Milorad Vukašinović: U TAMNOM SRCU EPOHE

МИЛОРАД ВУКАШИНОВИЋ

У ТАМНОМ СРЦУ

ЕПОХЕ

НОВИ САД

„ВИДОВДАН“ 2009.

Садржај

Уместо предговора 2

Први део Глобалне тенденције 4

Идеологија “новог доба” – микс вилсонизма и месијанизма 5

Војно индустријски комплекс „Новог Рима“ 37

Медијски мит и финансијска позадина 11.9. 45

Други део Разговори о геополитици 60

Драма човека у ери плутократије Интервју са Браниславом

Матићем 61

Ахтисарија је требало одбити Интервју са Ив Батајем 70

Косовско питање је геополитичко питање Интервју са

Миломиром Степићем 83

Геополитика - скуп историјских интуиција 95

Трећи део Полигон Балкан 114

Геополитичка шизофренија у Срба: сукоб „два принципа“ 115

Вимеров шамар "еврореформистима" у Србији 132

Суђење Шешељу и рехабилитација НДХ-а 135

Пресуда Насеру Орићу и планирање хаоса 142

Србија без елите, али са новом „социјално одговорном владом“ 144

О аутору 150

У ТАМНОМ СРЦУ ЕПОХЕ

2

Уместо предговора

У епохи глобализације, упоредо са драмом људског духа,

догодио се тежак историјски и идеолошки парадокс, а то је

процес "одумирања државе", својевремено промовисан као

врхунски марксистички идеал.

Идеја аутентичног либерализма, настала на

интелектуалном и духовном устанку против државе, на

почетку 21.века, преобратила се у процесе са чудовишним

размерама. Под изговором борбе против државе, у име

"слободе и демократије" настали су нови актери на

друштвеној сцени, који су почели постепено, да преузимају

надлежности државе, на унутрашњем и спољнополитичком

плану. Транснационалне компаније, невладине организације,

тајна и полутајна друштва, заједничким деловањем "убрзали

су повлачење државе са историјске сцене".

Описаним тенденцијама, насталим пре неколико деценија

на Западу, епоха глобализације представљала је додатни

стимуланс. Од тада до данас идеје либерализма се све мање

помињу на "Западу", док се у елитистичким круговима

развијају различити сценарији одговора, на феномен који је у

политиколошкој литератури дефинисан као "криза

демократије". Теоретичар Хантингтон је као одговор на овај

изазов препоручио "обуздавање демократије", што је у

друштвеном праксису из основа изменило западна друштва.

Завршетком хладног рата и тријумфом преостале суперсиле,

модел "обуздавања демократије" поприма планетарне размере.

Томе у прилог иде и податак да 358 најбогатијих људи на

планети има богатство, које је еквивалент остатку од 2,3

милијарде становника наше планете. Управо на таквој


3

социјалној и економској једначини, настао је модел

“неолиберализма”, који се ових дана под теретом светске

финансијске кризе, урушава у њеном средишту, Сједињеним

Америчким Државама.

Књига “У тамном срцу спохе” настала је из ауторског

уверења да се процеси на постјугословенском простору не

може разумети анализе ширег контекста епохе без историјског

преседана, каква је глобализација. Због тога свако разматрање

данашњег трагичног положаја српског народа, мора да почива

на овако постављеној методолошкој премиси.


4

ГЛОБАЛНЕ ТЕНДЕНЦИЈЕ


5

ИДЕОЛОГИЈА “НОВОГ ДОБА” – МИКС

ВИЛСОНИЗМА И МЕСИЈАНИЗМА

Нова ера у међународним односима, отпочела је

завршетком хладног рата 1991. године. Амерички председник

Џорџ Буш старији, непосредно по распаду Совјетског Савеза и

Варшавског пакта, новонасталу геополитичку реалност

дефинисао је као “нови светски поредак“. Реч је о стратешком

концепту, који је дуго и темељно планиран у круговима

политичке и економске елите ове државе. Идеја о “новом

светском поретку” је заправо много старија и она има дугу

предисторију. У модерном смислу је настала пре око 300

година као просветитељски пројекат остварења “разума” и

“прогреса” у свету, те стварања светског друштва или светске

федерације. Она се мењала се зависно од историјских и

међународних околности и догађаја.

После завршетка Првог светског рата, председник Вудро

Вилсон предложио је остатку света “декларацију у четрнаест

тачака“ као нову платформу међународних односа, засновану

на прихватању универзалног система вредности. Друштво

Народа замишљено је као њихов институционални гарант.

Основно начело декларације било је “право народа на

самоопредељење”. Суштински, њен смисао, било је

промовисања америчке арбитрарне и хегемонске улоге у тада

тешко разореној и подељеној Европи. Декларација је била

документ од огромног симболичког значаја и за Сједињене

Америчке Државе. Означавала је раскид са традиционалним

изолационизмом у спољнополитичким опредељењима нације

и најаву постепене трансформације Америке у

универзалистичку империју и друштвени модел за цео свет.

Опредељења садржана у стратегији “вилсонизма“ нису


6

објективно могла бити одмах остварена. Ипак, постала су

доминантна у будућем деловању економске и политичке елите

земље. Председник Рузвелт био је под снажним утицајем

“вилсонизма“. Нимало случајно, после Другог светског рата,

на тлу Америке створена је још једна универзална

организација - Уједињене Нације. Њена повеља суштински

садржи начела “вилсонизма”.

Концепција “новог светског поретка” разрађивана је у

елитистичким круговима Запада и у време најжешћих

хладноратовских конфронтација. Председник Кенеди

почетком шестдесетих година прошлог века, наложио је

“Институту за анализу одбране” израду елабората о пројекту

“светске владе”, у чијем средишту се нашла реформа

Уједињених Нација. После двогодишњег истраживања,

сачињен је тајни Меморандум број 7 аутора Линколна

Блумфилда. Он констатује, да је у тадашњим хладноратовским

околностима тешко рачунати на прихватање концепта

„светске владе“. Као скраћени пут за њено успостављање,

председнику Кенедију, препоручује изазивање “тешких криза

и ратова” и “серију изненадних и трауматичних шокова”, што

документу даје драматичан карактер.

Тежња за стварањем „светске владе“ проистекла је и из

противречних процеса у Сједињеним Америчким Државама,

почетком шестдесетих година прошлог века. Последице

вијетнамског рата, масован бунт младих, пораст рецесије,

ерозија механизама социјалне државе, захтевали су нови

приступ у решавању сложених проблема.Традиционалне

вредности Америке, почеле су да се урушавају и због како је

наведено у једној анализи “претераних очекивања људи”.


7

Пројекат „светске владе“, у великој мери био је изнуђен

одговор на феномен који је описан као “криза демократије“.

Модел транснационалног акумулирања капитала и

концентрација економско политичке моћи у све ужим елитним

круговима, изродили су нову парадигму епохе -

глобализацију. Теоријски, глобализација се дефинише као

квалитативно нови облик интернационализма, који се у

односу на претходну форму разликује пре свега, у односу

према држави као традиционалном субјекту међународног

права. Стари интернационализам који признаје улогу државе,

према новом теоријском приступу, застарео је и није способан

да одговори изазовима савремене епохе. Логика глобалне

међузависности намеће другачији приступ решавању

проблема, где је врховни ауторитет нужно пренети са

националне на „јединствену светску владу“. “Патриотизам и

лојалност нацији морају бити прилагођени лојалности

човечанству“ слоган је нове епохе.

Идеја о “светској влади“ током последњих неколико

деценија, развијала се у два смера. Први приступ

подразумевао је давање оних прерогатива “светској влади“

које већ имају владе држава на националном нивоу. Према

овој интерпретацији, светски поредак био би строго

хијерархијски уређен. Функција одржавања реда на планети

била би поверена светској влади, која би имала војне и

полицијске јединице на располагању. Светски парламент имао

би законодавну функцију, док би судска функција била

поверена светским судовима. Наравно, постојали би и светски

затвори.


8

Насупрот, оваквом радикално “етатистичком”

опредељењу, постоји одређени број теоретичара, чији је

приступ „мекши“. Они заступају становиште да међународни

поредак мора бити заснован на “принципу федерализма“, где

би државе имале статус федералних јединица, које део

прецизно утврђених надлежности преносе на светску владу.

Светска влада била би искључиво надлежна за процес

“наоружавања, заштиту животне средине, редистрибуцију

природних богатстава и космичко пространство”. Државе не

би имале право на наоружавање, па би према заступницима

концепције “светског федерализма“ планетом владао “вечни

мир“. Поједностављено речено, пут до светске владе био би

постепен и обезбеђен кроз контролу природних богатстава,

чиме би се онемогућило стварање националних економија и

утабао пут за идеју о јединственом човечанству, којим би

владала “просветљена елита“.

Глобализација је дакле, још пре неколико деценија,

постала стратешко опредељење али и маневар елитистичких

кругова на Западу. Међутим, пут до реализације овог концепта

у судару са стварношћу био је тежак, уз бројне препреке и

отпоре, који опстају до данас, како на међународном, тако и

унутрашњем плану. Упркос чињеници, да се претходних

деценија, догодио процес преношења суверенитета, са

државних на наднационалне институције, супротно

оптимистичким очекивањима глобалиста, држава је опстала

као субјект међународне политике. И не само то.

Постхладноратовска реалност, је на неки начин реафирмисала

практично, а затим и теоријски, улогу државе као незамењивог

чиниоца међународних односа.


9

Наиме, подилажење интересима глобалистичке елите

проузроковало је тешке друштвене потресе, чак и у

најразвијенијим економијама света: незапосленост, социјална

раслојавања, драматичан пад нивоа опште здравствене

заштите и образовања, загађеност животне средине, климатске

поремећаје са несагледивим последицама. Глобализација се

испољила као процес који је суштински продубио

противуречности, које у свету трају последњих деценија.

Постхладонатовска епоха само је етапа у том процесу, никако

и пут који води разрешењу општесветске кризе.

Теоретичар Џон Стоквел, бивши високи руководилац

ЦИА, тешко је још 1991. године, оптужио америчког

председника Буша, доказујући да је тзв.“нови светски

поредак” опасно угрозио виталне националне интересе САД,

слободу и демократију земље. Према његовим речима, САД и

после завршетка хладног рата, спроводе “политику

дестабилизације, насиља, изазивања сукоба ниског

интензитета”. Високи функционер ЦИА, са разлогом поставља

питање: Зашто је потребно да САД на ту активност издвајају

милијарде долара у ситуацији када је земља презадужена и

суочена са тешким унутрашњим проблемима? Одговор по

њему, произилази из дефектности самог система, који не може

да функционише без непријатеља, али и из саме негативне

личности председника Америке. По речима Стоквела,

Америци су потребни непријатељи као “покретачи војне

машинерије”. Због тога је Пентагон, убрзо концентрисао све

своје снаге у земљама Трећег света. Амерички теоретичар

тврди, да је Бушова концепција “завршна фаза циничне

Реганове револуције“, која се ставила у службу интереса

мултинационалних компанија “које нису лојалне интересима

САД, већ себичним и личним интересима појединаца”. Због


10

тога, према Стоквелу, “САД под притиском огромних војних

издатака, губе моћ и утицај на унутрашњем и међународном

плану”.Професор Кристофер Лејн уочава да сама идеја о

новом светском поретку, „носи у себи семе сопственог пада,

због тога што хегемонистичка позиција ствара услове за

појаву нове велике силе и систематски подрива

хегемонистичку политику”. Поједини аутори половичне

успехе и неуспехе стратегије Буша старијег објашњавају

„одсуством реализма“, што је суштински укорењено у

амерички поглед на свет прожет митом о “јединствености и

изабраности америчке нације”.

Да закључимо. Постхалдоратовска епоха, свакако је

представљала додатни подстрек, за јачање оваквих тенденција,

које су посебно дошле до изражаја, после спектакуларних

терористичких напада на Америку 11. септембра 2001. године.

Глобалистички Диспенсацијализам

Америчку стратегију у постхладноратовској епохи, није

могуће разумети без анализе верско-идеолошког момента

присутног у утицајним круговима америчке елите. Реч је о

традиционалном и дубоко усађеном уверењу, да Америка

представља „нови свет’’, што је свакако морало да утиче на

формирање посебне политичке мисли. Одредница „нови свет’’

има објективно и своје утемељење у историјском процесу,

нарочито у односу Америке према Европи и политичким

идејама насталим на „старом континенту“. Америчком

револуцијом, отпочео је процес деколонизације и разарања

Британске империје, одбачен је феудални поредак, европски

монархизам и створен до тада у политичкој мисли непознат

систем федерализма.


11

Ипак, однос према Европи и везаност за политички и

религиозни поглед на свет настао на „старом континенту’’,

није се могао преко ноћи прекинути. Ово посебно важи за

хришћанску, прецизније протестантску, идеју која је по

доласку на амерички континент инспирисала већину „белих

досељеника“. Протеком времена, под утицајем сложених

историјских процеса, многе идеје, укључујући и саму

хришћанску веру, на америчком тлу попримиће сасвим нове

карактеристике, па се може говорити и о стварању посебног

религиозно културног модела који ће формирати основне црте

нове идеологије, идеологије американизма.

Основне карактеристике идеологије американизма, су

“изабраност” и “предодређеност” и оне имају дубоко

религиозно утемељење у протестантској верзији калвинизма.

Историјски процес, према калвинизму је борба добра и зла, у

којој се не само добру, већ и злу даје стваралачки карактер.

Калвинизам одбацује идеју изворног хришћанства, о

свејединству кроз тројичност. У свакодневном животу,

калвинизам је поделио људе, на вредне и мање вредне

(победнике и губитнике), створивши идеал предводништва и

земаљског успеха као знак божије изабраности.

Овом приликом указујемо на још једно протестантско

есхатолошко учење које се назива “диспенсацијализам”, а које

потиче од латинске речи “ диспенсатио – промисао “. Према

диспенсацијализму “Бог има једну замисао у вези хришћана

Англосаксонаца, другу у вези Јевреја, а трећу која се односи

на све остале народе“. Англосаксонци се сматрају за готово

некакве потомке изгубљеног племена Израељевих која се нису

вратила у Јудеју из Вавилонског ропства.


12

Историјска “промисао” о протестантским

Англосаксонцима је следећа: „ Пред крај света мора настати

смутна епоха, у којој ће силе зла напасти протестанте

Англосаксонце и накратко ће наступити мутно доба у којем ће

владати цар Гог„.Веома је занимљиво да се појава тог лица у

есхатологији диспенсацијализма, најчешће поистовећује са

Русијиом. Такву теорију “зле империје”, по први пут је

дефинисао у време Кримског рата 1855. године, евангелиста

Џон Каминг, који је тадашњег руског цара Николаја И,

поистоветио са предводником најезде на Израел, библијским

Гогом. Тема Русије као “империје зла“, посебно је букнула

после револуције 1917. године, а врхунац је доживела у

периоду хладног рата, нарочито у реторици председника

Регана. Читава хладноратовска идеологија борбе против

комунизма је лежала на темељима секуларизованог крсташког

рата против безбожног комунизма и зле империје који га

оваплоћује. У том погледу је дошло до идеолошке коалиције

између протестаната и католика са секуларним

антикомунистима.

Према учењу диспенсацијалиста, другачији је божији

“промисао” у вези Израела. Веома је важно напоменути, да се

под овим појмом подразумева буквална обнова државе

Јевреја, који се морају вратити у Израел и претрпети најезду

“следбеника цара Гога“, односно Руса (или неке алтернативне

“имеприје зла”). Ипак, најчуднији део ове религијски

ексклузивистичке и екстравагантне теорије, односи се на

улогу протестаната у сукобима “последњих времена“. Наиме,

према неким заговорницима диспенсацијализма, у тренутку

“смутне епохе“, англосаксонски хришћани или “прави

пуританци” биће узнети на Небо и тамо ће причекати, док се

рат Гога са Израелом не заврши. Тада ће заједно са


13

“протестанским Христом”, се спустити на земљу, где ће их

дочекати Израелци који су победили мрског идеолошког

непријатеља кога симболично представља библијски Гог и

који ће одмах наравно прећи у протестантизам. Онда ће

почети “хиљадугодишње царство заједничке владавине

Америке и Израела неподељеним и јединственим светом“.

Ова теорија била би у поседу одређених маргиналних

групација у америчком друштву, да није било извесних

историјских околности, које су допринеле популаризацији

овако бизарног есхатолошког сценарија или тумачења

Апокалипсе. Духом радикалног диспенсацијализма, био је

прожет Сајрус Скофилд, писац једне од најпопуларнијих

“Библија” у САД, која се може прочитати на сваком кораку.

То практично значи, да пропаганда хришћанства у

англосаксонском свету, носи у себи јасно изражену

компоненту русофобске индоктринације и наглашавања савеза

са ционистичким круговима (додуше са оправдане будућом

“конверзијом Јевреја”). Таква учења о “двострукој

изабраности” праве прелаз између пуританској и јеврејског

историјског месијанизма који леже у темељима већег броја

модерних идеологија и идеолошких струјања. Осим тога овај

“свети савез” реално данас и има велику финансијско-

политичку моћ да оствари своје глобалистичке снове и визије

(биле оне религијске или секуларне оријентације).

У појединим текстовима савремених диспенсацијалиста

промисао о белим англосаксонским протестантима (WАSP)

усклађује се са најсавременијим технолошким достигнућима.

Ради се о тзв.“атомском диспенсацијализму“ који има порекло

од самог настанка атомске бомбе. Већ 1945 је био хит у

Америци једна кантри песма у којој се величало бацање


14

атомских бомби на јапанске градове који су упоређени са

грешним библијским градовима Содомом и Гомором. Но

вероватно најпопуларнији пропагатор овог учења је

евангелиста Хал Линдси. У његовој интерпретацији се

атомско оружије тумачи као важан елемент историјске

апокалипсе, где се поново Русија појављује као “сила зла –

атомски Цар Гог“. Занимљиво је да је Линдсијев ватрени

присталица био управо председник Реган, који је овог

евангелисту обавезно позивао да држи предавања атомским

стратезима Пентагона. Други веома утицајни “атомски

диспенсацијалиста“ из тога периода, чији је огроман утицај

очуван до данас, познати је ТВ евангелиста Џери Фолвел, који

је у време Регановог председниковања, био један од његових

најближих саветника, такорећи официјелни “духовник Беле

куће”. Фолвел је редовно учествовао на седницама затвореног

типа генералштаба америчке армије, где су разматрана питања

атомске безбедности.

Поједини аутори, осим наравно финансијско-политичком

спрегом, управо овим протестантским идеолошким правцем,

објашњавају често ирационално нападан произраелски став

сваке америчке администрације који угрожава позиције САД

међу Арапима и у муслиманском свету. Он неретко

противречи и ширим геополитичким и економским

интересима те државе, да не говоримо и о негативном утицају

на имиџ САД у свету. Наиме, протестантски

фундаменталисти, ватрено су подржали формирање државе

Израел 1947. године, схватајући тај догађај као дословно

испуњење Скофилдовог тумачења Библије.

Дакако да се самим диспенсацијализмом не може све

објаснити, али да он представља важно везивно ткиво између


15

идеолошких пројеката, религијских уверења, стратешких

интереса и ставова јавности, то је готово сигурно. Многи

феномени као што су: хладни рат, самостална планетарна

владавина САД, стратегија “бојених револуција” и политика

ширења НАТО-а на Исток, коначно и “рат против тероризма”

које је последица драматичног догађаја од 11. септембра 2001.

године, као и каснија агресија на Авганистан и Ирак, уз

предстојећу најаву борбе коју треба повести против „нове

осовине зла“ коју чине Иран, Сирија и Северна Кореја, постају

знатно јаснији. Скривено атомско оружје, које наводно

намеравају да употребе поменуте државе, поново игра

прворазредну улогу у “атомском” есхатолошком сценарију.

Такав и сличан “страх од армегедона” који “покреће на

акцију” ради реализације апокалиптичног сценарија није само

присутан код актуелног америчког председника, преобраћеног

методистичког протестанта Џорџа Буша Млађег, већ и код

значајног дела десне и религиозне републиканске сцене. Њима

треба додати и оне који верују у неки сродан “секуларнији”

апокалиптични сценарио у којој Америка као “сила добра”

побеђује “немани”. У том елементу се стапају бизарна

религијска учења и секуларни “америчким манифестом” са

реалним стратешким и финансијским интересима

олигархијских врхова глобалне елите. Таква комбинација је

опасна како за Америку тако и за цео свет.

ДИПЛОМАТИЈА “ХЛАДНОГ РАТА”

После завршетка Другог светског рата, Сједињене

Америчке Државе излазе на велику светску сцену као

застрашујућа војна сила. Томе првенствено доприноси одлука

америчког председника Харија Трумана, да пред крај Другог

светског рата, манифестује америчку војну моћ, одлуком о


16

употреби атомских бомби на јапанске градове Хирошиму и

Нагасаки.Ова одлука није донета случајно.Наиме, током

Другог светског рата у оквиру Савета за спољње послове,

разрађиван је пројекат “Студија о рату и миру’’ у којем је

детаљно конципирана нова спољнополитичка оријентација

САД.Употреба атомске бомбе требало је да “фасцинира

остатак света’’, првенствено Совјетски Савез. За председника

Трумана, употреба атомске бомбе била је много више од пуке

манифестације застрашујуће војне моћи; за њега као члана

многобројних масонских ложа, она је пре свега имала окултно

магијски карактер. Очевици тврде да је после сазнања вести о

употреби атомских бомби које су изазвале непосредну смрт

најмање 200.000 људи, велики мајстор Труман био у

“радосном, живахном расположењу и да се много шалио са

сарадницима’’.

Традиција да се стратешке одлуке доносе у масонским

ложама и тајним организацијама, посебно је дошла до

изражаја после Другог светског рата, и опстала је до данас.

Веома је симптоматично да су сви послератни амерички

председници, осим Ајзенхауера, Кенедија и Никсона били

масони. Уочљиво је да се у периоду после 1945. године,

америчка спољња политика веома идеологизује. Обнавља се

стара атлантистичка идеја, као теоријска подлога америчке

хегемоније. Однос према Европи правда се чињеницом да

“Европа и Америка припадају истом светском тржишту’’.У

име одбране заједничких вредности од опасности са Истока,

почиње процес обједињавања Запада. Сви поступци одвијају

се под окриљем и контролом полутајне организације

Билдерберг. Основана крајем маја 1954. године, ова

организација по свом карактеру је наднационална, са изразито

интернационалистичким циљевима.


17

Пољак Јозеф Ретингер, католички свештеник језуита,масон

33 степена, њен је оснивач. Пропагирао је идеју европског

уједињења. Основа његовог деловања уклапала се у тежње

америчке спољње политике о стварању “нове

транснационалне дипломатије хладног рата’’. За своје замисли

Ретингер је нашао савезника у холандском принцу Бернхарту,

по родјењу Немцу Липе-Биестерфелду, који је после

завршетка студија права и економије био запослен у немачком

концерну “И.Г. Фарбен”, главном ослонцу Хитлерове ратне

машинерије. После рата “ принц од Холандије ‘’своје идеје

изложио је америчком председнику Труману и банкарским

круговима, на челу са неизбежним Ротшилдима. Ова идеја са

задовољством је прихваћена у америчкој финансијској елити,

којој је било потребно проширење и транснационално

груписање, ради усвајања јединствених одлука и усмеравања

политике структура са обе стране Атлантика. Таква намера

захтевала је опрезан приступ. Крајњи циљ Билдерберга

потпуно је идентичан Савету за спољње послове, а то је тежња

за формирањем светске владе. Чланство Билдерберга веома је

хетерогено. Док су чланови Савета за спољње послове

искључиво из Америке, дотле је структура Билдерберг групе

знатно другачија. Наиме, према писању појединих аутора, који

су се бавили овом организацијом, поред банкара, научника и

врхунских политичара, представника мултинационалних

компанија, чланови групе су и представници армијских и

обавештајних кругова, синдикалних организација, али и

крунисане личности. Избор чланства прилагођен је

опредељењу да се окупи “стратешка елита која доминира

друштвено економским системима различитих земаља’’. Под

окриљем ове организације, остварена су два изванредно

значајна подухвата, који су служили крајњем циљу,


18

обједињавању Запада ради стварања “новог светског поретка”.

Први циљ остварен је непосредно после Другог светског рата.

Захваљујући иницијативи генералног секретара Ретингера,

покренута је кампања обуставе прогона ратних

злочинаца.Велика Британија била је прва савезничка држава

која је то учинила, упркос званично преузетим обавезама. На

исти начин поступиле су и САД. Други подухват био је тзв.

“Маршалов план’’ којим је на одлучујући начин омогућена,

послератна обнова и економски успон Немачке. Билдерберг

група је и творац концепта “краја идеологија’’, седамдесетих

година прошлог века.

Смисао “краја идеологија” тј. помирења европских

владајућих класа и социјалистичке опозиције био је у

свестраном прихватању улоге НАТО пакта у Европи, као и

заједничком деловању против националистичких стремљења у

појединим државама Запада. На састанку организације, од 20-

22. марта 1964. године, донета је одлука о свргавању познатог

француског државника генерала Де Гола. На скупу у

Вилијамсбургу у САД, билдерберговци су донели одлуку да

подрже социјалисту Гастона Дефера, чија се

интернационалистичка оријентација савршено уклапала у

циљеве елите, окупљене у овој организацији. Група је

промовисала концепт “спречавања и благовременог решавања

међуевропских и међуатлантских спорова”, али на један нов

начин. Концепција преговарања на релацији држава-држава,

проглашава се старомодном. Истовремено, предност се даје

закулисном споразумевању чланова Билдерберга, који

припадају различитим државама и нацијама и које сједињује

припадност транснационалним круговима. Билдерберг

међутим није организација - дебатни клуб, на којем се


19

решавају проблеми споразумима и договорима. Уместо

међународних уговора и свечаних изјава, чланство обавезује

“одговорност и дисциплина једне тајне организације’’.

Судбина оних политичара који су одбили да изврше одлуке

највишег тела групе, попут Улофа Палмеа и Алда Мора,

њихове бруталне ликвидације, као и чињеница, да убице

никада нису пронађене, доказује да је реч о организацији, у

чијој позадини делују веома мрачни и широј јавности

непознати кругови.

Билдерберг група, поред Савета за спољње послове САД,

активности усклађује са још једном организацијом светске

закулисе, Трилатералном комисијом. Оснивач Дејвид

Рокфелер, дугогодишњи је председник Савета за спољње

послове САД, члан Билдерберга као и осталих организација

светске закулисе. Оснивачки скуп Трилатерале, одржан 23 и

24. јула 1972. године на имању Рокфелера у месту Покантико

Хилс, Њујорк, поклапа се са захуктавањем светске економске

кризе, која је тешко погодила не само западни свет већ и

многе земље у развоју.

Тежиште Трилатерале, усмерено је првенствено на

обезбеђивање кооперације три најразвијенија региона света:

Америке, Европе и Јапана. Јавно прокламовани циљеви су

“одржавање мира, управљање светском економијом, уздизање

економског развоја и ублажавање сиромаштва у свету, што ће

обезбедити лагану и мирољубиву еволуцију глобалног

система’’. Иза оваквих промовисаних циљева, није тешко

уочити настојање мултинационалне консолидације трговачких

и банкарских интереса, кроз успостављање контроле

политичке власти, првенствено у Сједињеним Америчким

Државама. Трилатерална комисија биће укључена у конкретну


20

политику. Огромну моћ исказаће, током председничких

избора у САД, када је за председника изабран кандидат

Трилатерале Џими Картер. Током његовог мандата

администрација је била преплављена кадровима ове

организације.Потпредседник Волтер Мондејл, затим државни

секретар Сајрус Венс, директор Банке федералних резерви

Пол Волкер, саветник за националну безбедност Збигњев

Бжежински, министар одбране Харолд Браун, само су нека од

најистакнутијих имена из доба председника Картера, која су

покривала најзначајнија места, на којима су доношене

стратешке одлуке. Као и остале организације светске закулисе,

Трилатерална комисија проглашава концепцију националног

суверенитета застарелом. Збигњев Бжежински написао је још

1970. године да “национални суверенитет више није концепт

способан за живот“, предлажући кретање у фазама ка “већој

заједници развијенијих земаља’’, кроз различите индиректне

везе и већ изражена ограничења националног суверенитета.

