoga da se mea u moj zvanini posao. To nije komesijalno... - poe uitelj upleui opet po neku stranu re, i hoae zabrazditi daleka sa Simom da ne uoe ona dva praktikanta iz sreske kue.

Razgovor se odmah prekide.

Uitelj prie k njima da se upita. Mehandija pritra usluno te smahnu rukavom prainu s jednog stola ukraju, narea tri stolice, metnu zapaljenu lojanu sveu u svenjaku od teneke, s repiem i mumakazama ve iskrivljenim da nisi mogao nikako useknuti njima, i - odmah ponudi goste:

- Izvolite, gospodine! to zapovedate?

- Daj vina!... Sedi, uitelju, kad si i ti tu, da posedimo - ree jedan od njih nekako vano i rastegnuto.

Svi posedae za jedan sto ukraju, to bee pod oko svima gostima.

Uitelj je veoma uvaavao ta dva praktikanta, i esto je govorio da nije lako nai njihove "dekoracije". Jedan podugaak, brkova obeenih nanie, te su mu se esto seljaci zbog tog i smejali. Govori svakad "vano" i rastee rei, udarajui na nekim slogovima jae glasom. Uvek gleda itav korak iznad oveka s kojim se razgovara. Drugi malo snii. Brkovi mu nakostreeni napred, pa izgledaju kao da je u nozdrve udenuo dva pramena crne ekinje. On govori malo obinije nego onaj s obeenim brkovima. I kad govori, gleda obino po svima gostima, kao da iekuje da mu se ude kako on to zna! Obojica vole, osobito kad se nau s uiteljem u mehani, da se razgovaraju o naunim stvarima. Onome to gleda preko oveka bilo je ime Maksim, a onome to gleda po svima gostima - Marko.

im su zaseli, odmah Marko poe o naunim stvarima:

- Ama to je kapetanica dobila danas merdane... da si samo video, uitelju! - ree i pogleda po svima gostima.

- Komesijalno... Znam ja to! - ree uitelj obinim svojim tonom.

- Zar su ono merdani? - upita Maksim i pogleda iznad njega itav korak.

- Ja, merdani... to su oni korali? Je li, uitelju?

- Jest, jest... korali - potvruje uitelj.

- A gde li to raste?

- Ne raste to, bolan, nego se vadi iz mora! - ree Marko, pa pogleda opet po svima.

Seljaci gurnue jedan drugog laktom.

- Iz mora? - upita Maksim i pogleda jo malo vie.

- Iz mora, dabome, ja ta ti misli? Je li, uitelju? - ree opet Marko i opet pogleda po svima.

- Naturalno! - potvruje uitelj.

- Pa kako li se to vadi? - upita Maksim i pogleda jo za jedan korak vie.

- Evo, gospodine, vino! - ree mehandija i metnu polokanicu na sto i tri ae. - Ama to sum go dobio vino - carigradska forma! - pohvali vino, pa ode za drugi sto da neto dodaje.

- Imaju ronci pa oni - je li, uitelju? - ree Marko okrenuvi se uitelju i toei vino u ae.

- Jest, jest, ronci! - potvruje uitelj.

- Oni to valjda zarone, pa vade? - upita Maksim.

- Dabogme, zarone do na dno mora, pa seku korale, to jest merdane. Je li, uitelju? Uitelj potvruje:

- Jest, jest!

Seljaci se opet gurnue; neki se i nasmehnue.

- A kit? - uzviknu najedanput Maksim, isto smeei se od zadovoljstva to je tako uhvatio u tesno svog kolegu, pa pogleda gotovo u sami tavan.

- Jest, ja - kit! - ree Marko i isto se ovanji to naie na takav vor. - Hm, hm! Kit - ja!... To je, bogme, strana zverka!

- Znate li vi - uplete se uitelj - da su u kita usta kao ova mehana, pa samo hukne u se - a ovek uleti!.. Taka je to konkurcija!... (ta mu je to "konkurcija", to valjda samo on zna.)

- E to valja posoliti! - anue meu sobom neki seljaci. Neki se iskaljae. A neki opet gurnue jedan drugog laktom i zgledae se.

- Kako bi to bilo da naini ovek haljine od eksera, pa onda da zaroni?... Ba bi se nabo! - ree Marko i opet pogleda po svima.

- To bi dobro bilo! - potvrdi Maksim pogledavi malo nie od tavana.

Utom ti ue gazda Raka i obazre se svud po mehani, pa mahnu neto glavom.

- E, je li ti stalo srce na meru, gazda-Rako? - upita ga Sima zajedljivo.

- Ja, brate, niije neu, a svoje ne dam... to si putao stoku u tetu?

- Neka, neka, gazda-Rako!... Platie ti to meni! - ree Sima kao pretei.

I opet bi se svadili, ali ue ura sa Spasojem, pa se malo povode - tokorse pijani.

Gazda Raka pogleda ih, neto se uzvrpolji, pa sede za jedan sto blizu vrata to nikad nije imao obiaj.

ura i Spasoje zasedoe na klupu pored onih to igraju karata, pa Spasoje, kao jedva prevrui jezikom, viknu i lupi rukom o klupu:

- Mehandija!... Vina ovamo! Maksim, Marko i uitelj zgledae se, a mehandija pritra.

- Molim, brat-Spasoje, ne pravi larma! Sag ke donesem!

- Ama gde se vi tako okvasiste? - upita Sima.

- E, pa... tamo eto... gore!... - ree ura i pone prelivati preko ae ve doneseno vino.

Gazda Raka pogleda tamo i amo po gostima, pa se tek izvue; niko ga valjda i ne opazi osim ure i Spasoja.

Oni bajagi popie jo po jednu au, naoe nekaku mahnu vinu, proinatie se s mehandijom oko plaanja, pa odoe.

Odmah udarie jedan s jedne a drugi s druge strane puta, da ih Raka ne opazi, pa u stopu za njim. Pomrina bee gusta, a on nije ba toliko otra vida da ih smotri. Uputio se pravo njihovoj kui, a govori sam. On je imao obiaj da se kato i sam razgovara.

"Hm! hm!" govori Raka da su ura i Spasoje rahat mogli uti: "Ree da e biti njih dva u mehani... Aja! Ne verujem ja - avo je to! Htede me jutros motikom. Ali svejedno. Samo opet se bojim da ne bude kaka podvala!..."

ura i Spasoje umalo se tu ne nasmejae. Kad ve da zau u vonjak, oni promakoe mimo Raku, pa pohitae u vajat.

ta je dalje bilo, bog bi ga sveti znao! Samo da se ko prikrao, mogao je uti u vajatu zaguen Rakin glas:

- Nemojte, brao, molim vas! Dau vam dvaest dukata... Kumim vas, pustite me!...

Kud u od bruke sutra?!...

