Miljenko Smoje - Kronika o Nasem Malom Mistu

DALMATINSKA BIBLIOTEKA Miljenko Smoje IZABRANA DJELA

Miljenko Smoje KRONIKA O NAŠEM MALOM MISTU

Za nakladnika Lidija Šare

Urednik Marin Kuzmić

NakladnikMARJAN TISAK d.o.o.

TisakSLOBODNA DALMACIJA

Dizajn naslovnice i ilustracije Nikša Kuzmić

Miljenko Smoje

Kronika onašem

Malom mistu

© copyright Marjan tisak d.o.o. 2004.Marjan tisak u cijelosti odgovara i

pridržava sva autorska prava

CIP - Katalogizacija u publikaciji Sveučilišna knjižnica u Splitu

UDK821.163.42'282-31

SMOJE MiljenkoKronika o našem Malom mistu / Miljenko

Smoje. - Split : Marjan tisak, 2004. - 293 str. : ilustr. ; 21 cm. - (Odabrana djela Miljenka Smoje) (Dalmatinska biblioteka ; 4)

ISBN 953-214-184-7

TODM nco n i A 1 OA <-t

UVODNA BESIDA

Svako naše malo primorsko misto jema svoga kroničara, Ijetopisca. Čin se ujutro digne iz posteje, sede za stol, naravski u tinelu, jer istorijska važnost posla ne dopušća da škritorij bude u kužinu, pa uz bilu kaju i biškotine marljivo bilježi ča se dogodilo.

Kako se staračka ruka uvik bokun trese, to su i stranice debele knjižurine poprskane kapjama koje se razlivaju niz ćikaru i cididu iz biškotina. Ali to ne umanjuje vridnost kronike vengo je samo prožima finin, plemenitin mirison.

Jednu takvu knjigu, šporku, punu plisni i tragov mišji zub, naša san u šufitu jednega malog dalmatinskog mista.

Ispunja je kroz godine krasopison pošćer tega maloga mista, čovik ne baš tako bezazlen kako bi se moglo promislit u prvi maj zaraj njegovega zanimanja i lišnosti. Ne, ne, ne! Zna je bit pomalo i zloban naš Ijetopisac, bokun podrugljiv višje ven dopušća obzir prema staračkoj čangrizljivosti. Šće-ta ča se kronika ni sva sačuvala pa puno stranic i nima, oli su nečitke. To mije, virujte mi, kad san

Miljenko Smoje

kroniku ukreja, zadalo puno puno posla i mnoge događaje moga san tek pouonjat poizdaje, a nike glave kronike i izuentat.

Osobito mije draga prva uvodna stranica kroni-ke u kojon pošćer, ka stari pisnid, počimje invoka-cijon sveca zaštitnika Maloga mista:

Lito gospodnje 1936. godine na dan svete Eliza-bete, patrona našeg Malog mista

Svojon voljon i milošću božjon odluči san danas, potaknut jednim velikin događajen, pisat kroniku našeg Malog mista. Dugo san se bavi ton mišlju da ja, pošćer ovdašnji, koji sve vidin i znan sve ča se dogaja u našin kaletan, konoban, u brijačnici i apoteci, u postejan, kancelarijan i gajetan, a bu-dući san čovik stiman i pismen, počmen činit za-pise koji će našen potomstvu ostavit sliku o našen vrimenu i o judiman u njemu. Za početak izabra san dan svete Elizabete, jer je ona po predaji naro-dnoj zaštitnica čiste misli i otvorena govorenja.

I kad je tako, sveta Elizabeto, budi mi zaštitnica u ovome teškome ma poštenome poslu!

AVIJATIČAR

Lipi je litnji dan godine gospodnje 1936. Vapor se baš okriće u portu i po tomen manevru, boje vengo po satu na kanpanelu, more se znat da su za koji minut prošla četiri bota poza podne. Iskrca je putnike, vriće, bagaje, demejane, pakete, kru-nu za mrča i jednu tortu sa visokin zvonikon o krokanta za mladence pa odrišija cime, zaklapa, okrenuja se i nesta tamo iza punte.

Svit koji gaje dočeka i ispratija priši rivon da se ča pri do vati kalet i lađa. Zvizdan je upeka i ka da se olovo cidi s neba.

Pošćer, uz redara jedino monturano čejade u mi-stu, počeja je već dilit pisma i pakete. Oćale je spu-stija na puntu nosa niz koji mu se cidu krupne kapje znoja. Ma koliko se tra rukavon, jerbo su mu ruke zauzete, svaki put kad prigne glavu da pročita indi-ric, kapne krupna kapja i razlije se po sloviman.

Kurbanjski je ovi naš svit! Misto da dojdu prid njega vidit jema li ča, svi ga čekadu u ladovini. A on bidan vuče ka tovar. Jidan je na sve i na sva-koga. Smeta mu i ova luda čarčajika cvrčci koji

Miljenko Smoje Kronika o našem Malom mistu

po cabliman dišpetožasto gratadu svoje nevidljive teće i stvaradu mu jezive gricule. Dok gre po cenci mula prema leutu u kome je ugleda ribara Stipu, dva mulca, baš prid njin, ka da su ga čekala, sko-ču na glavu u more i poštrapaju ga po monturi.

- Gospu očevu i materinu, razbojničku - bešti-ma pošćer i ne vidi konop kojin je Stipe o kolonuveza leut. Postol mu pobigne ispod konopa i deboto se zapleja i pa.

- Ajde kvragu ti i konopi, vežiješ ji ka da nami-šćaš trapulu da judi noge lomidu.

Ne čuje Stipe njegovo ronjanje:- Oli jema ča za me, a Andrija?- Baš tebe tražin - zaustavi se i doda mu kuver

tu. - Ka da si zna.- A oklen je a, je li iz Amerik?- Na kartu đeografiku dva pednja bliže. Oliti

dreto iz vojnoga okruga moj Stipe.- Molaj sad škerce.- Ma kakvi škerci: poziv u rizervu. Pogledaj lipo

ti piše.- En ti poštu i pošćere. U godinu dan primin u

sve dva pisma i oba puta poziv u soldate. Ča su sena me narastili, oli ću ji ja spasit.

- Volidu te oficjali.- Mater svoju zajebaji, ne mene, ruka ti dabo

gda usala!- A ča san ti ja kriv? Volija bi i ja dilit pineze

nego soldaske pozive i sonete. Lipo ti meni ovodpotpiši i spremaj valiže.

Čin je ribar potpisa, pošćer šjolon turne kjun od leuta i zagrabi na drugu stranu praćen lipin sočnin beštimjan koje su sve po redu čilo nebo kalavale na zemju. Ta beštimadurska zvonjava ka da mu je

skinula piz i sad je već gazija lagje, veselije. U letu baci pismo na jednu nisku balaturu, a žena koja se na njoj pojavi viče za njin:

- Proštijte mi ga, šjor Andrija!- Niman sad vrimena, moran nać načelnika i

likara.- Ajme, a ja san tako kurjožasta.- Ne boj se, bit će dolori - zamaka je za kantun.- Jema li ča za me, jema li ča? - pozdravjadu ga

s ponistar.- Nima, ništa nima - vika je i trka. Pri nego je

brijač i zinija, mane mu rukon da nima ništa.Apotekaru i postolaru baci pisma s praga i ne za-

ustavljajuć se, vas mokar, prispije do oštarije. Na-slonija se na zidić da samo tren opočine, ali bija bi brzo zaspa da tamo malo daje nisu bubale balote.

Prid oštarijon, ispod odrine na kojoj visi grozje, dva-tri stola na kojiman se igra šah i briškula. Za-dubjeni, ka da rišavaju probleme svita, šah igraju učitej i općinski tajnik, dok ih naslonjen na šćap kibicira pop. Okolo vika, smij, batude svita koji sidi na bovaniman i gredan, gleda balotare i prati igru, druka za likara, koji se baš prignija, odrišija kajiš i miri punat. Poslin lipo bombizane balote o kojoj je zavisila čila igra tija je nategnit punat i deboto je prikinija kajiš... A gaće mu, onako odrišene, ska-lale se malo niže i deboto mu ispale. Pod stolon na kojemen je vino i bibite za igrače, njegov pas ispla-zija jazik i gleda ka da ga se ništa ne tiče.

- Ma ča se misliš - ujedanput zapuše tajnik - olčekaš feratu?

- Jeman se prav mislit. Ovo je igra za mislit.-A vi, velečasni, ne mišajte se i ne činite mu

mote, igramo u bibite.

- Je li ja? Ne mišan se.- Je, onako vas vrag odnija! Ajde, ti, miči višje.Niko su vrime mučali, čule su se balote, a onda

jopet pop:- Jemate jedan lipi potez topon.- Gospu materinu, velečasni, ol ne moš mučat!?Tamo za jednin stolon, di je sidija sam, debeli na-

čelnik, kojemen su priko trbuja bile nategnute gaće sve do rebar i stegnute kajišen pedanj niže, tra je znoj s vrata šudarićen. Mava je košujon bez koleta, ubila ga sparina, bile mu nogavice na jaken suncu bile su još bilije. Pogleda je u praznu čašu i zazva:

- Roko, još jednu turu. I platit.- Omar, šjor načelnice - doleti mladi konobar,

crn, jak i nasmijan. - Omar. Evo me.- Bravo, Roko moj, baš sam prižednija danas.- A di nećete po ovoj vrućini - ulija mu špricer u

kriglu i odmaka se da posluži druge.- I platit. Učini mi račun.A Roko, vrag i uncut kakvoga nadaleko nima,

samo da bi ga svi čuli, zaviče iza banka:- Oli ne znate sami, načelnice, to van je dvanajsta!- Cukunu, kurbin sine, nišan te pita za krigle,

vengo za pineze! Dat ću ti govno, a ne manču.Šahisti fermali igrat i stali se smijat, likar zau-

stavija balotu u zraku, ni bilo čovika kojemen se nisu tresla ramena. Pop bi zacenija od smija da nije baš sada doša pošćer.

- Nemojte se jidit, šjor načelnice, evo van friškenovine i pošta.

- Daj novine, a frigan tebe i poštu. Daj je tajniku.Nikor se nije tija u njega dirat, svi su se okrenili

i zabavili svojin poslon. Pošćer je stavija pisma na stol sa šahistiman, sve velike kuverte, s pustin

timbrima i bulima, i onda se okrenija prema lika-ru. Likar se jušto zatrča s baloton u rukan i bacija je visoko, pa se iskrenija ustranu, ka da će tako ispravit njezinu putanju. A kad je vidija da je da veliku brivu, nagnija se nazad i sta brenzavat.

- Ajde, ajde malo livo, još malo, još malo... livose daj... Koži... figura šporka.

Govorija je ka da sipje.- Žbandala se... uvatila je bus!Pa je onda sta davat upute suigraču:- Ne tako jako, polako, ovod u moje noge, pjano,

pjano, doć će ka u karocu.Okrenija je dlane prema doli i sve brontulaje:- Maledeto, kretino, non kapiši un kaco, za te je

bačve vajat, a ne balote. Sve si pokvarija!A kad se balota odvajala lipo tamo do zida,

odmanija je rukon.- Doture, pismo za vas - navalija pošćer na nj.- Dobro, daj ga Belini, ča se mišaš ovod.I baš kad je počela druga baza, kad je pošćer

doda pismo pasu, a pas ga priklopi] a no gon, baš kad se namišća za tuć i kad je zažmirija, kad se zatrka, jedan mladi čovik upa je posrid igrališta.

- Doture, brzo, šjor doture!Likar je izgubija korak, zabeštima i zaustavija se.- Vaj malora! Ča je, ča si se uzlarma?- Rađa mi žena, more svaki čas...- Pa baš sad, a meni fali jušto tri punta!- Ka boga vas molin, svaki je minut važan! - na

valija je čovik.- Ma tu sej vero kretino. I ti, dunkve, misliš:

tvoji su minuti važni, a moji punti nisu.- Ma doture, za gospu, prvo mije dite...- Asti Isukrsta! Eredite, pristolonaslidnik! - gur-

nija gaje ustranu i nastavija bazu. - Sad muči, nek ovu balotu žboćan. I ti bi tija da ja sad pustin par-tiju i da ka pas trčen za tobon? Sinjor je zafišča i trči doture! Da me ne zabavjaš moga san već učinit tri punta.

Namistija se i potrka malo, bacija balotu, zapu-va se za njon i falija. I zabeštima.

- Eto, gledaj ča si učinija. Sve si ti kriv! A rekasan ti: cito.

-Ma ča san ja to kriv, doture? - šapne čovik i sve lomi članke.

- Da ča si kriv! Ajde, trči doma i reci svojoj šjoragospoji da se ustrpi, neka bužu malo stisne, a jaću doć kroz tri minute.

Dok je nevojnik iša ća lomeć prste i okrićući se, likar je za njin ronja:

- Ajde kvragu! Tribalo bi tri dila mista uškopitda ne činidu više tu pustu dicu. Udri, tuta la note,to jin je sve ča znaju. A onda šempre: trči doture!Ka da likar ne srni jemat pet minuti vrimena započinit.

Kad mu je ovako propala igra, kad se čili izner-va, vazeja je one dvi balote i zamota ji u novine, nosija ji je ka sveto otajstvo prema konobaru.

- Roko! Roko!- Ča je, šjor likar?- Čuvaj mi balote. I da ji nikomu nisi da.- Ne bojte se, u mene su ka u trezoru.- Bravo. I donesi paštu za pasa, neka plati koje

izgubija.Sageja se i odrišija pasa, uzeja pismo, razgleda

ga i meka u žep. Niko vrime je gleda kako Belina grize paštu, pa dobaci načelniku:

- Ke đente, mijo poteštato, ke imbečili!

- Ča ćeš, doture, ka malo misto. Rađanje i umiranje jedine su promine - načelnik je natega žmuli ispija do dna.

Pogleda je za pason i gospodaren, a onda se okrenija i zapiljija u one ča su još igrali na šah. Li-kar je već zamaka iza kantuna, pa se naglo ferma i vrati. Belina ga ostala čekat, oblizivala je paštu i legla u lad.

-Roko! Ištrumente san zaboravija, dodaj, neću dite prstima vadit.

Oni koji su još ostali igrat i oni koji su ostali gledat nisu mogli sakrit smij. Gledali su za likaren sve dok jopet ni okrenija za kantun i dok su mogli čut njegovo bogavanje i razgovor s Belinon.

o o o

- Eto, sad je sve u redu - govorija je likar dok je uporuku pra ruke u stari škorcani lavaman i tra ji oveliki šugaman o špunje. - A ti se pripa: trči, doture,trči, doture, sve ostavi. Oli ja ne znan svoj posal!

- A da van je falilo devet punat, bili biste zakasnili - prikori ga čovik kad je vazeja iz njegovi rukšugaman.

- Ma, gvarda ke šempjo, još mi prigovara! To mije fala. A znaš li ti, imbečile, da san ja medicinuizučija u Padovu. Peka san zanat na tristo mrči,na tri stotine, a ne jednega. Je li tako, šjora?

- Ne bacilajte ča on govori, doture, nego fala van- odgovori mu stara žena koja mu je đonila vodu.- Puno fala, nikad van nećemo dobro platit.

- Znan ja to! Vengo, kad smo već na tomu, kadveć ni ariva pristolonaslidnik, vengo prinčipeša: čaćete likaru platit?

Domaćini su se pogledavali. Pasalo je dabi po minute pri vengo je čovik izustija:

- Mi smo van siromaji, ali, isto neka je ženskospremili smo van demejanu najbojeg prošeka.

- A, a... jedan pršutić?- Niman pršut, doture, oči mi ispale! Ko će mi

ga dat? - uzvirija se čovik i zalamata rukan. - Aonda, enti onega gori! Svaka pegula na me. Di prvopa žensko!

- E, pa ča. Jemaš, imbečile, lipu zdravu curicu; nirečeno da mora bit šupjača, jema ji i pošteni. Negoje lipo čuvaj, prati i kad nareste, mekni postole sgumon šoto, pa za njon. A kad nimaš pršut - nasta-vija je likar dok je vazimja boršu u ruke - kad nimašnjente per kvešta volta, demejanu mi smista domanosi, da se ne pridomisliš.

- Oću, moj doture, oću - skočija čovik ka iz puške, sritan ča je dobro prosa i otvori likaru vrata.Stara, ča je dosad jemala ruke u traveršu izašlaje na balaturu i makla se u bandu, da likar moreproć, gledala ga je u čupicu dok je silazija, vrtijaglavon ovamo onamo i zva Belinu.

- Priporučan se, doture! - dovikivala je odozgar,i dometnila: - Zbogon jin!

Dotur je zasta u dvor i zva pasa od kojeg se ni moga ni minut rastat, zaviriva je iza jednega kan-tuna, iza drugega i vabija Belinu. I ujedanput ona je povirila iz konobe i zamavala repicon, pa jopet nestala, a likar za njon.

- Dobar sinjal, sigurno je ništo našla - reče on use, a kad je vidija da ona vuče ništo iza bačav, digase na prste i sta se libit ka lupež. - Bravo, bravo,Belina; tu mai trovato peršuto, sej propju kara!

Pa je vazeja pršut u ruke ka na balancu, sve ga miri, vrti glavon i smije se. I baš je tako gusta, kad se pojavija čovik koji je deboto pa niza skale od priše, vika je ka da ga kojedu:

- Ajme, ajme, doture, ukrela mi je pršut iz konobe, prokleta beštija - i poletija je naprid da će gazgrabit, ali ni uspija, likar ga je odmaka iza nog.

- Kako ti gaje mogla ukrest, kad ga nimaš? Jesise kleja: oči mi ispale, doture, ko će mi ga dat! A?

- Ma to mi ga je stric ostavija da ga čuvan- izmotava se ovi - ni to moj.

- Aj kvragu, moj čovik, čuvaj ti prinčipešu da tije ne ukredu, a ne misli na pršute.

I dok se bidan čovik kleja, likar i Belina nestali su iza kan tuna. Ona je mavala repicon, a on se smij a i gingolava pršut:

- Ke đente, ke maškalconi! Da mi nima Beline,u ovo prokleto misto - bidan likar! Krepa bi o gla-da. Doture, krepa di fame! Bravo, mia Belina, uvikme ti šalvaješ.

o o o

Sve polako i s noge na nogu vuka se likar ulicon prema kući noseći pršut u desnu a boršu u livu ruku, tiska se uza zid da uvati lad, a Belina sva uza nj da more njušit meso. Meštral je zasta, ni bilo njanci bave da razladi umornu čejad i vrućina nije popuštala. Ponistre ka mrtve, škure svuda zatvorene. Na čenpresiman, tamarisiman, na murvan i smokvan čvrčci čvrčidu i dubidu tišinu. I ujedanput niki šušur pade s neba na zemju, slabiji pa jači, niki zvuk koji ni ni od trabakula ni od tono-bila, ni od beštimje, ni mularije, ništo čudno. Likar je diga glavu, zagleda se on i zagledala se Belina u arju, ošervaju se, čudidu ča se to dogaja iznad Malega mista, dok u niki momenat ne opazidu reo-plan di ka lastavica gre sve niže i čini dva-tri dira.

- Ča je sad, koji imbečile ovo šuška gori i ne dasvitu spavat?

Ti grubi šušur prati ga je sve do kuće.- Bepina, Bepina- stane on ispod ponistre. - Be-

pina, izajdi brzo.- Evo me, Luiđi, pronto - odzva mu se ona odo-

zgar i izlazi na ponistru. - Evo me, moj Luiđi, čaje, ča si navalija?

- Ča to vonja iz kužine? Na, dojdi, vazmi ovi pr-šutić i odnesi boršu, a ja ću - gleda leroj - do večereučinit još jednu partiju na balote.

Bepina iznila svu svoju četrejst godin na skale i zabrivala doli na kaletu do Luiđa. Zalepršala je na njoj traverša, a ispod traverše vesta kakvu nosidu boje gospoje. Dok se skalavala, tukli su joj taki ka rafal, oni drveni od šandal. Zabila je špicastu facu u pršut, povonjala ga, popipala i vazela, pa ga me-kla šotobraco ka daje boršin.

- Nije najboji, ma more stat.I već je bila do po skal kad mu je pripomenila:- An, bravo, moj Luiđi, ne moš poć na balote.- Zašto, oštija?- Došli su te zvat, moraš u paron Antonja. Umi

re, bidan.-A ča ću jin ja!? Reka san jin prikjučer: gotov je.- Ma znaš kako je, Luiđi, isto moraš poć.- Va ben. Daj mi onda boršu. Ke đente, pet mi

nuti ne moredu bez likara.I jopet su se on i Belina prilipili uza zid i skla-

dno uvatili korak.o o o

Kad je stupija u sobu bolesnika, omamija ga vonj znoja i starežine, pišote u vrčine i medicine ča je stala razbacana na oba kantunala kraj duple poste-je da je jedva izdrža. Kraj armeruna, u škuro, staje kapo od muzike i pušija, gleda je doli u mršavo lice

bolesnika. Jema je niki glas ka da puše u tronbu, ručetine je naslonija na komon, pa tišija starca.

- Drži nan se, paron Antonjo, ne dajmo se. Vidiga, doture, kakvi je, je li da dobro izgleda?

- Je, ka Gospe, ne more boje - iscidi Luiđi kad je pri-stupija. - Ča je, Antonjo, nima straja, sve će bit dobro.

- Gotovo je, doture, gotovo - odgovori mu bolesni i zastenje - adio mia bela Napoli!

- Ma ča gotovo, još ćemo mi popit koju bačvu vina.- Oćete vi, ali bez mene.Jušto u ti tren ka furija uleti pošćer i naleti na

Luiđa.- Di je kapo od muzike? - zaviče, jer u oni čas

nije vidija u škuro.Kad gaje opazija, potega ga je za rame ka da će

mu ga iščupat:- Ajde brzo, traži te načelnik!- Ča je, ča se dogodilo, oli je ko umra?- Doša je reoplan.- Ko je doša? - zakrklja odozdal Antonjo.- Reoplan! Prvi put u istoriji našega mista kala

se reoplan.- Maje li moguće? - likar se zasmija. - Impoši-

bile. Reoplan, govoriš.- E, pa ča ću mu ja? - reče kapo.- Skupi muziku, morate svirat. Bit ćedu govori,

muzika će zaudarat koji soldaški marš, čakod veselo. Ajde.

- Ma ča marš!? Moremo svirat jedino marču fu-nebru, ča smo je spremili za paron Antonja!

To je ču Antonjo i omar se malo pridiga, uvatija je likara za rukav i vas bisan reka:

- Ma ča dobro stojin, a već ste mi spremili sprovod, za ime Isusovo!

Miljenko Smoje

Kronika o našem Malom mistu

- Kretino, imbečile - začepi Luiđi kapu usta dla-non. - Ma on se privarija, pobiglo mu je, ni to za te,ven za jedneg drugega. Njente, njente, moj Anto-njo, on je lud, ne slušaj ga. A di je ti načelnik?

- U oštariju. On i tajnik pišedu pozdravni govor.- Ben, ajmo onamo - reče likar i pojde do vrat.

- Ti, Antonjo, korađo i ne daj se.o o o

Skalali su se iz kuće i uputili u oštariju, likar polako, kapo malo brže, a pošćer, već po svojoj užanci, deboto trčeć. Luiđi se uputija ravno prema zjogu, ne bi pustija svoje balote sve da je Isukrst aterira na zemju.

Ona dvojica, načelnik i tajnik, sidili su ozbijni fac za stolon, a prid njiman karta i crnilo. Tajnik, koji je umaka pero i vrtija držalo meju prstima, puva je u slova da se osušidu, nageja je glavu ka koza kad priživje, sve čita u sebi i ništo brontulaje. Do njega debeli načelnik drži žmul i pije, pravi se važan, vidi se daje vlast ovega malega mista i daje njegova rič zanja. Jednin je okon gleda u kartu i tajnika, a dru-gin u žmul i kad je vidija daje prazan zarika je:

- Roko, Roko!- Ča je, šjor načelnice, ča ste se najidili? - reba-

tije mu kamarjer i poviri.- Trči, donesi još jednu! - bugne on onako kru

pan u stol daje sve poletilo u arju. - Onda, di smoono stali? Tajnik se trga ka da gaje uboja.

- Stali? A: "Junače vrli, slavon ovjenčani..."- To je dobro rečeno: "Junače vrli, slavon ovjenčani".- "Čuvaru neba naše domovine".- Promini to, sitija san se. Stavi: "Čuvaru neba

naše otadžbine". Vojnici rečedu otadžbina, a nedomovina. Svaka rič triba bit na svon mistu.

Tajnik minja rič i nastavja čitat:- "Kralju i domovini", bravo!, "i otadžbini, odani

narod našeg Malog mista u tebi, junače vrli, orlenebeskih visina..." eto tot smo stali.

- Nisi iša daje?- Nišan, ovod san se nikako ukopa, pa ne znan izać.- En ti toga tebi i tvojiman skulan! Daj, Roko,

vina, ča stojiš!?- Evo, načelnice - spusti Roko botilju na stol.

- Popili ste tri litre i napisali tri rečenice. Po litranću znat koliko će govor jemat rečenic.

- Roko, kurbin sine, jopet me jidiš! Doćeš timeni na tir, mulac jedan.

- Nemojte se jidit, šjor načelnice, volin ja vasvišje ven sve druge, vi mi vridite za šest mušte-rij. Ala, ala! - Roko je sada dobija umiljato lice kajaganjac, malo se odmaka i gleda, a najradije biprasnijau smij.

- Potegni, boje će ti odit - govori načelnik tajniku i lije mu.

- Ne mogu višje, već mi se manta. Recite čagod vi.- A ča, za majku božju?Roko se jopet približija, sve se nakašjaje, tija bi

ništo reć, ali se boji. Onda, više ni moga izdurat:- Škužajte ča se mišan, načelnice, ali ja bi ovako

nastavija: "Orle nebeskih visina... u ovemen historij-skon času priko tebe narod Maloga mista šaje pozdrave i divjenje neustrašivin čuvariman našega neba, kojivavik bdiju nad našin seliman i gradoviman, moreni brdiman, nad našin njivan... nad našin njivan...njivan... i našin vinogradiman." - dok je govorija nijedisa, reka je sve u jednemu dahu, pa je zinija ka riba.

Načelnik je skočija na noge, raspalija ga po kri-žiman, bije vesel ka malo dite.

Miljenko Smojesti gospu, bravo, bravo, Roko! Ko bi reka, a nika stvar! Napiši ovako kako je Roko reka abi tajnika za vrat - i da nisi ča prominija.

- "I kad dojde do strašnega boja" - govorija muje u pero Roko - "naši avijatičari tirat će dušmaneka ča oral jata rebac nebon rastiruje".

Načelnik je sada već deboto poludija od veseja, zagrlija je Roka i prilipija svoju mokru od pota ko-šuju uza nj, pa ga stiska da su mu deboto krcale kosti.

- Bravo, Roko, spasija si nas!... "I kad dojde dostrašnega boja"... je li tako, Roko? "Naši orli..."

- Ne "orli"; naši "avijatičari" načelnice, "tirat ćenevirne dušmane, ka ča oral jata rebac nebon rastiruje". Ovako.

- Je, oče, oće - upa je ujedanput likar sa zjogakoji je ču riči - rastirat će ji, najskoli s ovakin re-oplaniman. Pokvarija mu se i bez dušmani i zatose kala.

- Molin te, bez tvoji škerci, doture, ovo je ozbij-ni, veliki momenat.

- Ma ke škerci, načelnice, pokvarija se čovikureoplan i kala se di se naša.

- Ostavi ti to, zašto je doša da doša, to ni tvojposal, neš ga ti vižitavat. Vojska je vojska, ona znača čini. Andrija - okrenija se pošćeru -je li pulicjotčuva reoplan?

- Je, načelnice, potira je svu mulariju ča se ba-njala i penjala po kriliman. Ne da nikome blizu, niprismrdit.

- A, a, jesu li uhapšeni komunisti?- Je, načelnice - reče mu pošćer - i postolar i

barbir već su u bužu.Likar je na ove riči kala balote na tle i uspravija se.


- Ti si, škužaj me, načelnice, skroz pošempja.Ujapsija si jude. Zašto, ča su učinili?

- Ne mišaj se, doture, to ni tvoj posal.- U bužu ji pravedne stavit?- To su opasni protunarodni elementi, ne znaš ti

ništa! Nikidan je došla od ministarstva tajna uputa, strogo povjerljivi brzojav: Svin općinskin upravan u Dalmaciji pojačat... ča ono pojačat, tajnice?

- Predostrožnost.- ... predostrožnost, bravo, prema svima sumji-

vin elementima, pogotovo komunistima i anarhistima, radi... kako ono, tajnice?

- Subverzivne terorističke aktivnosti.- E, bravo, tako, jesi li čuja, doture? A premeta

čina - obrati se jope pošćeru - je li jin učinjena?- Je, sve su jin ižbižigali, kuću i butigu.- A je li se našlo čakod?- Nego! Od oružja, u barbira velike nožice, jedan

mali britulin, a postolar je jema veliki vlaški nož,moga bi s njin vola zaklat.

- A ča ćeš nać u barbira vengo nožice, a u postolara nož za parat kožu!? A jema li bombi, pušak,topi, gevermašini? Pusti jude neka gredu doma.

- Reka san ti, ne mišaj se, doture.- Našli su jin - jopet će pošćer - našli su jin,

pače, i sliku Lenjina.- A sliku krajevske obitelji nisu našli, an?- Nisu, reka je postolar da on to ne dupera.- Ne znaš ti te dvi mutrije, moj doture. Kad jin

se smrači prid oči oni bidu ka ništa mogli izbužatavijatičara i učinit u papar reoplan.

- Oli si pijan, oli si lud - odrebati mu likar. -Doša reoplan, a on zatvara svit. Daje onako došlodeset reoplani, ti bi čilo misto da zatvorit.

- Sve mi se pari, doture, da si i ti sumjiv.- E, boga ti, da ne bi zubiman prikla toga tvoga

pilota. Ajde kvragu i ti i on. I da znaš, večeras nećudoć na ti tvoj soare u čast pilota. Non vado!

- A zašto nećeš doć?- Zato - naglašava je Luiđi rič po rič - zato ča san

se zakleja da neću više jemat posla sa njima. Trimiseca san živija tamo i priznajen: jesu dobar svit,daćedu ti krvi ispod vrata, ali san mora uteć, nišanvišje moga slušat da me zovedu "burazeru". Nonpotevo pju šentir kvešta bruta parola "burazer". Mi,ke sono un vero sinjor, un konte, dire "burazer".

Vidija načelnik da š njin neće izać na kraj, pa ga pustija, zato, da bi okrenija razgovor, pita pošćera:

- Je li, Andrija, a ča čini pilot? Popravja li motor?- Je, vrti jelicu. Reka je da bi mora telefonirat

u bazu.- A oli on nima radij o?- Ne radi mu.- Per madona, ke makinja - Luiđi je cenija o

smija.- Pa, neka telefonira - reče načelnik.- Ne srni ostavit reoplan.- Neka da tebi broj - upane likar - pa ti javi.- Nemojte bit smišni, doture, ne srni odat broj

telefona od baze. To je vojna tajna.- Ke logika militar: ne smi napustit reoplan, nima

radijo, ne smi telefonirat, a jopet ne smi dat broj dru-gomen. Neka makne reoplan bliže pošti! Neka ga držišpagon dok telefonira, u jednu ruku špag, u drugutelefon.

Načelnik se ni tija obazirat na ove škerce, zato je zapita:

- A je li muzika spremna?

- Nije, načelnice, mi smo spremali marču fune-bru za paron Antonja.

- A jemate li koju vojnišku, junašku?- Nikad nan ni tribalo - reče kapo.- A znate li onu - zapiva likar - "Jebala Mare

soldata u ono vrime od rata"... To van je un kan-con propju militare. Mare, soldat, jubav, rat, sve jetot, ne fali ništa.

- A vi ništa ne znate svirat? A znate li "Interna-cionalu"?

- Nju znamo.Kapo se sada isprsija od sile:- Tot san te čeka! En ti Boga materina, svima

skupa! "Internacionalu" znate! A sad mi recite da neznate državnu himnu, pa će čila muzika u bužu!

- Pa, znate, šjor načelnice - plašljivo će kapo- za pravo reć, odavna je nismo svirali.

- Ajde - prodere se vlast - vižbajte, i do po ureda ste svi isprid reoplana! A ti - okrene se pošće-ru - u učitejice, neka skupi dicu, neka nabereducvića za posipat pilota. Do po ure da ste svi ispridreoplana! Ja gren doma obuć crni veštit.

Istrgne iz ruk tajnika govor:- "Junače vrli, slavon ovjenčani..."Deklamira je tako sve do svoje kuće, i kako je

bi debel zapinja je o bovanice, a kako je bi polupi-smen zapinja je u štivu.

o o o

Isprid velikeg zrcala namišćala se i kokolavala gospoja načelnikovica, sve se vrtila i mirila, prsila i pušćala arju da bude vitkija. Okrugla, pupaš ta, jemala je vraga u sebi koji ni moga mirovat, pa je otila ovu zgodu iskoristit, jer ko zna, moguće daje ovi pilot uznese lipo gori meju zvižde, daleko iz ove-

ga jada i mižerje. Sva se obukla ka curica, nazula nove postole, namuščala se, napuderala, samo ni-kako ni mogla kosu splest. Provala je, ma ni mogla. Zato, bila je jidna, i okrenila se mužu i rekla:

- Ne mogu ovako primit goste - to je bija direktni ukor na nj. - Moran poć u barbira, da mi učinivodenu.

Muž, koji je namišća kolarinu i koji se deboto š njon udavija, a utegnut u crni veštit, šesan ka ba-čva, bi bi najradije ocova ali nije. Samo je reka:

- I ja san zaboravija poštucat bradu. Ali sad nemoremo poć.

- Ča je sad, zašto ne moremo?- Nima brijača.- Kako nima. Nije otputova, vidila san ga jutros.- Sad ga nima. U prežunu je.- U prežun? Naš brijač! - ništa jon se gorega ni

moglo desit.- Je, da san ga zatvorit.- Ča je učinija?- Predostrožnost. Tot je reoplan, tot avijatičar,

ko zna ča bi se moglo dogodit. Barbir i postolar sukomunisti.

- Ma daj, pusti čovika, ne budi smišan.- Njanci čut! Dok pilot ne odleti, on će ležat

unutra.- Je li, a ti ćeš me ondulirat? Oš li da zaraj tvoje

predostrožnosti večeras izgledan ka raža? - pariloje da će mu skočit u oči, tako se bila razbisnila.

- A da mu donesemo alat u prežun, pa da tetamo uredi?

- Je li!? Ja jedna dama, gospoja načelnikovica,pa ću činit ondulacije po prežuniman! Ča tebi nećepast na pamet!

- A da ga dovedemo doma? - napokon reče on.- To moreš. Smista ga dovedi - vidilo se da jon

srce reste.Pomogla mu je svezat kolarinu i omar gaje stala

turat vanka. Ona sama ni se nikako mogla odlipit od zrcala.

o o o

Tako su se zanili za briškulu da ga nisu ni po-gledali, sidili su na posteji od dašak, naslonili se na šporki zid, pušili ka Turčini i igrali. Mekli su postole kraj kible i obisili jakete o brokvu, pa kako je bilo lito vonjali su i postoli i pišota. A načelnik, da bi jin upa u oči, sve je kašja, primišća se s noge na nogu, zija ka da će progovorit i griza rič.

- Brico, budi pametan. Boje ti je doć - govori isve priko oka gleda doli u karte.

- Neću, načelnice; jesan li zatvorenik?- Jesi!- E, onda neću radit! Ne moš ti mene ka zatvo

renika iskorištavat, to je protuzakonito.- Brico, lipo ti govorin, platit ću ti duplo! - na

čelnik se čili smanta, ni mu bilo lako doć molitonega kojega je da zatvorit. Zato su mu misli samebižale kartan: - Duplo ću ti platit! Oštija, di gledaš,vataj tricu!

- Ne mogu pazit kad mi tot stojiš ka kandilir!Dvajset, trideset jedan, trideset i četiri... - brojijaje punte, dok je postolar samo gleda jednega i dru-gega i smija se u sebi. Gusta je gledat ovu bačvu distoji skrušeno i moli.

- Onda, oš oli neš?- Reka san: neću.- Daj, učini mi tu jubav - molija je načelnik - bit

će ti boje.

- Ma ča ti oćeš? Ja da tebi činin jubav, a ti meneu prežun!

- Daj, budi čovik, razumi moj položaj. Jemašprav ča se jidiš, zatvorija san te, ali priznaj, i jakoji put, bar botu u deset godin moran dat kogauvatit. Ča će reć oni moji gori!? Koju Gospu činiduu Malen mistu: jemadu načelnika, općinu, pulicjo-te, prežun, a nikad nikoga nisu zatvorili. Moredumi prigovorit i da ne proganjan komuniste.

- Ča ti govoriš? - zapita barbir postolara.- Razumin ja i njega, ni mu lako.- Eto, Ivane, ti si pametan čovik, baviš se i li-

bron - reče načelnik postolaru - znaš mislit. Lipoti objasni svomen drugu da od tega ča san ga zatvorija nima nikakve šćete.

- Kako nima, a meni butiga ne radi!?- Neš ti gubitka u jedan dan. Pustit ću te sutra,

čin reoplan odleti. Meni će moji pretpostavjeni rećda san revan u službi, a tebi jopet u tvoj radniškipokret skače numera. Koji bi ti bija revolucjonarda nikad nisi svršija u bužu!? I tvoji bidu moglipomislit: neš ti revolucjonara o slake vode! Ovako,ti si mučenik, proganjan, još bi mi mora reć: fala,načelnice! A ti, tovare, neš da mi jubav učiniš. A,onda, i zaraj žene. Znaš i sam kakve su žene. Izistće me ne bude li jon kosa naricana. Pojdi, brico, smenom, boje ti je.

- Za dišpet neću. Jedino ću je ondulirat u mojubutigu!

- Dobro, kad je tako - razbisnija se načelnik - ondaćemo drukčije! Pušćan te doma i svagdi ću razglasitda san falija kad san te ujapsija, da si revolucjonar odsete kolpi i da bi po tebi kapitalizam moga durat 77mijardi godin. I nikor te više neće štimavat! Eto ti na!

Ovo je već bilo drugovačije, ovo se ni moglo po-dnit, bili su to takvi argumenti da bi prid njiman pokleka i veći eroj ven barbir. Zato se zamislija, posta mekši, kad je reka:

- Ajde, ajde, nemoj se sada jid.it, načelnice!Dobro, kad vas u moju butigu uredin jopet mezatvori.

- A, neću! Pušćan te i ajde smista vanka, nisiviše zatvorenik! Tebi, postolaru, svaka čast, ti siantidržavni i antinarodni elemenat na svomen mistu. Tebi kapa doli.

- Neću, neću izać iz prežuna - vika je barbir ituka šakon o posteju. - Bome neću.

- Oš, ne boj se, oš silon, ako neš milon. Aj ti usvoju butigu. Tebi ću, moj pošteni postolaru, rećženi da ti donese večeru i vino, i poslat ću ti drugaza briškulu. Ti, brico, nemoj mi infetavat pravegarevolucjonara. Marš vanka! Ivane - obrati se jopetpostolaru - kad god ti bude tribalo prišapni mi i jaću te dat uvatit. A tebe, brico, brišen iz knjige su-mjivi. Sad se moš upisat jedino u bratovštinu.

- Kurbin sine, nikad ti neću zaboravit, proparatću ti nožican tu mišinu!

- Samo ti priti, ko te obadaje! Pojdi u butigu, etomene sa ženon.

- Boga! Neću radit, vrati me u prežun!- Ča sad oš? Oš li mi doć doma, a?- Ajde oću, ali da me jopet zatvoriš!- Takvoga te oću. Evo ti - zavuka je načelnik

ruku u žep - evo ti kjuč od prežuna, pa kad se vratiš zakjučaj se sam.

- U redu, načelnice, kad je tako.- Jesi li vidija daje ispalo na moju!? Ča smo se tribali

karat, kad moremo jedan drugemen pomoć ka judi.

I tako, svak je doša na svoje. Načelnik je posluša svoju ženu, brico je posluša načelnika, a načelnikovi-ca svoga vraga. Brico je ispa i revolucjonar i zaradija je, načelnik je dobija dobri glas i kod oni gori i kod ovi doli, a gospoja, ona je dobri glas uživala otprija.

o o o

Spustila se crna, gusta, lipljiva noć. Čilo misto spa-va, a sviće goridu samo kod oni ča su se jušto vratili sa soareja. Škure su prikučene, da ne uletidu rau-šuni i da ne štipju žene i cure ča su se razgolacale po ovoj sparini.

U Luiđev stan, di je još vonjala spiza od večere, svitlo na kantunal, onod di on leži okružen librima. Navrj svi Leopardi, a odispod sve libri iz taljanske klasike. Nje-mu u rukan Dante, i on čita verse u po glasa, vidi se uživa posli igre na balote i stečenoga pršuta. Ko bi se uspeja na teracu pa provirija kroz ponistru uviri bi se daje likar čovik o svita. Čita on čita, obučen u jaketu o pidame a doli gol, kadgod tiše i kadgod glasnije, ovisi o tomen ča čini njegova Bepina. A ona, ka vila u spava-ćicu, na drugi kraj posteje i sva se pritvorila u uvo, ali ne da bi čula ono ča on čita, vengo ono ča se dogaja u načelnikovu kuću, di je svršija prijem u čast pilota. Ka na iglican je. Pa kad je zasvirala sa gramofona pisma "Sedila sam za mašinom, šila sam, šila sam..." sva se stresla, da je pod njon zaškripjala koćeta. To je likaru dozlogrdilo, pa zareži na nju:

- Daj, makni tu nogu, per la Madona, ča mebadaš!?

- Skužaj, Luiđi, nišan tila, slučajno san... - izmotava se ona.

- Ako si se upalila, pojdi u banj, mekni ladnioblog, mene pusti na miru -jedva se svlada da neplane, i jopet je čita.

- A da je doletila koja cura, iša bi na prijem, je li?- Ne, ne bi iša, i ženske su mi se njijove zamirile.- A kleja si se da nisi nijednu tamo taka!- Je, jesan pa ča! Bija san mlaji. Nisam moga tri

miseca živit bez ženske.- A ča je bilo, Luiđi, reci? Ča je bilo s onon ča ti

se zamirila?- Njente ni bilo, ča će bit. Vaja reć pravo, mala ni

bila za bacit. Aveva, koži čičoni, propju te činila voju.I, ja š njon u posteju da ću učinit posal, a ona menezagrli i šapje mi na uvo: dojdi, pilence moje. AstiBoga, ka da me kogod sikiron udrija, sve mi je palo.Mi, dotur Luiđi, vero konte ki študjava djeci ani a Padova dire: pilence moje! Omar san je potira.

- Eto ti na, baš mi je drago! A, kad san te jauvridila, kad san ti ja rekla: pilence moje?

- Još ti samo to fali! - napne uši, digne bokunglavu i pusti je past. - Ke bela kancona. Ramona, tidigni nogu do plafona... Daj, zatvori tu ponistru.

Bepina se pridigla, išla je do ponistre, ali ne da je zatvori, vengo da izajde na teracu. Naslonila se je na ogradu i stala slušat napeto ka puška.

- An, tot smo ga! Moj Luiđi, samo da vidiš! Na-čelnikovica privrće očiman ka pupa i faćka pilota i,ča san ti ja rekla! Potirala je goste da more ostat šnjin. Eno joj muža doli, čuva reoplan, bidni čovik.Koja furbaćona, kako gaje špedila, an?!

- Ma, oli si maska, kako to vidiš?- Jeman kanoćal u ruke! Ajme, brzo, Luiđi, pari

mi se da se grlidu.- Oštija, ne daš mi mira ni u ponoća - zastenja

je likar, ali je isto kala noge s posteje i izaša vankana teracu: - Daj kanoćal. En ti Boga, ča su se za-čičali! Ma vidi!

- A on sidi sa pulicjoton, čuva reoplan! Kretino!- A ča je, ča si se uzdrćala, ne stiska tebe, vengo

nju?- Velika je vlaga, Luiđi, friško mije.- Onda, ajde u posteju, nazepst ćeš. Ako neš ti,

gren ja - da jon je kanoćal i uteče u posteju.Vazeja je u ruke Dantea i nastavija čitat.- Je li, Bepina, a ča sad činidu? - pita je a da ni

diga oko s libra. - Jesu li se počeli svučivat?- Nisu, samo se jubidu i pipadu.- Ti Boga, ča čeka, koji je on soldat, ča se liže!

Ajde, udri, muški, bogati, dage oljo! Neka dimi! Jo,Bepina, kad san bija mlad, kad san bija njegovi go-din moga san na nj obisit sić vode, altroke soldat!

- E, bidni načelnik, kad bude ulizat u kuću,morat će se dobro saget da mu rozi ne zapnedu.

- Ča sad činidu?- Eno, jušto su se zagrlili i povukli. Udunili su

sviću, sad se ne vidi ništa.- Ajde, uduni i ti, i smiri se lipo. Drugi put kad

dojde reoplan, ja ću ga poć čuvat.- Ne bi to ja učinila za sve miljune, nišan ja ka ona.- Bože sačuvaj!- Ča to govoriš, Luiđi?- Njente, čitan verše.Izvalila se na posteju, ali ovi put malo bliže

Luiđu, i sve ga gleda, gleda. A on njanci da bi je obada, čita i čita, ka daje ona komad driva. Bilo je bit će barenko dvi ure poza ponoća kad je udunija svitlo i okrenija se na livo. Deboto je zaspa, i bi bi zaspa da ga nije trgla.

- Je li, Luiđi, kad ćeš me odvest prid oltar?- Sutra, oli prikosutra, kara mija, čin izvadin

dokumente. Samo me nemoj badat nogan.

Bepina je samo uzdanila i stala se privrćat po posteji. Ni jon bilo lako, tribalo jon je još barenko po ure da sklopi oči i zaspe.

o o o

I tako, kad čovik posadi špicu cate, računa na to da će mu cata rodit, i rodi, bome. Nego ča? Sve je po zako-nu, i ča je počelo mora i svršit. Mora bome, nima dru-ge. Tako je u cilon svitu, tako i u našen malen mistu.

Načelnik je sidija, ka i uvik, za svojin stolon i trusija žmule. Likar, ka obišno, igra je na balote, trka je zjogon da gaje milina bilo vidit, gađa je ka iz topa, bonbizava, vaja, dava upute, vika, bešti-ma, sve ujedanput. Belina je lizala svoju paštu i ležala, pod stolon, od fjake jedva je mavala repicon na mušice. Tajnik je igra na šah. Pop, fala budi Gospodinu, kibicira je i miša se u igru. Sve, ma baš sve je bilo isto ka i uvik.

- Roko - tražija je načelnik kamarjera - Roko,daj još jednu, i platit!

- Omar, načelnice, omar! Jemali ste, jemali ste,ovi, dvanajst krigl, s ovon trinajst. Je li tako?

- Kurbin sine, pitan te za pineze, ne za krigle!- buga je šakon u stol i, ka i uvik, svi su se stali ce-rekat. Guštali su šta ga štucigaje.

Ujedanput, čili uznojan i mokar, vas vruć ka friški kruv doletija je pošćer i sta vikat:

- Doture! Načelnice! Brzo, brzo, gospoja će svakičas...

Likar se uspravija s dvi balote u rukan, vas jidan. Priša je načelniku, odmirija ga, prisika ga očima, bi bi ga baloton u glavu udrija da je moga.

- A ti, nisi se moga ustrpit, pa ga napravit desetminuti poslin, da mogu svršit partiju. Roko, da mibalote nikor ni taka!

Miljenko Smoje

- Ka u trezoru su, doture, ne bojte se.- E, moja Belina, ni ti ne moš opočinut.Tiščeć kajiš od Beline, kad se već uputija, reka

je načelniku:- Ča je, ča si se obisija?- Nije li u mojin godinan malo kasno jemat dicu?

- upita gaje dok je stiska žmul i priginja glavu.- Ti boga, da kasno! A jedan ingleški admiral

dobija je sina u sedandeset petoj godini. A jednaFrancuzica se tamplirala svaki dan do osandesete.Ni mogla njanci jedan dan bez muškoga. A tebikasno. Napravit ćeš ti još kojega, viruj ti meni- okrenija se i potega Belinu za sobon.

Uša je š njon u lad, provuka se ispod odrine i reka za se:

- Napravit ćeš, ako još koju botu pade s nebareoplan.

SODOMA I GOMORA

Ka i svako jutro, i ovo je ulizalo u Luiđevu ko-moru kroz škure. Svi tlo je kroz dignute grilje tuklo drito u likarevo čelo i u kantunal, di je sta Dante, raskriljen još od sinoć. Odispod Leopardi, a šoto njega još nike knjige. Doli, kraj koćete, na pod žmul s prs ton vina i cavate.

Ču se motor leuta, u susistvu je piva pivac, ni-kor je zva i beštima, a tamo iza nikog zida reva je tovar. Malo misto je trio krmeje, budilo se, tribalo je odit u poje, tribalo je polivat lozu, iskrcat ribu, otvorit butige. I koje god moga, ustaje iz posteje. Ko je god bi zdrav.

Zato je likar spava ka malo dite. Zna je da će se tek oko osan uri javit prvi bolesnici, moga je spavat još barenko dvi-tri ure. I spava bi, da vrag ni tanta njegovu Bepinu, ča je uvik bdila nad njin, da je ni tanta ustat i poć do ponistre pa zatvorit škure, koje su zaškripjale. Ukočila se namistu, sti-skla je zube, ukipila se - pa jopet stala zatvarat. I, nego! Zaškripjalo je još jače. Digla se na prste, sva se stiskla, tila je šmugnit u kužinu da ne probudi

svojega Luiđa. Jušto je stala kraj vrat, kad se on javija:

- Ne triba ti se libit, ostavi, Bepina.- Spavaj ti, spavaj još malo - sva se, jadnica,

pripala.- A sad je gotovo! Ki pol pju dormir? Sad moš

šuškat koliko te voja.Pružija je ruku i užga radijo, vrtija je botun:- Sad ćemo čut koja je država noćas kapituli

rala. Čula se pisma "Lili Marlen", pa niki sving, aonda glas: "Holandija je noćas obustavila neprijateljstva. I, kako javlja glavni stan vođe Reicha,računa se da je nakon što je čitava Holandija bilapretvorena u veliku klaonicu izginulo najmanječetvrtina holandske vojske. Saveznici su potvrdilivijest o kapitulaciji Holandije."

- As ti Boga, ča padaju ka gnjile kruške. A Amerikanci, nesriknji peli rosi, samo gledaju! A daćedumi i Rusi indiric.

"Njemački avioni noćas su žestoko bombardirali London, a engleski bombarderi tukli su Bremen."

- Jopet pošteno: jedan jedan!"Fjord pred Narvikom pretvoren je u pravo gro-

blje brodova. Vide s vršci jarbola 18 transportnih brodova, osam njemačkih i šest britanskih razara-ča. Računa se daje ovdje utopljeno najmanje 2600 mornara."

- Ka Gospe, lipo su se usidrili! - Luiđi je uprarukan u štramac i zdiga se, seja je.

Sluša je dalje: "Predsjednik dr. Maček daje upute za općinske izbore. U svojoj okružnici dr. Maček ističe da ovi izbori nemaju političko značenje..."

- Ča to jema novega, Luidi?- Njente, Bepina, sve gre ka. po loju.

... "i da kod kandidata u prvom redu treba gle-dati poštenje, nesebičnost i njihovo shvaćanje go-spodarskih potreba općina".

- A koja je to država pala noćas?- Holandija, Bepina mija, pala je, udrila se malo.- Evo, Luiđi, malo limunade - rekla mu je kad je

ušla kroz vrata. - Donit ću ti kakao i pandišpanju.- Neću kakao, stislo me, dva dana nišan iša na

stranu. Daj mi kafu.- A, je li, Luiđi, di je ta Holandija?- Daleko, moja Bepina, lipo gori.- Koliko daje od Triešta?- Ka do Triešta, pa još deset puti.- Onda, moj Luiđi, ne razumin, ča se ovi naš

svit jur pripa? Jema rat, da prostiš, ča prdit dokdojde u naše misto.

- Na vrata je već. Nima uteć, moja Bepina. I kadse ovako koju najkulturniji narodi Evrope, ča ćetek bit kad se uvati naša đente balkanika.

- Ajme, gotovi smo!- Ne boj se.I jopet je ništo klapala i šuškala u kužini.- Kakao, reka si.- Ne, šenpjo: kafu!Mučala je dobru po minute, deboto se ni ni

čula. A kad je zinila glas jon je drća.- Hitler će nas osvojit, je li?- Bome. Ko će ga fermat? Oni načelnikov avija-

tičar?- Ajme, svi ćemo svršit na gingolu! - zakukala

je. - A ča bi jija za obid?- Zakoji pulastra, pa ćemo jist - pušća je dim

od španjuleta drito gori i grata trbuj. - U se, na se,poda se, to ti je čila filozofija.

- Ti tako govoriš - puvala je i uzdisala. - Je, ana "poda se" si, bogami, zaboravija - zdigla je prsii kalala ji.

Luiđi je ugasija španjulet i namistija glavu na kušin.

- Ajde, ajde. Teško vrime, a njon monade tučupo glavi.

- Kad ćeš me, Luiđi, odvest prid oltar? Poginitću nevinčana.

- Vinčana oli nevinčana, isto ti se piše.I Belina se probudila, gratala je nogon i tukla u

vrata. Luiđi je naćulija uši, ujedanput mu je po-stala kuška važnija od žene.

- Bepina, za gospu, otvori jon, kako je moš pu-šćat da ti stoji ka prosjak prid vratima!?

- Išporkat će mi palkete.- Ti ćeš očistit. Ča ćeš činit čili dan, gratat mandu?- Luiđi, Luiđi, voliš ti nju višje nego mene - do

šle su jon deboto suze na oči.- Volin ja vas obe dvi jednako.Usta je. Najprin je iša u zahod, a onda je sta

obučivat robu: mudante, maju, bičve i tek šum-prešanu košuju. Malo poslin izaša je čist ka sunce, šesan. Bepina ga je guštala gledat kad je korača niza skale. Nima ovakega čovika, mislila je, nikor nima ovaki šest.

o o o

"Dobro jutro, doture, zdravi bili, doture, jesmo li, doture, uranili, a, evala, evala, živili", pozdra-vjali su ga dok je seta rivon, a on jin je odgovara. Zaustavija se kraj jedne gajete pune rib, naslonija nogu na bitvu i sta gledat čovika di grabi rukan ulov i mečije ga u kasete.

- Ča je, kako si, a? - upita gaje odozgar.

- E, dobro jutro, doture, pozdravjan vas - uspra-vija se i maka kosu. - Ni mi dobro, kupi se u prsi.

- Pa ča da se kupi?- Oćete li me vižitat?- Ne triba te vižitat, moj Prošpero, to je bulsa. I po

kojni ti je otac od bulse partija. Bulsavi ste po raci.- I nima lika, doture?- A, moš vazest pet-šest ijad dolori i za prominit

arju poć pet-šest godin u sanatorij u Alpe. Ne bojse, Prošpero, još ćeš ti durat koju godinu.

- Samo koju godinu!?- A ča bi ti tija, ka Matuzalem!? Manje puši, ma

nje bumbi. Kašji, pjuji, vazmi koji kućarin meda.- Fala, doture - gleda ga je di pripalije španju

let. - Evo van friški barbuni, pa vazmite.- Ti si, Prošpero, imbečile. Di ću s ribon, u žep?

Odnesi Bepini i reci jon da ne triba klat pulastra.Na, vazmi ti jednu - pružija mu je španjulet.

- A rekli ste mi da ne pušin?- To ti govorin ka dotur, a dajen ti ka prijatej.

Budi miran, znanja kad ću te vižitat, ništa se ti neboj. A ti, Galileo, ča si se ti inkanta, ča jope nismona more, a? - okrenija se Luiđi čoviku koji je sidijana jednemu lipemu trabakulu na kojen je pisalo"Slavni".

- Rat je sve rastira, nima furešti. Ča ću?- Ukrcaj teret, oštija.- Bogati, ka da san lud, da me šotomarini poto-

pidu - nabija je kapetansku kapu i činija se važan.- Puno ji je more.

- A ča barenko ne kalaš mrižu?- Ništa mi ni drago, vidi oni oblak, mogla bi lako

nevera.- Slabo ćeš ti tako, kapetane.

- E, neš ti. Bravura je živit bez lavura.Luiđi je manija rukon i slega rameniman. Sva-

šta li je na svitu, čega sve nima u ovo naše misto, majko moja, reka je u se i zaputija se u barbira.

o o o

Upa je u brijačnicu, a Belina za njin, jušto kad je bila besida o reoplaniman, brodiman, razarači-man i bonban. Od onod di je sidija niki stari ribar čuja se glas ka da izlazi iz badnja:

- Smišnoga ratovanja, ja, judi, ovo ništa ne razu-min. Brico, koji je brija čovika na kojemen se omarvidilo daje živija u Amerike, ima je reloj o zlata, velikka kapula, niki prsten na ruku, pa gaće na rige, i ko-šuju kratki rukavi, okrenija se i zamava britvon.

- Ča misliš - reka je - ča misliš da ti je ovo ka zaprvega rata u vrime Borojevića i Potjoreka?

- Tučedu se padobranin, reoplanin, tankiman,a na fronti jedan drugemen kroj idu žepe i jema bitko učini više ti žepi ti dobija rat.

Na katrigu di je sidija načelnik vidila se novina, "Novo doba", bija je sakriven iza nje, i moglo se pročitat "Počela najužasnija bitka u historiji svije-ta", "Proširen njemački džep prema La Mancheu", "Milijunske armije vode bitku na malom prostoru", "U Rimu najavljuju ulazak Italije u rat", i sve tako. Iza njega na zid visila je karta đeografika Evrope. Brijačnica je parila ka glavni štab.

- Ostavi ti žepe, nisu žepi važni - upa je batelants brojen na kapu. - Rat će dobit ingleška škvadra.Ulizla je iz Sivernoga mora u Škagerajc i Kagetat,da ozgar zatvori i bombiza Njemce.

- Ma koji Škagerajc - upita gaje pošćer - di ti jeti tvoj Škagerajc?

- I ti si mi niki pošćer? To ti je kraj Danimarke,1L

pogledaj, brico, na kartu, je li tako. Sto puti san navigava, znan.

Brico, stari komunista, koji je pratija sve visti, žabi je nos u kartu.

- Je, jema prav. Tot je.- Na drugu bandu pogledaj, tot ti je mali škoj

Kelgoland, a dva prsta niže Amburg, a to ti je tu-deški Triešt. Tot će se flote inkontrat i učinit velikišturum. Pari mi se čut kad Ingleži raspalidu iz mi-ljun topov, sve ćedu dignut u lagum.

- Rusi, judi, samo Rusi mogu radni narod Evropešalvat. Pametan je Staljin, čeka on da se imperjalištiizmeju sebe pokojedu i istrošidu i onda će ji dešvat- barbir se čili isprsija.

Deboto je i zaboravija na posal, mora ga je oni povratnik dobro potegnit za rukav.

- A e, bilo bi ga tot da nima Amerike. Dolori,dolori, moj sinko, dolori dobijedu rat. Hitlera sadnikor ne more fermat, a kad Amerika makne prston- gotov je.

- A ča ne makne? - pita gaje barbir.- Oli jon je priša!? Sad sve fabrike činidu reopla-

ne, vapore, tanke i sve se prodaje ka cukar - odgo-vorija mu je povratnik - i kad sve zlato svita svršiu amerikanske trezore, onda će Amerika reć: stop,sad je na me red. Well!