Ставови Бжежинског, верно су одсликавали настојања

глобалних транснационалних кругова, да кроз повезивање

елитистичких кругова Америке, Европе и Јапана, једном

суштински хегемонском моделу дају превасходно прагматски

карактер.

Модел трилатерализма треба посматрати и кроз призму

унутрашњих економских и социјалних прилика у самим

Сједињеним Америчким Државама. Наиме, крајем шесдесетих

година прошлог века, догодила се тешка економска криза,

праћена инфлацијом, растом незапослености, трговинским

дефицитом. Протести који су 1968. године захватили најпре

универзитетске центре у Европи, пренели су се и на улице

америчких градова. САД су додатно биле погођене “

вијетнамским синдромом’’, који је урушио њен ауторитет у


21

светским размерама. Успон немачке и јапанске привреде,

угрозили су вредност долара што је довело у питање Бретон –

Вудски монетарни систем успостављен 1944. године. Због

свега тога америчка валута изгубила је превласт у

међународном платном промету у односу на марку и јен.

Финансијска елита дошла је до закључка, да ниједна

национална валута не може имати апсолутну доминацију, па је

усвојена концепција “пливајућег курса” која међутим није

решила кључне проблеме, првенствено омогућила сачињавање

дугорочних планова индустријске и финансијске активности.

Светски финансијски токови били су запљуснути огромним

количинама новца из “ сиве зоне ‘’. Велики финансијери овај

проблем решавају тако што нерегулисани капитал усмеравају

неразвијеним земљама у форми кредита, чиме се омогућавају

велеоперације “ прања новца’’. Све то продубило је постојећу

кризу не само у неразвијеним већ и индустријски

најразвијенијим земљама света, па и самим САД.

Додатни подстицај кризи свакако је био “нафтни шок”,

што је само убрзало процесе преиспитивања основних праваца

политике, унутар саме Америке. Председник Никсон је 1970.

године изашао са програмом “нове економске политике’’, која

се у суштини сводила на окончање Бретон – Вудског система

успостављеног 1944. године на међународном плану, а на

унутрашњем плану, покушајем заштите домаће економије

низом мера протекционистичког карактера. Председник

Никсон био је и присталица политике детанта према Истоку.

Сви ови процеси били су у супротности са политиком

глобализма и тешко су угрожавали интересе

мултинационалних компанија. Због тога су банкарске куће

Ротшилд-Рокфелер, покренуле аферу Wотергејт после које је

Никсон поднео оставку. На његово место доведен је Џералд

Форд, масон 33 степена. Прихваћена је стратегија


22

Бжежинског, који је сматрао да у условима статичног

биполаризма и пасивног милитаризма, САД погоршава

сопствени положај. Трилатерализам је дакле за САД тога доба,

био једини начин да очува глобални утицај, кроз сарадњу са

Европом и Јапаном, као најразвијенијим регионима у свету.

Интеграција западног света била је заснована како на

економским показатељима, јер је реч о регионима на које

отпада 2/3 светске производње, тако и на вредносним

критеријумима који су повезивали елитистичке кругове

Запада. За ту сврху ангажован је велики број интелектуалаца,

чију улогу Бжежински сматра “фундаментално значајном’’.

Према његовим речима, економска питања су од примарног

значаја, али “строго економски приступ мора бити сагледан са

политичког, па и филозофског становишта, како би се

успоставила тешња глобална сарадња”. Он је интелектуалце

видео као фактор који би могао да допринесе превазилажењу

уских националистичких перцепција политичара и

прихватању дугорочних глобалних перспектива

трилатерализма.

Неоконзервативни троцкизам

Прагматизам Трилатерале доћи ће до пуног изражаја

почетком осамдесетих година, када у САД и Великој

Британији, доминира неоконзервативни политички курс.

Његови најизразитији представници биће, амерички

председник Роналд Реган и британски премијер Маргарет

Тачер. Корени неоконзервативизма сежу у тридесете године

прошлог века.Тада на Грађанском колеџу у Њујорку, делује

група јеврејских интелектуалаца, попут Ирвинга Кристола,


23

Данијела Бела, Ирвинга Хова, Натана Глејзера и нешто

касније Данијела Патрика Мојнихана.

Најбитније наслеђе ове групе било је идеалистичко

веровање у друштвени прогрес и универзалност права,

удружено са израженим антикомунизмом. Занимљиво је да су

многи из поменуте групе интелектуалаца почели као

“троцкисти”. Према речима Френсиса Фукујаме,

неоконзервативци упркос чињеници да је Троцки био

комуниста, саосећали су са друштвеним и економским

циљевима комунизма, али су у току тридесетих и четрдесетих

година прошлог века, дошли до схватања да је “реално

егзистирајући социјализам Стаљиновог типа, постао

чудовишност непланираних последица које су у потпуности

поткопале идеалистичке циљеве за које су се залагали“.

Половином шесдесетих година прошлог века, Ирвинг

Кристол, Натан Глајзер и Данијел Бел, пишу политички

ангажоване текстове “The Public Interest – Javni Interes“,

указујући на ограничења друштвеног инжињеринга. Основна

теза неоконзервативаца, из тог периода, је доказивање “да

амбициозни напори за проналажењем друштвене правде

обично оставе заједнице у лошијем стању него пре тога, због

тога што они захтевају или робусну државну интервенцију

која прекида већ постојеће друштвене односе или стварају

неочекиване последице (пораст броја породица са једним

дететом, као резултат социјалне помоћи).

Теоретичар неоконзервативизма Џејмс Вилисон заступао

је идеју, да стопа криминала не може да се смањи покушајем

разрешења дубоких фундаменталних проблема, као што су

сиромаштво или расизам, већ да ефикасна политика треба да

се усредсреди на краткорочне мере, које треба примењивати


24

после појаве првих симптома друштвене кризе.

Неоконзрвативизам је остварио изузетан утицај у

администрацији председника Роналда Регана. Реч је о тзв.

другој струји неоконзервативне линије, која је извршила

пресудан утицај на помоћника министра одбране Ричарда

Перла. Предводник ове струје још из периода седамдесетих

година двадесетог века је Алберт Волштетер, стратег „Ранд

корпорације“. Перл је као експонент интереса војно

индустријског лобија био снажно заинтересован за

проблематику нуклеарне пролиферације, односно смањења

нуклеарне опасности. Он је доследно спроводио такву

политику у доба хладног рата, залажући се за тврду линију у

преговорима са Совјетским Савезом и потпуно уништење

нуклеарних ракета средњег домета, што је у круговима Савета

за иностране односе САД, тада означено као „опасна утопија“.

Неоконзервативизам у време Регана постаје веома

флексибилан појам, који обухвата врло широк спектар идеја и

личности. Израз неоконзервативан, од тада се употребљава на

различите начине, и означава бивше либерале, јеврејске

конзервативце, али и религиозне протестантске

фундаменталисте. Независно од различитих струја, у

неоконзервативној парадигми препознатљива су четири

фундаментална принципа.То су : брига за демократију, људска

права и генерално унутрашња питања држава, затим веровање

да америчка моћ може бити коришћена за моралне циљеве,

скептицизам у вези способности међународног права и

институција да решавају озбиљне безбедносне проблеме, као и

становиште да амбициозни друштвени инжињеринг обично

води ка неочекиваним последицама и поткопава сопствене

циљеве. Последњих година, термин неоконзервативан

представља синоним за агресивни амерички унилатерализам.

За разлику од реторике демократа, који се ослањају на


25

глобалне инстутуције и “хуманитарне аргументе’’,

неоконзервативци су заговорници политике жестоких диктата,

која се у суштини ослања на неограничени војни

интервенционизам Америке. Утицај неоконзервативаца у

Америци посебно је ојачао после хладног рата.Кристол и

Кејган истичу као реалистичну, идеју да Америка треба да

користи своју моћ ради промена режима, којима управљају

диктатори. Они тврде да има “нешто перверзно у признању

немогућности помагања демократских промена у

иностранству”. Према неоконзервативном схватању,

демократија није само опште право гласа, већ пре свега

“одређени систем вредности”, који САД треба да подстичу у

свим деловима света, а тамо где је потребно и војним

интервенционизмом. Овакво становиште посебно је дошло до

изражаја у ери председника Буша млађег, и представљало је,

посебно у његовом првом мандату, основу концепције

“ширења демократије”, на стратешки важном Блиском

Истоку.

На привредном плану, неоконзервативизам је промовисао

модел приватизације, чак и оних делатности где је утицај

државе одувек био пресудан. Реч је пре свега, о секторима

војне индустрије, енергетике, јавног саобраћаја, који су

препуштени у власништво приватног капитала, што је

допринело тренутној консолидацији, али не и превазилажењу

тешке системске кризе капитализма. Неоконзервативизам је

покушао да комплексна друштвена питања, разреши бекством

државе из социјалне сфере. Темељни приступ у социјалној

политици постаје “глорификација тржишта“: Реч је о моделу,

који је осмишљен, ради решавања проблема испражњених

државних фондова у областима здравства, пензијског система,

школства. Конструисан је принцип деинституционализације у

социјалној сфери, уз пореске олакшице мултинационалним


26

корпорацијама. То међутим није решило кључне проблеме у

овој области, пре свега због приватизације кључних система и

бекства капитала у земље са јефтинијом радном снагом. На

тзв. духовном плану, неоконзервативизам се савршено уклапа

у масонске циљеве и симболику већине америчких

председника. Иза наводне хришћанске реторике, која служи за

обмањивање маса, ера “новог конзервативизма’’ показала је

висок степен толеранције за постојање отворено

антихришћанских и сатанистичких покрета. Председник Реган

је 1987. године отворено признао “важну улогу сатанизма у

америчком животу“, заложивши се за интересе овог дела

бирача. Администрација је у то време донела неколико веома

важних одлука, од којих су свакако најважније оне којима се

“не дозвољава нарушавање права сатаниста приликом пријема

у државну службу, између осталог и на положаје у Влади’,

затим обавезне позиве на консултације код председника и

органа Владе водећих америчких пророка, окултиста и

некроманта, као и забрану уношења у државна документа и

материјале оних речи и израза којима се вређају осећања

сатаниста. Штампа је овакав корак председника оценила као

прагматичан, а заштиту практикујућих сатаниста као доследну

примену Закона о религиозним мањинама.

Неоконзервативни председник Реган, под утицајем

Трилатерале, творац је и спектакуларне обнове дипломатских

односа са Ватиканом, почетком осамдесетих година прошлог

века. Тиме су створени услови за потпуно обједињавање

Запада, ради урушавања Совјетског Савеза и његових

интереса у оквиру Варшавског пакта.


27

ТРИЛАТЕРАЛНИ КАТОЛИЦИЗАМ

Историјат тајних контаката и сарадње Вашингтона и

Ватикана, сеже у време Другог светског рата и потпуно је у

складу са стратешким документом - "Студијом о рату и миру"

Савета за спољње послове. После завршетка ратног сукоба,

тајни дипломатски контакти две до јуче формално

супротстављене стране се интензивирају. Високи функционер

америчког министарства правде Лофтус укључен је у

формирање "антикомунистичког конзорцијума", који је

окупљао најчешће окореле ратне злочинце из редова сила

Осовине и њихових сателита. Они преко ноћи стичу имиџ

"бораца за слободу" против комунистичке диктатуре.

Директор ЦИА Ален Далс упутио је у Лондон познатог

обавештајца Вилијама Кејсија, који има задатак да уз помоћ

британске тајне службе Ми-6, потпомогне функционисање

"пацовских канала" ради пребацивања ратних злочинаца у

САД и државе Латинске Америке. Римски Папа Пије XII са

сарадницима био је до детаља упознат са операцијом коју ће

обавештајац Лофтус назвати у својој књизи "најтајнијом и

најсрамнијом у историји Ватикана".

Британци ће формирати и посебну масонску ложу међу

емигрантима у коју ће бити укључени и лидери Балкана.

Кључна личност - мозак операције за спасавање усташких

злочинаца биће монсињор Крунослав Драгановић, секретар

братства Светог Јеронима у Риму. Он је као хрватски

представник укључен у активности групе "Интермариум", која

је руководила операцијом на релацији Рим-Лондон-

Вашингтон, а на чијем је челу био бивши члан краљевске

Владе, Словенац Миха Крек.


28

Ипак све до осамдесетих година прошлог века и ере

"реганизма", односи и контакти две стране одвијаће се без

пуне обнове дипломатских односа. Разлога за то има више.

САД нису одржавале дипломатске односе са Ватиканом због

уставноправних одредби, али и снажне опозиције окупљене

око протестантских цркава у земљи. Традиционално

протестанти гаје антикатоличка осећања а амерички

пуританци нису заборавили догађаје из 1867. године, када је

римски Папа Пије IX, протерао све протестанте и затворио све

протестантске цркве. За америчку спољњу политику, догађања

у Другом светском рату и сарадња Католичке цркве са

нацистима и фашистима, као и тешки злочини које је Ватикан

подстицао и подржавао, били су препрека за све видове

сарадње на јавном дипломатском плану. Наиме, то би свакако

урушило брижљиво грађен мит, о моралном праву Америке да

учествује у европским пословима, под изговором победе над

фашизмом.

Католичка црква која је подржавала концепт сила Осовине,

из рата је изашла тешко дискредитована и у очима својих

верника. Многобројни докази о злочинима припадника

Католичке цркве, посебно у усташкој Независној Држави

Хрватској, умешаност у прогоне православних "шизматика" у

Украјини, као и неприкривена подршка нацистичкој

стратегији погрома Јевреја, разлог су због којег концепција

тајне дипломатије у односима са Америком и Великом

Британијом, у том тренутку одговара и "светој столици".

Папа Пије XII ће дати "очински благослов'', приликом

стварања НАТО алијансе 1949. године. Пракса сусрета обе

стране на највишем нивоу биће редовна, у периоду "хладног

рата". Председник Никсон биће гост Папе Павла VI, 1970.


29

године. Ипак, до успостављања пуних дипломатских односа,

доћи ће тек у време Регановог председниковања и вођства

Папе Јована Павла II у Ватикану, 15. септембра 1983. године.

Формализовању међусобних односа, претходила је

дипломатска офанзива коју је покренуо врло утицајни

католички лоби у администрацији америчког председника.

Директор ЦИА Вилијам Кејси и његов заменик генерал

Вернон Волтерс, успоставили су лични контакт са Јованом

Павлом II. Кејси се као практикујући и ватрени римокатолик

састајао најмање два пута годишње са Папом Војтилом,

снабдевајући га најповерљивијим обавештајним

информацијама, улазећи са њим и у "најинтимнију

спиритуалну конверзацију''.

Према доступним изворима, разговори на релацији

Вашингтон - Ватикан обухватали су најразличитије теме, од

унутрашње политике у Совјетском Савезу и Кини, њиховој

војној снази и технологији преко здравља председника

Брежњева па до питања Латинске Америке и "теологије

ослобођења". После два неуспела атентата на председника

Регана и Папу Војтилу, током 1981. године, међусобни

контакти и размена писама је настављена. Чињеница да су

приликом атентата избегли смрт, учврстила је код две високе

личности, уверење да им је "провиђење доделило историјску

мисију'', па су и са тим уверењем приступили формирању

"једне од највећих тајних алијанси свих времена'', која ће на

пресудан начин, утицати на касније догађаје у источној

Европи и Совјетском Савезу.

Председник Реган и Папа Војтила састали су се 7. јуна

1982. године. На састанку је било речи о решењима усвојеним

на Јалти 1945. године. Обе стране су у разговоре ушле водећи


30

првенствено рачуна о практичним интересима, игноришући

питања идеолошког и теолошког карактера. Америчка

администрација, и поред тога сто су је чинили ватрени

римокатолици, сарадњу са Ватиканом сместила је у контекст

"реал политике'', дајући предност Католичкој цркви као

институцији. Вашингтон је пошао од процене да духовна

снага Папе има шири спектар од војне силе, као и да са

практичног становишта, може да убрза разарање Источног

блока.

Овакав идеолошко-спиритуални приступ политичкој

стратегији потпуно је у складу са основним особеностима

америчког политичког естаблишмента који је образован на

постхришћанским и псеудорелигијским темељима

(масонерија, њу-ејџ...), да не кажемо и на антихришћанским

принципима. Председник Реган, пореклом ирски католик,

никада није одлазио у цркву. Његова политика према

Ватикану, првенствено је проистицала из стратегије

трилатерализма у односу према Совјетском Савезу, и моделу

"прикривених акција" ослоњеном на акције Католичке цркве.

Успостављање формалних дипломатских односа, изазвало

је велике полемике у самој Америци. Представници

протестантских цркава отворено су критиковали политику

администрације, пре свега због привилегованог статуса који

Католичка црква добија у самој Америци, после 1982. године.

Они су указали, да влада злоупотребом религиозних

организација "за информације, ако не и за шпијунажу,

угрожава не само кредибилитет порука које шаље, него и

животе у ратом захваћеним земљама".


31

Ватикан је такође приморан на озбиљне уступке. Реч је о

теолошком карактеру савеза, који је био у потпуној

супротности, са традиционалним односом Католичке цркве

према либерално масонским учењима и организацијама.

Наиме, европска конзервативна етика проистекла из

католицизма, у супротности је са верзијом либералне

економије и неизбежном култу човека који из ње произилази,

а који проповеда масонска организација. Папе Пије IX и Лав

X, крајем 19. и почетком 20. века, отворено су осуђивали

"савремене заблуде наших дана", рационализам и идеју

прогреса, позивајући на одлучну борбу против либерализма,

социјализма и готово паганског обожавања биолошког човека.

Наравно да су Папи Војтили биле познате ове чињенице.

Изванредни познаваоци ватиканске политике тврде, да се

Јован Павле II на овај ризичан потез определио, имајући у

виду катастрофални духовни пад католичанства у Западној

Европи. Папа је подржао концепцију глобалистичког

трилатерализма, првенствено уверен да ће нестанак

Совјетског Савеза и рушење комунистичких система,

ослободити огромне католичке енергије и снаге на Истоку које

ће потом "распламсати ватре вере из згаришта и пепела у

срцима западњака''. Папа Војтила, очекивао је од савеза са

Вашингтоном, и велико обогаћење новим верницима са

Истока, посредством политике унијаћења у традиционално

канонским подручјима Православља.

"Геополитика Божијег дела"

Политику Ватикана потребно је анализирати и са

становишта процеса унутар Католичке цркве. Они нису


32

нимало једноставни и лаки за разумевање. Дубоке поделе

унутар Католичке цркве, неће разрешити ни Други ватикански

концил, сазван са намером да одговори на сва "отворена

питања која оптерећују римокатоличанство у модерној епохи".

Концил који је трајао, од 11. октобра 1962. године до 8.

децембра 1965. године, није успео да разреши изражене

спорове између "реформатора и конзервативаца" у самој

Цркви.

Предводник реформистичке струје Папа Јован XXIII,

захтевао је осавремењавање цркве, зависно од времена и

околности ван цркве. После његове смрти, 3. јуна 1963.

године, реформаторску палицу наследио је Папа Павле VI. Он

је први храбро изјавио да ће "монолитно римокатоличанство

крајем XX века нестати под притиском развоја науке,

грађанске непослушности и нових алтернатива хришћанству''.

Многобројни истраживачи Другог ватиканског концила,

концепт модернизације Католичке цркве објашњавају

утицајем нових идеолошких трендова а у конкретном смислу

утицајем масонерије, која је током 20. века, дубоко продрла у

сам врх римокатоличке цркве. Наиме, кардинал Ронкали,

тадашњи папски нунције у Паризу и будући Папа Јован XXIII,

имао је врло интензивне контакте са појединим угледним

масонима непосредно по завршетку Другог светског рата

1947. године. Заједнички садржај свих тих контаката био је

екуменизам, односно како је Папа Јован XXIII касније рекао

"зближавање, затим сусрет и на крају потпуно уједињење са

свим хришћанима'', што је потпуно одговарало визији „пинк

хришћанства" коју промовишу припадници (пара)масонских

структура.


33

На Другом Ватиканском концилу, насупрот реформистима,

веома оштро иступала је конзервативна група, првенствено

пољских бискупа. Према њиховом концепту, римокатоличка

црква однос према модерном свету мора да заснива на бази

"противреформације''. Овакав став проистиче из уверења да је

"црква савршена заједница изнад историје'', односно како је

тадашњи краковски бискуп Војтила говорио "чувар Божије

истине које свако људско биће треба да следи како би дошло

до истине''. Пољски бискупи на челу са Каролом Војтилом,

прихватили су дијалог са некатолицима, али под условом да се

изричито призна да је "црква истина део друштва али изнад

њега''. Војтила је сматрао да се не може говорити истим

језиком са католицима и некатолицима, верницима и

неверницима, са онима који се боре против цркве и онима који

верују у Бога.

Због свега реченог, поједини угледни аутори с правом

констатују, да је са данашње временске дистанце, Други

концил само једна епизода у неуспешном покушају

ослобађања Католичке цркве од утицаја фундаменталиста,

који ће скоро деценију касније, потпуно превладати у

круговима Римске курије, за време понтификата Папе Војтиле.

Коначно, стратегију ватиканске политике није могуће

разумети, без анализе избора Карола Вотиле за римског Папу.

Наиме, његовом избору претходиће многи мрачни

догађаји, који до данас представљају велику мистерију. После

смрти Папе Павла VI, 26. августа 1978. године, за новог Папу

биће изабран кардинал Албино Лучијани, који ће симболички

узети име оба своја претходника - Јован Павле I. Као син

сиромашног социјалисте и као кардинал заузимао је независан

став у односу на Римску курију. На папском трону се задржао


34

само 33 дана. Умро је под мистериозним околностима,

изненада, а да никада није урађена аутопсија. У најширој

јавности веома је распрострањена теза да је отрован. Познато

је да његов избор није био по вољи америчке администрације,

као и утицајних масонских ложа, посебно ложе П-2, за чије

деловање се везују многи највиши кругови у Ватикану. У

сваком случају, његовом смрћу била су широко отворена

врата за избор Војтиле за Папу, што ће се после чак девет

гласања коначно догодити, 16. октобра 1978. године.

Политику Ватикана потребно је анализирати и са

становишта саме личности Карола Војтиле. Иако је о њему као

римском Папи написана огромна литература, постоје многа

недоречена места у његовој биографији. Она су остала на

нивоу разних шпекулација све до његове смрти. Поједини

истразивачи, истицали су његово чланство у организацијама

светске закулисе, попут Трилатералне комисије или

Билдерберг групе. Одређени истраживачи, у његовој

биографији, као посебно споран истичу период Другог

светског рата и наглашавају блискост идејама Адолфа

Хитлера.

Оно што је међутим неспорно, то је везаност Папе за рад

тајне организације "Божије дело - Опус Деи", која у кулоарима

ватиканске политике (о којој је код нас најбоље писала проф.

Смиља Аврамов), представља "цркву у цркви". Чини се да је

највише захваљујући њеним активностима, Карол Војтила

изабран је за римског Папу. Но не само то већ је захваљујући

утицају ове организације, успостављен је геостратешки савез

са трилатералним капиталом. Крајем осамдесетих година

прошлог века, "Опус Деи" директно је укључен у стратегију

урушавања комунистичких система у источној Европи, али и


35

борбу против све већег утицаја "теологије ослобођења" у

Латинској Америци, чији су најзначајнији предводници били

поједини угледни католички свештеници из тог дела света.

Чланови ове тајне организације, представљали су

најтврдокорније језгро католичанства, које је све до смрти

безрезерво подржавало геополитику Јована Павла II. Папа

Јован Павле II дубоко свестан те чињенице, оснивача

организације Хосе Ескриву, прогласио је за свеца, чиме је и

симболички допринео њеном успону у кулоарима власти и

утицаја римокатоличке цркве. Захваљујући акцијама Опус

Деи-а, ватиканска политика је у последње две и по деценије

извршила невиђену верску мобилизацију у неколико праваца.

Поред финансирања промена у источној Европи, ватиканска

стратегија деведесетих година прошлог века, била је директно

укључена у разарање бивше Југославије, ширење екуменског

дијалога унутар и изван хришћанских заједница, али и у

акцијама отвореног прозелитизма на просторима који су

канонски одувек припадали Православљу. Једном речју,

политика Папе Војтиле, била је на фону епохалних промена

које су наступиле у последњој деценији 20. века, које су

широко отвориле врата идејама политизације религије и

појавама верског фундаментализма.

Организација Опус Деи, као спроводник католичког

фундаментализма, неоспорно део је тог процеса, који има

снажну психосоцијалну димензију и представља католички

одговор на свеобухаватну кризу кроз коју пролази западно

друштво али и цео свет. Због свега наведеног, идеју о "новом

светском поретку" и савез Вашингтон - Ватикан, потребно је

анализирати и у религиозном контексту, уз пуно уважавање

чињенице, да секуларна рационалност није искључиви начин

размишљања у пројектовању политике. Преплитање


36

идеологије, теологије (које је некада тешко разликовати) са

реалним геополитичким и материјалним интересима је у овом

случају било комплексно, но једно је јасно у том савезу је

Ватикан био млађи партнер Вашингтону у његовом глобалном

походу на свет.

Трилатерализам Ватикана је са једне стране пораз ове

верске организације пред силама капитала (Мамона) и

глобалне моћи, али са оправдањем да је то начин да се

ослободе баласта кривице у Другом светском рату и пут

консолидације сопствених редова. Ако се томе дода и нада да

се у посткомунистичком хаосу Ватикану кроз директни

прозелитизам и кроз „меки" екуменизам отвара нова

„мисионарска земља" на православном истоку, онда се чинило

да Ватикан и није тако лоше прошао. У том смислу се могу

тумачити и изјаве Папe око Косова где својом

суздржљивошћу око тога да међу првима призна сецесију

Косова настоји да остави отворена врата према српској цркви

„преко које жели да дође до Москве". Што би наш народ рекао

„да се Власи не досете".


37

ВОЈНО ИНДУСТРИЈСКИ КОМПЛЕКС „НОВОГ

РИМА“

Америчку стратегију у постхладноратовском периоду, није

могуће разумети без озбиљније анализе улоге и утицаја војно

индустријског лобија. Реч је о изузетно важном и сложеном

питању које је повезано са свим сферама америчког друштва.

Амерички председник Двaјт Ајзенхауер, у опроштајном

говору одржаном 1961. године, упозорио је на опасност за

демократију којој прети хегемонија “војноиндустријског

комплекса“, који је израстао у џина у хладном рату. Ради се

пре свега о интересном савезу, у ужем смислу састављеном од

професионалних официра и индустрије наоружања, који је још

у то време почео да енормно шири утицај у многим

сегментима америчког друштва. Председник Ајзенхауер,

касније је у својим мемоарима писао, да је током година свог

мандата“ осећао све већу нелагоду због утицаја огромних

војних издатака, у мирнодопско време, на нацију“.

Војно индустријски комплекс, веома је значајан сегмент не

само америчке, већ и привреде осталих западних земаља,

окупљених у НАТО алијанси. Према традиционалној

републиканској идеологији, држава не би требала да се меша у

тржишну игру, већ да смањењем пореских оптерећења

приватних прихода, појача привредну динамику.