***

Tek se dan i no deli, a Sima obiao svoju livadu, pa ide kui; gunjac preturio preko ramena i pevui polagano. Pogleda neto u trnje kraj puta, kad ima ta videti! Nov, otesan direk, stri iz trnjaka - pa se mie, naginje se a ovamo, a onamo! Sima stade i uuta. Gleda da mu se nije to uinilo. Aja! Ba se lepo mie direk! Kaka je to napast jutros?! Hajde, to je udaren tu kraj puta - valjda je kmet naredio da se potes obelei, ali to se mie? Bi li priav da vidi izblie, ne bi li? Gotovo ga neka sumnja hvata. Hajde da prie. Kad tamo, a ono - gazda Raka ui u trnjaku, pa stenje i uti, a roga mu sri za vratom! Dui kraj okrenut iza vrata navie, pa jo ruke mu upetljane konopcem iznad glave za nj.

- Jeli li ti to, gazda-Raka? - upita Sima, a isto mu raste kapa to ga nae tako ubraena.

- Ja sam, brate slatki!... Eto vidi... beda! - odgovori Raka, umoran od onog tereta, teko stenjui.

- A ta to ini, bolan? - upita opet Sima.

- Ne pitaj, moj brate... Zlo ti inim! Snae me, vidi, beda!

Sima se obazre da ne ide ko, pa upita:

- A ko te to tako jutros ubradi?

- Nije, brate, jutros, nego jo noas... One lole, ura i Spasoje... Nikud ti nisam pristao ovako grdan!... Molim te, brate, ako boga zna, skini mi ovu bedu!

- E, e... bogami, gazda-Radovane - poe Sima kao da se zatee - ono ja bih ti kao i skinuo... ama ta ja znam ko ti je to naturio.

- Ama oni, Simo, brate, bogami!... Eto, lepo hoe da me obrukaju. Kumim te bogom, skini mi!...

- Ne znam, bogami, gazda-Rako - stade opet Sima oklevati i slegati ramenima. - ta ja znam, moe biti da ti je to i vlast naturila.

- Ama molim te kao brata skini, platiu ti!

- Znam, znam... Nije to da rekne zbog plate - poe opet Sima da ga mui - nego moe otkud doznati vlast, pa da ja budem kriv...

- Dau ti deset dukata, Simo brate, kurtalii me ove napasti! Ako boga zna - eto ti u gunjcu est dukata, uzmi... Nemam sve kod sebe, bogami! Kusur u ti dati im odem kui - samo se navrati do, mojih vratnica...

- E, hajde ba, gazda-Rako - ne mogu gde si ti a vere mi da je ko drugi, ne bih ni po koje novce.

I to rekavi, Sima prie Raki, izvadi mu iz depa u gunjcu etiri dukata u zlatu i dva u sitnini, pa zaveza u pekir i strpa u nedra. Zatim mu odrei ruke, pa uze jedan kamen i poe mu izbijati klin ispod vrata. Raka samo srkne od muke a svetlaci mu senu pred oima; ali trpi, ta e.

Kad mu skide rogu s vrata, ree:

- Bolan, gazda-Rako, nije vea ni u mog sivonje - dobro si je mogao nositi!

Raka to i ne uje, nego okupi moliti Simu:

- Molim te kao brata, nemoj da se uje ova bruka! Ako se razglasi, ne smem ti izii na beo dan... Uvrati se pred ruak na moju kuu da ti dam pare... Simo, tako ti svega na svetu, nemoj da se uje!...

Iako je bio gazda Raka onakav kao to ga ve znamo, opet se uvao da se ne tera posmeh s njime. Bolje da ga ubije nego da mu se posmehne za to.

- Nemaj ti brige, gazda Rako - uverava ga Sima. - Kako bih ja to kazao... Ti zna da smo mi uvek... Eto tako, bogami, uvek kao komije... Kud bih ja to kazao?... Ako smo se i sporekali... ljudi smo! bogami, gazda-Rako, ne brini se ti!

Raka udari navie, sve uz potok kroz trnje da ga ko ne ugleda.

Sima ne hte kui, nego okrete nanie mehani.

***

Puna mehana seljaka. Zbijaju alu, zadirkuju jedan drugoga, priaju gde je koji to nagrabusio, i smeju se. Dok e poeti jedan izmeu njih:

- Ama, ljudi, to sam se ja jednom hteo osramotiti.

- A kako? - upitae ga neki i okretoe se da uju.

- Odem ti ja u abac neto poslom. Uvratim se kod nekog Nikole, to je ovde bio ata kod naeg kapetana. Uem u kuu, a sama mu gospoa njegova tu. Pogledam, a ono stoji pored duvara jedan gvozden astal... Kao postavljen da se rua, kao nije... Pometani lonci na astal, pa vru - valjda skinuti skoro s vatre. Ona gospoa uzela pa kao mea - ono vru jednako... O, kako to vri?! Podvirim se pod astal da nije ozdo vatra naloena. Aja! nema nigde. Pipnem astal - vru! O, anatema ga bilo!... avolska posla! Napunim ti lulu, zapalio bih. ta u? Nema nigde vatre. Kao upitao bih onu gospou, ama opet ne smem... Moe zameriti to. Dok ti se ona okrete, pa meni:

"Ti bi, kanda, vatre?" - "Ja, vala, bih malo, da zapalim." A ona ti izvue ekmede iz onog astala, izvadi iku, te meni na lulu... Gledam ja - ba vatra! Gori lepo kao god s ognjita.

Seljaci udarie u smeh.

- Ta to je bio poret! - povikae neki uza smeh.

- Znam ja - kazae mi posle. Krstio sam se avolskoj napravi...

- Ama jeste li vi koji uli to ono rikae noas goveda po livadama? - upitae jedan.

- Jest ja - odgovori drugi. - Mora da ih je neto poplailo.

- Oko neko doba noi - rei e jedan - stade ti uktanje mojih svinja, pa be' kui kao da ih neko juri.

Na to e jedan izmeu onih to su igrali karata:

- Ama to su goveda rikala, to su svinje uktale - to je nita, nego to ti ja umalo ne stradah... Nisam ono udo video nikad! Tolike noi prolazio sam i preko raskra i preko groblja, pa nita...

- A ta je to bilo? - poee ga zapitkivati i iskupie se oko njega.