- Ti Gospu, generalštab se danas proširija. Svika da su svršili akademiju militar Marije Tereze- likar se zacenija o smij a.

Roko, konobar, koji je do sada sta na vrata, pa izlazija vanka i jopet uliza unutra, buga je nogon u vrata i okrenija se.

- Morete vi, judi, mislit ča oćete, ali avijacija,samo avijacija će dobit rat. Ko bude jema više

reoplani i avijatičari ti će potuć. Je li tako, šjor načelnice?

Načelnik koji je do sada lista foje, puva i pripo-mišća noge zdiga je veliku glavu, nije razumija.

- Nišan te sluša, čita san.- Reka san, načelnice: avijatičari su glavni, o

njima sve ovisi.Ka da gaje kogod brokvon badnija, načelnik se

trga i zarika:- Zašto to meni govoriš?- Tako, slučajno.- Slučajno, je li, kurbin sine, tovare od tovara.Svi su umukli, i oni Amerikanac ča je plaća, i po-

šćer, i ribar, i batelant koji se igra češjen, i likar ča je sada sidija pun sapuna uvijen u šugaman. Svi su kalali glave. Bilo jin je ne samo neugodno nego i žaj bidnoga načelnika. Roko je zna da gaje badnija, naj-volija bi se izvinit, ali gaje sram.

- Ma nišan ništa zlo mislija, šjor načelnice.- Jopet ti, kurbino kopile! Enti čili rod, sve živo

i mrtvo!- Ne vriđajte, načelnice, izgubit ću rišpet.- Odavna si ga izgubija, gubo, crvu - skočija je i

uvati ga za gućak i bi bi ga zadavija daje Roko bi slabiji. Nego! Da nisu drugi uvatili obojicu i razdvojili ji,jema bi likar posla.

Belina je zalajala i uvukla se ispod katrige.- Cito, Belina, ne mišaj se, to ni tvoj posal! A ti,

barbiru, ča si se uzmuva ton britvon, još ćeš kogaobrizat!

Onda je načelnik pogleda krvnički Roka i izletija vanka. U brijačnici se ni ništa čulo, samo struga-nje britve po likarevoj bradi.

- Ma ča san mu ja kriv, judi - vata se Roko izgu-

bjeno za patele - nišan zlo mislija. Reka san mu isto ka ča bi reka tebi ili njemu, svakomen.

- Ne pravdaj se, Roko, kriv si - umiša se pošćer- turija si mu pod nos avijatičara.

- Ja bi mu se na tvoje misto škuža - reče mu Luiđi.- I meni je sada žaj, ali kako ću reć: skužajte,

načelnice, nišan mislija na onega vašega avijatičara ča van je da sina!

- Ajde, ajde, jopet počinješ. Kriv si i muči. Jema stvari o kojiman se ne govori, kretino, imbečile. Kapiši?

- Puno se dišpera naš načelnik - zavrtija je gla-von pošćer. - Ništa mi ni drago, slabo će to svršit.

Išli su, onda, ća i batelant i ribar. Za njima je izaša Roko, pa pošćer, najposlin Luiđi i, ka naj-zanja, Belina. Osta je sam barbir, ispratija ji do vrat, i onda se zagleda u onu kartu na zid ka da je Napoleon Bonaparte.

o o o

- Tu tu tu tu - vuka je mali Mirko, lipo bucmastodite, feratu po kužini načelnikove kuće, dok je sluškinja, mlada vlajina, puvala u špaker i ložila oganj.

Šporki pijati, bronzini, nozi, peruni, gradele, ma-cole, ogrisci, bokuni kruva i pandišpanje napunili su lavel do vrja. Iz tinela čula se larma, razgovor i smij: bidna sluškinja morala je trkat ka da dvori miljun svita. A za stolon je sidija načelnik, pa njegova gospo-ja, pa Bepina, pa likar, onda pop, usve pet judi. Kad je mali potrka tamo u tinel, uvatila gaje mater i me-knila na katrigu. Prid njin je bila torta sa tri šterike.

- Ajde, puši, uduni sviće! - gospoja gaje držalaza ramena i nagnila naprid.

- A di ću puvat? - upita je mali Mirko.- U guzicu, staroj babi u guzicu - izvalija je pop.Svi su pukli o smij a na ove riči.

- Baš ste vražji, velečasni! Ajde, sine, puši u sviće.- Ajde, Mirko, forca, forca! Ovako puni, ovako -

pokaziva mu likar kako će udunit šterike. - Ajde.- Je li ovako, barba? A? - napuva je obraze ka

da će puknit.- Vidi ga, vidi - žvaka je i govorija pop - kad na-

puše obraze isti pape. Je li, doture?- Je, bogami, pjunuti načelnik.- A da vidite ča je pametan, ča mlije po čili dan!

- načelnikova gospoja je gledala milo u muža, alini jon se baš dalo gledat ga u oči. - Svaki mu vragpade na pamet.

- Od race je pametno, jema se na koga i uvrć, jeltako, načelnice? - pita je velečasni.

Načelnik, koj i je čilo vrime sidija na katrigu ka kip i gleda u pod, najprin je potega iz žmula i tek je onda odgovorija:

- Je, je, velečasni, tako je, vi najboje znate daje tako.

Mali je puva i puva i ujedanput ugasija sviće. Svi su batili rukan, i digli su taku galamu daje sluški-nja povirila iz kužine. Dok je gospoja nožen rizala tortu i stavjala fete na male pijate, čila je evala.

- Mama, ča je to rođendan? - pita je mališan.- To je oni dan kad te roda đonila - odgovorila

mu je.- A kako me đonila? - navaliva je mali.- Lipo, đonila te.- Letila, letila, letila je i đonila te - izvalila je ne-

sriknja Bepina pri vengo je prigrizla jezičinu. Debo-to jon je Luiđi slomija rebro lakton.

Vidija pop daje vrag odnija šalu pa je tija okre-nit razgovor, ali ni moga. Onda, zamuka je i on. Sidili su niko vrime ka da su na sprovod.

- Donesi oni prošek, mala! Čuvan ga od vinča-nja. Sad ćete vidit ča je prošek.

- Svaka čast kuvarici, odavna nišan jija ovakutortu - snaša se i pop.

- Bome - pofalija je i Luiđi - bome! Bogami, ke torta! Prava padovjana. Nišan ovaku jija od kada san bistudente. Bepina, od nje nauči, neka ti da ricetu.

- Ne triba njon riceta. Zna vaša Bepina zanat.- Ne znan ja ka vi - sramežjivo je rekla Bepina.- A e! A kako biste ugodili šjor Luiđu, on je bonku-

lović - gospoja je sada nalivala prošek. - Provajte.Svi su potegli i ka zamislili se. Parili su ka filo-

zofi, tribalo je uć u dušu piću.- Eliksir, balzam - prvi se javija velečasni. - Liči.

Daj, načelnice, da se kucnemo u zdravje malega!Lipo ime Mirko, Mirko, Bog ga živija - zapiva je, asvi za njin.

Pa su jopet nalivali i pili, zdigli se na noge i pi-vali tako žestoko da se mali Mirko pripa. Kad su se dobro nalili, spustili su bićerine na stol i seli svak na svoje misto. Načelnik, koji je još pri pet minuti bi bisan ka pas, sada se smija i čili rascva od dragosti. Ovod, za svojin stolon, ni mora zvat Roka i riščat da mu oni mulac viče naglas koliko je popij a, ovod je moga svoju čast i svoj ugled ču-vat koliko ga voja. Pa je zato i zaboravija na ono ča slavi.

- Ajde ti lipo sada u posteju i reci sviman dobrunoć, srce moje - milovala je gospoja sina i zdiglaga s katrige.

- Ajme, a ja mu dar nišan još dala! - skočilaje Bepina. - Jo, ča san postala zaboravna, majko moja! Čekaj, Mirko, vidi ča ti je teta spremila.Tamo mi je u boršu.

Išla je u portik, ništo je tamo šuškala i petljala, pa se vratila s paketon. Kad ga je otvorila, uzela je u ruku dar i meknila ga malemu u krilo. Bija je to lipi, mali reoplan, s dvi jelice na kriliman i dva kola odispod.

Mali je zinija i omar se razbudija. Potrča je po tinelu, raskrilija se ka pravi reoplan i prdija justi-man, činija je prrrrr prrrr da mu je sve pjuvača štrcala sa just.

Gospoja se ukočila, provala se nasmijat, ali ni mogla, samo je sela. Dočekala je Bepinu očiman ka na nože, bila bije najradije bacila kroz ponistru. Pop je samo kala glavu i čeka najgore. Bepina je počela plakat kad je doli ispod stola Luiđi raspali -ja u gnjat. A kad se načelnik zdiga i kad je bacija žmul na pod iz kojeg se prolilo vino, pa kad je ute-ka vanka, likar je zabeštima ča je god moga žešće:

- Maledeta kretina! Non te špožaro maj! Rogećaćine i materine, ča si učinila!

- Nišan, nišan bidna, tila san malega razveselit- zvirala je očiman i tražila zaštitu, ali je ni našla,velečasni je kašja i gleda doli, gospoja je strililaočiman, načelnik je pobiga, a Luiđi, a ča će drugo,dera se na nju.

- Ča mene nisi pitala, ča mi nisi rekla?- Ni te bilo - plakala je ona - iša si u vizite.- Znan ja tebe, zmijo otrovna, stara, podmukla,

ražo gruba!- Nišan ništa mislila, malega san tila razveselit!- Lipo si nas svi razveselila - Luiđi je usta, otra

tavajolon justa i izaša. - Gren ja za njin, ja ću gasmirit.

- Molim, vas, doture, ovo ni život, ovo je muka.Tri godine ni s menon riči progovorija.

- Platit ćeš mi, Bepina, bogami, kad dojdendoma. I da znaš, seli iz moje komore u svoju, da teviše nišan vidija! Da mi nisi u posteju došla! - izaša je kroz vrata i skala se, a Belina za njin.

Ni pušćala kost iz gubice.o o o

Pitaj boga koja je bila ura kad su se likar i načelnik izvukli iz oštarije, di su pili i ličili rane. Misec je ka zrila cata sta na nebu i svitlija nji dvojicu kako gredu priko rive pravo u novi otel, ča ga je u ova vrimena straja o rata otvorila lipa, šesna i, prema oniman koji trošidu pineze, duševna žena Roža. U otelu, zapravo otelčiću je jemala damen kapelu i animirke za one ča su ćutili straj u kosti i arčili pineze. Tako, stali su isprid vrat kuće, na kojoj se moglo proštit "Zvizda mora", a onda su ušli unutra. Pri nji je omar došla Roža, čila se rascvala o sriče kad ji je vidila:

- Dobra večer, gospodo! Zdravi bili, načelnice,pozdravjan, doture! Drago mi vas je vidit. Kakoste? Samo izvolite, za koje su piće gospoda?

- Sad ništa - reka jon je likar - najpri ćemo svr-šit posal. Jesu li dame spremne?

- Je, je, doture! Čekadu gori, spremne su za vizitu. Ali, sedite malo, odmorite se, neće posal uteć.

- Ma ke! Moramo svršit vizitu - pravija se važannačelnik. -1 ako baš oš donesi nan gori malo bilega.

- I kafe, isto - Luiđi je zagrlija prijateja i potegaga prema skalan. - A je li, Roža, jema li koja malabjonda, štuf san crni?

- Jema, jemala san vas na pamet, doture, sva jeka bonboncin, za lizat prste. I na vas san mislila,načelnice, ne bojte se, jema jena propju po vašengustu - rekla je brzo kad je vidila da se načelnikpo skalan zapuva.

- A jesi jin rekla da službeno dolazimo, da mo-radu bit dobre, pametne, poslušne, oli omar šup iznašega mista!

- Sve san ja uredila, znan ja svoj posal - debotoje trkala uza skale.

Prošla je isprid nji i otvorila jenu sobu u kojon su na dvi posteje ležale dvi cure i stile. Omar jin je dala rukon mot da se dižu. Bile su obučene u tanke svilene kućne veste koje su zapele centuron, pa jin se vidilo tilo odispod. Na vrata od armeruna visile su mudante, konbineti, ređipeti, priko katrig dvi-tri ligambe, nike kotule, šjalpete, a na pod i postole i cavate s bilin mufon. Sve puno nereda i nikoga vonja o pota, kolonje, jubavi i mlika. Kad su se zdi-gle i stale na noge, Luiđi je zafišća: bile su krupne, strojne, čičate i guzate. Milina ji je bilo vidit.

- Ovo su van, šinjorine moje, gospodin načelniki gospodin likar, dvi najfinije i dvi najuglednije li-šnosti u naše misto. Vi znate ča to oče reć - Rožase naslonila za zid i isprsila.

Keti, ona bjonda, kad je vidila di dotur vadi špa-njulet iz tabakere, pružila je ruku prema njemu, a drugon je zatvorila vestu.

- Daj cigaretu, doktore. Je li zlatna? - pokazalaje tabakeru.

- Je, curo, ali ne triba ti se ništa stidit - Luiđijoj je rastvorija vestu i pogleda doli. - Ne stidi se,mala, ostavi tako, da jeman vištu.

- A šta bih se sramila!- I ja govorin.Načelnik, koji ji je gleda i mirija, oblizava se ka

gladni pas.- Tot su dvi, a di su druge? - zapita je.- U drugoj sobi - odgovorila mu je Roža.

- Dovedi i nji ovamo - uvatija je nike mudante,raširija ji, bacija na posteju. - I vina donesi!

Ona druga, koja ni bila bjonda, stala je uz na-čelnika.

- Je, gospon, kak ste vi hercig, kak ste snažni! Takvolim jake ljude. Bog i bogme, pravi ste načelnik!

- Nego ča! Jesan! A kako se ti zoveš, a?- Frida.- Frida! Ajde, neka si Frida. Onda si iz gornji kraji?- Zagrepčanka. Iz Gornjega grada.- Vidi se da si iz fine fameje, i jema bit da su te

dobro ranili.Prosa jon je rukon priko guzice, pa lipo lipo gori

sve do čič. Luiđi je bižingava komoru, sve je gleda robu i zaviriva. Onda, vazeja je jedne mudante i meka ji načelniku ispod brade.

- Vidi kroja, ala franse. Jema bit da su cure čiste.- Čistije nego vaše žene - skočila je Keti jidno i

potegla mudante.Ko zna ča bi bilo, može bit da bi mu i u oči sko-

čila da nisu došle druge dvi divojke. Jena velika, golema, a druga sitna, malešna, još bokun pa lipa. Bjonda.

- Ovo je Micika - predstavila je Roža onu veliku.- Asti Isukrsta! A ja san mislija da je Krajević

Marko.- A ova je Greta.- "Sva si slična samo njoj, odvest ču te u Holivud"

- zapiva je likar. - An, bravo, Micika! - okrenija sebraceri. - S tobon san svršija, vidi se da si čista i zate je vizita gotova. Je li tako, načelnice?

- Bome, doture, neka gre. A di mi je to vino, a?- Škužajte, omar ću donit! - Roža se smela i

nestala.

Za njon je bez riči išla ča i Micika, vrteći fetan ka da su jon odizad dvi gume o auta.

- Asti Gospu, kad bi ovoj upa u šake! Koja odvas dupera ovu grezu kolonju? - okrenija se cu-ran. -To si ti, Keti! Koji ti je ovo paštroć? Povonjaj,načelnice.

- Pa, more stat.- More za tvoj grezi nos! Dojdi, moja Greta, tebe

će barba vižitat.- Ja sam zdrava, doktore.- Boje da jesi, ali ča je sigurno sigurno! Mora

bit medicinski ustanovjeno. Dobro se isperi, poj usvoju sobu i čekaj.Greta, koja u prvi moment nije razumila, stala je i ni znala, ča bi činila. -Ali, doktore! ...

- Ništa. Poslušaj gospodina, pregled ti neće škodit.- A ti lipo čitaj i sve zapanti, pa ako me uvati

voja sutra, prikosutra sve ćeš mi ispričat. Sad, davidimo Fridu - priša je Fridi, koja se uvatila načelnika i tila ga prodrmat, da se malo razbudi. - Kefetivo putanjer sej mio poteštato. Ma ko bi reka, odprve pa u pravu! Tot bi i ja moga učinit koji đir.

Načelnik se na ove riči trga, diga je malo pijanu glavurdu i zakrkja:

- A ča je, doture, sad bi ovu, sad bi onu! Nemojbit ingord.

Roža je đonila botiljun biloga i uvik žedni načel-nik nije više pušta žmul iz ruke. Vino mu je bilo prisnije od jubavi.

- Ne boj se, načelnice, ovo je pikoli kapacitet.Dojdi, Frida, stani ovod bliže svitla. A ča ti je ovona vrat, ova krastica?

- Slučajno sam se ogrebla.

- Grebla si se. A okad ti je?- Tak, par dana.- Reci istinu, ča ti je to?- Ugrizel me je neki fakin.- A ča si jemala posla s vuciman i tigriman, s be-

štijan. Dobro, načelnice, jema dozvolu za rad, nimastraja. A ti, Garbo, još si tot, još nisi u svoju sobu.Koju Gospu čekaš? Ajmo, mala! - uvatija je šotobra-co i odvuka na portik, pa tamo malo daje u komoru.

Ču se smij i kričanje, a ondar ništa.- Dojdi ti, Keti, s menon - pozvala je Roža - po

kazat ću ti žurnale.Pa su išle vanka. Ostaje sam načelnik sa svojon

curon i tribalo mu je dobri pet minuti dok je ispra-znija bocun i privatija se posla.

o o o

Nisu brojili ure, a i ča bi ji brojili. Brojija ji je le-roj na kanpanilu. Kad su izašli načelnik je piva ča je moga žešće, i naslanjajuć se na prijateja, gnječi-ja je Luiđa i parilo je da će ga prilipit za stine.

- Umukni, dosta višje, čilo ćeš misto razbudit.Ča će svit reć!

- Ča će reć: likar i načelnik su pijani. Ako jin jekrivo, neka me višje ne izaberu!

- A koga ćedu izabrat nego jopet tebe: ti moš popit najvišje, moš najvišje izist, moš lajat najvišje,govorit monade, ne razumiš se u ništa, najveći sirogonja u čilo misto, a ča oš načelnik si ka bog. Nefali ti ništa!

- Doture, gubiš rišpet! Sve mi moš reć, ali nemojto o rogo nj i.

- Skužaj, pijan san, nišan te tija uvridit. Ali,moraš se pomirit s tin. Nisi moga jemat diče, i sadsi rišija pitanje naslidnika, i budi miran.

- Ne mogu, ostavit ću ženu.- Šempjo, ako te privarila, neće višje. Dovedeš li

novu, jopet će te tokat sve iznova.Došli su na mulet. More ka uje, bonaca, nigdi

bave. Načelnik je sta na kraj i počeja pisat, pustija je vodopad da su sve skakale male iskre i bižale u mrak. Onda, kako ni likar ni tija bit mulac i on otvori špinu.

- A deto Marko Polo ke maj višto un dalmato kipiša solo. Jo lipo lije živit.

Dok su tako štrapali u more guštajuć slušat muziku svoji instrumenti, ljuljali se naprid-nazad ka da će past u more, izvirili su iz kalete barbir i postolar. Došli su iza nji i stali ji gledat. Nisu rekli njanci beside, samo su mučali. Pa kad se načelnik okrenija, onako s odbotunanin gaćan, zinija je, ni moga virovat očiman.

- A koga to vidimo? Ča je, gospodo komunisti! Olise vraćate sa sastanka? Radite vi, an? Rušite državu!

- Bome - reka mu je barbir - mi se pripremamo,dok drugi ločedu i kurbadu se.

- I tako ćemo svršit na isto - odgovori mu jenačelnik.

- Ko proživi, vidit će.- I ja govorin - promrmja je likar i mučija se sa

botuniman.- A znate li vi - raširija je postolar novine - ča

je novega?- A kako ćemo znat? - reka je likar.- Čitaj.- Proštij mi ti, oli ja vidin po noći, ka da san ja

maska. Eno ti feral.- "U Beogradu i Moskvi" - štija je postolar ozbij-

nin glason - "otvaraju se trgovačka izaslanstva s di-

plomatskim prerogativima. Ugovor stupa na snagu sadašnjim objavljivanjem. Kraljevina Jugoslavija s jedne i SSSR s druge strane pobuđene željom da stvore trajne uvjete prijateljstva"... čuješ li, načelni-ce!... "trajnog prijateljstva i suradnje putem uspo-stavljanja gospodarskih odnošaja između obiju ze-malja i njihovih naroda donose slijedeće odredbe".

- Dobro je ovo, bogami! Sad nas čuva "medo"- likar je uvlačija košuju dok je govorija.

- A ko će, ako neće tvoj. Sad smo ka u škatulu- načelnik je tresa glavon da se razbistri.

- U škatulu - zavika je barbir -je li, a kad si mezatvara!

- Aj kvragu ti i ko te zatvara! Jesi li se sam za-tvorija?

- Jopet mi triba pisat - upa je likar - ovo meuzbudilo.

Sada su mu se pridružili i postolar i barbir, pa je u tri bilo slaje i muzikalnije.

- Žaj mi je, judi, ja višje ne mogu.- Bit ćeš malo pija.- I nišan, bogami, potega san.Nikor je počeja pivat, a onda su svi upali, pivali

su "Budi se istok i zapad". Zamarširali su put mi-sta, zagrjeni.

Prošla je deboto čila noć, već se počelo razdanji-vat i zvižde trnit, a još su likar, barbir, postolar i načelnik arčili po mistu i pili vino di god su stigli. Revali su pisme, jitali kvake, voltavali jedan dru-gega, zafrkavali se i potizali, uzbunili su deboto sve spavače. Postolar i barbir, koji su ji srili, nisu ji se mogli deliberat, morali su š njiman lokat, ča in, ruku na srce, ni ni bilo teško i ča jin je išlo od ruke. Tako, i oni koji je bi vlast i oni koji je bi

protiv nje išli su šotobraco, ka da su najskladnija braća. Sve dokle ujedanput ni nesriknji načelnik pa ka bija na tle i tako osta.

Ni ga ima ko zdignit, ni ga nikor ni moga zdi-gnit, pa su lipo seli na zemju. Ali, likaru isto vrag ni da mira, makar je bi pijan, pamet mu je radila i polako se usta, potega za sobon nji dvojicu pa su nestali malo tamo iza kantuna, di su ništo boga-vali, vikali, puvali, a ondar su se vratili sa stolon od biljara na koji su jedva zdigli načelnika i legli ga ka mrča. A kad su ga tako namistili ka na katafalk počeli su ga vuć. Jušto su pivali "Pokoj vični", kad su naintrali na čilu damen kapelu.

-Ajde, cure, uprite i vi malo. Upiraje i on dosta, a? - naredija jin je likar. - Ajde, užgite mu kraj glave lumine.

- Bogati ča je težak - puva je barbir.- Jema u nj dvista kili - stenja je postolar, koje-

men se popuzla šjola i deboto je pa.- Nima ni sto pedeset.- Nima vakog prajca nadaleko. Ajde, ženske,

ajde. Ti, Frida, zatvori mu butigu, ni pristojno dase to mrču vidi. Dok je Frida zabotunavala načelniku gaće, smijala se ka luda.

- Tako - nastavija je Luiđi - ti, Micika, stoj mukraj glave ka anđel... en ti Boga, baš si kus anđela!... Keti, klekni ka švora i moli. Daj salpu, svezimu bradu. Tako. Ašišti, ti, Greta, ka ministrante.

- I svitlost višnja svitlila njemuuuuu! - rika jepostolar.

- Amen! - odgovorili su mu svi i popadali odsmija na zemju.

A bilo je vrime kad pulicjot gre po mistu činit vondu, pa je baš intra u ovi čas. Ni zna ča bi misli-

ja, vidija je nji na pod, pa načelnika di mrtav leži na katafalk i zinija je. Pripa se. Mislija je daje vlast gotova, i da mu je ovi prvi u misecu zadnji, i da se jopet mora uvatit mašklina.

- Ajme, judi - zakuka je - umra načelnik!- E, bidan, umra je - reka mu je odozdal postolar.- Gotovo je s našin načelnikon - deboto je zapla-

ka barbir. - Nima ga višje.- A koji čovik.- A kako to naglo? - pita je pulicjot.- Pala mu kap, maloprin. Kolpalo ga - objasnija

je likar i usta.- Bidni naš načelnik, bidna njegova žena! - puli

cjot se nagnija nad mrcen i zagleda u sklopjene oči.Oko njega poredale su se cure ka anđeli, jedva

su izdržale da ne zacenidu od smija.- Čekajte, čekajte, a je li ovo on rče?- Je, rče... pa ča! - reče mu likar.- Onda ni umra!- Imbečile! Ko je likar, ti oli ja?- Jemate prav. A bidni načelnik, bi je dobri čovik.-A koja pijančina, nadaleko ga ni bilo. Daj, po-

mozi nan, upri. Teži je od prajca.Vukli su ga kroz misto. Oko njega bile su cure

iz "Zvižde mora" i držale su sklopjene ruke ka an-đeli, pulicjot, postolar, barbir i likar vukli su stol i pivali "Pokoj vični" da te je bilo straj čut. I sve tako, dogurali su ga prid crikvu di je likar jušto tija po-tegnut konop od zvona.

- A ča je sad ovo, koje je to čudo Božje?! - ujedanput je pa pop ka iz neba.

Iza njega se stiska remeta, bi se baš zaputija zvonit jutarnju.

- Ništa, velečasni, ništa se ni dogodilo. Umra je

naš načelnik - likar je deboto zaplaka.- Otega papke - rekla je Micika. - Gotovo je s njin.- Amen - zakuka je postolar. - Molite, velečasni.Pop je priša bliže i zagleda se u načelnika, meka mu

ruku na čelo, pa kad je vidija da je tepal i da rče ka krmak, uvatija gaje za jaketu i poče potizat na tle.

- Ča je ovo, Sodoma i Gomora!? Ča je ovo došlona svit, di neće Bog dignit ruke od roda juskoga!?- pop je vika i upra ruke u nebo. - Šta vi, bludnice,radite prid hramon Božjin?

- Molimo.- Pijan si, doture, koje to komedije činiš?- Jesan, pijan san, isfregan, iščičan, i ča je tebe

briga. Ti si trizan, i lipo pojdi skupit svoje ovce ičini š njima ča te voja. Ča se mišaš u naš posal, jeli tako, Greta?

- Tako je, doktore.- Je, doture, jemaš prav - reka je barbir - ča se

njega tiče.- Ča je ovo, sudnji dan je kucnija - zapomaga je

pop. - I kad me Gospodin bude na strašnome sudupita: di su ti ovce, pastiru, odgovorit ću mu: Gospodine, oprosti, koze i jarce si mi da, koze i jarce ti ivraćan! Ko će s ovin ludin sviton izać na kraj!?

- Počiva u miru!- Ameeen!Dernjava koja se sada čula probudila bi mrča,

ali nije mogla načelnika. Tek kad su ga dame po-čele škakjat, polako se zdiga i seja. Vidija je oko sebe pusti svit, pa katafalk, pa cviće i šteriku, i ondar popa i remetu, pa crikvu. Uvatija ga straj, ni zna di je ni ča se š njin dogaja.

- Di san ovo, majko moja!?- A di ti je i misto - reče mu likar.

Postolar i barbir pivali su i daje, guštali su se rugat, pa su tili iskoristit ovu zgodu ča je moguće boje. Pop je samo slegnuja rameniman i nesta, remeta je cima konop i zvonija. Dame iz "Zvižde mora" oprostile su se i izgubile.

- Bi si ka Lazar u grebu i sad si uskrsnuja. Aj,diži se, gremo doma, dostaje komedije.

Načelnik je otresa prašinu i zemju s veštita. Be-štima je, bogava, vata se za glavu koja gaje bolila. Ni zna bi li se smija ili bi plaka. Likar mu je mekni-ja španjulet u justa i zapalija.

- Doma spavat! - reka mu je. Potega ga je zaruku. Odili su simo-tamo, i sada jin se od vinamutilo, kolina su jin klecala, deboto su popadali.

Iza nji postolar i barbir uvatili su pismu "Svanu-la zora, svanuo dan". Najposlin, pivali su sva četvo-rica. I tako, sunce ji je zateklo di se klataridu.

o o o

Je, ali nisu svi u ovomen malen mistu bili veseli, bilo je i oni kojiman su suze išle na oči, kojiman se srce paralo od tuge i žalosti, ka načelnikovici, koja je sidila uz ponistru, uzdisala, grizla justa i plela. Čilu noć.

A ni ona ni bila najžalosnija na oven svitu, ni, ni ona prolila najvišje suz, niti se najvišje grizla. Bila je to Bepina kojoj je nježno i virno srce skoro puklo o žalosti. Sidila je, pa se dizala i išla na teracu, pa jopet kraj tavulina. I na kraj, kad višje ni mogla, stala je pisat.

"Dragi Luiđi, jedina jubavi moja! Ostavjan te za-uvik, Luiđi. Jadna, ponižena, bez časti, na sramotu rodu svome dižen na se ruku. Bila san mučenica naše žarke ipričiste jubavi."

Malo je stala, stisla rukon bočicu veronala, uzdanila, i nastavila:

Miljenko Smoje

"Ne mogu trpit, jubavi moja, da se s ononfecom0 načelnika baciješ u blud s najgorin kurbetinan, ada prezireš svoju Bepinu. Isto ti praštan i ne krivinte ča svoj život skončajen."

"Kakao ti je na špaker. Samo ga triba steplit"."Ukopaj me i siti se svoje vime, jadne Bepine"."I kad me najdeš mrtvu i studenu, vazmi tvoje oštre

likarske nože i proparaj jadno srce moje, i u njemu ćeš nać zlatnin sloviman zapisano: Volin te, Luiđi!"

Pa je zaplakala, tresla se čila ka trščica. Na njoj bila vesta, duga do poda, ona ča je spremila za oltar, a na glavu kruna. Rečine su drćale, braćolet se malo usika u meso, čila, bidna, bila je svečana1 napirlitana. Ispod nje, ispod tavulina, Belina jelizala gubicu i gledala ča jon to gospodarica radi uovo doba noći. Malo je zacvilila, bokun, ne puno, izamavala repicon.

- Ajme - viknula je Bepina sama za se - ajme, zaboravila san ti dat jist! Kad najde mene mrtvu a tebe gladnu, najidit će se Luiđi! Neka! Za dišpet neću, neću jon dat jist... Bidna moja mladost!

Vazela je bočicu, prostila još jedan put pismo, popila tablete i onako sva svečana, obučena, ure-đena ka za vinčanje, legla u posteju. Ni ni ćula Luiđa da je već iša uza skale i ništo brontulava.

PRID NEVERU

Prošlo je jur misec dan od one velike tragedije koja je mogla našega likara zavit u crno. I da onda ni doša u zanji čas, pa da je ni ispunpa, da kojin slučajen ni bi dotur ven marangun, i da ni bilo njegove velike jubavi za nju, ko zna ča bi bilo, bi li Bepina ikad više točala biškotin u prošek ka ju-tros. Luiđi je pazija na nju, ni da mušici da na nju pane, nego je perfin kupija i tovara od kuma Frane da jon ne reve šoto ponistre. Doveja jon je i sluški-nju, šjoru Keku, ženu od šervicja, ženu malo bala-vu, lajonu, da jon pomaže i daje dvori ka krajicu.

Jutros je Luiđi usta ranije. Uša je u banju, pritvorija vrata i čini toaletu. Bepina je ležala, na široku bračnu posteju, naslonila se na dva kuši-na, na svoj i na njegov ča jon ga je utiska iza vrata kad se usta. Na blide obraze palo jon bokun svitla s ponistre, nos jon se produžija, justa stanjila, oči upale. Tiščala je ćikaru s prošekon i s mukon gri-ckala biškotin.

Šjora Keka je došla iz kužine, na malu gvantjeru noseći mliko.

- Ajte, pijte, šjora Bepina. Ča višje mlika, mlikosve čisti.

- Ne mogu, moja Keka, ostavi ovod na kantunal.Luiđa mi gledaj. Brzo, izvadi mu mudante iz komo-na, maju, bičve, košuju. Sve ostavi i stani prid vrata od banja - davala je, bidna, upute kako će radit,ni jadna mislila na se. - Tako, stani tot, bliže.

- Znan, znan, moja šjora Bepina, njiman mu-škiman triba uvik stat aptak.

Keka je stala prid vrata iza koji je likar štrapa vodon, šuška, piva i pjuva rakotinu od duvana.

- Uvik aptak - ponovila je Bepina.- Znan ja, tako je i meni doma s onon moj on

nesrićon o čovika.Luiđi je provuka ruku kroz vrata.- Di je višje ta košuja - reka je nervožasto.- Asti miša, ča ste šufištik! - odgovorila mu je

Keka i dala košuju. Dodavala mu je svaki put pobokun robe kad god bi on provuka ruku. Onda jestala popravjat lancune ispod Bepine i dizat kuši-ne da more šest. - Je, znan ja kako to gre! Morašmu dat košuju, moraš mu dat mudante, dat ko-larinu, dat ovo pa ono, a kome? Onomen linguzu,ča je umislija da je glumac, da je Hari Pil, sićatese Hari Pila kad je snima ovod i zaludija muške? Ipo čili dan se gleda u zrcalo. A ča je je, priznajte,kurbin sin je lip! Ma ča mi to vridi! Kad je sve namoje spale. Bidne ženske!

Dok su one govorile, izaša je likar iz banja. Lipo uređen, obrijan, obučen, umiven i namuščan pri-ša je posteji i seja.

- Sad je sve u redu - reka jon je dok je mirija pu-lac. - Da se ne razliniš, mogla bi se malo i zdignit.

- Kako ti oćeš - odgovorila mu je ponizno.

- Nego obećaj mi da se višje nikad, nikad nećeš•ubivat.

- Neću, neću, moj Luiđi - deboto je plakala Bepina. Pogledala je Keku koja se motala po komorii slušala priko uva ča oni govoridu i bila bi je naj-rađe izbacila vanka.

- Da si onda kada si pila veronale mislila na me,bila bi Belini dala jist - prikorija je on dok je vazi-mja španjulet. - Kako si mi to mogla učinit?

- Oprosti mi, Luiđi.- To ti nikad neću oprostit. Kako si bidnu beštiju

mogla onako zapustit? Mogla je krepat od glada.- Oprosti mi, Luiđi, neću nikad višje.- Obećaj mi da ćeš najprin dat Belini jist ako se

budeš trovala.- Evo obećajen. A ti meni, Luiđi, obećaj da nećeš

višje nikad odit s onin pivačican i kenjerican.- Neću, neću ti ništa obećat! Viš kakva si ti. Tebi

je upalila puška i jopet si mi se utirala u posteju,pa ti je sad i to malo. Jesi li sad s menon u posteju,jesi! Pomirili smo se i dosta.

- A kad ćeš me odvest prid oltar, Luiđi?- Ti uvik isto - njemu je ovega već bilo priko glave.- Da mi je to doživit, bila bi najsritnija žena na

svitu. Sve želje bi ispunila.- Kad čovik ostvari sve želje - tumačija jon je

likar - onda višje nima za što živit, onda mu je naj-boje umrit. A ja neću da ti nimaš višje zašto živit,ja oću da živiš, jesi li razumila?

- Nišan - rekla mu je i pogladila kuvertu. - Kakoću to razumit?

- Jer si kretina, pa ne znaš mislit. Pusti meneda mislin za te. Dobro promisli, Bepina, ovo jetreći put„da se ubiješ. A znaš ti onu; tri puta boe

pomaže. Ovi put smo te jedva šalvali, a drugi put moš partit.

Keka koja se motala po komori i sve slušala, ni mogla a da ne reče:

- Tri puta! A ja znan samo za dva! Kad je to bilotreći put?

- Ča je to vas briga!? - razdera se Luiđi.- Da nije to ono priklani kad je bila bolesna

- morala je reć Keka, jer bi pukla.Uvatila je ćikaru i pjatin, pa je izašla.- Znaš, Luiđi, da si spominja niku Gretu u snu.- Ajde, nišan to zna.- A koja je to Greta? - navaljivala je Bepina.- Bome Greta Garbo, ko drugi. Bit ću sniva film

- likar je usta s posteje i sta se spremat da izajde. Be-lina je omar skočila i stala kraj njega. - Gremo mi.

- A neš me pojubit? - sva se raznježila.Priša jon je i pojubija je u obraz, a onda su iza-

šli, i on i Belina.- Jo ča vas voli - istrkala je iz kužine Keka. - Ja

gren okolo po kućan, ali nišan vidila taku pravu,finu jubav!

- Je, Keka, ne mogu se na nj potužit. Dobar mije ka kruv.

- Ni oni moj linčina ni loš, ne mogu se ni ja potužit. A reću van ništo u četr oka: kako ne radi čilidan ništa, samo mu one stvari tučedu po glavi.Mira mi ne da.

Bepina se na ove riči malo užgala i oči su jon se počele penjat iz jam.

- Ma ča govorite, još vas napastuje?- Pa još kako! Pa kako, šjora Bepina! A di neće,

vidite kakva san! - zdigla je vestu da jon se moguvidit mudante, duge do kolin, bičve stegnute li-

i

ganbon i bokuni bilega mesa di visi. - Čista san ka sunce. I sam on ovo tilo uživa, nikor ga drugi ni taka.

- A zna vas skuntentat? - pitala je Bepina.- Ajme, pa kako! Nima takeg u naše misto. Rojen

je za te stvari. A, skužajte, vaš dotur, je li i on, a?...- Je, je, fala bogu. Ne mogu se potužit. Lagala bi

kad bi rekla da mi tega fali - razgrnila je kuvertu,otkrila je noge. - Jo ča je ovo danas zavrućilo.

- Je, je, triba se ladit, šjora Bepina.Keka je rastvorila škure na ponistri, ušlo je unutra

svitlo. Sunce je upeklo, bilo je vruće, čvrčci su čvrčali i svak ko god je moga već je bija u more. Bidna Bepi-na, već jon je prazne posteje bilo na vrj glave.

o o o

Ni bilo lako podnit ovu vrućinu. Pasi su ležali ispod zida i stenjali, kokose su zdigle krila i ladile se, tovari su umukli, koze plandovale, težaci su se zavalili u lad ispod smokve i pili bevandu. Je, ko je god mora radit ni radija, a ko ni mora radit iša se kupat. Tako i naš likar. Obuka je kostim, oni sa špalinan, meka priko vrata šugaman, na ćelu tropsku špančeru, vazeja bocun vina, dvi indora-ne kokose, jenu catu, malo pomi, kukumari i seja u motorin. Sa sobon je poveja i Bepinu i Belinu, namistija ji ispod tende, da jin zvizdan ne popije možjane. Bepinu je ogrnija dugin kupaćin manti-lon. Armava je brod, mota se ovamo-onamo, na-mišća kušine, cimu, meća u bukaportu piće i jiće, da se ne stepli. I čeka je. Pa kad je dotrkala mlada vlajina s dvi borše spize i sva zapuvana skočila u motorin da mu ji doda, reka je nestrpjiv:

- Di ti je višje ta tvoja gospodarica, koju gospučini?

- Sad će ona, svaki čas - i baš se pojavila gospoja načelnikovica, moglo se dovde povonjat da se ječila izmazala. - Evo je, nu!

- Žvelto, žvelto, šjora Leticija! Partijemo! Ča steizašli na tu ponistru?

Leticija, koja se pojavila na ponistru, mavala je rukon likaru da ne viče.

- Omar, omar! - prošapjala je. - Evo sada!- Ma koji su to moti, oli smo mutavi?- Načelnik spava - rekla mu je vlajina Anđa

- kaže vam da se ne derete.- Gospu ti vlašku, ča si mi to rekla!?- Ništa, ništa nisam rekla, samo to da se ne derete.- Kapiši, morlaka!? Ne moš ti to meni reć!- Ma nisam to ja kazala, gospoja je.- Ali, Luiđi, ona je bidna štramba. Viljaka - upa

la je brižna Bepina - ona ne razumi, nima ona našedukacjun, našu finecu.

Luiđa je ovo sve uvridilo, ni moga podnit da mu jena vlajina njemu doturu, koji je učija u Padovu, naređije neka se ne dere. Zato je udanija čilu arju okol i zaurla:

- Leticijaaaaa, šjora, Leticijaaaaa!- Možete vi i grlo izderat, baš mene briga! - pu

nila je Anđa.- Ali, Luiđi, zaboga! - Bepina se zgražala, uvati-

la je Belinu za gubicu, jer je i ona stala lajat.- Vi ste dvoje lipo zapivali - rugala se vlajina.- Ma ko to - planija je likar.-Vi i pas.- Per Madona, ova je propju luda.Dok su se karali, pojavila se šjora Leticija s

malin Mirkon. Bila je čila okićena, jemala je niki šareni kapelin na glavu, niku svitlu kotulu ča se

otvarala odisprid, pa ovo i ono na se, da je bilo milina gledat. Prava dama, omar se vidilo da je iz boje kuće.

- Dobro jutro, šjora Bepina. Kako ste? Kako ste,doture?

- Puno dobro - zabrunda je Luiđi - najškoli sovon vašon vlajinicon. Zlata vridi.

Pridrža je ruku Leticiji da ne pade u more:- A dije načelnik?- Neće doć, boli ga glava, spava.- Šta ne kažete istinu: sinoć je doša pijan ki zemlja

s onon droljon tamburašicon! - ciknula je Anđa.- Daj šapu, daj šapu - molija je mali Mirko

pasa. - Daj nogu.- Jo ča van je lip ovi brodić, puno je lip - rekla je

Leticija ka da ni ni čula ča vlajina govori.- Je, lip je, samo ima jenu manu.- A koju to?- Sad ćete vidit - zavrtija je manicu od motora i

motor je zaprdija. - Ne pali od prve.- Vidite, pali!- Zato san i reka. Radi ka leroj - daje gas, odli-

pija se od rive i zabriva.Ni pasalo puno vrimena, a već su bili daleko, s

mista na kojemen su bili nisu mogli vidit ponistru na kojoj je izvirila velika načelnikova glava.

o o o

Načelnik je virija kroz grilje i pratija ji pogledon doklen je moga, a ondar se okrenija i seja na po-steju. Na njoj je ležala gola golcata Frida, a na sve strane nered, razbacana roba, botilje i španjuleti, smrad od vina i pota.

Mora bit da je njegov pogled probudija. Je, ta-šno, makla se i rastegla jušto onda kad je on uzda-

ni, zinula i sela. Otvorila je zakrvavjene oči i rekla glason ka rašpa:

- Kaj ti je sad, mili? Zakaj si tak stal?- Oli ne spavaš?- Gledam te kroz trepavice - vazela mu je špa-

njulet iz just i punila dim.- Ajde, digni se i skuvaj kafu.- Poljubi me najprije, daj mi pusu.- Kuvaj kafu, reka san ti - zakrkja je načelnik

jut ka ris.- A zar ti žena nije kod kuće?- Ajde, auf, mala. Skuvaj kafu i pakuj se! - usta

je i raskrečija nožurine. Bi je spreman zaklat, pobit vas svit, tako je barenko izgleda.

- Sad me mrziš, kroz prozor bi me bacio? Znamja ovakva jutra. Da nisam pila, ne bih ti ni došla.Pogledaj se kakav si!

- Ništa ti nišan reka, mala, samo da skuvaškafu! - griza je bis, kupija je u prsi.

- I da se kupim, rekao si? - dražila ga je ona.- Kidaj! - zaurla je on i zavitla ručetinan.Pokupila se brže ven strila, jedva je jemala vri-

mena navuć na se vestu. Kad je bugnila vratiman, ostaje sam, seja je za tavulin i tako zabija glavu u ruke. Ni sam ni zna kako mu je palo na pamet to da privrće list po list albuna, pa da gleda u slike, onu s Leticijon u Veneciju, kad su se vinčali, onu u gondulu, onu s golubiman, onu na brod, pa na banj di se ispečija ka sika a s njega skače Leticija. Lista je tako i gleda u slike sve do one di stoji s onin nesriknjin avijatičaron ispod krila reoplana. Onda se vas infota, pocrvenija, pa pobilija, pa je vazeja albun i cilega ga raskida u komadiće.

Likar je sidija i razgovara sa Zojon, čuvaricon ku-pališta, isprid gabini u kojiman su se svučivale Bepi-na, načelnikovica i ona vlajina. Motorin mu se zibja privezan. Seja je u lad i pušija, ni tija da mu izgoridu leđa, ne bi moga ležat na kosti i čitat Dantea.

- Kako ovo nima nikoga? - upita je. - A, Zoja?- Nima, moj doture. Naš svit se slabo kupa, a

furešti nisu došli.- A, je li, kupaš li se ti koji put? ;- A za koga?- Bome, za tvoga Zorza.- Oli ga ne znate! Ne zovedu ga zaludu Teribile.

Ne bi me ubija da se svučen?- Ol je on taki?- Asti, da taki! '- Doture - doša je glas iz gabine - pripazite mi

na malega, da ne gre u more!- Ne bojte se, držin ga na oku. I tako, Zoja, stra

šan ti je Zorzi.Likar je okrenija glavu, jer su izašle Bepina i slu-

škinja, Bepina u kupaći kostim, s velikin fjorentin-skin šeširon, a vlajina u obični dugi konbinet.

- Ko bi reka da ispod one vlaške robe stoji ovakotilo!? Ti boga, sva je ka srna!

Bepina je čula ove njegove riči i omar se obadala.- A vidiš li jon šporki konbinet?- Znan i ja da bi bila boja bez konbineta. A ni

vas straj - reka je Leticiji - držat ovaku beštiju ukući da načelniku ne poleti ruka?

- Nima straj a, doture.- Bogami, niste ni vi za bacit. Dobra gospoja,

dobra sluškinja, ne znaš di bi se prija mašija.Načelnikovica se smijala, bilo jon drago za ovi

konplimenat.

- I Bepina van je fina štatura.- Nju znan, bogati. Roko! - viknija je konobaru koji

se pojavija u kajić - pomozi mi, sam san, a nji tri!- Evo me, doture! Da ji je i višje, sve čedu doć na

red - zaveslaje, pa zašija i iskočija na kraj. - Dragomi vas je vidit, šjora Bepina, ajme ča lipo izgledate,lipo ste se rekuperali. I s tin kapelinon parite naj-lipja glumica.

Roko se isprsija, koža mu se svitlila ka bronca. Bi je visok, jak, jema je lipi život i sve tri ženske gledale su ga s gušton.

- Bi si, Roko, uvik fini, juski mladić - odgovorilamu je Bepina.

- I baš mi je drago ča smo se trevili. Lipo, ostatćeš s nama čili dan, jema spize.

- Žaj mije, ali poza podne radin. Zdravi bili, šjora Leticija! Ča oče reć da nima načelnika?

- Ne voli se on kupat.- Znan, znan, on se kupa samo u vino.- Ajde, Roko, ti šempre isto - prikinija gaje likar.

- Sad muči! Aj, Zoja, ispričaj nan kako su tvogaZorza nazvali Teribile.

- Ja znan zašto - reka je Roko.- Kad znaš, muči. Mi ne znamo. Aj, Zoja, počni.Seli su svi oko Zoje, a ona se nakašjala i nami-

stila, bacila vlase na time. Roko je okinija bokun kruva, seja je malo daje da mor'e virit Anđine noge. Svi su digli glave da mogu boje čut.

- Inšoma - počela je Zoja pripovidat - jenega danaiša moj Zorzi u grad, a ja ostala sama. I, kako mebog stvorija mirnu i povučenu, sunce u more, ja ukuću. Četr prsta krakuna na vrata, i spavan mirno.Kad, u niko doba noći - ovod su se svi stresli - etoti niko čejade kroz otvorenu ponistru. Uliza, muči,

I

stoji, muči on, mučin ja. I ča ćeš vidit: počeja se on svučivat, najprin jaketu, košuju, pa gaće. I, muči on, mučin ja. Tuče meni po glavi ča je on doša. Ne dan mu gusta da progovorin prva. Ja san žena na svon mistu, ne dan mu reta. I zamislite, perfin je skinija klobuk s glave.

- Ma ča, i klobuk! I klobuk mu je smeta?- E, moj doture, i klobuk. I di će on ven meni u

posteju. Ma ja se ne dan, držin se duro, ni riči daprogovorin. Mučin ja, muči on. Ćutin ja ruku nakolino, ča je ovo, bože moj, mislin ja, ali mučin.Tiska se on uza me, sve me lagodi, golica, gori doli,gori doli, a ja mislin u se: Neš ti od mene rič čut,merlo, muzu viru jedan. Na lipi si se indiric namiri-ja, nišan ti ja od oni.

- Dobro si se držala, Zoja! - Roko se smij a kalud. - Bravo!

- I ča je onda bilo? - zapitala je Bepina.- I, ništa bome! Svu me izmiša, pritiska, Bože

sačuvaj ča je učinija od mene, svu me ruvina. Ali,mučin ja, muči on, nije od mene besidu izvuka. Imislin ja u se, muzuviru, to ti je sve ča znaš. I, po-slin jedne ure zdiga se on bez riči, obučije mudante,košuju, jaketu i pojde ća. Ja, evo, judi, ni danas neznan ča je on od mene tija.

- A kako ćeš, bidna, znat - rekla je Bepina.- Ne znan, viruj mi.- A je li, Zoja, ča bi bilo da je onako intra tvoj

Zorzi? - pita je Roko. - A, ča bi učinila?- Njanci nemoj to spomenit! Boje bi bilo da je

nebo palo na zemju.- Ma jopet nisi rekla zašto ga zovu Teribile? - likar

se smija, sve je sipjalo u njemu, od duvana i pića.- Ma to je bilo drugi put. Zorzi je bi nigdi van-

ka, ja u posteji, a oni naš susid Tondin, znate ga bome, doša pitat fulmine, da mu je sviće nestalo. I nesriknjak, puf u moju posteju.

- Pa? - zinila je Bepina.- Zorzi ga uvatija. Ja govorin: doša je radi ful-

mini, a moj Zorzi ne viruje, namusija se, poludija!I znate li vi da on deset godin ni s Tondinon pro-govorija! Je li tribalo poć na intavular, je li tribaloposudit sikiru, pirju, uvik je mene šava, jer on gani moga ociman vidit. Eto, zato ga zovu Teribile.

- Dosta više, Zoja - smijala se Bepina - puknitću od smij a!

Načelnikovica, i ona se smijala, ali ne tako od srca, smijala se kiselo.

- A ča vi govorite, šjora Leticija? - vrag ni daZoji mira, morala je badnut. - Jema bit daje i našnačelnik Teribile, ka i moj Zorzi.

Roko je puka, izletija mu je bokun kruva iz just. A ni drugi nisu stali mirni. Anđa, lija vlaška, cikni-la je i jedva je ostala sideć.

- Ajde, ajde, dosta smija, ajmo se malo kupat- likar ji je malo umiriva.

Ni mu baš bilo drago ča se diradu u Leticiju. Zdiga se i iša do broda.

Bepina i Leticija najprin su se smočile po vratu, pa su bokun čučnile. Ondar su se polako polako bacile na prsi i zaplivale, držale su glavu visoko da jin se ne smoči kosa i pjucale su more iz just svaki put kad bi zamavale rukan.

More je bilo teplo, mirno, jušto po gustu, pa su obe od dragosti pušćale uzdahe milinja.

- Jo ča je lipo - puvala je načelnikovica ka dupin. - Jo gusta.

- Baš te rasfriškaje. Ča je bistro, an, ka sunce

- odmakle su se niki deset-dvajst metri, sve polako, plivajuć po žensku, dok su Luiđi i Belina ostalikraj broda, a Roko i Anđa zajedno s malin Mirkonna plitko, na salbun.

- A je li ovo trava ispod nas - zadrćala je Bepina- ne čini li van se da smo išle malo daleko?

- Oli ne vidite, kraj je blizu - rekla jon je Leticija,koja je bila malo boji plivač.

- Niman ja vire u more. Ajme, straj me.- Ne bojte se, ča se bojite?- More me uvatit grč, mogu potonit. More doć

morski pas pa mi odgrist nogu. Oli ne more?- A more, bome, ne bi se zaklela.- Ajme, Luiđi, Luiđi, brzo, škapulaj me! - mavala

je rukan i vikala daje more štrapalo na sve strane.- Ča je, Bepina?- Brzo, dojdi, spasi me!- Pogledaj ti, Roko, ča jon je.Roko je omar skočija ka dupin i zapliva. Sika je

rukan more i za čas se stvorija kraj nje. Ona mu se obisila za ruku, čila se uz njega prilipila.

- Ne bojte se, držite se vi za mene. Ajde, čvrstose uvatite.

- Fala ti, Roko, kad je kraj mene muško, omarme straj projde. Ča san sigurna uz tebe!

Polako su plivali na kraj, a za njima Leticija. Roko je gusta, moga se pokazat prid ženskan, i ka dobri plivač i ka kavalir. A bome, bi je i jedno i drugo. Samo, ono ča je vidija ni ga veselilo, likar ga je zafrka, posla ga Bepini, a on se, kurbar jedan, uvatija vlajine.

- Vuncut jedan, ni zna di će!Luiđi je čilo vrime miri Anđu i ni se moga na-

gledat njezina tila. A kad ga je stopila, kad jon

se konbinet prilipija uz život i pokaza ča ima i ča nima, krv mu je udrila žešće u glavu ven zvizdan. Makar je volija Bepinu i sve bi da za nju, a on je nju volija doma, u kužini, na balkon, u komoru, kad kuva, kad zalije pitare, ovod na banj, di je bilo lipji ženski, bože moj, letilo mu je oko svud.

- Ajmo se mi dva pomirit - reka jon je. -A, mala?Doša je blizu nje i sta gledat di se ona bućka

skupa s Mirkon.- Kako se ono ti zoveš, an?- Ja sam Anđa.- Oli se sve ženske u Vlašku zovu Anđa?- Nije. Ima i koje i nisu Anđe - čiče su jon isko

čile ka dva limuna, i da mu ji je bilo cidit!- Najde se koja, govoriš, koja nije Anđa - gleda

je priko oka Roka i Bepinu di se primiču. - Anđo,Anđelijo, a kako to da ti ne znaš plivat?

- Nikad se nišan kupala, pa nisam mogla ninaučit.

- A - zagriza, je on ka glamac - a bi li ti tila naučit?- Ih, puno bi to volila.- To ti je lako, a ja san ti meštar od plivanja.

Naučit ću te u deset minuti, i vidit ćeš, plivat ćeška riba. Dojdi malo ovamo na dubje.

- Neću, straj me, doktore!Likar je uvatija za ruku i potega u more.- Nemojte, pustite me.- Ništa se ti ne boj, mala, samo ti dojdi u barbe.

- uvatija je oko pasa i pokuša poleć. -Ajde, lipo,opruzi se.

- Neću, potonit ću ki stina!- Neš, ja te držin. Tako, tako, pusti se, viruj u

me - uvatija je priko čič i štumika i lega u more.- As ti gospu ča si tvrda, ka bovan. Aj, bubaj, kla-

paj nogon, pruži ruke, pruži dobro ruke. Tako, tako. Bravo!

Anđa je mlatila nogan ka prakljačan po Cetini, puvala je, pjucala more iz just i grcala. Parilo jon se da će se udušit, uvatija je straj.

- Dosta, doktore, dosta, ajme!- Čekaj još malo pa ćemo se odmorit - stiska je

ča je moga lipje i sve je tišča uza se.- Barba Luiđi - vika je mali Mirko - naučite i

mene!- Čekaj, najprin Anđu, ona je starija.Roko, koji je doveja Bepinu i ostavija je u plitko,

gleda je ča dotur radi i ni moga da ne reče:- Mogu li pomoć, doture?- Ne triba, eno ti mali, njega uči.- Aj, barba Roko - skočija je mali i obisija mu

se za ruku.- Ajde kad si tako navalija - pušća mu je Roko da ga

mali uvati oko vrata, ali sve se okrića i gleda Anđu.Ni mu se dalo daleko. A i ča će mu mali?Bepina, koja se eto spasila iz dubokega mora i

došla na kraj, ni jadnica mogla ni odanit, a već je nož uboja. Namusila se, obisila, a kako i ne bi kad vidi Luiđa di je lipo zagrlija onu vlajinu, a za nju i ne mari. Najprin je kašjala, kašjala, pa ništa. Ni obadava. Zdigla je glavu ka kokoš, nabila španče-ru, onu fjorentinsku, isprsila se, ma sve za ništa. I kad višje ni mogla, morala je ništo izmislit.

- Ajdemo, Luiđi moj, ajmo jist, ogladnila san.- Čekaj još pet minuti!- I šjora Leticija bi jila.- A ko jon brani, nekaji. Roko je kamarjer, neka

vas on posluži.Ni se da maknit od Anđe.

Miljenko Smoje Kronika o našem Malom, mistu

Roko je, a ča je drugo moga, meka malega u brod i iz broda vazeja indoranu kokoš. Raširija je tavajol, vazeja nož i razriza je na bokune, pa sta dilit.

- A vi, doture, oćete i vi?- Oli ne vidiš, Roko, da iman prisnijeg posla.

Bepina je vazela krilo i počela ga grist, ali neka jevrag odnese ako je ona znala ča ji. Gledala je Luiđai onu curetinu, njega di je obuvatija odispod s oberuke i nju di bućka i kriči ka da je koju, a sve jonobline izletiju vanka, ka cate. A Luiđi je, ruku nasrce, za svoje godine vazeja prevelik piz, i čili sezapuva, čili iskrivija od težine i vas je porumenija.

- Izmorit će te, Luiđi - morala mu je reć - ol nevidiš da tone ka stina!?

- I ti bi tonila da si ovako tvrda - odgovorija jonje. Glas mu je drća, ka daje zima.

-Doture! - zazvala gaje Zoja koja je metlon gu-rala škovace u more - da malu ne učite mislila bi daje pipate. Ajde, izmorili ste se, malo van je krv udrila u glavu.

Bepina, kad je čula ove riči, ni višje mogla gle-dat, skočila je na noge, bacila košćicu i dri to u more.

- Ajde dosta, Luiđi - zavikala je sva brižna, kaprava žena - vidiš da si se vas naježija. Nemoj seigrat, more te kolpat.

Po tegla ga je za ruku da je izgubija položaj i pa bi da ni pušća vlajinu u more, koja se deboto udu-šila. I bi da ni Roko, spretni Roko priskočija pa je uvatija u naručaj. Bepina ni pušćala likara sve dok ni izaša i seja na šugaman.

- Di ćeš se ti s menon stavit, zelenbać jedan!Anđa se od straja uvatila Roku oko vrata, pju-

vala mu je more deboto u obraz. L

- Samo se ti stisni, stoji Roko ka bova - i vuče jeu dubje. - S menon moš bez straja priplivat ocean.

- Dalje ruke, đava te odnija, makni se!- Ne boj se, Anđa, ol ne vidiš da te učin.- Bravo, bravo, Roko, jo ča si spretan! - kazala

mu je Bepina, sva sritna ča je Luiđi na suvo.- Vraga me učiš, dalje ruke.- Evo ti, kad oš! - pustija je naglo i odmaka se,

a ona, ka da je vrag dere, raskričala se da je nisimoga slušat.

- U pomoć, u pomoć, ajme, ajme! - deboto seudušila, dobro je popila.

Bila bi potonila daje on jopet ni ščepa.- Viš, a ti na me vičeš - ona se umirila, a ča je

drugo mogla, i pušćala ga da radi ča oče. Sada jonni smetalo da je pipa za bedra i da rukan kliže ponjoj. - Sad čini rukan, tako, tako. Viš kako znaš.Bravo, Anđa!