Истовремено, привредне гране, које су на светским

тржиштима суочене са озбиљном конкуренцијом, треба да

уживају снажну подршку и заштиту администрације у облику

дефицитарног финансирања. Реч је пре свега о индустрији

војног наоружања, која представља основу за комплетну

ваздушну и космичку индустрију у САД.


38

Веома је важно рећи да се у ери председника Регана,

догодила приватизација војноиндустријског комплекса, чију

најмање једну трећину производа купује америчко

министарство одбране Пентагон. На тај начин смањује се у

многим предузећима губитак настао у пословима са цивилним

ваздухопловством.Комбинација смањења пореза, са

субвенцијама и милијардама долара, имала је од тада значајан

ефекат на привредне токове. Економиста Џон Галбрајт,

наводи да је реч о „једној друштвено политичкој стратегији“.

Национална сигурност, последњих деценија, служи као

изговор за масовно задуживање, ради дефицитарног

финансирања америчког буџета. Добитници у наведеној игри

су милиони Американаца, запослени у горњој трећини платне

пирамиде америчког друштва. То су осим „власника капитала“

пре свих предузимачи, менаџери, високо плаћени

специјалисти у индустрији и официри у оружаним снагама.

Истовремено губитници су социјално најнижи слојеви

друштва. Оваква прерасподела у САД, уочљива је у дужем

временском периоду. Приходи једног процента радно

способног становништва износили су око половине прихода

40% радно способних са нижим приходима, 1979. године. Већ

2000. године, та размера се још више померила у корист

најбогатијих, тако да је један проценат зарађивао колико 40 %

радно способних.

Постхладноратовска епоха, представљала је додатни

стимуланс тим процесима, не само у САД већ и широм света.

Кејнзијански модел економије, заснован на комбинацији

смањења пореза и дефицитарног финансирања иако теоријски

оспорен је током хладног рата био основни механизам

финансирања „државе благостања“, па и начин да се решавају


39

друштвени проблеми. Но иако се после полако редуковала

социјална функција државе механизам дефицитарног

финансирања је остао на снази. Али не више толико

финансирања социјалног и другог старања над грађанима

колико финансирања великих војних и инфраструктурних

пројеката.

Неколико година после победе у хладном рату, амерички

корпоративни капитализам доспео је у дубоку кризу. Његова

ударна песница, војно индустријски комплекс, нашао се у

посебно тешкој ситуацији, у трагању за „новим глобалним

непријатељем“. Наиме, „индустрија безбедности“, своје

интересе у Вашингтону остварује преко једног сложеног и

стрпљиво грађеног система лобирања. Њихови производни

погони расути су по целој земљи, тако да сваки конгресмен

мора да води рачуна о радним местима у својим изборним

окрузима, очекујући прилоге и за своју кампању. Заједно са

снажном војном бирократијом, индустрија наоружања од

завршетка хладног рата, води успешно борбу против

преусмеравања друштвеног богатства у корист социјалних

фондова. Главни инструмент њиховог утицаја је надувани

буџет Пентагона, као извор дефицитарног финансирања

сектора високих технологија. Пет великих концерна

индустрије наоружања, бави се производњом електронике и

њихови производи налазе примену на цивилним тржиштима.

Временски радар, мобилни телефон, интернет, ЦД и ДВД

читачи, првобитно су били намењени за потребе америчке

армије.

Чувена Силиконска долина настала је ради пружања

услуга америчкој војној индустрији. Свој невероватан успон

овај део Калифорније дугује и произвођачу наоружања попут


40

фирми Локид Мартин, који је још осамдесетих година, био

главни наручилац услуга од приватних компанија, попут

Интела и других. Олигопол индустрије наоружања, закључује

бројне подуговоре са приватним компанијама и тиме у

појединим савезним државама, постаје важан елемент

структуралне политике. Приликом израде једног америчког

борбеног авиона, удео добављача у новонасталој вредности,

порастао је, са некадашњих 50% 1990. године, на 70% 2000.

године.

Нова “естетика” сукоба

Председник САД демократа Бил Клинтон, одмах по

преузимању власти, смањио је војне издатке. Милијарде

долара преусмерено је на умањење јавног дуга. Као директна

последица смањења поруџбина Пентагона, уследио је талас

фузија у индустрији наоружања. Већ у другој половини

деведесетих година прошлог века, систем је ушао у озбиљну

кризу. На хиљаде компанија из сектора високих технологија,

нашло се у врло тешкој ситуацији. Догодила се велика

рецесија, десетине хиљаде људи остало је без радних места

Вредност појединих компанија била је прецењена на берзама,

којој је претио потпуни крах.

Таква ситуација захтевала је одлучне кораке. У

Републиканској странци САД, формиран је почетком 1997.

године, ексклузивни клуб неоконзервативаца, на челу са

Доналдом Рамсфелдом и Ричард Чејнијем. Они су

представили документ “Пројекатза ново америчко столеће“, у

којем је отворено захтевано од председника Клинтона, “да

одлучно преузме кормило светске политике и повећа војне


41

издатке”. Стварни инспиратори овог прогласа седели су у

војно индустријском комплексу.

Посебну тешкоћу за реализацију овакве стратегије

престављала је околност да САД нису имале никаквог ривала

из периода хладног рата. Непосредно по окончању хладног

рата, почетком деведесетих година прошлог века, војно

индустријски комплекс, припремао је модел ратних дејстава

која би био прихватљив за већину Американаца.

Директор Центра за међународне односе на Бостонском

Универзитету пуковник Ендрју Бацевич, о томе је написао

веома интересантну студију “Нови амерички милитаризам –

како су Американци заведени ратом”. Професор Бацевич

наглашава, да је Америка у периоду од 1989 до 1999. године

водила десет ратова, скоро сваке године по један. Према

његовим речима, администрација Била Клинтона дневно

бомбардујући Ирак и Босну, ратну операцију учинила је

рутином. Он напомиње да је “рат некада био варварски,

дивљачки, примитиван, а данас се представља као виртуелни,

технички савршен“. На тај начин, наставља амерички

пуковник, “за америчку јавност сила и њена употреба постали

су прихватљиви”. Америка се постепено ослобађала

“вијетнамског синдрома”. Клинтонова стратегија, деведесетих

година прошлог века, потврдила је да је подршка у

политичком естаблишменту концепцији “милитаризације

спољне политике“ далеко шира од круга радикално

настројених неоконзервативаца.

Проф. др. Радован Радиновић, указујући на последице

агресије НАТО на Србију и СР Југославију, такође уочава

феномен „милитаризације светске политике, али са


42

монополом једне силе на милитаризацију“. Анализирајући ову

појаву, на примеру рата против наше државе 1999. године,

познати војни аналитичар закључује да би “сви политички

циљеви који су истицани као мотив за агресију били

успешније остварени без војног фактора, него помоћу њега“.

Генерал Радиновић наглашава потпуно изврнуту логику рата

који је покренут. Политички циљеви и политика послужили су

војном фактору, уместо обрнуто, да војни фактор буде

средство политике. „Хуманитарна катастрофа и заштита права

Албанаца“ измишљени су ради легитимисања оружане

агресија и нове доктрине НАТО алијансе, доктрине

интервенционизма по сопственом избору, коју је требало и

практично испробати.

Агресија НАТО алијансе на СРЈ, биће забележена као

својеврсна прекретница, у историји ратовања. Наиме, изостали

су судари зараћених страна на бојном пољу, односно тзв.

одсудна битка или фронтални сукоб ратујућих страна.

Интересантно да је агресор био тај који је избегавао

фронтални судар, и поред неупоредиве технолошке

супериорности у односу на Војску Југославије. Наредни

ратови, у Авганистану и Ираку, показаће да је уочени

парадокс, постао закономерност. Упркос очекивањима и у ова

два рата, изостао је фронтални сукоб. Парадокс рата, односи

се и на његов исход. Наиме, никада се до тада није догодило,

да страна која није поражена, напусти одређену територију и

препусти је непријатељу. Исход ратног сукоба није одлучила

битка на бојном пољу, већ политички пораз руководства

Србије и Савезне Републике Југославије. Нешто слично

догодило се и у Ираку 2003. године. Тада је, после месец дана

англоамеричке агресије, без икаквог озбиљнијег отпора ирачке


43

војске, уследио улазак агресорских јединица у главни град

Багдад.

Коначно у савременим америчким ратовима, веома важну

улогу имају медији. Они фактички делују као део оружаних

снага САД. Ово се посебно односи на глобалне електронске

медије, преко којих се шаљу пре свега поруке “пројектованом

непријатељу” али и америчкој јавности. Деловање медија,

долази до изражаја у свим фазама ратних операција. Прва фаза

је веома значајна јер претходи, самом ратном чину. Противник

се медијски демонизује, приказује много јачим него што јесте.

Лансира се велики број дезинформација о руководству и

политици државе, која ће бити нападнута.Систематски се

ствара се атмосфера о неопходности “америчке

интеревенције”, која је мотивисана “моралним разлозима”.

Непосредно пред агресију, лансирају се шокантна открића,

попут наводних зверстава над невиним цивилима, тајним

плановима о употреби забрањеног оружија итд. Током

непосредних војних дејстава, слике и информације са

ратишта, строго се цензуришу. Пуштају се у етар искључиво

информације о успесима америчке војске и расулу у редовима

непријатеља. Посебно се цензуришу подаци о људским и

материјалним губицима америчке армије, још увек осетљиве

на слике из Вијетнама. Рат се приказује, као виртуелна видео

игрица, без крви и невино страдалих цивила.

Нова естетика рата, потпуно мења физиономију медија и

садржај новинарске професије. Током агресије на Ирак 2003.

године, промовисан је концепт „придруженог новинара“. Реч

је о новинарима, који са ратних попришта извештавају, уз

припаднике америчке армије. На тај начин, постиже се


44

потпуна контрола информација са терена, јер се новинари и

емоционално везују за припаднике америчке војске, а при

томе је њихово кретање и деловање строго ограничено. Оваква

очита злоупотреба новинара, наишла је на оштре критике и у

САД. Представници новинарских удружења и интелектуалци

изрекли су најоштрије критике.То међутим, није утицало на

тон и приступ извештавања главних медија о рату и Ираку,

али и другим деловима света. Разлог је у чињеници, да

целокупан медијски простор Америке, контролише свега шест

мултинационалних компанија, које су у спрези са

војноиндустријском комплексом и моћним финансијским

круговима који су главни покретачи америчких ратова у

постхладноратовској епохи.

Спрега медија, моћних корпорација и финансијера са

политичким и војним врхом је створила империјални

механизам који се данас тешко може зауставити.

Војноиндустријски комплекс је само срце тог империјалног

механизма који маргинализује америчку демократију и од

Америке ствара нову глобалну империју којој нема премца у

досадашњој историји. Тако и тренутне игре око Косова, које

дестабилизују Србију, Балкан, Европу али и досадашљи

светски поредак, имају смисао само у светлу потребе

војноиндустријског комплекса за новим кризама и сукобима

унутар којих они остварују своје стратешке и економске

циљеве.


45

МЕДИЈСКИ МИТ И ФИНАНСИЈСКА ПОЗАДИНА

11.9.

Мистерија 11. септембра

Једанаестог септембра 2001. године, догодио се један од

најзначајнијих али најмистериознијијих догађаја у историји

Сједињених Америчких Држава. У терористичким нападима

на Њујорк и Вашингтон, током отмица већег броја авиона

цивилног ваздухопловства, смртно је страдало преко три

хиљаде људи. Причињена је огромна материјална штета, која

до данас није прецизно утврђена. Тога дана, мета терориста,

били су симболи моћи и утицаја ове земље. Два авиона

директно су се зарила у зграде Светског трговинског центра у

Њујорку, које представљају симболе америчке финансијске

моћи. У главном граду Вашингтону, нападнута је зграда

министарства одбране Пентагона, која је симбол америчке

војне супремације у свету. Широм земље отето је неколико

авиона, у којима је, према званичној верзији догађаја, погинуо

велики број путника.

Једанаестог септембра 2001. године, ова велика земља

доживела је трауму, какву није очекивала ни у најгорим

сновима. Већина становника с неверицом је посматрала

телевизијске снимке удара авиона у зграде Светског

трговинског центра. Пред очима милиона Американаца

урушавао се брижљиво грађен мит о непобедивости и

недодирљивости земље. Туга и резигнација, убрзо су

замењени патриотским заносом, који је захватио цело

друштво.

Политичка елита државе, успешно је оркестрирала патриотску


46

кампању нације, која се осетила егзистенцијално угроженом.

Председник САД Џорџ Буш млађи, заједно са сарадницима,

саопштио је веома брзо да је организатор терористичких

напада на САД, исламистичка организација Ал Каида, чији је

оснивач саудијски милионер Осама Бин Ладен, преко ноћи

проглашен „америчким непријатељем број један”.

Истовремено, председник Буш млађи, оптужио је владајући

режим талибана у Авганистану, да скрива Осаму Бин Ладена,

најављујући америчку војну интервенцију у том делу света,

уколико лидер исламских фундаменталиста не буде изручен

САД.

Под утицајем патриотског заноса и страха од тероризма,

обе странке у Конгресу, енормно су повећале војни буџет, док

је на унутрашњем плану усвојен читав низ мера, којима се

озбиљно доводе у питање основна људска права америчких

грађана. Амерички конгрес, уз само један уздржан глас,

усвојио је пакет мера познатији као „Патриотски акт“, којим

су безбедносне службе добиле огромна овлашћења, о којима

су до јуче могле само да маштају. Реч је о документу, који је

дуго и веома темељно припреман. Догађаји од 11. септембра

2001. године, само су искоришћени за његову промоцију. САД

које воле за себе да говоре да су светионик слободе и

демократије, преко ноћи су постале сасвим друга земља.

Амерички председник Буш млађи, у критичним тренуцима,

целокупној трагедији дао је мистично религиозни карактер. На

церемонији без преседана, у Националној катедрали у

Вашингтону, 14. септембра 2001. године, изговара речи које су

својствене религиозном проповеднику, а не председнику једне

секуларне државе. Његово обраћање америчкој нацији и


47

остатку света, припремио је саветник Мајкл Герсон, иначе

бибилијски фундаменталиста.

Церемонијал је имао дубоко симболичко значење, јер су у

Националној катедрали присуствовали и председници

Клинтон, Картер и Форд, сви конгресмени и сенатори, као и

по један кардинал, рабин и имам, који су наизменично водили

екуменску процесију. Овај догађај у исто време, пратио се у

више од 40 земаља света, у којима владе европских земаља и

Русије, проглашавају по три минута ћутања за невино

пострадале Американце. Тога дана амерички председник

изрекао је следеће речи: „Наша одговорност према историји је

јасна, морамо да одговоримо на те нападе и спасемо свет од

Зла. Објавили су нам рат лукаво, уз подвалу и убиства. Наша

нација је мирољубива, али ако је неко наљути постаје сурова...

Божији знаци нису увек они које смо тражили. У трагедији

сазнајемо да Његов циљ није увек и наш. Ипак, молитве и

патња, било у нашим домовима, или у овој Катедрали,

саслушане су и схваћене. Има молитви које нам помажу да

пребродимо дан и да поднесемо ноћ. Има и молитви

пријатеља и странаца које нам дају снагу да идемо даље. И на

крају, има молитви које потчињавају нашу вољу, вољи која је

јача од наше... Америка је благословена и племенита нација,

али нисмо били поштеђени од бола. У свакој генерацији свет

је створио непријатеље људске слободе. Ови су напали нашу

земљу јер је она бранилац слободе. Оно за шта су се наши

очеви заузимали постало је императив садашњег времена.

Овог дана националне молитве и комеморације, молимо се

Свевишњем Богу да чува нашу земљу и да нам удахне

стрпљење и вољу за све оно што ће уследити. Молимо се да

утеши охрабри људе који су у дубоком болу. Хвала за сваки

живот чији губитак оплакујемо и за свако обећање новог


48

живота. Добили смо од њега следеће убеђење: ни смрт, ни

живот, ни анђели, ни кнежевине, ни моћи овог света, ни

садашње ни будуће ствари, ни висине ни дубине, не могу нас

одвојити од Божије љубави. Нека благослови нестале душе,

нека за нас буде утеха и нека води нашу земљу заувек. Нека

Бог благослови Америку!“

Дакле, пред очима целог света, председник Америке

објавио је рат глобалном тероризму, не означавајући прецизно

шта под тим појмом подразумева. Престонички „Вашингтон

пост“ написао је тих дана, да је реч о „историјској

прекретници“. Молитвена процесија у Катедрали није била

окренута миру, већ оправдању „крсташког рата“ који следи, а

који је планиран у круговима неоконзервативног крила

републиканске странке. Француски публициста Тијери

Мејсан, у наведеном обраћању, уочава још један занимљив

детаљ, манипулацију религиозним осећањима људи, што је

имало је за циљ не само уздизање америчких жртава, већ пре

свега заштиту „званичне верзије“ догађаја за који је оптужена

Бин Ладенова мрежа, без икаквих материјалних доказа.

“Алахов мач“ са две оштрице

Догађајима од 11. септембра 2001. године, потребно је

приступити опрезно. Иако означен као терористички акт, овај

догађај не уклапа се ни у једну познату дефиницију класичног

тероризма. Наиме, сам догађај делимично се може означити

као терористички напад. Мета терориста, заиста су били

симболи моћи Америке, зграде Светског трговинског центра и

Пентагона. Избором мета терористи су постигли још један

важан циљ; изазвали су велику панику, показали рањивост


49

система безбедности најмоћније државе света. Али шта су

били њихови политички циљеви? Без одговора на ово

најзначајније, суштинско питање, дешавања од 11. септембра

2001. године, остају магловита, нејасна, недоречена. Управо,

на том најважнијем питању званична верзија се руши као кула

од карата. Пред нама се отвара читав низ питања која још увек

остају без одговора.

Најпре, о одговорности Осаме Бин Ладена и његове

терористичке мреже Ал Каида. Да ли је могуће да једна

организација, чији се лидер налази, према званичној верзији,

негде сакривен у пећинама Авганистана, планира тако

масиван терористички напад на Сједињене Америчке Државе?

Одговор је негативан. Према свим показатељима, један такав

масован удар, није могуће извести без неколико претходних

предуслова. Најпре да би остао у тајности, потребно је да

планер, организатор и извршилац делују потпуно самостално,

односно да не знају један за другог. У противном, акција

таквих размера, строго хијерархијски планирана и

организована, не може остати у тајности. Други разлог је

логистичке природе. Нема никакве сумње да истовремено

координирање између 200 до 300 људи, који се налазе у

контроли лета, Светском трговинском центру, Пентагону итд,

није у стању да обезбеди ни једна терористичка организација у

свету, па самим тим ни фанатизоване муслиманске

организације. Према томе, операцију као што је 11. септембар,

може да изведе само држава или поједине државне структуре,

које су се отеле контроли и теже остварењу неких својих

циљева и интереса.

Глобално “усековање”


50

Тези да муслимани нису наручиоци говори у прилог још

један занимљив податак. Наиме, тога дана, што највероватније

није случајно, хришћани су обележавали велики празник дан

Усековања Светог Јована Крститеља. Јован Крститељ је иначе

заштитник утицајних масонских ложа у САД, тако да

наручиоца овог терористичког акта треба пре тражити у

њиховим или конкурентским масонским ложама, а никако и у

редовима муслимана. Ово неупућенима у ову проблематику

може звучати као „теорија завере“ али добрим познаваоцима

езотеријских учења је познато да они планирају догађаје по

свом „тајном“ календару који се често поклапа са

хришћанским. Рушењем зграда Светског трговинског центра,

могуће је да су чланови масонских група на езотеријском

нивоу поновили судбину свог „заштитника“. На почетку

„новог доба“, свет је на Крстовдан, доживео езотеријско

усековање које треба да буде увод у историјску

трансформацију и „глоблану транзицију“. Поновним

симболичким одсецањем главе светитеља на овоземаљском

нивоу („куле близнакиње“), Америка а и свет су ушли у

постхришћанску епоху. Две хиљаде година после Христа, на

почетку „новог доба“ успостављена је глобалистичка

постмодерна диктатура каква има потенцијал да надмаши све

друге у светској историји.

Да би објаснили материјалну подлогу оваквих

„езотеријских трансформација“ на овом месту потребно је

направити дигресију, неопходну за дешифровање мистерије

11. септембра 2001. године. Наиме, центри одлучивања у

самој Америци, налазе се далеко од очију јавности и делују

као што је претходно речено, ван легалних политичких и

правних оквира. Њихово прикривено деловање

карактеристика је америчког политичког живота и друштвене


51

стварности у читавом XX веку. Постхладноратовска епоха

глобализације, тим процесима дала је додатни стимуланс.

Америка је још током хладног рата, са својим структурама

моћи и капитала, почела да прераста у државу – империју,

заштитника економских и политичких интереса обједињеног

Запада, државу чувара заједничког система вредности –

неолибералног „ковчега завета“.

Улогу светског хегемона, САД су наставиле да играју и у

периоду после „хладног рата“. Према томе, САД су већ одавно

престале да постоје као држава у класичном значењу те речи.

Америчка политичка и економска елита, постала је

глобалистичка, а структуре америчке државе, већ одавно

служе глобалистичким, а не националинм и државним

интересима земље.

Таква империјална стратегија, закономерно је изазвала

тешке последице на унутрашњем плану. Амерички

корпоративни капитализам, крајем деведесетих година

прошлог века, ушао је у дубоку системску кризу.

Глобализација се показала као мач са две оштрице, односно

као процес који је тешко угрозио националну безбедност САД

и интересе националне економије. Захваљујући процесима

глобализације, Америку је запљуснуо велики талас

нерегулисаног капитала сумњивог порекла. Све то је изазвало

тешке потресе на Њујоршкој берзи и омогућило велеоперације

прања новца, као и предимензионирано „пумпање“ вредности

акција појединих корпорација, тржишта вредносним папирима

а нарочито тржишта некретнина. Тешка финансијска криза а и

могућ крах берзе, током 2000. године, наслућивао се и голим

оком. На десетине корпорација, заснованих на високој

технологији, почело је преко ноћи да се урушавају. САД су


52

почели да потресају финансијски скандали великих размера.

Берзански мегашпекулатни, почели су да окрећу огромне

количине новца, да свесно обмањују кроз мрежу посредника

ситне акционаре, који су преко ноћи остајали без уштеђевина.

Америци се догодила рецесија.

Подилазећи интересима глобалистичке елите, председник

Клинтон је прихватио пројекат ОЕЦД–а, који може да

послужи као школски пример како једна држава „де јуре”

постаје власништво траснационалиних корпорација. Наиме,

под окриљем наведене организације, сачињен је у

најстрожијој тајности „Мулитилатерални споразум о

инвестицијама – АМИ”, чији је званично промовисани циљ

унапређење инвестиционе политике и њено прецизно правно

регулисање, а прикривени али главни циљ, хитно укидање

националних закона у области инвестиција, односно

дерегулација или потпуно изједначавање националних и

транснационалних инвестиција и инвеститора. Пројекат

забрањује давање предности домаћим физичким или правним

лицима у процесу приватизације јавног сектора и редефинише

улогу националне државе, која тако служи интересима

транснационалног капитала. На тај начин, држава одлази на

маргину и укључује се у процесе глобализације. Ове

околности свакако се морају узети у обзир, како би се

разумела позадина дешавања 11 септембра 2001. године, а које

суштински задиру у срж глобалистичког пројекта „новог

поретка“, чија је Америка, иако главни носилац, истовремено

и несумњива жртва.

Биографија “арапског принца”

Дакле, прича о одговорности Осаме Бин Ладена и његове


53

организације Ал Каида, далеко је занимљивија у сфери која се

јавно ретко истиче, а која је значајнија од терористичко војног

деловања. Ради се о пословно-финансијским везама,

америчког естаблишмента са сличним „пословним круговима“

из Саудијске Арабије и остатка муслиманског света, којима

свакако припада и садашњи „амерички непријатељ број један

Осама Бин Ладен”.

Осама Бин Ладен је богаташки син и заправо један

„арапски принц“. Његова лична биографија веома је

занимљива. Бин Ладен је један од педесет четворо деце шеика

Мохамеда Бин Ладена, који је још 1931. године основао

компанију „Сауди Бенхладен груп“. Ова холдинг корпорација,

половину дохотка остварује од грађевинарства и јавних

радова, а другу од инжењеринга, некретнина, дистрибуције,

телекомуникација и издаваштва. Ова групација основала је и

инвестициони фонд СИЦО, који је оснивач више филијала

саудијске трговачке банке. Ова корпорација има деонице у

чувеним америчким компанијама, попут гиганта војне

индустрије “Џенерал електрика“. Бин Ладенова породична

корпорација има представништво у САД, на чијем је челу

Аднан Кашоги, светски познати трговац оружјем, иначе зет

Мохамеда Ал Фаједа (чији је син Доди Ал Фајед, страдао у

саобраћајној несрећи, под сумњивим околностима, са

британском принцезом Дајаном). Финансије Бин Ладенових

контролише позната групација „Карлyле груп“. „Сауди

Бенхладен груп” финансијер је вахабитског режима у

Саудијској Арабији, као и компанија која има монопол на

извошење радова у светим местима Меки и Медини. Ова

корпорација учествовала је у изградњи америчких војних база

у Саудијској Арабији и обнови Ирака, после првог Заливског

рата, 1991. године.


54

Осама Бин Ладен, рођен је 1957. године. Завршио је високу

школу на Универзитету краљ Абдул Азиз, област за економију

и менаџемент. Његов ментор је директор саудијских

обавештајних служби принц Фејсал Ал Сауд, који га је још

1979. године, ангажовао да контролише тајне финансијске

операције ЦИА у Авганистану. Американци су тада са преко 2

милијарде долара, финансирали исламистичке организације у

рату против Совјетског Савеза. Бин Ладен је овим

операцијама управљао преко компјутерске картотеке, зване Ал

Каида или база података.

После распада Совјетског Савеза, Американци су изгубили

интересовање за догађаје у Авганистану, који је пуштен на

милост и немилост муџахедина. Осама Бин Ладен, наставља

да окупља оружане групације, чини се, у своје име и за свој

рачун. Веома брзо учврстио је свој положај међу

исламистичким групацијама, захваљујући и измењеној

реторици. Нови Бин Ладенов поклич је „избаците многобожце

са арабијског полуострва”, а као главне непријатеље означио

је Израел и САД. Према наводима америчких

специјалистичких служби, његова терористичка мрежа,

одговорна је за нападе на Американце у Сомалији током 1992.

године, као и 1996. године, током напада на војну базу Кнобар

у Саудијској Арабији. Бин Ладенов позив за обједињавање

свих муслимана, није наишао на шири одјек муслиманских

маса.

На захтев Американаца, Саудијска Арабија га је лишила

држављанства и протерала са своје територије. Седмог августа

1998. године, догодили су се истовремени терористички

напади на амбасаде САД у Најробију и Даресаламу, за који је

одмах оптужен Осама Бин Ладен. Амерички председник


55

Клинтон, наредио је бомбардовање кампова Ал Каиде у

Авганистану, као и фабрику Ал Шифа у Судану, за коју се

касније испоставило да производи лекове, а не никакво

хемијско оружије. Бивши шеф канцеларије ЦИА, Милтон

Бирден, изразио је скептицизам у погледу одговорности Бин

Ладена за ове терористичке нападе. Бирден као искусни

обавештајац тврди да „има много мистификације у целој

митологији Бин Ладена“ и додаје да „САД помало воле сав тај

чудни међународни тероризам, у моменту када је онај прави

драматично променио свој карактер”. Искусни обавештајац

наглашава, да је највећи проблем САД што више нема

глобалног непријатеља, као и да је у процесу трагања за њим.