- Eto ta!... Poem ti odavde u neko doba noi, pa hajde, velim, pree je, te udarim preko livada... ujem krive se goveda - jest, bogami, neki avo! Poe meni kosa navie. Vratio bih se, ali kud u obilaziti. Hajde ja, hajde... Kad bih u Pavievu livadu, dok ti neto pristade za mnom. Kao ovek dole... Ide lepo ba kao ovek... Ali mu na vrh glave rog, kao ovaj direk pred mehanom - ni uzmi ni ostavi toliki, pa stoji pravo kao usaen!... Bogami, mene ti podioe mravci! Nadam ti ja beati, a ono sve bre za mnom. Potegnem te preskoim vrljike i sapletem se te koliko dug - ljos o ledinu! Senue mi svetlaci pred oima... Podignem se, a ono dolo ve do vrljike, zamahuje onim rogom na me, a vie:

"Stani, stani - ne bei!" Ja ti se onda popueljke skotrljam za jedan trnjak, pa bei koliko igda mogu kui!... to sam se noas prestravio, nikad nisam!

Seljaci slegoe ramenima, pa se zgledae zaueno. Neki rekoe:

- More, ti si se ti opio, pa ti se uinilo!

- Ama ta je stoku plailo? - pitahu se drugi.

Utom bahnu Sima na vrata:

- Dobro jutro vam! Svi mu prihvatie.

- Da nije i tebe to jurilo noas, Simo? - upita ga jedan.

- Nije, vala, nita.

- A to li su se goveda onoliko krivila po livadama?

Sima se uze smejati, pa viknu:

- Mehandija! Daj ovde oku rakije, nek piju ljudi; gazda Raka asti!

I odmah se obre oka ljivovice pred njima. Onda Sima ispria sve: kako je naao gazda-Raku jutros, kako mu je skinuo rogu, kako su mu tu rogu nabili ura i Spasoje da ne zadirkuje vie Maricu...

Kad ljudi to ue, sve udari u pljesak i u smeh.

- A zato li su meer goveda rikala! - vikahu jedni.

- Kaki si ti to momak? Uplaio se od gazda Rake i roge! - podsmevahu se drugi onome...

Ele, za asak ti pue taj glas po selu. Ljudi i ene i deca vazdan su govorili o rogi i gazda Raki i smejali se. Sima je taj dan popio vie asti nego na kakoj slavi. A tako isto i ura i Spasoje.

Gazda Raka utekao u kaaru na tavan, pa nije odatle tri dana silazio. I od tada se uvek klonio enskinja. im sretne, bilo enu bilo devojku, tek samo proguna neto, pa zaobie podalje, a poklompi se kao vodom poliven.

Glava eera

Tek se sunce smirilo, a Radan Radanovi iz Krnia izmie s praznim kolima iz . Poesto oine volove - hita kui, daleko mu je... Dok eto ti tri za njim jedan omalen gospodin u ubari pa vie: "Stani, brale! Hej, brale, stani!" i mae na nj rukom da stane. Okrete se Radan i ustavi volove. Prie mu gospodin omalen, buljavih oiju, s postrienom bradom i kratkim ibuiem u zubima, pa ga upita krivei usta na jednu stranu:

- A ta ti je to, brale?

- Koje?

- Ovo ovde - ree gospodin i prui prst na veliki svrdo jarmenjak, to bee zadeven u jastuk prednji.

- Pa eto vidi ta je... svrdo - odgovori Radan nerad da divani kad mu se hita.

- A bogati, brale, ta radi s tim? - upita gospodin.

- Vrtim glavine, jarmove, jastuke i jo kojeta - ree Radan merei gospodina od pete do perina.

- Valjda kad hoete da rastresete vunu, onda buite tim jastuke pa povadite? - ree gospodin mislei o jastucima to se pod glavu meu.

- Ta nije to, nego ove jastuke - ree Radan i pokaza mu rukom prednji i stranji jastuk u kola.

- A je li to staro, brale? - upita gospodin. Radan ve vide s kim ima posla, pa da bi ga se otresao ree:

- Otkako je boga i vola, od onda je i svrdo.

- Zar taka staro? - zaudi se gospodin.

- Ja ta misli ti... - potvrdi Radan pa viknu na volove da idu, i sam poe.

- Stani, brale, molim te! - ustavi ga gospodin.

- ta e?

- Bi li ti to meni prodao?

- Ne mogu - treba mi, kako u prodati!

- Ali molim te, brale, prodaj mi!

- Ne mogu ja - treba meni svrdo.

- Dobro u ti platiti.

- Aja, ne mogu nikako - ree Radan i poe.

- Ama molim te, brale, stani!

Radan opet stade, pa kao zateui se ree:

- Ta ono, ja ti mogu ba i prodati; samo bojim se da ne bude za te skupo?

- A ta cenite, brale? - upita gospodin, radostan to Radan pristaje da proda.

- Dve rublje.

Izvadi gospodin odmah dve rublje iz paga pa Radanu u ruke, i primi svrdo. Zaviri u kola, pa videv torbu sa stvarima, upita:

- A ta ti je, brale, ovo?

- Eto torba! - ree Radan isto sprdajui se, jer ve bee video da je gospodin malo udaren obojkom.

- Znam, znam... Nego ta si to nakupovao?

- Opanaka, soli i jo tota.

- Pa vi to meete u paradima so u jelo? - upita gospodin razgledajui kruac soli. - Je l' te?

- Tucnemo je malo pa onda.

- A opanke kad idete u crkvu?

- Ja, kad idemo u crkvu.

- Drugi put idete bosi? - Jes', drugi put idemo bosi. - Odgovarae Radan tek onako - nek se govori kojeta.

- A ne bojite se zmija kad idete bosi?

- Jok, ne bojimo se!

Gospodin utom razvi jedan zamota u torbi, pa ree, kao udei se:

- Gle, gle! Ta to je glava eera!

- Jes', glava eera!

- To za kavu valjda?

- Ja, za kavu.

- I gradite slatko, trudlu, lokumie, gurabije... je l' te?

- Jes', to e kapetan graditi. U nas, hvala bogu, to ne grade.

- A imate kapetana?

- Imamo - ja! - odgovori Radan ve izlazei iz strpljenja.

- A ima li dece?

- Ima dvoje-troje...

- Pa to ste njemu kupili glavu eera?

- Jes' - njemu.

- E, e, vi'te, to je lepo - kad seljani vole tako svoje stareine.

- Lepo je.

- A kupili ste za vae pare?

- Nije. On je dao.

- Da, da za njegove pare kupili ste. Lepo, lepo... Vi'te, on e to da gradi deci lokumie.

- Hoe, hoe da gradi, ja! - ree Radan, pa ga onda upita: - A bogati, ne zameri to u te zapitati, ta si ti?

- Ja? Je l' te?

- Jes', ti, ta si?

- Ja sam, znate, profesor.

- Tako! Ti si provesor to ui one starije ake?

- Da, da - odgovori profesor.

- E da si poten, brate! - ree Radan, pa ga pogleda tako saaljivo to je onaki; isto si mu po oima mogao poznati, gde bi mu rekao: boe, pa i ono jadno ui nekoga!...

I oinuv volove, poe i ree:

- U zdravlju, gospodinu provesore!