- Jel dobro, a? - pitala gaje.- Puno dobro, ne more bit boje.Kad je malo zaplivala, kad se bokun naučila,

došla jon sila u glavu i jopet se stala bunit:- Okreni se, lopove! Gospe mi Sinjske, nožen ću

te proparat, dirneš li me još jednon u misto!- Pusti je bidnu, udušit će se - dobacija mu je

likar.- Maje! - izbejila se Bepina.- A u koje te misto taka?- Zna on, lupeški sin. Pušćaj me, nesrićo jena!Roko je tako lipo namistija ruke da je moga

naučit ne samo plivanje, nego i čakod drugo, i bi, naučija bi je, ali se ona otrgla, poletila i jopet nagucala mora. Tek sada je Roko vidija da je vrag odnija šalu i izgura je vanka. Bidna Anđa jedva je

stala na noge, sela je, naslonila na ruku i polako legla. Likar, ka da je to čeka. Omar je sta pipat pulac i srce, meka jon je ruku na čiču.

- Vidi ča jon bidnoj tuče srce, ka tiču. Aj, smirise, moran ti masirat trbuj, da ti izajde voda.

- Luiđi!- Ča ste se skupili, ča ste kurjožasti!? Oli nikad

niste vidili likara da liči? - masira je, čilu je ispipa.Bepina bi mu najradije skočila u oči.

- Ako ste se umorili, pustite mene - navalija jeRoko. /

- Lupežu, takneš li m^, probost ću te!- To mi je fala ča san te učija!- Zapamtit ćeš ti za sva vrimena Anđu, viruj.- Aj, dosta, Luiđi, čin se more karat zdrava je.- Ma vidi jon modric, ča si jon ovo učinija? - li

kar jon je diga konbinet i zavirija.- Vidit ćete roge!- Maja san likar!- Gledajte vi svojoj Bepini pod suknju!- Jemaš prav, Anđa! Ajde dojdi jist - Bepina jon

je pružila but od kokose.Anđa je zagrizla, okinila po, a s onon polovicon

pritila Roku.A Zoja je mekla metlu na cimenat i rekla:- Roko, ni ja ne znan plivat. Oš me učit?

o o o

Dok su oni tako ladili noge u more i jili kokoš, u misto su se desile vrlo važne stvari koje su uzbunile sve ča je bilo živo. Pulicjot je vodija vezanu ženu kojoj su vezali krepanu, zaklanu kokoš oko vrata. Vodija je priko rive, pa uz kalete, priko cilega mista, a pusta dica za njon. Di god su prolazili, judi su izvirivali na vrata, na ponistre i terace, žene su rastvarale škure,

I

micale koltrine i gledale. Dica su se derala: Lupežice, lupežice!... Jedan mali tuka je u raminu ka u bubanj, bilo je to ka u ona vrimena kada su palili višćice.

- Misusovo, ča je ovo došlo na svit!- Lupešćina je zavladala u naše misto!- Ruke jon opale!- U paklu je vrazi rastizali!- Ti si lambro od kokoš, je li! - vikala je jedna

debela s ponistre.- Kokose su ti se osladile! Jesi li je pekla s kun-

pliriman?- Oli si je činila na tingulet, goluzono stara! - vi

kali su ka da je vrag uša u nji.- Neš ti, ukrela kokoš! - reka je jedan mladi ri

bar drugomen.- Triba je kaštigat - odgovorija mu je drug. - Nego!?- Ča je ukrala: ništa. Bila je gladna.- Ča ni prosila?! - čovik je zajuja brod od bisa.- Boje ukrest, ven prosit.- Od kada, tovare? Ko te to naučija?- Život, nego ko?!U onoj gužvi postolar je otrča drito u barbira i š

njin se ništo šapja. Barbir je omar svatija ča mu je činit, vazeja je britvu, izaša vanka i zaletija se put žene. Trča je brzo da je pošćera, koji je sta i gleda, buga ramenon i skoro bacija.

- Ajme, ča je barbiru? - vika je i zdiza kapu. - Damu ni škopjalo? Držite ga, judi, daje ne zakoje!!!

Brico se bacija ka pas meju svit i sta prid ženu. Prija ven su mogli ča učinit, meka jon je britvu pod grlo i jednin tiron prisika konop, a kokoš na tle.

- Bravo! -vika mu je s leuta mladi ribar. - Jemaš prav!

Pulicjot ni zna ča bi. Isprsija se, namrštija i ustuka.

- Kako si se usudija? Oš li ti krojit zakon?- Ako triba oću! Slugo buržoazije.- Nišan ja buržuj!- Još gore, ti si sluga, pas čuvar. Pusti ženu

- izdera se barbir.- Ne smin. Meni je tako zapoviđeno.- Ko je zapovidija?- Gospodin načelnik.- Kvragu ti i on - barbir je potega ženu, a ona

mu je stala jubit ruke. - Odriši je!- Neću!- Odriši, kad ti govorin!- Je li me ti plaćaš oli država?- Bit će ti lipo kad ti ja buden plaća.- Tri koraka nazad! - zavika je pulicjot i izvuka

sabju.Judi su se razletili ka kokoši.- Bogati! Učinit ćeš juriš, s ton sabjon! Ostavi te

ruzine, jer ću te britvon priklat!Dica su fermala vikat, oni mali ni višje buba u

raminu. Svi su zamukli.- Jema barbir prav! - čuja se oni mladi ribar.- Nima - reka je stari.- Sto puti jema prav. Bravo, barbir, evala!- Ni to tvoj posal, brico! - čuja se glas iz gomile.- Judi, ni to moj posal, ven svi nas! - okrenija se

barbir svitu ka da drži govor. - Narode, vidite li čase dogaja sa siromajiman?

- Ukrela je kokoš - zavikala je jedna žena s po-nistre.

- Koga je pokrela, ča je ukrela? Ukrela je kokoš!Aj, to ni smila, ali glad je na to natirala! Nije ukrelaod luša, ven o jute potribe. Trbuj vodi ruku, gladna justa ne ranidu se zakoniman. Ča je to kokoš?

Sitnica! Drugi, ministri, bani, liferanti, bankari, kredu miljune, pijedu tvoju krv; narode! I na tvoje spale živedu, krv ti čičadu i ko jin ča more! Oni su ugledna gospoda, o njiman foji pišu. A zaraj jene kokoši ovako se sa sirotinjon postupa!

- A ča pijančina ni da zatvorit onu Rožu ča držikažin - viknila je jedna žena s balature - di našijudi ostavjadu pineze, a dica jin krepaju o glada!?Ča Roži ni obisija kokoš oko vrata!?

- Ne kokoš, njon bi tribalo... tila san reć kojustvar obisit oko vrata.

- A ko je naredija da staru ovako mučidu? - pitaje mladi ribar koji je skočija na rivu.

- Pitajte pulicjota.Barbir se okrenija pulicjotu, koji je čili drća:- Govori, ko je naredija?- Načelnik.- Eto vidite, narode, gospodin načelnik! A on višje

vina u jedan dan popije nego ča ova jadnica jema zaspizu u godinu dan. Dok se jedni razbacijedu, drugikrepaju o glada. Je li to pošteno?

- Sinko - javija se niki stari penšjunat - sinko,tako je uvik bilo.

- Ali neće bit! Radni narod, proletarijat, vazest ćevlast u svoje ruke, sami ćemo krojit zakone, da nebude gladni i siti, bogati i siromaji, pijani i žedni.Da svima bude isto, da svak živi životon dostojninčovika. Postolar, koji je do sada sta i muca, ujedan -put se razbudija.

- Pogledajte, judi, nepravde: vas ribare i težakezovu svaki čas u vojsku! Eto, Stipe, koliko si ti bijaputi u rizervu?

- Dva puta u dvi godine.- A ti, Ante?

- Tri puta.- I ja tri - nadoda je jedan težak.- A načelnik, tajnik - uzvikiva je postolar - go

spoda iz našega mista, koliko su puti oni bili? Njan-ci jedan! Vi služite za se i za nji. A rat je prid vrati-man, i vas će tirat u klaonicu ka brave, a oni ćedudoma stat.

- Neće, bogami - vikali su niki ribari - ako ćemoginit, ginit ćemo svi!

- Dobro govori!- Ka sveto pismo!Oni mladi ribar ča se bunija prvi staje kraj puli-

cjota. Bi je od njega višji za glavu i duplo širi, moga bi ga za obid izist. Meka je na nj ručetinu, na kojon se vidila tetovirana sisata cura i probodeno srce.

- Okjućaj ovo gvožđe! - naredija je.- Neću!- Oš, bogami! Letit ćeš u more. Dajte malo špa

ga da ga vezen - prin ven je on ovo reka već je pu-licjot okjuča lisice.

- Ovo je pobuna, revolucija! - vika je pulicjot.Svit ga je vuka, potiza i klepa po ćiverici, sve

dok ni izletija iz gužve.- Dojdi - reka je ribar ženi - dat ću ti ribe.- Evo ti dva dinara, pa kupi kruva - mašija se

brijač u žep. - U socijalizmu nikor neće bit gladan,kruva i rada bit će za svakoga. U socijalizmu svakće jemat svaki dan kokoš u pijatu.

- A ko će ji toliko napripravit? -pita je jedan glas.- Radni narod!- "Podignite u vis čela" - zapiva je ribar - "vi ro

bovi rada svog".Privatili su i drugi. Pošli su priko mista u povorci.

Vikali su, pivali, pritili, a na čelu svij postolar i barbir.

Čin je pošćer vidija da je vrag odnija šalu, po-trča je priko mista javit načelniku ča se dogaja. Njega je bog stvorija za to da nosi visti, zato je on iša. Čili se zapuva, pa kad je sta ispod ponistre, ni jema force da zaviče. Mora je stat, povratit dušu, odbotunat jaketu, pa tek onda zvat.

- Načelnice, šjor načelnice!Načelnik je sidija za stolon i gleda rasparani al-

bun. Ni se maka dabi dvi ure. Kada je čuj a da ga nikor zove diga je glavu.

- Ko je?- Ja, načelnice!- Ko: ja?- Bome ja: pošćer. Brzo - reka je kad je načelnik

povirija - brzo! Ajme ča se dogaja!- Ča se dogaja? Oli se koju?- Deboto. Moglo bi doć do krvoprolića!- Dojdi gori, brzo! - načelnik je još bi u mudante

kad je pošćer upa u kuću. - Ča je?Pošćer ni moga doć do riči. Pogleda je bocu ra-

kije na stol.- Mogu li se napit prija?- Potegni.- A dije bićerin?- Potegni iz boce - gleda gaje dok pije. - Govori!

Ča je bilo?- Ni bilo, ven još traje. Demonštracjun, veliki de-

monštracjun! Ajme - viknijaje kad je vidija isparaniveliki album - ko van je ovo ispara? Mali Mirko!Koja šćeta.

- Je, on je, vrag te odnija kurjožasta!- Inšoma, u dvi riči: kad su vodili onu lupežicu,

barbir i postolar potirali su pulicjota i sad držidugovore i bunidu narod. Sve se diglo na noge.

- * u i-

- Ma ča sve?- Sve, načelnice! Čilo misto: ribari, težaci,

bate-lanti, muško i žensko.

- Načelnice, gospodin načelnice - vika je puli-cjot ispod ponistre.

- Gori dojdi!- A ča su sve vikali: doli država, doli kraj!- I doli kraj?- Je, ovako: Doli kraj!!!- Ča se dereš, nisi u demonštracjun!- Kažijen kako su vikali.Dotrča je uza skale pulicjot. Bi je čili škican, ni

jema ni kapu ni sabju.- Di ti je sabja? Kakvi si to?- U more.- U more?- E, bacili su je. Dobro san se izvuka.- Ko je bacija?- Ne znan, u onoj gužvi jedva san glavu izvuka.- I "doli kraj" su vikali?- Jesu.- A da je samo to - upa je u razgovor pošćer.

- Vikali su i doli načelnik!- Maje li moguće?- Bog me sapeja, ako nisu.- Barbir je svemu kriv - skoro je plaka pulicjot

- on je sve počeja. Reka je u govoru da pijete višjevina ven sirotinja u godinu kruva izi.

- Asti gospu, i to je reka!?- Oslipija, ako nije.- Platit će mi, kurbin sin. Malo mu je kontra

kraja, ven i kontra mene. Kraja bi mu još i progu-ca, ma ovu uvridu ne mogu. Smista ga ujapsi! Zovitajnika i neka udre befel đendariman, pokazat ću

I

ja kurbinome sinu! Ujapsi ga, najprin njega, pa postolara. Ne zaboravi livorver, ako se usprotivi omar pucaj!

- Nemojte - pripa se pošćer - more ga ranit.- Neka ga ubije ka pasa. On će meni da san pi

jančina. Vidi ti govna od čovika!Pulicjot i pošćer su omar poslin ovega izašli.

Načelnik je sta obučivat gaće. Beštima je i kleja ka ribar kad vuče praznu, isparanu mrižu. Da mu je sada u ruke oni barbir, cilega bi ga rastrga, prosu-ja bi ga po podu ka oni albun. Obučiva se, baciva je robu po podu i nikako ni moga nać ono ča mu je tribalo. Prošlo je bome barenko po ure dok je zanji komad robe meka na se. Potega je pošteno iz boce, skupija komade albuna i slik, sve to bacija u ško-vace pa tek onda izaša. Ma isto, da ne bi izgubija običaj, potega je čašu vina u prvu oštariju i tek onda iša prema prežunu.

o o o

Dok je on doša, postolar i barbir već su bili u bužu. Sidili su na posteju, izvalili se i igrali na bri-škulu. Jakete su jin visile na brokvu, postole su mekli ispod. I kad je načelnik uša, kad se raskrečija iznad nji, pa ji oštro pogleda, nisu njanci makli gla-vu. Pulicjota su obadavali još manje.

- Vazmi jin karte - reka je načelnik. - Ovo nioštarija, ven prežun. Zbroji - reka je kad jin je pulicjot vazeja sve - vidi jesu li svi četrejst.

- Jesu, načelnice, jušto četrejst.- Vižitaj ji! Najprin barbira - gleda je kako mu

stražar vadi iz žepa škatulu o duvana, šuferine,šudarić, par dinari, leroj. - Sada vižitaj postolara!

Pulicjot je u njega naša još manje, ni jednu stvar kojon bi moga zaklat mušicu.

- Vazmi olovku i bokun karte pa sve sinjaj. Va-zmi i ovu botiju.

- Ča ovo oče reć, kakvi je ovo postupak? - pitagaje barbir.

- Postupak, je li, dat ću ti ja postupak! Odnesiovo u moju kancelariju, poslin ćeš donit kartu dapotpišu. Kad je stražar izaša, postolar i barbir izvalili su se na posteju ka da se ništa ni desilo. Nisuobadavali ni jednega ni drugega.

- Nima karti, nima duvana, nima vina, najstrožirežim, načelnice! Smimo li se razgovarat, oš nanzačepit justa? - baibir je kala glas, da ga more jošviše dražit.

- Nima, brico, više labavo, čut ćeš ti guste. Ti šmeni demonstracije organizirat, narod bunit!

- Oću, kad god buden moga!- Neš, bogami! Sutra partiješ.- A di to?- U Lepoglavu. Tamo ćedu te pameti naučit."Boga Jokina, ovi se ne šali", pomislijaje barbir,

"ovi bi moga to i učinit!" Ništo mu se stislo oko srca. Ni moga ostat ležat, uzdiga se, kala noge na pod i zagleda u načelnika.

- U Lepoglavu!- E, mišu moj.- Kako znaš?- Znan, jer san posla befel.- Onda i ja, je li? - pita je postolar čili u straju.- Ti ostaješ ovod.- Ako smo krivi, krivi smo jednako. Učinili smo

skupa isto.- Znan ja jušto koje ča reka i učinija, postolaru.- Pa koja je razlika? - zapita je barbir.- Velika. Dobro je, brico, ča si reka protiv drža-

ve, kraja, ča si govorija o lupešćini, ali je li bilo dilo kontra mene govorit!

- Pa ča san reka kontra tebe?- A, ništa. Da san pijančina, da popijen na dan

višje ven sirotinja na godinu izi spize.- Neš ti uvride! - manija je rukon barbir. - To

su političke borbe u kojiman protivnik jema pravsve iskoristit.

- Neš se ovi put izvuć. Šest miseci Lepoglavenajmanje ti ne fali. Tebe ću, Ivane, do koji dan pustit, ti čini svoj posal, drži sastanke, punpaj narodkoliko oš, ali mene pusti stat. Ti si pametan čoviki igrat ćeš poštenu igru. Bogati! Ako smo politiškiprotivnici, sad ćemo jedan drugemen brojit žmule,ka da smo kamarjeri. Moga si lipo bunit narod; aline kontra mene!

- A kontra koga ću?- Kontra kraja, đenerali, ministri, oli je malo

lupeži u ovu zemju, ven si se mene uvatija! Je litako, Ivane?

- Tako je, načelnice, dobro si reka.- Eto ti, brico, naša si ča si tražija. Ja gren lokat i

kurbat se u "Zvizdu mora", a ti se pripremaj za duhovne vižbe u Lepoglavu - uputija se da će izać vanka.

- Ako izajden, neću te zaudobit, načelnice - vi-knija mu je barbir.

- Bog, brijaču, bit će mi drago da jeman koga čaće i na me mislit.

Kad je izaša i zatvorija vrata, oba su dugo mu-čali, ni jednemu ni drugemu ni bilo lako. Mekli su ruke pod glavu i gledali u strop.

o o o

Likar, Belina, Bepina, Leticija, Roko, mali Mirko sedili su na žalu, a Zoja je mela isprid gabini. Izili

su kokoš, itnili košćice daleko u more i guštali. Ondar, kada je sunce palo, Roko je usta, turnija kajić, vazeja vesla i zaplovija.

- Zdravi bili, fala jin na društvu, bilo mi je drago. Ti, Anđa, nemoj zaboravit meštra o plivanja!

- O pipanja, o pipanja! - vikala mu je Zoja kadje već bija zavesla.

- I mi ćemo brzo, Roko! - reka mu je likar. - Nimi drag oni oblak tamo, mogla bi nevera.

Skupjali su robu i stvari, mekli su teću i pijate u kofu, a likar je sve šlaga u motorin. Jušto su se tili ukrcat, kad je došla čila damen kapela iz bara. Omar je prišla Zoja i odvela ji u gabine, oklen su izašle za sekund u kostimiman u dva dila. Greta je samo bacila vestu. Vrtila je gujcan ka mažininon.

- Nu joj đava sriću odnija! - ciknula je Anda.- Ajme, vidi šupjače, kako je ni sram, sva je

gola! - rekla je čedna Bepina.- Vidila san u dornale, to van je zanja moda

- objasnila je Leticija, koja se u to razumila.- Eno joj se i pupak vidi, judi moji!- Dobar dan, doktore! - pozdravila je Greta

- kako ste?- A evo ni loše, moja Greta.Zoja je zapivala "Niska Banja, topla voda, za

mangupe prava zgoda". Micika i Keti vatale su za njon i nastavile daje. Kada je čula ime one kur-betine, Bepinu ka da je nož badnija usrid srca. Okrenila jon je kosti, zapuvala, zatrepćala, bila bi jon oči iskopala.

- Ajmo brzo doma, brzo! - viknula je da se Luiđiokrenija.

- Ča ti je sad? Ol je priša?- Oću doma. Ni minut neću stat ovod!

- Ne razumin, zašto?- Jer to ti je ta ča si je u snu spominja! - zaplakala

je ka malo dite, sve su jon suze tekle niz obraze.Greta se smijala, bacila je sisetine još više na-

prid, a Zoja je umukla.- Zaboga - čudila se načelnikovica - nemojte bit

dite!- Ako vi morete trpit, sve progucat, ja ne mogu,

oću doma...Ne bi je bog zaustavlja. Sela je u motorin, batila

nogan o pajole i cmizdrila. Luiđi ni zna ča bi učinija.- Ovo su mi krštena čejad! - pjunila je Anđa i

sela do Bepine.Likaru ni ništa drugo ostalo ven da upali motor,

uvati timun, pozdravi rukon cure i pojde. Pograta je Belinu po kostiman, prokleja sve ženske na svi-tu i uputija brod prema mistu. Zoja jin je šavala pozdrave metlon.

- Moga bi malo zaveslat da gremo brže - rekla jeBepina Luiđu - vučemo se ka mrcine.

- Bogati! Nima stvari koju mrzin više od upiranja veslon. Prin dvajst godin jedan put san vesla ievo mi još žuj. Pogledajte, šjora Leticija.

- Je, tot je, doture.- A dvajst godin je prošlo. Vidi i ti, Anđa.- Šta vam je ruka meka - pipala je vlajina - ki u

diteta. Ne volim ja meku mušku ruku, ne ćutim je- zgadila se ona i bacila je daje.

- Ćutila bi ti, zato, ništo drugo.- Ma, Luiđi!- Ča ću, kad me izazivje!? Vi vlaji ne znate ništa.

Za vas je najboja spiza pulenta. Voliš li ti pulentu?- Volim, pogotovo s mlikom.- Viš, i Belina je pametnija od tebe, ona je ne ji.

Miljenko Smoje

- Je to gosposko pašče razvicjano, gore od naj-poganijeg kršćanina.

Motor je ujedanput sta kašjat, pjucat, šćucat, prdit, i u jednu botu je sta. Bepina je pogledala Lu-iđa, Luiđi u Belinu. Zabeštima je da su se ženske prikrstile.

- En ti Gospu, ča mu je sad! - raspalija gaje no-gon, ka da je općinski.

Onda gaje sta gledat, otvarat, pa vrtit manicu i ništa. Ka da je umra. Paf paf paf i ništa, tako ijadu puti. Višje o znoja ni moga gledat, bija je čili špo-rak od uja, a i ruka gaje zabolila. Lako je bilo bacit balotu, ovo je ništo drugo.

- Ča ćemo sad? - pitala je Bepina. - Nima ti dru-gega ven se uvatit vesla.

- Daje baren Roko odeka - uzdanila je Anđa - onbi upra dobro.

-E!- Bi boga bi on upra - najutija se likar - ma ča

on zna! Nišan ni ja veslo sisa.Izvuka je vesla, namistija ji i, bome, zavesla.Ni se moglo reć da ne zna, zna je, ali se moglo

reć da ni moga. Bepina je to najboje znala, zato ga je i gledala i drito mu se u oči smijala.

- Ča me gledaš, a, guštaš ča se mučin! Koja jeovo pegula danas! Upira je, ali sve slabije. Godinesu učinile svoje, salo ni dalo maknit, bilo mu jejasno daje za njega čitat Dantea i ništa više.

- Ma ča me ovo tokalo, jesan li moga igrat nabalote i guštat ka čovik. Ovo je tebi palo na pamet,da se gre na banj!

Anđa, kojon je bilo žaj likara da se muči, a bila je puna force, digla se i pružila ruke.

- Dajte, ja ću, doktore.

I Kronika o našem Malom mistu

- Aj kvragu, oče mi vlajina veslat!- Provat ću, doktore, dajte. Radila sam ja i teže.- Provaj, kad oćeš. Na - da jon je vesla i ona je

potegla, ali ni zagrabila more, mavala je po zrakui deboto je pala.

- Jesan ti reka, ni veslo za vlajinu - jopet je va-zeja posal u ruke i potiza, upira. - Ti bi me, Bepina, pušćala poginut, ne bi mi pomogla.

- Evo se kupidu i oblaci - upre Leticija prston.- Mogla bi nevera, judi moji.

- Kakve san sriće, još mi samo to fali.I je, ni pasalo puno i počelo je puvat, pa grmit,

dizat se valovi i štrapat. Ženske su se omar uvukle u gabinu i stisle.

- Boje da me grom ubije ven da ovako, patin - govo-rija je likar za se. - Aj, Bepina, pomoli se, gotovi smo.

- Oli ćemo se utopit? - pitala je i zadrćala.- 01 ne vidiš koja je ura?- Ajme, sinje će me more potopit! - kukala je

Bepina i kršila ruke.- Bit će spize za ribe!- 01 je opasno, doture - pitala ga je Leticija i

stiskala malega.- A ko će nas više šalvat?- Ajme, a ja ne znam plivat - viknula je Anđa.- I da znaš, sve ti je isto - utišija je likar.Sada su valovi naresli, dimili su priko broda

i škropili likara. Bi je mokar ka pas, sve mu se zalipilo. Bepina ga je jedva mogla gledat o tuge. A kada su dva-tri vala zdigli brod pa ga bacili daleko ulivo, Luiđi je ostavija vesla i uteka ženskama u gabinu. Pustija je neka sve vrag nosi.

I bi. I utopili bidu se ka misi da ni bilo Roka. Pogeja se u kajić, onako gol do pasa, onako jak i

Miljenko Smoje

pun force i korađa. Vesla je ka lud, sika je more, skaka s vala na val - sve bliže motorinu. Prva ga je vidila Anđa.

- Rokoooo, Rokooooooo, spasi nas, Rokooo! - zavikala je ka da se već davi. Na njezin glas svi su skočilina noge i stali mavat rukan. Belina je lajala.

- Evo me, Anđo, ne boj se, drži se!Roko je još nikoliko puti zavesla, pa kad je bija

blizu, uvatija je cimu, sageja se i skočija, upa je drito na noge načelnikovici. Luiđi, kojen je već svega bilo dosta, uvatija je kraj konopa i zaveza ga za krmu. Roko, za ne gubit vrime, omar je pogleda u motor, ništo petlja, ništo odvida, punija i jopet vratija na misto. Zavrtija je manicu i motor je pro-radija. Omar je da gas, okrenija brod i put kraja!

- A ča mu je bilo? - pita je Luiđi.- Ništa, svića se išporkala.- Madona! Kako se nišan sitija. Ovo si me ti

inšempjala - viknija je na Bepinu. - Bi san bistarprin ven san te upozna.

- I mlaji, šjor Luiđi, mlaji - isprsija se Roko nakiši, ka statua.

Kad su ušli u porat, sve su ponistre bile za-tvorene, ni bilo ni jednega čovika vanka, svak se sklonija i čeka da projde nevera. Reka bi čovik, ni se ništa dogodilo, sve je mirno, nima ni sirotinje, nima ni pulicije, ni komunisti, ni načelnika. Ništa. Ka da je na cilemen svitu kiša i ka da je ovi oblak na nebu jedino ča se miče. A ni bilo tako.

I

KO JE VIŠJE DA?

Noć je crna ka garbun, nigdir nikoga. Svi spavaju, svi, osin oni koji nimaju krov nad glavon, oni koji su tamo gori u šumu, i, bome, likara, koji štije svoga Dantea. A u čilo misto samo su dvi ponistre osvitlje-ne, ova njegova i ona u otelu "Stella mariš", kako se sada zove "Zvizda mora". Škure su bile zatvorene, krakuni potegnuti do kraja, ni se sušila roba vanka, ni bilo ni tovara u dvor, sve je utirano u kuće. A kako i ne bi kad je bija rat i kad su Taljanci tukli cokulan u vrata kad god jin je palo napamet i kada su pucali i na repca ako dikod sušne.

Pokrivena imbotidon do nosa spavala je Bepina i samo jon je nos virija. Do nje, na pod, ležala je Belina, pokrila repicon oči i kunjala. Ni se čulo ni disanja, samo listanje libra. Leroj na zidu odrebati ponoć.

Ujedanput: ... bam bam bam... pucnjava je zapa-rala noć. Trka, koraci, nikor je skočija, pala je jedna kupa, zaškripjala su nika vrata, pa jopet rafal.

- Čuješ li, Luiđi? - probudila se Bepina sva ustraju.

- Čujen, kako ne bi čuja!

- Ajme - šapjala je ona - u koga su ovo pucali?Da nisu koga ubili?

- Pucadu u vraga, bit čedu trevili masku pa sepripali, ka i niki dan. Ajde, spavaj - reka jon je ona da ni diga pogled s libra - i ti spavaj, Belina, časi postala nervožasta?

- Nišan, Luiđi, ven mislin...- Ma ne govorin tebi, ženo božja, ven pasu govo-

rin. Nastavija je čitat, i jedva ako je doša do po novestrofe, kad ga prene kucanje na vrata. Bepina seomar skupila uza nj. Pas je napeja uši, polako sediga i pripomisti uz likara.

- Doture, doture, otvorite, ja san... - glas je šapjana vrata.

Luiđi je usta i priša vratiman, malo se prignija.- Ko: ja? - zapita je.- Ja, Roko!- Ti, Roko! - otvorija je vrata i Roko je šmugnija

u komoru ka zec. - Asti gospu, kakvi si to! Parišreklama za fabriku municije.

Bi je vas zaresta u bradu, jema je na prsima kratku inglešku strojnicu, rivolver za pas, bonbe, redenike pune metak.

- Roko moj, od kada te nišan vidila - okrenila seBepina u posteji i pružila ruke. - A da nisu ono utebe pri pucali?

Roko se smija. Berekin jedan, brci su mu ska-kali a zubi svitlili ka da ji svaki dan na kost od sipe glanca i bili.

- Da te nisu pratili?- Ne bojte se, doture, sve je u redu. Lipo sanji ški-

va i nisu sigurni jesu li oli nisu koga vidili. Vrtidu seoko crikve. A vi, šjora Bepina - priša je posteji - kakoste? Drago mi vas je vidit. Ništa se niste prominili, zareć pravo sad najlipje izgledate.

- Govorin ja, nima mladića do tebe, ti si, Roko,najfiniji mladić u čilo misto. Sto puti san na tepromislila.

- A kada ćemo jopet na banj; an?- Dat će bog, samo da ove vrag odnese. Jo koju

ćemo feštu učinit.- Oćemo, šjora Bepina, oćemo, refat ćemo za sve

ča smo pripatili.- A kako je gori u brdu, an?- Lipo, puno, puno lipo. Fina friška arja otvara

ti apetit, a kadikad se i zapuca, ma više iz športa,da ti projde vrime.

Likar se smija, njemu je bi drag ovaki berekin ka Roko.

- Ti si, Roko, gori lupež o mene, sve ti na vicokreneš.

- Ja govorin ono ča je našoj šjori Bepini najdra-žje čut.

- Dobro, dobro, Roko - nastavila je jopet Bepina- a jemate li u partizane spize? Jeste li gladni?

- Ma kakvi! Jemamo svega, ne fali nan ni tičjegamlika. Jemamo pušak, kaluni, a baš nikidan smozaplinili i dva teretnjaka marmelade.

- Asti gospu - namrštija se likar. - Neš ti spize.Roko se sageja i pomilova Belinu, a ondar kada

se diza, naslonija se na posteju.- Ajme ča je meka, jo daje leć u posteju! - seja

je na kraj koćete i malo tabula tilon.Bepina se makla i potegla imbotidu.- A jema li gori kakvi beštij?- A koji beštij more bit?- Pa, mislin ušenak? - makla se još malo daje.- Ma kakvi, di to morete i pomislit.- I tila san reć. Nego, molin te, okreni se neka

se obučen.

- Ne triba, samo vi ostanite ležat.- Tila san ti čakod dat jist.- Nemojte se mučit, nišan gladan - reka je Roko.- Ako jesi, samo ti reci, narizat ću ti pršuta.- Ovi... daje ča drugo, ali kad je pršut...- Ajde, Bepina, brzo, daj čoviku, oli ne vidiš da

je prigladnija.- Nišan baš gladan, najija san se kad san se

uputija, samo san malo ogladnija dok san doša.Bepina se zagrnila i uputila u kužinu. Omar se

likar približija Roku.- Dunkve, Roko, ča je, ča si doša? Koje dobro?- Ni dobro, doture. Morate smista s menon gori.- Asti boga, i to!- Je, naredija je komesar. Jemamo ranjeni.- Zna san ja, pri oli poslin, ne moš uteć. Ranje

ni, govoriš?- E, tukli su nas bacačiman.- Koliko ranjeni?- Dosta. Poginija je oni mali ribar, Tonči, sin Ton-

dina. I oni študjente Zdravko.- A on je nikidan iša!- E. I prvi tir ga je pogodija u čelo. Pegula, moj

doture.- Dico moja, malo će vas ostat - zavrtija je likar

glavon.- Ča se more?Mučali su niko vrime. Čula se Bepina iz kužine

di riže i uzdiše, i klapa pijatom.- Ma - trga se likar - kako ću ja radit? Ča jemate

gori od medicinskoga materijala? Boga?- Jemamo sve, malo prin smo van ispraznili kom

pletnu anbulantu. Sve smo pokupili, njanci jednabočica ni ostala. Anđa je sve na tovara naprtila.

Luiđi, koji ni zna ča bi reka, bi li se smija oli plaka, samo ga je buga dlanon u lopatice. Onda je došla Bepina i dok je nosila na pijat pršut, Roko je već va-zimja i trpa u justa. Prija ven je seja, izi je trećinu.

Bepina ni ni riči progovorila, samo ga je gledala i vrtila glavon. Ni mogla virovat da čovik more tako brzo jist i toliko u se strpat. Nalila mu je žmul crnoga vina, prikrižila ruke i stala. Likar se vrtija zamišljeno po sobi. Eto, triba poć u rat, more bit i poginit. Ali smrti ga nije bilo straj. Samo se boja patimenta. Naglo otvori ormar.

- A ča ću od robe odnit?- Sve ča morete na se obuć, ča višje to boje. Va-

zmite vas duvan, doture, i šuferine, sve ča jemate.- Roko se zavalija u fotelju pa gusta, ni više mogajist, stiskla mu se čriva. - E, da van se ne desi kai meni lani. Govoridu mi, ne triba ništa nosit, svegori jemamo. I dojden ja gori, a već puca. Komesarme makne livo - puca livo, makne me desno - pucadesno! Mislin, ča je ovo, majko moja, on me gleda,gleda i govori, a di nećedu pucat kad te vididu namiljun kilometri. Kako moš doć u partizane u biliveštit? Asti gospu, a je li lito, ča san moga, doć ucrni? Ja se nosin prema štađunu.

- Ja se spreman u partizane, a ti glendu činiš.Nikad ne moš šerjasto govorit.

- Ozbijno van govorin.- Dunkve, ništa gori nima?- Ča će bit? Jedino ako ča zaplinimo od Pujizi.- Nima nikakve monture?- Koja montura, ol smo fuzbališti.- A ča ja znan kako ću se obuć. Ajde, Bepina,

vadi svu zimsku priobuku: debele mudante, naj-debje gaće, sve vadi vanka.

Bepini su suze došle na oči, šmrcala je vadeć robu iz škafetini o komona. Svaki je bokun suzan zalivala. Roku je bilo žaj, ali ča jon je moga. A vata ga drim, sada kada se najija i napija, da mu je bilo zaspat! Ćutija je toplo u žilan i vas se opustija.

Bepina je sve složila i mekla na posteju.- Evo, Roko, ovi mali kušin, neka mu bude meko

pod glavu, on je naušan na perje spavat. Evo i tebijedan - položila mu je mali kušinet u krilo.

- Ma ča kušin?!- Ko nosi ne prosi, boje ti je kušin ven ma-

tun.pod glavu.- Budite pametni, šjora Bepina, di ćemo u par

tizane kušine nosit! Sve bi popadalo o smija, i našii dušmani.

- Molaj ti nju, ol ne vidiš daje rebanbila!Bepina se povukla, ni znala ča bi učinila, vidila

je daje pogrišila, ali jopet ni razumila.- An, Luiđi... a kako ću seja obuć? - zapitala je

u straju.- Ma ča, diš ti?!- Meni je misto s tobon, di ti tot i ja!- Ma, ti si skroz luda! I ti š s menon?- Bome da oću. Neću ja tebe ostavit.Luiđi je vas poludija. Buga se u čelo, udrija no-

gon u koćetu, zalamata rukan.- Kad je tako, poj ti, ja neću! Evo ti je, Roko,

vodi je u soldate, daj jon dvi bonbe, neka čini juriš.Aj,'dušmani, biste, biste, dolazi Bepina!

- Jema prav - reka je Roko - ni to za vas, teškoje gori, šjora Bepina.

- Neka je pakal - ni se dala ona -ja moga Luiđaneću pustit, ja ću poć š njin.

Likar se vas infota.

- Ben, kad je tako - zareza je - onda ti otvoreno go-vorin: ja gren samo za uteć od tebe. Štuf san te više!

- Kako mi to moš reć?- Mogu, jer si luda!- Nemojte se sad karat - umiša se Roko - priša

nan je, doture, prin zore moramo izać iz mista.Ča je mogla, pošla je spremat robu, i to je činila,

dodavala mu je dil po dil, a on se obučiva. Meka je na se debelu maju, povrj nje debelu košuju, pa đenper, pa povrj đenpera debelu lovašku jaketu, najposlin na sve to još niku inceradu za kišu, kojon je moga i glavu pokrit. Doli je obuka duge mudante i tri para debeli bičav, na koje je jedva navuka lovaške čizme. Vazeja je torbu, pribacija lovašku pušku i sta.

- 01 me tako mrziš, Luiđi? - pitala je bidna.- Ma nije, ženo božja, volin ja tebe - taka je ru-

kon u obraz, čila se raskrabila.- Kad doznadu sutra da si iša, moredu nan

kuću zapalit.- Neka užgu! Neka sve gori. Samo mi se ti čuvaj.- Sve čedu nan vazest, sve ćedu raznit - kukala

je ona.- Nek nosidu!- A, ako mene vazmu?- Ko će tebe vazest? - Roko je na ove likarove

riči mora okrenit glavu i nasmijat se.- Ako mi tilo vazmu?- Pusti se, glavno da te ne tučedu. Nemoj se

opirat. Ka Zoja.- I ti tako, neka me dušmanin uživa.- Neće se, Bepina, puno nauživat - ja jin garan

tiran.- I ti bi mene tako pusti drugomen?- Ja tebe? Ma jesi luda? Staje vikat:

- Di je ti razbojnik, progorčat će mu, progorčat!Samo ga ti, Bepina, dobro zapanti! Zubiman ću gazaklat, raznit ću ga cilega u papar, ovako! - zaškri-pja je zubiman i zatresa glavon.

- A kako ćeš ga nać?- Nać ću ga, sad se u zemju sakrija. I Roko će mi

pomoć. Je li, Roko?- Pa bome, ja bi radi vas, šjora Bepina, po svita

zakla.- Sad ste me malo smirili i omar mi je lagje.- Je li dobro, Roko? - pita je likar i pokaza na se.- Dobro, puno dobro, i priko mire.Belina je oćutila da ništo je, stala je uz likara i

mavala repicon. Bit će pomislila da gre u lov.- Ča je, Belina, činiš veseje? Ne gremo u lov,

kapiši, gremo u partizane.- Oli ćete i nju vodit?- Ja ti se čudin, Roko, kako to moš pitat, di bi

ja bez nje?- A bez mene moš!- Jedno si ti, drugo je ona. An, bravo, deboto

san zaboravija moga Dantea! Aj ti, Roko, i čekajme na Ravne njive, ja ću polako za tebon.

- Ol nećemo skupa?- Bogati, ča si pametan! Ako nas uvatu oba, omar

smo gotovi. Ja ću s Belinon polako, ka u lov.- A vididu li van boršu s inštrumentiman?- Nećedu je u mene vidit, ti š je nosit.Roko je skočija na noge, potega još jedan put iz

žmula, zagriza u bokun pršuta, ugasija je španju-let i meka ga u žep.

- Dovidova, šjora Bepina! Ništa se vi ne bojte,mi ćemo vas ozgar čuvat. Ja ću uredit i da vanpisma dolazidu.

- Fala ti, moj Roko, i čuvaj mi Luiđa, stoj uza nj,jer on je nagal i uvik će tit prvi pucat.

- Ne bojte se, šjora Bepina, ja za nj odgovaran.- Aj, Roko, zelenbaću, ti š za me odgovarat?Bepina je pojubila Roka, on jon je stiska ruku i

izaša, nestaje ka maska. Ona jadna ni mogla izdr-žat, bacila se na posteju i zaplakala.

- Luiđi, Luiđi moj, kako me moš ostavit!- Umiri se, Bepina - tišija je on. - Znaš onu, ča je

Trogirani pivadu: "U boj u boj, mac iž toka, braco,nek dusman žna kako Rvat mre"! Kako ono gre,Bepina: "Nek še čuje naši maca žvek, maca žvek".Ajde, ajde, korađo, Bepina!

Likar se oprostija od nje. Ona ni mogla ni rič reć, samo je plakala. Stiskla je zube, zabila obraze u kušin i tresla se. Dok je on gazija niza skale, re-citira je Dantea: "Nel mezzo del cammin di nostra vita, mi ritrovai per una selva oscura, che la diritta via era smarrita". Ka daje za me pisano.

o o o

U otelu "Stella mariš" rat je zateka poznatu novu damen kapelu, koja je čilo vrime ostala u mistu. Tali-janskin oficjalima to je dobro došlo, da mogu uz boti-lju kjantija, vermuta i šampanje zaboravit straj. Zato, kad god jin je bilo dosta života u kasarni i trkanja po škrapan za partizaniman, dolazili su ovod.

I večeras je došlo pet-šest nalickani oficjali, kose krcate briljantine i balali su s curaman niki starinski tango, koji je škripja s izlizane gramofonske ploče.

- Tu sei propio carina, come sei bella! - tepa jeniki mali Kalabrež, kojega ni bilo ča vidit, debeloj,krupnoj Miciki.

- Dabome da jesan - odgovorila mu je ona i uče-pila ga u nogu.

- Samo me ne škaklji!- Che pezzo di donna, come nostra regina Helena di

Montenegro, Dio mio, come sei bella! - čili se ustega iisprsija, glava mu je dosizala jušto do njezini čič.

- Šta bulazniš, sjaši, mali! - bugla gaje trbujonu prsi i deboto bacila na pod.

I drugi su nježno zagrlili svoje plesačice, sve su jin ništo šapjali, jubili ji u vrat i rastizali, pipali. Svitlo ni bilo jako, mogli su štipjat i drpat koliko ji je bila voja.

Za jednin stolon sidija je načelnik. Vidilo se, ni bi dobre voje, sve je ništo strilija očiman, nabira obrve, ništo baciva pogled ovamo onamo, ka da se boji, ili ka da nikogar čeka. Prid njin samo dva žmula, jedan prazan a drugi do po, i dimi one crne, smrdljive taljanske španjulete. Malo daje od njega stala je na noge Roža, vlasnica otela i gledala ple-sače. Kraj nje bi je gramofon i kad je svršila ploča, mekla je drugu, jope s nikon staron pismon, zavr-tila manicu i sela uz načelnika.

- Noćas odlazi doktor - rekla je odma.- Di gre?- U partizane, a di će drugo. Dostaje ranjeni.- Bogami, svi gredu, u zanju ćemo samo ti i ja

ostat ovod. A kad sve ovo svrši, sve će past nan naglavu.

- Tila san zatvorit otel, ali mi nisu dali barbir ipostolar. Rekli su, moraš držat otvoren i otel i oči,i javit sve ča doznaš.

- Boga jin njijova, mene su prisilili da ostanemnačelnik. Boje ti, reka mi je postolar, nego da onidovedu kojega svoga.

- Ali ja višje ovo ne mogu izdurat! Doznadu li Puji-zi, visit ću na gingolu. A pari mi se da već sumjaju.

- Ajde, kako znaš?- Svit me počeja nikako krivo gledat, postajen

sumjiv na obe bande.- Oli i meni ni tako!- Ma ću ji poslat kvragu!- Nemoj bit lud. Muči i slušaj diretive, da ti ko

mesar ne skine glavu.Ploča je jopet stala i omar su nestrpljivi plesači

počeli vikat.- Padrona! Mušica! Ancora una botiglia, e per

signore potestato anche.- Grazie, capitano! - zafalija je načelnik priko

stola i omar se okrenija.Roža se polako digla da podvori goste.- Što je, načelnice, tužan si nešto - prišla mu je

Frida.- Molaj me, Frida, puna mije kapa. Aj, ti balaj

s tin arlekiniman.Promrsila mu je kosu i bacila se u zagrjaj svoga

oficjala.o o o

- Ću, ću, tovare, đava ti kosti nosa, ki šta će tiodnit, i tebi i meni - Anđa je tirala tovara uzbrdonikin kozjin puten u rano jutro.

Bura jon je rizala obraze, tukla je u prsi, a grane grmja ča su se uvijale i tresle zapinjale su tovaru za samar.

- Ma vidi kocjute beštije! Ajde, mrdni, brate!- uspuvala se ona, a bome i beštija, ni lako bit vojnik ni njoj ni njemu, pa su malo opočinuli.

Malo je sela, rastvorila kapot, skupila noge.- Ma ti kanda i nisi kenjac, niti vonjaš na kenjca,

nego na likara. Koliko sam te puta gonjala - govorilamu je i gladila ga brstinon - nikad radosnija nego

danas. Aiii, što mi je drago da naš likar dolazi! A je smišan, a je zgodan, đava mu odnija i Bepinu i Beli-nu. "Anđo, morlaka, Anđo mata, nimaš edukacjuna, ne znaš ća je spiza!" E sada, vidit ćemo te, doktore, šta je tvoj edukacjun! Nećeš pure, neće Belina pure, je li? Plakat ćeš ti za puron, Anđa tebi kaže! Zamotala se i ustala:

- Ajde, ću, tovare, ne: doture, ću!Ča se višje penjala, bura je bila jača. Sve su jon

male stine tukle u gnjate.Doli, daleko ispod nje, penjali su se likar i Roko.

Roko naprid, a iza Luiđi sa svojon Belinon. Anđa ji je gledala odozgar i nije mogla zadržat smij.

- Nu, gledaj našeg doktora, izgleda lovac s božične kartoline. Je sila!

Uspela se na stinu, manila rukon i zazvala:- Ooooj, dotureeee, žveltije malo, žveltije!- Ne mogu, ne mogu višje, stani, Roko. Jesi li

čovik oli zvir!? Ne mogu - gega se i liza - ni ja niBelina. I kojega Isukrsta vrdaće odozgar!?

- Blizu smo, doture - hrabri ga Roko.- Jema uru vrimena da me tišiš: blizu smo, bli

zu smo.- Nima još ni po ure odit.- Po tvon leroju. Ubij me, ali me nemoj činit pa

tit - Luiđi je zakrkja, sta i, ča je moga drugo, seja.Belina je legla do njegovi nog. Roko se bokun vra-

tija, naslonij a na cablo, izvuka iz žepa oni ugašeni španjulet i zapalija. Anđa je ka srna sletila doli.

- Pa vi ste lovac, jemate kondicije - reka jeRoko.

- Niman, moj Roko, niman. Otkad nišan bi u lov-jedva je vata zrak. Roku gaje bilo žaj. - Malo Be-pina, malo one tanburašice, svega su me iščičale

I

ka cukar de orzo. Ne mogu, bogati, ne mogu višje, nišan jao gvozda.

- Ni, doture, težak put, ven ste se nabili robeti-ne, pa ne morete disat. Koža nema rešpira.

Likar se popipa, taka robu.- Je, Roko, jemaš prav. Zima je, a ja se potin

višje ven usrid lita - likar je počeja svučivat robu,skinija je najprin kožnati kapot, pa đenper, ondarkošuju.

- Ol ćete se vas svuć?- Neću, samo ću svuć jednu maju. Omar mi je

lagje. Sad moremo daje. Aj, Belina, na noge!Anđa je gurala tovara, mekla je ruku na samar

i pomagala mu da lagje nosi teret. Roko, koji je odija s druge strane tovara, tica je svojon rukon njezinu, milovaje, štipja.

- Šta ti je, Roko? - viknula je ona i povukla ruku.- Ništa, oli je ča?- Šta mi ruku gladiš?- Nišan ni zna da to činin.- I, ne znam ja tebe, tico!Roko se osvrnija da vidi sluša li ga dotur. Bilo

mu je u niku ruku drago ča on zaostaje.- Kakva si ti to, Anđa! Ja se borin za narod, su

tra mogu poginit, a ti!- Ma staja?- A ti nimaš malo srca.- Đavla izija, šta ti narod u to mišaš, šta on u

to uliza?- Kako ne bi uliza, moja Anđa, narod uliza u

sve. Jesmo li, Anđa, drugovi?- Jesmo, druže Roko.- A drugovi moraju sve izmeju sebe dilit. Ča je-

man ja, to je i tvoje. Ča jemaš ti, to je i moje. Ne

smimo ništa jedan od drugega sakrit, uskratit i držat sebišno za se - jopet je uvatija za ruku.

- I, tvoje šporke pulitike! Sve si izmiša, ali nećeššta misliš. Nije Anđa s kruške pala. Nije taka direktiva, druže Roko.

- Je, oči mi ispale!- Pitat ćemo komesara.- Ala kakva si, ti bi sad išla njemu špijavat. A to

je moja i tvoja stvar.0 0 0

- Vidiš li ča? - pita je postolar, sada komesar,barbira koji je posta komandir.

- Ništa! - odgovorija je barbir. Staje na jenemuvidikovcu i kroz kanoćal gleda doli prema male-men mistu. - Di su više, ča činidu, koju gospu!Anđa je uvik bila jušta ka leroj.

- Likar je komodan, znaš ti njega.- A ako je odbija poziv?- Ne boj se, komandiru, nije to nikor učinija; pa

neće ni on.- Meni je i danas najveća tajna, kako nas čilo

misto sluša. Sad već jemamo timbre, ka pravavlast, ali još lani na bokun šporke karte napišešlapišen poziv oli direktivu i svi slušadu, svi skaču.Koja smo mi dva autoriteta, komesaru!

- Ča ti je, otrizni se. Jesu li ti zasluge i slava većpočeli tuć u glavu? Sve mi se pari da ćeš čili životostat mali barbir.

- Ne dopušćan, druže komesaru, da s menon takogovoriš! - spustija je kanoćal i skočija. - Ne vriđaj!

- Sedi, brico! - zavika je postolar oštro. - Ne slušanarod tebe oli mene, ven partiju. Narod je svjestan.

- Je, je, ajmo reć da je tako. A kako onda slušadu i oni koji nimadu svist. Uzmi ribara Stipu,

koju on jema svist? Ti ga na političkon satu pitaš, druže Stipe, koji je tvoj najveći neprijatej, a on ka iz puške: dupin! Ja bi ga bija strilja.

- Ti si, brico, cukun! Ti bi ga strilja, a ja san senasmija, jer u oni čas on je mislija na kuću, nabrod, na svoje mriže.

- Evo ji, dolazidu - viknija je komandir. - Majeli moguće!

- Ča to?- Gredu! Anđa, tovar, Roko, likar i, bogamu, pas!- Ča je poludija! - komesar se usta i skočija na

noge. - S pason gre u partizane? Je li i pas doša nati tvoj poziv? A, komandiru?

Postolar je pritega postole i zaputija se u grmje da pripremi jenu pojatu za anbulantu i uredi sve za ranjenike. Za njin je iša i komandir, skočija je sa stine, zataka kanoćal za pas i potrka.

Bidni Luiđi, ni ima vrimena ni odanit, čin je stiga mora je omar zavrnit rukave i radit. Nikad u životu ni ima ovoliko pacijenti, znoj mu je cidija makar je puvala bura. Operira je jednega ranjeni-ka kojemen je granata odnila lipi bokun mesa.

- Ti boga ča te rasparalo! Vidiš li ga, Anđa? - zapita je vlajinu koja je stala uz njega i radila posalbolničarke.

- Ne vidim, druže doktore.- Duboko je uliza.- Boli, doktore!- Znan i ja da boli. A ča misliš da će te škakjat?

Moran ti ovi geler izvadit. Mali, ne deri se! Ča simu se tako lipo namistija? Vi meni samo činitedišpete, zamisto da se sakrijete, vi se namišćate,kako bija ima ča radit - likar je mrmlja, brontula-va i para meso, i zafrkavajući se, da ne bi ranjenik

preveć urlika. - S ovon rukon neš moć ništa, naj-boje je osić.

- Ne, druže doktore, nemojte.- Ne boj se, neću, samo mi nemoj plakat. Stisni

zube i muči, sada će sve bit gotovo. Jemaš li kojejaje, Anđa, tribalo bi mu kriposti?

- Jema još jedno.- Daj ovemen polovicu, a polovicu onemen dru-

gomen. Vidit ćeš, mali, kad popiješ po jaja, mošudrit na bataljun Taljanac - likar je da Anđi da gaprivije, naslonija se na vrata mrtav umoran. - Jo daje sadar zapalit! Jemaš li, Anđa, koji španjulet?

- Imam. Ima Anđa vavik za vas, doktore. MisliAnđa na vas.

- Ma vridiš zlata, tebe je bog baš stvorija za sve.- Evo, doktore, španjuleta - Anđa mu ji je dala i

omar nastavila privijat ranjenika.- Ne mogu zdignit ruke o umora, pripali mi ji ti

- zamolija je likar.Vlajinica mu je pripalila i stavila u justa.- I meni su, doture, dva španjuleta u jaketu,

oćete li ji? - reka mu je ranjenik.- Da oću li!? Omar ji daj ovamo.- Evo, doture - doda mu ji je čovik - nikad van

neću dobro platit ča ste me ovako ličili.Luiđi se nagnija i zagleda mu se u oči.- Čekaj, čekaj, tebe ka da poznajen.- Kako me ne znate, meni se ono ćer rodila.- An, bravo! Ti si oni ča si me na balote prikini-

ja, ča si plaka za onin pršuton, je li?- Je. Spominjete me se.- Ma ke tebe, spominjen se balot i pršuta. Ništa

ti ni vridija - likar je pušća debele dimove i gusta.- I ostanemo li živi, pa jopet budeš činija dicu, ne

I

dolazi mi na zjog! Asti gospu, da mije učinit parti-ju! Kad sve ovo svrši samo ću igrat šest dan i šest noći bez fermat. Neka me ko prekine, gospe mi ću ga bombizat, zapantit će me za sva vrimena!

Dok je govorija i pušija, dotrkala je Belina s bo-kunom sira.

- A, doktore, vidite šta je učinila - viknula jeAnđa. Belina je kalala prid likareve noge sir i zama-vala repicon.

- Ča si to učinila, lupežice jedna? Ne, neću gaja, kako te ni sram, ol ne vidiš koja je ura, nisu ovostara vrimena. Roko je upa ka da gaje kogod uba-cija, a za njin komandir.

- Evo ti ko krede! - povika je Roko. - A ti na mesumjaš!

- Tot smo ga, an! Ko bi sumja na nju - barbir sevas užga.

- Strašna je lovica. Iz žepa će ti ukrest a nešćutit - falija je likar.

Gladija je po kostiman.- Nima milosti - zapovidija je komandir - omar:

striljanje!- Koga striljat? - likar se isprsija.- Pasa.- Moju Belinu?- E, Belinu! Znaš li ti, doture, da su borci gubili

glavu i za manju stvar? Za jedan kumplir, a kamoli za sir!

- Ma - branija se likar - ona je beštija, a nije čovik!Ne more ona trpit glad, kad je gladna mora krest.

- Oprosti joj ovi put, druže komandiru - molijaje i Roko, jer mu je bilo žaj likara - neka joj ovobude zanja opomena.

- Ne boj se, komandiru, neće se ona višje ma-

knit od mene. Pazi, Belina, budi pametna, more svake gracije božje bit isprid tebe, i ne smiš taknit. Krepaj o glada, ali ne tiči. Poštenje iznad svega. Kad ovo svrši, jemat ćemo odrišene ruke i čilo mi-sto moš ogulit.

Lizala mu je dlan, ćutila je da ništo ni kako triba.- Eto, komandiru, pokajala se.Barbir ni zna ča bi. Zatresa je glavon, manija

rukon i izaša. Roko je namiga likaru. Iščupa mu je španjulet iz just, potega dim i jopet mu ga utira.

o o o

Bila je duboka noć, a u kužini načelnikova stana sedili su Leticija, Bepina, načelnik i Roko. Ponistra je bila zatvorena, škure zapete, i još priko svega debela deka, da se ne vidi svitlo. Ženske su sidile uz maki-nju, Leticija je jušto šila veliku bandiru, a Bepina je krojila zvizdu. Oko nji pusta roba, bičve, mudante, košuje, gaće, jagle i konci, ništo složeno, a ništo samo bačeno na pod. Za stolon, uz bocun vina i teću brujeta sedidu načelnik i Roko, pušidu, pijedu, mu-čidu i po koji put bacidu pogled na ženske.

- Pij, Roko, neš gori, znan - reka je načelnik iuliva. Kad je nalija, taka je bocunon u strojnicu čaje ležala na stol. - Makni to čudo!

- Ol te straj?- Ni, ven će mi razbit bocun.- Je li, Roko - pitala je Leticija kada je on meka

strojnicu uz makinju - ča oče reć da ni došla Anđa,ven su tebe poslali?

- Kakvi Anđa, di ti ona višje more doć. Ona vanje avancirala, postala je glavna bolničarka, šef odsaniteta. Bepina je slušala, šila i sagela glavu. Maisto, ni mogla a da ne reče:

- A ništa mi ne govoriš kako moj Luiđi.

- Puno, puno vas pozdravja. An, bravo, reka mije da vas pojubin, namisto njega, govori: pojubi miBepinu, ali, znaš, nemoj mi je pojubit, lopove, pofrancusku, samo u čelo. Ovako - cmoknija je dajesve puklo.

Ona se sva stresla.- A je li bidan smršavija? Je li mu ča fali?- Ma kakvi, pomladija se, pari mladić. Anđa pazi

na nj deboto ka vi.- Ko? Anđa? Ona pazi moga Luiđa? Ma vidi ti, a,

tot smo ga! Bogati, daje bilo! Neće, ne, omar, Roko,gren s tobon - čila se nakostrešila, poletila bi omardaje mogla.

- Ne bojte se, šjora Bepina, to su čisti drugarskiodnosi.

- Ne virujen ja nikomen, znanja ča je žensko, aznan i mojega Luiđa, njemu će poletit ruka.

- Ma ne more, to je zabranjeno, šjora Bepina!- Kad je zabranjeno, oće on za dišpet učinit.- Govorin van, nima straja - tišija je Roko i smi-

ja se - a ondar, Anđa i ja postali smo veliki drugovi. Znate, ona će bit moja drugarica.

- A ča ti sada ni drugarica?- Je, je, ma zapravo i nije. Sad mi je Anđa još

drug. Kad je oženin bit će moja drugarica - Rokoje ovu tiradu izveja da ni moga boje.

- A ča onda ona dojde mom Luiđu? - navaljivalaje ona.

- Bome, drugarica.- I Luiđi, onda, more reć moja drugarica? - Be

pina gaje stirala prid zid.- Ma ne more! To ću samo ja moć reć - Roko se

vas smanta. - Zapravo i more, bogati!- Sve ste to vi gori izmišali, ništa višje ne razu-

min ni ko je kome drug ni ko je kome drugarica!

- A je li, Roko - prikinija je načelnik - kako toda si uvik soldat?

- A ča je moj Luiđi? - ubaci se Bepina.- Kapitan - Roku je ovo dobro došlo, moga je

zabašurit odgovor.A načelnik se ni da smest, pita je jopet.

- A ti uvik na tuku?- Je, degradirali su me, dobro da san i glavu

izvuka. A bi san poručnik. Bi san pravedan ka svetiAnte. Ma ča ću van se sada ispovidat?