Због тога је и измишљен мит о „глобалном тероризму” у који

се личност Осаме Бин Ладена савршено уклапа.

Финансијска позадина мита о Бин Ладену

Саудијски принц никада није прекинуо сарадњу са

америчким обавештајним службама. У постхладноратовској

епохи, активности Ал Каиде коришћене су ради остварења

америчких геополитичких интереса, кроз посредно јачање

исламског фундаментализма, против руских интереса.

Америчке специјалистичке службе, пружале су отворену

финансијску и логистичку подршку исламистичким

формацијама на подручију Чеченије, Босне и Херцеговине и

на Космету. Терористичке формације Ал Каиде послужиле су

не само за остварење геостратешких интереса Америке, већ и

разарање традиционалног исламског учења у оним деловима

света, где САД има значајне геостратегијске интересе.

Медијском пропагандом стваран је „мит о Бин Ладену “,

као човеку који је у стању да победи „великог сатану САД“.


56

Добар пример такве манипулације је наводни успех

исламистичких формација у Сомалији, у борби са америчким

трупама у тој земљи 1998. године. Наиме, по свему судећи

чини се да су догађаји у Сомалији послужили да се повећа

популарност „саудијског принца“ у исламском свету.

Терористичку формацију Ал Каиде надгледао је египатски

официр придружен америчкој армији Али Мохамед, и то у

веома дугом периоду од 1987. до 1998. године. Овај високи

официр истовремено је предавао и у школи „John Keneddy

Wаrfare Center and School, где је организовао мрежу утицаја

тзв. „stay – behind“ и обучавао специјалне снаге Америке.

Дакле, практично било је немогуће да овај официр,

истовремено предаје у америчкој војној школи и обучава

исламистичке формације за рат против Америке. Наравно,

уколико није све договорено. Наиме, потпуно је невероватно

да Осама Бин Ладен успева да натера америчку војску на

повлачење из Сомалије, са само двадесетак бораца.

Такође, веома је спорна одговорност Осаме Бин Ладена за

терористичке ударе на америчке амбасаде у Најробију и

Даресаламу, јер за то никада није понуђен ниједан матријални

доказ. Веома је занимљиво да је у наведеним акцијама,

погинуло свега 12 Американаца, од неколико стотина

погинулих. Француски Фигаро објавио је строго чувану

информацију, о томе да је Осама Бин Ладен тешко болестан

боравио, од 4. до 14. јула 2001. године у америчкој болници у

Дубајиу у Уједињеним Арапским Емиратима. Према писању

листа, током боравка посетили су га многи чланови породице,

саудијски званичници, као и представници земље домаћина.

Осаму Бин Ладена, током наведеног времена, посетио је и

локални функционер ЦИА.


57

Извештач Бари Петерсен из ЦБС-а, известио је да је ноћ

пре терористичког напада од 11. септембра, Бин Ладен

дискретно пребачен у једну војну болницу у Раванпилди, због

дијализе, под заштитом пакистанске армије. Мохамед Ата,

којег је ФБИ оптужио да је био агент Ал Каиде, који је

командовао камиказама од 11 септембра 2001. године и чији је

банковни рачун био наводно коришћен за финансирање ове

тајне операције, био је официр пакистанске тајне службе ИСИ,

која је сматрана одувек филијалом ЦИА. Директор

пакистанске тајне службе генерал Ахмед Махмуд, уплатио је

јула 2001. године, неколико стотина хиљада долара на рачун

Мохамеда Ате, што је веома занимљив податак. После

догађаја од 11. септембра дискретно је пензионисан. Професор

Мишел Чосудовски са Универзитета у Отави, каже да је

Вашингтон и даље подржавао Бин Ладена, док га је ФБИ

истовремено ставио на листу најтраженијих личности.

Угледни експерт закључује да је међународни тероризам,

подстакла ЦИА посредством тајних операција, чији је

извршилац Бин Ладен.

Осама Бин Ладен тангентално је везан за пословне интересе

породице председника Буша. Као што је претходно речено,

пословном корпорацијом породице Бин Ладен, управља

корпорација „Карлyле груп“ основана 1987. године, чији је

буџет 12 милијарди долара. Ова моћна компанија контролише

већински пакет акција „Севен уп”, која је опремила Федералну

летачку администрацију САД системом за надзор цивилног

ваздухопловства. Корпорација контролише акције и у

компанији „United Defence Industries”, која је главни снабдевач

опремом америчких, турских и саудијских армија. “Kарлyле


58

gруп” преко предузећа која контролише заузима 11. место на

списку главних снабдевача америчке војске.

Ова корпорација један је од најзначајнијих финансијера

предизборне кампање породице Буш, још од избора 1990.

године. Председник управног фонда групације је Френк

Карлучи, бивши заменик директора ЦИА и некадашњи

секретар за одбрану, саветници су Џејмс Бејкер III шеф

Регановог кабинета и бивши државни секретар, као и Ричард

Дармен, директор буџета. Међу осталим руководиоцима ове

групације су и Сами Мубарак и Талат Отман, који су директно

повезани са председником Бушом јуниором. Наиме, Талат

Отман био је администратор који је заступао интерес Каледа

Бин Мафхуза који је имао преко 11% акција у малој тексашкој

компанији “Harken Energy Corporation”, која је породична

империја Бушових. Веома је занимљиво да је у наведеној

компанији Бушових пословне интересе имао Салем Бин

Ладен, старији Осамин брат, чије је интересе заступао Џејмс

Р. Бат, као његов амерички опуномоћеник.

Ова занимљива пословна групација, састављена од

некадашњих функционера ЦИА, председника Америке и

њихових финансијских саветника, банкарских групација и

трговаца оружијем, нашла се још деведесетих година у

средишту великог финансијског скандала, приликом оснивања

Банке за међународни кредит и трговину. Ова англо-

пакистанска установа, формирана је од стране три велике

породице: Гокали ( Пакистан), затим Бин Махфузи (Саудијска

Арабија) и Геит Фараони (Абу Даби). Банкарска групација

формирана је од стране ЦИА за тајне финансијске операције,

са филијалама у 72 земље. ББЦИ је коришћена у

велеоперацијама прања новца, током афере Ирангејт, затим за


59

финансирање муџахедина у Авганистану, шверц оружија за

сиријског трговца Саркиса Саркеналиана, послове трговца

Марка Рича, финансирање групе терористе Абу Нидала.

Установа је пропала када се сазнало да пере новац за нарко

картел из Меделина, у Колумбији. Њеним затварањем

оштећено је преко милион ситних депонената, али нико и

поред спроведене истраге није осуђен.

Колико је ова банкарска група везана за ЦИА, најбоље

говори податак да су два директора агенције Ричард Хелмс и

Вилијам Кејси радили у њој, као и познати агент америчке

тајне службе и трговац наоружањем Аднан Кашоги, који је

заступао интересе Бин Ладенове групације у САД. Поред тога

важан је и податак да су за ову банкарску установу везани и

Камал Адхам, Ал Фејсал Ал Сауду и Абдул Рауф Халил,

шефови тајних саудијских служби, од којих је Ал Сауд

вишегодишњи тутор Осаме Бин Ладена. Преко ове

мафијашко-финансијске групације реализован је трансфер

нуклеарне технологије за Пакистан, као и остварена тесна

финансијска сарадња са швајцарским инвестиционим фондом

СИЦО чији је власник Салем Бин Ладен, старији Осамин брат.

Занимљиво је да је после 11. септембра 2001. године затворено

финансијско крило истраге, које би неминовно утврдило везе

између америчког војно индустријског комплекса, ЦИА и

ФБИ, са сличним пословним групацијама у окружењу Осаме

Бин Ладена. Ово су токови новца који су колали венама

глоблане „терористичке мреже“ у којој су заједно били и

амерички капиталисти и високи официри служби безбедности

али и арапски милионери и арапски фундаменталисти. Све

остало је медијски мит који је свет тако лако прогутао.


60

РАЗГОВОРИ О

ГЕОПОЛИТИЦИ


61

ДРАМА ЧОВЕКА У ЕРИ ПЛУТОКРАТИЈЕ

Интервју са Браниславом Матићем

Гостујући у веома гледаној емисији „О свему помало са...”

новосадске телевизије „Мост”, недавно, главни уредник

„НАЦИЈЕ” Бранислав Матић је одговарао на питања угледног

телевизијског новинара Милорада Вукашиновића. Преносимо

део тог разговора.

Сведоци смо да последњих деценија и година једна

специфична наука, геополитика, доживљава велику

експанзију. Шта су, по Вашем мишљењу, основни узроци

те експанзије и пораста утицаја геополитике?

Не мислим да током тог периода постоји ма каква битна

промена у позицији геополитике и утицају фактора које она

разматра. Догодило се, пак, нешто друго. Ми знамо да је након

Другог светског рата геополитика у јавној сфери била

проглашена за непожељну, под етикетом да је рођена у

лабораторијама фашизма и да спада у освајачки

инструментаријум те идеологије. Али, иако је није било у

јавној сфери, обе суперсиле задржале су своје тајне врхунске

геополитичке институте који ни једног трена нису прекидали

рад. У време на које усмеравате нашу пажњу, геополитика је

из генералштабних академија и елитних института доспела на

отворенији начин у медије масовних комуникација. Један њен


62

аспект претворен је у забаву за масу, односно у средство за

моделовање масовне свести. То често медијско бављење

геополитиком, углавном приучено и недовољно озбиљно,

оставља утисак њене, наједанпут, свеприсутности и

експанзије.

Међутим, сви кључни постулати који одређују позицију и

деловање битних геополитичких играча у арени света

постављени су још у време када је нафта постала главни

планетарни енергент, дакле на почецима XX века, и од тада

непомерљиво стоје. Подсетићу Вас да су управо тада, више од

тридесет година пре доласка фашиста на власт, постављени и

темељи геополитике као модерне науке. Фридрих Рацел је

своју Политичку географију објавио 1897, Макиндер своју

Географску осу историје 1904, у то време пуном снагом

делују и Видал де ла Бланш, Валоа, Рудолф Челен. У то време

САД су из такозваног унутрашњег мора, које запљускује

америчке обале, истисле Шпанију, последњу тамо присутну

силу старог света, а убрзо затим крећу у освајање

Тихоокеанског басена. Заузимају Хавајска острва, Филипине,

Гуам и долазе на рубове кинеског пространства.

Тада се десило нешто и за нашу епоху веома важно, те се због

тога и задржавам толико на том раздобљу.

Оксфордски професор Мајкл Хауард, чију сам студију Рат

у европској историји објавио на српском, дефинисао је

раздобља у историји ратовања на Старом континенту као

ратове витезова, ратове плаћеника, ратове трговаца, ратове


63

професионалаца, ратове-револуције, ратове нација, ратове

технолога, и онда ступамо у нешто сасвим друкчије:

нуклеарно доба.

Ту класификацију данас би свакако требало проширити.

По мом мишљењу, XX век, век у којем смо рођени,

доминантно је обележен ратовима за енергију и за душе људи.

Хауардовим појмовником, те ратове бисмо најпримереније

могли назвати ратовима плутократије и ратовима управљача.

РАСЦЕП ИЗМЕЂУ ТЕХНОЛОГИЈЕ И ДУХА

Како је развој науке и технологије протеклих деценија

утицао на развој геополитике као науке и да ли је заиста

дошло до померања од тврдих ка меким чиниоцима моћи?

Револуционарно брз развој техничких наука, истовремено

континуиран и скоковит, потпуно је променио живот

човечанства у XIX и XX веку, подигавши технологију на

пиједестал једног од четири кључна фактора моћи у

данашњици. На жалост, то није било праћено и аналогним

процесима душе, није било одговарајућег развоја духовних

наука и дисциплина, није било психичког раста и зрења.

Напротив, на овом другом плану имали смо регресивне

процесе, процесе срозавања и „провалу варварства по

вертикали”. Тако је настао страшни процеп у који још увек

тоне модерни човек. Технологија и култура средстава

одвојиле су се од духовних и моралних принципа и наставиле


64

самостални живот и пут. И на духовном и на техничком плану

догодила се масификација. На плану духа то је довело до

онога што је Хамваш звао Новим Потопом: потонућем народа

у сопствену масу и човека у сопствено несвесно. На

техничком плану, по први пут у познатој историји овог

човечанства један центар моћи, у крајњој линији један човек,

располаже разорном силом довољном да уништи живот на

планети. Осим тога, нимало безазлена техничка средства,

укључујући она смртоносна, постала су лако и масовно

доступна. Никада у познатој историји света нису средства тако

монструозно велике разорне моћи била у рукама нижих и

сумњивијих духова.

Други утицај развоја техничких наука и технологије на

савремени свет очитује се у рату за енергију. Технологија без

енергије која је покреће постаје бесмислена: скупа,

оптерећујућа скаламерија. Они што су досегли такву

технолошку моћ која је у њима родила и охрабрила идеју да

тоталитарно завладају целим светом и целим човечанством, да

под апсолутну контролу ставе целу планету и део космоса око

ње, одлучили су да учине све како би укупне познате

енергоресурсе на Земљи приграбили за себе. Израчунали су да

би им то омогућило апсолутну власт до 2050. године, а дотле

ће, верују, њихова наука и технологија овладати новим

изворима енергије и њиховом царству неће бити краја.


65

Тај „коначни рат за енергију” је у току. Ми смо имали

несрећу да тај рат — који је, разуме се, светски — опет

започне на нашим животним просторима, да баш код нас буду

проверавани најважнији механизми тог новог рата и

инсталирани најопаснији преседани. Међутим, Американци

знају да за победу у том рату морају овладати Средњим

Истоком, Каспијским басеном и руским пространством, те да

морају онемогућити ма какав војно-политички и економски

савез четири евроазијска џина: Русије, Кине, Ирана и Индије.

Ту се расплиће све ово о чему говоримо. Неуспех САД у

том рату, чија претпоследња фаза је очигледна свакоме ко има

очи да види, не само да би довео до слома тог сна о светској

диктатури, и не само да би САД свео на нормалне размере

једне нормалне регионалне силе која не представља светску

опасност, него би отворио потпуно нови цивилизацијски круг,

потпуно друкчије перспективе модерном човечанству.

УНУТРАШЊИ ТРИЈУМФ НЕЕВРОПСКЕ ЕВРОПЕ

По Вашем виђењу и истраживању, какав је карактер

геополитичких промена у Европи од пада Берлинског зида

до данас?

Основне геополитичке промене након рушења Берлинског

зида сви знамо. То су данас већ општа места, толико пута

понављане речи: распад биполарног концепта света и

блоковске поделе, рађање униполарног глобализма,


66

преливање атлантизма (американизма) на посткомунистички

Исток и цео остатак света, настојање да се успостави и

легитимизује светска влада...

У самој Европи дошло је до једне важне и можда мање

видљиве промене: унутрашњи тријумф неевропске Европе.

На начин потпуно примерен овој епохи, Европа никада није

била јача и никад није била слабија. Њоме се шири и гута је

структура коју знамо под именом Европска Унија. Европска

Унија је економски џин, али политички, идеолошки, културни

и морални патуљак. Реч је о вазалној структури чије кормило

није у рукама Европљана.

Знате, сан о великој, уједињеној, веродостојној Европи —

заснованој на заједничком пореклу и традицији евроаријских

народа, те хришћанској вери и култури — траје вековима.

Сневали су га многи истински европски великани, од Дантеа

до Дрије ла Рошела. Данашња ЕУ је само тужни сурогат те

идеје. Од својих прапочетака до дана данашњег, ова ЕУ је

амерички пројекат. Више пута смо у овој цењеној емисији, и

поготову у часописима које уређујем, износили конкретне

доказе за то (документе, налоге, одлуке, изјаве). Нема потребе

да сада понављамо. Али! Иако је, дакле, само овлаш

прикривени управљачки инструмент у америчким рукама, чак

и таква ЕУ постала је прејака за амерички укус. Ми видимо да

по налозима наметнуте неолибералне идеологије европски

производни ресурси бивају систематски измештани из Европе


67

у зоне трећег и четвртог света, где је радна снага ропски

јефтина. То доводи до још већег богаћења наднационалних

компанија и великог слабљења европских друштава, која, већ

обездушена и идеолошки препарирана, сада клизе ка

деиндустријализацији, незапослености и исисавању економске

моћи, што прети да Европу заиста претвори у трећеразредну

силу.

ХЕРОЈСКО ОСВАЈАЊЕ НАПУШТЕНИХ ТВРЂАВА

У западној филозофској и политиколошкој мисли

увелико се говори о дубокој кризи демократије као

последици кризе капитализма. У том оквиру, посебно се

разматра симболизам 11. септембра. И чувени Семјуел

Хантингтон у свом познатом есеју тврди да је „дубока

криза демократије последица вишка демократије”, те на

основу тога препоручује лекове. Какво је Ваше мишљење?

Хантингтон није у праву. Нема кризе демократије, јер нема

демократије. На Западу, одакле нам је стигла та велика

идеолошка прича о демократији, озбиљни аутори већ

годинама пишу да се ступило у постдемократску епоху. Није

Александар Зиновјев једини који је тврдио да „посткомунизму

Истока одговара постдемократизам Запада”. Критиком и

напуштањем идеје мултикултурализма, то на посредан начин

потврђује чак и Френсис Фукујама, у свом тексту-међашу који


68

је 2006. објављен у Вол Стрит Журналу под насловом Европа

је Мека глобалног ислама.

Велики Џорџ Бернард Шо тај систем описао је овако:

„Демократија је кад некомпетентна већина изабере

корумпирану мањину.” Од тог система остале су само

љуштуре, потпуно испражњене од реалности и смисла, и

остала је реторика у коју више не верују ни они који је

користе. Модерни Запад одавно не живи у демократији него у

плутократији. Плутократија је један од пет облика политичког

уређења државе познат још из античке Грчке. Рђави облик

плутократије називан је охлократија. Али, за разлику од

античке плутократије која је означавала власт оних што имају

највише новца, модерна западна плутократија представља

владавину новца самог. Новац данас влада и онима који га

прекомерно поседују. Он више није ни средство, ни циљ, него

врховни принцип једног изнутра урушеног света.

Овдашња политичка класа и етаблирана политикологија о

томе истрајно и сложно ћуте, јер би у противном било јасно да

они опет катастрофално каскају за епохом и да с неким

трагикомичним херојством освајају одавно напуштене

тврђаве.

Ревност и изневеравање

„Ја сам по вокацији, пре, писац. Мој хабитус је саобразан

једном песничком погледу на свет, моја оптика је књижевно


69

подешена. Геополитиком сам се од почетка бавио у изнудици,

вођен неком старинском одговорношћу у заједници и

потребом да се покрије један изузетно важан а тада небрањени

део фронта. Зато и данас кад ме неко представи као

геополитичара, па и као геополитиколога, ја се штрецнем,

нешто грдно ми ту засмета. Звучи ми страно, туђе, и дубоко у

себи не прихватам да се то односи на мене. Време је да

објавим књиге које ће речито поткрепити ово о чему говорим,

своје сопствене књиге. У противном, велика је опасност да се

једно давно ревносно испуњавање дужности претвори у једно

вечно и неопростиво изневеравање.”


70

АХТИСАРИЈА ЈЕ ТРЕБАЛО ОДБИТИ

Интервју са Ив Батајем

Господине Батај, колико је тема Балкана и Србије

преокупација француске спољнополитичке стратегије и

уопште француске спољне политике ?

Ив: Данас је француска политичка класа више

преокупирана долазећим француским председничким

изборима него Балканом. Балкан је циклична тема која се

враћа и кружи, али тренутно није главна француска тема.

Пре неколико година, а поготово у току распада бивше

Југославије, проблем број један у Француској био је Балкан.

Сви су о Србији говорили или препричавали оно што је писала

штампа. Данас у великој штампи имате свега пар редова о

Косову, или о изборима који су се код вас управо догодили.

Иначе, питања Балкана су традиционално били најважнија

тема Деголистичке оријентације и политике, дакле само за

Деголисте су Русија, Балкан и Србија биле главне теме.

Утисак је да званична Француска као лојални члан

Атлантске заједнице подржава идеју о независном Косову,

мада је нестао ентузијазам из деведесетих година прошлог

века.

Ив: Што се тиче проблема Космета, позиција Париза је

данас на неки начин чекајућа и веома нејасна. На жалост, у

причи о Космету барку навише гурају Енглези и Американци,

као и тренутне, формалне председавајуће елите Европске

Уније које се смењују и ротирају. Али, то није тема број један


71

француске дипломатије. Мислим да ће став званичне

Француске бити став великих, главних линија међународне

политике. На жалост, а кажем ово на жалост као историчар,

као Француз и као неко ко је у току последњег рата на

простору бивше Југославије водио покрет француско-српског

пријатељства, политика Париза и Француске данас је много

више усмерена на земље франкофоније, на наше бивше поседе

и на Африку. За разлику од тога, некадашњи деголистички

политички и дипломатски приоритети били су управо

централна Европа, Русија и Балкан, а пре свега Србија. Ми се

надамо да се ова неодеголистичка оријентација поново буди.

Упркос званичном ставу, данас у Француској ипак имате две

тенденције у вези Космета. Једна је став председничког

кандидата Николе Саркозија који је рекао да ће следити

англосаксонску политику у вези Космета, што значи његову

независност, а други став је став Русије коме је наклоњенији

Жак Ширак због традициоално добрих односа са Русијом и

због тога што је Ширак лично велики русофил. Једном смо га

у кампањи видели како рецитује на руском «Јевгенија

Оњегина»! Ширак данас као да чека став Русије о Космету и

расплет, док је Саркози већ заузео англосаксонски став по

коме је Космет већ независан.

Како коментаришете улогу Ахтисарија у преговорима о

статусу Космета?

Сви знате ко је Марти Ахтисари. Фински дипломата из оне

плејаде Скандинаваца који јако слабо знају историју, а

редовно су баш они изабрани од стране америчке политике да

буду медијатори на Балкану. Лично мислим да је Ахтисари

човек сумњивих квалитета и да је ваша влада одмах требало

да га одбије, будући да никако није могао да буде


72

непристрасан. Већ у почетку рата код вас ја сам говорио и

писао ко је Ахтисари, а томе се нигде није придавала већа

пажња, да би 10 година касније сви то почели да констатују,

али без праве одлуке да Ахтисарија одбију, тј. да траже

његову замену. Сви знамо да је Ахтисари члан

Интернационалне Кризне групе коју је основао Мортон

Абрамовиц, бивши амерички амбасадор у Турској и бивши

функционер обавештајне службе Стејт Департмента у

Вашингтону.

Дотични господин, који је пријатељ и сарадник

Ахтисарија, лично је испоручио 500 Стингер ракета против

Руса у рату у Авганистану. Испоручио је ово оружје

Екматијару Гулгутину, који је био један од наредбодаваца,

односно надређени Бин Ладену. Пријатељ Ахтисарија, Мортон

Абрамовиц био је такође главни саветник сепаратистичке

албанске делегације у Рамбујеу. Ето, тако изгледа

Ахтисаријево окружење. Мислим да од Мартија Ахтисарија

горег и пристраснијег за преговоре о Космету за српску

страну, нису могли да одаберу, а српска власт, ако ништа

друго, а оно због Рамбујеа, морала је да одлучно тражи замену

за Ахтисарија, а не да нагађа ко је он, па да се затим нагло

ућути..

Да ли је основан утисак да Француска последњих година

покушава да изгради сопствени геополитички правац, са

ослонцем на деголистичку традицију, и може ли Србија да

очекује руски вето о Космету?

Овде сте говорили о две ствари. С једне стране, данас

имамо политичку обнову познатог историјског деголистичког

лука: Париз-Берлин-Москва, која се најбоље уочила у току


73

рата у Ираку. Ни Француска, ни Немачка, а ни Русија нису

следиле америчку политику рата у Ираку. Видели смо да су

оптужбе о хемијском оружју за масовно уништење биле

лажне, а да је тај рат, наравно, вођен, тј. и даље се води, из

других разлога које знамо.

Али, да се вратимо на Косово. Питали сте да ли ће Косово

бити преседан? Треба знати да Косово већ ЈЕСТЕ преседан.

Сам председник Путин потпуно је отворено и јавно рекао да

када чује реч Косово, одмах мисли на Кавказ.

Да ли ће у случају независности Космета Русија у

Уједињеним Нацијама ставити вето? За сада ствар тако делује,

али све док се то не деси, не знамо са сигурношћу. У сваком

случају, а то сам и у Москви руској телевизији рекао, Русија

овде има једно оружје које би могло да помогне и Србији. Ако

Косово постане независно, нема никаквог разлога да

Придњестровље (које у Француској зовемо Транснитрија) чији

је главни град Тираспољ, затим Јужна Осетија, Абхазија, и

најзад једна територија која припада простору бившег

Совјетског Савеза, исток Јерменије у области Нагорно

Карабаха, са главним градом Степанакертом, нема дакле

разлога да све ове територије, које су у ствари налик новим

државама и имају председника, изборе, уставе, па чак и војску

и полицију, нема разлога да не постану независне, уколико то

постане Косово. У датом случају нема никаквог разлога да те

територије не буду припојене Русији, односно Јерменији. Ово

исто сам рекао и у Москви, и у Тираспољу и у Јеревану, где

сам у децембру био. Рекао сам такође да, уколико би Косово

добило независност, онда не би било никаквог разлога да то

исто на референдуму не добије и Република Српска у Босни и

не припоји се Србији. У оваквом случају мора да постоји један


74

стандард који ће бити једнак свуда у свету, а не да се настави

политика двојних стандарда коју већ годинама гледамо.

Можда су управо руски и јерменски референдуми данас

најјаче оружје у рукама Срба.

Колико је идеја деголизма присутна у промишљањима

садашње француске политичке класе.

Деголистичка позиција је од времена генерала Шарла де

Гола до данас еволуирала. Али тачно је да је Де Гол творац

лука Париз-Берлин-Москва, односно осовине тзв. Велике

Европе и да је он, иако је био вођа покрета отпора у Другом

светском рату, први иницирао помирење Француске с

Немачком на једној страни, и добре односе са Русијом, на

другој. Он никада није говорио Совјетски Савез, већ је увек

говорио «Совјетска Русија», тврдећи да ће се Русија поново

подићи и превазићи идеологије. Као што видите, Де Гол је

очигледно био веома видовит човек.

Данас имамо на власти Жака Ширака, који се позива на

неодеголизам, али с њим смо имали један јако тежак период

кохабитације, будући да је кохабиатација, када су у питању

противречна становишта, увек политички тешка. Међутим,

оно што Ширак није схватио када је био рат у Југославији, то

је у случају Ирака потпуно разумео и позиција Француске

према том рату била је сасвим јасна и одлучна. Та позиција,

која је заправо руска позиција, а коју је заузела Француска, а

потом одмах и Немачка, била је прва јасна модерна обнова

неодеголистичког политичког лука у пракси. Управо су

англосаксонци овај заједнички отпор рату у Ираку, са

згражањем назвали «повампирење неодеголизма».


75

Треба рећи да је неодеголистички моменат у Француској

присутан у политици актуелног премијера Доминика де

Вилпена (чија је књига „КРИК КОЈИ ТЕРА ЗЛЕ ДУХОВЕ“

управо преведена код вас) а такође и у политици актуелне

министарке одбране Мишел Алио Мари. Али, код нас у

Француској постоје ривалске унутрашње борбе за власт пред

надолазеће председничке изборе, односно и код нас, као и у

Србији, само на једном другом нивоу, Американци такође

имају своје «фаворите» у политици, које желе да финансирају

да би појачавали и усмеравали атлантску политику

Француске. Такав један фаворит је рецимо Никола Саркози.