- Servus! - ree profesor.

- Da si koristan dabogda! - udari Radan ve da se sprda.

- Sluga sam! - ree opet profesor klanjajui se i drei svrdo.

- Hajd' tako pravo - na kamen stao! - ree Radan i zacenu se od smeha. Oinu volove i pohita da barem stigne do mehane u Dubravi, a ve dalje lako mu je. Kad se malo poodmori... stie e ponajlak.

Bilo je ve blizu po noi. U mehani u Dubravi sedi jo nekoliko njih iz oblinjih sela. Neko pije vino, neko rakiju; neko pogaa "popa", a neko "u kai". Dok stadoe kola pred mehanom. Vrata se otvorie i ue Radan.

- Dobar vee vam, brao! - nazva svima skupa.

- Bog ti pomog'o, Radane! A odakle ti u ovo doba? - upita ga jedan, to ve bee zabo prst u kai, i pogleda Radana.

- Nisi pogodio! - viknu onaj to dri kai. - Daj cvancik!

- Ba si baksuz, Radane! - ree onaj to bee zabo prst, trgnuvi ruku kao oparen. - Eto, im te pogledah, izgubih cvancik.

- E, hoe ti kai!.. ta u ti ja! - ree Radan.

- Kako si, Radane?... Pop! pop! pop!... Odakle ti?... Pol! pop! pop!... U ovo doba?... Gde je pop? - upita gotovo pevajui jedan, a dri u desnoj ruci dve i u levoj jednu kartu, hitro ih premee, ve to treba u toj igri i vie, i pita uzgred Radana.

- Ja, vala, sad iz varoi - odgovori Radan.

- Ovo je pop! - viknu jedan od pogaaa i lupi po jednoj karti.

- Sutra! - uzviknu onaj to razbacuje, izvrte kartu, kad ono dama.

- Ih, orospiju mu oinu! - viknu pogaa. - Ba si baksuz, Radane!

- Baksuzi ste, ini mi se vi svi... - odgovori Radan. - Dede batalite tu sprdnju da sednemo, kao ljudi.

- Bogami, pravo veli - rekoe oni to su izgubili, pa se digoe i sedoe za jedan podugaak sto. Poustajae svi, mahnue se igre, i svi zasedoe zajedno s Radanom. Narui Radan sebi vina i ostali ta je koji hteo...

- A ta si to ario u ariji? - upita onaj to je na kaiu izgubio.

- Prodao sam malo ita i vune... Ide urevdan, pa ti, bogme, imam muke. Valja mi dati porezu, a morau platiti i onom pogancu interez da e mi oi iskopati.

- Je li to Uzloviu? - upita onaj to je bacao popa.

- A njemu skotu - ja!

- E kako te Uzlovi zakaio u svoje kande, ne iupa ga se ti ale!

- Vere ti, Radane - upita jedan od njih - pravo mi kai, koliko si uzajmio od njega?

- I ne pitaj, brate, koliko sam. Da bog sauva svakog take pozajmice!... Zna kad se ono onomlane odelih od brata. Ostadoh jedin, sa enom i decom... Kud u i ta u? Ne zna ta e pre: jali vratiti stoku, jali pritvrditi ogradu, jali oplesti, jali okopati... Ovamo, opet, sedi u koari. Udari zlo vreme, nema se gde skloniti. Kuu da gradi, nema otkud, a mora. Ve i runo je - svet se sprda: "Eno ga kaki je radin! Sedi toliko zemana u koari!..." Nisi nikud pristao...

- Bogme nikud! - rekoe neki.

- ta e, kud e?... Daj da se zadui, da se naini makar malo, krova nad glavom. Kad, al' hoe... Ne mo' iupati pare da klei! Daju ti, ali po duplo. Najposle zamurim, pa hajd, onom naem ivutinu, Uzloviu poganom. "Daj, zaboga i pobogu!..." Vidi, gde ti je prea, pa ia kako on hoe. I tako na jedvite jade iupam pedeset dukata te nainim onu kuicu... A bogami, da mi nije one dece, sutra bih ugarak u nju!

- I dade ti pedeset dukata? - upita onaj to je pogaao u kai.

- Dade, ne dao mu bog vesela dana!

- A privali dobar interez, privali - je li? - upita onaj to je bacao popa.

- O, moj brate, da je samo interez, bilo bi cvee i kovilje, ali upisa u obligaciju osamdeset dukata, pa jo interez na sve... Proe godina, valja isplatiti, a nema se otkud. Molih ga, kumih da me poeka jo koji mesec dana, dok prodam rakiju i neko svinje, pa da skrpim i da mu isplatim. Aja! Nee ni glave da okrene, nego veli: "Pare na plac, jali u te sudu!..." O, nevolje i muke moje! Poteci na sve strane. Ne mo' iz zemlje iskopati. Molih ga opet, molih ve kao samog gospoda boga - boe oprosti! - Naposletku veli: "Hajde da promenimo obligaciju." Narauni tamo - ne znam dangubu, te interez, te pisanje, izie ravnih sto dukata. "Sad", veli, "da promenimo, ali da nainimo na sto pedeset dukata." Okreni, obrni - nema kud! Dam mu obligaciju...

- Ih, Radane, zaboga! Zar ba dade?! - uzviknu jedan izmeu njih uprepaeno...

- A ja ta u, moj brate!... Da mi doe dobo pred kuu, kuda u onda?... Sad, vere mi, ni sam ne znam ta u... Idem esto kao lud. to god uradi, podaj njemu. Ni oda ta ti vajde nije... Radi, skapavaj, gladuj pa podaj drugome neka ti izede, a ti opet ivi kao skot!...

- A zar je on malo njih upropastio, moj Radane! - ree jedan. - Dabogda da i ti itav ostane.

- Muno, bogami!... Ko se danas zadui - nema mu bela dana vie! - dodade drugi.

- Ama ko li prvi izmisli taj nesreni interez da mi je znati? - upita onaj to je pogaao u kai.

- Bog zna ko je!... - poe onaj to je izgubio na popu. - Ja sam sluao od starih ljudi, kad interiji ode dua na onaj svet, rastope srebra pa ga zaliju; a telo mu nikad ne moe istrunuti u zemlji; nego pocrni i skameni se, pa tako ostane vek i amin - kao crn ogoreo panj.

- Ko uzimlje interez i ko krivo meri - rei e na to onaj to je pogaao u kai - i on se tako uabonosi u zemlji. Ne da mu onaj greh ni da istrune kao ostali ljudi...