- Bit ćeš čakod uprska - zainteresira se načelnik.- A kako neš? - odvrati Roko. - Duga van je to

storija, ali ću van sve reć u dvi beside. Inšoma,naredili su mi da pratin kurira koji je nosija nikevažne poruke. Nišan njanci zna di gremo. Kažijemi on samo bokun kuverte na kojoj doli u zanjiredak piše Osijek. Pribacili smo se leutom pod Bi-okovo, za priko Bosne, priko pusti planin, gor i rik.Govorin ja kuriru: Čoviče božji, neće bit Osijek.A on meni: Oli misliš da ja ne znan čitat!? I poslidva miseca mi blizu Osijeka, a Osijek okupiran.Vazmen mu ja poštu, a ona adresirana na IV. vojniosjek. I kad smo došli na pravo misto, odnosno uLivno, tili su nas striljat. Ča se more, moj načelnice, kad oni naš komandir ne zna pisat adrese.

- I radi toga su te degradirali? - plane Bepina.- Asti sto, ko to ne bi falija? To bi se i mome Luiđumoglo dogodit...

Prikine je škripa vrat. More bit da je zapuvalo, oli da su se sama rastvorila.

Načelnik je diga glavu i gledajuć na vrata fali je stol kad je spušta žmul. Vino prsne po tavelan.

On makne nogu i prošapje:- Leticija, jema bit da se mali probudija.

- Ajme da ne ulize, znate kakva su dica - poletiona u portik. .

- A je li naresta, bit će velik? - pita Roko.- Sedma mu je. Počeja je odit i u skulu.Načelnik natoči novi žmul i potegne.- Jema prav, šjora Leticija, dite je dite. Kad bi ovo

vidilo, moglo bi kome špijat - pripade se Bepina.Načelnik utone u crne misli i ruta žestoko ne

znajuć daje to učinija. I ka da se ispovida stenje:- Nikidan mi dojde iz skule i čudno me gleda. "Ča

je mali?", pitan ga. "Zašto si, pape, ti izdajica?" De-boto me inkolpalo. Uvatija san se za stol. Ja izdajica? Ko te to reka? "Dica", govori on. "Svi mi se uškoli rugadu: Samo tvoj pape nije iša u partizane."

- A je to malo grubo? - saučestvuje Roko.- Poludit ću, ka boga te molin, reci jin da ću i

ja doć.- Reka san, već san reka, ali komesar ni čut. Go

vori, korisniji je doli ven gori. Kad ga buden triba,zvat ću ga. Osin tega, nimamo mi gori ni vina...

- Jopet je zaspa - došla je Leticija iz komore.- Bi je budan.

Bepina je šašila zvizdu i dala Leticiji daje prišije na bandiru.

- Jo da mi je vidit moga Luiđa kako stupa ispodbandire. - Bepina je raširila bandiru i počela stupat.

- Jo koji šest jemate o soldata - laska jon jeRoko. - Ča bi vas bilo lipo vidit di stupate s Lui-đen. Da ga samo vidite kako gre s Anđon.

- Vlajina će mi marširat. Nima ona mota, onatrusa ka bedevija, pari mi je se vidit.

- Je, je, ne more se ona s van stavit - Roko seusta i počeja spremat.

Vazeja je veliki bagaj u kojemen su bile košuje, gaće, maje, pribacija strojnicu, omota bandiru oko

pasa i pokrija je jaketon. Natrpa je žepe bokuni-man kruva, sira, pršuta i druge spize, popija još jedan žmul i spremija za poć.

- Stojte mi dobro.- Blago se tebi - potapša ga je načelnik. - Neću

ja ovo moć izdržat.- Reci mome Luiđu da san dobro i pojubi mi ga,

znaš. Reci mu da na njega uvik misli njegova jedina drugarica Bepina.

Ispratili su ga do vrat, i onda se sitili da triba udu-nit letriku. Roko je onako u mraku lako naša kuda će proć i kako će zavarat Taljance. Oli se ni rodija u Malo misto!

o o o

- Ča je nova, drugarice Anđa? - pita je komandir kad je došla ispod cabla di su on i komesarpisali izvještaj. Ona onako u ingleške gaće i jaketubila je šesna, i da se smilo ono ča se ni smilo, pitabi je čakod drugo.

- Ništa - odgovorila je - samo, likar plače, cvilika malo dite.

- Ol je krepala Belina?- Nije još, al će svaki čas odapet. Gleda samo u

nj, a on samo u nju, ki da mu je dite rođeno.- Oslabila je okad ne krede - ruga se komandir.- Puno cvili, fini pas. Rekla sam mu ja da on neće

podnit ovi patimenat.- Je, mogli smo jon nać veterinara i guvernan

tu, da je svake godine vodidu u Švicarsku na šestmiseci da se liči i oporavja.

Komesar je prikinija pisat. Bokun se zamislija, pa je reka:

- Vidiš, Anđa, čovik izdrži, a pas ne more. Recilikaru da ne čini komedije. Ginu i judi, pa nikor necmizdri. Ni vrime da se nad beštijon plače.

- Sve sam mu ja kazala, ali ne obadaje.- Odvedi ga u vizitu ranjeniciman, i dok se vrati

uklonite Belinu. Daj mu ova dva španjuleta, kadzapali bit će mu lagje.

Anđa ode osjećajući kako po njoj klizu pogledi obojice. Usitnila je korak, da jin šta duže ostane na meti. Komesar je jopet vazeja kartu u ruke i olovku.

- Je li dobro ovako, an? - pita je barbira. - "Rezultati prvomajskog takmičenja. Pobijena 34 neprijateljska vojnika, ranjeno priko stotinu, zarobljenoosan, sve skupa izbačeno iz stroja 142 neprijateljska vojnika. Uništena 4 kamiona, zaplinjena dvaminobacača, deset strojnic, 150 pušak, 10 ijad metak." More ovako?

- Je, dobro je. Jesmo li gotovi?- Ahan.Niko su vrime sidili slušajući fijuke bure.

o o o

Vrime je prolazilo. Teški, gladni, krvavi miseci doveli su do kapitulacije Italije. A u naše Malo mi-sto došli Njemci. Ali narod nije čeka. Dica, starci, žene, svi za pušku nesposobni, pribacili su se u zbjeg. Ostavili su prazne kuće, zemju, leute, vino, sve na milost i nemilost dušmaninu. Iša je načel-nik sa ženon i mali Mirko š njiman, išla je i Bepi-na, plakala je ka juta godina, jedva su je držali da ne poleti Luiđu u šumu. Malo misto ostalo je pu-sto. Ali, ka ča su ginuli oni u šumi, tako su umirali oni u zbjegu, tako je umrla i šjora Leticija, bog jon grije oprostija. A u brdu iznad Malog mista strašni se rat nastavija.

Neš ti, ka daje rat igrat na karte, oli izgubit pu-nat na balote. Kako da ne? Rat je kad si gladan i nimaš ča jist, kad te probužaju metkon, kad te zdi-

gnu na gingolu pa visiš za spizu gavraniman. Kad ti zapale kuću, meknu minu odispod i letiš u arju u sto komadi. Kad ti zanamisto noge meknu bokun driva i cotaš dok si živ. Kad ti zanamisto oka me-knu franju. Rat je vrime kada uvik fali crne robe.

I razmišljajuć tako o ratu, Luiđi je stiska zube, riza, vadija, krpija, tašelava i privija ča je moga boje. Spava je malo, na prekide, s Danteom ispod glave.

Anđa gaje pazila ča je mogla višje. Ka i danas, kadar je poslin krvave borbe bilo višje posla ven ikad. Dodavala mu je klišća, nože, zavoje, likarije, besidila je š njin da mu misli ne letidu lipo doli u Afriku, di je Bepina sedila na salbun i na vrilen suncu ličila reumu. I Roko, i on je kad god je moga barenko jednin španjuleton tija razveselit likara.

- Ča je ovo, Anđa - reka je Luiđi i otra pot - jeli ko osta cil danas? Dvajstčetiri ure nišan ferma,ruke me bolidu.

- Oćete li zapalit, druže doktore? Imam dvi.- Vas san izgorija, neću. Jesmo li svršili danas,

je li ovo zanji?- Samo još dvojica, doktore.- I, tebi su: samo dva!- To su dva najlakša, samo ih je okrznilo.- Onda neka gredu kvragu! Na mlado je, zarast

će, ti to uredi. Oho, evo ji! Jušto mi dolazite na tir- likar je zdiga glavu i miri više u komandira negokomesara. - I ti š mi, druže komandire, dat adresu! A ča ti je ovo polak odreda uništeno?

Komandir, koji je bi doša nasmijan, čin je čuja ove riči najidija se.

- Ti brojiš naše, ne brojiš njijove.- Friga se meni za njijove, gledan ja ove moje!

- Svi koji su pali, pali su odizad mene, a neisprid mene. Razumiš li, doture? - učinija je dvakoraka, maje sta.

Anđa, ono ka da neće, prošla je izmeju nji.- Nima mista za svađu, likar ni mislija zlona

mjerno - sta ji je umirivat komesar.- Bome da nišan, nišan ja reka da si ti škivava,

tebi ka borcu svaka čast, ma...- Ča: ma? - isprsija se komandir.- Malo si mi ka komandir zapeja - dražija ga je

likar, a sve je mota pašicu na ranjeniku.- Ja zapeja!? Ti š meni, gubo doturska! - barbir

se uvatija za rivolver.Postolar gaje uvatija za ruku.- Dosta, ni riči više! - viknija je.Likar se ni da smest. Vazeja je španjulet s kase-

te di je stavija da mu gori i nastavija radit.- Vidi ti moga brice ča se raspalija! Nišan zna da si

tako nagal. I ti bi na me rivolver potega, an? Ven, znaš,kad sve ovo svrši, nikad se u tebe višje neću doć obri-jat! Nikad višje moja noga neće stupit u tvoju butigu!

- Ma ti si bogamu lud! I ti zaista misliš, da ću jakad ovo svrši jopet vazest britvu u ruke!

- A ča misliš, brico, bit kraj?- Najprin, ja za tebe, ni za koga, nišan brico, ven

komandir!- Slušaj, brico, skužaj! Ča misliš da ćedu te su

tra mušterije oslovjavat: šišanje, druže komandir,brijanje, druže komandir!

- Aj, doture - prikinija ji je komesar - nemojmojopet počinjat sa škerciman. Malo si priša miru. Nego- postolar se zakašja i niko vrime zašutija - nismo zato došli, da se karamo, kad potiramo Njemce bit ćevrimena i za to. Znaš li, doture, da š bit odlikovan?

Likar je baš ništo gleda u ranjenika, bi je po-gnut, i kad je ovo čuja, uspravija se ka da ga je nikor uboja.

- Ja, odlikovan?!- E, ti.- A zašto?- Za hrabrost.- Za koju hrabrost? - Luiđu ni išlo u glavu.- Zato ča si, kad su Njemci navalili, osta sam

na položaju. I samo zahvaljujuć tebi mi smo uspiliodred jopet skupit i vratit na položaj.

- I koja je moja zasluga?- Govorin ti, ča si osta na položaju.Likar se udrija po čelu, ni moga virovat.- Ma, komesaru, osta san o velikega straja, noge

su mi se posikle, izdale su me, nišan moga bižat!- Čuješ li, komandiru, vidiš, ovo mi je drago -

uvatija je likara za mišicu i stega je - ovo je primjerskromnosti. I ti bi se mora u nj ugledat.

Luiđi još ni moga svatit ča se to dogaja. Gleda je jenega pa drugega i ni zna reć koji je luđi.

- Ma, jeste li vi dva mene uvatili u đir? - pita je.- Ja jeman i platfres pa nišan moga trkat, osta san disan se naša. A koje san ja to junaško dilo učinija?

- Neka smo se maloprin svadili - progovorija je ikomandir - moran ti, druže doture, priznat, punosi učinija, višje ven ča misliš. Sutra ćeš primit me-daju ispod zastave i gotovo!

Anđa se ni petjala u ovi razgovor, prvo ni mogla, radila je, a drugo ni tila, slušala je i smijala se. U sebi, razumi se. Ma jopet ni mogla a da ne kaže:

- Šjori Bepini će bit drago, ovako će jon srce narest- pokazala je rukon - kad čuje da ste primili odlikovanje ispod bandire koju je ona šašila. Kako ćete sevratit bez medaje?

- A, je li, i Bepini će bit drago, an? Ajde, žrtvovatćemo se radi Bepine. Ti, Anđa, uvik mene skuvaš,znaš me u žicu taknit.

- Ondar, sve je u redu, druže doture?- Je, je, komesaru. I mi dva, druže bri... ovi,

druže komandir, smo se pomirili. Evo ruka, ča jebilo bilo je, nismo se zakarali, ništa jedan drugo-men nismo rekli - likar je uvatija barbirovu ruku istega je, rukovali su se ka najboji prijateji.

Anđa se smijuckala i guštala. Pa su izašli. Likar je skinija kutu, obisija je na brokvu, izvuka špa-njulet i zapalija. Jedva je utega dva dima kad jin je odozgar sa stine manija Roko. Potr kali su i uspeli se. Jemali su ča i vidit. Doli, uz more, njijovo še-sno, lipo, drago misto bilo je čilo u dimu, gorilo je ka bakja. Gusti dim pokrija je poja, kuće, kanpa-nel, iša je priko mora do drugoga škoja.

Nisu mogli izustit ni besidu, stali su ka inkan-tani. Komandir, koji je i bi najtvrđi čovik, prvi je progovorija, okrenija se likaru:

- Ča plačeš, doture?- Ne plaćen, ven odozdal mi dolazi dim, pa mi

peče oči.- Neka gori - progovorija je sad i komesar - novo

ćemo zgradit.- More bit novo, ali neće bit višje isto.- Još će bit lipje, doture.- Razbojnici, ubojice, palikuće - vika je i pritija

šakon Roko - nima višje milosti, di kojega uvatin,zubiman ću ga raskidat.

- Ča ti je, Roko? - pita gaje komandir.Mora gaje primirit.- Ne mogu gledat, komandiru, moran ji barenko

dva ubit, gren ja doli.

Roko je vazeja strojnicu i omar skočija doli.- Čekaj, Roko - viknija mu je likar - evo i mene,

i ja ću ti pomoć!- Čujete li zvona? - zamavala je rukan Anđa.

- Njemci biže, zato su zapalili.- Za njima sve do Brlina! - urla je Roko i letija

niz brdo.Za njin se sjure i komandir i komesar, i svak ko

god je moga stat na noge i držat pušku.o o o

Još je durala fešta, pobjednička zvona zvonila su svoje žanje kadence, a već je počelo karanje. Čilo Malo misto odrebativalo je od udarci šak. Svak se tuka u prsi i vika kako je on, baš on, naj-višje da za ovu našu stvar.

Ribari su pokazivali na svoje leute. Ovod su bile vriće od salbuna, mitraljezi, odavle se pucalo u re-oplane i torpedinjire dušmanske!

Batelanti su u oštariju tukli šakan o stol: mi smo iz mora mine gulili, mi smo slomili neprijateja...

Mornar koji je s vapora baciva cimu, kleja se da je 47 puti prosa kulaf i nosija ranjenike u Bari. Ko će se s njin doć stavit? Ajte svi lovit zmije!

Kad bi se Roko infota, zna je zavikat: da mene nije bilo još bi van okupator sra po mistu!

A Bepina je po čili dan sidolon luštrala meda-ju za hrabrost svoga Luiđa. Di ćedu se, mislila je glasno, ove mižerje doć s njin stavit. Višje je on da za ovu našu stvarnost nego sve one fališe skupa. A priznat ćete, da ni ona nije bila za bacit. Da nije bilo nje, ko bi jin bandini šasija? Mogli bidu krpan mavat!

I tako stanovnici Maloga mista nisu više bili sastavjeni od krvi i košćic nego od zaslug. A kako

nima pinez na svitu koji ove puste zasluge moredu platit, črv nezadovojstva neprimjetno se uvuka u Malo misto i poćeja rovat, rovat... Lupeški, kur-vanjski črv! Ko zna ča sve more učinit i di dovest i poštenega čovika?


ZOVE OBNOVA

Vejača je godine rada i obnove 1946. Stisla crna zima. Zapravo i ni bila baš nika juta studen, ali organizmi izdebulili u ratu teško su je podnosili. Tribalo bi se rekuperavat, a fali kriposti. Višje ven od spize živi se od pisan, koli, bandiri, govori i do-brovojnog rada. Svit je još obučen u soldasku robu i svud se još vidi herojski štimung. Na briškulu, balote, ćakule i sve ostale guste i godimente nikor se ne usuđuje njanci promislit.

Čilo misto, sve kuće i one popaljene i one čile, od podanka do vrja, ispisane su parolan: Živila NOVJ! Živija NOP! Živija AVNOJ! Živija ZAVNOJ! I bovani soreni zidi klicali su: Živija Sovjetski savez! Živija Staljin! Na manje upadna mista bliđa slova su tek reda radi šapjala: Živili naši veliki savezni-ci, Ingleška i Amerika! Ali zato s druge istaknute fasade omar bi druga parola dala štos: Doli impe-rijalizam!

Glavetine Musolina bile su pripiturane, a ako bi malicu provirivale, i inkarat bi se izgrata. I tot bi se raspalilo: Smrt fašizmu!

Parole su se zibjale i gingolavale na leutima i gajetan, penjale se po kanpanelu i kalavale se na prage potleušic. Vijorile su bandire i veselo leprša-le duzine zastavic.

Na Općini je bilo nalipjeno miljun oglasi. "Tjedan čistoće", "Akcija pošumljavanja", "Društvo naša djeca", "Analfabetski tečaj", "Kulturno-umjetničko društvo", "Akcija prikupljanja otpadaka", "Dječja nedjelja", "Naša djeca - naša budućnost", "Poziv članovima desantnog bataljona", "Raspodjela žive-žnih namirnica", "Pučko sveučilište", "Čitaonica-bi-blioteka", "Program radnih akcija", "Smotra folklo-ra", "Šah turnir", "Prijave za limenu glazbu", "Poziv zadrugarima", "Zidne novine", "Sastanak AFŽ-a" i puste druge obavisti, avizi i upozorenja. Niki su bili zalipjeni tako nisko daje tribalo kleknit, niki visoko da je tribalo donit kasetu i š nje čitat.

S rive čula se pisma. Nikor je rastiza armoniku i vatalo se kolo. Iz kalet svit je trka put rive i svi su nosili motike, lopate, mašure, badile.

Likar je jušto čita oglase kada je doša pop, pri-ginja se i diza na prste.

- Pomozi mi, velečasni - reka mu je umisto pozdrava. - Ne mogu je nać.

- A ča tražiš?- Ma jenu moju obavist o cipljenju diče, prikju-

čer san je još odnija Anđi daje zalipi.Pop mu se prikjučija, tražili su oba i pregledali

čili zid.- Nema je - zakjučija je velečasni.- Ma kako nima, mora bit. Poslat ću koje dite da

najde piturske skale, pa ću pogledat gori - okreni-ja se oko sebe, ali ni jenega diteta, sve je išlo dolina rivu.

- Ča ti se čini - ujedanput ga zapita pop - ča ti sečini, doture, koji bujni život, koja dinamika!? An!?

- Je, ne boj se, ako se i šališ. Sve se diglo nanoge, sve se izmišalo. Kultura, umitnost, obrazovanje, predavanje, konferencije, obnova, tjedni akcije,striljaštvo, šah, balun, teatar, muzike, sve. Pridju-čer san, baš, bija u dom kulture. Majku ti božju!Koji je to konfužjun, moj velečasni. Diže ti se kosana glavi. U jedan kantun spremadu se glumci, donjih vižba folklor, zbor tišći prove, učitejica uči nepismene, dica igradu ping-pon, penšjunati čitadufoje, đenaštikanti se tombulaju, pusti šušuri, kon-fužjuni, sve mi se u glavu izmišalo.

Odozdal, s rive, najprin je provirila bandira, a za njon radna brigada, s armonikašen, pivačiman, maškliniman, motikan i lopatan, s mašuriman i drugin radnin alaton. Ujedanput su napunili čilu pjacetu. Od pisme, sviranja, vikanja, struganja vojnički postoli, pripali su se golubi i stali kružit oko kanpanila. U prvi red Roko i Anđa, na kraj brigade načelnik s lopaton.

- Ajde, Prošpero! - vika je Roko ribaru, koji jeplašjivo izviri na ponistru - neće te brigada čekat.

- Mogu li poć sutra - ozva se glas odozdal - jerboje sad lipo vrime, a čaja znan kakvo će sutra bit!

- Nima labavo - narediva je Roko i izaša iz reda.Okrenija se i vika: - Danas je tvoj red!

- Nadija san parangal, tija san uvatit koji kilribe - tumačija je ribar i potrka do Roka. U ruku jedrža ešku, čili je smrdija na srdele.

- Tebi je prisnija riba ven obnova. Aj, brzo, ribamore čekat, obnova ne more.

- Ma sutra ću dat duplu normu.- Ajde, nismo dica, vazmi mašklin! - Roko je do-

vatija mašklin od nikog diteta i da mu ga. Ribaru

ni ostalo ništa drugo ven da zaronja, pribaci alat priko ramena i ulize u red.

- Ti gospu i obnovi - govorija je poda se - oli ćubovane jist!

Roko je sta na srid pjacete i gleda. Na njemu je još bila jaketa, ona žuta, ingleška, i gaće istog kolura. I kada je vidija barbira di struže dlake na mušteriji, naredijaje:

- Zatvaraj butigu, ala, ala, na rad, drugovi!- Ne mogu, puna je butiga svita - odgovorija mu

je barbir.- Ma ča svita, ma ča brijanje! Nima brijanja dok

traje obnova! Vamo, drugovi! - uša je u brijačnicui zavrtija katrigu na kojoj je sidija kapitan Galileo.

- I ti, lopatu u ruke! Neš se ti mušćat, a mistoda smrdi!

Čovik gaje pogleda, zapra je nogon da se zaustavi.- Ne mogu ja pogazit principe: bravura je živit

bez lavura.- Nisi se borija, nisi radija! Kako misliš živit?- Ja da se nišan borija? Borija san se protiv ka

pitalizma žešće, principjelnije od svi vas! Samo, jasan se tuka drugim metodan.

- Ti se tuka?- Čili san ga život sabotira, od mene ni jema ko

risti niti ovoliko! - pokaza je nokat. - Jema je samošćetu. I tako je pedeset godin borbe protiv kapitalizma iza mene, Roko.

- Bogami, miritaš da te stavimo u kvadar!- I ondar, sve kada bi i tija radit, ne mogu, bo

lidu me ruke. Čilo san jutro veštite vitrija, da jigagrice ne iziđu.

- Radi za tvoje dobro, jer š doć na crnu listu!- zapriti Roko i izleti iz brijačnice.

Brijač je svuka bilu veštalju, istira jude, zatvo-rija butigu i vazeja alat. Roko je produljija korake i sustiga brigadu.

- Tri puta ura za dotura! - zaurla je.- Ura, ura, uraaa! - Parilo je da je pala bomba.

Jopet su golubi poletili u arju.- Aj s nan, doture.- Neću, mene i Bepinu sutra je red. A ne znan

oću li i sutra radit. Gledaj - pružija je dlanove ipokaza zuje. - Gledaj ove trudbeničke ruke, vidimi zuje.

- Ni motika za te - reka mu je pop.- Je, ne boj se, i za te je, velečasni.- Ja oren njivu Gospodnju.- Ostavi ti njemu neka je on ore, orimo mi ovu

našu. Roko, Anđa - zaustavija je likar nji dvoje.- Di je moj oglas o cipljenju diče?

- Nije bilo mista na zidu - odgovorila mu je Anđa.- Za one puste monade jema, za moj oglas nima?- Sutra ćemo ga stavit - smirivala ga je Anđa

- čim skinemo koji stari.- Koju gospu držiš ti opasač? - upra jon je u

trbuj ča jon je skočija ka po dinje. - Ditetu će tiglavu smečit. Roko, rodit će ti inbrlano dite.

- Još nije svršilo, doktore, još traje rivolucija- isprsila se ona.

- Ostavi ti sadar revoluciju, gledaj dite. Roko,budi pametan i baci jon rivolver u more. Koje vidi-ja da rivolver tuče dite po glavici.

- Je, jemaš prav, doture.- Uvik ja jeman prav. A tebi san tija reć, okad

si posta diretur ugostitejskog poduzeća ne radi tini oštarija ni otel. A di ćedu judi igrat na balote, dičedu popit žmul vina?

- Čovik more umrit od žeje, nima se di pokripit- javija se načelnik iz gomile.

- Obnova je, judi, dok traje obnova nima odmora!- Roko je vas cva i resta u svojoj inportanci.

- Najprin, nima balot dok rat svrši - konta jelikar - sad nima balot dok traje obnova. A, ča ćuigrat kad umren? !

- Skužaj, doture, ali utekla nan je brigada. Sutra ćemo govorit.

Likar je zabeštima za njin, uvatija popa ispod ruke i uputija se doma.

o o o

Bepina je jušto pisala velikin sloviman tabelu koju će Luiđi sutra nosit:

"Na terenu obavija san osan stotin jedanajst pregleda da priko ijadu medicinski sauita izuadija 365 gnjili zub stavija u gips tri ruke i četiri noge"

- Faljen Isus, šjora Bepina! - pozdravlja je pop.- Vazda budi - odgovorila je, a da ni podigla glavu.- Dobro si doša, Luiđi, jerbo san se sitila.- Ča si se sitila?- U nediju je parada, a do nedije se more svašta

desit.- Kako to misliš, more se svašta desit?- Bome, oli ko ne more još slomit ruku oli nogu!

Oli još koga neće zabolit zub, an?- Neš ti, pet zubi višje oli manje!- Neću da budeš prikraćen, ja san svugdi nado-

žuntala koji broj. Boje da se najde koji zub višje,ven da fali. Pop je griska masline ča su bile u malipijat na stol, pa u prvi čas ni ni vidija tabelu.

- A ča van je to, šjora Bepina? Koja je ovo reklama?- Di vi živite, velečasni? Ništa ne znate. Ovo su ra

dni uspjesi moga Luiđa - rekla je i raširila parolu.

- Ribari iz zadruge - reka je Luiđi kad je vidija daje pop zinija, da ni ništa razumija - oni ćedu nosit tabelu: ulovili toliko i toliko ribe, na primjer, 12 kvintaliskuši, 30 kvintali srdel. Težaci: iskrčili 300 vriti vinograda. Muzika: održali 10 koncerat. Politiški aktiv:održali sto predavanja, tristo sastanak. Razumiš li?

- Sad razumin.- I ti bi moga učinit jenu tabelu i nosit je u po

vorku.-Ja?!- E, ti, zašto ne bi?- A ča bi ja moga napisat?- Sve ča si učinija. Najpri zakaži natjecanje

popu u drugo misto i napiši: ispovidija toliko i toliko duš, udrija za pokoru miljun očenaši, podilijasvete sakramente, čita sto veliki i tristo mali mis,dunkve, sve ča si učinija.

- A di su predike, blagoslovi, ure, dotrine, krštenja, pričesti, duhovne vižbe!

- Vidiš, koliko jemaš! Zašto ćeš skrivat radneuspjehe?

- Ma, to njiman neće bit drago - koleba se velečasni.

- Je, jemaš prav, tvoji uspjesi na drugu subandu neuspjesi. Tako je. Kako je to sve relativno- zamislija se likar.

- Vi isto morete napisat tabelu, morete je obisitna pulpit i nosit je dva dira oko crikve.

- Tribalo bi promislit, ne vaja se zatrkat - zakju-čija je pop.

- Luiđi, moraš dignit plakat visoko, visoko, ti siučinija najvažniji posal u misto.

- Oli moj ni bi isto tako važan? - pobunija sevelečasni.

- Škužajte, ali ni ka njegov. Evo, samo 365 kr-njatak ča je izvadija! Da ni bilo moga Luiđa, svibi nji bolija zub, naresle bi jin bufete, ovoke, nebidu mogli spavat, ne bidu mogli radit, patila biproizvodnja i obnova, iz svake kuće čuja bi se plačnamisto pisme.

- Bravo, Bepina, vridiš zlata - pomiluje je likarpo obrazu.

To je njoj bilo dosta da zacvrkuće:- A kada ćeš me oženit, Luiđi?- Asti gospu, ča si nagla! Vidiš da niman vrime-

na, da se ne mogu ni maknit o posla?! Nima pira,nima ženidbe dok traje obnova!

Najutila ga je, okrenija se, potega popa za ru-kav i izaša. Bidna Bepina, a ča je mogla? Ostala je uzdisat i močit suzan tabelu i na njoj radne uspje-he svoga Luiđa.

o o o

Pa je mrak, zima je, puše lagani burin. Nidir niko-ga. Ko je god moga zbija se u kino na politiški zbor, ča ga je sazva presjednik NOO-a. Na ulazu, u izlogu fotografije filma pokri je natpis: Odgođeno, a omar kraj tega na bili pakpapir stalo je ispisano: Poziv za konferenciju! Dnevni red: Prvo - politička situacija, drugo - razno. Presjednik NOO-a. Potpis nečitljiv.

Unutra, na podiju iza stola velika bandira s petokrakon, a za stolon u sridu sidi Roko, do nje-ga sekretar, a s jene strane presjednik, s druge strane, malo daje za stolićen Anđa, ka zapisničar. Trbuj jon je već toliki da se ne more približit stolu. Kosa jon je zalizana, crni se i luštra ka taljanski jon postol na nogan. Roko je već pronaša niku civilnu jaketu na rige, ča je s prviman paketiman preplovila ocean. Presjednik, prvašnji barbir, a do nikidan

komandir, bi je u monturu, tako isto i komesar, bivši postolar. Sedili su važno, ka velika vlast.

Doli, meju glavan, virila je pošćerova kapa, pa načelnikova ćela, tamo se zbila Bepina, stari An-tonjo, težaci, ribari, batelanti, starci, cure, dica, dakako i pulicjot, sadar milicjoner, koji je sta kraj vrat i pazija na red. Ponistre su bile zatvorene. Arja puna kašja i duvana grizla je oči. Jedva se moglo disat.

- Dakle, drugovi - govorija je sekretar - ovomoje izlaganje o vanjsko-političkoj situaciji ja bizakjučija sa prijedlogon da smista odovde pošaje-mo brzojav Ujedinjenin Narodiman na ruke TrigveLiju. Ja bi, drugovi, u cilju toga pročita test brzojava: Slažete li se s tin?

- Slažemo se! - odjeknilo je kinon.- "Najenergičnije" - zakašja se sekretar i diga

glas - "najenergičnije zadržavamo za sebe pravana Trst i Julijsku krajinu, što je potkrijepljeno jednodušnom voljon tamošnjeg slovenskoga i taljan-skoga radnog naroda za priključenje SFRJ. Žestoko protestiramo šta se u zoni A ruše slavoluci kojeje narod postavija za doček Međunarodne komisije. Najžešće protestiramo protiv povanpirenostitaljanskoga iredentizma, koji ne samo oće da nanvazme zonu A, nego pruža pandže i na zonu B."

- Bogati - upala je jena žena - tili bidu i A i B,a ča ćemo mi ondar jemat, ostat ćemo bez njancijenega slova!

- Tako je! - povika je jedan ribar. - Daje ruke odnaši slov!

- A sada, drugarice i drugovi, samo nikoliko be-sid o našoj unutrašnjon situaciji. Puno nji - pogleda je sekretar po dvorani - puno nji misli da naša

mlada nova država mora za sve davat pineze. Ne more, drugovi, država rišit sve teškoće, ako narod ne pomogne. A, kako i sami znate, žetva je puno podbacila. Čine na tržištu počimju naglo rest, ma-sovno se javjadu saboteri, špekulanti...

- Doli izdajice!!! - prodra je jedan glas.Jedan stariji čovik, koji je deboto zaspa, trga se,

pogleda oko sebe i zapita:- Ko je izda?- Žetva - odgovorija mu je susid.- Sve te sabotere, drugovi - nastavija je jopet se

kretar - radni će narod zbrisat i svaki trag triba jinnestat! Neprijatej sada počimje lovit u mutno, javjadu se zahtjevi da krešidu nadnice i plaće, a to ništane bi rišilo, ven bi nas samo odvelo u inflaciju. Jedino je rišenje, drugovi, da mi svi skupa višje radimo,svak na svoje radno misto, da ribar višje lovi, težakboje gnjoji, da radnik u fabriku višje proizvodi. Asvi skupa moramo uništit parazite, koji budedu tiliživit na grbači radnega naroda!

- Živila grbača radnoga naroda! - prolomila se sala.Sekretar se toliko bi zani da je deboto privalija

katrigu kad je tija šest. Da ga Roko ni pridrža, pa bi prid cilin ovin skupon. A kad se Roko već diga, staje on držat govor. Rekaje:

- Čuli ste izvještaj druga sekretara. Prihvaća lise izvještaj? Javja li se kogod za diskusiju? Nikor!Piši, Anđa: izvještaj jednodušno prihvaćen. A sadar bismo mogli prić na drugu tošku dnevnogareda, na "Razno". Dajen rič drugu prisjedniku.

Kada je Roko seja nastala je stanka, niko vrime ni se čula rič. I kašjat se fermalo. A sve zato jer je presjednik strilja očiman, ka iz dvocivke.

- Zapravo - počeja je - zbog ovega razno mi smo

danas i sazvali zbor. I to razno, drugovi, počelo je smrdit, zaudarat, i mi to nećemo, i ne smimo - udrija je šakon u stol - trpit!

- Tako je - povikali su niki - doli razno!- Mi to razno, drugovi, nećemo dopustit, neprija-

tej je počeja dilovat u naše Malo misto i socijalizamje u opasnosti. Tek ča smo fašizam srušili, a već seširi neprijatejska propaganda! I to javno, drugovi,isprid nosa nan sviman. A naše žrtve tražidu daprema tomen neprijateju opasnomen budemo nemilosrdni!

- Tako je!- Doli neprijatej radneg naroda! Na gingolu s

njiman! ! !- Neprijatej je opasan, lukav ka zmija - nastavi-

jaje sekretar.- Dok ja ovo govorin on je meju nan, plešće i

čini fintu da odobrava mojiman ričiman.- Di je, kaži, raznit ćemo ga!?- Eno, ga, onamo u kantun - pokaza je prston

onamo di je bi Galileo, isejenik, Antonjo i još niko-liko stari mištani.

Čila se dvorana okrenila, okrenili su se i Anto-njo i Galileo, i oni najzanji su pogledali iza sebe. Ali, tamo ni bilo nikoga. Bi je zid.

- Di je ti neprijatej, di se to sakrija da ga ne vidimo? - zaškripja je stari paron Antonjo.

- Još pitaš? Pogledaj na se, paron Antonjo, natvoje prijateje, Galileja, isejenika. Vi ste ta banda okojon ja govorin.

U prvi čas nikor ni virova, zinuli su ka škarpina na suvo. Galileo ni zna ča bi, bi li se smija oli bi ga potega postolon.

- Skrati jezik, brico! - reka je bisan.

- E, sad si, Galileo, pokaza pravo lice! - skočija jesekretar. - Za te ja nišan presjednik, narodna vlast,ven brico! Je li, ti bi tija povratak na staro? An?

- Svi te tako zovemo jema pusti godin i moš titristo puti prominit zanat, za me š uvik ostat brico.A ka presjedniku, tebi svaka čast.

- Čuli ste, drugovi, kolovođa ove bande sam sejavlja za rič. Njega ja najvišje optužujen, jerbo jeon zaveja i ove druge.

- Ma koga san ja to zaveja?- Govori, presjedniče, ča su učinili, da vidimo!- Bit ću konkretan. Najprin, ti Galileo i tvoja

banda svaku večer javno isprid čitaonice, isprid sviotvarate radijo i slušate Glas Jamerike. Je li tako?

- Tako je! - povikali su glasovi u dvorani.-1 ne samo to: vadite svoje leroje i navijete ji pre-

ma uri koju daje Glas Jamerike!- Je, pa ča onda? - pita je Galileo.- A, oli mi u našen mistu nimamo kanpanil sa

saton? Zašto vi svoje leroje navijete prema kapita-lističkon vrimenu?

- Jer naš leroj koji put krede i pet minuti.- A tebi su važni ti pet minuti da ne zakasniš

na posal?- Nije nego volin tačno vrime.- A zašto ga ne navijaš prema Zagrebu?- Vi znate, judi, da smo Antonjo i ja živili puste

godine u Jamerike. Mi se ne sakrijemo, javno slušamo.

- I širite neprijatejsku propagandu!- Ma, ja san mislija da su nan oni saveznici. Ka

kvu propagandu? Govorimo ono ča čujemo.- Čekaj malo, Galileo! Zašto ne greš na radne

akcije? - pita je Roko.

- Zašto? Zato ča ja ne volin radit, ča nikad uživotu nisan radija i ča nikad nisan vazeja motikuu ruke. Ča ću ja poć radit, za koga?

- Za narod - povikali su niki.- Nisan ni za se, pa neću radit ni za narod. Neka

narod sam radi za se. Jeman još ništo pinezi naamerikansku banku, a niman ni žene ni diče. I tibi, Roko, tija da ja nosin grede, da žgobajen a netriba mi. Jesan li ja na prisilni rad, oli san slobodni čovik i grajanin?

- Jopet si se izda - upa mu je Roko u rič. - Dakle,svi mi koji radimo smo na prisilnon radu, samo ti sislobodan čovik, a mi nismo slobodni.

- Nisan ja to reka. Svi smo mi slobodni, i ko očeradit neka radi, ko neće neka ne radi.

- U socijalizmu svak triba radit, nikor neće živitna tuje spale - zatrunbeta Roko i sede.

- Ja na tvoje spale ne živin, niti na ičigove - Galileo je ovo reka i usta.

- Drugovi - jopet je govori)a presjednik - nismoovod došli da se karamo s neprijatejiman, ven dajin sudimo.

- Pridlažen - diga se jopet Roko - da jin se dazanja opomena i prilika da se priodgoje.

- Tako je!- A ako ostanemo ka ča smo i bili?- U Sibir - riknija je Roko.- A zašto u Sibir - pita je podrugjivo Galileo

- zašto u socijalističku zemju? Zašto ti, Roko, nerečeš: neka gredu di jin je misto?! Kad već oćete,pošajite vi mene u Čikago, tamo di su gangsteri AlKapone, Dilinger, neka me izbužadu.

- Je - javija se i Antonjo - jemaš prav, Galileo! Ija ću poć s tebon u Čikago. Nisan tamo bija jema

trijest godin. Baš san se zaželija Čikaga! Znaš ti onega Imoćanina, ča drži oštariju, onega malega? Jo ča kuva, judi moji, za lizat prste.

- Jesi li ti reka, Galileo - pita je Roko - da nešjist crnega kruva o slidovanja, jer da je to kruvKrajevića Marka, ven da oćeš jist Trumanova?

- Jerbo niman zube, i volin Trumanov ven Markov.- Čujete li, drugovi?! - vika je Roko.Likara je sve ovo nerviralo i ni moga više izdurat.- Ma dobro, Roko, ako će poć Galileo u Čikago,

neka gre, neka ga vrag nosi. Di š njega i rebanbive-noga paron Antonja šavat u Sibir? Da nan rečedukoga jin šajemo.

Na ove riči svi su se počeli cerekat, smij je uva-tija čilu dvoranu i nikor ga ni moga zaustavit. Smijali su se i oni za stolon, i bilo je jasno daje ovi veliki zbor svršija svoje. Oni ča su bili blizu vrat, stali su izlazit. Drugi za njiman gurali su se, i da načelnik ni podiga malega Mirka, bili bidu ga sme-čili. Nikor je počeja pivat "Merjane, Merjane", ali ga je jena grupa nadjačala s onin "Kraju Petre, peta si kolona..." Najposlin ni se znalo ni ko pije ni ko plaća, a kako je koji izaša, tako je i potr ka doma, da puton na onoj ledenoj buri ne uvati puntu.

o o o

Roko, presjednik, sekretar i Anđa skupjali su spise, obučivali jakete i skočili s podija na pod. Anđi bi se posikle noge da je Roko ni pridrža, pri-tega bije trbuj.

- A je li, Luiđi - rekla je Bepina dok su išli doma- u koji je ovo misec Anđa noseća?

- Ča u koji misec? Do dvajst dan jemala bi rodit.- To je Roko nju blagoslovija - brojila je na prste

- u primaliče.

- Bit će, kad si izračunala.- Onda je to bilo još gori, u partizane?- Ča me pitaš, ka da san jin ja svitlija?- Ajme laživca, lupeža! A kad se oni put bi skala,

spominješ li se kad si mi po njemu posla pojubac,govori mi: kakvi, šjora Bepina, to se gori ne srni činit.To je strogo zabranjeno, omar bi te striljali! A eno, onjon gaje, bogami, zakaluma, a živ je i zdrav.

- Nisu ga uvatili - promrmja je likar.- Ma se zna ča su učinili, trbuj je dokaz.- Vidi ti nju! I sad bi tila da Roka striljaju?- Sačuvaj bože! Drag je meni mulac Roko, ven

zašto me laga? - Bepina se obisila Luiđu na ruku.- Ma ča je tebe briga? - jutija se likar.- Znan ja zašto pitan.- Zašto, an?- A jesi li se i ti gori miša, je li i tebi koja naletila

na itac? Luiđi bi jon otresa neku i bija bi je i osta-vija nasrid ulice da nisu naišli presjednik, komesar, Roko i Anđa.

- Mogli biste nan - brzo se snađe Bepina - ti Rokoi Anđa, doć koju večer u vizitu. Je li tako, Luiđi?

- Dobro bi bilo, jerbo mi i tako s tebon polakovrime prolazi.

- A zašto vi ne biste došli malo do nas? - rekaje Roko puvajuć u ruke da ji stepli. - Sada smo sebokun i okućili, vidit ćete koji stan jemamo. Anđagaje moja ka crikvicu uredila.

Roko i njegovo društvo išli su brže pa su već deboto i zamakli.

- Doćemo omar sutra - rekla je Bepina. - Je li,Luiđi?

- Držimo vas za rič - mahne rukon Roko. Kadsu se odmakli, Bepina je omar zalajala.

- Di ga neće uredit, kad su polak stvari iz otelaprinili doma!?

- Ko ti je to reka? - zareza je Luiđi.- Rekla mije, bome, Roža, čin su jon konficirali,

počeli su raznosit. Roko je i tapete odnija doma ivas kristal.

- Ni riči! Da te to nikad nišan čuj a njanci u snuspomenit! To je ćakula!

- Nije, Luiđi, Isus me sapeja!Luiđi ubrza korak da se ča pri odmori na tercinan.

o o o

Vapor je doša rano. Iskrca je dvi role filma, vriću brašna, kasetu čikolate, brošure, novine i pisma, i partija. Pošćer, koji je sve to primija, sređiva je po-štu kad je doša Roko i sta zavirivat u svaki paket.

- Ča ništa ni došlo, samo ovo?- Ka ča vidiš, moj Roko. Moremo gledat novi

film, čitat parole i tuć se po trbuju.- A moralo je doć. Nima višje njanci deka šenice

u misto - seja je na kolonu i naslonija glavu na lakat. - A u Split su nikidan došli vapori sa šenicon.

- Poslali su čikolatu zanamisto šenice. Dilite sutra po pet deki čikolate na glavu i po jenu brošurui ka gospe! Roko je privrnija vriću brašna.

- "Mister Matt" - slovka je - "Janovich, IslandLittle Place". Pa ovo ni za naše misto, ovo je zaIsland!

- Ma di Island - začudija se pošćer.- Evo ovod, piše Island.- Ma čoviče, to se ingleški otok reče island. Jo

da si ti pošćer, koja bi mišanca na svitu nastala.Ka daje to baš tako, bit pošćer.

- A kome je ovo brašno?-Mati. Škarpelinu_ brat šaje iz Ameriic^.„I i

me, Roko, tot zabavjat, moran trkat u sekretara. Najprin triba nosit poštu komitetu.

- A on me i posla da vidin je li došla spiza. On-dar, ni došla, an?

- Vidiš i sam.- Da znan reć - Roko se odbacija od kolone.Kad je malo poslin uša u kancelariju sekretara

mjesnog komiteta, sekretarica je baš pisala neki strogo povjerljivi izvještaj. On se malo nadvi, pro-čita: "Na zboru građana održanog 17. veljače 1945. demaskirana je i javno osuđena grupa mahom starijih i deformiranih građana, koji su širili nepri-jateljsku propagandu. Demonstrativno su odbijali sudjelovanje u dobrovoljnim radnim akcijama."

Presjednik i sekretar su čitali novine kad je Roko uša. Čudija se ko ji je pri donija, kada je on ovi čas doša s rive. Bit će pošćer posla po kojen ditetu.

- Viš, sekretaru - govorija je presjednik - ča santi ja govorija. "U Zagrebu tri sabotera osuđena nasmrt strijeljanjem", ovod daje piše: "U Splitu se vodirasprava protiv nabijača cijena", "U Šibeniku formirana komisija za ispitivanje ratne dobiti". A mi,ča smo mi učinili, koga smo mi osudili? Nas novinene spominju, ka da nas i nima! I, naravno, da će sepovest pitanje: a ča oni u Malo misto činidu?

Roko je seja na kantun o stola i mava nogon.- Ne bi reka da nismo baš ništa učinili. Oli ni

smo konfiscirali "Zvizdu mora" i likarnu.- A di su nan rezultati budnosti - pita je oštro

presjednik - borbe protiv sabotera, crnoburzijanac,nabijači cin, protiv dušmani svi koluri i bandiri?!

- Ne moremo ji izmislit, kad ji nima - reka je sekretar koji je jema dva zrna soli višje u glavi.

- Nije da ji nima, ven je zaspala naša budnost!Stišale su nan se revolucjonarne strasti. To - gledaje novine, pa ji je pokaza. - Evo, čitaj!

Roko se nagnija i onako nagnut počeja strilit očiman po novinan.

- "Konkurs za državnu himnu" - počeja je Roko.- "Postoje oslobodilački rat protiv fašističkih osvajača završen..."

- Ma ne to, ovo odispod - prikinija ga je i upo-zorija komesar.

- An. "Poslije drugog zasjedanja AVNOJ-a, dakle udanima žestokih bitaka Slavena za svoj opstanak..."

- To je svakako važno, ali nišan to mislija, venovi članak ispod. Ova kritika Dubrovnika.

Vazeja je sam novine i sta štit:- "Poslije"... falija san. Ne to. Ovo: "U Dubro

vniku ima sirotinje koja teško pati. Ta sirotinjane može doći do ulja i masti. Što preostaje Malomnarodu Dubrovnika? Treba stupiti u borbu protivšvercera, kao što smo to radili na političkom polju. Dubrovčani su meki ljudi i oni neće čvrsto daudare po prstima, nego postupaju gosparski. Mi uDubrovniku treba da se odreknemo mekoće, poput drugih krajeva naše domovine i da se borimoprotiv neprijatelja naše budućnosti" - meka je fojena stol, bacija se u naslon katrige, punija i reka:- A ča sad govoriš, sekretaru?

- Ništa. To se odnosi na Dubrovnik, a ne i nanaše misto.

- Ali, sutra će ovako udrit po nama. A ko će bitkriv? Ja! Jer ja san po krvi iz Dubrovnika i sve ćepast na moje spale. Makar sanja za najstroži kurs.

Komesar je kresa upaljačen izdilanin od avion-ske patrone. Ni se tija zaletit.

- Oli ja nišan? Ali kako mi moremo izmislit ne-prijateja? - reka je.

- I to, ako nima druge! Ča ćemo na primjer sovon direktivon o nepoštednoj borbi protiv kulaka? U naše misto triba najmanje tri kulaka raz-vlastit.

- A di š nać ovod tri kulaka? - pita je sekretar.Roko je za ovo vrime sta po strani. Razmišja je.

Bija je i čelo zgrišpa, čili se napeja.- Moramo, drugovi, čakod učinit, moramo.

Jema prav presjednik. Ja predlažen - diga se sastola i sta uz armerun - da najdemo svaki po jene-ga. Evo, ja prvi.

- Ti kulak?- Ma ne ja, ven moj stric.- Ma ko? Stari Stipe? Di ti je on kulak? - manija

je rukon sekretar.- Ni baš kulak, ali ni ni siromaj, jema lipo poje,

jema svićaricu, a dobar je čovik ka duša, neće njan-ci rič reć. Ja ću ga lipo uvirit da tako mora bit.

- A di su ti druga dva? - pita je sekretar.- Ja san naša svog, vi najdite svoga, i norma je

ispunjena.Sadar su se oni dva zamislili. Roko je vazeja no-

vine, zna je da će moć pročitat barenko tri stupca dok ništo smislidu. Štija je, štija, a ondar je uje-danput skočija ka lud.

- Sitija san se, drugovi!- Naša si kulake?- Ma, kakvi kulaci! Čila će štampa o nama pisat.-Ča?- Ples!- Ples?! - zinija je sekretar.- E, ples, bal.

- Nan glava puca o problemi, a ti nike valcere!- reka mu je presjednik.

- Ča ne razumi te, drugovi? Prvi slobodni sindikalni ples u Malome mistu. Čitajte - tuka je zape-šćen u stranicu - i novine o tome pišu, u Split jejučer održan prvi, a mi ćemo drugi, omar u subotu. Drugi ples u oslobođenoj Dalmaciji!

- "To je bila manifestacija ljubavi građanstvaSplita prema svojoj sindikalnoj organizaciji i vječitapotvrda o novostvorenim odnosima između našihradnika sela i grada i intelektualaca, što je važničinilac za pravilni napredak naše zemlje. Ples jeprotekao u atmosferi drugarskog raspoloženja. Sekretar zemaljskog sindikalnog odbora održao je govor i tom je prilikom rekao..." - sekretar je ovo štija,sve polagje i polagje, najposlin je deboto šapja.

- Može - reka je presjednik. - Ni to loša ideja.- Bogati, ča san bistar, an! - Roko je vas blista.Izletija je vanka ka tić.

o o o

- A ovo van je kužina? - pitala je Bepina Anđudok je zavirivala u sve kantune stana. - Vidi, vidi,lipo, lipo, puno lipo, nima prigovora.

- Sve smo van ja i moj Roko skucali malo pomalo - tumačila je Anđa.

Mekla je ruke na krize, nagela se nazad i ispe-čila trbuj.

- Pa, i ni baš tako pomalo - letila je simo-tamoočiman šjora Bepina.

Anđa je otrala malo prašine i makla ćikare na kredenću.

- Drugi to stiču godinan, a vi učas.- Radimo oboje, snalazimo se.- I, triba priznat, držite jucki, čisto ka sunce.

Nima šta.

- Ne biste virovali di smo oskudni: u nožiman ipinjuriman. Imamo samo za šest peršona, i to kašike, pinjure i noževe staji je izradila naša partizanskaradionica na Visu. I to, promislite, od krila aviona.

- Ko bi reka!? - Bepina je pogledala u otvoreniškafet i vazela ji u ruke. - A nisu ni tako loši, jesumalo gobavi i conkulasti, ali isto moredu stat.

"Za koga je, dobro je", pomislila je u sebi.- A, ovo van je, da prostite, zahod.- Ma ajde! To nećemo gledat.- A do njega van je spavaća soba.- Ajme, lipo, puno lipo. Svaka čast, pravo juba-

vno gnizdo - Bepina je pritiskla rukon kuvertu i kušala štramac. - Jemate vi, drugarice Anđa, puno,puno ukusa.

Bepina je, vrag jedan, zavirila u svaki kantun, izvukla svaki škafetin, bižigala je čilu komoru i ni bilo njanci komada koji ni razgledala.

- Bogati, čisti batist, najfiniji! A, vidi, vidi luster!Pravi kristal. A di ste ga namakli?

- Ne znan ni ja, to ga je Roko donija sa službenog puta. Jeftino gaje kupija.

- A di, an, i ja bi vazela jedan takvi.- U komesarsku radnju u gradu.- Nikad nišan čula za takvu butigu - rekla je

Bepina i podigla obrve. - Znaš li ti, Luiđi - viknulaje u tinel di su Roko i likar sedili u fotejaman i pili- znaš li ti da jema komesarski butigi?

- Ma neće bit -javi se Roko - neće bit komesarski, ven komisionerski.

- Ča višje činidu - zabrontula je likar Roku - devet uri je. Ajde - viknija je u komoru - brže malo,okasnit ćemo!

- Ča ti je priša, doture?

- Koprifogo, Roko, da san ja sam, lako bi prosa,ali s Bepinon i Pariđon fermat će nas.

- Pari mi se - reka je Roko, sageja se i zagrata poskini pasa ča se opružija na tapetu - da je puno dobar pas, an? - Ke dobar, krepalina. Višje vridi repicamoje pokojne Beline ven tri vaka pasa. Nikad višjeonakve beštije. Dokle su oni tako sedili, pili, razgovarali i čekali, ženske su razgledavale stan. Bepinaje sve tila vidit, sve taknit, sve ispipat i doznat.

- An, i biblioteku jemate! Deboto jemate višje li-bri ven moj Luiđi koji kupuje knjige jema tridesetgodin. Bogati, i na strane jazike, njemaški, ingleški,taljanski! - Bepina je zagratala rukon po knjigan kapo grijan. - I sve ćete vi ovo, drugarice Anđa, prostudirat? Siguro ste već naučili ingleški?

- Polako, tek koju besidu.- A Roko, siguro i on puno štije?- Nima, bidan, vrimena, puno radi, jedva dospi

je i novine pogledat.- A, vridan je, vridan. I pametan, niste mogli

nać bojega čovika.- Ajde, Bepina - zarika je likar iz tinela - devet

uri je, trči bogati, još će pucat u nas!- Evo, evo, ne jidi se. Jo ča mi je drago da san

van vidila stan. Jo ča je ukusan, pun svakeg blagabožjega.

- Ja gren. Adio, Roko! - likar je uvatija Pariđa ipovuka ga u noć.

Bepina je tila još ništo reć, ali Anđa ju je već pritiskala k vratima.

- Dobru noć, Anđa.- Trčite brzo, doktor vas ne čeka.

o o o

Sustigla gaje na po kale. Nigdir ni bilo nikoga, svak je sta u kuću, pa je Bepinu uvatija straj.

- Jo koliko libri jemaju, višje ven čitaonica. Disu to sve pokreli?

- Ajde brže, bogati!- Ne mogu brže. A da si vidija luster!- Kvragu ti i luster i libri! Radi tvoji ćakul još će

nas zatvorit.- Oli nas ne poznaju!? - sve je skakutala za njin.

- Soldat ne poznaje nikoga, samo lozinku. A znašli ti lozinku?

- A oklen ću znat?- Eto viš, i sad moredu u nas pucat.- Di će pucat, oli je pamet izgubija, moga bi nas

ranit - Bepina ga je sustigla i obisila mu se za rukui stiskla se uza nj.

- Stoj!!! - sledi je urlik iz mraka.- Eto, ča san ti reka! Sta san! - viknija je stražaru.- I ja - šapnila je ona.- Ko ide? - zapitalo je iz škura.- Ide obitej likara ovdašnjeg. To jest ja, za me-

non Bepina, a iza nje Pariđi, pas moj - likar je svejedno iša, je bokun sporije, ali ni sta.

- Stoj, ne prilazi!- Stani, Bepina, ne mrdaj! Stali smo. Evo, ja čel

ni dolazin naprid, a vi stojte. Mogu li, an?- Tri koraka naprid! Stani!Luiđi je zakorači)a i sta.- Čelni je sta.- Ajme, moj Luiđi, ča se znaš lipo po soldatsku

razgovarat! Reci mu da smo bili u vizite i da smose bokun zaćakulali.

- Jesi li, druže - reka je likar i sta ka drvenaMarija -jesi li čuja ča ona govori?

- Ne miči se, stoj!- Asti gospu, dokle ću ja ovako stat! - Luiđu je

već bilo dosta ovega.

- Dok ne dođe dežurni - stražar je izvirija izmraka i sta kraj zida.

Ni se približija, drža je pušku ka da će evo sad opalit.

- Ko zna kad će on doć, a ja ne mogu bez mrdat.Mogu li baren zapalit španjulet?

- Ne može, odbij!- Ajme ča je strog - šapje ukočenuto Bepina.- Ukočenija san se o zime.- I meni je friško - zakukala je ona i zdigla Lu

iđu kolet. - Bog ti da, čoviče, daj da projdemo, aj,pusti nas - molila je ona.

- Ajde, prolazi! - ujedanput je reka stražar i manija puškon.

U prvi čas nisu se njanci makli, nisu mogli viro-vat u to da su se škapulali. Tek kad je Pariđi usta, manija šugavin repon i nesta iza kantuna i oni su se pokrenili. Likar je itnija najprin livu nogu isprid sebe, pa za njon tilo, nageja se nazad, zdiga rame-na i zagrata postoliman. Bepina ga je pratila, ni dala ni pednju da izmeju nji stane.

- Fala, puno fala, vojnice, kad god oš skokni unas na bićerin, naša su ti vrata uvik otvorena.

Uša je u kuću jidan, ni tija ni večerat ni govorit. Svuka se na brzinu, uvalija u posteju, pripalija duvan i vazeja svoga Dantea. Slušala je barenko do dvi ure di ronja i šapje verse.

o o o

Rečeno-učinjeno. Ako je tribalo micat katrige i stole i složit ji uokolo, bija je tot Roko. Ako je tri-balo napisat plakat, bija je tot sekretar. Ako je tri-balo okitit dvoranu i obisit krep papir, našla se tot Anđa. Ostalo je da se odredidu mista di će ko sidit. To zaduženje uze je presjednik. Rekla je: u prvi red

invalidi, u drugi borci iz četrejst prve, u treći borci iz četrejst druge i sve tako do grupi žen i staroga svita koji su zbili uza zid. I kad su tako drugarski podilili posal i sve organizirali, bal je moga počet.

Muzika je zasvirala. Sekretar je bala s tajnicon, Roko s Anđon, Luiđi s Bepinon, načelnik s Rožon, ovi s ovon, oni s onon. Plesali su niki valcer, turali se, gazli, gnječili, grišili i vatali korak. Bilo ji je to-liko da su deboto stali jedan drugomen na kal, ali to nikome ni smetalo.

Načelnik se uspuva, debelo mu tilo zalipilo se uz Rožu, vonja je po duvanu, potu i vinu, ali se Roža isto ni odmakla, nego se tiskala uza nj.

- A di si ostavija Mirka? - pitala ga ona i gledalamu umornu facu.

- Spava. Nišan tija poć, a on mi govori: ajde ti,pape, pojdi, ja ću učit pa leć.

- Puno dobro dite.- Je, je, ne moren se potužit. Ali mu mater fali,

teško je nan dvama bez ženske ruke.- A ko van pere, šumprešaje, ko van mete?- Sami mi dva. On bidan i skuva, milo mi ga

čini - namistija je boje ruke i malo je pritiska, jer,bože moj, ni mu se svaki dan pružila ovaka prilika.- Nima se kad ni igrat.

- Nima druge, vaja ti se jopet zenit - rekla jeona i još višje pustila tilo njegovin rukan. - Kakoš vako?

- Ni to lako, moja Roža, u ovin godinan početsve iznova.

- Ajde, ajde, neš ti starkelje! - matala gaje ona.Ko zna ča bi mu još rekla da nije svršija valcer i

da se ni sekretar uspeja na podij. Muzika je prisi-kla svaki razgovor, raspalila je tuš, a ondar je na-

stala tišina, moga si čut mušicu di leti. Sekretar se nakašja, istega šiju, zatrepća očiman i sta govorit:

- Ovo je, drugovi, prvi slobodni sindikalni plesu naše Malo misto. I on je višje od tega! On je manifestacija sloge radnika, težaka., seljaka i narodneinteligencije - čin je sta govorit, svi su se uvatili umale klape i stali šapjat. - Na ovoj manifestaciji,drugovi i drugarice, dolazi do izražaja novi odnos,izresta u borbi za oslobođenje i taj novi odnos prenesen je ne samo u skule, tvornice i kancelarije i nasvako radno misto, ven i u plesne dvorane! Iskoristimo, zato, drugovi i drugarice, ovu kratku stankui bacimo letimični pogled u prošlost i u dvadese-tpetgodišnju borbu naše radničke klase. Put je,drugovi, bio vrlo trnovit i tražija je puno samoprijegora i žrtava. U staroj reakcionarnoj Jugoslaviji...