Али, видећемо шта ће бити после председничких избора у

априлу.

Међутим, треба рећи да је деголизам битна идеолошка

концепција, такорећи константа француске политике,

свеприсутна, традиционална и неуништива. За оне који то не

знају, деголизам није ни лево, ни десно, односно он је као дух

и стратегија присутан у свим политичким тенденцијама, како

у центру премијера Де Вилпена, тако и у социјалистичкој

концепцији Жан Пјер Шевенмана који данас подржава

социјалистичку кандидаткињу на председничким изборима.

Деголизам је нешто што је најаутентичније за Француску, и

ретко који политичар се овог наслеђа одриче.

Вашу државу очекују важни председнички избори у априлу

ове године. Ко су по Вашем мишљењу главни кандидати за

улазак у Јелисејску палату.

Ко је фаворит на председничким изборима у Француској?

Постоји оно што пише штампа која је од почетка избацила два

главна кандидата: Николу Саркозија и социјалисту Сегојен


76

Ројал. Међутим, ми сада имамо чак 40 кандидата за

председника Републике. Кандидат ће бити и Жан Мари Лепен,

и Никола Бајру из партије УДФ-а. Али, поменута два

кандидата, Саркози и Ројал су највише медијатизовани, а

шансе су им врло уједначене. Чак мислим да је боље

позиционирана социјалистичка кандидаткиња. Ипак, у овом

тренутку је немогуће рећи ко ће постати председник, а

уколико Жак Ширак одлучи да се поново кандидује, на шта

још једанпут има права, то ће на француској изборној сцени

пореметити све досадашње концепције.

Колико је у данашњој Француској, после референдумског

„не“ Уставу ЕУ, присутан евроскептицизам.

Да, постоји и евроскептицизам и еврофилија. Тачно је да је

француски народ већински гласао против нацрта европског

Устава. Сваки грађанин је био добио одштампан текст од

неких 350 страна, текст који је био готово нечитљив и у коме

су били написани и побројани сви нови прохтеви и захтеви

Брисела. Ипак, свако је схватио део текста који се на њега

односио, а потом су људи масовно изашли и гласали НЕ. То

њихово НЕ није било ни на левици, ни на десници, нити је

припадало било којој политичкој партији. О том НЕ су

одлучили разлози француског националног интереса и

социјални разлози. Јако важан моменат је била и огромна

критика НАТО пакта, као део управо деголистичког наслеђа,

која одувек постоји у Француској. Нацрт устава је предвиђао

повећање ингеренција НАТО. Ово је јако важно рећи јер за НЕ

нису гласали евроскептици, већ «американоскептици», за НЕ

су гласали управо они који хоће и воле уједињену аутентичну

Европу без америчког војног туторства.


77

Ви знате да је наш генерал 1959. године забранио

гомилање нуклеарног страног наоружања на француској

територији, што је Американце приморало да 200 војних

авиона изместе из Француске. 21 јуна 1963. Француска

повлачи своје поморске трупе са Атлантика и Ла Манша из

северноатлантске команде. Најзад, генерал 1966. године даје

НАТО трупама два месеца да дефинитивно напусте

територију Француске. Де Гол је једноставно сматрао да

атлантски споразум из 1949., за који је предвиђено да се после

10 година може ревидирати ако се промене околности, у

ствари више није имао разлога да постоји, а схватао је врло

добро чему он служи када је рекао: «Све у атлантским снагама

мора да буде интегрисано и контролисано? А ко контролише

Американце?».

Познат је и његов говор у коме каже: «Америка се упушта

у далеке конфликте, као што је пример Вијетнама и

Француска ризикује да буде увучена у ратове које није

желела.» Године 1964. Де Гол свом министру информисања

каже: ако свој тој НАТО свити залупим врата, шта ми

могу?...Мало ко још може да обезбеди независну одбрану, као

ми и Кина... Послаћу назад Лемнизера (командант НАТО у

Европи) и све Американце заједно са њим кући...»

И поред тога, Де Гол је дао подршку председнику

Кенедију, али није желео да Француска постане колонија УСА

спољне политике.

Прилике су се од другог светског рата биле веома

промениле, Француска је већ била сила и могла је сама да

обезбеди своју одбрану. Де Голову аргументацију поновио је у


78

свом говору у Народној Скупштини 13. априла 1966. Жорж

Помпиду, тадашњи премијер.

Резултат свега је да Француска чак ни данас није под

америчком командом у НАТО-у у који су је подчињене власти

после смрти Де Гола вратиле. Али, она ни данас не слуша

команду САД, а на њеној територији, за разлику од Италије

где има више од 100 америчких база, нема ниједне америчке

војне базе.

Што се тиче Брисела, он је у Француској доживљен као

један административни центар који често доноси законе и

правила на уштрб самих европских популација, законе не само

против Француске, него против свих европских народа.

Француски Парламент се веома често противи директивама из

Брисела.

Ми у Француској јесмо за уједињену Европу, али уз два

битна услова: хоћемо ЕУ независну од САД и хоћемо

социјалну Европу. Опет кажем, овај став је генерализован, он

не припада ниједној партији, ни левици, нити десници, јер су

Французи веома везани за свој историјски социјални модел

чији је корен у «социјалном уговору» из 17 века. Дух овога

што говорим пронаћи ћете и у књизи актуелног француског

премијера Де Вилпена.

У вашој дијаспори, ви имате деголистички оријентисане

људе и један покрет који води Мила Алечковић, али видим да

су таквим људима овде медијски врата затворена. То је просто

последица непознавања стварних прилика.


79

Колико је растући евроскептицизам у Вашој земљи

последица противљења уласку Турске у ЕУ.

Питање уласка Турске у Европу је у Француској веома

избалансирано и већина Француза се томе противи. Ширак је

био ЗА из економских и комерцијалних разлога добре

трговинске сарадње са Турском, али Французи гледају и

нешто шире од тога. За нас је важно и признање геноцида над

Јерменима које Турска одбија. У Француској живи 600.000

Јермена и њихов лоби на француску политику је веома

утицајан.

Колико је евроскептицизам у Вашој земљи, последица

кризе социјалне државе, о којој је још седамдесетих писао

познати интелектуала ц Бурдије.

Да, поменули сте левичара Бурдијеа који је био лични

пријатељ вашег академика Михајла Марковића. Ја лично сам,

рецимо, растао у традицији деснице, али као Француз могу да

потврдим да Француска у ствари никада није прихватила

либерализам англосаксонског типа и да је она још давно

успела историјски да споји идеју либерализма и идеју

социјализма. То је потпуно тачно и то је специфичност наше

традиције.

Без обзира на велике проблеме са којима се данас

суочавамо, а који уосталом нису само наши већ постоје у

читавој Европи, као што је, на пример, незапосленост, треба

рећи да су у Француској огромни напори учињени да се сви

људи некако збрину. Не заборавите да ми помажемо половину

Афричког континента, а не само сопствене грађане. Решавају

се питања емиграната, незапослености, социјалне помоћи,


80

болница, пензионих фондова, јавних служби, социјалних

станова, бесплатног државног школства итд... Лако је градити

друштво ако кажете: нека умру сви они који не могу да раде!

А што се криза тиче, друштва која су искрена и отворена

према својим члановима, у ствари су увек у некој кризи. Ове

социјалне проблеме у Француској решава свака влада, и

левичарска и десничарска.

Људи у нашој земљи углавном хоће сигурност и одбијају

живот у стресу. Људи неће свет у коме се умире када немате

новац за операцију. Многи Енглези долазе у Француску да се

лече, јер им је то у Енглеској веома скупо. У Француској је,

рецимо, употреба лекова огромна и држава зато препоручује

тзв. «базичне лекове» који су јако јевтини или бесплатни.

Ово су у сваком случају питања на коме ће сваки

председнички кандидат који буде био против таквих мера,

можда на изборима «поломити зубе». Мислим, наравно, на

господина Саркозија. Јер, у Француској се управо на

социјалним питањима све решава.

Првак француске геополитике генерал Галоа, у једном

интервјуу говорио је о кризи идентитета као великом

проблему Француске. Каква је ваше мишљење о овој теми.

Реферирате на идентитет и на имиграцију. Још од времена

када смо дали независност бившим колонијама, од времена

деколонијализације која није добро вођена, односно није

вођена по савету генерала Де Гола, ми имамо велики проблем

са приливом популације са севера Африке. Огромне масе

људи долазиле су само са туристичком визом у Француску, а

затим су ту остајале заувек, са својим стравично високим


81

наталитетом. Власти тај проблем нису решавале онако како је

саветовао Де Гол, него су често гледале своје политичке поене

у тим популацијама, и временом се све истргло контроли. Пре

неколико година тај проблем је мало сузбијен, али треба рећи

да је то огроман проблем читаве Европе, односно проблем

нестајања граница, које поспешује ово илегално померање

маса. Управо зато што су социјална давања у Француској

велика, ове популације долазе у Француску само да би тај

новац од државе користиле, а не желе да се прилагоде

европском облику живота. Оне се саме гетоизују, живе међу

собом, унутар свог језика и своје конфесије, чинећи готово

енклаве, често отворено кажу да су им француске вредности

стране, али француска социјална давања радо узимају.

Веома стари, историјски француски модел асимилације у

овом случају први пут више не функционише, јер је реч о

ваневропским масама које не желе да приме наше вредности,

као што су их некада примали они који су у Француску

долазили. Права асимилација и интеграција су могуће само

према афинитету, односно када нешто примате и волите.

С друге стране, ми имамо проблем савремене

американизације, против кога се француска држава, у циљу

одржања идентитета, веома много и легитимно бори. По

закону, уведене су квоте у медијима, на пример на радију, за

количину англосаксонске музике или говора, што ја лично

сматрам јако добрим и вама лично у Србији исто саветујем,

ако не желите да у културолошком смислу нестанете. Свако

нека прича језик који хоће у својој кући, али држава служи

између осталог да чува идентитет једног народа и да га

заштити од културног геноцида.


82

Не заборавимо да је Француска већ дуго деценија земља

азила, али проблем идентитета постоји онда када све чините

мањинским популацијама, а ништа више не чините за

већински народ. Надошле популације су у Француској

добијале такву бригу какву француски народ није имао. У

бројним неговањима партикуларизама, заборавили смо да код

нас има и Француза. Овај велики проблем покренуо је први

Национални Фронт, али данас све политичке структуре

схватају да и наше француске и европске вредности морају да

буду заштићене. Ми већ вековима прихватамо све разлике, али

морамо сачувати и наше вредности због којих су сви ови

народи некада и почели да долазе код нас.

Господине Батај, каква је улога интелектуалаца у

Француској данас. Колико су у Вашој земљи интелектуалци у

прилици да буду коректив одређених процеса.

Рекао бих да постоје две главне категорије интелектуалаца.

Реч «интелектуалац» у Француској је некада и пежоративне

конотације, када се мисли на извештачене и политички

коректне људе који делују као фарисеји. То су они који

причају похвално о Бриселу, о Америци, о «евроатлантским

интеграцијама», о моделу УСА за Француску итд... То су у

суштини слабо образовани људи који не познају историју, а

обично јуре за неком новчаном каријером, гурају се у штампу

и у телевизијске студије, иако у ствари немају шта да кажу.

Могу да констатујем да сам ту врсту људи препознао и код

вас. У име истине, мора се рећи да је овај тип «интелектуалаца

по задатку» у доба рата код вас и на простору Балкана, стварао

конфузију, антисрпску пропаганду и лажне приче. Такви људи

нису одражавали историјски дух Француске, нити њене

истинске вредности. Лично сам се уверио колико су били


83

материјално заинтересовани, опортунисти, лажови,

необразовани и површни.

Насупрот њима, постоје истински интелектуалци, који су у

мањини, храбри и образовани људи, у најбољем духу

француске традиције. То су потомци оних који су Европу у

историји и створили.

Овај разговор водимо непосредно после завршетка избора

у Србији. Какав је Ваш утисак о овдашњој политичкој сцени.

Цела ваша изборна кампања личила ми је на претерани,

луксузни, имитациони циркус, који је копирао изборне

кампање у Америци, а много мање личио на оне у Европи. С

једне стране то ме је шаренило и викање забавило, а с друге

растужило када сам помислио колико је у том изборном

фолклору новца отишло где не треба. Четврта француска

Република, негде до 1957. године је била слична овоме што ви

данас имате, то је била држава у којој су владале партије, у

којој се бесомучно ишло у лов на гласове, у обећања, како ми

кажемо, «светле и бесплатне будућности». Људи су веровали

или не, а једини добитници су биле рекламне агенције и

медија.

Данас сте ви у тој врсти карикатуре и зато мислим да за

Србију није добар чист, голи парламентаризам, већ је, чини ми

се, за вас најбољи неки полупредседнички систем. Ви још

немате изграђене јаке институције и зато је претерани

парламентаризам само генератор хаоса.

Осим тога, ви у Србији имате две политичке главе,

председника државе и првог министра који често имају


84

супротне ставове, што још, све више, повећава ваш тренутни

хаос.

Полупредседнички систем у коме се председник бира

непосредно, где према уставу он саставља владу, без онога

што ми у Француској погрдно зовемо «партијске

комбинације», у којима сте ви данас до гуше!, био би, реално

гледано, најбољи за Србију.

Господине Батај, хвала Вам на разговору и подршци

нашем народу, која траје још од деведесетих година прошлог

века.

Хвала вама.

Причајући о Србији, ја сам у ствари причао о Европи, а

бранећи Србију, ја нисам радио ништа друго, до заправо

бранио Европу.


85

КОСОВСКО ПИТАЊЕ ЈЕ ГЕОПОЛИТИЧКО ПИТАЊЕ

Интервју са Миломиром Степићем

Проф. Степићу, геополитика је научна дисциплина

која је последњих 15 година доживела реафирмацију и

експанзију. Како коментаришете поновно интересовање за

ову дисциплину?

Геополитика је после Другог светског рата била

анатемисана због “нацистичког греха”, тј. због злоупотребе и

инструментализовања ове науке у сврху “оправдавања”

немачких ратних циљева, експанзионизма и масовних

геноцидних злочина. Али, она није нестала. Напротив. Читава

епоха биполаризма, хладног рата и тзв. равнотеже страха била

је потпуно, у практичном смислу, геополитички дефинисана, а

теоријски утемељена у концепцијама Николаса Спајкмана и

његових претходника Мекиндера и адмирала Мејна.

Упакована у идеолошко-политички “украсни папир”

капиталистичко-комунистичког сучељавања две суперсиле,

она се мимикријски и фрагментарно појављивала у виду

геостратегије, теорије међународних односа, неких правних

наука и нарочито политичке географије. Кад је деведесетих

година идеолошка копрена почела да нестаје, геополитика се

појавила ослобођена свих ранијих стега, комплекса и

наметнутих кочница.

Геополитика је као наука која изучава однос

просторног и политичког еволуирала, посебно у другој

половини 20. века, кад је тзв. просторни детерминизам

немачке школе замењен декларативним потцењивањем

значаја простора. У коликој мери је на овакву промену


86

односа између географског и политичког простора утицао

развој информатике и технологије?

Сучељавање немачког (физичко) географског

детерминизма и француског посибилизма је научнотеоријска

пројекција свеобухватног конфронтирања Немачке и

Француске током 19. века, који је кулминирао Првим

светским ратом. Посибилизам француске друштвено-

географске школе Пола Видала де ла Блаша учинио је велике,

непроцењиве и далекосежне услуге геополитици, пруживши

јој шансу да се искаже и изван координата догматизма

немачке детерминистичке школе, те да се развије у праву

науку, а не да остане на нивоу манипулативне доктрине. Али,

крајем 20. века, развојно “клатно” геополитике запретило је

отклоном ка другој крајности – од некадашњег прецењивања

величине и природних својстава простора, дошло се до

нихилистичког става да је простор потпуно неважан и да је

борба за простор анахрона кад свет постаје тобоже глобално

село потпуно интегрисано посредством нових технологија и

средстава брзе комуникације.

Потцењивање простора врхунац достиже деведесетих

година прошлог века, упоредо с тријумфом Запада

предвођеног Америком, нарочито кроз помодну

Маклуанову тезу о крају географије и Најову теорију о

„тврдој“ и „мекој“ моћи.

Маклуанова теза о дегеографизованом (распрострањеном)

свету (и Фукујамина о “крају историје”) била је пропагандно

намењена остатку света – “варварима” с друге стране лимес-а,

изван тријумфалне таласократске западне “империје”.

Заглушујућа сугестивна галама требало је да омами грогиране


87

супарнике на истоку и додатно ослаби њихов већ начет

имунолошки систем пред завршни глобалистички поход.

Простор је представљан као небитан јер ће бити један, под

контролом једне, највеће планетарне силе. Али како, онда,

објаснити све суровију, непосредну, разобручену оружану

борбу која је у последњој деценији 20. века уследила управо за

простор, и то у готово свим деловима света? Амерички продор

у централну Азију (Хеартланд) није виртуелан, него

конкретан, опипљив – територијалан. Ако простор није важан,

чему онда продор ЕУ и НАТО на исток? Зашто Шпанија

упорно настоји да поврати Гибралтар који је пре три века

изгубила, а Велика Британија то упорно не дозвољава? А обе

земље су чланице ЕУ и НАТО. Зашто су унутар екс-

Југославије споља диктиране границе и територијална решења

по цену крвавог сукоба? Да косовско-метохијско питање није

територијално (геополитичко), зашто би се оно уопште

отимало од Србије. Да је само демократско питање, не само да

би неспорно било у саставу Србије, него би и наслеђена

титоистичко-кардељистичка аутономија била беспредметна.

Нико, ваљда, не оспорава да су српски политичари и њихове

партије демократскији од пресвучених команданата ОВК-а.

Истина је да према Најовој структури моћи све већи значај

имају тзв. меки чиниоци моћи, али су они и даље у служби

победе, стицања и освајања тзв. тврдих (опипљивих) чинилаца

моћи – територије, ресурса, војне моћи, становништва,

економије...

Балкан се још налази у “геополитичкој транзицији”

која је део шире геополитичке прекомпозиције европског

континента – коју карактерише продор евроатлантских

сила према Русији. Да ли је у тој чињеници предодређена

судбина српског историјског и етничког простора?


88

Појмом “геополитичка транзиција” на најадекватнији

начин се може дефинисати процес постбиполарне

прекомпозиције Балкана, а нарочито дуготрајан “разби-

распад” СФРЈ (појам врсног геополитичког стручњака

Милоша Кнежевића) која није нестала истовременим

“раздруживањем” њених делова, већ сукцесивном ратном

сецесијом, с различитим датумима међународног признавања

новонасталих државоликих творевина. Позиција српских

земаља свакако није судбински предодређена, али јесте

резултат предиспозиција положаја на Балкану као евроазијској

трансмисији неких физичко-географских датости, духовног

наслеђа, етноверског и културно-цивилизацијског контакта,

наслеђених историјских клишеа и, у првом реду,

геополитичких специфичности. Сходно томе, у тренутку кад

је заједничка јужнословенска држава постала непотребна

западним таласократским силама које су је 1918. године

направиле, а 1943/45. обновиле на истим постулатима, оне су,

управљајући њеним нестанком с политичко-географске карте,

шематизовано разврстале своје савезнике и супарнике.

У вези с тим је и питање на основу којих критеријума

је САД изабрала Албанце за савезнике на Балкану?

Сходно својим геополитичким интересима утемељеним на

поморској моћи, противници су били телурократски Срби

(идентификовани као “балкански Руси”), а савезници сви они

који су против њих и који посредством свог приступа мору

омогућују продор у балкански Хинтерланд (унутрашњост).

Албанија (партиципира у Отрантским вратима), заједно с

косовско-метохијским Арбанасима (популационо доминантни

у “балканском језгру”), била је готово идеалан партнер за

“симбиозу интереса” која омогућује продор у простор од


89

прворазредног значаја за контролу планетарно важног

евроазијског обода.

Колики је просторни значај Косова и Метохије,

„балканског Хеартланда “, са становишта геополитике?

Не слажем се са заговорницима тезе о неважности српских

земаља у глобалним процесима. То се посебно односи на

косовско-метохијски простор, који чини 12,3 одсто територије

Србије (а не 15 одсто). Ако се пође од теоријског

геополитичког предлошка на основу кога се артикулишу

светски процеси (то је неспорно Велика шаховска табла

Збигњева Бжежинског), ствари постају јасније. Косово и

Метохија је део осетљиве “карике” која спаја два од три

велика простора (западни и јужни) у “ланцу” дуж обода

Евроазије који има улогу да средњи простор (Русију) држи у

окружењу, дубоко потиснут у континенталну унутрашњост.

“Збигњевизација” света није много оригинална и заснива се

Спајкмановом Римланд -у, Кенановом “обуздавању”,

хладноратовска “три стратешка фронта”, тзв. пактоманији, па

и истинској геополитичкој позадини несврставања. На другој

страни, косовско-метохијска “карика” је рањива и

потенцијална фрактурна зона која је погодна и за прекидање

ланца који опасује Евроазију, те за продор из унутрашњости

копна према Средоземљу. Дакле, постојање “балканског

геополитичког крста (или чвора)” не може се оспорити. Да ли

је потребан бољи доказ од Бондстила?

Шта је геополитички смисао Ахтисаријевог предлога,

односно због чега је за САД најважније да Србија нема

фактички суверенитет на Космету?


90

Разлог за покушаје да се Србији одузме суверенитет на

Косову и Метохији је у првом реду и дугорочно геополитички.

То има регионалну (балканску), континенталну (европску) и

трансконтиненталну (евроазијску) димензију. Нико не сумња

да је предлог конципиран тако да Србија и Срби никако не

могу да га прихвате, чак и уз битне корекције. Његова

суштина је управо у томе да од Косова и Метохије ствара

corpus separatum у односу на остали део Србије. Штавише, у

једном моменту Марти Ахтисари се позвао на време “пре

укидања аутономије”, тј. на 1989. годину, што може да

антиципира геополитички паралелизам у случају Војводине. У

дијалогу је наметнут потпуно обрнут приступ. Почело се од

тобоже мање проблематичних, животних ствари, да би се

дошло до готово подразумевајућег контекста који се као

златна нит провлачи кроз сваки редак предлога – независност.

Полазна претпоставка је требало да буде већ дефинисан статус

који не долази у питање, а то је Косово и Метохија као

саставни део Србије. Остало би све било изведено из те

чињенице.

У чему се онда састоје преговори и тај наводни

„компромисни Ахтисаријев предлог“, који заправо без

много шминке поклања Албанцима независност?

Арбанаси у замену за независност могу да пристану на све:

децентрализацију, српски “ентитет”, већи број српских

општина, њихово међусобно “хоризонтално” и “вертикално”

повезивање, заштитне зоне око (неких) манастира, на српски

као званичан језик и српску конститутивност, разне економске

и финансијске аранжмане, чак и на поделу којом би изгубили

једну, две или максимално три општине на северу... Али,

после евентуалног добијања независности, веома брзо би


91

кренуло “еродирање” српских права и статуса. Прво фактички,

а потом и формално. Само наивни мисле да би то могло да се

спречи. Ускоро би на папиру записани елементи српског

статуса нестали као мехур од сапунице. Зар смо заборавили на

снагама и резолуцијама УН заштићену Републику Српску

Крајину; упоредимо надлежности и статус Републике Српске

1995. и 2007. године...

Какве су перспективе тог процеса јер се он, очигледно,

неће зауставити на административним границама

покрајине?

Свеалбански великодржавни пројекат могао би потом да

крене даље – у Јужно Поморавље, ка Топлици, Јабланици,

Косаници, Рашкој области, Црној Гори, Македонији, Грчкој...

То ће трајати све до таквог геополитичког тајминга и нове

светске констелације који ће да изнедре (тачније, неће

спутавати) формирање логичне антивеликоалбанске коалиције

на Балкану коју ће чинити егзистенцијално угрожене земље –

Србија, Црна Гора, Македонија, Грчка, можда Бугарска и

Република Српска. А то значи ново територијално

прекомпоновање Балкана у коме неке земље могу да нестану,

а нове да настану.

Како коментаришете геополитичку позицију ЕУ у

односу на косметски проблем, и с тим у вези је и питање да

ли неки кругови у ЕУ виде простор као компензацију за

неулазак Турске у ЕУ? Ахтисари и Рохан су одавно виђени

као турски лобисти.

ЕУ се још није суштински еманциповала од улоге глобалне

геополитичке и геостратегијске “одскочне даске” САД на


92

западној (атлантској) фасади Евроазије. Унутар те интеграције

постоје партикуларни интереси и они све више долазе до

изражаја. Али, инерција готово дводеценијског

дијаболизовања Срба и Србије неће тако брзо бити

превазиђена. Само изузетно снажан интерес би то могао да

промени. Енергетски извори, енергетска “жеђ”, а још више

будући енергетски токови на западу Евроазије би томе свакако

могли да веома допринесу, и то тек кад добију јасну

геополитичку артикулацију. За тако коренито промењене

околности не само Косово и Метохија него и остале српске

земље требало би да се припреме и самопрепоруче као

“фаворити”, а не да успавано пропусте још једну шансу.

Питање је да ли ће за све то имати времена. Јер, геополитика

се све више поистовећује с брзином. У том контексту,

круцијалан значај имаће даља интегративна и

експанзионистичка оријентација ЕУ, тј. став према Турској

као свом потенцијалном члану и све многобројнијем

исламском имигрантском становништву унутаревроунијских

граница. Епохални преокрети се не могу искључити. Европска

историја баштини и таква искуства. Препознавање и правилно

постављање према таквим трендовима и њиховим

геополитичким аспектима имаће егзистенцијални значај за

Србију, Србе и српске земље. Из неке нове авантуре и са

странпутице сличне 1918. и 1945. повратак би био раван

подвигу. За ове послове будућности требало би да се спрема

нова српска елита.

Како, према вашем мишљењу, на све ове изазове

реагује српска политичка класа, односно како тумачите

идеје о подели Косова и Метохије?


93

Последице изостајања бескомпромисне дејугославизације

и декоминтернизације после деведесетих година (у

геополитичком смислу) и даље се умножавају геометријском

прогресијом. Интелектуална лењост, компромисерство и

идолопоклонство резултат су носталгичног, мамурног

тумарања после вишедеценијског привида о лагодном животу

у “златном кавезу” из кога се многима није излазило и

одрастало. Стога, није мали број оних који би пристали и на

најгора решења само “да се све већ једном заврши” и “да нам

не би даље пропадале најбоље године”. Сопствени духовни,

интелектуални и физички “замор материјала”, очигледну

безидејност, образовне лимите и недостатак (гео)политичке

кондиције би да пренесу на цео народ. Идејом о подели

Косова и Метохије желели би да “политички преживе” и

“остану у игри” с лажним алибијем да је “у овом тренутку

извучен максимум” (боље ишта него ништа). При томе, у

својој утилитарној кратковидости не саопштавају забринутој

нацији да ли ће после евентуалног пристајања на

“распакивања деобног пакета” у замену за српски потпис на

независност арбанашког Косова, читав процес даље моћи да

држе под контролом. И шта ће учинити ако у подели буде

понуђена, на пример, само општина Лепосавић, а из деобног

процеса више нема назад упркос незадовољству? Лепосавић за

српски потпис на независност – неповратно лоша трговина.

Како би требало да изгледа нови геополитички образац

понашања Србије у наредном периоду?