- Jes', jes', i ko meri krivo i njega stigne prokletinja - prihvatie onaj to je uvijao kai. - Zna kad ono, ima ve valjda deset godina, bee nekako oko Ilijnadne ona velika hala i vetrina, tamo po Meedniku. Kazuju da je onda vetar izvalio jedan grm kraj puta - bilo mu je valjda vie od trista godina. Lepo ga, kau, ponese u oblak kao perce, a u ilju mu zapleten ovek, crn kao ugarak, a zakaene mu na usta, pa kroz obraz i levi i desni, dve kuke kantarske, i oko vrata mu upleten kantar itav onako sa sindirom i jajetom... To je, kau, bio nekakav to je krivo merio, pa ga bog tako nakazio...

- Ala je to bila hala i vetar, moj brate! - zaudi se onaj to je rasturao popa.

- Ja ta misli - rei e Radan. - Eno, preklane kaka sila bee duhnula i ovuda. Hoae sve grad potui u koren... Sreom obie na planinu, te ne uini mnogo kvara.

- Odbie vetrenjaci! - dodade jedan. - Ba onda na vrh Prevoja potukoe se... Lomi se, lomi, lomi... rekao bih, sve e u sodom! Dok se otite ona sila planinom. Ili su sutradan ljudi te gledali... Sve grmlje poizvaljivano...

- Ojaeno se biju te hale pred tuom... Da bog' sauva!

- Jesi sluao naeg Stanka? Eto on je vetrenjak... Kad se, veli, pobiju, dokopaju grm za vrh pa ga iupaju kao struk luka i tuku se... Ja sam ba gledao kad se kupao letos u reci - sav modar kao ivit. Isprebijali ga, veli, vetrenjaci; ali im ba i nije dao da uine tete...

- I svake se godine biju na Prevoju... ne moe se obii drukije - rei e Radan.

- Vala i jes' runo mesto. Usred podne sumnja te onude proi, a kamoli nou - potvrdi onaj to je okretao popa.

- Svuda je vala nezgodno - poee Radan - a na onom brodu kod vodenice i gore malo, pored vira Petrova, ne zna koje je gore...

- Jes' ja, ba je strano kod Petrova vira - rei e na to, onaj to je pogaao u kai. - Ja se i sad udim kako imade kurai Petar da usred gluvog doba onde zaroni!...

- A zar je zaronio? - upita jedan.

- Ja ta ti misli, moj brate! Digao se, veli, u ribu nou, pa hajd viru. Lepo, tiina, a voda mirna; meseina - nije ba najvidnije, ali se tek vidi. Doe, baci jednom preu, uhvati neto ribe; baci opet - uhvati; kad baci trei put, zakai se prea. Povuci tamo, povuci amo, ne mo mai... Daj da se zaroni. Svue ti se on lepo, zasue nogavice, pa zaroni u vir...

- Zar gluvo doba, pa zaroni u vodu? - upitae svi udei se tolikoj smelosti.

- Jakako, moj brate!... Zaroni ti on lepo. Kad dole, a prea se natakla na neku grdnu panjinu; jedva je raspetlja, povue i poe navie... ali hoe! Neto ti njega steglo za obe noge pa tegli nanie, kao olovo... Be dede, be dede, otimlji se on; aja, hoe lepo da odvue na dno!... On ti onda dr rukama za ilje, te jedva izgambulja na obalu. Kad ima ta videti!... Na nogama mu ute bukagije, kao vosak!...

- Aoh! - povikae svi, a oima uzverie od straha.

- Pogleda... ba bukagije!... ta e sad? Skinuti ne moe. Hajde, veli, da se polako gamie, pa to bog da!... Uzme preu i ono malo ribe, pa hajd nasipom.- Ide tako polako, ide... Dok se obre, pred njim crn pop! Asli crn kao ugljen, a lice i sve mu zaraslo u samu bradu. "Daj mi te bukagije da ti skinem!"

- Ba lepo zaiska? - upitae neki od njih.

- Zaiska, jakako! - pria on dalje: "Daj mi", veli, "te bukagije!" "Ne dam", veli Petar. "More daj, nemoj se muiti... skinuu ti ih!" "Jok, ne dam!" ree Petar i poe. Popa nestade. Niti se znade kud ode, ni ta bi od njega. Ama da rekne da je to unulo... nita! Ide on opet najlak nasipom, ide... Dok ti njemu spade s leve noge jedna pranga. On je uze u ruku, pa poe malo bre. Kad na itav pukomet zacrni se neto maleno kao klupko... Uini se Petru da iz vode izlete i pade na nasip. Zatra se pravo njemu, a sve vee raste, raste, raste... i okree se isto kao radi; dojuri ve do njega, kad - al' opet onaj crni pop pa ite bukagije. Petar ne da nikako... Obleta pop i iska, pa ga opet nestane... Spade Petru i druga pranga. On uze bukagije u ruke pa nosi, a opui sad bre... Ide tako ide, dok ti njega neka ruka dohvati ostrag za rame. Okrete se Petar, kad - ali opet onaj pop. "Daj mi, more, te bukagije!" - Ne da on nikako. Saleta tako, saleta... Dok zapeva petao negde u selu... Nestade popa.

- Nosi li on bukagije? - upita onaj to je rasturao karte.

- Ne puta od njih ale... Donese ih tako kui. Naloi, veli, vatru, kao da e vola pei. Kad se dobro razgori, on razgrte ar, pa bukagije usred vatre!... Nita ti bog ne dade, nego stade piska, cika, pucnjava, kao da kokice koka... A on udri zagri onim arom; a ono piti, puca, istura ike ak u pajante... A on jednako zagre dok se ve ne utaja. Jo natrpa ozgo drva, da dobro sagori. Kad posle razgrte supret - a ono crne kao ugljen!...

- Vi', ogorela ona neastiva sila! - rei e Radan.

- Pa kud ih deo, bogati? - upitae ostali.

- Bacio ih na tavan i tu su mu stajale, bog zna dokle... Ili su ljudi, kao na udo te gle dali... Posle, veli, nestade ih. Ili ih nek' ukrade, ili ih onako nestade - ni sam nije znao...

- A jesi li ih ti video? - upita Radan.

- Nisam ja, ali su mi kazivali ba ljudi koji su gledali...