- Onda, mala - šapja je Roko sekretarici koja jebidna stala ka tužna godina - ča je, jesi li se reku-perala?

- A evo, druže Roko! - još malo pa bi jon i suzedošle. - Tako.

- I još nisi tila doć ovamo - isprsija se isprid njei zaštitnički je priklopija.

U ruke je vrtija botiju prošeka.- Znate kako je.- Pogini je i pogini, i fala bogu. Ni on jedini. Viš

kakva si se učinila, smršavila si, dišperala si se, olimisliš postat usidilica?

- Ne mogu ga tako brzo zaboravit - kalala je glavu, a Roko jon je odozgar gleda tanki vrat.

- Ne triba se za to dišperat, još jema muški nasvitu, pa kakvi muški! - kad jon je kapnila suza,sta jon je trat obraze, a ona se bokun makla.

- Nemojte, druže Roko.

- Ajde, nasmij se.- Ne mogu.- Oli jemaš gnjile zube? - ovo jon je bidnoj parilo

smišno i malo se nasmijala. - Eto viš da moreš. Aj,aj, mala, gremo popit bićerin. Kada ti bude ča tri-balo, samo se ti obrati Roku i sve ćemo uredit. Sveće Roko za te učinit - progura se kroz svit i odvejado banka di je bilo pića.

A sekretar je govori i daje:- Uoči sramnog napada na našu zemju od stra

ne fašistički zavojevača, koji je bi uvjetovan izdaj-stvon bivše jugoslavenske reakcionerske vlade sgeneraliman na čelu...

- Gren ja malo doma počinit - govorija je likar Be-pini dok su sidili i slušali govor - pa ću se vratit.

- A tek smo došli - začudila se ona.- Ol ne vidiš, koliko se ovi uvatija govorit, neće

svršit do ponoća.- U staroj reakcionarnoj Jugoslaviji, drugarice i

drugovi, ples, zabave, šanpanjac, bili su privilegijizrabjivača koji su živili na grbači radnoga naroda,a kada bi narod održava svoj radnički sindikalniples, ondar je to bilo pod terorom đendarski bajuneti i redarski pendreki...

- A kako je, drugarice Anđa, s predavanjiman zaidući misec - pita je presjednik, pijuckajuć bićerinkruškovca.

- Već smo našli dva predavača. Likar će govorit onjegi diteta, a jedan doktor iz Splita o obiteji i braku.

- Ti si to sebi namistila, drugarice Anđa, ali jaoću aktiv politički predavači.

- Ni toga neće falit, druže presjedniče. A i kur-sevi opismenjavanja su dobro krenuli, jedan jezavršen, a drugi su naučili pola slova.

- I zato ovi ples - govorija je sekretar ka da gasluša čili svit - drugarice i drugovi, još je jednamanifestacija naše snage i jedinstva i mi ćemoodavle s novin elanon i s još višje odgovornosti nastaviti rad na obnovi naše razrušene zemje...

Štufi govora dva momka se uvate i zapivaju ča su mogli žešće: "Širi kolo, oj širi kolo..."

Za njima, ka da su jedva dočekali, uvatili su se deboto svi. Pivali su tako žestoko da su cakla u dvoranu zadrćala. Kolo se ka zmija vuklo i plelo i pod se tresa.

- Pažnja, pažnja, drugovi - viknija je Roko kadje muzika tušen najavila šenžacjun - i drugarice,sadar dolazi najveća atrakcija večerašnjega plesa:izvlačenje lutrije!

Odgovorija mu je urnebes i, da nisu svi bili gole glave, letile bi kape uvis. Bogati, ko se ne bi vese-lija, ko ne bi za šolad dobija bokun robe, oli čakod drugo. Kad su se svi umirili, Roko je sta tumačit:

- Najprin ćemo, drugovi i drugarice - diga je rukeu arju i okrenija doli dlanove ka parok - najprinćemo, da ova stvar bude napetija izvuć treći zgoditak. Ajde, mala - reka je tajnici koja je već držalasaket s brojeviman - ajde, mišaj, mišaj dobro, i vadiga vanka! Drugovi i drugarice, sadar ćemo vidit koje ti udarnik koji će dobit mašklin i motiku.

Tajnica je zavukla ruku u saket, promišala bro-jeve i izvadila jednega. Roko ga je vazeja, zagleda, malo zašutija, prošeta očiman po dvorani i tek ondar reka:

- 317! Neka se, drugovi i drugarice, javi gospodar broja 317!

S podija, di su bili složeni, vazeja je mašklin i motiku i diga ji povrj glave. Svi su se zagledali

u bokun karte koji su dobili na vratiman kad su ulazili, svi su gledali, najprin u svoj pa omar u tuji. Vrtili su glavan, brontulali, smijali se, a ondar, na onu stranu di je sta sekretar, provalija je smij.

- Sekretar je dobija! - zavika je nikor. - Udarnički alat doša je u prave ruke!!!

Dok se sekretar nikako kiselo smijuljija judi su ga gurali prema podiju di je Roko bi spreman da mu da zgoditak. Gurnili su ga gori, okrenili.

- Izvoli, druže sekretaru. Čestitan - reka mu jeRoko i preda alat. - Udarnički alat ni moga doć učasnije ruke, koje čedu s još višje elana prijonitobnovi naše raton opustošene zemje. Živija našdrug sekretar!!!

- Živija! Živija sto godin!!!- A sada, drugovi i drugarice, gremo na drugi

zgoditak. Da vidimo kome će, drugovi i drugarice,pripast novi parangal sa tri stotine udic. Neka je nasvaku riba o po kila, to je kvintal i po. Mišaj, mala!Daj broj ovamo. Evo, drugovi i drugarice, broj 17!Ko jema broj sedamnajst neka se javi!

Čin je on to reka sta se probijat meju svit jedan mladi ribar. Mava je srećkon, vas se rastopija o sriče.

- Moj je, judi, moj! - vika je čovik i omar se mašiza parangal.

- Evo ti ga i sritno ti - prida mu ga je Roko.- Samo da znaš, ribu ne smiš prodat njanci šoldapriko normirani cin.

- Gren ga omar kalat, smista. A sutra čila muzika u mene na brujet!

- A sada, drugovi i drugarice, prva i najveća nagrada: konpletna kužina. Stol, četri katrige, kre-denca i špaker! Da vidimo ko je te sriče. Prve dvinagrade došle su u prave ruke, da vidimo koga ćeova razveselit.

Svi su zamukli, zabili su se uz Roka. Muzika je udrila tuš, a to je još višje razdražilo svit.

- Aj, mala!Tajnica je digla ruku, raširila prste da pokaže

kako nima ništa u ruke, pa je zabila u saket. Mi-sala je, misala (mišaj, mala, ča misala nisi - upa je Roko). Svi su u nju gledali. Kad je izvadila broj ni ga ni pogledala, dala ga je Roku. On, ni on ga ni najprin pogleda, okrenija ga je svitu, uzdiga, zavrtija š njin da ga svako more vidit i proštit. Tek kada je to učinija pročita gaje.

- Broj devedeset i šest! Devedeset i šest! Neka sejavi najsritniji čovik mista!

Svi su zamukli, čitali su po sto puti, ali jin ni ispadalo. Roko je sta gori i samo strilja očiman.

Tribalo je proć puno vrimena dok se jedan glas javija. - Pogledaj dobro, Roko, koji je broj! - bija je to Galileo, oni ča su ga napali na sastanku.

- Reka san, devedeset i šest.- Jesi li siguran?- A, znan, bome, čitat brojeve.- Onda - polako i dostojanstveno sta se Galileo

približavat -ja san dobija.Dok se Galileo približava i gura izmeju svita,

sekretar se prišunja Roku i ništo mu šapnija.- Škužaj, Galileo - ferma gaje Roko - ali jema si

prav. Falija san broj, uvatija san ga naopako.Galileo je sta u čudu, ni virova ušiman. Oni oko

njega počeli su se okrićat, znali su koja je ura.- Je li šezdeset i devet - pita je Roko sekretara.- Je, šezdeset i devet. Falija si.- Pogledaj i ti, mala.Tajnica se bokun nagnila, pogledala, bacila po-

gled na Roka pa na sekretara. Rekla je:

- Je, istina je.- Neka se, dakle, javi - zavika je Roko i ubacija

broj u saket - gospodar broja šezdeset i devet.- Neka najprin ja vidin ti broj - tražija je Galileo.

- Daj ga ovamo.Roko, koji se činija ka da ga i ne vidi, trga se i

pogleda u malu.- Daj ga, mala, da ga on vidi.- Ni u mene.- Zašto si ga bacila u saket?- Nišan ja.- Nisi ga smila bacit. Ali, sada je sve isto, i tako

su ga svi vidili. Dakle, ko je vlasnik broja šezdeseti devet?

- Ja! - načelnik je diga ruku i pokaza broj. - Alikako ja već jeman kužinu, ova mi ne triba i nekabude dar prvin mladenciman koji se oženidu unaše misto.

- Pošteno, ne more bit poštenije - uzvrtija seRoko.

Galileo, koji je osta ka nika stvar, ni moga svatit ča se dešava, ali kada je vidija di je i ča je, samo je slega rameniman, nasmija se i povuka. Judi nisu ništa rekli, nisu se tili u ovu kužinu mišat. Galileo je zna ko mu je i zašto zakuva. Ča je moga? Mu-zika je jopet svirala, plesali su tango, ali ni bilo raspoloženja ka prin.

- Znate, presjedniče - govorila je Bepina dok sejujala u zagrjaju i balala - znate, ja Galileja kvragudajen, ali isto ča je puno, puno je!

- Ne razumin vas - odgovorija je on i okrenija je.- Razumi te vi mene dobro. Niste mu smili pro-

minit broj.- Ne znan da se to učinilo. O čemen govorite?

- Ajdete, boni, svak je to vidija.- Ja znan samo to da nepravda ni učinjena. A

zamislite, drugarice Bepina, koja bi to nepravdabila da na prvomen slobodnomen sindikalnomebalu prva nagrada pripane najvećen reakcionaru.Bi li to bilo pošteno? An?

- Naravski da ne bi, ali srića je srića.- I na sriću se mora uticat. Ne srni bit sriće za

sabotere. Svakome prema radu i zalaganju, drugarice Bepina, samo tako i nikako drugovačije.

Malo poslin ovega razgovora, a pri planirane ure, završija je veliki ples i svak je poša svojoj kući.

o o o

Sutra ujutro, ali ne rano, brijačnica se napunila mušterijan. Roko, likar, nikoliko ribari, isejenik i paron Antonjo, čekali su red, čitali foje, stali na vrata i gledali vanka. Novi mladi barbir struga je dlake na presjednikovu obrazu, koji je svaki put kad bi ga potega istegnija vrat i zastenja.

- Upri mi u trbuj ča moš i ne moš - reka je stariAntonjo i pružija Roku svoj šćap - vidićeš koji je ovogozd. Deboto mije devedeset godin, a vas san ka krik- smija se, vidila su mu se prazna justa i mokre oči.

- Aj kvragu ti i tvoj trbuj - odmaka se Roko odnjega. Bija mu se popeja na vrj glave sa njegovonsnagon. - Pusti me, čoviče božji, na miru.

- A moj Roko, nikad ništa o tebe, filozofija ti fali,filozofija.

- Ajme, judi, čimavice o čovika!- A znaš li ti, Roko, ča je reka Sokrat? - dražija

gaje Antonjo.- En ti boga tebi i Sokratu, pušćaj me na miru

- likar se smija ispod brka, gusta je ča starac gnjavi Roka.

- Reka je: upoznaj samoga sebe, a ja san u devedeset godin jema vrimena sebe upoznat, razumiš?

- Upozna bi ti i mene da si mlaji.- Kako to držiš britvu? - ujedanput je skočija i

zavika presjednik.- Di si naučija ti zanat? - istrga mu je britvu iz

ruk i pokaza mu kako se radi. - Zapanti - reka muje i potega mu po obrazu - britva mora pust, moraš jemat fini osićaj za britvu, isto ka umitnik kadsvira violinon. Ovako, ovako je triba držat.

- Niman ja vaše iskustvo, presjedniče, ne znanja ka vi.

-Neš nikad zanat naučit, za barbira ka i za umi-tnika triba se rodit.

- Jemaš prav, presjedniče! - upa je u razgovorlikar koji je jedva čeka. - Kad god me on brije, uvikse sitin tebe, i viruj mi da se zaželin tvoje ruke.Koja šćeta da nisi osta barbir, šćeta za čilo misto.Mater višje ne rađa takvega!

Presjednik se zakašja, zbunija, ni zna ča bi reka. Likar ga je dobro badnija, udrija mu je čaval da će čilo misto zunzit. Svi su se smijali ne naglas, nego onako šotokuco. Smija se i Roko. A ko i ne bi! Presjednik se uvalija u katrigu, bi bi najsritniji da gaje barbir cilega pokrija bilon krpon.

- Ča je pošćeru da vako trče? - vidi je prvi Antonjo.- Gledaj, presjedniče, vidi - upa je unutra pošćer

i meka mu foje pod nos - foji pišedu o našemenbalu. Spominjedu i govor sekretara.

- Ajde? Daj ovamo!- Evo, tot piše.- Da vidimo, da vidimo - presjednik je raširija

foje i sta čitat: - "Veliki uspjeh sindikalnog plesa".- Jesan ti reka! - Roko se omar uklepa i nagnija.

- Ne more Roko falit!

- Je, je, pogodili smo. Roko, sazovi za pozapo-dne sastanak, pa ćemo odlučit ča ćemo daje činit.- struga mu je mladi brico sapun, s adamove jabuke cidila mu se krv, bije smišan u ten položaju, alije svejedno govorija i izdava naređenja. - Moramo,drugovi, moramo aktivirat ovo naše misto i smislit ništo ča će koristit radnomen narodu i ubrzatobnovu naše raton opustošene i razorene zemje.Jesan li, Roko, dobro reka?

- Ka bog.Kad je bi gotov, likar je seja na njegovo misto. I

tako, sve se minja, jedan se zdigne da drugi sede na njegovo misto.


PROLJETNI KROS

Danje 7. travnja lita gospodnjeg 1946. Ostat će crno obilježen ka veliki datum našeg Malog mista. I radio je javija i novine su pisale kako je na veličan-stven način otvorena sezona masovne fiskulture u Dalmaciji; puno se misti istaklo, ali njanci jedno se izbliza ne more mirit s našin športskin dosti -gnućima. Naravski da se uspjesi ne postižu tako lako. Svaki veliki uspjeh traži zalaganje i žrtve. I da je to tako, dokaz je ča je misto već sutradan posli velikoga krosa osvanilo oblipjeno šonetan, a još nikoliko miseci poslin vridni likar Luiđi jemat će pune ruke posla isto kao i remeta koji je češće potiza konope mrtvaškoga zvona. Ali baš te žrtve ne da umanjuju nego uvećavadu značenje ovi do-gađaji koji su naresli do monumentalnosti.

Ti pramalitnji dan osvanuja je prohladan. Vitar je puva s mora i nosija, tura i zbiva oblake koji su gnječili i škicavali sunce dok ga nisu sasvin po-krili. A baš tako vrime dalo je onu zanju potribnu ligadinu herojskon štimungu. Crvene i trobojne naše bandire gordo su se razigrale na visokin

štandarcima. Šuškale su i pucale pod oblaciman i parilo je da oblaci stojidu a one nebon jidridu. Vitar je nosija cviće i baciva pitare koji su kitili ponistre, terace, balkone i balature. Judi su na smjene svu noć čuvali veličanstveni slavoluk koji je već bija učinija škerac i počeja se lomit. Tri dila paroli ispisani na kartu visilo je rasparano, ali se zato moglo čitat one na platnu koje su zvale narod "Svi na kros", podučavale ga daje "U zdravom tilu zdrav duh" i upozoravale kako je "Masovna kultura - snaga naroda".

Na svečanu tribinu, podignutu nasrid rive, do-stojanstveno su se stivali mjesni rukovodioci. Svje-sni važnosti trenutka, sekretar i presjednik, Roko i drugarica Anđa, jemali su, kunemo se, poze koji se ne bi sramili ni višji forumi. Odudara je samo predstavnik Oblasne fiskulturne organizacije; ba-setan, velikog trbuja, obrazi zadrigli u salo, višje bi odgovara ugostitejskon nego športskon skupu. Roko, čin gaje ugleda, ujopće ne misleć, pri vengo se i prestavija, zapita je:

- A ča biste vi, druže, jili za obid?Slega je ravnodušno s rameniman, opustija vi-

licu i učinija mot ka da ne bacila za spizu. A onda je piskutavin glasićen tiho prošapja:

- Ako jema malo ribe.Zaklonjena ispod tribine muzika je udrila marš.

Da su muzikant koji je tuka činele i bubnjar mogli vidit kapa o glazbe koji se isprsija isprid tribine, moglo bi se reć da bi bilo skladno sviranje. Oni su se dva sve tresavali livo i izlagali se kolpima vitra prosipjuć zvukove oli minut pri oli minut posli nego je tribalo. Bogavali su tako slako daje upravo grijota ča ji mnoštvo ni čulo.

A parada se već uputila.

Na čelu lake ka srne gazidu cure. Razgolicane, u same bile kratke majice i crne gaćice, mašedu lovor vincima. Roko je isprid svi ka predvodnicu stavija sekretaricu komiteta, ali ne zato ča je bila u komitetu ven zato jerbo je jemala lipe špicaste čiče, fine duge noge, a čilo držanje takvo da je š nje bilo teško pogled odlipit.

I dvi druge iza nje i ujopće sva tri prva reda cur gusta si gledat. Prave ženskice! Koliko formi, ko-liko raznovrsnosti odisprid i odizad, a jopet sve, judi, vridi.

Kad su cure s uzdignutim vincima bile ispod tribine, Roko je zapazija i sitne detalje, perfin i naježurenu kožu na nogan. Pod brčićima otkrija je u smiju zube, jer mu je na pamet pala fina misal: Blago vama, divojke, jer van barenko nje ne fali.

Toga časa, ne okrićuć glavu, mune lakton Anđu u rebro:

- Doma ajde! Maloga nadoji! Ne skupiš li se krozpet minuti, nasrid tribine ću te raspalit. Zapamtitćeš ti mene, gospu ti vlašku!

- A šta će drugovi reći? - otpozdravjala je s tribine Anđa.

Prolazila je četa momak u marinerskin majan i vesliman na rame.

Roko zagrli Andu i, ne skidajuć smij s usan, s drugon rukon mane pozdrav marinerima. Usput pritisne takon Anđu po prstima. Bila bi zaurlala daje nije od dragosti uštinija za obraz.

- Doma ajde!Prolazili su nogometaši u kopačke. Vratar je baci-

va u arju balun i dočekiva ga u šulpu. Isprid tribine on se baci za balunon i odjekne frenetični pljesak. Športski su ribolovci na karet vukli malu gajetu a za njima stupali su modelari sa reoplanima i jedrilican.

Ping-pong ekipa mavala je raketan, a košarkaši su iza nji digli crnu mrižu skrojenu od jedne stare trate ča su je dupini davno izbužali. Bili konjčić vuka je kar u kome su bila namišćena dva stola i za njima zadubljeni šakisti vukli su ubitačne poteze.

Tek iza gimnastičarki, koje su skakale priko špaga, lino su se vukli balotari. Svaki je tišća u ruci po jednu balotu, samo je furbasti likar vaze-ja malešni bulin. Dok su drugi primišćali balotu iz ruke u ruku, on je bulin drža ka franju. Lovci sa puškan na ramena ćakulali su iza nji i potizali pase koji bidu tili svaki čas fermavat i dizat nogu.

Kako je likar bija zanji meju balotarima, jedan mladi pas mu je čilo vrime vonja gaće.

- Lipa, šesna beštija - okrene se on lovcu. -Koliko si da za nj?

- Ijadu dinari - odgovori lovac, prigne se i pomiluje investiciju.

- Nije ni puno. Mirita, bogami!Nidir blizu udre grom. Munja raspara oblak i

počmu prve kapje kiše. Likar je tija uteć, ali tribi-na je blizu. Utisne se meju lovce.

- Ma govorila mi je Bepina: Ajde s lovcima, Lui-đi, boje ti je; oni su teplije obučeni.

- Pa ča je nisi posluša? - lovac potegne svogapasa kojemu se osladija vonj Luiđevi gać.

- Jer nišan tija odit u paradu s onom mojonkrepalinon od Pariđa. E da mi je pokojna Belina,ono je bija pas za paradu mondijal!

- A ja ti ovega ne bi da za Belinu - uji ga za srcelovac.

- Ovo gube - plane Luiđi i kolinon udre pasa počunci. - A jesi li ti, čoviče, porebanbija!? Višje je vri-dila moja Belina nego svi vaši pasi i puške i svi viskupa na jarpu!

- Ne vređaj, doktore - plane odizad brkati mesarkoji je uvik jema dobre pase. A kad bi on reka "nevređaj", to je bija znak da se žestoko najidija, jersamo u velikoj ljutnji on je "i" pretvara u "e".

- Ovo su pantagane, a ne pasi za paradu - nesmiruje se likar.

Nikor ga odizat turne i s tribine se moglo vidit kako likar diže bulin.

- Ne kvarite paradu! - trka je redatelj.- Ajde k vragu ti i parada! - bisnija je likar.I ko zna ča bi se bilo izvrglo, da se ti čas ni

stvorila uz Luiđa njegova Bepina sa lunbrelon i trenčkoton.

- Pokrij se, moj Luiđi, nisi višje mlad.- Kretini, imbečili - mrmja je oblačeći trenčkot.

Ona je nad njin otvorila lumbrelu.- Doli lumbrela, nećemo tako u paradu! - dišpe-

tožasto su vikali lovci.Likar se bez riči izvuče od lovac, potegne za so-

bon Bepinu i digne lumbrelu koliko je god moga penjući se na prste.

Gori na tribini vlast se nije osvrćala na kišu. Samo je drug iz Oblasnog diga kolet i pokrij a pelu referaton. Gledajuć paradu čilo vrime je falija fi-skulturno rukovodstvo koje je uspilo da tako velik procenat mišćana ukjuči u športski pokret. A kad je još dozna da će osin parade i krosa bit organiziran i šampionat na balote, omar je reka da Malome mistu neće uteć nagrada Oblasnog komiteta FISAH-a.

Roku je baš u ti momenat uspilo da potira Anđu koja se plačuć vukla prema kući izgaženi postoli i puna modric. U svađi s njon Roko je i zaboravija daje gost zaželija ribu. Pošapje to na uvo sekreta-ru, a sekretar učini mot milicjoneru. Pošapje mu

na uvo poruku za ribara Stipu koji je u dno rive sidija na gajeti koju su maločas vukli u paradu.

- Ko će sad stvorit ribu? A vidi koje je vrime!- Sekretar je naredija, barenko četer-pet kili.

- A oklen ću je izvadit? Dajte mu mesa! - lomatarukon ribar.

- Zaželija je ribe.- Ol je noseć? - muči ribar milicionera.- Dakle nećeš - strogo će milicjoner vadeći špa-

njulet.- Ne da neću nego ne mogu - tiše će ribar pru-

žajuć ruku put škatule. - Jedino ako bacin minu...onda bi to bila druga stvar.

- A znaš li - odmakne milicjoner duvan - da jeto strogo zabranjeno?! Kako ti je mina ujopće mogla past napamet?! Sva srića da to nisi reka ispridsekretara. Znaš li da bi te on da smista zatvorit?

Parada je završila, muzika umukla, a Roko dignuta koleta s rukan u žepu od gać učini dva koraka naprid do cenca tribine. Odvrne kolet i za-kašje se da pročisti grlo.

- A sad, drugovi i drugarice - prodere se ča jegod moga da skupi svit - jeman čast i dužnost daotvorin prvu slobodnu fiskulturnu sezonu i naja-vin početak krosa.

I dica koja su se uvukla u bačve na kojima su stale tribine, izvukla su vanka glave.

- Zašto krosa, drugarice i drugovi? Pitat ćete,zašto baš krosa? Jerbo je kros kad ga boje pogledamo isto ča i život. Ča je to kros? Kros je svladavanje prepreki i zapreki. A ča je čili život odrojenja do smrti ven samo priskakanje zapreki isvladavanje teškoć - ispod sebe vidija je samo rastvorene lumbrele. To ga smete, pa tražeć bilo koje

lice okrene se i zagleda u niku staricu na ponistru. - Naša je domovina puno lipa, drugovi i drugarice, puno je lipa njezina priroda, i trkajuć kroz prirodu uz brig niz brig, mi upoznajemo lipote naše domo-vine. Trče se uz more, uz šume, kroz šumu, priko žala, uvik se minja teren, vidimo promine, raznoli-kost terena, drugovi i drugarice, i čovik njanci ne ćuti da trče, i postaje lagan ka perušina - jopet je zasta, a ovi put da more vidit kako se judi stivaju, izuvaju postole, zavrću gaće i naginju naprid, ka da će poletit ka strile. - Kros toliko zaokupja živce da trkač njanci ne ćuti umor. Na pravomu trkali -štu bi se umorija ka pas, ali u prirodi trče ka srna. Kros nas pritvara u prave borce, snalažljive, diže nan energiju i stvara pouzdanje u vlastite snage.

Govornika prekine eksplozija u blizini. Zna je da je to mina poletila iz ruke ribara, ali niki su mislili daje to sinjal za početak trke.

- Vridnost krosa - nastavija je mirno Roko - dolazi do izražaja samo na duže staze, ne na kratke.I kako to ni pitanje brzine, ven izdržljivosti, drugovi i drugarice, kros je prikladan za sve narodnemase, i za stare i za mlade. Dok dica i žene trčeduijadu metri, omladinci dvi ijade, starci čedu trkattri ijade metri.

- Ča Roko danas pametno govori - dobacija jeparon Antonjo pošćeru do sebe - i on je posta filozof. Starac se prigne da zavrne nogavice.

- Aj kvragu, stari i rebanbiveni cukunu, ti ćeš mitrkat! - ruga mu se pošćer.

- Bome da oću! Jesi li čuja ča je Roko reka: ča sistariji, to dulja staza! Ja ću trkat dva dira oko otoka.

- Drugarice i drugovi - raspalija je Roko ča jemoga žešće - svi vas pozivjen da sudilujete u na-

šen veliken prolitnjen krosu!!! Evo, ja se stavjan na čelo trke.

Skočija je s tribine, bacija je jaketu i diga gaće, pa se sageja, zalamata rukan i, kad je milicjoner opalija iz rivolvera, poletija je ka metak. Za njin svit. U jednu skupinu ženske, u drugu muški. Blato je štrcalo na sve strane pod nogan trkača. Paron Antonjo upira je šćapon o tle da se zaputi i kad je uvati korak, staje i on trkat.

- Čekajte, drugovi, i ja ću s van. Polako, polako,na dugu stazu.

- Vidit ćeš ti sutra - govorija je Luiđi Bepini - bitće ovod posla za duzinu likari.

Pokaza je rukon načelnika di zamiče iza kan tu-na na batastin runjavin nogan.

Trkači su se rastegli na prvin metrima. Roko je bi na čelu, a iza svi vuka se Antonjo, bada šćapon i odupira se. Čudo da se onaka karanpana i držala na nogan.

- Misusovo! Da mi je ko ovo reka ne bi virovala- prikrstila se Antonjova žena na ponistri kad gaje vidila.

- Ča je ovo došlo na svit? Čilo misto poludilo! Koje to vidija da čovik u godinan trče?

- Neka trču kad jin je drago - odgovorila je susida.- Ma za kin? Da mi je znat. Trčedu mala dica. Je,

more se trkat po likara, po kurata kad ko umire, moretrkat lupež isprid pulicjota, čejade isprid nevrimena,ali ovako iz čista mira! Ajme meni, bože moj, sve jepošenpjalo! -jopet se prikrstila i bugla škuran.

o o o

Dok su oni trkali, isprid oštarije započeja je šampionat balotari. Kratke eliminatorne partije još su ranije odigrane. A u finalu su ostali par likar

- presjednik kontra dueta picigamorti. Luiđi je na-ručija vino i bibiti, častija je uvik žedne protivnike, koji su u po partije vidili duplo.

- Slušaj ti mene i ne more nan nikor vazest prvenstvo - govorija je likar presjedniku. - Ti š igratza bulinon, a ja ću žboćavat. Aj, lipo, pametno va-jaj i ne boj se.

- Ovod si ti, doture, kapo. Slušan te - presjednik se sageja, uvatija mot, bacija balotu i nagejase na stranu ka da će tako balotu ispravit.

- Ča ti misliš, Bepina - pita Luiđi ženu koja jestala odispod cabla i u jednoj ruci držala lunbrelua u drugoj njegov trenčkot - da je raspalin za tripunta, an?

- Luiđi - odgovorila mu je bidna - vas si mokar,evo ti, pokrij se.

- Muči sad, oš da falijen, vidiš da se koncentriran.- Razbolit ćeš se, ovo je gusta kiša, Luiđi.- Umukni, zatvori mažinin!- Ajde baci višje, pa dojdi ispod lunbrele - jušto

kada se on lipo namistija, kada je nacilja, tila gajepokrit lunbrelon i on se bokun smeja.

- Jopet ona! - balota mu je išla dabi četr prstaulivo. - Vidiš li ča si učinila, moraš ti mene snervat!Nikor meni ne more vazest šanpjonat ven ti.

Bidna ona, ča je mogla ven se povuć i nestat. Čula gaje di beštima i galami sve do pjacete.

- Dobro je, doture. Jemamo još igrat, ne jidi se.Jušto su počeli novu bazu, a trkači projdu kraj nji.Roko i ništo diče bili su prvi, omar za njin ženske,a daleko posli svi puva je i stenja načelnik. Nisi gamoga od žalosti gledat, srce ti se paralo.

- Jeste li vidili ča oče reć šanpijon? - prsija selikar kad je lipo pogodijajenu balotu i tako spasija

i »

dva punta. - Jesan li reka da će diploma o balot doć u moj tinel!? Meštar san, judi, meštar!

- Forca, forca, načelnice - vika je presjednik- upri, bogati! Gledan te izdaleka i sve mislin je lito Nurmi oli naš načelnik. Ala, ala, dojdi gori, popijžmul vina, ni to za tebe.

I likar gaje tija uvatit u đir, ali kad gaje vidija di jedva diše, skala se doli i vazeja ga pod ruku. Pote-ga gaje u oštariju. Načelnik se obisija ka mrtac, ni moga govorit, vata je arju ka špar na suvo.

- Dajte kapot, pokrijte ga, judi. Ajde, proodaj malo- zabrinuja se likar - ne smiš šest. Jesan ti govorija:ajde s menon na balote ka čovik, ne trkat ka mona!?

Ulili su mu malo vina u grkjan i omar ga odveli doma. I tako, dok je svršila utrka još ji je nikoliko palo od umora i kolpića. Ali to ni ni važno jer sva ta pojedinačna stradanja su sitnica prema kolekti-vnon veličanstvenon uspjehu. Ujutro su i Prošpera morali omer špedit u Split u ošpidal. Ništo mu je puklo unutra.

o o o

Danas je Roko osta malo duje u posteju. Igra se s malin, vaja po posteji, gusta ka veliki. Radijo mu polako svira, kafa mu na kantunal. Živi ka kraj.

- Ola, ča smo se razvicjali. I mene je moj papeovako u zivku zibja. Je, spava san do sedan godinu kasetu o srdel. Ča me zoveš? - izdera se na Anđukoja gaje zvala iz kužine. - A sad zivka, mišu moj,i karocete! Ajde, ajde, neka, guštaj. Guštaj, malimoj, je li ti se pape borija oli nije.

- Ustani, linčino, ne mogu gledat zdravo čeljadeu postelji.

- Vlaška pamet! Vi vlaji mislite da je postejasamo za bolesne.

- Bome, zdravi u njoj samo prispavaju, a nelinčare.

- Pusti me bogati guštat! Ijadu puti san se upartizane zaželija posteje i još će proć koja godinadok se štufan. Koja je ura?

- Sedam.-Tek!- Ajde do otela, jesi li direktor ili nisi.- Ča ću tamo činit, koju gospu? Gledat ziđe?

- protega se i zinija.Pružija je ruku, naša drugu stanicu, protega se

i namistija da čuje visti."Na zasjedanju UNRRA-e u Atlantik Sitiju jugo-

slavenski delegat zahtijevao je apsolutni prioritet za pomoć narodima koji su bili žrtve fašističke agresije, jer naši narodi gladuju više od pet godina."

- Jema prav naš delegat! Čuješ li ča govori?"Prema vijestima primljenim iz Praga dosad sejavilo više od tisuću čehoslovačkih turista koji ćeljetovati na Jadranu."

- Čuješ li, Anđa - skočija je Roko iz posteje- dolazidu strankinje! Čekinje, iz Praga. Jo, ča. ćekurit posal!

- Ne moreš, Roko, naši su kapaciteti zauzeti irezervirani za rudare udarnike.

- Ostavi ti svomu Roku, Roko će to uredit - ska-ka je u mudantan ka lud po komori. - Svaka častnašim udarniciman, maja volin Čekinje ven nji.

- Nećeš što misliš, muzuviru jedan. Ja ti velju,Roko, nećeš činit kažin od narodnoga otela.

- Ti nemaš pojma ča oće reć turizam. Moramougodit, ja ka diretur naročito, svakoj fureštoj.

Roko je moga znat da će ga pogodit srid srca. Raspalila se ka lavica i stisla je zube bez riči i po-

čela bižigavat po komonu. Izvukla je iz škafetina rivolver i zabila mu ga u križa.

- Roko, Gospe mi Sinjske, zapamti, kad bi ti meneprivarija, napunila bi te olovom ki najgorega fašistu.On s okrenija i kala jon rivolver.

- Doš ti mekša, samo neka posal krene. Viditćeš ti Roka kakvi je kad je u formi.

- Ti bi, lupežu lupeški, i Njemca ugostija!- Privarila si se. Njemca ne bi, ali, vidiš, Njemice

bi. Njemice mi se nisu zamirile u ratu."... Oblasni odbor FISAH-a za Dalmaciju odao je

posebno priznanje Malome mistu za uspjeh para-de i kroskontrija, čime je obilježen početak fiskul-turne i sportske sezone..."

- Viš, Anđa, čuješ li ovo, proslavlja san misto. Iti š meni tako govorit. Ka da gaja ne bi moga proslavit i u turizmu.

Ona je samo manila rukon u kojon jon je još bija rivolver. Ma ga je omar zaminila nožen i stala križat kunplire za obid. Roko ni zna da dok se on izležaje i gusta da dotle polak judi u misto ni mo-glo ni gaće obuć. U kužinu jedan par crveni nabo-tiveni nog parija se u kajinu oli maštilu. U svaku posteju činila se masaža, vonjala je rakija, i kroz plač i stenjanje odrebativale su beštimje koje su spominjale kros i onega koji gaje izmislija.

o o o

Likar se vrtija po tinelu. Drža je u ruku diplomu o balot i mirija zid i tražija jon najlipje misto.

- Di ću je obisit? Vaja mi Bepinu pitat. Čin koulize neka mu omar pade u joči i zaslipi ga - seja jena posteju i zavapija: - Di si višje, Bepina, bogati?

- Evo nosin! - ozvala se ona i utrkala u kuću.Dodala mu je škatulu španjuleti "Biokovo" i

šest mali, crni cigari.

- Ča ti je ovo? - pita je i pokaza na cigare.- Cigare, ol ne vidiš.- Ča si to vazela?- Ne dadu u trafiku kutiju španjuleti bez šest ci

gari. Za deset španjuleti tri cigare. Luiđi je zapalijajednu, povuka i zakrkja.

- Pa ovo je za ubit vola. Ko će o smrada ovo fu-mat?

- Ma, Luiđi, ako ćeš kupit španjulete, morašvazest i cigare, jerbo da ove ne kuridu.

- A kako će ji kupovat kad ne vajadu? !- Oni govoridu daje to vezana trgovina. Ne more

jeno bez drugega.- Reci ti onoj u trafiku neka ovo utira u niku stvar,

razumiš! Nego, Bepina moja, di ćemo ovo obisit?- Ja bi - šetala je pogledon po zidovima -ja bi ...

ovod!- Ko će je tot vidit iza vrat. Nego, Bepina, znaš,

lipo ćemo je stavit ovod di je moja diploma.- Di ćeš, Luiđi, diplomu o medicine skinit?!- Ovo je meni draže i milije, i važnije. Kvragu i

medicina, pas jon frega mater, ko je mene učinijaza likara. Ja san ti umjetnik, artista, športaš, šan-pijon, ča će mi likar! Svaku tukac more bit likar- juštro je skinija kvadar o diplome iz Padove, kadje upala Marijeta, žena paron Antonja.

- Brzo, doture, Antonjo mi umire! Umire - vri-snula je sva zapuvana kroz plač.

- Pa ča plačete, šjora Marijeta, zahvalite boguda ga višje digne.

- Ni baš tako, šjor dotur, muž mije, ni pas - po-pravjala je sudar na kosi.

- Sada ćete otpočinut, neće vas višje u četr botabudit, svirat u armoniku i činit đenaštiku. Živitćete ka čejade.

- Je, je, jemate prav, bidna ću počinut. Jeste ličuli, šjora Bepina, danas nima deki.

- Je, čula san.- Vraga izili ča činidu od bidnega naroda. Ajme,

Antonjo moj, di š me ostavit, ča ću bidna bez tebe?- Pojdi, Marijeta, evo me omar za tebon - još je

jema diplomu o balot u ruke i omar je tija prilipitpriko one o medicine. - Di san ono sta, Bepina?An, bravo: jušto san balotu žboća, falilo nan je tripunta, stali su nas vatat...

- To si mi sinoć pripovida.- Ti gospu, ča ću, stanen malo, mirin, zaletin se

i udren je dreto u glavu. Moja ostane ka da si jezalipija, a njijova izleti vanka zjoga. Takav udaracse još ni vidija, to je tribalo fotografat.

Bepina ga je bidna slušala po sto puti ovo isto pripovidat, stala je ponizna, čila se umirila, ni je bilo ča vidit ni čut. Sve je gucala i guštala ča trpi za njega i nikad jon ni padalo na pamet da mu se protivi. Jerbo jon je š njin život parija ka u raj, de-boto ka raj. Falilo je bokun sriće, samo jedan ko-rak. Zato, izletilo joj je iz just, a da ni znala kako:

- A, Luiđi...- Ča je, Bepina?- Kad ćeš me odvest prid oltar?Ka da ga je zmija ujila. Diploma mu je iz ruk pala.- Ajme, kakva si ti, kako moš bit takva! - štica se

ka dite. - Ja jon pričan lipe svari, kako san postašanpijon, a ona puf! Kad ćeš me odvest prid oltar!?Eto, čili si mi dan pokvarila, čili dan mije iša vare-mengo. Kvragu i diploma i šanpijonat, balote, oltari, pasi! Svega mi je dosta! Svega san više štuf.

- Oprosti mi, Luiđi, oprosti, nišan te tila najidit- molila gaje ona.

- Kako se neću jidit!? Dvajst godin mi punpašglavu tin oltaren! I svaki, svaki dan iznova. Kakote višje ni štufalo, za majku božju?

- Ti se nikad, Luiđi, s menon lipo ne razgovaraš.- A ča se nas dvoje jemamo razgovarat? Ti se

ne razumiš u lov, u pase, u balote, u medicinu, ulibre si isto ka tuka, i ča se mi dvoje jemamo razgovarat? Mi se ka svaki muž i žena jemamo samokarat. Da ni tega, oli bi te jedan jedini dan trpija.

- Bit će, moj Luiđi, kad ti tako govoriš - ovo nimogla reć poniznije.

Nikor je trka uza skale i kad su se vrata otvorila, uša je mali Mirko, a za njin pas Pariđi.

- Dobro jutro, teta Bepina.- Ča oče reć da si tako uranija? Oš malo mlika?- Fala, neću, dala mi je teta Roža.- Roža?!- E, ona je u nas, papu boli, pa je došla i poslala

po barba doktora.- Kurbetina! Već se fikala u kuću!- Ča ti je - reka jon je Luiđi - isprid malega? A

je li papu puno boli?- Ne more se maknit.- A je li ga Roža masira?- Je, masirala ga je dva puta.- E, luda je - udrila se Bepina po čelu - ne zna

svoj posal. Jemat ćeš novu mamu, sve mi se pari.- Aj, Bepina, kvragu, ne bali višje! Daj boršu,

vrime je za vizite. Mali, najprin ćemo u onegacukuna, tvoga pape, di mu je bila pamet s ononjetron poć trkat! Neka uvatin Roka, čut će me. Pomistaje deštriga.

Bepina je mekla malemu ruku na rame, malo ga je pomilovala po vlasiman, bilo jon gaje žaj.

- Pozdravi papu, reci mu da bude pametan.Višje radi tega da nju ne sluša nego radi bolesnika likar, izleti i nestane skupa s malin i pason.

o o o

I tako, ka ča su prošli svi dani o postanka svi-ta, tako je prosa i ovi. I ka ča su umrli svi judi koji su mrtvi, tako je umra i načelnik. Zinija je, uzdanija, protega se, zakrkja i umra. Umra je na posteji, bez postoli. Ka ča umire čovik. Pridružija mu se i Prošpero, koji je ostavi i kuću, i zemju, i tužnu ženu. A kad jin je bija sprovod skupilo se čilo misto. Zvona su čili dan jecala, sve su škure bile zatvorene, nikor ni piva ni igra na balote. Mali ministrante nosija je križ, muzika je svirala marču funebru, velečasni je molija, a dva i dva muški su se poredali za kasilima i mučali. Roko i Luiđi odili su napored, presjednik sa sekretarom, pošćer s milicjonerom, paron Antonjo i isejenik, i sve tako dva i dva dabi sto-dvisto metri u dužinu. Piciga-morti, koji su nosili pokojnega načelnika, potili su se, ni jin bilo lako.

- Još nišan nosija ovako teškega mrča - šapja jejedan i meća sudar na rame da mu bude lagje.

- Ti boga, jema u nj barenko dva kvintala.Iza nji pop je ka organet mlija molitve, a odizad

popa, dva reda dalje presjednik je razgovara sa sekretaron.

- Ča misliš - pita ga je - sad je načelnikov stanprazan, kome da ga dodilimo?

- Ne znan, triba promislit - odgovorija mu jesekretar.

- A ča misliš, kako bi bilo da ja uselin, an?- Ako ti odgovara - korača je polako, prignute,

ozbijne face. - Ako ti se sviđa.

- Ovi sadašnji - prione uza nj presjednik - vlažan mi je, nizak. I, pravo za reć, triba mi, nimanradnu sobu.

- Prošpero moj - ujedanput se rasplakala gorina ponistru Prošperova žena, koju su dvi drugedržale da se ne baci - dobri čoviče, ranitelju moj!!!Ostavi me ka suvu granu! Prošpero moj, tugo mojavela!!! - plakala je, ridala, sve dokle sprovod ni za-maka u drugu ulicu.

- Jesi li vidija - reka je Roko likaru kad su prošlipjacetu - ča novine pišu o našen krosu? Koji velikiuspjeh!

- Ne more bit veći, dosad dva mrtva i dvadesetbolesni i ranjeni, od koji čedu najmanje još dva-tripartit. Lipo si nas uredija, triba priznat.

- I ti mene kriviš?- Ma kakvi! Triba di dat dekoracjun.Došli su do kina. Čila liva strana mogla je pro-

štit plakat: "Dogodilo se jedne noći", u glavnoj ulozi Sonya Henie. U pripremi "Cirkus braće Marx".

- Jesi li vidija - reka je presjednik sekretaru - pro-minija se film. Mogli bismo poć večeras u kino, a?

- A ča se prikažij e?- Evo, vidi, moš pročitat.Antonjo je kaska na kraju, nabada je šćapon. Bi

je mlaji ven jučer kad je trka.- I svi su mislili da ću ja umrit. Bogati, ka da san

lud. Evo ti, zemjo - petava je roge u tle -ja još mislinskoknut u Čikago u onega Imoćanina na janjetinu.

- E, moj Antonjo - cima je glavon isejenik ča jesta do njega - a ko će dat dolori za vijađ? I meni seistanjila knjižica.

Oni odizad buga ga je u rebra, neka muči. U sprovod je i ni red.

- Di će sadar mali Mirko? - pita je Roko. - Ča ćebidan i on, bez oca i matere.

- Ne brini ti za Mirka, njega ću ja vazest, ja sanmu kum i očev prijatej, ja ću od njega učinit čovikabojega ven si ti. - Oli ča meni fali?

- Ništa, samo pet za učinit šest.Roko je okrenija glavu, ni mu se dalo višje govo-

rit. Likar gaje gleda ispod oka i mava glavon.- Nišan ti reka - sitija se sekretar - stigla je oba-

vist da se more pridignit galenterijske kože kolikogod kojemen mistu triba, za litnje postole. I apelirase na brzu preradu, da se sve postolarske radionice stavidu u pogon.

Presjednik je diga glavu, vas ozaren problemom koji je njegova specijalnost.

- A ča more naš postolar izbacit? - Dva para nadan najviše.

- A da mu ti daš ruku?- Oću, ako ćeš ti pomoć barbiru.Kad je sprovod uliza u grobje, mrtaško je zvo-

no otegnuto s jaukon zazvonilo. Gazeć po blatu do otvoreni jam svi su bili puni viteštva i dobrote. Ka i uvik i svuda, svi su judi na grobj ima pametni i dobri. Picigamorti su konopima spušćali kasile. Judi su utiskivali prste u blatnjavu zemju i prosi -pali je po kasilima. Nikome ni palo napamet da će šporkat prste.


U ČAST TEBI DOBROTVORE NAŠ

Lita gospodnjeg 1955., oko šeste ure pozapo-dne, tekla rivon šetnja. Ribarski su brodi miro-vali u luci, ribari igrali tresete prid kafanon, dica čučala bonbone, lizala sladolede, a ozbijni svit i mladost šetala po rivi gori-doli, gori-doli. Svi su se obukli po amerikanskoj modi i vidile se košuje ka pidame s palman i šimijan na prsiman, s raznin natpisiman i bendževima, di koja velika kaubojska špančera, na ženskan šuška najlon. Reka bi ka da je ovo digod u Kaliforniji oli barenko u San Pedro. Priko oceana uspostavjen je most kojin putujedu paketi: iz malega mista pisma, a iz Amerik paket. Zato u svakon našen otočkon tinelu na počasnome mistu na zidu visi slika amerikanskoga sveca zaštitnika, oli slika čile mu famije, koju vrag nek nosi, a zaštitnika bog poživija. Najboji su sveci koji svojti najviše šajedu. Ivan, Stipe, Marko sad su Đon, Stiv, Majki.

Vapor se okrića u luci i svit koji se skupija na doček vaporu počeja se razilazit. Pošćer je vazeja poštu i pocejaje dilit. Meka je očale na puntu nosa i

kad čita adrese sagne glavu, a kad govori podiže oči iznad očali. Priši priko rive, a svit ga fermaje. Kape-tan Galileo sedi na provi broda "Slavni" i puši.

- Evo, Galileo, iz Amerik! - pruži mu pošćer pismo.Galileo odma otvori pismo i, mrmjajući, počeja

ga nerazgovjetno štit. Ruke mu se tresle, pa se uvatija za kolonu, a pismo ispalo.

- Ča je, Galileo? Koje zle novitadi? Oli ti je bratumra? - reče pošćer, priginjući se i uzimajuć pismo.

- Sto puti gore nego daje umra - urlikne Galileo.- Ča gore more bit?- Vraća se, dolazi mi u vizite.- Pa ča je u tome zlo?- Ča ima dolazit? Koju gospu će vidit?- A tebe, bome, brata svoga. Bit će te se zaželija.- Ča jema tako naglit!? Četrejst ga godin ni bilo,

a sad u botu, evo me, dolazin, ka daje to tako. Olise ni moga strpit još koju godinu?

Pošćer pokuša čitat pismo, ali mu ga Galileo otme iz ruke, pa pošćer nastavi svoju šetnju. Prosa je mimo općinske kuće na kojoj se prominila tabela: umisto Općina na tabeli je pisalo Mjesni ured. Na ponistru se naslonija presjednik koji je sada bija degradiran, jer je posta šef Mjesnog ure-da. Pošćer zastane malo pogledavši u novu tabelu, pa mane rukon i nastavi put.

- Ča je, Andrija, a di ćeš? - oslovi ga presjednik.- Najprin gren skoknut do likara i zadruge.- A ča si prominija rang listu?- Naravski. Kad je općina bila Općina jemala je

prvenstvo, ali okad je Mjesni ured pa si na trećemisto, posli likara i zadruge.

- Andrija, nismo se tako pogodili. Uvik je ovocentralna točka.

- Neš ti centralne točke, ne priznajen ja Mjesni ured. Dobro je da si i na treće misto. Budeš li se bunija, stavit ću te iza župnika - bez rišpeta će pošćer i nastavi prema zjogu o balot.

o o o

Kroz to vrime se kapetan Galileo vas ustrašen vratija u kužinu, pročita bratovo pismo, pa seja za stol, uzeja kartu i tintani lapis, pa bratu počeja odgovarat:

Dragi i mili moj brate, malo pri san primija tvoje pismo i evo odma ti odgovaran. Moš zamislit kako san se razveselija kad san čaja da dolaziš. Dragi i dobri moj brate, plaka san od milinja. Skaka san i piva od sriće ka da san dobija lutriju. Ali poslin te velike sriće, kad san se malo otriznija i zamislija, ne znan ča bi ti reka i svitova. Znaš, u nas situacija još nije čista ni normalna. Vlada velika mizerija i žestoki teror. Svi koji dolazidu izvanka su sumjivi, policija ji prati u stopu, sve ča izustidu na deset kantari se miri. A ti koji slobodno živiš i misliš, moš puno lako upast u nevoju. Osin tega, nećeš imat ni komoda ni konfora amerikanskoga.

S onu ijadu dolori koju si priklani posla, ja san, kako si zapovidija, staru nan očevu kuću lipo po-pravija. Svu san je pitura i uveja banj ingleški, sve kako si ti reka.

Ča se toga tiče moš doć, ali sve drugo je naopa-ko. I zato bilo bi puno, puno pametnije, kad me već želiš vidit, ka ča i ja tebe želin, da mi pošaješ karte da ja dojden tamo misto ti ovamo. Zasad eto toliko, tvoj jubeći te brat Galileo.

Stavivši kartu u kuvertu, zalipija je pismo i odjednon odmirija do lakta, mrmjajući:

- Evo ti na, ča san uredija ingleški banj! Lud lisu svit ovi naši Amerikanci! Di ćeš poć dolore zakondut trošit!? A ča on cukun božji misli da san jaove žanje godine od arje živija!?

o o o

Isprid kuće u dvoru šjora Keka lušijala lancu -ne u velikon maštilu. Čineći šervicij i služeći po finin kućan šjora Keka ranila sebe i muža linčinu. Odjutros je oprala čilo brdo robe, a muž se jušto brija i milova obraze. Okad je statira u jednon fil-mu Hari Pila, infiša je da je glumac, pa nije ništa ni radija.

- Keka, di mi je čista košuja? - reče muž svojinnajdubjin baritonon.

- Jučer si se, pimperlinu, prominija - vikne šjora Keka bubajući po lancunu.

- Jučer je bilo jučer, a danas je danas.- E znan, od velikoga truda i znoja šporkala se.

Oli si mali posal od jučer učinija?- Keka, di je ta košuja? - jidno muž povisi svoj

bariton.- Evo, evo, sad ću ti je šumprešat.- Nisi jemala kad, nego jušto sad kad jeman

izać.- Nišan ja ka ti držala ruke na niku stvar. Od

zore peren, trčen, čistin, diškargajen, šumpreša-jen, najprin u šjore Bepine, pa onda u Anđe. Ni-man ja sto ruk - kukala je Keka, ostavjajuć maštili odlazeć u kužinu. Muž je pivucka i zvižđa, spre-majuć se za izlaz.

- Asti gospu, evo zanji španjulet - reče on, va-deć duvan iz škatule.

- A jutros san ti kupila škatulu, i sve si popušija.- Jopet ti! Jutros je jutros, a sad je večer.

- Sveti moj Ante od trinajst gracji, učini velikimirakul...

Uto uliza pošćer u kužinu držeći pismo visoko u ruci. Šjora Keka se prisikla u riči i zablenula u pismo.

- Evo mirakula, Keka. Evo ti pismo iz Amerik. Bitće modruji i zeleni. Neće ti, Keka, više tribat žgoba-vat po tujin kućan.

- Ča je sad ovo, sveti Ante? A ko to meni more pisat? Iz Amerik, govoriš? - zinila je šjora Keka, dok jemuž vazeja pismo pošćeru iz ruke i sta ga okrićat.

- Ovo nije iz gornji, ovo je iz donji Amerik. Ovo jeiz Čileja. Ne moredu bit dolori - reče muž.

- A koja je tamo munita? - pita Keka.- Koja je da je, dobra je. Lako ćemo je minjat,

glavno je da jema.- Umuknite pet minuti, oću li čitat oli neću?

- jidan ča ga prikidaju zareži Linčina.Ne čekajuć odgovor nastavi čitat:

- Poštovana i draga teta Keka, znan da će vasovo pismo iznenadit, jer ste me možda izgubili upamćenju.

- Nišan te izgubila, ne - kupa se Keka u suzan.- Uvik si svojoj teti na srce - tuče se ona šakon nafalivenu bandu.

- Zaokupjenposlovima i brigama sam u tuđini...

- A, nije ovi cukun - bistro će pošćer - vidin jakako piše da je poslovan i pametan.

- ... Sam u tuđini teško san se probija kroz burei oluje života...

Sva razjecana Keka pljesne rukan:

- Ajme, to je navigava bidan!- Ne mora bit - tiši je pošćer - to se tako reče

gramatikalno.- Sunce moje, ko zna koliko se napatija - brižno

će Keka, proživljavajuć sve nevere svoga dragoganećaka.

- ... i zaželija san se toplega ognjišta, vonja odmaslina i mriža svog rodnog Malog mista i tebe,teta Keka.

- A pineze ne spominje? - izduši Linčina i tresnepismon ne bi li ispa koji dolor.

- Naravski da ne spominje, ali vidi se da je pametan, a kad je pametan onda je zna steć kapital. U maslo si, Keka, upala, u maslo - stiska joj ruku pošćer.

Keka se baci isprid kipa svoga zaštitnika:- Fala ti moj sveti Ante!Ali razdragani pošćer koji je navonja i za sebe

ovod mali rudnik, nije jon da da izreče molitvu zafalnicu.

- Jesi li čula: sit je svega, svake obilance.- Omar ću mu uredit sobu, udužit ću se - zavi

kala je Keka.- Moreš sad kad te upalila puška - uzdane po

šćer odlazeći.o o o

Brza ferata iz Zagreba ututnja u splisku želje-zničku stanicu. Meju putniciman silazi Galileo s dva teška kufera u rukan, mučeći se s teškin kuferiman, puva je i ronja. Mlaji brat, Domeniko, kojega je Galileo iša dočekat u Zagreb, stane kraj vagunske ponistre i čeka da doda bratu priostale valiže. Obučen je bi po američku, a dolori mu davali pripotencu nad braton. Putovali su noću u prvoj

klasi, pa su oba bili neispavani i škicani. Galileo je bija posebno jidan na brata škrca, nervožast, jer ga je brat inkomoda, susteza se i glumija jubaznost.

- Daj žvelto, ča se vučeš ka krepalina!? - požu-riva ga Domeniko.

- Moga si, bogati, zvat fakina, vidiš da ću sepridrit.

- Vidin ja da jeman brata frajuna. Najprije si tijaspavaća kola, a relajšen 400 kilometri. Emeriken menuzimje spavaća kola najmanje na tauzend milja.

- E, znan, ma tamo ferate gredu brzo.Galileo odložija kufere i privatija nove, pa ji štiva,

dok je Domeniko šiša, gledajuć štaciju i kompoziciju.- U nas in Amerike ovo bidu sve skupa stavili u

muzej.Osan uri meni triba za doć fron Amerika tu Eu-

ropen, a dvanaest putujen iz Zagreba i tek san na po puta. A da na informejšen još botu pitamo ima li danas vapora?

- Nima, Domeniko, ti boga, pa ja to znan. Rezervira san sobe u otel.

- Koji otel? Koliko dolori na noć?- Otel "Belvi" na rivi, a koliko se plaća ne znan,

nišan pita.- Jes, šue. Mister nije pita. Oli on plaća?! U nas

in Amerike najveći biznismen najprije pita kolikoapartman, a mister Galileo...

- A ča ćemo s kuferiman? - prikinija ga Galileo.- E, šue, nećemo ji ostavit ovodec.- Zovi ti fakina, ja ji, bogami, neću nosit do otela.- Odnesi ovo do garderobe, jerbo svaka ferata

jema garderobu. Tumorou uru vrimena prin par-tence vapora sve ćeš prinit na vapor - zapovidiDomeniko, pa izvadi cigaru i zapali.

Zadrža je samo mali kuferčić u kome su mu bile svakodnevne potripštine. Kad je Galileo odvuka i prida kufere, vratija se i da bratu ceduljicu od gar-derobe, a ovi mu turija u ruke i svoj kuferčić.

o o o

Sat na zvoniku Svetog Frane na rivi kaživa je jedanajstu uru. Domeniko i Galileo šetali su gra-dom. Zastajkivali kraj svakog izloga, a Domeniko znatižejno i pomjivo sve gleda. Svit sedi po štekati-ma kafani, a odisprid šetnja.

- Ča je ovo? Piknik? Fešta?- Ma nije, nego običan dan.- A tako, niko ne radi. U ovu uru u nas in Amerike

svak je na posal, a ovod se samo šetadu i pijedu.Tako šetajuć došla braća i na Peristil, pa se Do-

meniko ni moga načudit. Gledajući staru rimsku arhitekturu vrtija se i mava glavon.

- E, šue, to san zna, četrejst godine škarši dasan in Amerike a ovod je ostalo sve isto. U te pustegodine nisu bili kapaci ove stare ruvine počistit.U nas in Amerike kroz jedan dan sve bi ovo biločisto, makinje bidu čilu ovu pogrdu raznile, i tu bibija bilding dupli od kanpanela.

- Ali ovo su starine, kultura - umorno će Galileo.- Jesu starine, ali di kultura kad sve visi!? To

triba, bogati, očistit.Gledajuć žene koje su se punin boršan vraćale

s pazara., oli u izlog nike knjižare, Domeniko se raspalija, pa udrija umornomu bratu čilo prida-vanje.