Интелектуални кругови требало би да промене свој

догматски став о геополитици и нихилистички приступ

простору, а политичка класа да размишља мање краткорочно и

политикантски, а више далековидо и државнички, уважавајући


94

геополитички начин поимања појава и процеса. На Балкану

никада није све окончано. Српско питање је било и остало

махом геополитичко, тј. државно питање. Оно ће остати

отворено, упркос очигледним покушајима да се затвори у

границе осакаћене, титоистичке “уже Србије” као тобоже

неспорне територије у коју би Срби требало да се повуку и

коју могу да контролишу не замерајући се суседима и не

сметајући њиховим експанзионистичким и великодржавним

амбицијама. Од таквог фрустрираног, ускогрудог и

самопоништавајућег “троморавског ужесрбијанства” као

основе тзв. пожељне и безопасне Србије до њене потпуне

пропасти само је корак. На супротној страни, управо у овим

национално катаклизмичним тренуцима, потребно је вратити

веру, самопоштовање и објективну визију српске будућности.

Неопходно је да Србија, без икаквог комплекса, артикулише

сопствене геополитичке интересе. Док се сви око ње боре за

територије, нонсенс је да Србија једина промовише неке

виртуелне циљеве. Српска црква, наука, просвета,

дипломатија, политика, култура и информативни систем

требало би да у свакодневну употребу врате појам који је

после 1918. године потиснут – српске земље. Уосталом, он се

већ користи у званичној верзији српске химне “Боже правде”.


95

ГЕОПОЛИТИКА - СКУП ИСТОРИЈСКИХ ИНТУИЦИЈА

Геополитика је научна дисциплина која је последњих

деценија доживела невероватно експанзију. Којим узроцима

објашњавате поновно интересовање за једну науку која је

дуго била јавно проскибована.

Реч је о феномену који је непосредна последица

завршетка хладног рата, када се према мишљењу

појединих аутора догодио “ крах идеологија “, како на

Истоку тако и на Западу. Управо та чињеница, омогућила

је експанзију геополитке, која је само привидно током

хладноратовске епохе била у другом плану, односно

мимикријски је била сакривена иза спољашње идеолошке

обланде сукоба “демократског Запада и комунистичког

Истока”.

Нападно и брзо ослобађање геополитике од наводног

“нацистичког греха” у постхладноратовском периоду,

најбољи је доказ да је реч о дисциплини, која је тајно

изучавана у стратешким центрима одлучивања две

суперсиле, Сједињеним Америчким Државама и

Совјетском Савезу.

Процеси ширења атлантизма на Исток, распад

Варшавског пакта и Совјетског Савеза, разарање

некадашње Југославије, немају никакво идеолошко већ

искључиво геополитичко значење, које је већ одавно

описано у делима класика англосаксонске геостратегије

Макиндера, Мехена и Спајкмана.


96

Један сте од заступника тезе о трансформацији

геополитике последњих деценија.

Трансформација геополитике последица је

феноменалног развоја науке и технологије. Под утицајем

тих процеса, појам територијалног и државног

суверенитета је релативизован. Промењене су и уобичајене

представе о политици и економији. Настале су нове форме

повезивања људи, социјални и културолошки феномени,

до тада потпуно непознати. Променио се и однос човека

према природи.Све то неминовно мења и сам предмет

изучавања геополитике као односа просторног и

политичког. Геополитика великих сила, све више се

окреће тзв. “меким чиниоцима моћи”, култури,

образовању, деловању у сфери информисања, односно све

више тежи моделирању друштвене свести, у складу са

конкретним геополитичким циљевима. Наравно то

никако не значи, да су велике силе напрасно одустале, од

тзв. “тврдих чинилаца моћи “, односно физичког

овладавања одређеним просторима и њиховим ресурсима,

што најпотпуније потврђује актуелна америчка

геостратегија на Балкану, Ираку и другим деловима света.

Пре би се могло констатовати да су “меки чиниоци моћи”

претходница “тврдих чинилаца моћи“ кoјих се америчка

политика и геополитика у целини, никада неће одрећи.

Недавно сте објавили серијал разговора под насловом

Геополитика и Традиционализам. Шта вас је подстакло на

један такав приступ геополитичким феноменима?

Геополитика је скуп историјских интуиција читавих

народа, које је немогуће дешифровати, без познавања


97

интегралне традиције. Реч је пре свега о учењима

сакралне географије и историје, симболизму језика и

писма, односно свему ономе што модерна наука назива

колективно подсвесним. Дакле, приступ геополитици мора

бити дубински или изнад актуелних догађаја и идеологија.

Примера ради, “сакрална географија” као грана

традиције, нуди један сасвим другачији доживљај

простора у односу на “научну географију”. Наиме, она

простору даје метафизичко одређење, за разлику од

модерне географије за коју је простор материјална и

физичка датост. Дакле, за сакралну географију, битан је

квалитет простора који има “душу” и који заједно са

душом и духом народа који ту живи, чини сасвим одређени

“културно цивилизацијски тип”.

На известан начин, овакво мишљење усваја и

Хантингтон када говори о привременом тријумфу Запада у

незападним цивилизацијама, односно стању “културне

шизофреније”, kao последици наметања западног система

вредности незападним народима. Дакле, “судар

цивилизација” о којем пише је једна помодна варијација

учења сакралне географије, која је тај феномен уочила

хиљадама година уназад.

У вашим текстовима доста пажње посветили сте

геополитичкој анализи феномена национализма. Због чега

сматрате да је у постхладноратовској епохи,

национализам толико битан чинилац.

Национализам се показао као моћан инструмент

атлантистичке геостратегије. Супротно, са становишта


98

континенталне геополитике, национализам има изразито

негативан предзнак. И поред уверавања, да је реч о веома

старом феномену, модерни национализам настао је у 19.

веку, у окриљу западне буржоазије, незадовољне својим

тадашњим друштвеним положајем. Национализам су

веома отворено подстицали и масони, ради разбијања

тадашњих монархија и хришћанског система вредности.

Покрети попут “младе Италије”, “младе Немачке” и

касније “младе Босне”, били су ултранационалистички и

под пресудним масонским утицајем. Националисти су

припремали све револуције у 18, 19. и 20. веку. Треба

напоменути да су француски револуционари “јакобинци”

били велики националисти, као и руски револуционари из

фебруара 1917. године, који су срушили Цара Николаја и

несвесно омогућили бољшевицима долазак на власт.

Према томе, национализам је феномен који је потпуно

супростављен геополитици, јер је главни садржај

геополитике однос политичког и просторног, док се

национализам заснива на односу политичког и

емоционалног. Велики руски философ Леонтјев, с правом

је крајем 19. века, критиковао покрет панслависта, који су

заступали тезу о “свесловенском национализму” који

треба да предводи Русија, односно како би геополитичари

рекли заступали су принцип “крви изнад тла”. Насупрот

томе Леонтјев је заговарао принцип “тло изнад крви”, што

је заправо “основни закон геополитике”.

Постоји још један познатији пример злоупотребе

национализма, из периода Трећег рајха, који је немачка

верзија принципа “крви изнад тла “. Данас је

општепозната чињеница да је Хитлер био под снажним


99

утицајем адмирала Канариса – агента атлантизма, који је

најзаслужнији за напад нацистичке Немачке на Совјетски

Савез и уништење пакта Рибентроп – Молотов из 1939.

године, који је обезбеђивао мирну слику Европе и био

геополитички веома логичан избор, две континенталне

силе и два народа са традицијом, Немаца и Руса. Хитлеров

напад на Совјетски Савез, био је у геополитичком смислу,

катастофалан избор, пре свега за Немачку али и за

Совјетски Савез. Отуда и није чудо што данас већина

озбиљних геополитичара констатује, да су атлантисти

једини прави победник Другог светског рата, док је

Европа била истински губитник.

Европски национализми, у постхладноратовској епохи,

имају такође изразито негативно значење. Наиме, већина

њих, деценијама је вештачки подстицана, ради стварања

претпоставки за разбијање Варшавског пакта и велике

континенталне државе Совјетског Савеза. Реч је о

национализмима који имају изразито антируски карактер,

и који су некадашње “совјетске сателите” Пољску, Чешку,

Словачку и балтичке републике, претворили у још горе

“америчке вазале”.

Ови национализми имају одговарајући улогу и на

унутрашњем плану у овим државама, у којима су се без

изузетка догодила драматична социјална раслојавања,

захваљујући примени модела “транзиције”, koји је домаћа

политичка класа спроводила по налозима ММФ- а и

Светске банке. Национализам се у овом случају појављује

као својеврсна социјална терапија, за бројне “транзиционе

губитнике”, јер карактеристика национализма је да нуде

једноставне одговоре и увек усмерава пажњу и кривицу на


100

друге народе, у овом случају Русе или Србе( мале Русе) на

Балкану.

У огледу “Геополитичка шизофренија Срба”, подвргли

сте темељној анализи и српски национализам.

Српски национализам се као и сви национализми мора

анализирати у геополитичком кључу. Моја и намера

аналитичара Бранка Радуна, била је да српски

национализам, анализирамо са позиција “континенталне

геополитике”. Наиме, Срби су народ који по својој

традицији, култури, религији, простору који насељава,

припада континенталној Европи, односно у ширем смислу

Истоку. Према томе, сваки историјски покушај утапања

Срба у западне политичке, економске и социјалне моделе,

проузроковао је катастрофалне последице. Пошто је

национализам заснован на принципу “крв изнад тла”

творевина атлантиста, сасвим је логично да су управо

такав национализам западне силе, подстицале код Срба.

Уосталом, шта је организација “Црна Рука” него копија

националистичких јакобинских покрета, који су постојали

у тадашњој Европи. Млади Гаврило Принцип био је

задојен тим идејама, као и сви “младобосанци”. Међу

националистима је било много масона, па чак и отворних

сатаниста, о чему сведочи ритуално убисто краља

Александра и краљице Драге, из маја 1903. године.

Краљ Александар Карађорђевић “ујединитељ”, био је

масон, којег је та иста масонерија ликвидирала у Марсеју

1934. године, када је покушао да ојача државу и

супростави се плановима атлантиста, који су већ тада

планирали Други светски рат. Општепознат је податак, да


101

су српски “националисти”, стајали иза кобног преврата од

27. марта 1941. године, који су креирали англоамериканци,

ради разарања “континенталистичког Тројног пакта”,

који је Југославија закључила са Немачком. Да не

говоримо, о четничком покрету, чији је “национализам”

био под пресудним британским утицајем.

Постоји у српској историји, само један кратак период,

када српски националисти геополитички исправно

размишљају. То је период владавине Милана Недића, када

се иако под окупацијом Немачке, у Србији издају брошуре

и промовишу континеталистичке идеје. Овде пре свега

мислим на самог генерала Недића, поједине министре у

његовој влади, професоре Београдског универзитета, који

су писали изванредне текстове. Из овог тока, издвајам

идеје Димитрија Љотића, чији “православни мистицизам

и антикомунизам”, имају геополитички изразито

атлантистичко значење, односно дубоко су страни српској

и далеко су ближи католичкој традицији.Занимљиво је да

је управо тај период у нашој историографији највише

сатанизован, а херој Првог рата Недић приказан као

“издајник”, наспрам “патриоте Тита” који је и даље

ослободилац.

Период после рата, време је када Срби, под владавином

лажних “интернационалиста”, доживљавају националу

катастрофу. Атлантиста Тито створио је осам

комунистичких републикa и покрајина и потпуно је

дезинтегрисао српски народ. Од те катастрофе још увек се

нисмо ослободили. Ипак, поштено треба рећи, да Тито

никада не би дошао на власт да смо имали одговорнију

националу елиту.


102

Да ли се период “титоизма” геополитички може

једнозначно посматрати.

Геополитички приступ никада не може бити

једонoзначан. Према томе и период комунистичке

Југославије, мора се анализирати у складу са основним

законом геополитике aтлантизам – континетализам.

Дешавања после Другог светског рата, на нашем

простору, морају се анализирати у једном ширем

контексту, хладноратовски подељене Европе. Титов “меки

комунизам” био је измишљотина атлантиста, о чему

сведоче догађаји из 1948. године. Наиме, Тито је тада

подстакнут да направи “брешу” у Источном блоку. Данас,

са ове временске дистанце, веома је занимљиво, читати

Резолуцију Информбироа и све оптужбе на рачун

“југословенских комуниста”. Нема никакве сумње да је

њихов “ревизионизам “, са становишта континенталне

геополитике, био отворена издаја Европе, у корист

америчког окупатора. Није случајан податак, који говори

о томе да је један велики Европљанин и континенталиста,

славни француски генерал Де Гол, презирао “Tитов

атлантски комунизам”. Дакле, СФРЈ је била под

пресудном контролом атлантизма, koji je улагао огромна

материјална средства за подршку Титу. Врхунац такве

оријентације представља потписивање билатералних

споразума 1954 – 1955. године са Грчком и Турском, чиме

је СФРЈ приступила Нато пакту.

Истина, шесдесетих година прошлог века, јачају

унитарне тендеције и институције савезне државе, што је


103

веома узнемирило западне службе, које су страховале да ће

југословенство постепено еволуирати у континетални

геополитички пројекат, близак руским интересима. По

свему судећи, западне службе стоје иза политичке

ликвидације јединог српског кадра од ауторитета у народу

Александра Ранковића, чија оријентација је садржала

потенцијално континеталистички импулс. Занимљиво је

да је прошле године некадашњи британски амбасадор

Крофорд, на једном скупу о Космету у Варшави, помињао

“репресалије из Ранковићевог периода” као наводни

историјски доказ континуитета “великосрпске политике”,

говорећи у прилог “независном Косову”. Заиста, после

пада Ранковића, нестале су унутрашње препреке за

разарање југословенске државе. Врхунац је престављало

доношење Устава из 1974. године, којим су створене

правне и институционалне претпоставке за разарање не

само Југославије, већ и Србије, чији је уставно правни

положај био поражавајући, са две покрајине Косовом и

Војводином, које су имале прерогативе држава.

Доношењу овог Устава, претходили су многи значајни

догађаји. Најпре, албанска побуна из 68. године и први

захтеви “Косово Република”, затим масовна

националистичка хистерија у Хрватској названа

“Маспок”, где су обновљени слогани из периода злогласне

Независне Државе Хрватске, односно пре тога изјаве из

Словеније о “Југославији као пролазној станици”. Свим

тим догађајима, управљао је лично Јосип Броз, по

налозима америчке ЦИА и Ватикана, чији је агент био до

краја живота. Наравно, ови процеси, допринели су

извесном ослобађању Срба од илузије “југословенства” и

постепеном, мада стихијском, повратку “националном


104

начелу”. Управо та околност посебно је засметала

атлантистима.

Зашто је атлантистима толико сметао критички

однос Срба према уставноправним решењима из

комунистичког Устава из 1974. године, који је донет у

изразито недемократским условима.

Одговор је чини се данас, када су последице познате,

веома једноставан. Наиме, устав о којем говоримо, по

свему судећи писан је под пресудним утицајем САД. Тито

је до последњег дана био послушни извршилац

вашингтонских налога, односно за време његове

владавине, пројектован је распад Југославије на штету

српских интереса. Реализација тог плана остварена је у

постхладноратовској епохи, упоредо са распадом

Совјетског Савеза.

Према томе, свако противљење српских политичара и

интелектуалне јавности “Титовом тестаменту из 74.

године”, суштински је било супротстављено интересима

САД и Нато пакта, и то је политика која се примењује на

овом простору до данас. Јер њихов интерес овде није било

само разарање Југославије, већ у ширем смислу разарање

сваке геополитичке идеје која би потенцијално водила

еманципацији Европе и обнови Русије. Евентуално

стварање проширене српске државе, било би закономерно

супротстављено тим стратегијским плановима. Поред тога

за САД је било веома важно да НАТО као инструмент

заштите њихових интереса у Евроазији опстане, сада када

комунизма нема, под новим изговорима ради тобожње

заштите Европе од национализама.


105

Управо због тога, произведен је рат на тлу бивше

Југославије, као изговор за војну интервенцију НАТО а и

касније претварање Југославије у гигантску војну базу

алијансе.

Зашто су САД биле толико против покрета који је у

Србији настао после Титове смрти у другој половини

осамдесетих година, а који је персонификовао Милошевић.

Реч је о веома занимљивом питању, које најчешће

збуњује тзв. спољне истраживаче југословенске кризе.

Одговор мора уважавати строго геополитичке

критеријуме. Најпре треба нагласити, да почетком

осамдесетих, Американци нису били против српског

национализма, јер је према њиховој тадашњој процени и

он био у функцији “деструкције СФРЈ”.

Веома је интересантно да су англосаксонци тада

подржали и Меморандум САНУ, који су касније толико

медијски демонизовали, као некакав акт који је покренуо

рат на простору некадашње Југославије. Запад је тих

година подржавао и “дисиденте антикомунисте” у Србији,

у широком идеолошком спектру од тврдокорних

националиста до екстремних либерала. Дакле, све што је

било у функцији разарања Југославије, атлантисти су

подржавали. До промене у њиховим ставовима дошло је

оног тренутка када је српско незадовољство односима у

бившој држави, почело да добија институционалне

карактеристике и да се креће у правцу захтева за

очувањем Југославије, у којој би Србија била равноправна

са другим републикама. То је оно што су англоамериканци


106

препознали као континенталистички геополитички

импулс у српској политици, односно као испољавање

геополитичког принципа “тла изнад крви”, који је

персонификовао Милошевић.

Заиста, промене које је покренуо Милошевић

запрепастиле су атлантисте. Овде се не ради само у

повратку покрајина Војводине и Космета у уставноправни

оквир Србије, већ и о једном моделу “реформе

социјализма”, који је био у интересу већине и који је као

такав био закономерно супростављен моделу пљачкашке

“транзиције” по рецептури ММФ а и Светске Банке, а

који је у виду “готових решења” наметнут осталим

социјалистичким државама и Русији. Због тога је Запад

био толико против Милошевића и политике власти у

Србији.О томе је опширно у својој књизи писао и заменик

државног секретара САД из Клинтоновог периода Талбот,

тврдећи како је стварни повод за бомбардовање Србије 99.

године, било одбијање Милошевића да спроведе

неолибералне мере ММФ а и Светске Банке, који нису

смели да допусте постојање таквог преседана у Европи.

На какав Вас закључак наводе оваква признања, попут

Талботовог.

Пре свега реч је о политичару, који припада центрима

моћи атлантизма, тако да се његово признање, о стварним

разлозима агресије НАТО на СРЈ, мора веома озбиљно

анализирати. Мислим, да је овде реч о нечему што је

славни руски професор Панарин назвао “светском

економском контрареволуцијом”. Он је говорећи о

симболизму краја “хладног рата” истицао његов класно


107

социјални контекст. Према Панариновом мишљењу,

глобализација је планетарни тријумф богатих у односу на

сиромашне. Заиста,Совјетски Савез је био планетарни

заштитник свих сиромашних у свету, па и оних на Западу.

Анализирајте садашњи положај радништва, студената,

незапослених, прималаца социјалне помоћи на Западу, па

ћете закључити драстично погоршање њиховог статуса, у

односу на време “хладног рата”.

Према томе, завршетком “хладног рата”, процеси

разарања социјалне државе, невероватно су убрзани не

само на некадашњем Истоку, већ и на Западу, под

изговорима глобализације. Суштински на делу је

свеобухватни социјални преврат глобалних размера, који

се спроводи насилно и не допушта успостављање било

каквог алтернативног економско социјалног модела, осим

“неолибералног”. Све то проузрокује драматичне промене

унутар сваког друштва појединачно. Глобализација је

постала синоним друштвених подела, али и концентрације

богатства и моћи, у рукама веома малог броја људи.

Управо, мањини супер богатих није потребна никаква

демократија, већ стални изговори за њено фактичко

укидање. Очигледно је да у постојећим друштвеним

околностима, богати немају више никакав интерес да

финансирају и одржавају установе социјалне државе. Овај

процес нарочито је видљив у Европи. Није случајна изјава

француског председника Саркозија, да Француска више

неће бити држава социјалних установа, већ држава

власника. На исти начин размишља и европска

бирократија из Брисела.


108

Србија се налази на драматичној историјској

раскрсници и после 5.октобра и смене Милошевића. Како

оцењујете седмогодишњи период српског пута у

капитализам.

Српска транзиција из социјализма у капитализам,

одвијала се углавном као и у осталим некадашњим

социјалистичким државама.У најкраћем, била је то

транзиција из нечега у ништа, по рецептури експерата

ММФ а и Светске Банке. Једноставно, оно што признаје

Талбот, да није било могуће спровести у време владавине

социјалиста и Милошевића, спроведено је после државног

удара 5. октобра. Последице тих дешавања данас су

драматичне. Разорена је економија, не постоји

производња, држава је враћена у прединдустријско доба,

извршена је дивља приватизација профитабилних

предузећа, корупција и криминал су амнестирани од

сваког покушаја утврђивања кривичне одговорности,

енормно је повећана незапосленост, која ствара

многобројне облике социопатолошког понашања. Највећи

број људи доведен је у стање потпуне егзистенцијалне

неизвесности.

Применом модела неолиберализма, створено је и стање

незапамћене друштвене апатије, уз урушавање свих

традиционалних институција од ауторитета, као што су

Црква и Војска. Српском народу непрестано се намеће

комплекс колективне кривице и одговорности, за

разарање Југославије, док се будућност читаве нације

условљава некаквом “моралном катарзом”, која треба да

се догоди у судницама америчког суда у Хагу. Оно што је

најгоре, путем медија у страном власништву, промовише


109

се модел живљења, који афирмише паразитизам и неморал

као врховни принцип живљења. Овоме свакако доприносе

и поједине невладине организације, које делују отворено

издајнички. Под њиховим окриљем настају многобројни

пројекти “преваспитавања Срба”. Један од таквих

пројеката су и срамни уџбеници историје, где се

промовишу нове историјске интерпретације догађаја на

Балкану и целокупна српска историја приказује као

непрестани сукоб са здравим разумом, а српски народ

неизлечиво оболео, од митоманије, национализма и

територијалних претензија према суседним народима.

Нажалост, неке од оваквих концепција подржава и део

владајуће политике, која непрекидно, попут некадашњих

комуниста из Брозовог периода, говори о “евроатлантским

интеграцијама”, које су нас не тако давно бомбардовале,

војно окупирале и сада нам отимају свету српску земљу

Косово и Метохију.

Они који нас стално гурају у тзв. евроатлантске

интеграције, заборављају да је реч и о потпуно туђем

културно цивилизацијском систему вредности, потпуно

страном нашем православном и традиционалном погледу

на свет, тако да се овде ради и о својеврсном духовном

насиљу над српским народом, који проводе “комесари

глобализма”, који овде седе у невладиним организацијама

и њиховим медијима.

Колико су култура и наука, значајни у процесу

глобализације, посебно са становишта очувања

националног идентитета малих народа.


110

Најпре бих напоменуо, да је криза идентитета феномен

који закономерно произилази из нечега што бих назвао

главним током глобализације. Промене које су се догодиле

последњих деценија, тежиле су стварању “глобалног

идентитета”. Наравно, реч је о провидном покушају

западних центара моћи да хегемонију над остатком света,

прикрију различитим идеолошким обландама. Иначе,

теорија о глобаном идентитету је бесмислица, из

једноставног разлога, што нико није дао одговор на

питање, шта је “глобални идентитет” и које су његове

карактеристике. Хипотетички чак и када би постојао

такав идентитет, он не би могао да усвоји сва достигнућа и

особености, бројних различитих култура и цивилизација

на планети, односно увек би у себи морао да садржи

предоминантан утицај одређене културе и цивилизације. У

овом случају реч је о доминацији америчке културе и

цивилизације, која је најпре сама изнутра глобализована,

а сада се проноси остатком света, у виду популарних

серија, телевизијских емисија, рок музике и социјално

патолошких појава, попут секти, наркоманије, педерастије

и осталих ужаса једне цивилизације, која носи у себи задах

смрти.

Према томе, глобални идентитет се претворио у

глобалну самоиздају и губитак елементарног

самопоштовања, нарочито европских народа и њихових

елита. Ови процеси, посебно су дошли до изражаја у

постхладноратовској епохи, која је показала сву беду и

неморал Европе, како оне на Истоку, тако можда још више

оне на Западу. Европа је постала проширена америчка

окупациона зона,у којој су све аутентичне европске

вредности протеране из образовног и културолошког


111

дискурса. Европи се дешава “затирање сећања”, уз

образложење да је потребно заборавити прошлост ради

срећније будућности, која се зове Европска Унија. На челу

те амофрне механицистичке конструкције, налазе се

европске бирократе, који су типичан изданак процеса које

су Американци наметнули Европи. Погледајте, данас једну

Француску или Немачку и биће вам далеко јаснија

трагична судбина српског народа, на Балкану. Ове две

велике културе су под језивом окупацијом,

неотроцкистичких екстремиста, попут Бернар Анри

Левија или Хабермаса, који непрестано суде европским

културама и идентитетима проистеклим из хришћанске

вере. Није нимало случајно да су управо ова два философа

“новог доба”, били најгласнији заговорници

бомбардовања српског народа.

После неуспеха у преговорима о будућем статусу Косова

и Метохије западне силе најављују признање независног

Косова. Какве ће последице тај чин произвести на

локалном, регионалном и глобалном нивоу.

Мислим да се на примеру Космета ствара преседан,

који тешко може да остане у границама “јединственог

случаја”. Признањем овакве творевине улазимо у нову еру

међународних односа, прецизније речено потпуно се

урушава међународни правни поредак, који је

успостављен после Другог светског рата.

Највећа жртва и овога пута биће Европа, где се како је

својевремено у писму немачком канцелару Шредеру,

писао немачки парламентарац Вили Вимер, ствара

амерички правни поредак.


112

Признање независног Космета, значи и крај европске

перспективе Србије, која улази у период трајне

нестабилности, са непредвидивим последицама на

унутрашњем политичком, економском и социјалном

плану.Окружена нестабилним непријатељским

творевинама, Србија ће се неминовно окренути једином

савезнику Русији, која се на принципима економског

прагматизма враћа на Балкан.

Поред тога “независно Косово”, угрожава и крхку

регионaлну стабилност, пре свега суседних држава Грчке,

Македоније, Црне Горе и Бугарске, којима у зависности од

локалних прилика прети “повратак Турске на Балкан” и

продор радикалног исламизма, који су амерички

теоретичари Хајлбрун и Линд назвали “Трећом

америчком империјом”. Због тога мислим да свима њима

из стратешких разлога одговара поврaтак Русије у

међународну политику, после изгона из периода

јељциновских деведесетих.

Према томе “независно Косово” могло би да буде и

нуклеус стварања неких нових геополитичких савеза, у

региону Балкана, пре свега православних народа,

неминовно ослоњених на Русију. Такви процеси

закономерно ће водити нестанку оних геополитичких

савеза насталих 1945. године и стварању нових заснованих

на пре свега геоекономским критеријумима или начелу

прагматизма. Такав сценарио подразумева и промену

досадашњег начина понашања наше елите, која још увек

размишља у хладноратовским категоријама, неспремна за

убрзане промене, које ће донети глобална прерасподела


113

моћи у енергетском сектору, као данас најважнијем пољу

сучељавања великих сила.

Због тога сматрам да НАТО као инструмент америчког

утицаја у Европи, неће имати улогу коју је имао, до пре

извесног времена. Такав “глобални монструм” више није

потребан ни Европи ни Америци, јер је једноставно реликт

прошлости. Наравно отпори оваквом сценарију веома су

снажни у самим САД, пре свега стуктурама војно

индустријског комплекса, који је спреман да прибегне

насиљу најгоре врсте и према самим Американцима, као

што се то догодило 11. септембра. Због тога сматрам да су

ове структуре, данас опасније за безбедност Америке, од

било ког спољашњег стварног или измишљеног

непријатеља.