Ele, tako se, uz pie, osue prie sve stranije i stranije. Bilo je ve pravo gluvo doba kad se Radan krenuo iz mehane. Oni jo ostae. Malo se ugrejao piem, a malo se, bogme, i uzjazbio od onih pria, pa mu sve piri nekaki vru vetar oko uiju. Sad e ve na brod pod vodenicom. Taman da nagazi kad stade plakati neko dete u strani vie puta. "Otkud sad dete ovde?" pomisli Radan, a obuze ga sumnja. Dete plae jednako. Pogleda opet, a ono se sputa k njemu: maleno detence, kao upi... crni se; u mraku ne moe ni da ga vidi dobro. "A to plae, mali?" upita ga Radan. "Izgubio sam koze, pa ne smem kui." - "A iji si ti?" Ono plae, ne htede kazati. - "Odi na kola", ree mu Radan. Ono odmah, jeei, skoi na kola. Radan sedi na prednjem jastuku i natera volove na vodu. Kad bee nasred vode, dok dete poe da se cereka; ne smeje se kao ostala deca, nego nekako sasvim izvraeno: "Naa glava! ha, ha! Naa glava! ha, ha, ha!" Osvrte se Radan, a ono izvadilo iz torbe glavu eera, pa odlomi ozgo jedan okrajak i zagrize. "Ne diraj taj eer!" izdera se na nj, a pomisli u sebi: "Ovo nisu ista posla!" Ono se tre i strpa glavu eera u torbu on se opet okrete napred i oinu volove... Dok ti se navali njemu neto na lea, pa sve tee, tee... hoe da ga zavali natrag. Mai se rukom na rame, kad ali - apa! Na drugo, i tu - apa! Jedva se malo osvrte, nema deteta da sedi u kolima. Volovi zapeli pa siplju, kao da je kamenje natovareno; njemu opet sve tee i tee... Ve opaa kako mu nokti od onih apa proboli gunjac, pa ve dohitaju i kou. Mrdne malo da strese, aja - jo gore pritee! Volovi zapeli, jedva pomiu kola. Da mu je barem na obalu izii. Oinu ih to igda moe - te jedva izvukoe kola na obalu... Sie Radan polako sa kola, da bar volovima olaka. Kad, ali - hoe ono da ga obori. Omane da strese - ne moe mai. Pritee, kosti mu pucaju. Popne se na kola, ne mogu volovi gotovo da maknu. Puca onaj jastuk pod njim, kao da je natovaren vodenini toak. Doe ve da se svisne od tereta. Svoga ga mrtvi znoj probi... itav sahat boio se tako s tom neastivom silom. Dok se ue sreom i petli... Odskodi mu dete s lea, pa nae uza stranu. Obazre se i ree: "Moli se bogu, Radane, to petao zapeva, a ti bi zaista upamtio mene. Nego svejedno, tu je glava eera!..." I nestade ga. Radan se prekrsti, izvadi pekir iz nedara i ubrisa se od znoja, pa potera volove. Petli uestae. U samu zoru stigao je kui.

***

Bogami, ja ne znam ta su ti jadni kapetani toliko natrunili tim ljudima to piu u novine i knjige!... Ama neka ko god zamoi pero, odmah ti tu potegne kapetana: te ne znam - u crvenim jemenijama s repiima; te - tur mu do zemlje; te prekrstio noge na sidadetu pa pui iz ibuka; te - uzima mito; a ve nos, glavu, vrat, trbuh i noge nemoj ni spominjati! To naine da te bog sauva i skloni... Naine od zdrava i itava oveka nakaradu! Da ga u snu usni, bi se uplaio, a kamoli da ima s njima kaka posla. Ono, dodue, ni ja ih toliko ba ne branim; ima ih i nakarada. Svet je ovaj ionako pun jada i nakarada. Ali to ba sve nakarade pisati, te, ni za to ni kroz to plaiti potene ljude? ta se ne bi napisao kakav lep kapetan?! Eto, na primer, znam ja jednog veoma finog i lepog kapetana... nekog Maksima Sarmaevia.

Bie dve godine kako je dobio in kapetanski. Ja mislim da ste ga viali ako ste bili koji put o Vaskrsu ili o Gospoinudne na saboru kod n-ske crkve. Sreska je kua blizu; nema ni sahat hoda odatle. Dakle, kad je god sabor kod n-ske crkve, dou i gospoda iz Vladimiraca na sabor. Kapetana ete lako poznati. Na njemu je najnovija uniforma od sve uniformisane vladimirake gospode. Za njim na tri koraka uvek ide jedan dugaak pandur s pitoljima i jataganima za pojasom, a o pojasu mu visi itav vaar od tobolaca, palasaka, akmaka i ostalih pandurskih drangulija. Tog pandura veoma vole kapetan; doveo ga ak iz drugog sreza kad se premestio. - Osim uniforme i pandura, poznaete kapetana i po lepom stasu i obliku njegovom. Nije vajde - ba kad ga ovek pogleda, mora priznati da ga je sama priroda stvorila da bude kapetan. Pa jo ono njegovo zvanino ponaanje! Evo, smeo bih se s vama opkladiti u to god hoete da niste dosad nali takvog kapetana da mu se i u govoru, i u smehu, i u pogledu, i u svakom ma i najmanjem pokretu ogleda stroga zvaninost kao to je to u Maksima Sarmaevia, naeg lepog kapetana. - Eto, na primer, kakav bee kapetan Jakov Jakovljevi, to je bio nad ovom kapetanijom pre Maksima. Nikad ne doe u kancelariju izjutra pre dok ne popije u mehani pet-est polia prepeenice; pa onda zavodni oima, a sve pljucka, tuca, iskrmai svaki akt koji mu do ruke doe, a kancelarija mu zaudara kao rakijska meina. A ovaj kapetan jok! On doe izjutra trezan, ist, lepo oeljan, umiven; sedne za svoj sto, pa zaite od pandura svoga au hladne vode i parence eera, to mu se odmah donese na istom sluavniku. On onda pijne malo, pa isti nokte, pa opet pijne, pa opet isti nokte - dok popije vodu i oisti nokte lepo. Zatim mu se donese kava. On zapali cigaru, pui malo i eta se po kancelariji, pa srkne kave, pa opet pui i eta se, pa opet pije kave. Zatim primeti panduru ako je naao to neobrisano i nenareeno, uzme akta i ve - pone svoj rad... Eto, na primer, kakav bee onaj Sima Simeunovi pred Jakovom. Kancelarija mu uvek zagojaena, neprovetrena, zaudara na ona akta; osim to se uleto izuvao u kancelariji i drao na polici meu aktima uvek bocu surutke, to je "pio od grudi". Ele, prosto si jedva ekao da as pre izie na ist vazduh. A ovaj kapetan jok! U njega su poslepodne, osobito leti, prozori otvoreni, na stolu mora biti cvea; zimi kadi se izmirnom ili eerom... milina ti ui. isto bi se svaki dan sudio, samo da ulazi u tako istu, tako provetrenu i namirisanu kancelariju i kod tako lepog kapetana!...

Pa i kapetanica i deca Maksimova - sve ti je to nekako uljudno i u svom redu. Pa i deca mu se vladaju nekako gospodski - istina su malo nestana. Jedan mu je sin ve poodavno u Beogradu; ui gimnaziju.

Ele, kao to vidite, retko gde ima tako lepo i zgodno kapetansko pleme... I taj lepi kapetan opremio se jedno jutro da ide po srezu.