- Koji nazadni narod! Svaki dan gre u spizu, pe-škariju, bikariju, vinariju, pazar, a radit ništa. InAmerike toga nima, nou! Ulizeš u market i učinišprovištu za nediju dan. Doma jemaš frižider, upreš

Miljenko Smoje Kronika o našem Mfll°m

u botun i gre ladna arja. Pa unda ta ćirilica. Još duperate i latinicu. Sve se štanpa duplo, dupli tro-škovi. Ov kos, svi ste vi frajuni. Linčine, šue.

o o o

Vapor je pristaja uz rivu Maloga mista. Mišćani se okupili na doček vapora, a priko broske skale silazili putnici s demejanan, paketiman, bagaji-man. Blagdanski obučena tot je šjora Keka i njezin namušćani lini muž. Keka je sva uzbujena stala u fermu, penjala se na prste i vrebala kad će jon se na skali pojavit nećak. Poslin prvog vala putnik na broskoj skali nasta je zastoj, pa se pojavila jena žena ča je nosila visoku tortu sa zvonikon o kro-kanta. Za njon je prošla jena švora.

- Ajme, nima ga! - zakenjka šjora Keka.- A kako je onda brzojavija da će danas doć?

- reče pošćer.- Da se ni zadrža u Zagreb, oli Split, oli u anba-

sadu?Tad se na dnu broske skale pojavija čudan tip:

visoka a tanka i asketska figura četrejstgodišnja-ka, pari je vitez tužne spodobe. Usko mršavo lice uokvirivale su crne kose koje su se već bilile na slipočnicama. U jednoj ruci je nosija staru pisaću makinju, a ispod miške Servantesovog "Don Kiho-ta". U drugoj ruci mu se gingala stara valiža, a oko vrata mu je visija kanoćal na kožnatoj kurdeli.

- A koji je ovo redikul, majko moja? - zinila Keka.- Ovo ti je siguro niki Inglež oli Njemac koji traži

stare bovane - reče lini Kekin muž svojin baritonon.Pošćer popravja očale i malo boje pogleda u

došjaka koji je dostojanstveno i visoko uzdignute glave prolazija priko broske skale. Svi okupjeni za-piljili se u njega, a on pristupija pravo pošćeru.

- Vi ste, senjor, mjesni poštar?- Je, jesan, šjor... - zbunij^- se Pošćer.- Vi sigurno poznajete seAJoru Keku. Pokazat

ćete mi je, ako je ovdje - došjak je govorija odmjereno i polako, a svakoj riči je dava. posebnu dubinu i naglasak.

Šjora Keka se bidna sva smantala i otvoreni just gledala u dugonju, ne svaćajvić ča on govori.

- Eno je - upre pošćer rukon na Keku.- Zaista, vi ste senjora Keka?- Ujme Isusovo, a ča ću va*1 Ja?- No, pa ja san Antonio, odnosno Tonči, vaš ne

ćak kojega čekate.- Sveti moj Ante, je li ovo tvoj rnirakui? - jedva

izgovorila Keka i srušila se u afan.Priskočili joj muž i pošćer, Pa Je stali ladit.

o o o

Dok se vapor u luci okrića, mala. se povorka pe-njala put Kekine kuće. Prvi je iša lini muž noseći kufer, za njin je nabada Tonči noseći pisaću maki-nju, a malo iza njega je išla ši° ra Keka i pošćer.

- Ča ti je bilo, Keka, pa da padaš u afan? - pitapošćer.

- Smantala san se. Ča se tebi p ari od njega?Moš na nj pineze kupit.

- A nije rečeno. Oli ne vidiš daje to učevan čo-vik? Ko se ikad od naši vratija iz Artierike s libron imakinjon za pisat? To je za mene veće čudo, vengoda se vratija su miljun dolori.

Kekin muž priko oka mrko niirija Tonča koji se uzvrpojija, gleda uokolo kanoćalon) veselo ništo uzvikiva i zapinja za bovanice-

- A vi ste, senjor, zemjoposjednik? - upita Tonči.- A ne, ja san glumac - odgovori Kekin muž,

isprsivši se i vatajuć važnu pozu.

- Glumac?! Zar i toga ima u našen mistu?- Je, glumija san u ekipu Hari Pila. Bit ćete,

bome, čuli za nj?- Onda ćemo lako naći zajednički jezik, jer ja

sam umjetnik, pjesnik-poeta i prevodilac. Već trigodine radim na Servantesu.

o o o

Rano ujutro tiče pivale, a sunce izvirilo iznad brda, pa kroz borove iglice i masline ka da je malo požmarilo. Pridržavajući gaće i žmireći ka pilić Ga-lileo požurija u zahod koji se nalazija vanka kuće, u dvoru. Vazeja je i novinu da po svon staron obi-čaju more čitat. Kad je otvorija vrata vidilo se daje tot jama, svuka je jaketu i obisija je na brokvu iza vrat. Spuštajuć gaće, zatvorija je vrata. Tad je na dvor izaša i Domeniko i pokuša otvorit vrata.

- A ča je, koji je sad vrag unutra?- Ja san, bome, Galileo.- O, moj Gad, uvik visiš u kondutu, spavaš oli

ždereš. Ka da olvejs imaš proliv. Jutros san se posebno rano diga da dojden na red pri tebe, a ti sidežura čilu noć da mi učiniš dišpet. Ča radiš višje,za majku božju, filozofiraš? Ajde, izlazi, Galileo!

Na bratovjevo pribacivanje Galileo vas skonšu-man izletija vanka, ostavija jaketu i prid zahodon počeja vezivat gaće.

- Evo, izvoli! Doša san rano samo da tebi nesmetan - zakrene Galileo očiman.

- Daj prolij dva-tri mastila vode. Svako jutro mipočinje s tvojin smradon - reče Domeniko vonjaju-ći zrak ka lovački pas.

Zapalija je cigaru da bi razbija smrad. Galileo žurno prolije maštil vode, pa Domeniko ulize i baci Galileovu jaketu vanka, a obisi svoju, pa se zatvori.

- Ti boga, ja san tebi tauzend dolori posla, ne do-lor nego tauzend, ingleški kondut da učiniš - vikaje brat iznutra.

- Objasni san ti, nije se moglo nać meštra - rečeGalileo, vrteći se oko vrat.

- Zašto si mi piša da si sve uredija? Zašto seslužiš lažiman?

- Nišan ja kriv, meštar me vuka za nos, obećavami: danas ću, sutra ću.

- Dobro, a di su onda dolori?- Izilo se, brate moj, izilo. Skupoća je velika.- Moreš krepat, ali moga se šolda neš više oku-

sit - zastenje Domeniko, a zatin krikne: - A di jekarta za kondut? Neću ja duperat novinu. Di ješugaman, sapun?

Galileo se rastrka pun straja i konfunžjuna, donija šugaman i sapun, pa sta isprid konduta sa šugamanon priko ruke ka soldat na stražu.

- Čuja san ja, Galileo, ove dane po mistu tvojetirade. Jesi li govorija: bravura je živit bez lavura?- zastenja Domeniko iz konduta.

- Jesan.- Bez lavura kad jemaš ludu braću. Čuja san da

govoriš da te bolidu ruke od velikega truda ča sivitrija veštite. Jesi li to govorija?

- Jesan - reč Galileo zabrinuto i snishodljivo.- A jesi li govorija da oni koji radi jema prav jist

juvu i meso, a oni koji ne radi juvu, meso i šalšu?- Jerbo radnik nima vrimena jist šalšu - furba-

sto se pokuša izvuć Galileo.Domeniko izajde vanka iz konduta i opere ruke

iz lavamana ča mu ga je brat drža ka mineštrante popu.

- Odsad pa unaprid od mene više neš vidit njan-ci dolora, neću ti dat njanci za likariju. I mlajemu

bratu ću poslat befel u Australiju: Galileju obusta-viti svaku centu! Jesi razumija? - reče Domeniko, unoseći mu se u lice.

- Nimaš prav, brate. Ako ste se vi trudili, ja sanza vas mislija.

- Ti za nas mislija? - zebezeknija se Domeniko.- Ja, za svi vas. Ko je najmlajega brata posla u

Australiju? Koje njega nagovorija da jednoga sinapošaje u Novi Zeland, a drugega u Johanesburg?Ko nego ja? Ja san razmišja, konbinira i sve sansmislija. Da nima mene, izginili bi svi ka ovce, alimoja atonska strategija sve će škapulat.

- Ma koja atonska strategija? Ča je tebi, jesi liporebanbija? - poviče Domeniko, sumjivo ga gle-dajuć i popravjajući kajiš na gaćan.

- Porebanbija? To mije fala. A pitanje rata izmejuRusije i Amerike? Rusi moredu ruvinat Ameriku,Amerika more atoniman užgat Rusiju i čilu Evropu,pa će vas narod izginit, ali naše će pleme ostat. Jerbomore izginit čila balota zemajska i zato san vas ra-zmistija na četri kantuna svita da dva uvik moredupriživit i nastavit našu lozu, an? A ča sad govoriš?

- Zapala je ta tvoja strategija mene i brata lipujarpu dolori. Moga si ingleški kondut učinit, a nese bavit timan ludorijan - razjutija se Domenikoulazeći u kuću, dok je Galileo proliva lavaman itrka za njin.

o o o

I tako je pasala nedija dan. Domeniko se oda-lečija od brata Galileja, a šjora Keka je proklinjala svetoga Antu, u onoj njegovoj poniznoj pozi s malin Isuson u naručju, zbog tega ča jon je posla inber-lanoga nećaka Tonča, zvanog Servantes. Morala je duplo žgobavat i činit šervicij, dvi škatule španjuleti

nabavjat ujutro: za svoga muža glumca i za senjor Tonča Servantesa, a bila se i upalila, užgala sva, ali one stvari ni mogla činit jerbo se nećak uvik mota po kući. Priko Anđe i Bepine, koja se s likaren Lui-đen vratila iz Zagreba di su bili u vizite svome Mir-ku, studentu medicine, šjora Keka je isposlovala da Roko primi Tonča Servantesa na posal u otel.

U nediju pridvečer Roko i Tonči, zvani Servan-tes, šetali su rivon, mavali rukan i razgovarali. Uz Roka je skakuta sinčić kojemu je bilo sedan godin. Zadubjeni u razgovor nisu ni vidili likara Luiđa koji se približava vodeći na uzici pasa Pariđa.

- Šetate, an? Ako nisu važni razgovori, ako nesmetan, mogu li ja s van?

- Počašćeni smo vašin cijenjenim društvom,izvolite se prikjučiti, senjor doktore - širokin ge-ston Tonči pozove Luiđa.

- Evo, nudin našen Servantesu misto činovnika.Liti dok je turisti da bude portir, a ostale misecečinovnik - reče Roko.

- Cijenim vašu ponudu, ali ni pored najboje vojene mogu je privatiti. Zamislite, svako jutro mora bise dizati u zoru.

- Tako van je u nas radno vrime, o šest do dvi- reče Luiđi.

- Ali ja nišan ka drugi. U deset uri navečer čilomisto rče, samo ja radin, čitan, prevodin, razmi-šjan. I baš kad moran malo prileći, tribalo bi sedizati na posal. Zatin oprati se, obrijat, uredit...

- Dabome, senjor Antonjo, ali morate nešto radit od čega ćete živit.

- Pa prevodim Servantesa. Vi ste barem intelektualac, vi me shvaćate. Nije Servantes Kačićevapismarica.

- I vi mislite da će van se isplatit toliki trud - zapita ga likar.

- Dabome da neće, jer se kod vas ne isplati nikakav posao. Senjor Roko nudi mi težak posao, avrlo malo novaca.

- Dajen ti, kume, plaću po propisu ka i drugima. Ako ti se ne isplati, nemoj radit. Jemaš prav,ka bog - povisija Roko glas.

Tako šetajuć došli su do dičjeg odmarališta "Pčeli-ca". Na ogradnon zidu odmarališta sidila jedna mala smišna divojčica od kakvi osan godin. Suvonjavi se-njor Tonči zasta i zadivjeno se u nju zagleda.

- Kakva krasna djevojka! - reče on.- Di je? Koja divojka? - obazre se uncutski

Roko.- Zar ne vidite, senjor Roko, tu božanstvenu lje

potu?- Ma di, za majku božju? - uzvrtija se Roko.- Eno je, sjedi na zidu.- Ono dite?! - zaprepastija se Roko i izbečija oči

u senjor Tonča koji je seja na šentadu ne skidajucoči s divojčice.

- Pa on je pedofil! Omar san na nj sumja - rečeLuiđi.

- Ča ste rekli, doture? Peder?- Ne, nego pedofil. Voli dicu.- Dicu! Kurbin sin, isprobivat ću ga ka tovara.- To ti je, moj Roko, beteg, bolest ka i svaka

druga. Smiri se, ja ću s njin lipo razgovarat, a tisamo slušaj - reče likar, sidajuć na šentadu krajsenjor Tonča.

- Jemate prav, zgodna cura.- Veličanstvena, doktore! Kaka raskošna ljepo

ta! Upravo je sazrela.

- Ma di sazrila? - plane Roko, koji se ni mogasavladat, nego je gleda kako će mu vzz\yv\. zube.

- Nedirnuti cvijetak. Nikad se u životu nisamzaljubio.

- A sad si se zajubija, an prijateju? - ne otrpiRoko.

- Jesan, senjor Roko, i to na prvi pogled - zaneseno reče senjor Tonči.

- Ti si, kume, skroz lud - zaviče Roko, ali likarmu da znak da muči.

- Svaki od nas voli - počeja senjor Tonči - svognajdražeg pjesnika, slikara, cvijet. Isto tako svakimuškarac ima ženu koja je baš za nj stvorena,samo u većini slučajeva to se ne ostvari jer je nikad ne upozna, a evo san ja možda upravo otkriodjevojku koju je Gospod za mene stvorio.

- Triba ga isprobivat oli utirat u ludnicu - rečeRoko likaru.

- Eto, senjor doktore, kako primitivci rezoniraju.- A ča se može, senjor Tonči, svit je surov i pri

mitivan.- Po samoj logici morao bih otići i zaprositi tu

djevojku. Ona bi me zacijelo primila i pristala, alibi me ti primitivci najurili batinama.

- Oni bi vas razapeli ka Krista na križu. Odbacite i samu pomisao, sinjor Antonjo.

- Znam, dragi doktore, već sam prošao svojukalvariju. Godinu dana sam robovao pod optužbom da sam napastovao djevojčicu.

- A zar nisi?- Dabome da nisam, jer je to bila jedna sasvim

ordinarna ženetina od preko deset godina, senjor,od deset godina...

- Slušaj, kume, i kad bi sad tija na posal, ne bite primija. A ne samo to, nego da te nišan vidija da

se vrtiš blizu otela ni blizu odmarališta, jerbo ćeš, Servantes, u more letit! - razbisnija se Roko priko mire, uzeja dite i otiša ne osvrćući se i ne pozdra-vivši ni likara.

Senjor Tonči osta širokin maniron tužeći se Luiđu na užasan i surov svit, na neznanje i primitivizam.

o o o

Bila je litnja večer, na pjacetu su izneseni stoli: velika je fešta, slavija se Isejenički tjedan. Jilo se, pilo, pivalo, plesalo. Muzika je svirala "Mamu Hu-anitu". Za dugin stolon sedilo je desetak isejenika i ugledni grajani Malog mista. Na vrju stola su Stiv i Merdžori, bogati bračni par, naši Amerikanci. Puni su zlata, Stiv je prepotentan, žilav čovik. Do njega je sekretar partije, presjednik koji je sada šef mjesnog ureda, ali svi ga i daje zovu presjednik, do njega je Anđa, likar, Bepina, pop, izmeju Anđe i Bepine je postarija suvonjava isejenica. Smišno obučena, jemala je kapelin i tetoviranu ruku. Do popa je Domeniko, pa drugi gosti i na kraj gotovo izoliran Tonči Servantes. Za drugin stoliman sedi-du mišćani, ribari, dikoji furešt, a za jednin stolon čila nogometna momčad još u majican na kojima piše SD "Talas". Roko kontrolira konobare koji su služili počasni stol, vrtili se okolo i nosili pjatance.

- A aftenun na fuzbol jesu li naši bojs potukli?- zagrmi stari Stiv, gledajući u dresove momčadikoja je upravo složno zapivala "Ribar plete mrižusvoju..."

- Jesu, mister Stiv. Na svon terenu oni su nepobjedivi.

- O ke, tako, veri gut. O rajt, bojs, čestitam! Ako je presjednik kluba?

- Naš Roko, diretur o otela - reče sekretar okrećući se igračiman i dajući znak Roku da priđe.

- Izvolite, mister Stiv - ispali Roko ka soldat.- Vi ste Roko prezident of fuzbol? O ke, evo sto

dolora, mister prezident, pa svakome igraču zapobjedu podilite po deset dolori - reče stari, vadećdebeli takujin i iz njega pineze.

- Fala lipa, ali skužajte, momčad jema jedanajstigrači - reče Roko, vazimjuć pineze.

- Vot? Jednome dajte vi iz vašeg portafoja! Ilijin dajte po devet dolori. Mister Roko, zašto se vašfutbol klub zove "Talas", a ne "Val"?

- Jer se ugostitejsko poduzeće zove "Val", pa dane bude nesporazuma - namigne Roko i pojde igračiman dilit pineze, a Stiv držeći portafoj obrati sepopu.

- Tudej aftenun bija san na grobu ocu i majki.Župniče, evo dajte grobaru 50 dolora.

- Dosta je i dvajst, mister Stiv. On je čovik si-romaj i bit će van zafalan, a trijest neka ostane zacviće, lumine i uje - odgovori župnik, skrivajućirukon puna justa.

Sekretar namigne presjedniku, dajući mu znak daje vrime da započnu igru ča su je namistili mi-ster Štivu. Presjednik je prvi triba počet tuć žicu, a kasnije će se, prema dogovoru, umišat i Roko.

- Nima višje takega čovika ka ča je bija vaš pokojni otac - tužno uzdane presjednik.

- O jes, to je bija kremen.- Pošte nj ačina od glave do pete. Ča ti je reka tako

je moralo bit - priklopi sekretar, gledajuć ispod okaodobrovojenog i podnapitog mister Štiva.

- A koji je to bija radnik. Radija je do zanjegačasa - dometnija presjednik.

- Nije njemu tribalo radit. Svak zna da ste muša-vali toliko da ni jema kud s pineziman, ali isto nije

tija zapustit vinograde - potvrdi sekretar, pozivajući rukon Roka koji je igračiman podilija pineze. Momčad je za svojin stolon digla čaše i vikala:

- "Tri put ura za mister Štiva! Ura! Ura! Ura-a-a!"- U vaše zdravje, bojs! - otpozdravlja mister Stiv.- A da znate, mister Stiv, koji je sprovod učinilo

misto vašen pokojnen ocu! - reče sekretar jidan naRoka ča ne dolazi i ponovo mu dajuć mot.

- A to je. Taki sprovod se ne panti. Padala jekiša ka iz kabla, a isto se čili narod naša za spro-vodon - upa je Roko u pravo vrime.

- Općina mu je poslala krunu - pridoda presje-dnik.

- I Socijalistički savez - nadožunta sekretar.- I naše poduzeće - snaša se Roko.- O tenk ju, tenk ju, veri mač. To ja nikad neću

mistu zaboravit. Šteta što nije sačuvana koja fotografija.

- Je, kako nije - reče Roko ka iz puške. - Jema-mo, di nećemo jemat. Omar ću van je donit.

Dok su se na vrju stola vodili ozbijni razgovori, Roko je zaista otiša po fotografije. Dotur Luidi, Be-pina i Anđa zabavjali su se s tetoviranon isejenicon koja je pričala kako je s vaporon na kom se krila s još pet stotin duš posli misec dan došla u Sidnej, govorila je o bildingu većen o Kamešnice, o briđevi-man, mostoviman, o štrik-kariman, tranvajiman, o kamenicama od deset stolitar, to jest banjeviman. Kroz to vrime vratija se Roko s fotografijaman. Na fo-tografijaman se vidile duge kolone mištani, fotografi-je išle iz ruke u ruku, a mister Stiv počeja trat suze.

- Šćeta ča se ne vidi narod za kasilon, nego kasilnapose, a povorka napose - šmrca je stari misterStiv.

- A to je, znate, slab fotograf. Daje to bija čoviko zanata onda biste tek vidili! - uvirava ga Roko.

- Nikad ovo neću zaboravit našemu Malomu mistu. Kažite mi ča je sad u misto najpotribnije?

- Fali nan, mister Stiv, jedan dobar kinoproje-ktor. Bili smo sproveli akciju u Čile i skupjalo sepolako kroz nikoliko godin, i jušto kad se skupiloza konpletan kino pala jin je valuta - objasnija jepresjednik.

- Devalvirala - rezignira stručno sekretar.- S onin ča je ostalo kupili smo katrige, a proje

ktora nima. A jemamo i prospekte o kinoprojekto-ra. Evo, vidite, mister Stiv! - pokaže Roko prošpe-kat ča gaje u međuvrimenu donija iz kancelarije.

- End hau mač koust? Koliko to košta?- Oko dvi ijade i dvista dolori.- To nije ni skupo. A je li to najboji?- Je, najboji ča se može nać - potvrdi Roko.- Evo ček na tu sumu, neka misto pamti Štiva

- mašija se mister Stiv žepa i počeja ispisivat ček.Kroz to vrime njegova žena Merdžori gledala je

fotografiju, pa je dodala Bepini. Bepina pogledala sliku, pa manila glavon.

- A ča je ovo?- To je sprovod oca moga muža - objasnila Mer

džori.- Ma nije judi, privarili ste se - bisno se digla

Bepina na noge da objasni zabunu - ovo je prvomajska povorka. Oli ne vidite, sekretaru, ovo jeono kad je padala kiša, kad je moj Luiđi bija s lov-ciman? - bubala je Bepina, pokazujuć se onakvonkakvu je bog stvorija.

Svi se počeli vatat za glavu ka daje pala bomba, a mister Stiv presta ispisivat ček.

Svečani stol se gotovo ispraznija. Sekretar i presjednik podlaktili se na stol i zamislili, a Roko tupo buljija u fotografije. Po sredini stola smija se Domeniko, a na podan stola usamjeni Tonči Ser-vantes sta ka svinga.

Likar jut ka zmija otrovnica diza se od stola, a Bepina plakala, tresući ramenima.

- Ma koji je to vrag u tebi, da sve, ma baš sveča takneš, moraš pokvarit? Ma u koja ti to govnamene baciješ? Ti si postala opasna, perikulana zaokolinu. Tebe triba vezat doma kadenon oli te otro-vat. Ne smi te se pušćat iz kuće - bisnija je likar.

- Ma ča san ja bidna znala? Kažijedu mi slikuod sprovoda, a ono prvomajska parada. Ja san bidna mislila da su falili, tila san ispravit - pravdalase Bepina, plačuć.

- Ča si se tribala mišat? Dobro, a kako to daniko drugi nije špija nego baš ti?

- A bit ćedu drugi znali, ja nišan. Zanila san seu razgovor s onon nesriknjon vlajinon.

- Znaš li, ženo božja, da si dvi ijade dvista dolori mistu bacila u more. To je ka da si kino poli-la petrojen i zapalila. Tebi samo dragi bog možeoprostit. Jedini on može razumit tvoju beskrajnuglupost. Je te lipo nadarija. I onda - paf - mora tenamirit baš na me. I da znaš, Bepina, od oltaranima ništa. Kupi lipo bagaje i seli iz moje komore!- vika je likar odlazeć.

- Bidna ja, ni kriva ni dužna, a uvik sve po menipade. Vidin ja koja je ura, najboje je meni nestatda nikon više nišan na smetnju -jecala je Bepina,gušeć se u plaču. - Skončat ću!... Utopit ću se,neka me sinje more ji... samo neka je kraj mojinmukan... - vikala je Bepina trčeć put mula.

Došla je na cencu muleta, ali je zaustavija lika-rev glas.

- Stoj, stoj! Leroj ti je na ruku, skini zlatni leroj!Dok je ona skidala leroj sa ruke, doša je likar i

uvatija je.-Ajde, nemoj mi sad ovod činit prestavu, nego

ćeš se lipo doma otrovat ka prava dama, a ne se u more bacivat ka sluškinja - smiriva je likar, dok je grcala u suzan.

Na ispražnjenu pjacetu ostala je muzika koja je davno fermala svirat. Muzikanti su spremali in-strumente i pili vino. Za svečanin stolon bila je ista slika: u vrju Roko, sekretar i presjednik, Dominik po sridini, a na dnu Tonči Servantes.

- A ča ste se vi tri dišperali? Ako je radi Stiv,nisu svi dolori nestali. Još ji jema i višje ven u njega- nasmije se Domeniko.

Roko ga pogleda ka da ga je ko udrija mokron krpon, podiže obrve skupivši bore na čelu, pa se prvi snaša:

- Reka san van, judi, omar da je Stiv napuvanijebivitar, trči-laži, a Domeniko je naš čovik, našegore list.

- Ne tribaš se ti, Roko, s menon rugat, niti mi la-skat. Ja ću van dat pineze samo za učinit dišpet ono-men mome neradu, lupežu bratu, neka se on grize.Stavjan samo jedan uvjet: čilo misto neka gre u kino,samo Galileo ne, njega nikad nemojte pustit.

- Ne boj se, Domeniko, neće njanci laznit. Zabranit ćemo mu prolazit blizu kina - počeja Rokonovu pismu, a sekretar i presjednik pripomistili sei seli kraj Domenika.

- Ča je, muzika, sviraj - povika Roko, a muzikanti počeli raspakivat instrumente. - Kaži, Domeniko, koja ti je najdraža pisma?

- A meni je najdraža ona naša: "Kad su se dvaBračanina..."

- Konobar, daj šampanju iz frižidera - zovneRoko i privati "Dva Bračanina" i počne pivat, amuzika svirat.

- Evo, ovod su šoldi - reče Domeniko vadećiportafoj - dvi ijade dvista dolori, je li tako?

- I da znate: vama, Domeniko, u čast kino će senazvat Kinematograf Domeniko. Povrj vrat stavitćemo slova, svako od po metra, Domenikol - zama-še presjednik ka da se ita i sjajeć očiman.

- I sva srića da oni puvander ni da pineze, negonaš Domeniko, jerbo kako bi bilo grubo čut Kinematograf Stiv. Domeniko je lipje, puna su ti justa- reče Roko.

- Već su mene nadarili s tin imenon. Ništa vinemojte stavjat. Nikidan san onemu mome susiduJuri, siromaju, kupija mazgu i trevin ga jučer ditira mazgu i viče: ajde, Domenika, potegni! Govo-rin ja njemu: jesi li poludija, je li mi to fala? A ongovori: je u čast tebi, dobrotvore moj. I sad mazganosi moje ime, majku ti božju.

- Ne bojte se, Domeniko, odma ćemo jon pro-minit ime u Stiv ili Merdžori, a tebi, Domeniko,na kino, dok je svita i vika nek se vidi i panti kinoDomeniko] - oduševjava se Roko, dok je kamarjerotvara šampanju koja je pukla ka livolver.

- Nazdravje, Domeniko! - podiga čašu sekretar.- Tebi u čast, dobrotvore naš! - kucnija se Roko

s Domenikon.Senjor Tonči Servantes oprezno pristupi.- Natočite, gospodo, i meni jednu čašicu. U

čast našega Maloga mista ja prevodim Servantesai pola zarade od prijevoda dajem u fond za maludjecu - reče on. Roko mu natoči, govoreć:

- Pij, Servantes, i samo daleko stoj. I sebi prste, znaš! - pritija je prston, spremajuć dolore i miga-juć sekretaru.


ŠPORKA POSLA

Lipo prolitnje predvečerje dozvalo je na rivu čili svit, svi koji su se mogli micat. Mladost se tiska prid kinematografon "Domeniko", mornari se vrti-du na trabakulima, briju i peru u kajine, a s fuge-re po krmi dimi i vonja brujet. Friška arja i bava s mora otvara šetačima apetit i razgovor šetači najvišje se vrti oko tega ko će ča večeras prigrist. Ribari zavrnuti gać skaču iz gajet priko mriž i ona-ko šporki ulizadu u kafanu popit s nog žmul vina oli kupit španjulete.

Letidu karte, motajedu se trice i asi, akužajedu se duje i napolitane, zunzidu beštimje, muzike i fantazije. Kibici se rugaju pogriškan, starci sa šćapon upiredu u kartu koju je tribalo zaigrat. Konobar raznosi bocune i kafe, i usput doda dvi čačkalice paru furešti koji se zbija u kantun. Uju-dno najpri doda jednu čačkalicu ženi, a tek onda drugu muškome.

Do šanka se dogegaju dva picigamorta koji bi uvik živnili kad bi miston poletila vist da se ko razbolija. Ako bolesnik slabo stoji počinje za nji

fešta. Dobri su to judi, uvik spremni da pomognu, da obuču mrča i da ga čuvaju čilu noć.

- Daj nan, mala, litru! - reče šankerici prvi pi-cigamorte.

- Ne dan višje na dug. Već ste dužni deset litar.- Dat ćemo ti sutra, za majku božju, najdaje

prikosutra.- Ne mogu dat, zabranjeno je - šankerica nije

popuštala.- Ko te zabranija? - najidija se drugi picigamorte.- Diretur.- Ženo božja, daj litru, sutra ćemo sve platit!- A oklen šoldi? - zapitala mala.- Oli ne znaš da umire šjora Palmina? - reče

drugi picigamorte.- Neće dočekat jutro - potvrdi prvi.- Ne virujen, ne dan dok ne umre, da me ne pri-

varite ka ono kad je umira paron Antonjo.- Ostavi paron Antonja, ono je zvir a ne čovik,

a ovo je juska kršćanska duša. Umrit će, ne morefalit - batija je drugi picigamorte.

Čuvši u kafani galamu, uliza je Roko, dok su ga sekretar i presjednik koji su s njin šetali, čekali vanka.

- Ča je vas dva, ča galamite? - strogo će Roko.- Daj, reci jon ti, Roko, neka nan natoči litru

- reče prvi.- Dužni su već deset litar - planula je šankerica.- Ti jon reci, Roko, je li umire šjora Palmina. Ča

ćemo je čuvat, uvatit ćemo najmanje pet ijad - bi-znismenski se jitne drugi picigamorte.

- Je, u redu je, umire. Moš jin slobodno dat- odobri Roko i izajde vanka di su ga čekali sekretar i presjednik.

Mala natoči litru u bocun i picigamorti sedu na prvi prazni stol.

- Ča je ovo došlo na svit? Niko više ne umire- zacvili prvi picigamorte puneći žmul.

- Nas dva može spasit samo jedna poštena gripa- begena je drugi.

- Jo da dojde jedna prava španjola, ča bidu padali pinezi.

- Ove gripe danas su meškinaste, nimadu force.Ono je bila gripa, a ovo danas njanci nije bolest,ovo je ruglo. Ko će danas dat oni stari pridratnigrip - razmišja je glasno drugi picigamorte dilećivino ča je ostalo na dno bocuna. - Ajde, živija!

- Živija! A ča ćeš, sad uvozidu nike gripe iz Azije, a tanke su jin, ne vrididu po šolda. Ne moguprikinit njanci metijavu staricu - rastužija se prvi,naj školi kad je vidija daje vino izvitrilo.

Kartaši koji su završili briškulu počeli su se dizat, turajuć katrige i prilikon plaćanja nastala je gužva, jerbo je vino krešilo za dvadeset posto. Roko, koji je jopet uletija nazad, tumačija je da to radi novega kina, zaraj banketi, janjac, pršuti, bibiti, vina i bire ča se mukte davalo. Kartaši su se bunili i vikali da te žderačine i lokačine platidu oni koji su ji uživali. Roko ji je smiriva daje bila to narodna fešta i kad se trošak namiri jopet se gre na stare čine. Niki ribar je lukavo namignija svojin prijatejiman kartašiman i pristupija Roku.

- Jemaš, Roko, prav, mi smo nerazuman, ludnarod. I oprosti na prijašnjin besidan. Dozvoli dati darujen jedan mali dar - lukavo će ribar, vadećiz žepa jakete škatulu sa tri sapuna. - Ovo san popodne primija u paket iz Amerike.

- Fala ti lipa, ali ča će mi sapun?

- Nisu sva tri za te. Jednoga ćeš darovat pre-sjedniku, drugoga sekretaru. To je znak našegadubokoga poštovanja i stimavanja. I ne zaboravinapomenit da ji držidu u kancelariju - ozbijno jegovorija ribar.

Čuvši da ji spominju, sekretar i presjednik su ušli da čuju ča to ribar govori.

- Ma ne triba nan sapun, čoviče - čudi se Rokotoj darežljivosti.

-Triba van, triba. I kako triba! Kad potrošite, donit ću van i druge sapune da morete oprat ruke od govan ča ji svaki dan izmišate - svrši ribar svoju tiradu, a sa svi stran se začuja smij i odobravanje.

- Bravo!- Lipo si ji opra. - Tako jin i triba.Presjednik vas pozelenija od jida.- O, pasja čeljadi, govnari reakcionarni! Znamo

mi oklen taj vitar puše. Nećete vi narodnu vlastujidat i rušit. Gvozdena ruka ovod triba. Gvozdena, da vas lupi po tin lajavin zubiman - vika jepresjednik i zajedno sa sekretarom izletija vanka,a za njima i Roko.

U kafani je zavladala mukla tišina.- Platit, konobar! - zagrmi jedan bas u kantunu

i teška šaketina ulupi stol.o o o

Vapor je plovija na svojoj svakidašnjoj ruti. S krme je niko dite bacivalo kruv za kojin su, pro-ždrljivo klikćući, slićali galebi. Puva je vitar, pa je većina putnikov bila u zaklonici, potpalubju iliti salonetu. U salonetu za stolon sidila je sama Be-pina, a dotur je sta do nje uz šank i pija kafu. Pu-tnici su čitali novine, ćakulali ili spavali nalakćeni na stolovima.

- Gren se malo vanka razvitrit - reka je Luiđi izapalija španjulet.

- Baci na se mantel, Luiđi. Propuvat ćete - opo-menila ga Bepina.

- Ne triba, nima vitra.- Barenko salpu stavi da ne uvatiš kolap od arje

- ustrajala ona, dižući se i vezujuć mu salpu okovrata.

- Da nima tebe, Bepina, ja bi svaki dan barenkotri bolesti uvatija.

Dok je izlazija, Bepina ga je pratila brižnim pogledon. Kroz staklo brodskog prozora gledala je kako zamišjeno seta palubon. Vidila je kako se Luiđu približija niki putnik, čovik pedesetih godin. Zasta je prid likaron, osmatra ga dobro sa svake strane, pa u botu poletija na njega, grlija ga, jubija mu ruku, vika, mava ka da je, prosti bože, polu-dija. Bepinino se lice deformalo pri pomisli da će jon šempjasti furešt izbalit Luiđa. Brzo je obukla kapot i istrčala na palubu.

- Koji ti je to, Luiđi? Ča ti čovik oće?- Ja bogami, ne znam. Nikad ga u životu nišan

vidija. Putik je i daje uporno navaljiva, a onda seodjednom snuždija ka da glumi razočaranje zarajtega ča ga likar ni pripozna. Govorija je zanašajućpo trogirsku.

- Ma doture, špašiteju moj, kako me še ne šica-te? Kako šte mogli zaboravit vašega Trogiranina?Ovo je trinajšt godin da vaš nišan vidija, a cin šanvaš ugleda i to odizad, promislite, omar šan vaš pri-požna. Parilo mi še da šan pokojnega oca vidija.

- Ma ča ti ja sličin na oca? - jidno će likar.- Ne bi še ni njemu visje ražvešelija nego van,

doture moj, špašu moj. Vi šte meni visje nego otac.

On me da život, a vi šte mi ga spasili. Da nima vaš davno bi ja zagnjojija bez greba i kriza. I puste godine svaki dan vaš špominjen, tu vašu miraku-lanu ruku blagošlivjen i šve še pitan: ma di je, kud je oni dragi covik? Jo da mi ga je vidit, da mu še mogu zafalit i barenko malo oduzit.

- A zašto bi čovik laga, an Luiđi? More bit da tepoznaje - uplate se Bepina.

- Da ga požnajen? Znan ga boje nego sebe - pri-vatija Trogiranin pruženu slamčicu.

- A ja te se ne špominjen - reče zamišjeno Luiđikoji je uzalud pokušava da ovu čudnu facu izvučeiz kojeg škafetina svoje memorije.

- A ko žna, doture, koliko šte ji vi operirali žavrime rata? Ko žna koliko šte ijad judi spasili? Inije čudo da šte žaudobili vašega Trogiranina. Aja znan da šte tri dana oko mene boravili i šve štečinili da me spasite. Kad bi mi bilo malo boje, smijali šte še i šalili š namon. Ka šad vaš cujen: Jesili ti oni Raspe heroj ca poznaješ covika kojemu jejedan covik priča da je on upozna jednega koji jevidija Turčina?

- I govoriš ja san te operira. A ča san ti to oki-nija, ruku?!

- Ma nije, vidite, bome, jeman obe dvi. Nogu,nogu šte mi spasili.

- Siti se, Luiđi, ajde! Ja znan da si ti piva po trogirsku: U boj, u boj! Mac iž toka, braco! - navalilaBepina ka da jon je neugodno ča likar ne pripo-znaje prijateja.

- More bit, ne govorin da nije, nego da se nešpominjen. Ko će ga se spominjat? Bilo ji je vla-ji, Imoćani, Kaštelani, Sinjani, i ko sad more svepantit?

- Bas mene, mene, da šte zaboravili, doture, basmene? - jada se Trogiranin.

Doša je mornar koji je kupija brodske karte, pa ji je prikinija. Likar je vrtija po žepima, izvrća fudru od gać i jakete, zatin se sitija daje karte sta-vija u žep o mantela koji je u salonetu, pa je otiša u salonet. Mornar pojde za njin, a Bepina je ostala ćakulat s Trogiraninon.

- Vi šte, gospojo, pametna žena. Ja bi še momešpašiteju tija pošteno oduzit. Nišan ja sirotinja.Čili Trogir žna ko je sjor Ivan i kakvi je to covik.

- A spominjete li se daje moj Luiđi jema pasa upartizane?

- Pari mi še da je. Jednega velikoga vučjaka.- Ma nije ono vučjak, nego oni bili, duge čunke.

- Je, je, kako da nije. I kako se ono šmisno žva?- Belina - reče Bepina i okrene se Luiđu koji se

vraća. - Znaš, spominje se šjor Ivan i Beline.- Di še neću šicat onoga pasa, one lipe sešne

glave, oni pametni očiju - privatija spretno Trogiranin i likar se pri spomenu Beline, na koju je bijaosjetljiv, odma razdraga.

- A znaš i Belinu, je li? Ka u magli mi se čini datebe nikako pripoznajen. Je, pari mi se da je bijajedan Trogiranin.

- Fala bogu, doture, da šte še šitili. To šan bijaja, polako i šve ce van doc u pamet. Zaboravi covikdi je oštavija kartu o broda, a di neće ca je bilo pripusti godin. Mnogo tega še vama vrti po glavi. Aono u ratu je bija delikani pošal, velika odgovornost, nije to strc-brc. Glavno da znan di šte i evomene ove dane. Učinit cu ja svoju - govorija je Trogiranin, a vapor se polako približava otoku i portuMalog mista.

U prizemju otela, na recepciji za stolon sedila je Roža, ona ča je bila vlasnica "Zvižde mora", u kojoj su pokojni načelnik i dotur Luiđi znali proboravit noći i noći. Sad je Roža, ka otelski portir, rišavala križaljku. Jušto je uliza Roko, dolazeć na posal. Omirija je pogledon i nasmija se.

- Promisli ti, Roža, kojega san ja cukuna jemana recepciji. Dojde mu jedna mala, znaš kakva,sva ka rusulica, isprid i nazad, sva napeta ka pu-škica. I traži mala sama sobu s jednom postejon,a on puf, da tu sobu nikome starome profešuru.Omar san vidi koja je ura i potira san ga nazad umagazin. Ni za naš posal.

- Jema si prav - nasmijala se Roža.- A ti, Roža, neš taku falingu napravit?- Oli si lud, Roko?! Di ja mogu falit?! - namigni-

la mu ona. - Nego, direktore, moraš bit oprezan.Anđa ti je lukava, opasna.

- Ma biži, konšumala me čiloga. Luda je odjubomore. Bila je počela po otelu špancirat gori-doli. Uvik je bila na stražu, a kad ne more, ondapošaje starijega sina. Jednoj je Njemici deboto očiiskopala, a ja samo ča san iša vidit u sobu zaštonima vode.

- Di se srni žena vrtit po otelu - begenala jeRoža.

- Divja vlajina je bila, divja je i ostala. I kako jasad mogu s njon priredit koju koktel partiju za kojega uglednoga gosta? Pozivaju vas Roko i Anđa! Anđai koktel, di to more bit? Anđa i bombe, Anđa i partizani, to ajde more stat, ali Anđa i koktel, to nikako.

- Razumin te. Pri je bilo jedno vrime, a ovo jedrugo.

- A znaš, i sekretar je momak.- Još je boje kad ste u dva. Ništa vi ne brigaj-

te. Roža će za oba mislit - uviravala gaje iskusnaRoža.

Njijov razgovor je prikinija šjor Ivan Trogiranin, koji je uliza zbunjeno se ogledajuć po pridvorju. U jednoj je ruci nosija dva pršuta, a u drugoj par de-belih tukac. Pršuti su bili zamotani u zamašćenu kartu o cimenta.

- Zdravi bili! Kako šte? More li še naprid? -neodlučno zasta Trogiranin, koji je požurija likaru uvizitu.

- Zdravo, kume. Ola tukac! Pošto su, an? - zi-nija je Roko.

- Nije ovo ža prodaju. Na dar ji nošin - reče Trogiranin, odlažuć tukce i pršute uz pult recepcije.Roko je vazeja jedan pršut i povonja ga. Kad jeTrogiranin zapita sobu za prinoćit i reka da darovenosi svome ratnom drugu, likaru spasiteju, ondaga se Roko. sitija.

- Oli me znate? - živnija je Trogiranin.- Priča mi je likar kako te trevija na brodu. Ti

si oni Trogiranin, je li? Ja san Roko, diretur ovegaotela.

- Onda ši i ti, kumpare, bija borac?- Pa koji borac! - skromno će Roko.- A ja? Strašan šan bija, strašan, kumpare.

Tuka šan še cin je rat poceja. Od prve ure! - pofa-lija se Trogiranin i uzeja pršut ka da drži pušku.- Mitrolježon šan kraj Trogira juriša na četnike.

- Ma di, brate, kraj Trogira četresjtprve, i to sačetniciman?! A ko će dat četnikov kraj Trogira?

- More bit da jemas prav, neću še poc š tobonkontrestat, ali ja znan da šan puca i puno ji pobi-

ja, a vrag žna koji šu to bili. Meni je bilo šve isto: uštasa, četnik, Pujiž, Njemac, pucaj, ubij svakoga ko ti je dusmanin.

- I meni se čini da san te nidir trevija - zamislijase Roko.

- Ako ši še tuka mora ši me trevit. Di se najze-sce pucalo tot šan bija!

- Kad je moj ratni drug, onda, Roža, soba zaTrogiranina mukte - naredija Roko Roži.

- A kad ši ti covik, i ja šan. Evo ti ka mome ratnom drugu ovi pršut. Da šan žna da cu te trevit,donija bi i visje. Drugi put kad dojden jopet, nećudoc prazni ruk.

Roko vazme pršut i da ga Roži da ga spremi iza pulta, a Trogiranin s tukcen i priostalin pršuton, pojde iskat svoga "špašiteja"? Kad je izaša, Roko se nagne Roži:

- Nikad ga u životu nišan vidija, a pršut mi daje.Jema bit daje inšempjan.

- Nije on inšempjan, lukav je. Čuvaj se, Roko,jema on niki plan - sumjivo je Roža vrtila glavon.

U dvoru likareve kuće Keka je prala za mašti-lon uz gustirnu, a Bepina se ispružila u slamnatu fotelju, pijuckala kafu i čitala "Slobodnu Dalmaci-ju". Jidila se da u novinan nikad ništa nima, nego samo rati, bombardiranja, konferencije, sastanci, balun, a za žene ništa. Ništa o kojemu lipon zloči-nu, o smrti zaraj jubavi oli o kojoj dežgraciji. Prene je kucanje navratima. Keka je tresuć ruke otvorila vrata i u njima se prizenta Trogiranin noseći pršut i tukce. Čin ga je vidila tako obučenog, Bepina je ustala.

- O, to ste vi, šjor Ivane. Daj, skoči, Keka, pomo-zi čoviku. Ča mi vas je drago vidit.

Keka je vazela pršut i tukce brontulajuć:- E, znan, ludi ste. A ko ne bi ovaku vizitu rado

vidija.- Znate da šan še žapuva - odušija Trogiranin.

- Izmori šan še ka paš. Ali neka, daje i teze nije mizaj. Ja bi čilu kalvariju prosa ža moga dotura.

Bepina ga ponudi da počine i kad je seja izvadi-ja je veliki crveni sudar i brisa pot. Keka je unila pršut u podrum, vratila se i odrišila tukce. Bepina ponudi gosta kafon, ali on odbije, jer samo je nje-mu misal da vidi svoga "špašiteja". Da bi mu se odužila na daru, Bepina je pripovidala kako ga se likar sitija, samo da se ne spominje di je ono bija šjor Ivan ranjen. Sela je jopet u slamnatu fotelju.

- U nogu šan bi ranjen, evo ovod u kost. Vidi šejos malo buza di je zrno uližlo. On je mene omarajn-cvaj uredija. Žakrpija me i nikad visje ništa nišan cutija. A u Splitu šan učini operacjun. Vidite,ovod na oko mrena mije došla.

- Je, vidin. Ništo van je na oko - rekla je Bepinai špicast nos primakla mu desnon oku.

- I dosa ja u ospidal, a govori mi likar: sjor Ivane, ne moremo sad učinit operacjun jerbo jematepuno secera u kervi. I dajedu mi jišt bež soli, vinane šmin pit i projde tako šedan-ošan dan i jopetmeni likar: Ne mogu učinit operacjun, sjor Ivane,jer šad je malo secera u kervi. Ašti Išukršta, govo-rin ja, di je sad ti secer? Nišan ja vino u ospidal odsecera cinija! I ko žna koliko bidu me vukli ža nošda jin nišan zapritija da cu ji švi tuzit na Vrkovništab... - prikinija gaje likar koji je uliza sa svojonboršon s instrumentima.

Trogiranin se okrenija prema njemu i vas se ozarija.

- Ma šjor Ivane, pasali su ratni dani, nima višjeVrhovnog štaba.

- Ja van še cudin, doture. Za naš stare borce jošuvik je Vrkovni štab glavna instanca.

- Da vidiš, Luiđi, ča ti je šjor Ivan donija. Baš seopoštenija - uskočila Bepina.

- A da ste blize, doture, svaki bi van dan bija navrata. Ali ni ovako van neće bit krivo, svaki mišecevo mene. Znan ja svoju dužnost.

- Ma neću, šjor Ivane. Ne triba mi. A Bepina,jesi li ponudila čovika?

- Jesan, Luiđi, ma neće ništa da vazme.- A jesi li spremila posteju šjor Ivanu? Di će

spavat noćas?- Ništa še vi ne brigajte, nišan dosa vaš distur-

bavat. Važe šan sobu u otel i samo šan škoknijavaš pozdravit.

- A je li, šjor Ivane, a ča san van ja to operira?- A nogu, bome. Ovod me zrno uližlo.- Je, bravo, je. A di je to bilo? - pita je likar i bilo

mu nelagodno ča se nikako ni moga tega sitit.- Na Višu, doture, na Višu, di ce drugo bit.Na otelskoj recepciji, oslonjeni glavu uz glavu,

Roko i Roža vodili su povjerljiv razgovor. Roko se pogleda u zrcalo, popravija kularinu i malo se za-kašja. Uputija se uza skale, a Roža ga pratila po-gledon sa dna skal.

- Rekla si da je ona manja pravi oganj? Grenvidit koja je to roba. Rekla si soba stopetnajst? Ajesi li jin sigurno iskjučila vodu?

- Jesan, već su protestirale - reče Roža i Rokonestane na skalan.

Prosa je dugi hodnik i zakuca na vratiman sobe na kraju hodnika. S druge strane vrat čulo se: "Tko je?"

- Da li vi nemate vode?Otvorila su se vrata i prid njin je stala cura u

piđami. Priko nje je Roko pogleda u sobu i vidija je drugu kako čita u posteji.

- Oprostite šta upadan, ali ja san direktor otelai doša san vidit ča je to s vodon.

- Čekamo vodu otkad smo stigle -javila se curaiz posteje.

- Oprostite, ali ja nišan kriv. Kakvi mi je ovopersonal! Sve direktor mora sam učinit - trudijase Roko da govori ča je moguće pravilnije kako biga razumile.

Dok je iša put lavandina, sve je mirija malu u posteji. Otvara je slavinu i odvidava rubinet, gle-dajuć malu u zrcalo.

- Ne ide, direktore - nasmija se mala iz posteje.Roko ostavi razvaljenu špinu i okrene se.

- A znate šta, šinjorine? Jemamo samo jedan lipiapartman, konforan, i kako bi bilo da preselite?

- Ali to će biti preskupo, direktore - rekla jecura u piđami.

- Ma ko vas šta pita? Sve će direktor uredit. Ništa se vi ne bojte - požurija je Roko, zadovojan čaje uvatija tičice na baketinu.

Izaša je u hodnik i zavika Roži da donese kjuč od apartmana.

o o o

Otelski apartman se sastoja o dvi sobe i ku-patila. U jednu sobu je uliza sekretar s grubjon Slovenkinjon Majdon. Bila je sindikalno obučena, jemala je crne postole i bile kratke bičve. Iz druge sobe, u koju se zatvorija Roko s drugon Slovenki-njon, dopirali su razni šumovi: najprin govor, pa smij i kikot, i najposlin šuškanje i škripa posteje.

Sekretar je vodija zbunjen i nespretan razgovor, jerbo je zamišja ča se događa u drugoj sobi i striga je ušiman ka zec. U po riči zna bi zastat, jerbo bi ga zaustavilo uzdisanje i škripanje, a onda bi na-stavija govorit brzo da pokrije muziku koćete.

- Oklen ste vi, drugarice? Sigurno iz Jubjane?- Ah ne! Iz Murske Sobote.- To je blizu Jubjane?- To je na drugom kraju, na Muri.- An, zato je Murska ča je na Muri. A zašto je

subota, a ni nedija? A kako bi, na primjer, biločudno Murski ponedijak? - govorija je sekretar imala se nasmijala.

U drugoj je sobi izgledalo ka da Roko lomi posteju.- Jo, ča je lipa Slovenija, pari ka sanatorij - na-

stavija sekretar deboto vikat, kako bi pokrija ci-panje u drugoj sobi. - Ali isplati se iskrcat jerbo,su mi puno drage Slovenkinje. U vas su drugariceslobodnije, emancipirane.

- Ili vaše nisu?- Počele su, počele... Nego ovako san daleko od

vas - zaprišija je i on, diga se, zapalija španjulet itija šest do nje. - A di vi radite, drugarice?

- U Gradskom sindikalnom vijeću.- Ajme, u sindikatu, tija san reć - pripa se se

kretar i odmaka se daje.Zanamisto da sede do nje, jopet je seja za stol.- Zar sindikat ne ide uz komitet? - izazvala gaje

Slovenka, ali on se zagleda u njenu kratku bičvukoja je na žnjutu jemala crnu macu od patine i tamaca počela mu je rest prid očiman.

o o o

Roko, koji je učinija svoju, uvlačija se ispod lancuna, bija je smiren i pomalo štuf. Slovenka je ležala gola na boku, tila je nastavit igru i jubila je

Roka. Kad je malo jače navalila, Roko se izvuka i uzeja španjulet s kantunala. Roko se čudija zaraj tega ča je sekretar stalno ništo glasno diskutira u drugoj sobi.

- Sad ti je, mala, najboje zapalit.- Ja ne pušim.- A otkad, an?! A meni sad triba isto ka poslin

obida.- Ili si umoran? - rekla je ona i uvatilo ga mazno

za brk, zatin mu grickala uvo.- Nišan umoran, ali nišan popodne spava, a kad

ja ne spavan poslin obida, nišan ti za ništa.-A ja sam slušala mnoge priče o vama Dalma-

tincima.- Je, apsolutno tačno, samo to su ti strašni Ka

štelani, Korčulani, a ja zapravo i nišan pravi Dalmatinac. Meni je baba bila Zagrepčanka, zato i jesanovako finiji i u govoru malo zanašan po zagrebačku- reče Roko gaseći čik. -1 zato me sada, mala moja,pusti. Vidit ćemo se jopet sutra, je li tako?

o o o

Misečina je uprla u Malo misto, Roko i sekretar šetali su rivon. Sekretar je priča da gaje ubilo kad je čuj a da njegova radi u sindikat, a uz to kad je vidija maču na bičvi, sve mu je palo. Pripuntava je da za sve to ni crna zemja ne srni znat, a Roko ga je uvirava da je Roža stara pridratna rufijana i da nima brige. Uto su opazili Anđu kako trče prema njima i izdaleka viče:

- Nesrićo! Neradu! Kurbaru!- Ča ti je, Anđo? Smiri se!- Di si dosad, nesrićo? Dica su te željna vidit.- Ne viči, Anđo, probudit ćeš čilo misto. Bija san

na sastanak sa sekretaron. Izašli smo malo naarju da nan se glava razbistri.

- Časna rič, drugarice Anđa, nametnuja se jedan težak problem i sa mnom je bija čilo vrime- potvrdija je sekretar.

- Doma ajde, nesrićo, dosta je meni tizi problema. Od diče si diga ruke - počela je Anđa plakat iRoko je požurija za nj on.

- Evo me, Anđo, gren. Vidiš da san ka anđel.Ča ti je? Ti boga vlaškoga, ča san ja s tobon boji,ti sve gora.

Došavši doma Anđa je čilo vrime brontulala, a Roko je jija, gladan ka vuk. Anđa se malo primi-rila, vazela je "Njemački u sto lekcija" i počela ga ispitivat. Uvukla se u posteju, a za njon je doša i Roko.

- A sad mi, nesrićo linja, privedi ovo: gospodine,vaša soba vas čeka.

- Her, unzere cimer ist rezerviren - reče Rokozivajuć.

- Nesrićo. Sve će tudeškinje s tobon naučit rva-ski, a ti beside nećeš tudeški. Reci kako se tudeškikaže: kako ste putovali, gospođo?

- Reče se: slušaj, gospojo, ako ne umukneš,dat ću ti dvi po gubici. Pusti me spavat, oči mi sezatvaradu, drimje mi se. Eto, tako se reče. A sadlaku noć! - zareza Roko i privrne se na drugu bandu i odma zaspe ka top.

o o o

Za stolon u likarevon dvoru sedili su likar, Be-pina, Roko, Anđa i šjor Ivan Trogiranin, koji je jo-pet doša u vizitu s pršuton i tukciman. Večera je svršila i na stolu se vidilo još polak velike tuke s kumpliriman uokolo. Muški su sedili za donji dil stola, a Bepina i Anđa su se povukle u gornji dil, prijubile glavu uz glavu i gatale iz kafe.

- Ivane moj, molin te da mi višje ne nosiš te tukei pršute. Ne mogu ji višje vidit, štuf san. Vas san sepritvorija u jednega velikoga tukca. Meni je dragoda kadikad dojdeš, ali ča je preveć, preveć - rečelikar, zavaljujuć se u slamnatu fotelju ka prikrcanitrabakul.

- Je, jema prav likar. I meni si donija najmanjedeset pršuti. Ča ću činit s njiman? Nisi ti miljuner- nadoda Roko.

- I nišan, ne bojte še, ali kad mi vaš je dragooba vidit ka moje stare ratne drugove, a teško mije i doc prazni ruk - govorija je Trogiranin ka dase izvinije.

- Dobro, Ivane, a kako ćemo mi tebi sve ovouzvratit?

- Ma ca razbijete glavu š tin, doture! ? Ne tribameni ništa.

- Oli si ti jedini čovik na svitu kome baš ništa netriba? - začudija se Roko.

- Ma kad šte tako na me navalili, onda recu, alida znate da nišan tija. Evo, vi šte me silovali da rečen. Ješan li še š van borija, drugovi? Ješan li bijaranjen i ošta ziv zafaljujuc van, špašiteju moj?

- Ajde dobro, jesi, pa ča onda? - zine likar.--Jesi, vaja priznat - složija se i Roko.- Samo ces mi, špašiteju moj, napisat bokun

potvrde da šan bija u partizane ranjen i da šte meličili, ka ca i jeste.

- A ča će ti to? - uznemirija se likar.- A bome, radi pensjuna. Tija bi poc u pensjun.

Ja san covik težak, nišan socijalno osiguran. Znate kako je. Roko se nakašja i zagleda u Trogiraninakoji je lukavo zažmirija. Likar se uvatija za glavu,a Bepina odma zabrinuto skočila.

Uvečer su puston rivon zamišjeni šetali Roko i likar. Svako malo likar bi uzdanija, gleda prida se i nije vidija ni more ni vedro zvizdano nebo ka cakal.

- Ma kako nas je lupež trogirski uvatija na ba-ketinu? Ma kako mu moš sad ne dat potvrdu? Kazat će: ako me niste ličili, zašto ste pršute i tukcevazimjali? Kad je za pršute onda se spominjete, akad je za potvrdu onda ništa ne znate. Bepina, Bepina je mene u sve ovo uvalila - kuka je likar. -Ača ti misliš? Je li ga se ti spominješ? - ponada selikar, očekujuć da će ga se Roko sitit.

- Ne spominjen se, ča ću van lagat!? - odalamijaRoko.

- Ko ga je ikad vidija? Inšempja me, hipnotizira, zasuja tukciman. E, Luiđi, lipo su ti progorčalitukci. Roko, zaklinjen ti se da u životu višje nećutukca okusit.

- Dajte mu tu potvrdu, pa neka ga vrag nosi. Samo,doture, da ni crna zemja ne zna, samo mi dva.

- Bepina, Bepina, svetoga ti Ivana tebi i Ivanutrogirskome. Čekaj, odvest ću te prid oltar čin svane, a tvoj šjor Ivan trogirski more nan bit vinčanikum - poluglasno se jada likar, opalivši bovanicukoja mu se namistila isprid postola.


HIDALGO GRE U RAJ

Lipi je jesenji dan godine gospodnje 1959. Još koji minut i leroj na kanpanelu udrit će devetu uru. U punoj paradi mala četica vatrogasac, puna zlata i ordenji, trusi bibite u kafani i bogaje na linoga likara Luiđa koji i na ovi veliki dan mora zakasnit. Danas naše dično i slavno dobrovojno vatrogasno društvo slavi veliku objetnicu - 50 go-din rada i samoprigora. Po programu delegacija jušto u devet gre na grobje položit vince i cviće na grob prvoga prešidenta i osnivača društva. Cviće je zasad položeno na šank i kako se vitezi ognja, čije se herojstvo tako ritko jema prilike ocrtat u svitlo-sti plamena, kucadu sa bićerinima, tako škropidu cviće kapjan konjaka i pelinkovca.

Isprid velikog zrcala u tinelu dotur Luiđi natiže vatrogasnu uniformu, jidan ča mora od sebe činit krnju. Zanji put je tu monturu obuka kad je di -čno društvo slavilo 25. godišnjicu, a on se kroz to vrime malo nadebja, a malo je i roba ulizla u se. Gaće su mu sad kratke, a jaketa ga sapela pa ne more disat.

Bepina mu pomaže, špacetaje ga, natiže mu ja-ketu ka da će je s tin produžit i glanca mu lakton ordenje i zlato. Pas Pariđi leži na tapetu i gleda ga radoznalo ka da ga prvi put vidi. Nervira ga ti podmukli pasji pogled, štuf je i Bepine koja uvik mlije ka mažinin:

- Ča si preženca, Luiđi moj, pariš đeneral, parišdeboto kraj.