114

ПОЛИГОН БАЛКАН


115

ГЕОПОЛИТИЧКА ШИЗОФРЕНИЈА У СРБА: СУКОБ

„ДВА ПРИНЦИПА“

Милорад Вукашиновић и Бранко Радун

Често се запитамо зашто нам се, као нацији и држави,

дешава то што нам се догађало кроз цео трагични 20. век.

Научна мисао некако успева да солидно опише историјска и

друштвена дешавања, али постаје слаба и неуверљива када

треба да објасни суштину и смисао “историјских преокрета”.

Стога се поред класичне историјске и друштвене анализе

морају укључити и неки нови и другачији приступи у

разрешавању историјских енигми и „сивих зона“.

Један од теоријских модела који обећава у објашњавању

дубље логике историјског процеса је геополитичка теорија о

“великом сукобу континената“. Реч је о динамичном

сучељавању два геополитичка начела: поморског и копненог,

који има планетарну димензију и светскоисторијски значај.

Према овом моделу, свесно симплификованом ради јасноће и

оперативне ефикасности, народе света можемо грубо

поделити на поморске и континенталне, у зависности од тога

да ли освајању простора приступају сувоземним или морским

путем. Овде није реч само о различитим начинима

комуникације и транспорта, већ и о два различита погледа на

свет, два типа цивилизације, који на особен начин одређују

унутрашњу и спољну политику држава и народа, неретко и

независно од тренутног контекста догађаја. Да почнемо од

морског принципа. Најопштија карактеристика “поморског

типа цивилизације“ је примат економског над политичким

фактором, из којег као да закономерно настаје “либерални

тржишни модел“ и њему прилагођена “парламентарна


116

демократија” у којој новац доминира над друштвом. Типичан

представник оваквог геополитичког опредељења у

нововековној историји (у антици би то били „таласократија“

Атина и Рим) јесте бивша “краљица мора“ Енглеска, чија су

колонијална освајања била у функцији ширења поменутог

цивилизацијског модела и стварања глобалне поморске

империје. Скоро идентична мисија припада данас Сједињеним

Америчким Државама, које су геополитички наследник и

следбеник Велике Британије, где је атлантизам попримио

најрадикалније карактеристике у економској, социјалној,

политичкој и духовној сфери. Англосаксонци су кроз

Макиндера и Махана дефинисали, а кроз Кисинџера и

Бжежинског и скоро спровели, свој вишевековни „водени

принцип“ – доминација на морима, која је пут ка успешној

контроли Хартланда (срца Земље), које се у великој мери

поклапа са евроазијским пространствима Русије.

Да би то остварили, морају онемогућити „коалицију

континенталиста“ или, рецимо то мало политички актуелније,

на европском простору спрегу Париз-Берлин-Москва.

Насупрот овом, постоји и други “континентални

геополитички принцип“, чија је основа у “примату политичког

над економским фактором“, где је интерес заједнице у важним

историјским моментима био изнад појединачних утилитарних

интереса. Његова карактеристика је релативно чврста

хијерархија, економија са наглашеном етатистичком и

социјалном димензијом, као и духовност која, насупрот

западној рационалистичкој религиозности, има јаку црту

мистичног. Упрошћено речено, наспрам либералног

индивидуалистичког “Ја” стоји колективистичко “Ми”. Такав

модел цивилизације настао је у православној Русији и


117

културама Блиског и Далеког истока. Хантингтон говори, а

много западњака то мисли, да је граница либералног и

индивидуалистичког Запада у Европи тамо где почиње

ауторитарно и колективистичко православље.

Дакако да и међу “континенталним” друштвима постоје

огромне цивилизацијске разлике, али их ради уопштавања

овде нећемо посебно анализирати, осим што можемо

разликовати западноевропски континентализам (немачки и

француски), затим руски и на крају азијске типове

„континентализма“. Можемо рећи да се испод површине

хаотичних историјских догађаја одвија драма у којој се

непрестано сучељавају ова два друштвена модела и начина

мишљења, како на планетарном, тако и на унутрашњем

политичком нивоу појединих друштава.

Испод покорице идеологије...

Чини се да хладноратовске и постхладноратовске поделе и

сукобе не могу аналитички савладати ни класични идеолошки

модели (дуализам капитализам–комунизам), али ни

Фукујамин прогресистички “крај историје”, па ни

Хантингтнонов сукоб цивилизација. Сукоб САД–СССР,

разарање Источног блока, исцртавање нове карте Европе у

постхладноратовској епохи догађаји су који се могу разумети

само ако се ови теоретски модели примењују у геополитичком

кључу. Наиме, испод површине пролазног идеолошког сукоба

криле су се дубље струје геополитичких „процеса дугог

трајања“, у којима је идеологија била мало више од маске која

је варала површне посматраче. Ако се, рецимо, овако

анализира совјетска и америчка политика у Авганистану, онда


118

је јасно да је она само нова рунда у сукобу руског

континенталног блока са англосаксонским, која се на сличан

начин за исти простор водила и у 19. веку.

Целокупна стратегија обуздавања „комунистичке зле

империје“ (Реган) заправо је геополитичко окруживање СССР-

а ланцем „савезника“ од западне Европе, преко Блиског

истока и Азије до Јапана, па тако представља само понављање

стратегије Велике Британије према Русији, али и према било

коме ко из Хартланда може да буде претња њиховој

хегемонији. Постхладноратовска епоха геополитичком

сучељавању два геополитичка начела мора и копна дала је

додатни импулс, нове форме, које превасходно проистичу из

нове технолошке револуције, која проузрокује појаву нових

геополитичких играча на евроазијској шаховској табли (Кина,

пре свега). Технолошки развој и нова геополитичка реалност

америчке глобалне хегемоније мењају начин живота, али и

начин одређења онога што зовемо државом, нацијом,

територијом… Тешко је данас говорити о разлици између

унутрашње и спољне политике, о оштрој граници између рата

и мира (пример Космета). Тако су атлантизам и

континентализам постали не толико географски, колико

идеолошки и културолошки појмови.

Геополитички приступ анализи положаја Србије у свету за

нашу политичку класу је, чини се, нешто егзотично, ако не и

глупо. Насупрот тој домаћој наивности и глупости, ми видимо

да овако схваћена спољна политика представља основ на коме

се гради свака иоле озбиљна стратегија. Нарочито у томе

предњаче водећи амерички геостратези који, попут

Хантингтона, истичу да “стратешка победа у хладном рату

није и цивилизацијска“. Супротно наивном оптимизму


119

мондијалиста, они наглашавају да је тријумф западне

идеологије у туђим цивилизацијама и културама површан и

вероватно привремен. Због тога је једна од њихових

“препорука” не толико директно наметање сопственог модела

цивилизације незападним народима, колико усмеравање туђег

културног и цивилизацијског обрасца у одређеном правцу

стварањем бројних “центара утицаја“ у идеолошкој, медијској,

економској и политичкој сфери, који код незападних народа

одржавају стање у корист њихових интереса. Дакле,

механизми директне вестернизације (која је и “процес” и

“пројекат”) надограђују се или замењују настојањем да се

прагматично искористе локалне традиције зарад сопствених

стратешких и економских циљева.

Славизам и атлантизам

Да би смо разумели о чему говоримо почнимо од анализе

идеје југословенства, која представља балкански одјек

старијих панславистичких тежњи, које су у Русији биле

развијене посебно у другој половини 19. века. Подсетимо, реч

је о покрету, који је у Русији тежио обједињавању свих

Словена (православних и католика) тако што би руски

национализам временом прерастао у пансловенски, иако за

остварење таквих тежњи није било реалног расположења код

Словена католика. Напротив, руски панславизам као

“пројекат” русификације неруских Словена, само је јачао

отпоре и антируска и антиправославна осећања, претварајући

ове народе у пуки инструмент британске, а и немачке

(гео)политике. Осим тог руског панславизма постојао је и

католички панславизам, нарочито код Чеха, који је желео да

искористи руску војну моћ да би их ослободио германске

доминације. На опасност прерастања руског у пансловенски


120

национализам, посебно је упозоравао велики дипломата и

филозоф Леонтјев, изрекавши у једној полемици са

словенофилима, чувену реченицу да “словенство постоји, али

славизма нема“, осећајући да је оваква идеолошка

контструкција (копија пангерманизма) штетна како за све

Словене тако и за саме Русе. Он је разумео да словенство нема

дубок историјски садржај и смисао, док насупрот тога то

„византинство“ као темељ руске културне матрице, итекако

има. Стога је он третирао словенофилски романтизам као

идеолошко кукавичје јаје које ствара само нове забуне а и

невоље.

Да то нису биле само интелектуалне конструкције показаће

историја. Трагични догађаји из Првог светског рата, огромна

непотребна страдања руских војника на источном фронту под

притиском западних савезника, довели су до љуљања источне

империје и револуционарног таласа. Показало се и да је

панславистичка идеологија мртво слово на папиру, јер су

Словени ратовали против Словена, и то чини се они под

командом Беча са великим жаром против своје “браће” Срба и

Руса. Русија као изнутра подељено друштво (Хантингтон каже

“шизофрено”) на западњачку елиту и на евроазијску народну

масу није могло да поднесе таква искушења. Држава је

пропала, а вакуум моћи је искористила најорганизованија и

најфанатичнија “секта” – бољшевици да се дочепају власти. Уз

то треба и додати да су немачки генералштаб и амерички

банкари помагали и финансирали Лењина и његов

револуционарни експеримент из стратешких, геополитичких и

економских разлога. На тај начин су и Немци и

Англосаксонци хтели да избаце из игре јединог озбиљног

конкурента на огромним просторима Евро-Азије. Но на крају

се то и Немцима вратило као бумеранг, па су за неко време


121

ван игре били и Берлин и Москва. Дакле потпуни тријумф

атлантистичке стратегије „завади па владај“.

После прве фазе “светске револуције” у којој је, по речима

Троцког, Русија требала да послужи само као шибица која би

запалила светски пожар, наступила је стабилизација

комунистичког поретка и стварање комунистичке империје

под влашћу Стаљина. Тако се кроз једну радикално

модернистичку и западњачку идеологију формирала нова

евроазијска империја на колективистичким принципима.

Са једне стране, агресивна и брутална секуларизација и

вестернизација руског друштва, а са друге обнова некаквог

“руског империјализма”, додуше, сада са петокраком. Стаљин

постаје бољшевички “самодражац”. Током Другог светског

рата Стаљин, угрожен од нацистичке Немачке, форсира и

панславизам као начин да мобилише словенске масе против

германског окупатора. То је био покушај, додуше не

претерано успешан, да се панславизам искористи у стратешке

сврхе. Но, на крају крајева са пропашћу комунизма и

Варшавског (више мање пансловенског) савеза остао је само

анимозитет Пољака и Чеха према Русима. То су наравно

искористиле западне земље да, под плаштом “ослобађања” од

Руса и комунизма, ова друштва претворе у вазална. Дакле од

тог и таквог панславизма су имали штете готово сви Словени.

На сличан начин је пансловенство (зло)употребљено и на

балканским просторима. Руски панславизам је деловао са

позиција руских аспирација на Балкану, док је онај западни

аустрославизам имао за функцију да веже Србе за Хрвате и

Словенце да би их одвојио од руског утицаја, али и од

претензија да створе самосталну државу и воде независну

спољну политику. Стога је било потребно на крају Првог


122

светског рата спречити “тријумф Срба на Балкану” који би по

британском историчару Ситону Вотсону “представљао велику

несрећу за европску културу и цивилизацију”. Ово се могло

постићи преко стварања “мултикултуралне” југословенске

заједнице у којој би Срби и српски национализам били

неутралисани и контролисани. Преко југословенске

идеологије Србија се претопила у Југославију која је била

геополитички тампон према германским и руским

аспирацијама на балкански регион. По садржају је тај тип

југословенства био много ближи аустрославизму (па и

илирству) па је стога значио одвајање од других несловенских

и православних народа, а са друге стране је био

супротстављен германском фактору. Све ово је одговарало

Француској и Англосаксонцима. Иако је југословенство било

производ и домаћег идејног тока српске и хрватске политичко-

интелектуалне сцене, оно је и послужило конкретним

геополитичким интересима појединих земаља.

Резултат овакве чудне државне и идеолошке творевине су

непрекидни унутрашњи сукоби и конфузна спољна политика.

У тој и таквој држави су Србија и Срби губили свој идентитет

и интегритет а при том су били непрекдино оптуживани од

других да доминирају том рогобатном државом са позиција

“великосрпске хегемоније”. Овакво мутно југословенство је

само још више појачавало историјске неспоразуме и

анимозитете, нарочито Хрвата према Србима. Епилог оваког

мулти-култи експеримента је: крах државе 1941. грађански

рат, етнички сукоби, геноцид над србима у Хрватској.

При томе се морамо подсетити британске улоге у

подстрекавању Срба да Хитлеру кажу “не” и тако започну

сопствену голготу. Дакле последица панславизма у


123

југословенској „редакцији“ је слична оном који је имао руски

– још јачи анимозитет Словена према Словенима. Онде

Пољака према Русима, овде Хрвата према Србима.

Те 1941. је англосаксонцима било потребно да се отвори

још један фронт на Балкану, а можда као и 1914. да се на тај

начин у светски рат увуче и Русија (додуше сада као СССР).

Они су стога подржавали покрете отпора – четнике и

партизане да би везивали што више немачких дивизија на

овом простору. Истовремено нису много марили за геноцид

над Србима у Хрватској јер им је Загреб готово увек био

симпатичнији од Београда (уосталом само су други

бомбардовали 1944.).

Да би се разумела британска–англосаксонска политика на

Балкану у Другом светском рату у геополитичком кључу

довољно је погледати какав су однос имали према Титу и

Дражи. Прво су били више благонаклони према четничком

покрету као југословенском и демократском који би

рестаурисао предратну југословенску државу на челу са

династијом Карађорђевића који су били под њиховим

туторством. Но како је геноцид над Србима у Хрватској

изазвао “померања” унутар четничког покрета од

југословенског ка српском национализму то је он био све

мање позитивно оцењиван у Лондону. Сам Черчил је рекао да

Англосаксонци не могу подржати четнички покрет, јер је

постао “српски и националистички” и да им је стога ближи

Титов аустрославизам који ће обновити југословенску државу.

Без обзира што је реч о бољшевичком револуционару –

геополитички принцип их је водио ка томе да Дражу

„русофила“ одбаце, а Тита „католичког атеисту“ подрже.

Тито је био бољшевик, али и човек који је био окренут Западу.


124

Његов католички и аусторугарски културни бекграунд су

имали велик утицај на његову политичку оријентацију. Стога

је често био сумњив “евроазијском” Стаљину који га је и 1948.

оптужио да је човек Запада у редовима комуниста. До сада се

нису озбиљно узимале у обзир те Стаљинове оптужбе, а

нарочито се нису сагледавале у геополитичком кључу сукоба

„атлантиста“ и „континенталиста“. Ми наравно не тврдимо да

је то једина диментзија сукоба, већ само да је веома значајна.

Да те „стаљинистичке“ оптужбе нису без основа показује и

политичка историја Јосипа Броза Тита после 1948. Он је,

наиме, не само у време сукоба са СССР-ом већ и после тога

био човек од изузетног поверења англосаксонаца. Треба само

подсетити како је преко Покрета несврстаних пацификовао и

од СССР-а одвојио младе тек деколонизоване државе Африке

и Азије.

Стога не чуди што је према њему гајио анимозитет Де Гол

који је класични представник западноевропске

“континенталне идеје”, а што су га амерички финансијски

центри засипали милијардама “донација и кредита”.

Исто тако је могуће је и сукоб Тита и Ранковића на Брионском

пленуму тумачити, између осталог и као Јосипов коначни

обрачун са “континенталним опредљењем” у партији и са

озбиљним државним централизмом који је представљао овај

други. Проблем Краља Александра и Алескандра Леке је, ма

колико они били различити, био исти – они су јако озбиљно

схватали југословенство и југословенску државу коју су хтели

да очувају. Може се у том контексту тумачити и то што је на

недавном скупу ОЕБС-а у Варшави британски амбасадор

Крофорд помињао тобожње Ранковићево “насиље на Косову“

као један од важних аргумената у прилог независном Косову.


125

ЈУГОСЛОВЕНСТВО ПРОТИВ АТЛАНТИЗМА

Англосаксонска геостратегија, деведесетих година

прошлог века, прави привидан заокрет тако што одбацује

идеју југословенства. Реч је о маневру који најчешће збуњује

тзв. истраживаче површних чињеница, који занемарују дубље

историјске и геополитичке токове. Југославија је имала своју

функцију и чини се рок трајања. После исхода Осме седнице

Савеза Комуниста Србије, а и после „озлоглашеног“

Меморандума јасно да је у Србији идеја “наивног

југословенства“ еволуирала у идеју “рационалног

југословенства“. Нестало је, или је нестајало постепено, оне

„српске заљубљености“ у Југославију ради које је Београд био

спреман да жртвује националне интересе. Поред тога са

распадом СССР-а нестало је потребе да Југославија буде

тампон према „источној империји“. Управо те околности су

утицале на планере англосаксонске геостратегије, потпуно

свесне да нестајање граница између нове интерпретације

југословенства и заштите српских националних интереса, носи

потенцијал геополитичког “континентализма”. Но ипак нису

били тако радикално против опстанка Југославије, као што је

то била Немачка подржавајући Загреб и Љубљану, под

условом ако би је „рестаурирао“ још један Хрват, овај пут

Анте Марковић.

Због тога је отпор таквом моделу опстанка или распада

СФРЈ-а државног руководства Србије, на челу са

Милошевићем, па и отпор српског народа растакању његових

историјских и етничких простора, био толико медијски

демонизован. Са становишта Запада, предвођеног

англосаконцима, Срби су починили неопростив грех, јер су

били препрека њиховом „продору на Исток“ али и зато јер су


126

се наводно опирали глобализму-атлантизму као идеји, о чему

је недавно писао некадашњи заменик државног секретара

САД Строуб Талбот.

ЛИНИЈА ПОДЕЛА У СРБИЈИ

Треба напоменути да основни циљ атлантских “агената

утицаја“ није толико борба против српског национализма,

колико борба против његове интерпретације у

“континенталном геополитичком кључу“. Постоји читав

спектар политичких покрета и странака, које су од

деведесетих година, биле под посредним и непосредним

утицајем “морског принципа“. Ако изузмемо левичарске

невладине групације, отворено финансиране од стране

западних влада и њихових специјалистичких служби, веома је

занимљиво да значајан број „српских атлантиста“ делује под

маском “националне деснице“. Истина, чланови њихових

организација су често били искрени патриоте, који ни до данас

не разумеју, да су изманипулисани. Сва та сервилност се

рационализовала „српској наиви“ кроз флоскуле попут оне „да

смо Американцима дали базе сада би смо имали све што

хоћемо “ или данас: „ако би смо били кооперативнији добили

би смо можда пола Косова“.

Типичан пример таквог деловања, био је проамерички

Српски Покрет Обнове, чији је лидер Вук Драшковић

школски пример “националисте атлантисте”. Емил Влајки је

писао о томе да је Америка промовисала „четништво“ и

„антикомунизам“ на овим просторима ради остваривања

својих стратешких интереса. Сетимо се само Драшковићеве

реторике о “одсецању руку свима онима који у Србији носе

неку другу заставу осим српске“. Таква демагогија је могла


127

само да хомогенизације друге народе на антисрспкој основи и

да тако продуби постојеће националне антагонизме на тлу

некадашње Југославије. Последица тог и таквог деловања је

смањење шансе да се реализује континентална идеја

“рационалног југословенства “ у корист англоамеричких

интереса контроле српског историјског и етничког простора,

под изговором борбе против измишљеног баука “Велике

Србије“. После почетка ратних догађања је СПО “еволуирао”

у пацифистичку и грађанску партију која је таквим

понашањем изгубила кредибилитет у широј јавности, али је

зато увек била на линији „политички коректности“.

Сасвим супротан еволутивни пут имала је идеја Велике

Србије, у интерпретацији Српске Радикалне Странке и њеног

председника Шешеља. Наиме, за разлику од “атлантисте

Драшковића“, лидер радикала деведесетих је прешао пут од

“националисте атлантисте“ који је показивао разумевање за

америчку агресију на Ирак у “националисту

континенталисту“, чије конкретно политичко деловање је у

основи било блиско Милошевићевом „рационалном

југословенству” што је обојици обезбедило моћне непријатеље

и хашку тамницу. Врхунац таквог отпора англосаксонском

геополитичком продору на Балкан исказан је приликом

формирања владе која је дочекала косовске сукобе и НАТО

бомбе. Управо због супротстављања атлантистичкој

стратегији, и некаквог “говора мржње“, лидер радикала

заточеник је Трибунала у Хагу, који је нескривено средство

геополитичке прекомпозиције Балкана и реинтерпретације

његове новије историје.

Геополитички дуализам посебно је био занимљив у

политици покојног премијера др Зорана Ђинђића. Његова


128

геополитичка оријентација, дуго је била неодређена и

конфузна. Као председник Демократске странке Ђинђић је био

човек посвећен модернизацији и европеизацији Србије. Но он

није био по вољи англосаксонаца који су га доживљавали као

блиског немачком фактору (и том блоку у ЕУ). Стога су га

третирали као потенцијалног “континенталисту“, којем никада

нису могли веровати. Атлантистима је посебно сметала

Ђинђићева лична самосталност и напор да се Србија

приближи најјачој европској држави. Чак се и покушај

“свргавања” од стране Вуксановића 2000-те може тумачити у

том кључу, јер се ту ангажовао и амерички изасланик Гелбард.

Да је у Ђинђићу постојао “контитнетални” потенцијал говори

и његова последња фаза када се, верујемо искрено, ангажовао

око интернационализације косовског питања. Његова трагична

смрт, чија политичка позадина је још мистериозна, је

прекинула еволуцију ка „континеталном“ патриотском

политичару, како га је и Добрица Ћосић препознао. По

инсајдерским изјавама Бебе Поповића амерички фактор је

рушио Ђинђићеве људе у влади. Неспорно је да је после тога

политика Србије и ДС убрзано преусмерила у правцу

отвореног “атлантизма”. Наместо пронемачког Ђинђића

добили смо Тадића који је сасвим окренут англосаксонцима.

СРБИЈА ОКРЕНУТА ПРОТИВ СЕБЕ

Србија се после референдума у Црној Гори, нашла на

геополитичкој и историјској раскрсници. Распад државне

заједнице, представља завршни ударац атлантске

геостратегије идеји “рационалног југословенства“, која је свој

континентални потенцијал покушала да одржи чак и у једном

правном провизоријуму каква је била конфедерација Србије и

Црне Горе. Јасно је да без отворене подршке Европске Уније и


129

САД, Црна Гора никада не би постала независна држава.

Истовремено је „независној Србији“ поручено да је “тренутак

да се окрене сама себи“. Реч је о геополитичком избору, који

уколико би био остварен, садржи перспективу затварања у

„саму себе“ и даљње слабљење. То би отворило и питања

нових облика фрагментирања по регионалном принципу.

На државном плану таква Србија, била би потпуно

индиферентна према судбини својих сународника на

постјугословенским просторима, и практично би водила

потпуно анационалну унутрашњу и спољњу политику. Оваква

“србијанска” оријентација значи потпуни крах српске

националне идеје коју је у новом веку започео остваривати

Карађорђе и његови устаници. Овакав клаустрофобични

изолационизам одговара минорној улози Србије на Балкану

какву јој дају атлантисти. Носиоци оваквих политичких идеја

у Србији, данас су “ партизани 5. октобра ”, пре свега и изнад

свега Демократска странка, Г 17 плус, Српски покрет обнове.

Неолиберални концепт „отвореног тржишта“ (читај:

економске капитулације) који у Србији од Петог Октобра

спроводи Г17 је чист израз атлантистичког економизма. У

екстреминијем и чистијем облику ове идеје заговара Чедин

ЛДП, као и читав спектар малих регионалних странака и

представника тзв. НГО сектора. Реч је заправо о својеврсној

рециклажи идеје “наивног југословенства“ под другачијим

идеолошким слоганима попут: “мултикултурализма” и

“регионализма”.

Поред те „неојугословенске“ опције која се огледа и кроз

југоносталгију вероватна је опција манипулисања “српским

национализмом”. Он би споља имао обележја повратка

традиционалним вредностима, нацији и породици, док би


130

суштински то била симулација без садржаја. Један такав

“народњачки покушај” је и Богољубов ПСС. Поред

националиста „Србијанаца“ у стварању “политички

коректног” патриотизма одређену улогу имају и неки

конзервативни црквени кругови са којима се одавно

манипулише преко идеолошког монархизма и формалног

традиционализма. Оваква оријентација карактеристична је за

деловање једног крила Демократске Странке Србије, који је на

један готово необјашњив начин био амнестиран од било какве

медијске критике актуелне Владе, попут министара

економиста Бубала и Париводића. Овде је реч о људима који

очигледно одговарају интересима „демократског блока“ и

страним финансијским центрима моћи.

Друго крило, очито изнутра подељене Демократске Странке

Србије, носи у себи континентални геополитички потенцијал.

Његови представници су, чини се, министар правде Стојковић

и шеф БИА Раде Булатовић, који су последњим акцијама,

посебно покушајима сузбијања корупције, показали, ако

ништа друго а оно барем државотворне намере у времену

свеопштег растакања државе и нације. Ту треба додати и

Санду Рашковић Ивић и Вељу Илића. Између, ова два крила је

премијер Коштуница, мада његова реторика и деловање око

Космета, одају личност интимно ближу “континенталистима”.

Но он је изгледа у мањини у врху своје странке и овакве владе.

Чини се да велик “континентални“ потенцијал садржи

Српска Радикална Странка. Колико је битна геополитичка

оријентација може да илуструје какав би „позитиван

преокрет“ перцепције СРС-а у светским и домаћим

атлантистичким медијима имало њено окретање „атлантским

интеграцијама“. Од ружног пачета би постали диван

„демократски лабуд“. Но проблем Радикала није само то што


131

су на атлантистичком „индеx-у забрањених партија“ већ и

њихова концепција “Велике Србије“, која у садашњем

историјском тренутку делује потпуно нереално, а неретко и

контрапродукивно. То је околност која закономерно води

“атлантизацији радикала” или барем њиховог искоришћавања

у атлантистичкој стратегији поделе Србије на два политичка

табора.

Повратак старе радикалске реторике сужава им политички

маневарски простор. Штета од снажне реторике засноване на

“националним емоцијама” је вишеструка, не само за радикале,

већ и за цео “континентални блок у Србији“. На унутрашњем

плану, она директно води хомогенизацији свих “атлантиста“,

док на спољашњем плану, доводи у питање и континенталну

(а у оквиру тога нарочито проруску) оријентацију којој тежи

ова странка. Наиме, путиновска геополитика Русије, заснована

је на начелу умереног стратешког прагматизма, сигурно да

није спремна да односе са Србијом гради на атлантистичкој

“свесловенској православној солидарности”, већ конкретним

“континенталним стратегијским повезивањима“, пре свега у

економској сфери.

Ова анализа домаћег политичког спектра показује да је

наша елита незрела и геополитички неписмена. А оно што је

још горе од тога је да показује опасне симптоме геополитичке

шизофреније, јер се непрекидно ломи између сервилности

атлантистичкој стратегији с једне и неартикулисане

континенталне оријентације са друге стране, која често својом

неумереношћу само представља рад у „корист сопствене

штете“.