- Jesi li spremio, uko? - upita svog pandura, svog ljubimca.

- Jesam, gospodine! - odgovori pandur smahnuv levom rukom fes s kiankom do ramena za vrat.

- I ti e sa mnom... Reci nek okrenu kola. - Kola se okrenue i kapetan usede, pa mahnu rukom na uku: - Hajd', penji se! - uko se posadi u kola prema kapetanu.

- E sad emo uko, pravo u Vuevicu - rei e kapetan kad ve kola izmakoe iz avlije i pojurie drumom. - Najblie je i najzgodnije da se dorukuje togod... Ti ve zna... Ja, zbilja, da li si ti poneo i ono? - upita kapetan uku malo potie da ne uje koija.

- Je li glavu?... - upita opet tako isto uka.

Kapetan klimnu glavom da jeste.

- Poneo sam... Eh, gospodine, zar ja to da zaboravim!

- Samo teta to je onaj lola okrnji...

- Ba teta, gospodine. Onako velika glava... Nisam je vee video... Pa mi tu soli pamet da ga neto plailo i otkinulo pare... Kao da ja ne znam da je on to pijan odlomio... Nagrdio onaku glavu!

- Ne mari nita... Moi e proi. ta veli, uko?

- O te jo kako, gospodine! Ova luda svetina... ta ti ona zna? Prava marva!

- Samo, uko, pametno!... Neu nikom da si slovca proglavio. Ja neu da mi se rekne da uzimam mit... Vidi i sam, ako im uzme jabuku iz ruke, dignu na te viku kao na belu vranu... Ovako u ja njih drukije malo da iam!... Samo ti budi pametan. A ve trea para tvoja i boija!

- Hvala, gospodine! - zahvali uko pridignuv se malo i maiv se za kapu. - A ve za to ne beri brigu. Umeu ja njima podii kako valja... Ti samo gledaj sehira dok doemo u Vuevicu. Tu emo uiniti sevte, pa elbet budu batli Vuevani...

I tako na lepi kapetan pusti se u dug razgovor sa svojim vernim ukom. Tu se razvie golemi planovi; izmerie se sve prilike i sredstva; izrauna se kapital; pozidae se kue, jedanput rei: poe se od malene take, od glave eera to bee u torbi ukinoj, pa se razvi do najirih granica. U tom razgovoru i planiranju stigoe ve i u Vuevicu.

Kapetan je odseo kod kmeta seoskog Stepana Stenia.

Odavno nije bilo take urbe oko doeka, kao taj dan u Vuevici. Kmet Stepan, njegovi optinari i mlai tre na sve strane i nareuju da se to bolje spremi ast... Tu se kolju pilii, prasci, janjci; tu se grade gibanice, utipci i cicvare; tu se trai mlad kajmak, sir i mleko; tu se iznosi rakija prepeenica od nekoliko godina. Kapetan seo u hladu na prostrte arenice; oko njega se iskupili postariji i odabraniji ljudi, pa se razgovaraju.

- Kako je ove godine letina? - pita kapetan jednoga od njih.

- Ta svakojako, gospodine! Nema onih starih godina.

- Nema, ja - nestalo je onog berieta. Pamtim ja, dok sam bio praktikant, pa sa ezdeset talira ivio sam bolje nego danas, kao kapetan.

- Jes', bogme, gospodine! - potvruju ostali.

- Nema ti danas ni berieta - nita! Izopaio se i ovaj svet. Niko ti tu ne potuje starijega, ni inovnika, ni popa, nikoga... Niti se ko tu bogu moli, niti ide u crkvu...

- Jes', bogme, gospodine, pravo kae! - graknu oni oko njega.

- Eno, znam ja pre... Doe ti na sabor kod crkve svakog praznika tuta sveta. Lepo se pomole bogu, pa onda zasednu za sovru, prizovu bogme i svoje stareine, pa se tu gosti i veseli do neko doba noi.

- Jes', bogme, gospodine! - opet graknu Vuevani.

- Bio sam ba mlai pisar kod pokojnog Vula Ivia, kapetana. Kad se vratimo tako sa sabora - nose dva pandura pune vree darova. Tu su ti arape, pekiri, jabuke, tkanice, pa bogme, i po neko runo i ilimi ili jarnje... A sad niko ni da se poali. Nema, nema - brao, nita; prole su one stare godine kad je bilo berieta...

- Pravo veli, gospodine, bogami! - rei e jedan od seljaka. - Ovaj se dananji pojas nekako obezoio i batalio - da bog sauva!... ta se ini, udo te i ovo malo bog jo daje.

- A batalio se, brate, dakako! - nastavlja kapetan. - Eno, pre nekih godina, znam - proe stareina. Ako ga sretne poem seljak, makar i ne bio iz njegovog podruja, on e mu na itav pukomet stati i skinuti kapu; ak sjae s konja, pa mu oda est. A danas jok! Proe mimo te, gotovo da se ramenom oee, pa ba ni u uvo!... Zovem ga, brate, eto poslom zvaninim u kancelariju - nee da doe; po deset puta aljem pandura, dok ga jedva doteram... Eto kaki je dananji svet! Eto kaki je dananji narataj! I mi se neemu nadamo?! Mrka kapa, zla prilika!... Sutra da se neto otme Bosna jali Hercegovina - ko bi upravljao onim narodom, nego opet mi inovnici i stareine. A kako e mu, vraga, upravljati kad te se ne boji!... I ti, opet, pravnici i licejiste, to ue tamo po Beogradu, misle tako je to; misle ovamo peene eve padaju s neba. Deru se jednako "republiku", te "komunu", te "socijalnu demokraciju", te ne znam ta jo. A ne znaju oni, jadni, ta bi bilo od nas! Eto, doao bi lepo Nemac ili Ingliz te nas sve ovako kupio i odveo na more da lae vuemo... Hoe republiku, komunu?!... Virgaz njima treba - virgaz!

I tako dok se ast spremi, na se lepi kapetan sit narazgovara otprilike ovakvih razgovora. Uputi skromne Vuevane da potuju svoje stareine, da ih sluaju i budu im na ruci u svakom poslu njihovom. Dalje opomenu ih da se dobro uvaju "republikanaca" i uopte burgijaa, nemirnih i podozrivih ljudi, i im koga opaze da im je dunost odmah ga javiti svom stareini, a on e ve dalje initi to treba. Ele, nasetova ih mnogo i mnogo. A i valjalo je da ih nasetuje. Sad je tek prvi put iziao u Vuevicu, otkako ga postavie da je kapetan nad tim srezom. On je esto pohodio sela, ali se uvek deavalo da Vuevicu obie; nije mu bilo po zgodi da svrati i u nju.