- Je bit će, bit će - ironično će likar - najškolipo vonju! Ti boga, ugušit će me naftalina, daj udrikolonju da ubije ovi smrad!

Dok je Bepina našla kolonju, seja je na posteju da promini barenko gaće.

- Nemoj zaboga, Luiđi, jerbo ti baš gaće otkrije-du finu formu od nog.

- Ove gaće na pištolu? - jidi se Luiđi i okriće glavu da ga kolonja iz šprica ne poštrca po očiman.

Pariđi se pripomisti bliže posteji i zalaje.- Ovi pas je ostarija, a sve ča je naučija to je la

jat. Da nima tebe, Bepina, ni lajat ne bi zna.- A kad san ja to lajala? - snuždi se Bepina.- A kad si fermala, za ime božje?Kad je tako, mislila je u sebi Bepina, višje neću

progovorit; bit ću ka one švore ča su učinile zavit mutavosti. Neka se sam redi i sprema, a mene ka da nima.

Likar je prostija njenu misal i čin se latila krpe da počne čistit prašinu, ulaguje jon se uncutski:

- Ma di bi ja, Bepina, kad bi ti digla ruke odmene? Ne bi niti zna na ulicu izać.

Bacila je krpu i dodala mu kacigu i sikiricu.- Kad već moran bit redikul, onda nek san kon-

pletan - zakjuči likar i počne marširat po palketi-man mavajući sikiricon.

I to mu je bilo malo pa zapiva treštinsku po-mpjersku pismu: "Mio marito že pompjer, o ke bravo ke pompa, pompa li - pompa la - o ke bravo ke pompa..."

- Lipa pismica, samo ti nisi višje za punpat, mojLuiđi - bočne ga Bepina.

- Znan i ja da nišan! Ispunpa san sve ča sanjema. Ali platile su buletu, ne boj se, i more i bjon-de, i debele i mršave, i visoke i basetne - redikula-va se dotur žureć niza skale.

Bepina je s ponistre zadivjeno gledala kako nje-zin Luidi ka đeneral, ka kraj, grabi priko rive.

o o o

Delegaciju sa Rokon, presjednikon i sekretaron na čelu, likar je zateka di se bespomoćno vrti oko kameni i mramorni ploč priskaćuć pitare i sagnjile krize. Bazdili su po bibitima, ali ne bićerini nego kiše koje su isprale slova sa stari grebi bile su kri-ve ča nisu mogli pronać slavnog osnivača i prvog svog presjednika.

- Ovod gori, ispod najvišjeg čenpresa mu je greb- spasija ji je likar. - Lako ćemo ga nać.

Štufi vrtnje presjednik i sekretar požuridu.- Na križu je njegova slika u uniformi vatroga

sca. Sliči na Franju Josipa - daje jin likar elemente za pripoznavanje.

- Bija je to - obrati se Roku - veliki špicijal, li-karnik kome nije bilo para nadaleko, a infišan uvatrogasce. Znaš li ti, moj Roko, da bi on po čili danu likarni proboravija s kacigon na glavi. A nikad,bidan, čili život nije jema prilike vidit njanci jedanpožar. A sika je iz foji svaku vist koja bi javjala opožarima po svitu. Pri vengo bi izmiša mušterijidekot, uvik bi dava svite: "Gasite cike! Ne dajte dići

šuferine u ruke! Pri spavanja učinite pregled pe-trojki i šterik!" I dok je on bija živ, uvik je sve bilo spremno za vatrogasku intervenciju. Svaki je dan odija u inšpeciju i gleda jesu li punpe, skale, sikire u redu. Ma požar nije jema sriće doživit!

- Promisli pegule! A kad je umra? - zine Roko.- Ti gospu, ko zna kad je umra!? A more bit je

dno tridesetak, četrejst godin....Ovako u razgovoru likar i Roko su zaboravili

na druge. Ugledali su načelikov grob i fermali se. Likar se primakne i sagne križu s kojega je mrko gledalo bradato lice pridratnog načelnika.

- Asti gospu ča mu je grob zapušćen! PoslaćuBepinu da ovo malo uredi. E moj načelnice, disu ona sritna vrimena kad smo nas dva lumpaliu "Zvizdu mora". Keti, Frida, Greta, asti boga, časmo šišali i dimili! Prijateju, znali smo živit - govo-rijaje Luiđi stavjajuć cviće koje je nosija presjedni-ku vatrogasac na grob načelnika.

- Nemoj, doture, to cviće je namjenska investicija za presjednika vatrogasac - pobunija se Roko.

- Pusti ti to, Roko! Di neću stavit staromen prijateju! Jema još cvića za onega drugega. A i naš načelnik je bija vatrogasac. On je čili život gasija žeđu.

- Je, bogami, to jemaš prav.- A ti si ga, beštijo, čili život griza i tebi je on na

duši. Još meni nije jasan oni tvoj ludi inšempjanikros. Ča si ti tija š njin? Ča danas ne držiš krose?

Roko se izvuka da su tad bila druga vrimena i druge diretive i malo pokunjen ubrza korak za de-legacijon koja je već položila cviće i vijenac na grob prvog presjednika.

- Do viđenja, stari prijateju - mane Luiđi pozdrav fotografiji pokojnika. Kad se siti ča je reka,spopade ga jeza, pa priplašen potrči za Rokon.

Stari Stipe sedija je na kućnemu pragu i krpija mrižu. Jema je kuću u kamenu na dva poda, pa je senjora Tonča Servantesa primija u šufit na spava-nje kad je ovega istirala šjora Keka. Drugu mrižu je Stipe prostra priko rive da se suši. Privezani uz kolonu na rivi gingali su se na meštralu leut, gajeta i mali kajić. Stipin sin Ivan, momak dvadesetih godin, visok i mišićav, iz konobe je prinosija kasete u brod, uzeja usput jednu kantu benzina i prinija je na leut. Jopet se vratija i preostale kante uredno postiva u jedan kantun. U šufitu se otvorija prozor i u njegovu okviru pojavija se Tonči Servantes.

- Gospodine Stipe, molio bih, koliko je sati? -ra-stegnija se i zivnija Servantes.

- Prošlo je deset, senjor Servantes. Ča će reć dase ovako rano dižete? - zažmiri ribar na jedno okopa pogleda gori u šufit put sunca.

Lice mu se podrugjivo naboralo. Servantes ga oprezno pogleda, ka da nije na čisto je li ga zeza oli ozbijno misli.

- Dragi prijateju, ali do zore sam radio, prevodio...- Oli ti, Tonči, radiš u mraku? Letrika ti ni gorila

- javija se i Ivan iz leuta.- Razmišljao sam - reče Servantes. - Nego, go

spodine Stipe, da li bih se jutros mogao poslužitivašim čamcem? Samo na deset minuta dok dignem svoju vršu.

Kad mu je Stipe dopustija, Servantes se uvuka nazad u svoju komoru. U kantunu je bila stara gvozdena posteja bez lancuni, a ispod posteje vrči-na. Tavulin i katriga bili su sa strane, a na brokvi na zidu visile su gaće i košuja. Na gozdu posteje iznad kušina visija je kanoćal, pod njin na podu stare postole i bičve. Na tavulinu stara prašnjava

pisaća makinja. U makinji je bija prvi list prijevoda vas požutija. Velikin sloviman pisalo je: Miguel de Ceruantes Saavedra: Del ingenioso hidalgo don Qu-ijote de la Mancha. Sa španjolskoga originala pre-veo Antonio Puhalovich. Na prašnjavon romanu bili su komadi tvrdoga crnoga kruva. Sideć na posteji Servantes se obuka, zavrnija je bičve da se ne vidi velika buža, uzeja je kanoćal i stavija ga oko vrata, pa dostojanstveno izaša iz komore zakjučavši je pomjivo. Prid vratiman tetine potleušice zateka je Keku u razgovoru sa škovacinkon Zojon. Obe su pile kafu. Onako visok, suv i proziran, kost i koža, ujudno ji je pozdravija i zafalija na kafi kojon su ga ponudile, jer da je već pija kakao s pandišpanjon. Skočija je u barku i uzeja vesla.

- Okad si ga potirala iz kuće, nije se teplegaokusija. Pari duša iz čistilišta. Kako ti ga ne činimilo? Naćedu ga jednega dana mrtva o glada - rečeZoja srčući kafu i gledajuć za Servanteson.

- Ne mogu ga ja ranit. Dosta mi je i moga linči-ne. - Muku mi čini. Da nije moj Zorzi onako teribi-le i delož, ja bi ga primila na spizu.

- Lako je to reć, ma bi te brzo štufalo - uzdaneKeka.

Sevantes je svako malo ostavja vesla, namišća kanoćal i po moru tražija svoju vršu. Najposlin je naša, diga je u kajić i u njoj maloga cipla.

- Pogledajte, kakav krasan komad, gospodineStipe - pokaziva je Servantes vršu i ciplića. - Poklonit ću ga mesaru.

o o o

Delegacija vatrogasac vratila se s grobja. Pro-lazili su rivon i vrtili se okolo kuć, tražeć najpo-godniju za poslipodnevnu veliku vižbu gašenja požara. Likar je zlovojno iša za Rokon i odbiva ga

od vižbe. Nikad ništa ni izgorilo u Malo misto osin kojega fumara. A bude li vižba, kogod more past niza skale pa slomit nogu. Jidija se likar na Roka i govorija da je ka oni likarnik ča je uvik odija s kacigon, ali Roko se pravda da vatrogasci spadaju u PAZ, pa moraju uvik bit pripravni. Jedan sta ri vatrogasac je govorija da su uvik vižbe bile na zgradi Općine, jerbo se zna jušto di će skale doć, kako se pribacit priko balkona, di je koja buža od rebac, di ćeš stavit nogu, di se uvatit rukon, svaki bovan svi znadu. Roko se složija s vatrogascon, jerbo bi se mogli obrukat ako prominu kuću, dva dana bi tribalo študirat raspored kuć, fumari, sob, ponistri, buž za skale, konop i ostalo. Naslonjen na vrata od kuće njijov razgovor je sluša jedan pi-jani batelant.

- Ma ča, judi, razbijete glavu!? Evo van mojakuća i učinite pravu provu. Polijte je benzinon,užgite i vižbajte koliko vas voja.

- Jesi li lud? A ko će ti kuću platit? - začudi seRoko.

- Dajen van je mukte, samo mi ženu zatvoriteunutra - zacenija batelant, a Roko manija rukon ikrenija s likaron i vatrogasciman daje.

Na pragu bikarije staje bikar kojemu je Servan-tes donija cipla. Gleda je u vatrogasce i govorija Servantesu:

- Fala van, senjor Tonči, puno van fala. Lešatću ga su dva zrna soli, i obid ka bog. Da nije vas,nikad ne bi okusija friške ribe.

- Hvala vama na mesu, gospodine mesaru. Zamene ovdje ima dva dana obilatog jela. Zbogom,dobri gospodine! Tonči Servantes, visokog lika idugog sporog koraka, uputija se prema vatroga-

sciman, a bikar bacija cipla bilome mačku koji se mota tot s uzdignuton repicon ka šćapon.

- Bonas dias, dični hidalgo - pozdravi likar Ser-vantesa.

- Pogledaj, doture, ovu kuću! Na ovu ponistruizbije požar, mi doletimo i skale stavimo ovod,punpa s ove druge strane... Biži, Tonči, vidiš dajemamo posla - reče Roko, videć Servantesa.

- Našoj vatrogasnoj službi nudim na prodaju spravu koja bi joj mogla biti od ogromne važnosti. Ovajkanoćal, senjor, dajem za jeftine pare samo zbog togašto će poslužiti jednoj humanitarnoj službi.

- Ti si, bogami, veća čimavica nego ča je bijapokojni paron Antonjo - tura ga Roko.

Servantes spustija na tle vršu u kojoj je meso zaminilo cipla i skinija kanoćal.

- Čudim se vama, doktore, kako možete zamisliti vatrogasnog osmatrača bez kanoćala.

- A je, to jemate prav. Samo eno van Roko. Onje nadležan.

- Pogledajte ovaj kanoćal, gospodine Roko, on jeka stvoren za osmatračnicu. Ako se koja žigica umjestu upali... - trka je Servantes za Rokon.

- Ajde k vragu, Servantes! U more ću ti ga bacit- tura je Roko Servantesa i nastavja s vatrogasci-man obilazak rive.

Servantes se najidija, zatopta nogaman i povika za Rokon da suvišje slobode uzima u ophođenju prema njegovoj malenkosti i da ga ugled Rokovog društvenog položaja sprečava da mu odgovori kako zaslužuje. Likar se tiho nasmija i požuri za Rokon da ga nagovori da priskočidu tu prokletu vižbu, a da učini drugarsku večer na kojoj će lipo jist, pit, pivat i ča oće višje. Senjor Tonči Servantes osta je

s kanoćalon ka popisan, ošervava se okolo, pa kad je ugleda milicjonera, uputija se k njemu.

- Oprostite, senjor milicioner, ali naša milicij-ska služba ne posjeduje ni jedan kanoćal. A komeje potrebniji nego baš njoj, miliciji? Kako ćete udaljini vidjeti švercere, krivolovce i razne kriminalce? I baš zbog toga dajem vam ga vrlo jeftino,mukte takoreć.

- Fala ti, Servantes, ali naša je milicija dalekovidna i bez kanoćala - odgovori milicjoner i požuriza vatrogasciman koji su obilazili kuće.

o o o

Posli podne u pet uri muzika je marširala rivon i svirala vatrogasni marš. Naprid je batištrada ba-civa u arju šćap, a svit se kupija isprid općine i po okolnin ponistran. Muzika se zaustavila malo daje uz more da ne smeta vatrogasnoj vižbi. Jedan dentilasti vatrogasac pognut i skriven ispod jedne ponistre na općini, palija je dimjivu zavjesu. Potr-ka je i upalija smjesu i na drugoj ponistri.

- Bogami dimi! - Počelo je gorit! - Vatra!- Uzbuna!Puplika se uskomešala. Vatrogasni trubač za-

trunbeta. U dnu rive, pridvođeni Rokon, trkali su neustrašivi vatrogasci. Prva grupa mlajih brzo je grabila, meju njima je bija i sekretar koji je ovod bija kapetan odnosno komandant vižbe. Za njima se vukla druga grupa sa spravan i oruđen. Dva vatrogasca uprćena u timunelu ka konji vukli su veliko kolo sa črivon od gumirane tele. Zanji je na-stupa sanitet: dva vatrogasca s portantinon i pop koji je jema vatrogasnu kapu zanamisto kacige. Na ruci je nosija crveni vatrogasni križ. Iza svi je iša likar.

- Budu li punpe ruzinave oli čriva probužana, uva-tit ćedu nas u đir. Znate kako je prokleto naše Malomisto - mrmja je likar popu koji je kima glavon.

Pogleda je u gledaoce i vidija Bepinu, spored Anđe i presjednika.

- Iju, koja brzina, druže presjedniče. Minutuposlin nego je izbila vatra, oni su na licu mista- zadivjeno je kliknula Anđa.

- A kako nećedu bit brzi kad su već po ure izakantuna!? - zakontreštala Bepina.

Sekretar ka komandant vižbe dostojanstveno zauzeja misto prid kućon odakle je jema dobar pregled i moga izdavat zapovidi. Kraj njega se po-stavija vatrogasac trubač koji je njegove zapovidi prinosija na jezik trunbete.

- Vatrogasci jedan i dva, skale na balkon - oštroje komandira sekretar.

Trunbeta je zapivala.- Žurno, navali! - ošinija je sekretar i trunbeta

se jopet oglasila.Roko se prvi popeja uza skale na balkon s koje-

ga je spustija konop. Oni koji su vukli kolo s črivi-man, počeli su ji odmatat. Likar je sta uz hidrant, muva se, ništa ne radeć.

- A koju si ti gospu, župniče, doša?! Nije ti biloboje doma spavat?! Nije mi drago vidit monturano-ga popa, jerbo mi se pari ka da san na frontu.

- Dužnost je dužnost, dragi doture. Di ti, tot i ja.Ti si zadužen za tila, ja za duše.

- Da ne stojiš za ništa, dežuraj kraj hidranta ikad čuješ sinjal, pusti vodu! Jesi razumija? - rečelikar popu i pojde do pročelja kuće.

Roko je šiša niza skale i uzeja mlaznicu, pa se popeja na drugu skalinu.

- Vodu daj! - komandira sekretar i prije nego čaje trubač zatrunbeta, pop je pustija vodu.

Črivo se nadimalo od vode koja je jurila i Roko, držeći mlaznicu jednon rukon i ne očekujuć vodu prije sinjala trunbete, ispusti iz ruke mlaznicu iz koje skine voda i okupa likara.

- Ti boga, ovo je ona mona od popa pustila. Vidiča me okupa, pasji sin - tresa se likar, a Bepina seotela iz gledališća i dotrkala likaru.

- Ajme, Luiđi, brzo doma! Priladit ćeš se.-Ajde k vragu, ne smetaj!Sekretar se popeja uza skale i trubač za njin.

Puplika jin odobravala, pleskala i vikala: "Živija se-kretar!" Misleći da je na pozornici, da triba održat niki govor, već je zaustija "drugovi", a onda se sitija di je, pa je prikoračija balkon. Trubač sve za njin ka sjena. Sad je sekretar dava komande s balkona.

- Zaustavi vodu! Spremne mlaznice! Vodu daj,vodu daj!

Trubač je jopet zatatarata, pop je pustija vodu iz hidranta i mlaz je šiknija po ponistri presjedniko-ve komore. Presjednik se zabrinija i izaša iz kruga gledališća, dolazeći pod balkon.

- Jeste li poludili, judi, ruvinat ćete mi kancelariju, uništit spise?!

- Oli ji nisi spremija? - iznenadija se sekretar, aLuiđi, jidan radi toga karanja, onako mokar počejase penjat uza skale.

Bepina je priskočila i uvatila ga za nogavicu.- Jesi li poludija, Luiđi, oćeš li past? Nije to višje

za te - vikala je Bepina i nije pušćala nogavicu.Dim je sve jače kulja na ponistran.

- Asti boga, koliko ste ludi, još ćete mi užgatopćinu - zadrća presjednik.

- Moj Roko jedini šta vridi, a sve ovo drugo sukilavci a ne vatrogasci - komentirala je Anđa.

Vižba je sad počela teć urednije. Mlaz vode šiba je po općinskoj fasadi, a niz konope su se spuštali kancelarijski armeruni. Roko je bija svuda: oblica je skale, prikoračiva ponistre, sidija na balkonu, kalava armerune. Kad je počeja polako kalavat drugi arme-run, puka je konop i armerun se razbija na šaližu.

- Fermaj, Roko, dosta ste spasili! Ne spašavajteništa više! - uzvirija se presjednik, zabrinut za inventar Mjesnog ureda.

- Ko je bija zadužen za pregled konopi, platit ćeovu šćetu! - grmija je Roko.

Luiđi se iša ponovo penjat, ali Bepina koja ga je vrebala, nije ga pušćala nego se počela penjat za njin. Tira je Bepinu i mava nogon kojuje ona držala za no-gavicu, ali se Bepina penjala ka šimija. Pritija jon je sikiron sve dok se nije pribacija na balkon, a Roko priskočij a, pomažući Bepini da se i ona uspenje.

- Živija dotur Luiđi! - vika je svit.- Bravo, šjora Bepina! Boji ste od vatrogasac!Guštala je na balkonu, popravjala frizuru i

smijala se. Vatrogasci su pristupili spašavanju ukućana i to je, izgleda, izazvalo najveću veselost promatrača. Na balkon su postavili vriću kroz koju se klizilo, a doli na njezinon dnu, na šaližu, podmistili su debele strunjače. Najpri su kroz vri-ću izbacivali dicu, a onda su spuštali šjoru Keku i Zoju. Obe su se jedna za drugon našle na strunjači rašireni nog tako da su jin se zabilile mudante. Svit je puca o smija. Dim se polako smiriva, požar je bija ugašen, svit spašen, vižba svršila. Muzika je svirala marš, umorni i sritni vatrogasci, nakon ča su dokazali svoju hrabrost i spremnost, marši-

rali su u otel na drugarsku večeru. Tamo ji čeka banketni stol pun spize i pića. Pri vengo su seli, Roko je zapiva poznatu vatrogasnu himnu koju su i ostali privatili:

Ne bojmo se od požara Vatrogasci jesmo mi. Bilo danju oli noću, Vazda spremni jesmo mi! Kada trumba nas pozove, Uvik spremni jesmo mi. Ne bojmo se od požara, Spavaj, grade, mirno ti!

Noć je bila svitla, puna misečine. Veseli nakre-sani vatrogasci su se razilazili kućan. Ribar Stipe je zapalija motor na svome leutu i krenija na ribe. Brektanje motora uspavjujuće je odjekivalo u ti-šini jesenske noći. Šterika u podrumu ostala je, zaboravjena, gorit u jednemu kantunu konobe, podaj e od kant s benzinon.

Bepina je vodila doma svoga Luiđa, koji se, pin-ku pijan, podupira o zidove. Bepina ga jednon ru-kon pridržavala, u drugoj nosila njegovu sikiricu. Likarevu kacigu stavila je sebi na glavu.

- Ajdemo, Luiđi, molin te ka boga, dostaje bilo!- Ma kako ti znaš da je bilo dosta? Ajde reci,

kako znaš? Samo zato ča si to rekla, ja bi se sadvratija i jopet pija - zaplića je likar jezikon.

- Znaš li, Luiđi, da si u žanje vrime počeja malovišje bunbit?

- Eto ti na, ča sanja od nje dočeka?! Daklen sani pijančina. Luiđi je pijančina! I ti to meni u licegovoriš, a još te nišan oženija. A ča bi tek bilo dasan te oženija?

- Oli me, Luiđi, nećeš odvest prid oltar?- Ma neću, njanci pijan.- Znaš li, Luiđi, da okad te Trogiranin ono priva-

rija, puno si mi se dišpera i bacija na bibite.Luiđi se penja uza skaline svoga dvora. Drža se

ograde i ona gaje odizad upirala. Kad je spomeni-la Trogiranina, odma se ukočija ka da ga je ubola iglon, pogleda je ka šonanbul koji se trizni.

- Ka boga te molin, nikad mi višje nemoj spome-nit Trogiranina.

o o o

Roko je s Anđon isto tako dote tura u svoju ko-moru. Seja je na katrigu i malo pošprucan zna-čajno pogleda u ženu. Anđa se svučivala polako izvodeći lukavi striptiz. Komad po komad robe je svučivala i slagala na drugu katrigu. Napola svu-čen, Roko se nagne nad nju.

- A ča je, moja vlajinice, oli triba gasit?- A je li ili nije dan vatrogastva!?Nije jema vrimena svuć gaće.- Nesrićo crna, škicat ćeš se, gaće skini!- Je li, gospe ti, a ča ćeš ti radit kad ću ji ja ski-

dat? - zaropta se Roko i Anđa mu vrilin prstimanstrgne gaće parajuć mu i kožu noktima.

o o o

Debejuškasti lučki pilot prvi se tega jutra diga iz posteje. Tribalo je dočekat jedan vapor ča je takava Malo misto. Izaša je prid vrata kuće i rastiza se. Ta rana tiha jutra bila su mu uvik najdraža. Zapalija je španjulet i zakašja. Učinilo mu se da španjulet smrdi po dimu, iskrivija je justa, načinija grimasu i pogleda u španjulet, pa kad na njemu ni naša ništa sumjivo, okrenija se i udisa arju. Tad ugleda dim iz kuće koja je u konobi počela gorit. U prvi maj ni zna ča se dogaja, pa je nastavija pušit.

- A ča je? Oli jin nije dosta komedije? Oli će jo-pet činit nove prove? - promrmja je pilot i iša putmora da će se popišat ka ča je svako jutro činija.

Jušto kad je počeja okopčavat botun na "butigi" ka da se sitija da bi to mogla bit prava vatra. U stra-ju je bacija španjulet u more i počeja trkat i vikat:

- Gori! Vatra! U pomoć!Uletija je u svoju agenciju i tražija sirenu kojon

je vaporiman dava znak kad bi bila magla. Iznija je vanka i počeja vrtit. Sirena je stala jecat i zavijat u ježivin samrtničkin hropciman. Okolo se počele otvarat ponistre.

- Ča je,,šjor Jure?- Koju gospu zaviješ, oli si poludija?- Gori, judi! Požar! U pomoć!- Oli su jopet vižbe?- Nazbij gori, skočite judi! - poviče pilot.- Ujme Isusovo sveto, dicu škapulajte! - zakriča

starica.Mišćani polugoli u straju ispadali iz kuć i izletili

na rivu. Trkali su prema kući koja je bila u dimu i plamenu.

o o o

Roko se probudija i otima iz Anđina zagrjaja. Leža je otvoreni očiju i sluša viku koja je dolazila kroz otvorenu ponistru. Kad mu je sve prodrlo u svist, izvuka se iz zagrjaja u koji ga je smotala i zaspala. Sirena i galama još su jače prodrli do njega. Priša je ponistri i vidija vatru i upaničeni svit. Brzo je obuka vatrogasnu uniformu i počeja drmat Anđu.

- Anđo, Anđo, ustani! Vatra je, gori!Anđa se u snu okrenila, sritno spavajuć, kroz

polusan se nasmišila.- Sve si ugasija, moj Roko.

- Ustani, gori, boga ti vlaškoga! - najidija seRoko, potega je iz posteje, pa uzeja kacigu i sikiri-cu i izletija vanka.

o o o

Prvi vatrogasci koji su pristigli, namištali su uza zid kuće skale. Iz prizemja je sukja sve gušći dim i dikoji jezik plamena. Druga grupa vatrogasac je na sridini rive turala veliko kolo s namotanin črivi-ma. Tot se naša i pop s vatrogaskon kapon na gla-vi, a kraj njega dva stara vatrogasca s portantinon. Broj judi i žen čilo vrime se povećava, ali oma su se pritvarali u gledaoce, komentatore, savitodavce.

- A ča činidu ti vatrogasci? Triznidu se!- Vraga izili i popili!- I sad beštimate, tovari! Pomozite, skočite! - ji-

dija se pop i začepija uši da ne čuje beštimje.U ton velikon konfužjunu svi su vikali, galamili,

beštimali. Likar se stvorija uz hidrant i spaja spoj-nice čriva. Bepina se naginjala da mu pomogne i počelo je njijovo karanje. Zoja i Keka spasivale su svoju sirotinju, jerbo su se pripale da požar ne taka i njijovu kuću. Zoji je pomaga njezin muž Zorzi Teribile, a Kekin glumac drža je ruke u žepu. Kad je šjora Keka izvukla bavul, glumac je seja na njega, iska po žepiman španjulet i tija zapalit.

- Keka, pogledaj dobro je li digod na podu mojfajercag.

- Ni sad se ne moš maknit, linčino! Dabogdaizgorija ka pantagana! Sveti Ante, učini mirakul...Ajme, svetoga Antu san zaboravila! - zaviče šjoraKeka i uleti ka vitar u kuću.

- Najdi fajercag, pazi mi na košuje, Keka - mirno je govorija linčina, pušeći na bavulu.

Sekretar u piđami, s kacigon na glavi i sikiron u ruci penja se uza skale. Roko je s balkona baciva

skale s kukon na ponistru od šufita di je spava se-njor Tonči Servantes. Zakačija je skale, popeja se, sikiron razbija ponistru i upa u sobu. Klupko va-trogasni ćriv spojeno na hidrant bilo je odmotano, ali nikako ni moglo doteć do kuće koju je uvatija požar. Falilo je tridesetak metri, pa se voda izlivala po rivi. Roko se na ponistri pojavija sa Servante-son, veza ga je konopon oko pasa i spušta doli. Servantes je u jednu ruku drža makinju, a oko vrata je obisija kanoćal.

- Roko spasije Servantesa!- Ti boga, svi su ga bidnoga zaudobili.- Kako se nije probudija?Roko je polako spušta Servantesa. Čuvajuć i

u ariji svoje dostojanstvo i prežencu, Servantes je pokuša prikrit veliku bužu na jednoj bičvi, pa mu je u jednom trenu pisaća makinja ispala i ra-zbila se na tleju. Čin je dotaka zemju, dodirnija je postolon razbijenu makinju, okrenija se i mirno zakjučija da se razbila, a da je on doša upravo do zadnji stranica prevoda.

- A rukopisi, Servantes? Zaboravija si prijevod- povika milicjoner koji se odma naša u gomili okoServantesa.

- Jao, zaboravio sam! Pa da - prosa je Servantesrukon priko čela.

- Još imaš vrimena za spasit rukopis - vika jejedan isejenik, vatajuć Servantesa u đir.

Likar je ćutija kako bi to moglo svršit, pa se pro-gura do Servantesa.

- Je li sve u redu, senjor Servantes, nisi ozliđen?- Nisam, senjor doktor, ali duša mi je ozlijeđe

na. Rukopisi su ostali. Moram natrag.- Čoviče, jesi li lud, vidiš daje oganj sve blokira!?

Lako ćeš ti sve iznova prevest - smiriva ga likar.

- Ma koga on vata u kolo. Nima on, doture, ništa. Preveja je samo naslov - boda je i štucigavaServantesa oni isti isejenik.

Svit se počeja u svoj toj tragediji smijat naglas.- Gospodine, uvrijedili ste me. Moje životno dje

lo upravo je pred završetkom - diga je Servantesprst u zrak ka da gleda odakle puše vitar.

- A ča ga nisi spasija? Kanoćal nisi zaboravija, arukopise jesi - bočne ga niko iz gomile.

- Ne zajebaji, Servantes!- Kakav surov i primitivan svijet! O bože, ja ću

vam dokazati - pompezno će Servantes, pa odje-dnon zaplače ka malo dite.

Momenat je zbunjeno sta ka da ne zna ča će učinit, onda je pojurija uz vatrogasne skale. Likar ga uvatija za postol.

- Pusti ga, doture!- Ja san, judi, vidija konpletan čili prevod, ča

sna rič. Ne budi lud, senjor Tonči - uzeja ga likaru zaštitu, držeći ga za postol.

- Jeste li čuli, gomilo, gospodin doktor je vidio- popustija je Servantes, silazeći sa skala.

Drća je ka proliveni pas.- Laže likar ka i ti! - urla gomila.Servantes je priletija priko nji jednim suludin

pogledon, pa se munjevito počeja penjat uza skale onako tanak i vijugast ka zmija.

- Čekaj, Servantes! Dodaj mi kanoćal! Ja ću tiga čuvat dok se ne vratiš - povika milicjoner kojemu je kanoćal zapeja za oko.

Servantes mu dobaci kanoćal i nastavi se pe-njat, suludo ponavjajuć:

- Dokazat ću, svima ću dokazati.- Bravo, Servantes!

- Spasi životno dilo!- Injoranti, prasci, imbečili pokvareni! - vika je

likar gomili.Servantes, spreman za žrtvu, prid ponistron je

malo usporija i dostojanstveno se uspeja na svoju ponistru ka na žrtvenik iz kojeg je sukja dim. Iz prizemja, obasjan vatron i vas šporak, iz dima je izletija Roko.

- Biste, judi, benzin je unutra! Sve će esplo-dirat! Benzinske kante su u plamenu - dera seRoko, tirajući najbliže.

- Brzo natrag, brzo natrag! - komandira sekretar, a trubač je zatatarata u svoju trunbetu.

Nastala je skrika i vika, svi su bižali, ka ludi batrgali, kukali. Začula se esplozija. Suknija je strašni dim, pa odma plamen koji je zavatija čilu kuću.

Izdajega ljudi su nepomično stajali i gledali kako vatra vata vatrogasne skale. Jedino su za-boravjene mlaznice štrcale po rivi vodu i stvarale lokvetine u udubljenjima i raspuklinama. Milicjo-ner se prvi maka, skinija je s vrata Servantesov kanoćal i stavija ga na razbijenu pisaću makinju. Niko nije progovorija. S mora se začuja leut; vraćali se gospodari izgorene kuće: otac Stipe i sin Ivan. Vidilo se kako su se uspravili u leutu, ništo vikali, mavali, vatali se rukan za glavu.

- Ajdemo doma, Bepina. Komedija e finita.- Luiđi, oli je poginija?- Nije, moja Bepina, nego se diga u nebo. Adios,

ingeniozo hidalgo!- Ubili su ga, je li?-Ti si, Bepina, skroz luda. Ko more ubit Don

Kihota?

Likar je polako krenija doma, a Bepina ga pra-tila u stopu. Mučali su niko vrime, a onda je ona prikinila muk.

- Ča ćemo danas za obid? Oćeš li juvu i mesa?- Mesa, Bepina, puno, puno mesa, i to pečeno

ga! Ti boga inšempjanoga, ti si Bepina monstrum!- Ča san sad bidna falila?- Ništa. Di ti moš falit - rezignira je likar i ubrza

korak.Sustigavši ga, počela mu je čistit monturu.- Jo, ča ti lipo stoji montura. Čin dojdemo doma,

odma ću je šumprešat i spremit za dogodine kadjopet bude fešta.

Likar je gurnija daje deboto pala. Skinija je ka-cigu i bacijaje daleko u more, svuka je jaketu i sta gazit po njoj. Bepina gaje ustrašeno gledala.

- Ajde kvragu, Bepina, svi ajdete kvragu! Pustite me na miru.


BORBENA PONOĆKA

Mirna je, tija, sveta božična noć, puna blagosti i nike fine kućne intime. Ta noć jema svoje kolure, svoje vonje i šušure. Ma ona i nije baš tako mirna i tija, kako se reče, jerbo iz svake kužine dopiru svete pismice koje ne pijani nego tek malo pošprucani ukućani pivadu u vas glas.

Tot i tamo zaori po čiloj kaleti snažno zdravo ru-tavanje ka mukla grmjavina i božična pismica se ka priplašena tičica ferma na bilo koji veraš di se našla, a surov, grezi baš oli baritimo zagrmi:

Ča mi se rutaje, Ji san bakalara, Ča mi se rutaje, Bakalar na uje...

Kad bi se sve sviće udunile, kad bi svi šušuri pristali, kad se u mrkloj noći ništa ne bi ni čulo ni vidilo, jopet bi Malo misto bilo lako pronać po vonju bakalara ča se Sirija do po konala.

Ta noć je sveta, jerbo se beštimje malo čuju. Judi i manje govoridu samo da jin koja beštimja

ne pobigne, a kad se to dogodi, grišno se tučedu po justiman.

Dica trčedu po pjaceti i rivi i tondinima tučedu u prage, i ko ne bi zna daje taki običaj, mislija bi daje nastalo žestoko puškaranje.

Bepina je frigala fritule u kužini, a likar i Mirko, sin pokojneg načelnika ča gaje likar posinija, koji je posta zgodan morast momak, sidili su u tinelu i pijuckali vino. Ka student, Mirko je doša za Božić i Novu godinu kod svoji doma. Bepina je istezala vrat iz kužine i gledala ji sva sritna s velikon pr-šuron u ruci. Ispod stola leža je novi pas, pjunuta Belina, ča gaje likaru Mirko donija iz Zagreba.

- Mirko moj, fala ti za ovi božični dar. Da si mi dasve briljante ovega svita, ne bi me ovako razveselija.A oklen ti pinezi? Ajde, reci koliko si za nju da.

- Bome, špara san od onega ča mi vi šajete iskupija san malo pomalo - sramežjivo je Mirkootklanja zafalnost.

- A zašto nisi omar meni javija, jerbo je ta gospodarica mogla pasa i drugomen prodat?

- Nije, jerbo san ga kapara, barba Luiđi. To jejedna mlada i zgodna udovica, pa san se malopoče vrtit oko nje... - zbunija se Mirko. - Kad sanove jeseni iša u Zagreb s demejanom prošeka i bo-tijunon rakije, udovica me čekala na štaciju.

- As ti gospu - gusta je likar i uliva Mirku pit- kakvi si ti, bit ćeš jon u naturi platija za pasa. I diste išli?

- Bome u nje doma.- Je li sama?- Je, sama je. Jema lipi stan.- I kakvi si, bit ćeš je najranije povalija u poste-

ju. Pri osan, nasrid srca.

- Nije, barba Luiđi, nego tek u deset. Ferata jezakasnila, pa san doša u deset manje kvarat.

- Ti boga, Mirko, ko bi reka, an, per la madona,i tako si doša do pasa - zapleska je likar rukaman.- Ajde, Mirko, u zdravje mlade udovice! - kucnijase likar.

Jušto je tad ulizla Bepina s fritulan.- Ča to govoriš, Luiđi, stari šporkaćunu?Luiđi se počeja još žešće smijat, a Mirko se diga

s katrige i pojubija Bepinu u obraz. Zagrlija je je-dnon rukon priko ramena.

- Ne slušajte ga, teta Bepina, znate da se onuvik šali - zacrvenija se Mirko, davajuć likarumote da prestane s onim stvariman.

- E, ja se šalin, ma se on, Bepina, bogami, nešali. Ovi mali tić moga bi mi bit meštar. Znaš li tikako je on zaradija pasa? Udovica je primila svojuporciju. Kad je ona dala ovakega pasa, bogami, vikat će do smrti: živila Dalmacija - gusta je likar čaMirko poštuje i tu dalmatinsku tradiciju.

- Luiđi, ča to govoriš, kako te nije sram? Vidišda je mali pocrvenija ka rak - ništa nije razumilaBepina. Likar je vazeja jednu fritulu, vaja je po ju-stiman i proguca, pa je potegnija za drugon.

- Bepina, nisi ti baš za ništa. Jema i gori o tebe.Ti, na primjer, dobro frigaš fritule - reče likar punijustiju.

- Ja tebi samo za fritule vridin - najidila se ona.- A ko te pere, čisti, šumprešaje, patinaje ti posto-le, daje pasu jist, ko gre u spizu? Ko ti tri šugama-na na dan minja? I svaku noć nove lancune?

- Ma pustite ga, teta Bepina, zna on dobro, i nebi vas on da ni za deset drugi - uzeja je Mirko uzaštitu.

- A bi li ti, Mirko, moga malo umuknit? - zažmi-rija likar. - Molin te, mali, nemoj mi se mišat u Bepinu. Puste godine je muštran, odgajan, stvaranpomalo i to od ništa, i sve ča san učinija od nje, tibi mi sad u tri dana srušija. Njoj se ne srni nikaddat prav, nju triba uvik napadat. Ne srni se ona ra-skokolat i razvicjat, omar je moš bacit u škovace.A jesi li ti, mladi kolega, čita Ničea?

- Nišan, barba Luiđi.- Tovare jedan, Ničea nisi čita. Omar ga uzmi u

moju biblioteku.- Vi ga jemate na njemačkon, a ja ne znan dobro

njemački.- Ne znaš njemački, a? A kako to misliš svladat

medicinu, na turski, an?- Jemamo mi rvaske libre - ravnodušno će Mir

ko i zagrize fritulu.- Ajde, moj sinko, s rvaskin libriman ne moš

niti rvaski naučit. Ti njanci ne znaš da je najbojarvaska gramatika napisana na njemački. Sve mise pari da ste ti i Bepina blizu po pameti, moretese uvatit pod ruku.

- Evo, oćemo, pa ča je - reče Bepina dišpetoža-sto i uvati Mirka šotobraco. - I da znaš, Luiđi, tisi studira u Padovu priko deset godin, a Mirko ćesvršit u Zagreb duplo brže.

- E, moja Bepina, znan, znan, za ono ogromnoznanje ča će ga jemat, dosta mu je bilo poć i nakurs od tri miseca - ozbijno će likar, ali ne da ujiMirka nego da opravda čilu deceniju svog padovanskog studija.

o o o

Za stolon u kužini Roko je priko voje ija šnicele. Anđa je pitala dvogodišnju curicu, držeći je na ko-linima. Dva njijova sina, stariji od kakvi trinajst go-

din i mlaji od šest, mučala su i gledala oca. Roko je provaja priko just još bokun šnicela, pa gurnija pi-jat i napija se vina. Izvadija je španjulet i zapalija.

- Šta ne jideš? - zapitala gaje Anđa.- Ne mogu, ne da mi se. Čilo misto vonja po ba-

kalaru i fritulan. Nadražili, ražestili su me ti vonjii ko sad more šnicele gucat. Sad bi da dvi ijade zapijat bakalara.

- Bakalara bi ti na ovi dan? A di ti je svist, nesri-ćo jedna? To zatucani slave, njima je sutra Božić,a nama je radni dan ki i svaki drugi.

- Jedno je svist, a drugo je bakalar. To nima veze- namrštija se Roko za njezino popovanje. - Astisto, tako je, Anđo, jemaš prav, zatucani slavidu,mi ne slavimo. Ali zato ča san napridan, nimanbakalara. Oli bi ja bija manje svistan i napridan dasan večeras izija malo bakalara i koju fritulu?

- Vidin ja da se i tebi slavi - karala ga Anđa.- Ne slavi mi se, nego mi se ji bakalar, razumiš

li, boga ti vlaškoga - najidija se Roko.Dica su ji gledala.- A je li, mama, zašto nismo kitili bor? - upita

mlaji.- A zašto ja ne smin danas pucat iz tondina, a

druga dica pucadu? - pobunija se i stariji, iskori-stivši priliku kad se otac najidija na mater.

- Njima je Božić, a nama nije - rekla je Anđastrogo, pitajući malu koja je počela vraćat ranu.

- Oni ćedu dobit darove - reče mlaji, molećivogledajuć oca.

- I ti ćeš na didu Mraza - rastumačila Anđa.- A oni ćedu i noćas i na didu Mraza - uporno

će mlaji.- Vi ste dva svisna dica, dica napridnih roditeji,

a oni su nazadna - mudro objasnila mater.

- Ne razumin, pape. Mi napridna dica samo jedan dar, a nazadna dva. Onda ja oću bit nazadnodite - furbasto stariji poduprija mlajega.

Anđa se najidila i ostavila žličicu, a slobodnom rukon plesne starijega.

- Ča ga tučeš? - smračija se Roko. - Ne tuči mimaloga, jer ću ti dat dvi po čunci!

- Roko, nesrićo crna, šta ćeš učinit od diče? Di tije odgoj komuniste? Ti ćeš dicu pokvarit, izopačit.Ne znaš ti da mi nikidan doša sa novitadi - pokažeAnđa rukon na starijega sina - da će pivat u dičjemcrkvenom zboru. Pop će nan svu dicu pokvarit.

- Naravski, kad mi ništa ne radimo. Eto, bilasi do jučer referent za prosvitu. Ča nisi formiralapionirski zbor?

- Ne kontaj mene, ja san u penšjunu. Tila sanja zbor, ali nima razumivanja, nima kadrova, nimameštra, nima pinez.

- Nisi ti ništa ni radila, Anđo - smrvi je Roko,ustajuć s katrige.

- Bog te ubija, naprtija si mi ovu pustu dičurli-ju, i tražiš od mene da buden aktivistkinja.

- Ne tražin ja od tebe nikakvu aktivnost, samooću bakalar, bakalar, Anđo! -vikaje Roko i obuči-va kapot, pa izletija vanka bez riči i pozdrava.

Prolazija je kaletan i ferma se isprid konobe slu-šajući "U se vrime". Rapava grla, grmilo iz basa ka motor od trabakula. U osvitljenin prozorskin okvi-rima vidija bi dikoji bor i obiteji za večeron. Roko se zadrži malo kraj dva berekina ča su tukla ton-diniman u prag. Stariji je svon snagon udrija, čula se jaka eksplozija, a peranj s tondina odleti daleko. Mlaji je plašivo zatvorija oči i jedva taka prag.

- Nikad ne smiš zatvorit oči, jerbo onda ne vidiš

di tučeš - zasmija se Roko, dajući malome upu-te. - Ovako se tondin drži, vidiš! Daj malo klore i sumpora!

Pod svićon je Roko napunija tondin, namistija peranj i opalija ka iz kaluna. Pomilova je malega po glavi, vratija mu tondin i produžija, pivaju-ći božićnu pismu. Dok je prolazija pjaceton, sa crkvenog kanpanela tukla je jedanajsta ura. Na četiri kantuna pjacete bili su postavjeni razglasi. Jedan je razglas bija baš iznad portala. Prilipjen uz kuće libija se milicjoner, u jednoj ruci nosija je četri tondina.

- Mile, ča to nosiš čilu artileriju? Oli i ti pucaš?- Ma ča ti pada na pamet? Ovo san dići zaplinija.- Dicu vataš - zinija Roko.- Ne vatan, nego samo plinin tondine. Presje-

dnik je naredija, jer se pucnjavon remeti općinskaodluka o javnome redu i miru.

- A kako čedu pucat za Novu godinu?- Onda ću jin vratit.Blizu se začula jedna detonacija i milicjoner

strigne ušima ka zec i potrči u tome pravcu. Roko se popeja u općinu od koje facada je gledala na more, a ponistre, koje su bile odizad, na pjacetu. Presjednik i sekretar sedili su u foteljaman, puši-li i razgovarali, dok se tajnica, mlada plava cura dugi rasuti vlas, bavila oko razglasni uređaji. Či-tala je naslove pišam na pločaman i odvajala one koje će pustit priko razglasa baš onda kad zvona budu zvala na ponoćku.

- Usmrdili su tin bakalaron čilo misto. Interesira me kako su došli do bakalara? Jesmo li naredilitrgovini da osan dan prije Božića povuče bakalar izprodaje? - komentira je presjednik svoju strategiju.

- To smo učinili i lani, pa su bakalar nosili izSplita. Ove godine svi su kupili unaprid. Mene jemoja stara dočekala bakalaron i govori da nije svittako lud kako nas dva mislimo - prizna sekretar.

- Da nisi možda ždera danas bakalar? - upitaga Roko, obišajući kapot na višalicu. - Zapantilabi mi žena badnji dan da me dočekala bakalaron.Ja bi ga bacija kroz ponistru - glumija je Roko.

- Drugo je, Roko, žena, a drugo je mater - pravda se sekretar ka pravi grišnik.

- Jesi li spremila koncert? - obratija se Rokotajnici. - Ja mislin da bi bilo najboje počet s "In-ternacionalon".

- A ja mislin da bi bilo boje "Merjane, Merjane",oli još boje koju s "Melodija Jadrana" - pripeta sekretar da se zaboravi njegov bakalar.

- Nego, drugovi, jeste li dobro promislili da neispadnemo sitni, ka narodna vlast da činimo di-špete? - zamislija ji je Roko.

- Nije to dišpet, nego borba protiv religije. Ti bitija da jin sviramo "Tebe Boga hvalimo"? - napa gapresjednik ka dušmanina.

- Onda počnimo s onon: "Kupit ću ti, Mare, mo-torin"! Ta je draga cilemu mistu - lukavo se ubaciRoko.

- Ta ti, Roko, nije loša. Počnimo odma, pri zvon,i tako će ispast da sviramo bez veze s ponoćkon!- reka je sekretar i udrija dlanom o dlan.

Tajnica je upalila razglas i na gramofon stavila prvu ploču. Kad je na pjaceti zagrmilo "Kupit ću ti, Mare, motorin", pop i remeta istrčali su iz crkve ka da su ji ose izbole. Počele se otvarat i ponistre. Vi-deć situaciju, pop se sa remeton povuka u kanpa-nel, i oba su dva iz petni žil počeli potizat konope.

Zvona su zabrujala i odma se razmavala ka da su svikla na lajanje i karanje. Počeja je veliki duel.

- Mala, doklen god zvona zvonidu, daj čili gas.Tuta forca! - naredija presjednik tajnici koja ga jeposlušala i potenciometar okrenila do kraja.

Roko pogleda u sekretara koji je mirno sedija i pušija.

- Zatvorite ponistru, poludit ću! - začepi Rokouši, ali ga ostali od silnog zvuka nisu ni čuli.

o o o

- Ajde, Bepina, brzo se obuči! Gremo i mi na ponoćku - likar je odmar svatija daje počela zvučnabitka.

Rastvorija je ponistru i gusta.- Raspali, velečasni! Udri, sekretaru! - poče je i

drukat.Mirko ga priko stola začuđeno pogleda, ka da ga

ni dobro čuja kroz galamu razglasa i zvona.- Nije to, moja Bepina, pop pošempja, niti se

upisa u partiju, nego mu činidu dišpete. Guštanslušat ovu konkurenciju - smija se Luiđi slušajućpretapanje zvonjave i pisme s razglasa.

- Ajme, na ponoćku nismo bili od pri rata. Nikad me nisi vodija u crikvu, Luiđi - uzbudila seBepina, zatvarajući ponistru.

- A danas te vođin, ne smimo propustit ovu komediju.

Bepina se rastrkala po kući, obučivala se, a li-kar i Mirko za stolon pijuckali vino.

- Znaš li ti, Mirko, da moš lipo potegnit i ništa tise ne vidi - veselo se kucnija likar s Mirkon, malocrven po jagodicaman.

- Znate kako je, barba Luiđi. Studente ka studente, a grubo je vidit studenta koji ne more potegnit po litrice.

- Reci ti meni, mali, ča ti misliš o ovoj komedijis mužikon i zvonima? - zamislija se likar, grebućinokton po čaši.

- Ništa, barba Luiđi, gluposti maloga mista. Tose u gradu ne more dogodit.

- E, vidiš, učeni moj velegrađanine, ja baš zato ine volin grad, jerbo se to u njemu ne more dogodit.Vidiš, menije draga ova naša mala, luckasta, smi-šna pozornica, s onin kretineton od presjednika, sonin imbečilon od popa, s ovon moj on nakazon odBepine. Ajde reci, jema li u čili tvoj Zagreb ovakaženska ka ča je Bepina?

- Ča to govoriš o meni, an Luiđi? -javila se Bepina iz komore, čula ga je dok se obučivala, ali ganije dobro razumila.

- Fali vas, teta Bepina. Govori da nima takeženske u tri Zagreba - prevede jon Mirko do turovekonplimente. Ona je došla sa pelicon oko vrata,sumjičavo gledajuć u likara.

- A jesi li to reka, an Luiđi?- Jesan, priznajen.- An, zato ti mene nisi tija pustit u Zagreb kad

san tila poć vidit Mirka. Bija si jubomoran, priznaj! - likovala je Bepina.

- Ajde kvragu, Bepina, koliko si duga i široka! Iti misliš da na svitu jema, osin mene, još koji kre-tineto koji bi s tobon spava? Tija bi tega vidit i sveča jeman, sve bi mu da. Zapanti: jedan je jedinikretino na svitu koji s tobon more spavat, razumišli? I to san baš ja, Luiđi!

- Kad je tako, ja nidir ne gren! - uvridila se Bepina.

- Ajme, bona, nije, laga san. More bit da bi senaša koji soldat oli mornar koji se tri godine ni

skala s vapora i ni vidija žensko čejade. Jesi li sad kuntenta? I kako se to obučiješ? Počinješ od peli-ce, ti gospu, ni obuć se ne znaš - glumija je likar ka da se on najidija.

Mirko je još botu pojubija tetu Bepinu, a likar se smijucka, tako da je ona nastavila s obučivanjen, govoreći da Luiđi uvik govori pa je čilu smanta.

- Ča govoriš, Mirko, je li ti draga moja Bepina?- Je, puno!-1 meni isto. Nima je na svitu - reče likar ozbijno.Uto se Bepina obukla, neprestano se cifrajuć i

popravjajući kosu. Likar je vazeja pasa za uzicu i svo troje krenulo je niza skale. Vanka je likar obja-snija da će se malo zavrtit okolo, jer da u crikvu ne more pušit, mora mučat, davi ga oni teški tamjan i smeta mu pijani svit ča ne zna pivat i straj ga je da mu kandilir ne pade na glavu.

o o o

Leroj na kanpanelu pokaziva je ponoća manje deset, a remeta je još zvonija. Pjaceta je bila puna svita. Kroz osvitjeni portal stariji su ulazili u cri-kvu, a mlaji su šetali, kibicirali se, pušili, ćakulali. Bepina i Mirko ušli su u crikvu. Pop, obučen za misu, ugleda je likara i požurija njemu.

- Ma doture moj, vidi ča su učinili! Ma je li ovodilo, bi li ovo sotoni palo na pamet? - pokaziva jepop rukon na razglase. - Ovaka dernjava ka naderneku. Da je tebi ko na anbulanti obisija ovupokoru ča ti rebunbaje u glavu gore nego grajapaklenska, bi li ti mirno vizita svoje pacijente?- uzbuđiva se pop vas dršćući.

- Naravski da ne bi. Ja bi, moj župniče, vazejanožice i okinija žicu, jerbo ne bi dopustija da mebilo ko smeta na moje radno misto - reče likar lukavo gledajuć u popa sa strane.

- A crikva je, doture, radno misto GospodinaBoga. I fala ti na ideji, doture - zaškripja je pop,okrenija se na peti tako oštro da mu je vesta zale-pršala i vrati se u sakristiju.

Smijuckajuć se likar nastavi šetnju s pason. Prošeta se ispod općine i učinilo mu se daje vidija Roka i sekretara kako viridu kroz grilje od općin-ske ponistre. Pop je izleti iz sakristije s velikin no-žican, a remeta za njin sa skalan.

- Ča će ovo, judi, bit?! Jesu li ova dva luda? - vičeRoko likaru zaboravivši daje skriven iza grilje.

Remeta je naslonija skale uz portal ispod zvu-čnika, a pop se polako počeja penjat, držeć u jednoj ruci velike nožice, a drugon se uvatija za skale. Svit se začas skupija okolo i počeja šapjat. Kad mu je žica razglasa bila u visini glave, pop je podiga obe ruke ka da diže svetu oštiju i energično je nožican pricvika žicu. Svit je osta zavrteć, a likar šmugnija u neku kale tu.

- Bižimo, Belina, dok je na vrime!o o o

- O kurbina sina, razbojnika crnomantijaškoga!Zovite mi milicjonera, smista da ujapsi njega i remetu! - bisnija je presjednik, gledajuć kroz griljekako se pop i remeta sa skalan vraćaju u crikvu.

Roko i sekretar su sedili i pušili, tajnica je na-mištala ploče.

- Smiri se, smiri i zapali - reče sekretar. - Najpriga ne moš uvatit, sad je u crikvi. Drugo, izbija biskandal, jerbo ne bi bilo mise. Ma promisli, ujapsitpopa na Božić! To bi i strane novine pisale. Proganjaju crikvu, apsidu pope. Treće, kad se usudijaprikinit žicu, znači da je spreman na žrtvu da gauvatimo i osudimo. Ispa bi mučenik, a to mu ne

smimo dopustit. Četvrto, okinija je žicu samo ra-zglasa na crikvi, a ostala su još tri.

- Zato, mala, udri novu ploču! Ča si stala? - poviče Roko.

Na pjaceti, koja je začas bila utihla, jopet je zagr-mila borbena zborna pisma "Padaj silo i nepravdo..."

o o o

U crikvi je počela misa, svirale su orguje, ali su se zvukovi misali s mužikon razglasa. Pop je nervožasto obavja radnje za oltaron, služija mu je mali mineštrant. Okrića je glavu i gleda u vrata; starice u klupama priginjale su glave jedna dru-goj, šapjale su ka da molidu, a ono su komentirale događaj.

- Koji skandal, sestro moja! To naše misto nepanti. Jema prav naš velečasni.

- A da ga bidnoga ne zatvoridu? On je svetac, ane čovik. Stavja bunbak kad izajde iz kuće, samoda njegovo uvo ne čuje grubu rič.

Pop je da remeti niki znak, remeta je odija priko crikve: sve su se glave za njin okrićale. Doša je do vrat i pomjivo ji zatvorija: sada su se čule samo or-guje. Mirko se zapilija u jednu lipuškastu morastu curu i gleda u nju ka u sveto otajstvo. Curu su boli njegovi pogledi i okrićala je put njega glavu. Kako se Mirko zanija u lipoticu, nije ni čuja Bepinu koja mu je ništo govorila.

- Koja je ono mala, teta Bepina, ona crna tamoisprid predikaonice?

- Ma koja? An, onu ti gledaš. Biži, moj Mirko,smrdi od friškine, dovde se čuje.

- Zašto od friškine?- Otac jon je oni ribar ča bacije mine. Ona nosi

ribu i prodaje okolo ka najgora peškaruša.

- Lipa je ka gospe - uzdanija Mirko.- Zla je ka vrag - ubola Bepina, puna jala.

- Gora je od ijednoga muškića. Skače po brodu,vesla, potiže mriže, vrti manicu, pali motor. Govo-rin ti, ribar, a ne žensko...

Mirko Bepinu nije ni čuja, cura se okrićala, smijuckala mu se i otkrivala lipe bile zube. Pono-ćka se završavala pivanjem božičnih pišam. Švora je svirala na orgujan i pivala je čila crikva. Kre-štavi starački glasovi misali se s basima ribara i s nikoliko upadjivo ženski soprani. Mirko je kibicira malu koja je odgovarala, a Bepina je pivala i ispod oka jidno pratila Mirka. Dva diteta se dolibila iza škropionice i meju žene bacili praskave žabice. Nastaje vrisak i strka, pivanje se prikinilo. Jedna stara pala na klupu i koluta očiman.

- Pucadu u narod! Bezbožnici! Sotone!- Boga ćaćina i materina! Da mi gaje uvatit!Pop se uvatija za glavu i pobiga iza oltara, a za

njin remeta i mineštrante. Svit je nagrnija iz cri -kve, a Mirko, koristeć gužvu, naša se iza lipotice. Iskustvon stečenin po zagrebačkin tranvajiman, idući prema vratima, naslonija se na nju, šapjajuć jon na uvo.

- A jeste li se vi pripali? Ne bojte se, ja vas čuvan.- Ne triba meni čuvar. Ja jeman svoga anđela

čuvara.- Za nj ćemo lako. A di stojite? Mogu li vas

opratit? Izašli su iz crikve na pjacetu i tot ji je dočekala pisma priko razglasa "Crven je Istok i Zapad..." Mirko je s curon nesta u mrak jene kalete.Malo daje stali su u škuricu isprid jednog dvora.Najprin je drža za ruku, zatin je zagrlija i pokušapojubit.

- Čin san te vidija, ka da me grom ošinija - ša-pja je Mirko.

- Asti, ča si nagal! Jesu li svi studenti taki? Stani daje, pun si letrike.

- Koje letrike? Ti se šališ, a ja ozbijno govorin- lipija se Mirko, grlija je, ali ona gaje sad već blago turala.

- Je li ti svakoj tako? Reci mi pošteno: ča ti jeteta Bepina govorila o meni?

- Rekla mi je da vonjaš od friškine.Ona se zasmijala, rasula kosu po rameniman i izazovno ga pogledala. -A je li vonjan? Prignija je glavu u njena njedra i požudno udisa.

- Je, vonjaš, ali od rusule.o o o

Bepina je meju zadnjima izašla iz crikve. Likar je seta s pason i kad je ugleda, uputija se k njoj, otpozdravljajuć okolo judima.

- A di ti je Mirko?- Izgubija se, uteka. Čin je vidija onu malu pe-

škarušu, omar je zaboravija na mene. Uvrga se napokojnu mater. I ona bi tako izgubila bušulu čin bividila muškoga - jidno je govorila Bepina.

Likar se nasmija.- Razlika je, Bepina, jerbo on izgubi pamet kad

vidi lipu žensku.- Onda se, Luiđi, uvrga na te.Bepina, likar i pas krenuli su doma. Prid vrati-

ma je Bepina stala i ujila se za prst.- Ajme, Luiđi, kjuč je u Mirka, njemu san ga

dala držat. Likar je pogleda u škuro nebo i uzda-nija, pa je seja na vrj skal, a Bepina skalu ispodnjega. Pas je lega na kamen i odma zatvorija oči.