132

ВИМЕРОВ ШАМАР "ЕВРОРЕФОРМИСТИМА" У

СРБИЈИ

Ових дана, на страницама "Гласа Јавности", поново је

актуелизован садржај приватног писма немачког дипломате

Вилија Вимера, тадашњем канцелару Шредеру. Подсетимо,

реч је о закључцима са Конференције која је 2.маја 2000 те

године, одржана у Братислави, а на којој се на неуобичајено

отворен начин дебатовало о стварном циљу Натовске агресије

на Србију и Савезну Републику Југославију. Данас пуних осам

година после овог догађаја, процеси на Балкану и Европи,

одвијају се дословно по закључцима овог скупа, који су

организовали амерички специјалистички институти.

Косово је признато, као "независна држава", уз сагласност

највећег броја држава чланица ЕУ, у првом реду Немачке, која

ето иронијом судбине, није поштовала препоруке управо

једног немачког дипломате. Али оставимо то по страни и

вратимо се овдашњем одјеку, садржаја једног сензационалног

документа. Посебно је занимљива тачка 8. наведеног писма, у

којем Вимер тврди, да је на конференцији у Братислави, још

маја 2000 те, отворено саопштено "да Србија (вероватно због

обезбеђивања несметаног војног присуства САД) треба да

буде трајно искључена из европског развоја"! Овакво

становиште није могуће до краја разумети, уколико се на

наведе и први став тачке 8, у којој је наглашено потреба "да

Румунија и Бугарска треба да обезбеде копнену везу са

Турском". Дакле, копнена веза са Турском, ето зашто су у ЕУ

примљене Румунија и Бугарска, односно зашто су САД и

њихови поданици из Брисела, свих ових година здушно

радили на стварању НАТО државе на Космету, са главним

градом "Бондстилом".


133

Уместо да наша еврореформска класа, прихвати

одговорност за катастрофално лоше процене и да „да

оставку“, јер је ухваћена у великом лагању сопственог народа,

она бесомучно наставља са лажима, по систему "ако нам се не

свиђају чињенице, утолико горе по њих".

Ипак, мало људи зна, да је Вимерово писмо, само

интерпретација нечега што је одавно написано у америчкој

штампи. Наиме, на страницама "Њујорк Тајмса", 2. јануара

1996. године, појавио се готово подједнако сензационалан

манифест америчке геостратегије на Балкану, под насловом

"Трећа америчка империја". Аутори текста су чланови Савета

за иностране послове Хајлбрун и Линд. Ево како циљеве

америчке геостратегије дефинишу ови вашингтонски

осматрачи: "Уместо да Босну схватимо као источну границу

НАТО а, на Балкан би требало гледати као на западну границу

нагло ширеће америчке сфере утицаја на Блиском истоку.

Ваља се подсетити да је све до Другог светског рата Балкан

сматран делом Блиског Истока", уз констатацију "нове

америчке улоге предводника једног незваничног скупа

муслиманских нација од Залива до Балкана". И следи оно

најважније: "Област под некадашњом управом османских

Турака, којем свакако припада и Србија (прим. аутора)

показује знаке постанка Треће америчке империје", после

Прве латиноамеричке створене у 19. веку после америчко-

шпанског рата и друге настале у Западној Европи, после 1945.

године.

Према томе ствари су потпуно јасне. Наши

"еврореформатори" су најобичнији "опсенари" чији је задатак

да нас поново врате у Турску, овога пута по налогу

вашингтонских стратега. Управо је то и разлог због којег је


134

Турска била прва муслиманска држава која је признала

"независност Косова", захтевајући да то исто у име наводне

исламске солидарности ураде и остала "муслиманска браћа"

окупљена у Светској исламској конференцији. На сву срећу то

се за сада није догодило, јер је већина држава са претежно

муслиманским становништвом свесна опасности овог правног

и политичког преседана. Изгледа да тога није свесна једино

наша "еврореформска елита". Она и даље вергла исту причу.

До надам се свог али не и нашег краја.


135

СУЂЕЊЕ ШЕШЕЉУ И РЕХАБИЛИТАЦИЈА НДХ а

После четири године и осам месеци ишчекивања, пред

Трибуналом у Хагу почело је суђење др Војиславу Шешељу.

Реч је о поступку који ће без обзира на пресуду, свакако ући у

анале међународног кривичног права. Јер судска пракса

досада није познавала поступак на који се, супротно свим

међународним конвенцијама о људским правима, тако дуго

чекало, као и оптужницу са таквим далекосежним

претензијама.

Поред јавно прокламованих „инкриминисаних радњи“

које се попут „запаљивих говора“ оптуженом Шешељу

стављају на терет, наведена оптужница садржи и прикривену

димензију, коју је могуће запазити тек пажљивијим

тумачењем начина на који тужилаштво интерпретира

“историјски контекст“ наводне кривице лидера радикала.

Тужилац, на пример, као “инкриминисану радњу“ истиче

говоре у којима је оптужени “подсећао Србе на злочине

усташа из Другог светског рата“ и квалификује их као „позив

на освету, ширење етничких стереотипа о Хрватима и

муслиманима и говор мржње“. Усташки режим Анте

Павелића, у наводима тужилаштва против Шешеља,

квалификује се истина као “фашистички и марионетски“, али

овај вредносни суд има упадљиво другоразредан, готово

успутни карактер, и чак шта више по тону оптужнице

представља отежавајући околност за оптуженог Шешеља.

Наиме, цела конструкција оптужнице замишљена је тако да би

се доказало да је Војислав Шешељ био бескрупулозни

политички агитатор, који је као члан „злочиначког удружења“

које је предводио Милошевић, имао задатак да говори оно што


136

“Милошевић мисли“. Дакле, његова одговорност делом је у

намерној и свесној злоупотреби трагедије сопственог народа

из Другог светског рата, која је почетком деведесетих

искоришћена ради стварања „Велике Србије“. Према томе, у

кривично правном смислу, за тужилаштво Трибунала,

подсећање на историјску истину о геноциду над Србима у

НДХ, много је тежи злочин од извршеног геноцида, који по

међународном праву никада не застарева.

Уколико оваква оптужница, буде преточена у одговарајућу

осуђујућу пресуду, то практично значи и тачку на свако

озбиљније истраживање геноцида у НДХ. Наиме, свако

истраживање које би водило у смеру утврђивања објективне

историјске истине о овом мистериозном догађају, могло би на

основу „прецедента Шешељ“ да буде правно квалификовано

као „говор мржње“. У таквим условима тешко је замислити,

истраживача који би се усудио да под таквом могућом

оптужбом утврђује чињенице о овом злочину.

При том прича о извршиоцима, усташама Анте Павелића

више није занимљива, колико прича о њиховим

подстрекачима и помагачима. Реч је о истим оним западним

силама, које су почетком деведесетих година прошлог века

разориле југословенску државу. Наравно не ради се само о

Немачкој и Ватикану. Овде је пре свега реч о англосаксонским

земљама САД и Великој Британији, без чије сагласности,

процес разарања Југославије и савремени геноцид над Србима

не би био могућ, баш као и у време Другог светског рата.

Сваки истраживач геноцида над Србима у НДХ, без изузетка

мора да постави неколико питања. Најпре зашто силе

Савезнице током Другог светског рата, нису бомбардовале

Загреб или остале хрватске градове, а знале су за геноцид?


137

Зашто партизани никада нису ишли на ослобађање

јасеновачког логора који је радио до капитулације? Због чега

после рата Савезници никада нису ухапсили „балканског

касапина Павелића“, који се слободно шеткао територијом под

њиховом контролом? Зашто је злогласни Артуковић живео

мирно у САД, баш као и остали ратни злочинци, односно

зашто је изручен под старе дане да би му се судило у

отаџбини, где је умро после једне фарсичне оптужнице? Зашто

је Јосип Броз забранио свако послератно истраживање

Јасеновца и наредио да се српске јаме зацементирају? Која је

то сила имала такву моћ да амнестира усташки покрет и

хрватски народ од било какве историјске одговорности и

макар формалног покајање за грехе из времена НДХ-азије?

Одговори на ова питања нису могући, без анализе ширег

историјског контекста у којем се догодио геноцид. Британски

обавештајац Лофтус, објавио је деведесетих година,

сензационално откриће, које би свако даље истраживање

геноцида у Независној Држави Хрватској морало да

преусмери у досада неистраженом правцу, према Владама

Велике Британије и Сједињених Држава. Пишући о „моралној

хипокризији Запада“, Лофтус објављује декласификовани

документ о сарадњи британског МИ 6 и усташа Павелића, која

датира још из 1926. године, далеко пре ратних дешавања. Он

додаје да је та сарадња настављена и током Другог светског

рата, као и касније, после ратних страхота. Велика Британија

била је прва земља која је донела одлуку, о престанку прогона

ратних злочинаца из Другог светског рата, још 1945. године.

Павелић и усташе постају део „антикомунистичког

конзорцијума“, чије услуге користе западне демократије у

„хладном рату“. Све то ствара претпоставке за активирање

„пацовских канала“ и реализацију најсрамније операције


138

западних обавештајних служби и Ватикана, а то је склањање

усташа и лично Павелића на сигурно. Колико је веза

Англосаксонаца и усташа била снажна, сведоче и активности

агента ЦИА и МИ 6, доказаног ратног злочинца и масона 33

степена, моњсињора Крунослава Драгановића, који је према

декласификованим документима, лично учествовао у

спашавању Павелића. Посебно је занимљива чињеница да се

Драгановић, после Брозове посете Ватикану 1969. године,

враћа у СФРЈ, где је подржао Титов режим и изјавио да је

„црква у Југославији слободна“. Умро је и сахрањен је по свим

протоколима 1983. године, а да никада није одговарао за

почињене злочине над Србима.

Али вратимо се Хагу. Да у врхунској политици ништа није

случајност, сведочи и намера тужилаштва, да на посредан

начин, блажим правничким формулацијама, квалификује

дешавања у НДХ а. Тако се у пресудама Трибунала, геноцид

над Србима, квалификује као „ужасни злочини“, док је масакр

над највише хиљаду муслимана у Сребреници „геноцид“.

Хашко псеудоправничко умањења злочина и кривице усташа,

има и свој аутентични локални одјек у Хрватској, чија

интелектуална и политичка елита, одавно развија сопствену

методологију умањења броја побијених Срба у Јасеновцу.

Најинтересантније је да ова тенденција, последњих десетак

година, ужива подршку експерата супер утицајног „Рокфелер

фонда“, веома блиског америчкој Влади. На примеру

Јасеновца, тестира се „савремени приступ историје страдања и

људске патње, кроз потребу да се истакне достојанство

жртве“. Као последица таквог приступа, настала је нова

поставка Музеја у Јасеновцу, којом је “патња

индивидуализована а жртва идентификована“. На тај начин се

дошло до бројке од 70 хиљада побијених, чија су имена и


139

презимена наведена без помињања националности жртве, уз

провидно објашњење да су „битна имена а не бројеви“ (у

случају Сребреница сасвим је супротно). Истовремено у

историјским публикацијама Јасеновац се све више описује као

„радни логор“, у којем су страдали првенствено Јевреји, док је

страдању Рома и Срба, дат упадљиво мањи значај. Томе је

прилагођена и нова поставка Музеја, одакле су склоњени

„србосеци“, тољаге и остала апаратура коју су користили

зликовци, „ради претварања Музеја у место које би требало да

доноси приходе од туристичких посета“, како је изјавио

локални функционер ХДЗ-а.

Процес рехабилитације усташтва, потпомажу и угледни

јеврејски интелектуалци, попут Ефраима Зурофа, који је у

једној изјави усташе описао као „фанатичне патриоте“, уз

прихватање цифре од 70 хиљада побијених у Јасеновцу. Веома

индикативна је и његова изјава да је цифра од 400 до 700

хиљада убијених у Јасеновцу, коју је својевремено пласирао

Визенталов центар, последица „претеривања комунистичке

пропаганде“.

Поред Зурофове изјаве, којом се амнестирају усташе,

учињен је и низ других конкретних корака, од посете Стјепана

Месића Јад Вашему, до заиста гротескне посете председника

Хрватске странке права Анте Ђапића, овом месту, уз снимање

пригодног документарног филма, о овом догађају, од стране

једног јеврејског редитеља, чиме се отворено вређају и све

јеврејске жртве из Другог светског рата.

Да је реч о договору на веома високом политичком нивоу,

на релацији Ватикан - јеврејски лоби, сведоче и активности

преминулог Папе Војтиле, које претходни утисак додатно


140

појачавају. После канонизације ратног злочинца кардинала

Степинца, Папа је приликом посете Републици Српској,

починио чин својеврсног светогрђа, беатификацијом

католичког свештеника јеврејског порекла Ивана Мерца, и то

у манастиру Прибићевцу, одакле је почетком Другог светског

рата кренуо погром усташа над Србима козарачког краја. О

некаквом симболичком поклоњењу жртвама у Јасеновцу,

Католичка црква никада није размишљала, уз идентична

образложења о „комунистичкој пропаганди“, која је

својевремено јавности понудио Зуроф.

Ватикан сличне процесе подржава и на постсовјетским

просторима. Тако је у „наранџастој Украјини“ у току велика

кампања рехабилитације нацистичке дивизије Галичина, која

се у најновијим „ревидираним историјама“ приказује као

формација која се залагала за „самосталност Украјине“,

наравно у односу на Русију. Председник Украјине Виктор

Јушченко, започео је попут својевремено Туђмана и Месића,

кампању признавања „геноцида над украјински народом“ у

периоду 1932 –1933.година, који је патетично уз помоћ

специјалиста америчког Харварада назван „гладмор“. Основно

настојање је да се пред највишим међународним

ауторитетима, попут Генералне скупштине УН, изгласа

резолуција о осуди овог догађаја, који је Москва у наведеном

периоду „намерно и свесно организовала ради уништења

украјинског идентитета“. Почетком новембра ове године,

генерална скупштина УНЕСКО, усвојила је декларацију о

„гладмору“, уз срамну констатацију да је глад која је у то

време постојала у другим деловима тадашњег Совјетског

Савеза, пре свега Русији и Казахстану, била последица

„социјално економских прилика“, док је у западној Украјини

реч о намерном и систематском уништењу свих слојева


141

украјинске нације. Поједини унијатски и католички

свештеници овај догађај означили су као велики корак ка

одбрани „украјинског идентитета“. О страшним злочинима

формација Степана Бандераса, над руским становништвом у

Другом светском рату, нема ни говора. Слично усташама у

Хрватској, и они се у западној Украјини рехабилитују. Чак

шта више из локалних буџета им се као заслужним грађанима

исплаћују пензије. Дакле, места у историји полако се мењају.

Према томе, евентуална осуда Војислава Шешеља,

представљаће завршни чин потребан ради „уобличавања

историје балканских ратова“, у којој би Срби слично Русима,

били проглашени „вековним окупаторима околних народа,

непоправљивим националистима и хегемоностима“. Иначе,

историја нам нуди безброј примера „говора мржње“. Нашој

јавности готово је непознат податак, да је британски

историчар Ситон Вотсон, кључни саветник у Министартсву

спољних послова, непосредно после Балканских ратова 1912.

године, изјавио како би „тријумф Срба на Балкану

представљао несрећу за европску културу и цивилизацију“.

Између два рата остао је доследан свом опредељењу.

Предлагао је да Британија води прохрватску политику.

Мачекова гарда имала је 1939. године, око 250 хиљада људи

под оружијем, углавном британског порекла. Ко зна можда је

баш тада симболички почело ископавање „пацовских канала“,

где би „западне демократије“ данас најрадије да сакрију

срамну улогу, у подршци једној злочиначкој идеологији, каква

је била усташка.


142

ПРЕСУДА НАСЕРУ ОРИЋУ И ПЛАНИРАЊЕ ХАОСА

Ослобађајућа пресуда жалбеног већа Хашког трибунала у

"предмету Насер Орић" не представља изненађење за оне који

од почетка указују на праве претензије једне институције, која

од настанка до данас, симболизује политичке аспирације

западних сила, у процесу разарања некадашње југословенске

државе.

Замисао је од почетка била јасна. Западним силама, пре

свега САД, било је потребно да тзв. "хашким процесима", дају

псеудоправни легитимитет за концепцију "геополитичке

транзиције Балкана", односно разарања СФРЈ као јединог

субјекта међународног права и успутног уништења српског

народа и његове државе.

Настала у прекорачењу надлежности Савеза безбедности

УН, једна "квазисудска институција" ових дана, показује своје

право лице саучесника у злочинима који, од почетка

деведесетих, непрестано трају над нашим народом.

Шта је ако није саучесништво и цинизам, констатација

жалбеног већа у "предмету Орић" о "несумњивом страдању

српских цивила на подручју Сребренице" уз истовремену

ослобађајућу пресуду за човека којег некадашњи најближи

сарадници описују "као криминалца и ратног злочинца".

Један од оснивача СДА у Сребреници, Ибран Мустафић, о

стварној Орићевој улози ових дана детаљно пише у

спектакуларној исповести о "сребреничким дешавањима" под

насловом "Планирани хаос".


143

Описујући један од сусрета са "ратним командантом

сребреничких муслимана", Мустафић (на страни 288)

дословно преноси Орићеве речи: "Када смо ону екипу

заробљених на Залазју (српско село прим. аутора ) из затвора

поново повели према Залазју и када је почело клање, мени је

допао Слободан Илић. Попео сам му се на прса. Био је брадат

и чупав као животиња. Гледао је у мене и није проговорио ни

ријечи. Извадио сам бајонету у директно га ударио у једно

око, а затим провртио ножем. Није ни запомагао. Затим сам га

ножем ударио у друго око. Нисам могао да вјерујем да не

реагује. Искрено речено, тада сам се први пут уплашио, тако

да сам га одмах послије тога преклао!"

У наведеној исповести, (на страни 291) Мустафић детаљно

пише о ликвидацијама недужних српских цивила и војника у

режији Орићевих банди. Колико је Орић уживао заштиту

моћних фактора у Сарајеву и иностранству сведочи и један

индикативан детаљ. Наиме, на питање Мустафића плаши ли се

да би једнога дана могао да одговора пред Трубуналом у Хагу,

Насер дословно одговара: Боли ме к....! Ја сам одлучио док год

могу да се науживам, а послије шта год буде, апсолутно ме не

занима, уз Мустафићев закључак да је Орић био "аутентичан

примјер вођења рата из сопственог хира и личног интереса".

Колико је Мустафићева исповест узнемирила одређене

"сарајевске кругове" сведоче и покушаји чак три атентата, која

је овај само пуким случајем преживео. Последњи се догодио

пре само месец дана, непосредно пре изрицања "ослобађајуће

хашке пресуде", у центру Сребренице.

Занимљиво је да Мустафић није сведочио у Хагу из

"процедуралних разлога", иако је реч о "инсајдеру" са


144

муслиманске стране, чији би исказ свакако срушио брижљиво

грађен "мит о сребреничком холокаусту", који мусламанска

страна деценијама систематски гради уз помоћ званичног

Вашингтона, чији је Трибунал пуко оруђе. Слично Мустафићу

говорили су и неки други чланови руководства СДА из

Сребренице.

У књизи "Забрањена истина о Сребреници Александра

Павића"(страна 22.) бележимо исказ Хакије Мехољића,

некадашњег шефа сребреничке полиције, који је 22. јуна 1998.

године, у интервијуу сарајевским "Данима" између осталог

рекао, цитирајући Алију Изетбеговића: "Знате мени је

Клинтон нудио у априлу 93. године (након пада Церске и

Коњевић поља прим. аутора Павића ) да четничке снаге уђу у

Сребреницу и изврше покољ пет хиљада муслимана и тад ће

бити војна интервенција.....". Мехољић додаје да је тада

"сребреничка делегација била састављена од девет људи", од

којих само један више није међу живима. У овом исказу

садржан је и одговор на питање зашто је Орић ослобођен,

односно зашто су игнорисани бројни докази српске стране о

ужасима једне "злочиначке политике чији је Орић важан

симбол ".

Очигледно је да су Американци и Изетбеговић били

годинама на истом заједничком послу, о чему сведоче и

бројни инсајдерски искази из доба Клинтонове

администрације, посебно брутална игра бројки о наводно 7 - 8

хиљада брутално убијених муслимана, која је очигледно била

најважнији аспект лажног "сребреничког мита", који ових

дана поново подстиче једна лажна судска институција.


145

Има ли за оно што се десило у "предмету Орић" овдашње

одговорности? Одговор је свакако потврдан. "Сребренички

мит" постаје део овдашње званичке интерпретације "историје

балканских ратова деведесетих". "Матрица хашких суђења"

постаје и део овдашње политичке стварности. Није ли

председник Србије био на десету годину сребреничког

"холокауста"? Нису ли "невладине организације" захтевале да

Скупштина Србије усвоји "декларацију о Сребреници", којом

би између осталог свако оспоравање званичне верзије

"холокауста" било кривично процесуирано? И сада се ти исти

„чуде“ зашто је Орић ослобођен? Баш као и у "случају

Харадинај"! Да се позовемо на њихове речи - скандалозно!

Али шта је господо из Србије скандалозно? Можда ваше

понашање и игнорисање српских жртава свих ових година!

Или ваљда Срби, за разлику од свих народа света, не

заслужују елементарно поштовање за своје страдалништво!


146

СРБИЈА БЕЗ ЕЛИТЕ, АЛИ СА НОВОМ

„СОЦИЈАЛНО ОДГОВОРНОМ ВЛАДОМ“

Познати руски мислилац Александар Панарин заступао је

тезу, да се основни симболизам краја хладног рата не може

објашњавати искључиво "геополитичким законитостима".

Геополитика је по њему исувише "тврда наука", која

изучавајући однос просторног и политичког, није у стању да

сагледа шири контекст друштвених и цивилизацијских

промена, које су последњих неколико деценија ишле у смеру

дубоког класно социјалног раслојавања, на планетарном

нивоу.

Укратко, Панарин "тријумф САД у хладном рату", оцењује

као глобалну победу богатих у односу на сиромашне.

Трагедија распада Совјетског Савеза као симбола и

заштитника сиромашних погодила је становнике читаве

планете. Није више било претње са истока па је неолиберална

концепција суровог тржишног такмичења и све већег

социјалног раслојавање. Од тада до данас, свет се суочава са

појавом "глобалне социјалне контрареволуције", чији је циљ

да богати постану још богатији а сиромашни још

сиромашнији, уз убрзано урушавање остатака "државе

благостања".

Панарин у раду «Народ без елите: између очаја и наде»

описује глобализовани свету држава којима је народ

препуштен сам себи и остављен на цедилу од својих елита, а

локалне елите раде иза леђа свог становништва и углавном на

штету по националне интересе и на штету остатака социјалне

бриге државе о грађанима. Те и такве отуђене елите, што је

случај и у Србији, приводе своје народе као јефтину и


147

послушну радну снагу, да не кажемо као кметове, глобалној

елити чијим се делом осећа. А однос према сопственом народу

је више него негативан: «Организатори масивне

дезиндустријализације, која је лишила милионе људи права на

рад, причају о непоправљивој лењости “овога” народа.

Ликвидатори социјалне државе, који су лишили жене свих

социјалних и професионалних гарантија против права да

продају своје тело, бесне против пропадања морала.

Културтрегери вестернизације, који су пожурили да

дискредитују народну културу и морал, који су под

подозрењем да су традиционалистички, дрече о лумпенској

психологији нижих народних слојева. Једном речју, свима

прогоњенима и сумњивима да су неадаптирани на светско

тржиште пришива се да су отпадници, непријатељи савремене

цивилизације» (Панарин).

Србија се од почетка деведесетих више невољно него

вољно нашла у том процесу. Аустријски теоретичар Ханес

Хофбауер у књизи "Проширење ЕУ на Исток", открива да су

санкције против Србије уведене, управо због тога што

Милошевић није прихватио реформе социјално економског

система по рецептури ММФ а и Светске Банке, а које су

оличавале класно социјални контекст "епохе после хладног

рата". Осим стратешких интереса САД на Балкану

бомбардовање Србије из 1999. имао и јаке енергетске и

економске мотиве.

Већ половином деведесетих, после завршетка "босанске

кризе", постаје јасно да власт није одолела искушењима

"транзиције". Из ратова и санкција, проистекао је слој веома

богатих људи, којима је "национална" и "левичарска"

реторика, послужила као покриће за енормо богаћење на


148

мање-више сумњиве начине. У то време у Србији настаје

"авангарда левице" која промовише слоган о "богатим

левичарима" као идеалу којем тежи. Занимљиво је да је за

Американце тада Милошевић "незаобилазни фактор мира и

стабилности у региону".

Ипак, како је време пролазило показало се да Милошевић

није хтео да преда Косово на управу Американцима, као што

је био и даље веома скептичан према моделу „страних

инвестиција“ у стратешке привредне системе и контрола

странаца над кључним ресурсима у Србији. Због тога се и

догодило бомбардовање 99. године, а затим и 5. октобар, у

режији Американаца и овдашње "тајкунске елите из

деведесетих".

Време, после 5. октобра, наставак је "социјално класне

контрареволуције" у Србији. Разлика у односу на деведесете је

у томе да главу реч има инострани чинилац (политички и

финансијски). Сектор економије потпуно је препуштен

странцима, док се "домаћи тајкуни" непрестано уцењују и од

њих се траже бројне противуслуге на унутрашњем плану да би

одржали своје позиције на тржиште. Последња је стварање

"проевропске социјално одговорне владе", после недавно

одржаних избора.

Према томе, да не буде никаквих илузија, ова Влада има

задатак да "легитимизује" класно социјалне промене, које су

се у Србији догодиле последњих двадесет година. Због тога

нико не би смео да се чуди "савезу црвене и жуте петокраке",

које идеолошки и симболички оличавају "српски пут у

капитализам", у последње две деценије.


149

Приче о "Европској Унији и социјалној држави" већ су се

на само почетку рада владе распршиле као мехур од сапунице.

Баш као и идеја о "националном помирењу", која треба да

консензусу "транзиционе елите" подари додатни легитимитет

милион незапослених и још толико социјално

декласификованих људи у данашњој Србији. Истина, и

синдикат је благословио формирање ове владе, показујући да

је све подложно "законима политичког тржишта" и свеопште

националне и друштвене ентропије. У Србији је као у

најлибералнијој земљи у свету „све на тржишту“ па и сама

Србија.


150

O AУТОРУ

Милорад Вукашиновић, новинар и публициста рођен је 25.

новембра 1967. године у Беранама, Црна Гора. По

националности је Србин.

Новинарством је почео да се бави почетком деведесетих у

редакцији студентског листа Индекс, да би убрзо после тога

био ангажован на бројним пројектима у ТВ Нови Сад у којој је

провео време до фебруара 2000. године, када је одлуком

тадашњег генералног директора Драгољуба Милановића,

смењен са уредничког места. Од тада је уредник емисија на

локалним телевизијама, које се баве актуелним

геополитичким, историјским и политичким феноменима.

Милорад Вукашиновић је уредио преко 600 телевизијских

интервијуа са најзначајнијим српским интелектуалцима,

публицистима и геополитичарима. Истовремено објавио је две

књиге и то: Суочавања - изабрани разговори 2003. године у

издању издавачке куће Бонарт, односно избор геополитичких

огледа под насловом Тренутак истине у издању издавачке

куће Европа нација, 2006. године. Поред тога на разним

интернет сајтовима (НСПМ, ВИДОВДАН.ОРГ...), објављује

коментаре и и интервијуе о најактуелнијим геополитичким

темама.

Најширој јавности познат је као уредник и водитељ емисије

О свему по мало са...... која се сваког четвртка, емитује на

новосадској телевизији Мост, од 21,00 час.

Milorad Vukašinović: U TAMNOM SRCU EPOHE

Documents

Transcript of Milorad Vukašinović: U TAMNOM SRCU EPOHE