Zatim je nastala dobra ast. Jelo se i pilo skoro do zaranka. Vino vueviko dobro, pa se malo kapetan i razgreja i tek sad razdreio neiscrpljivu torbu zvaninoga razgovora; torbu, iz koje su kadre izviriti sve mogue pouke u svima granama ivota seljakoga... astilo se dugo i za mnogo.

Doe vreme da se polazi. Kapetan to nagovesti malo kmetu, a, meutim, zavara oi svima te namignu na svog vernog uku. uko je vrlo dobro razumeo taj namig gospodina svoga. Kao inei se svemu nevet, istupi malo na stranu, pa zae za vajat. Za njim pristae i dva optinara.

- Ama ti nita, uko, ne rua, vere mi - rei e jedan od njih.

- Ja, bogme, ne moe bolje biti... Alal vam vera i vaem doeku! Vi osvetlaste obraz danas, beli! - uze ih hvaliti uko i potapka obojicu po ramenu.

- Samo ne znamo, kako kapetan. Da li je njemu bilo pa volji? - rei e na to onaj drugi.

- Kako nije! - poe dalje uko hvaliti. - Znam da nije ni u jednoj kapetaniji nijedan kapetan tako doekan kao to ste vi doekali vaeg kapetana. Eno, poznajem ga po razgovoru, kako je veseo, i dobre volje. Nikad ga, nisam video tako dobrovoljna!... Po drugim selima, naljute ga, najedi se, pa je povazdan turoban. A sad, vidite li samo, kako je razgovoran i kako se smeje. Sad kao prvi put kod vas. Je li, dosad nije dolazio, a? - upita ih uka vrebajui zgodu da ostvari svoj plan.

- Nije do danas. Ovo je tek prvi put. Drugi su dolazili ee - odgovori jedan.

- Ba bi valjalo - rei e na to drugi - da mu spremimo jedno jagnjence, a? ta ti ko veli, uko?

- Ne al'te se glavom! - iskosi se uko isto ljutito. - Jok. To nipoto da niste radili! Odmah ete mu ukvariti ovu dobru volju.

- Ta ono mi ko htedosmo, - poe jedan od njih snebivajui se - da ga ne ispratimo prazne ruke...

- A znate li vi - poe pandur veoma poverljivo i isto apui da ih uverava - da to izgleda kao neki mit?... Vi moe biti to i ne pomiljate, ama opet nekako izlazi nalik. I to je jo najglavnije - znate li vi da ovaj kapetan nee ni da uje za mit... Nita ga tako ne raljuti kao kad mu podnese ovek neto to bi se moglo rei da je mit. Eto, vere mi, tako se raljuti da po dva dana nita ne okusi od teka derta. Ja znam da vi nemate ni zato da ga podmiujete... Nego hoete onako, ruke radi, da date svome stareini to vam je prvi put doao u selo... Ama, on e sam misliti da ga mitite, pa ne valja.

- Jok! Ne daj, boe, da ga mitimo - poe uveravati uku jedan od njih - nego ko velimo gde nam je prvi put doao - nee valjati da ode onako bez ita.

- Ja, ja - poe opet uko da navraa vodu na svoju vodenicu - Ono, istina, tako je, ali ta emo - kad to nekako nee biti u redu? - I poto se malo promisli dodade: - Tek, opet, vi moete da ne izgleda ni kao mit, niti da, opet, ode onako prazne ruke.

- Pa dela, uko, vere ti, kako bi se to moglo? - upitae ga pribivi se uza nj da bolje uju.

- Spremite vi njemu neto, nek ponese deci... - ui ih uko isto apui... - To e biti najbolje!

- Jes, bogami, pravo veli! Nego kao ta bi?

- Hm, hm, ta bi? - promilja, boem uko... - He, ta bi - to je muka sad! Da je neto za decu onako lepo...

- Da spremimo jedno prasence malo?...

- A jok! To nee biti u redu... A i da je - on prasaca sad ima. Tu ba pre neki dan oprasila mu se krmaa.

- A bi li valjalo jedno jarence? Deca vole jarie...

- Ta ono vole, nego, opet, opet - i to nekako nije lepo... Ali vi', vi ovde nemate blizu duana. Hej, hej, ba nezgodno! A mogli bisti im kupiti po limun, ili po malko eera lepa...

- Ih, bolan, da sam znao - vajkae se jedan - mogao sam kupiti onomadne kad ono silazih u varo!

- A! Znate ta? - uzviknu uko kao dosetivi se. - Kad ree u varo - i ja sam ba jutros iz varoi, pa uz put sustigoh kapetana, te pooh amo s njim. Ja sam kupio za moju eljad neto eera - mogu vam dati, kad ba hoete... Makar ja opet iao kastile za to u varo.

- A da li e valjati?

- Kako ne bi valjalo? Ja to kupim - pred naelnika da iznesem, ne bih se zastidio. Onoliku glavu eera ne moete nai lako ni u Beogradu...

- E ba, uko, hvala ti!... Hajde da zovnemo i onu dvojicu optinara.

- I kmeta zovnite - ree uko - da mu to ne bude krivo, gde ga ne pitate.

- Jes', jes' i kmeta da zovnemo - i sloie se njih dva i odoe da ih zovnu, a uko osta osmejkujui se zadovoljan to mu tako slavno ide posao za rukom. Izviri malo iza vajata i pogleda kapetana, pa namigne - kao veli: "Gosti se ti, gospodine, jo malo! Tvoj verni uko zna ta radi. Ne beri ti brige!

Utom sva etiri optinara i kmet, te za vajat uki.

- E pa dajde, uko - rei e jedan od onih to su maloas s njim ve uredili posao. uko prie kolima i izvue torbu, pa kao zaklanjajui je za se da ne ugleda kapetan, donese je meu njih. Ali otar pogled kapetanov dobro je pratio uku ta radi, i da se otkud tu desio kakav jo otriji pogled od pogleda kapetanova, mogao bi lepo opaziti kako se kapetan zadovoljno osmehnu kad vide gde uka uze torbu iz kola. uko saopti celu stvar i onoj dvojici optinara i kmetu sasvim potanko i razgovetno da oni nisu nita drugo u taj mah zaeleli, nego "samo da ne bude odve skupo".

- Kako bih ja vama preskupio! - odgovarae uko na tu elju njihovu. - Ta satreo bi me hleb i so vaa. Jok, bogami - ravna tri talira dao sam za nju.

- E ba skupo si platio, brat-uko! - primeti kmet. - Skupo, nije vajde!

- Jes', istina, poskupo, ama je i valjano! Pogledajte vi, kolika je to glava eera!

- Dajde, uko, da vidim! - zaiska kmet; uze i prevrte tamo-amo, pa ree: - Nije vajde, dobra glava samo teta to je okrnjena...

- Nita to ne mari. A bogami, dao sam ravna tri talira. Nije prava da tetujem...

- Naposletku i vredi...