- Ti boga, meni se nikad ne spava. Uvik morannajpri čitat, a sad bi zaspa na stinu. A dokle ću jaovako čekat? Znaš ča, ja gren spavat u ambulantu, a ti ostani.

- Nemoj, sad će doć. Lipa je noć, Luiđi - rečeBepina stavjajući mu ruku na kolino.

- Majku ti božju, čaja neću doživit! Momak fre-ga, a ti, Luiđi, stoj na stražu, i to na Božić. Biš turuku, Bepina! Nemoj me ticat, nervozan san...

Tako su, čekajuć Mirka, Luiđi i Bepina zaspali na skalan. Probudila ji je škripa drveni vrat dvora. Bu-čno je uša Mirko pivajuć "Ju te san se zajubija..."

- A na nas si zaboravija - zapiva Luiđi, imitira-juć melodiju pisme.

- Ajme, oprosti, barba Luiđi, ubijte me. Ja sankriv.

- Jesi li barenko čagod učinija da znan da nišanza ništa patija?

- Sram te bilo, Mirko, ovako nas ostavit - karalaje Bepina Mirka ka malo dite.

Mirko je već otvorija vrata i pomoga Bepini da ustane.

o o o

Roko i sekretar su pili crnu kafu ča je skuvala tajnica. Presjednik je velikin uzrujanim koraciman seta po sobi, simo-tamo. Uša je milicjoner s punin naručjen tondini i sta ji slagat po presjednikovon stolu. Presjednik se zaustavija kod stola i zagleda u tondine.

- Ča si mi ove pucaljke naslaga po stolu?- Sve san zaplinija. Bilo je plača.Presjednik jidno zamane rukon i sve tondine

baci na tle.- Ti se baviš glupostima, a nama neprijatej pod

noson razglasne žice kida.

- Vi ste mi, druže presjedniče, rekli...- Ča san ti reka?! Jesan li ti reka da se kidaju

naši razglasi? Ajde odma u sakristiju, privedi popau stanicu i učini zapisnik!

- Oću, druže presjedniče!- Nemoj ga pritvorit, pusti ga, ali mu zapriti da

će najpri prid suca za prikršaje, a onda prid redovni sud - mirno reče sekretar.

- Razumin, druže sekretaru - salutira je milicjoner i izletija vanka.

Prosa je priko puste pjacete i uša u jedan por-tun. Tot je čeka na popa. Presjednik je gleda s ponistre, a Roko i sekretar sedili u foteljaman, već štufi i najradije bi bili išli spavat.

- Evo ji, izlazidu - tiho je reka presjednik.Remeta je velikin kjučen zakjučava crkvena

vrata. Milicjoner je izaša iz portuna, zauzeja je službenu pozu, isprsija se i podiga kajiš. Brzin korakon priša je popu i remeti. Tišinu je razbija udarac leroja na kanpanelu, označivši jedan sat poza ponoći. Milicjoner je ništo oštro reka, strogo je manija rukon i pop i remeta pošli su za njin u milicijsku stanicu.

o o o

Soba u stanici Narodne milicije bila je oskudno namištena. Milicjoner je seja za pisaću makinju za stolon. Pop je sta prid ormar u kojemu je bila samo jedna knjiga. Remeta je seja na jednu od tri katrige. Milicjoner je prilično traljavo glumija strogost i surovost. Pop je već gorija u ushićenju mučenika, a remeta je umira od straja.

- Ko je van reka da sedete?- Nikor, ali vidija san katrigu - pripa se remeta

i usta ka da se oparija.

- Ustanite! Šest ćete kad van ja buden reka, jeste li razumili?

- Jesan, šjor milicjoner.- Sedite!Remeta je seja, ali je pop osta stat na nogan ka

da ni ni čuja milicjonera.- Reka san da sedete.- Fala van lipa, ja mogu i stat- zatresa je pop

ličen.- Šjor milicjoner, ja nišan ništa učinija - počeja

je remeta.- Niko vas ništa nije pita.- Ja san samo drža skale.- Govorit ćete kad na vas dojde red - reče mi

licjoner kroz zube i polako stavi pendrek na stolnadomak ruke. Remeta se izbuljija u pendrek.

- On je župnik, a ja sam remeta, sluga, moranga slušat.

- Vaše ime i prezime? - počeja milicjoner obra-ćajuć se popu.

- Don Karmelo Ljubetić.- Je li van to "don" ime oli nadimak?- Nije, to je...- Daklen, kad nije vi ste samo Karmelo - reče

milicjoner i poče tuć u makinju s jednin prston.Stol je sta nakrivo i počeja se gingat, pa se mili-

cjoner diga, vazeja je onu jedinu knjigu iz ormara i stavija je ispod nožice od stola.

- Zanimanje?- Svećenik.- Di radite?- U hramu božjemu.- A usluge koje vršite po kućan, jesu van to fa-

turete?

- Kako to mislite?- Po kućan ispovidate, blagosivjete, a to van je

vanka radnoga mista i vrimena.- To su sveti obredi, a ne usluge.- Uslužna djelatnost - reče milicjoner kucajući

u makinju. - Jeste li dosad bili kažnjavani i kolikoputi?

- Nišan nikada, višnjen budi fala.- To nije njegova zasluga, nego naša greška. Do

sad ste se izvlačili, ma, bogami, odsad nećete.Šest puni uri tako je milicjoner ispitiva popa i

remetu. Napisa je nikoliko puni listov zapisnika i počeja je novi. Vanka je pomalo počelo i svitat, remeta je spava na katrigi, a izmučeni pop jedva se drža na nogan.

- Oprostite, šjor milicjoner, ali ja ne mogu višje.- Reka san van da sedete, da ćedu vas noge

zabolit.- Danas je Božić i ja jeman svetu misu održat.- To se mene ne tiče, ja moran učinit zapisnik,

a vi ste mogli na to sinoć mislit. Vama je bilo poznato zašto su postavjeni razglasni uređaji, biliste svjesni zašto oni služe. I vi ste onemogućilinamjerno...

- Galamu.- Ne galamu, nego svirku borbenih i patriotskih

pišam.o o o

Ujutro se pop naslonjen na remetu vuka prema župskom dvoru ka pribijeni pas. Prid vratima do-šla mu je ususret domaćica, stara debela ženska, i priuzela ga od remete. Uvela ga je u dvor i pop se strovalija u prvu katrigu ča je bila uza sami zid kuće.

- Brzo, kafu mi učini i španjulete daj - puva jepop, mrtvo sedeć.

- Ajdete u posteju, don Karmelo - rekla ježena.

- Kavu i španjulet! - ciknija je pop.I tad, kad je žena ušla u kuću da pristavi kavu

i donese španjulete, dogodila se jedna nezgodna stvar. Na stinu povišje popove glave stala je kokoš, a za njon je doletija pivac i pritiska je junački. Kamen ispod kokose, koji je slabo stau svon ležištu, zajuja se i pade popu jušto na glavu. Bidni pop skoklja se sa katrige. Domaćica; koja se pomolila na vratima s džezvicon kafe, ispustila je kafu i zavikala.

I tako je razbluda jednoga obišnoga pivca de-boto stala glave don Karmela, sveca od čovika. A po mistu se kasnije počelo šapjat kako je župnika pretuka milicjoner po nalogu presjednika.

Te božične noći Bepina je, sva sritna, sanjala da će je Luiđi odvest prid oltar, jer neće da nevinčano živu prid Mirkon kojemu su bili ka otac i mater. Sriču jon je mutilo jedino to ča su, dok je ona s Luiđen išla oltaru u vinčanoj biloj vesti, svirali jezive borbene pisme, a zvona su tukla krivo, su-manuto.


ALTROKE KALIFORNIJA

Pritisla vrućina, već danima nima niti malo bave i more se, reka bi, usmrdilo ka bara. Druga su mi-sta vrila od furešti, posteji je pofalilo pa se spavalo po brodima i konoban, a Malo misto napala dica ka jata skakavac. Započesali su i skulu i dom kulture, razapeli puste šatore. Od nji smokvu nisu moga ubrat, a grozd bi nesta sa trsa čin bi se na njemu tri zrna zarumenila.

Za niki polovni mercedes, koji su nediju dan vo-zili presjednik, a nediju sekretar, najveća zgrada na rivi afitana je Domu slipi.

Ako bi koji furešt i zaluta u Malo misto, samo bi prispava u stari otel koji je osta isti ka u vrime Rožina kažina.

Roko se čilo to lito kara sa presjednikon i sekre-taron i svaku malo jin mava ostavkon. Prošlo je vri-me, vika je Roko, kad ste govorili: višje vridi fumar "Jugovinila" vengo čila poljoprivreda i ribarščina.

Misto nazaduje, mladost biži i jedino ufanje osta je turizam. Ali ne ovo betežni i ditinjasti, koji vonja kapulon i marmeladon. Mi čistimo šporkicu

za dicon, drugi zgrćedu dolore. A čin bi šupirali dicu i bolesnike, špine bi se otvorile i krediti bi procurili. Ol to, oli se raspast - trećeg izlaza nima. I zapritija je da će poć u Njemačku za konobara, a presjednik neka jopet otvori brijačnicu, sekretar postolarsku butigu.

Kad je mercedes osvanuja probužani gum, a zidi kuć pokriveni parolan: - Vanka dica! Oćemo zdrave goste! - vrag je odnija šalu.

o o o

Lito godine tisućudevetstošezdesetiosme počelo je najvećon fešton. "Na ponos i diku čile Dalmacije" otvorenje novi otel i pale su velike beside. Ime in-ženjera su u govorima spominjali uz imena Buvine, Jurja Dalmatinca, fikali su i Meštrovića, a diretur banke koja je dala pineze ispa je mecena veći od Štrosmajera. Vrpca koja se prisikla na vratima otela dilila se ka relikvija. Poslin govori nastavili su obidon, a završili s vatrometon i roketan, ilumina-cijon luke, defilejon brodi i pleson do zore. Na kraju fešte Roko je osta spavat u novi otel s Anđelijon koja se tomen protivila, ali Roko je uvirija daje boje da ga oni prvi blagoslovidu nego koji furešt.

Te godine užežin Vele Gospe čila Evropa ka da se priselila u naše Malo misto. Furešti svit razbija je lipu dosadu i mirni život Maloga mista. Turisti su sve pritvorili u ludnicu, a svi mištani ka da su postali konobari, pa si samo čuja; bitešen, tan-kešen, silvuple, vulevu, tenkju, dujušpik, prego, gracije. Izvolite, komodajte se, eto van kondut, eto kužina, eto soba, kvadri pokojnoga oca i matere, govorili su mišćani i noću slušali kako iz njijove sobe pod fureštiman škripi posteja na kojoj su se rodili. Svi ka da su počeli sličit na furešte samo

jin još pige nisu došle po obraziman, sve je smrdilo po kremi i mušću. Veliki se napridak vidija, misto se ni moglo više pripoznat, gradilo se otele, kuće, vikendice, restauracije, asfaltiralo se, cimentava-lo, nosilo se u kuću tapete, mobilju, ingleške kon-dute, televizije, frižidere, makinje za pranje rubja i sve moguće aparate ovega svita i jedino još ča je falilo to je bila eletrična stolica. Motorini su bordi-žavali, a ni bilo više mista u luci za jahte i jedrilice. Ribari su bacili mriže i pustili bitls frizure.

U modernoj i luksuznoj kancelariji novoga ote-la, za velikin stolon, na kojemu su bila tri telefona, sedija je Roko i gleda svoj dnevni raspored u ko-žnaton notesu. Na podu je bija debeli perzijaner, anfore na stalcima u kantunima, police s libriman i moderni bar sa stranin pićiman. Niko liko mo-dernističkih slikarij visilo je po zidoviman. Prid njin na stolu nalazila se škatula strani španjuleti. Desno od Roka bija je veliki globus i maketa otela-nebodera ča je bija u gradnji.

Roko je na sebi jema fini lagani ingleški veštit koji mu je sta ka saliven: parija je ka da je izaša iz modnog žurnala. Kroz debele, malo razmaknute koltrine puca je vidik na more s otociman i valama. Roko je upra prston u botun koji je bija spojen sa stolon tajnice. Ona se odmar ukazala na vratiman. Bila je to lipa plavuša od trijest godin, vidilo se da govori sve jezike na svitu, njegovana, namazana. Jemalaje mini suknju.

- Pošaji mi onega konobara i usput neka donese kafu!

Tajnica se nasmišila, kimnula glavon i odma iza-šla. Po načinu na koji je to učinila, vidilo se da je iz gornji, finiji kraji. Roko je lista notes uvezan u kožu i

crljenin lapišen pocrtava važnije sastanke. Zakuca je konobar i uša, noseć na pladnju džezvu s kafon.

- Izvolite, druže direktore - reče mladi konobari stavi kafu na stol.

- Ajde, govori! - reče Roko vadeći dugi stranišpanjulet.

Konobar mu je spretno prinija fajericu. Roko odbije dva dima i pogleda u zgodnog ricastog momka.

- Kakvi je to bija skandal? Ko je bila? Njemica?- Šveđanka.- I ča si je tija silovat?- Ma kakvi, druže direktore, ona je na me nava

lila. Oslipija ako nije.- Kriv si bez obzira od koga je došla inicijativa.- Ali ja san muško, druže direktore. Kako ću

reć: neću!?- Konobar nije ni muško ni žensko, nego kono

bar, razumiš li? - reče Roko strogo, a zatin pridodasmijuckajuć se: - Mali, potirat ću te s posla! Mavidi ti pivca!

- A ko ne bi doša u napast? Vi me uškopite oli jamogu omar poć svuć bluzu i prominit zanat.

- Nemoj, ti moš izać dobar konobar, ali pamet uglavu, pazi se. I kako moš bit tako glup da te njezin muž uvati na dilu?

- Bija je pijan ka sipa, pa san računa da nimastraja, ali se stvorija iznad mene ka da je iz zemjeizaša.

- Jesu li napustili otel?- Jesu, ali ona me ostavila pismo i piše da će

doć na lito bez muža, s prijatejicon.- Ajde, ovi put će ti proć lišo, ali drugi se pazi.

Moš poć - strogo će Roko i upre prston u botun.

Konobar se zafalija i izaša, a tajnica se pojavila na vratiman.

- Devet je uri, a još nišan primija izvještaje.Kakvo je ovo poslovanje? Koliko san puti reka, udevet svi izvještaji moradu bit na stolu. Obavistišefove otela: u deset uri svi u moju sobu.

- Oprostite, ali u deset već imate zakazan sastanak s projektantom.

- Onda u deset i po.- Tada imate dogovor radi otkupa zemljišta.- Oštija, onda u jedanajst.- U jedanaest vam dolaze predstavnici agencija.- Onda u ponoća, u bot, u dva, najdi bužu - po

vika Roko, jideći se.- Mnogo radite, direktore, morate se više odmarati.- Odmarat se? A da me nima dva dana, sve bi

ovo vrag odnija. Ali odmorit ćemo se, divojko, ja iti, pošteno ćemo se odmorit. Ove zime gremo učinit đir po Evropi - reče Roko, ustajuć i dolazećido ponistre di je raširija koltrine. - Gledaj, Evropusmo doveli u Malo misto, pa miritamo malo i miprošetat po Evropi. Ča ti govoriš?

- Slažem se, direktore - zasmijuckala se tajnicai oborila oči.

Začulo se kucanje s vrata. Ušla je Roža stavja-juć izvještaj na stol.

- Evo izvještaja, direktore - rekla je Roža i omi-rila tajnicu pogledon. - Stiga je brzojav iz Rima.Tražidu još trideset posteji. Ča ćemo javit?

- Javi da je sve u redu.- Ali nima, sve je rezervirano.- Storniraj Austrijancima.- Ne more, žalit će se.- Moredu se žalit Franji Josipu. Ča je, ča je još

novo? - pita je Roko, videći da Roža ne odlazi.

- Žali se vodič ingleške grupe daje slab doručak.- Daj mu bocu viskija.- Davala san mu, pa neće da primi.- Daj mu dvi i primit će - namigne Roko Roži koja

se nasmijala i otišla.Roko pogleda u tajnicu koja je koketno stajala

kraj globusa i makete otela u izgradnji.- Slušaj, curo, sad će doć sekretar i presjednik.

Pazi da sve bude kako smo se dogovorili! Neka če-kadu sve do granice strpjenja, jesi li razumila? Moraš ji inšempjat, frapirat, da ništa ne razumidu.

- Ne treba meni dva puta ponavljat, direktore- rekla je tajnica i napućila usne.

Tajnica je u svojoj kancelariji tipkala na ma-kinji, a presjednik i sekretar su sedili na dvi je-dnostavne kancelarijske katrige. Sekretar je čita novinu, a presjednik nervozno tuka prstiman po stoliću. Iz škatule na stoliću vadija je novi španju-let. Zazvonija je telefon, tajnica je digla slušalicu i ispod oka pogledala presjednika.

- Halo, halo! Vi ste, gospodine doktore? Dobardan! Vrijeme je sunčano, prekrasno. A kod vaskiša? Odmah ću vas spojiti s direktorom, očekivao je vaš poziv - cvrkutala je tajnica pribacujućitelefon.

Sekretar i presjednik su se pogledali. Tajnica je nastavila tipkat.

- Ma ča je on, koji je on govnar da ja moran ovoliko čekat? - poluglasno je reka presjednik i nagejase sekretaru.

Sekretar je prosa prston priko ust i učinija mu mot na tajnicu.

- Neka čuje. Da je presjednik republike, ne binas pušta ovoliko čekat - živcira se presjednik.

- Vidiš da jema posla - reče sekretar, a onda seobratija tajnici. - Jelte, drugarice, ko je kod njega?

- Projektanti - reče tajnica i ponovo se začujezvrndanje telefona.

- Halo, Beograd! Vi ste, druže direktore? Odjutros sam nazivala, ali nisam mogla dobiti liniju.Odobrena su sredstva, kažete? Tri milijarde! Spojitću vas s drugom direktorom - jopet je tajnica priba-cila telefon i ponovo nastavila tipkat na makinju.

- Čuješ li, tri mijarde? - zinija sekretar.- Tri mijarde bogov, meni je dodijalo. Jesan li ti

govorija da ga triba potirat?! Sad čekaj tot ka monadok se gospodin direktor umilostivi da te primi.

- Tebi još ne gre u glavu da je inicijativa prišlau ruke privrede. Novinari su pri dolazili k nan, asad se vrtidu oko njega, jer u njega su šoldi, pre-sjedniče.

- Daje jin mukte lokat i žderat, eto ča je, pa gau nebo dižu. Višje mu je intervjua izašlo u novinenego ministru vanjski poslov. Govorin ja tebi, potirat ga triba - pinija je presjednik jalno.

- Neće bit baš lako. Kolektiv je uz njega.- Ma ti ga braniš ka da si...- Ča ja jeman s njin? Samo mu triba priznat da

je spretan, poslovan - jednako mirno je govorijasekretar. Otvorila su se vrata Rokove kancelarije,ispratija je glavnog inženjera projektanta i rukovase s njin. Onda je ugleda sekretara i presjednika.

- A je li vi dva dugo čekate, a? Skužajte, drugovi, ali posla je priko glave. Niman minut vrimena.Dajte, ulizite, komodajte se - pokaziva jin je Rokona vrata svoje sobe.

Oba su ušla bez riči i ogledavali se po sobi. Roko je iša prema baru i primeća po čašan.

- Izvolite šest! Ča biste popili? Malo viskija olikonjak? Koji ćete? Martel, Napoleon?

- Svejedno - smantano će sekretar.- Kušajte oba, pa koji van je draži - inzistira je

Roko i stavija isprid nji na stolić dvi boce i čaše.Ponudijaji je i sa stranin španjuletima. Presjednikje odbija i otrovno ga zapita je li mu kredu drago-cino vrime. Roko se nasmija, pogleda u leroj naruci i odgovorija da ni priša, jerbo je ostavija poure vrimena za stare prijateje. Nalija jin je čaše ikucnuli su se.

- Ti boga, ča je dobar ovi konjak - reka je sekretar.

- Daklen, Roko - počeja je presjednik - ti znašu kojen je škripcu Mjesna zajednica. Spomenikpalin borciman misto deset planirani košta je dvadeset miljuni, đardin oko spomenika...

Na stolu je zazvoni jedan od tri telefona i Roko je podiga slušalicu srednjega.

- Skužaj, presjedniče! Halo, halo! Ver ist hir,javol, javol, hir Klajne-dorf. Direktor Roko aufaparaten. Roko šprehen - govorija je Roko i pokri-ja jedan tren rukon slušalicu. - Ti boga, zove Ro-terdam, a čuje se ka daje u drugu sobu - skinijaje ruku sa slušalice. - Guten tag, her direktor, nlegrise ire gnedige frau. Tanke, tanke. Majne Anđazer gut...

- Čuješ li ga, presjedniče, mlije njemački ka rva-ski - iskreno se zadivija sekretar.

- Je, guštan ga slušat. Ti gospu kamarjersku,lupešku! - iscidija tiho presjednik malo svoježuči.

Roko je činija fintu da govori, a čita je unaprid fonetski napisan tekst u svon dnevniku na stolu.

- Ma natirlih, her direktor. Draj und drajsigbeten, cvajte kategori. Fir nle sezone - nasmijase Roko. - Ales nudist, bravo! Vir haben grose rezervat fir nudisten. Ajne šene insel... Ja, ja, niks,nain, her direktor - Roko učini mot sekretaru ipresjedniku da pijedu. - Das ih must šrajben: fonfinfcig august bis fmfcig november - zaklonivšislušalicu, Roko jopet da znak ovoj dvojici da pijedu. - Drinkenzi, odnosno ča ne pijete vi dva? Najn,najn, ih šprih majne kamaraten. Hir ist unsereburgmajster und kamaraten sekretar von partija.

- Ma ča nas mišaš, čoviče? - začudija se sekretar kojemu je bilo neugodno.

- Pita me koje s menon. Aufidersen, her direktor!- umorno Roko spusti slušalicu. - Uvik je ovako, počili dan telefoni, sastanci, brzojavi, bankari, inžinje-ri, krediti, kamate, devize, inflacije, devalvacije. Neznan višje di mije glava. A di smo ono stali?

- Mjesnoj zajednici blokiranje račun. Pridana jesudu. Radovi na skuli su započeti pa obustavjeni.Ne nađemo li ti prokleti trijest miljuni, moremoZajednicu smista. raspustit...

Zvonjava telefona jopet je prikinila presjednika. Nervožasto je pogleda u telefon.

- Ko je sad? Alo, Milano! Si, si, parla, sinjor di-retore. A voi siete, kavaljere. Bon đorno! Si kapiše,tuto že jin ordine. In penso per lei. Voštri klijentisono sempre al primo posto. Ariverano kol čarter?Senca dubio, kavaljere...

- Ti gospu, govori taljanski ka naš likar, ma di jebrže naučija!? - divija se i čudija sekretar.

- Vražju je mater naučija! Ka i svaki kamarjer,govori od svakog jezika deset besid - pušta je otrovpresjednik.

- Arivederči, kavaljere, gracije! Saluti ala vostrasinjora - spustija je Roko slušalicu i jušto tadazazvonija je drugi telefon.

Roko uzdane umorno i podigne slušalicu.- Alo, je, ovod direktor. A vi ste, druže direktore.

Da, dobro ste čuli, informacije su tačne, u pitanjuje otel od tri mijarde dinari. "A" kategorije. Ma kakvi, raspisat ćemo natječaj! Ne triba van dolazit.Jemamo ponude iz Splita, Jubjane, Sarajeva. Kobude jeftiniji. Da, da, doviđenja - spusti Roko slušalicu.

Deboto nečujno ušla je tajnica.- Došao je onaj novinar iz Beograda - reče ona.

Roko je otpremija s ričima da ga ne može primitsad, nego večeras.

- Di smo ono stali, drugovi? - rasijano upitaRoko kad je tajnica izašla.

Natočija je čaše.- Ma nismo ni započeli, čoviče, nego da ti ne

zajebaješ nas, a mi tebe, reci možeš li oli ne mošpribacit tih trijest miljuni?

- Trijest miljuni! - ponovija Roko.Jopet je počeja zvonit telefon i jopet se Roko po-

žurija do stola.- Alo, ti boga, pa baš sada mora i Pariz zvat. O,

bon žur, mesije direter. Keske si di nuvo? Ti bien...ma votr mone e devalve. Pur la turist francez nudevon forme 1 nuvo aranžman. No no, se impo-sibl, orevoar! - spustija Roko slušalicu i krenijaoko stola presjednika i sekretara. - Boga ćaćina imaterina, munita jin je pala, a oni oćedu istu činu.Ča mislidu na naše spale popravjat svoju muni-tu?! Daklen, trijest miljuni, je li? Onda ja nišandobro čuja kad smo zanji put govorili.

- A koliko bi ti moga dat? - upita sekretar gubeći nadu.

- Već san da nalog da se pribaci pedeset miljuni.- Pedeset!? - skočija je presjednik ka da su ga

uboli šilon. Ni moga virovat svojin ušiman.- Ali ćeš mi, presjednik, ustupit one općinske

zemje iza kupališta, i da znaš: neću privatni sektoru Malome mistu. Nikome ne smiš dat dozvolu.

- Ča san ti reka, drug je Roko. Nima ga na svitu- reče sekretar i podiže čašicu.

- Ja san uvik za suradnju, jerbo pametnon su-radnjon moremo čuda učinit. Sve ča triba Malonmistu - tot san. Ako investiramo u otele mijarde,ča je to pedeset miljuni za Zajednicu - govorija jeRoko dižući se.

Izašli su kroz tajničinu sobu, pratija ji je velikin otelskin holon i spušta se s njiman lifton.

- Znaš, tribalo bi da kupiš još tri oli četri slikeonog našeg mladog slikara. Otac mu je još uvikuticajna ličnost i ko zna ča nan sve more tribat- iskoristija je presjednik momenat.

- Štuf san ja njegovi slik. Lani san mu kupijašest i evo mu svi šest nazad neka mi da pedesetijad dinari. Ti gospu, koja je to sad moda? Dica rukovodioci postaju umitnici, neš ti, pusti bradicu,vazme pinel i maže, a ti kupuj. Bogami, neću. Mojprvi kuvar jema osandeset ijad plaće na misec, aja ću njemu davat svake godine miljune za te por-karije - zapalija se Roko izlazeći iz lifta.

- Roko, nezgodno ga je odbit. Barenko dvi slike- zauzeja se i sekretar.

- Ma njanci čut! Ti to, sekretaru, obisi u komitet, a ja u otel neću. Koliko nan je samo pinez izijaza spomenik palin borciman. Bidni pali borci, ka

daje malo ča su mrtvi, pa još moradu jemat i gru-be spomenike - nije popušta Roko i kad su izašli na mramorne skaline otela pozdravlja se s njiman. Upravo je nailazija vodič koji je ti posal radija liti honorarno, a inače je bija profešur u školi.

- Zdravi bili, šjor profešur! Vi ste jučer vodilionu grupu Njemac?

- Jesan.- Pa je li moguće da ste onako falili? Ča ste rekli

za one kuće iza crikve, ko ji je užga?- Reka san da su ji užgali Njemci na povlačenju.- Njemcima reć da su užgali Njemci?- Ali to je povijesna istina.- Vi ste lud čovik - povika je Roko. - Ma koja po

vijesna istina! Kad vodite Njemce, onda su Taljancizapalili, a kad vodite Taljance, recite da su Njemci,ko će drugi - svitova ga Roko i pogledava na otel-sku teracu ritke goste ispod suncobrani koji jošnisu otišli na kupanje.

o o o

Večer je bila tepla i vedra ka cakal. Na velikoj otelskoj teraci svirala je plesna muzika. Na platou nikoliko parov balalo je najmodernije bale, sve sami furešti. Mirko, koji je posta likar, bala je sa svojon ribarušon u ritmu. Okolo se za stoliman ve-čeravalo, konobari su posluživali. Likar s Bepinon sedija je za stolon jidan, jerbo je po ure zva kono-bara, a nikor se nije odazva niti dolazija. Jidan, gleda je Mirka kako bala, govoreć da čini arlekina od seba onako skačući ka šimija i savijajući se ka zmija.

- Je li balarin oli dotur? Koji će bolesnik njemuvirovat kad ga vidi onakega? Ča jema balat, ka daje ni povalija? - grinta je likar.

Napokon je doša konobar i, poslin svađe s njin, likar je naručija večeru. S drugog kraja terace došli su Roko i Anđa. Konobari su se raštrkali i činili jin mista. Anđa je bila moderno obučena u svitle široke svilene gaće, a Roko u bilon laganon litnjen ve-štitu. Kad je konobar poslužija likarev stol, Mirko je prikinija balanje. Čin su svo četvoro započeli jist, jedan konobar vas uzbuđen dotrka je priko terace, doša je do Rokovog stola i šapnija mu ništo na uvo. Roko se diga ka oparen i priša likarevon stolu.

- Jednome fureštu je zlo. Dojdite brzo, doture,brzo!

- Ti boga, ka da je meni dobro. Per la madona,jesi li ti lud, Roko? Dvi ure čekan ka pas i juštokad san počeja jist, a ti: trči brzo. Neću trkat.

- A ča je, Roko, di ti je dobra večer? - prikorilaga Bepina.

- Skužajte, šjora Bepina. Ne čini škerce, doture,jema bit daje i umra. Našli su ga konobari u sobina podu.

Likar se trgnija i ferma jist, omar se diga i obri-sa tavajolon usta.

- Ajde i ti, Mirko, da vidimo ča je to.Sva trojica su brzo otišla priko terace u lift, a Bepi-

na i Mirkova cura ostale su same za stolon. Bepina je isto tako pristala jist, ali je mala jila naprid i nutkala Bepinu da će jon se oladit spiza. Muzika je svirala, parovi se vrtili ka trotuli. Bepina je jušto počela ispi-tivat malu o Mirku, kad jin se pridružila i Anđa za kojon je skočija konobar, prinoseći jon katrigu.

- Ča ste lipo obučeni, guštan vas gledat. Di steti konplet kupili? - pitala je Bepina Anđu.

- U Italiju. Svu moju garderobu ja nabavljan uinozemstvo. Nima, drugarice Bepina, po našin bu-tigan ništa, samo štrace.

- Jemate prav, ka žena od svita. Samo najde se iu našin butigan. Evo ja ne kupujen u inozemstvo,a fala bogu, nišan u štrace - botunižaje Bepina.

- Morat ćete i vi doć s nan kad ja i Roko skokne-mo do Italije, pa da vidite tamo butigi.

- A kako se vi tamo snajdete, ko van prevodi?- Moj Roko parla taljanski ki vaš dotur - iscerila

se Anđa.- Bit će i boje - promrsila Bepina.Roko, Mirko i likar vraćali su se preko terace ka

pokisli.- Mrtav je, inkolpalo ga- učinija Roko mot na

srce.- Nosi ovo ća sa stola! - viknija je likar konobaru.Bepina je odma protestirala na likara da se nije

okusija, ali likar je naručija samo konjak. Mirko svoju pjatancu nije da odnit, nego je počeja jist.

- A koliko je pokojnome godin? -pitala je Bepina.- Bit će pedesetipet i šest godin - reče Roko.- A jeste li javili njegoviman? - kurjožasto će ona.- Ne triba javjat, doša je sa ženon i ćeron.- Bit čedu se rastužile, bidne. A oćedu li ga pri-

nit u njegovu zemju?- Ča čedu poć trošit? Ovod čedu ga zakopat.

Nima kod nji afani i naricanja, plaču tiho.- I sutra ćedu se, bidne, same vratit - zamislila

se Bepina.- Ma ne vraćadu se, ostaju. Uplatile su litovanje

unaprid i nećedu sad jemat duplu šćetu. Triba priznat da su već naručile crne kostime za kupanje - go-vorijaje Roko pripaljujuć dugi strani španjulet.

- Ola te korote! - zinula je Bepina.Popivši konjak, likar se diga od stola. Mirkova

cura gurnila nogon Mirka, dajući mu znak da gre-

du balat. Svi su se digli od stola: likar, Bepina, Roko i Anđa odlazili su priko terace i spuštali se niz široke skaline put parkirališta tonobili, a Mir-ko i divojka utopili se meju plesače.

- Ajmo, doture, do mene, stat ćemo samo po ure- navaljiva je Roko.

- Vidit ćete, drugarice Bepina, sve je po moj onideji. Ja san davala diretive inženjeru kako će učinit nacrte - guštala je Anđa.

Likar je uliza u Rokov tonobil i seja naprid, a ženske odizad. Bepina se zlamenovala.

- Samo pametno, Roko, nemoj nas privalit - pri-poručivalaje Bepina.

- Ne bojte se, šjora Bepina, ja vozin oprezno- reče Roko, okrićući tonobil u rikverc.

Priko rive je pojurija punon brzinon.- Je, čula san, i nikidan si pa u fošu. A ništa ti

se na autu ne vidi?- Kako će se vidit kad san vozija auto od podu

zeća?! Ali ne bojte se, jerbo je to di vi sedite najsigurnije misto - umiriva je Roko.

- A di je najopasnije?- Do šofera, di sidi dotur - rekla je Anđa.- Brzo, Roko, stani! Stani, iskočit ću! - uzrujala

se Bepina. - Ja ću šest naprid, a ti, Luiđi, na mojemisto.

- Vozi, Roko, a ti muči, jerbo ću te bacit iz tono-bila na glavu vanka! Ona će meni vazest najopasnije misto!? - zagraja je likar.

Tonobil se zaustavija prid velikon lipon bilon vi-lon u vali koja je bila sva u zelenilu. Uz mali mulet bija je vezan motorin. Bepina je malo zlobno pri-znala da jin je puno ovod lipo, daje mirno i samo se cvrčci čujedu kako grataju. Anđa jon je tuma-

čila da su zato i gradili da budedu u miru, jerbo njezin Roko nije volija da mu šuškaju nad glavon.

- A ča ti je ovod doli u prizemju? - upita je likar.- Ova vrata su od garaža za dva auta, a ova dru

ga od hangara za brod - pokaziva je Roko.- Jopet si jednu stvar zaboravija. A di ćeš držat

reoplan?- Dostaje i helikopter - nasmija se Roko.Vila je bila prostrana, moderna, malo suviše

nakinđurena s elementiman kiča. Anđa je otvorila vrata i Bepina se zaustavila u prisoblju, znatiželj-no je i pomalo zlobno gledala uokolo.

- Asti, ča je lipo! Pogledaj, Luiđi, ovo je ka uteatar - govorila Bepina i kucnula rukon po zidu.- A kakvi su ovi zidi, ovo ni pitura? A vidi lustere,Luiđi, a vidi zrcalo.

- To je specijalna roba iz Japana, to je moj Rokodobavija priko veza u Njemačkoj. Sva staklarija jeiz Kolandije, je li, Roko?

- Per la madona, Roko, oklen ti ovo? Iz neba!?Ol te pape bija Rokfeler? Ovo ja nišan u životu vi-dija - čudija se likar, ali nije pozelenija: bija je beztrunke zavisti.

- Ovo van je kužina. Tavele i svi aparati su izItalije. A ovo ovod van je soba za sluškinju. Ona jeodiljena, jema i svoj zahod da se s nama ne miša...- tumačila je Anđa Bepini.

- A jemate li sluškinju? - prikinila je Bepina.-Tražin, ali teško je danas doć do sluškinje. Sve

se, moja drugarice, danas pogospodilo. Niko neće u sluškinje.

- Je, to jemate prav, a ča ne dovedete koju rodicu iz sela? - lukavo Bepina namistila Anđi trapuluu koju je ova nepromišljeno uletila.

- Pisala san već jednoj... - sitila se Anđa i ugrizlaza jezik zaraj tega ča jon se svićica kasno upalila.- I znate ča su mi odgovorili? Da nađen za sluškinju koju gospoju iz grada - osvetila se Anđa.

Roko je odveja likara u radnu sobu.- Ovod ja poslin obida čitan novine, pijuckan,

odmaran se, mislin, stvaran ideje.- A di su ti oni pusti libri? - pita je likar.- Ča će ti, doture, libri?! Čovik čita, čita i oćora-

vi, a drugi nikad ne čita i svuda je stiman, viđen,čašćen, jema dobru plaću, nikome nije sumjiv jer-bo ne čita, nije zaražen stranin uticajiman. Kad jesvršija rat, jema san prilike dobit stipendiju i štu-dirat za profešura, likara, ekonomistu, pravnika.Bogati, ka da san lud, svršiš škule i više nisi revolucionarni kadar. Nego, ostavimo mi tu filozofiju.Ča bi ti, doture, tija popit? - Roko je otvorija barpun raznovrsni strani pića.

- Jemaš li francuske šampanje?- Da jeman li? I uz nju malo ruskoga kavijara.

Tot ti se kapitalizam i socijalizam najboje slažedu- zasmija se Roko.

Anđa je pokazivala Bepini dičje sobe i tinel. Bepina ka da je zaslipila i nije znala di će gledat. Anđa je iz jedne dičje sobe đonila veliku pupu i na-vila, pupa je pred zapripaštenom Bepinon počela koracat i pivat niku francusku pismicu.

- Ovo se moraš naježit. Prosti bože, ka daje pravo dite. Višje i ne triba činit dicu, dostaje kupovatpupe - zgranila se Bepina.

Ulizla je s Anđon u radnu sobu di je Roko jušto otvara šampanju, a dotur je pomalo kuša kavijar.

- A vi se dva sladite, ne biste se nan ni javili- reče Bepina.

Šampanja je pukla i Roko prvu čašu nalije Be-pini, a zatin ostalin.

- Mogli bi nazdravit, an Roko, i našoj radničkojklasi. Vidi ča čini rad! Oćemo li zapivat onu našu:"Da nan živi, živi rad"? - smij a se likar, kucajući se.

Likar, raspoložen, poveja, a Roko i Anđa priva-tili pismu.

o o o

Likar i Bepina legli su u posteju i on se odma privatija svoga Dantea, počeja mrmjat stihove, a Bepina ležala na boku, okrenula se njemu i samo ga gledala. Tila je s njin razgovarat, ali se nije usuđivala prikinit ga u čitanju. Likar je to ćutija i svaku malo priletija bi nervožastin pogledon po Bepini. Smetalo ga je ča ga ona gleda, pa se naglo okrenija na drugu stranu i nastavija čitat. Vanka je bila prava litnja noć, ponistra je bila poluotvo-rena. U jednon momentu likar se naglo okrene i uvati Bepinu kako u njega bulji.

- Ča me gledaš?- Tako, ne spava mi se.- Ča ćeš gledat, bogati, pusti me čitat.- Čitaj, oli ti ja ča govorin.- Smetaš mi, okreni se na svoju stranu.Bepina se poslušno okrenila, a on jopet nastavija

čitat. Jopet se nervožasto maka i pogleda je, pa nastavija čitat, a Bepina glasno uzdanula.

- Koja ti je gospe noćas, ča sad uzdišeš?- Ne smin, bidna, gledat, ne smin uzdanut, a

brzo neću smit ni disat.On nije odgovorija, nego se promeškoljija i

nastavija čitat. Kroz ponistru su dopirali nejasni glasovi prolaznika, furešte riči. Iz daleka se čula moderna muzika s plesne terace otela.

- Je li, Luiđi?- Muči, Bepina, pusti me čitat.- Ma tila san te samo pitat jesi li dobija popodne

koju partiju na balote, ol si izgubija? - sitila se Bepina kako će Luiđa navest na razgovor.

I naravski, on je omar ostavija Dantea.- Ma di ću ja izgubit, ženo božja, sve san tuka.

Žboćava san jednu balotu za drugon, bilo je divotagledat. Jopet san u veliku formu. Znaš li da su miniki furešti počeli pleskat?

- Ajde, pleskali su ti?- Jesu, majke mi božje, tuka san ka iz topa.- A je li, Luiđi, kad ćeš me višje odvest prid

oltar? Pri će Mirko oženit onu peškarušu nego timene - zaskočila je Bepina.

- Ti boga! Luiđi, Luiđi, baš si inšempjan, ostari-ja si, a pameti nisi steka. I čudin se ja ča ona menepita o balotan. Kako san jon pa na baketinu! - pri-korava je sam sebe i jopet se privatija knjige.

- A znaš li, Luiđi, da se moja vinčana vesta svaisfrolala? Izile su je gagrice i moran kupit novu.

- Uzmi pineze i kupi, oli ti ja branin.- Ja bi tila kupit vanka u inozemstvo. Gredu

Anđa i Roko u Italiju tonobilon, pa zovu i nas dvada gremo skupa.

- Jesi li ti luda, Bepina!? Moredu poć k vraguoni i inozemstvo - počeja se jidit likar.

- Ma samo do Trsta, Luiđi. Ja nikad nišan bilavanka. A ti bi moga poć po knjižaran, moreš naćkoji libar ča tebe interesira.

- To bi se moglo - počeša se likar po glavi po-puštajuć - ali ko će dat devize? Kako ću poć s onušporku dvajst-trijest dolori ča ji daje banka? Oliću ja poć švercat i sakrivat pineze da me carinicivižitaju?

- Roko će sve uredit. Njemu ćeš dat ovod dinare,a on tamo jema liri koliko oćeš. A da onda sko-knemo do Padove, vidit di si ti učija? - lukavo gaBepina pogodila u živac.

- Padova? Padova di mia đoventu? Lo studente di Padova? A sad muči, Bepina, da nisi višjeprogovorila. Jesi čula - reče likar i ponovo vazmeknjigu.

Počeja je, mrmjajuć čitat, a Bepinu uvatija san. Misal o Padovi počela je kopkat u njemu, pa je brzo umuka, okrenija se Bepini i gurnija je nogon.

- Neš spavat, kad si mene uzbudila, sad ćeš i tistat budna - dišpetožasto će likar. - Padova? Onakafana Pedrovi, je li još otvorena? Lipo bi bilo malošest i jist one fine đelate.

Bepina je rastvorila oči, sva je sinila, pridigla se na kušin.

- Roko će dat lire, koliko ti god triba. On jematamo veze - ubacila je Bepina.

- Lupež Roko, nikor mu ne more stat na kraj. Adobar je isto, znaš, boje daje on nego ko drugi.

- A jesi mu, Luiđi, vidija kuću ka Holivud. Oklenmu samo ti pusti pinezi?

- Špara je, ona jema veliku penziju, on lipu plaću,oba su digli zajam, dalo jin je ništo poduzeće...

- I sa svin tin, moj Luiđi, ne bi on moga zgraditkućicu za pasa, a nekmoli onu viletinu.

- Muči, Bepina, nisi ti komešjun za ispitivanjeimovine.

- Neš ti njijovi komešjuni. Radili su tri dana ičin su počeli barkat, omar su se raspali.

- Zato je boje i tebi ne barkat, da se i ti ne bi raspala - reče likar, vatajući libar. - Pusti me čitat.

- Laku noć, Luiđi.- Spavaj, Bepina.


VELIKO PUTOVANJE

Došla je i jesen, tužna dalmatinska jesen s gnjilin južinan i kišan, kad i zanji furešti partije-du, oteli se zatvaradu, a metijavi činidu konte za konačnu veliku partencu. Starci okrićedu glave od čenpresi grobja i, da ne kupidu vlagu, stojidu doma i brojidu kapje kiše na mutnima staklima ponistar.

Grmilo je i šivalo, kiša je lila ka iz kabla toga jutra kad su nakon veliki pripremi Roko i Anđa, likar i Bepina krenuli za Trst. Ukrcali su tonobil u trajekt i njanci minut nisu tili gubit u Split. Roko je raspalija po magistrali i falija se da ji vozi ka u reoplan.

- Polagje, Roko - molila je cilin puten Bepina,puna straja ne za se vengo za svoga Luiđa koji jejopet sedija na najopasnije misto do šofera.

Višje u šali nego naozbij, Roko je strašija Bepi-nu sa granicon i carinicima koji sumjive putnike znadu svuć do gola.

- Pa bi moj Luiđi pustija da mene svučijedu?- planila je Bepina i zagrlila likara tražeći zaštitu.

- Bogati, Bepinu do gola, da čini striptiz carinicima, a ne bi jin ja čilu granicu razbija u komadiće!- odigra je likar scenu koju je Bepina i očekivala.

Dva puta su fermali po oštarijan da se malo okripidu i kasno u noć našli se na granici kod Sežane. Pasoške formalnosti su brzo obavjene, a onda je doša carinik i osvitlija ji lampadinon. Be-pina je protrnila o straja.

- Imate li novaca? - ne udunja carinik lampadinu.- Samo po pet ijad! - mirno će Roko.Snop svitlosti zaigra na zbunjenon, deformira-

non licu Bepine.- A vi? - strogo će carinik.- A ko će meni dat, šjor moj? - protrnula je Bepina.- Gdje su vam lire?- A koje lire?- One koje ste digli na pasoš? - Niman ja njanci

elera.- Morate imati dvadeset hiljada lira! - Niman ja,

šjor.- To moraš jemat u pasoš - javi se likar drćući

od jida.- A nije mi Roko reka da sve sakrijen? - bubne

Bepina.- Ma ne te lire ča smo digli na banku! - užga se

likar. - Oli nisi čuja kad je reka: sve sakriti? - začudila se Bepina.

Grickajuć brk, Roko se smijucka, ali je i pozele-nija od jida.

- A gdje su vam te lire? -javio se carinik.- Evo, ovod u postol - reče Bepina, priginjuć se

i vadeći ih iz postola. - Evo ji, nemojte mi, molinvas, ovo vazest, ovo mije za kupit vestu. Znate, jai Luiđi se brzo vinčajemo. Gotovo je.

- Drago mi je, čestitam. Skinite i drugu cipelu- suvo reče carinik, a potom odmiravajuć Roka zatimunon tonobila, upita: - A vi imate samo dvadeset hiljada lira?

- Ne triba van njega njanci gledat. On je sveunaprid uredija, njega u Trst čekadu pinezi.

- Zatvori ti mažinin, Bepina! Umukni, majku tibožju! - bisnija je likar vatajuć se za glavu, dok jeAnđa turkala nogon Bepinu.

- A ča san ja bidna učinila? - uvridila se Bepina.- Ajme, tuke, koga ja vođin na put, i ona će

meni poć u šverc? Ajde kvragu ti i ko te je doveja!- pinija je likar.

- Hajde, prolazite - reče carinik, vrteći glavonza njima.

o o o

Jedva su našli slobodno misto za parkirat tono-bil u jednoj ulici punoj butigi. Sat na kanpanelu crkve pokaziva je jedanajstu uru. Likar, sit butigi i trgovanja, štuf Anđe i Roka i njijovi riči "kvanto košta", nervožast i zaraj neumorne Bepine, najprin je seta gori-doli, a onda je seja na prvi prag. Roko i Anđa bili su puni paketi, otvorili su portapaki tono-bila i stivavali robu, a Bepina je napunila samo dvi mrižice. Anđa i Roko jopet su se vratili u butigu.

- A ča jemate od ditinje robe? - pitala je Anđaprodavačicu koja je, ne razumivši ni riči, gledala unju ka lešani mol. - Prevedi jon, Roko - zapovidilaAnđa.

- Ne mogu, Anđo, ruke me bolidu od velikog prevođenja - brenza je Roko i počeja prodavačici činitpuste mote, spuštajuć ruke do tleja da označi uzrastdičice. - Banbini, pikoli. Uno dovle, a uno sve dovle- činija je Roko znak sebi do vrata i do trbuja.

Prodavačica se nasmijala, govoreći: "Aha, kapi-sko, kapisko" i ošervala se po škancijan. Bepina je došla do svoga likara koji je još sedija na pragu butige vas dišperan.

- Luiđi, našla san ti lipe gaće, moraš ji provat.- Ajde kvragu ti, i Trst, i gaće! Di ću se ja poć

sad svučivat, obučivat, ne bi za sve miljune!- A kako ćeš kupit veštit za vinčanje?- Obuć ću marinersku maju na rige i gaće od

kauboja, i tako činite monu od mene. Gren ja uotel, meni je svega dosta! - dišpera se likar i kre-nija niz ulicu, a Bepina za njin. - Ne mogu višje.Triba mi poć u zahod, dvi ure trpin. Mijur će mipuknit.

Bepina se zanila izloziman uz koje je prolazila i jušto tad u jednon izlogu ugleda veliku maneken-sku pupu sa bilon vinčanon vešton.

- Eno je. Eno. Baš onakva kakvu san tila- uskliknila Bepina i plesnila rukan i utrčala ubitugu, a likar se polako uputija za nj on. U kan-tunu za robu, iza jedne teške koltrine, Bepina jeodma počela obučivat vestu uz asistenciju dviprodavačice. Sva uzbuđena, Bepina je drćala kaprut. I pala bi da je nisu pridržali. Likar je sedijana katrigi i pušija.

- Luiđi, ni mi dobro. Uvatila me mala snaga. Neznan je li ovo zaraj veste oli mi je slabo.

- Kome siete bela sinjora - poslovno je torokalaprva prodavačica.

Likar, kome je priprlo pisat, fiksira je drugu prodavačicu.

- Ma šinjorina, če kvi toalet?- Ke koza?- Česo, konduto, pišarjola, an?

- Skuzi, non če, andate kvi a ristorante. Unadečina di metri poi a sinistra.

Likar je izletija u pravcu koji je naznačila, a Be-pina ga spazila na vratiman i potrkala za njin.

- Luidi, di ćeš?- Pisat, bogati, pisat, jesi li razumila!? - povika

je likar i produžija.Bepina se, umirena, ostala gledat u zrcalu, dok

su prodavačice graktale "Kome bela nostra spoza!" Bepina je njijovo oslovljavanje "sinjora" ispravljala u šinjorina, ali da će za koji dan bit šinjora dotura Luiđa.

Prid odlazak iz Trsta, poslipodne, likar je navra-tija u jednu knjižaru, vrtija je i privrća po libriman, bižigava sve škancije, a Roko, Anđa i Bepina čekali su ga isprid vrat. Kad je naša ča je iska, vas je sri-tan skočija prema vratiman, vičući i čitajući.

- Bepina, pogledaj koji san libar naša. "Poesie"di Fusinato! Koliko ja ovi libar tražin? Ovod je onapisma koju san ti spominja. Lo studente di Padova. Slušaj!

Tutti sano che U nome di Studente Voul dire: Un tal che non instudia niete...

- A slušaj ovo:Quanti, cime d'ingegno e di dottrina, Del secol nostro oracoli viventi, Quando studiauan legge o medicina, fl. che uuol dire quand'erano Studenti Senza pensieri anch'essi e senza affani Se li voller godere i lor quatr' anni.

- U ovi libar mora bit jedna pismica o likaruopće prakse. A, evo je, naša san. Slušaj! - vrtija jeLuiđi stranice libra.

II medico condotto, slušaj, ka da o meni piva, Come la libera luče di sole dascun ti cerca, ciascun ti vuole. Col matutino canto U galo Balzi dal lett, monti a cavallo.

- Ko ti je kriv da si tukac!? Ovod piva o likarukojega u svaku uru zovu, ujutro, u ponoć, po kiši,buri, uvik vaja da skače: Ozdravi li bolesnik, ondaga je spasila Divica Marija, a otegne li papke, krivje likar. Vidiš, Roko, ovu i još četiri knjige kupijasan za me, a evo ovu malešnu i za našega presje-dnika, neka vidi da mislin na nj. Evo mu jednaknjižica koja mu baš odgovara, neka je buba i postat će pametan, sve će znat rišit, svaki problem- govorija je likar, pokazujuć malu crvenu knjižicuna kojon je pisalo "Citazioni dalle opere del presi-dente Mao Ce Tung".

- Maje li to ona knjižica ča s njon mašedu? - uze-ja Roko knjižicu u ruke i počeja mavat. - Onda ću ija kupit jednu za mavat s njon s ponistre iz otela.

Vraćajuć se iz Trsta, udrili su put Kopra, jerbo su se bojali vižitavanja kod Sežane zaraj tega ča je šjora Bepina sve onako naivno očitovala. Likar jon je zabranija da na granici prid carinon ne smi justa otvorit. Kod jedne visoke zgrade, misleć daje gostionica, zaustavili su se skinut kartušinu s pa-keti i stivat robu u valiže ka da je nošena. Odma-tali su pakete, vadili đempere, postole, bičve, gaće, jakete, likar svoje libre, a Bepina je ka svetinju ču-vala svoju vinčanu vestu da se ne skica. Vesta jon je bila fino stivana u velikon najlonskoj kesi. Je-dan karabinjer nedaleko od nji virija je i smijucka se. Kad su sve poštivali u valiže, Roko je zatvorija portapaki tonobila i krenuja nikoliko metri pa se

zaustavija na samoj graničnoj rampi. Shvativši da je tot granica i taljanska carina, a ne gostionica, likar je počeja pucat od smija, govoreć da kakvi su oni šverceri kad jušto na granicu sakriju šverc. A nije ni lako bilo pogodit da je tot granica i carina, kad nidir ni bilo topi, kaluni, tanki, žic, bombi, njanci pušak ni livolveri. A tamo daje, naši carinici parili su ka boemi, artisti, dišperaduni.

- Imate li šta za carinjenje? - zagleda se cariniku Rokov pasoš.

- Ništa, druže - bezbrižno je guknija Roko,odmahujuć glavon.

- A vi, druže? - pita je likara. - Jeman tri-četrilibra.

- Ni vi nemate ništa? - carinik će Anđi.- Samo ništo robice za dičicu.- A vi, drugarice? - obratio se carinik Bepini,

koja ka da je zanimila. - Vama govorim! - iznena-dija se carinik.

Bepina je mučala i gledala u prazno.- Jeste li nijemi? - povisio carinik glas.- Nišan, nego ne smin govorit. Zabranili su mi

moj Luiđi i Roko. Znate, ja san iskrena, pa da miča ne uteče, moran mučat.

- Ča van je, šjora Bepina? - privrnija Roko očima, a likar se jopet uvatija za glavu.

- Ništa mi nije, moj Roko, vidiš da mu čin kariba. Molin te, zatvori to radijo, učinilo mi je glavuka balun. Da ti pravo rečen, draže mi je bilo kadsmo išli bez radija. Bar smo se mogli razgovarat, asad čilo vrime svira, čini konfužjun.

- Zar niste imali radio? - ukeba je carinik.- Nismo, Roko gaje stavija u Trst.- Asti majku božju, jopet si nas bacila u govna!

- skiknija je likar ka oparen.

- Platit ćete osamdeset hiljada - strogo će carinik - izvolite ga tamo prijaviti.

- Ništa mi niste o radiju rekli. Nišan ja bidna znala. Ča mi niste rekli da ne smin spominjat radijo?!

- Osandeset ijad ti kolpi palo, Bepina... - pinijaje likar.

o o o

Kasna, gnjila jesen spustila se na Malo misto, kiša je bubnjala po ponistran, južina se vukla ri-von i ulican. Bepina je ležala u posteji teško bole-sna, omršavila je, oslabila. Jedva jon je dostajalo snage da se boje namisti u posteji kako bi lipje izgledala. Starinski sat na zidu pokaziva je tri i po ure poslin ponoći. Vanka je na refule tuka vitar.

Likar je leža u posteji do nje budan, zamišjen i nije čita svoga Dantea. Bepina ka da je osićala da jon se bliži kraj, ali je iz nje zračila srića i zadovoj-stvo, jerbo je po čili dan za vrime njezine bolesti bila okružena nježnon brigon svoga Luiđa. Pogle-dala ga je i vidila da je budan.

- Neću spavat, draže mi je slušat lebićadu.- A kako nisi izaša vanka gledat kako judi spa-

sijedu brode?- Eto, ne da mi se, razlinija san se. Ležin i isto

čujen kako viču: U pomoć! Popustilo je sidro! Dajte ruku! Tuče provon! Laskaj krmu!

- Je li, Luiđi, oćeš li mi čitat malo naglas Dantea?- Oću, Bepina, kako da neću, ali ne razumin

zašto kad ti ne znaš taljanski, an?- Već ga treću noć ne čitaš, pa mi ništo fali. Isto

ka da mi je ko diga armerun iz sobe, oli sa zidatvoju diplomu.

Likar ju je pojubija, govoreći jon nježne riči i ona se sva rastapala u blaženstvu. Uzeja je libar

i počeja čitat napolak napamet, tako da je gleda višje u Bepinu nego u libar. Pročita jon je nikoliko tercini iz petog pivanja, dok je čita pratila gaje nji-haljka staroga sata.

- I nikor višje nikad nije tako piša ka Dante- prikinila gaje Bepina.

- Ti boga, Bepina, ko će pisat ka Dante, on jejedini na svitu.

- A je li, Luiđi, mogu li te malo, samo malo taknut nogon?

- Ča me to pitaš, ti boga, da more li me taknut?Moreš koliko god oćeš. Evo na!

Luiđi je doša k njoj pod pokrivač i naslonija svo-ju nogu na njezinu. Ona se sva pripustila tomen dodiru i zatvorila oči.

- Koliko ću još živit, Luiđi? - prenila gaje ona.- Ko to zna, moja Bepina, to nikad niko ne zna.

More bit još deset, petnajst, dvajst godin...- Molin te, Luiđi, nemoj se šalit, znan ja da ću

umrit.- Ma, ča je tebi, ženo božja, zdrava si ka dren!

Moga bi s tobon brode razbivat, sva si ka gozd.Oklen tebi ta ideja da ćeš umrit?! Jesi li počelarebanbivat, an?

- E, moj Luiđi, čin ti mene jubiš, čin si ti takodobar pa me sve puštaš, eto, i da te tičen nogon,onda znan ja ča se sprema.

Likar se trgnija i brzo povuka nogu. Opali jon je po bosanski.

- Kad si tako luda, evo ću te višje ticat! Ti simonstrum jedan. Zato ča san jon pročita dvi terci-ne i ča san je nogon taka, i ona da će umrit! Ko tona svitu more izmislit? I sad je sve gotovo, sad sanse infota, čilu ovu lipu mirnu noć si mi pokvarila

- tobože se jidija likar. - Ne volin te, mrzin te ka najgorega dušmanina, i jel ti sad dobro, an Bepi-na? Evo ti roge ćaćine i materine! Vidiš li da neš umrit, čuješ li kako vičen na te ka i uvik?

- Oprosti, Luiđi, nemoj se jidit. Nišan ja bidnatako mislila...

- Infota san se na te, ne mogu te višje gledat, nemogu te trpit blizu - smrka se likar, diga se i išau banj.

Ona je za njin sklapala ruke. Zatvorivši za so-bon vrata od banja, likar je tiho počeja plakat, svladavajući jecaje. Bepina, njezina virnost i na-ivnost, dobrota i nevinost, prostodušnost i ču-dna rafiniranost, njezina beskrajna jubav prema njemu i puste godine zajedničkog života, radost i žalost, sve se to uskomešalo u likarevin njidrima i ka zamršeni grop davilo ga u grlu.

- Bepina, mila moja, amore mio!... - tiho je pla-ka likar, pridbacujuć sebi svoju surovost koju jepokatkad prid njon zna pokazat.

- Luiđi, dojdi kraj mene, tiči me, Luiđi, molinte... Nemoj se na me bidnu jidit, ja san luda - čujaju je likar kroz vrata od banja.

Svladavši plač i brišući oči, da zametne tragove suz, uliza je u sobu.

- Bome da ti nije ništa. Zapravo to ti je jednavrst upale pluća ča si uvatila kad smo bili na put ito će ti trajat jedno misec dan, bit će ti malo teško,oslabit ćeš i onda ćeš naglo počet se rekuperavat isve će ti proć ka da ti je ko odnija rukon.

- Dobro, Luiđi, sve je to lipo ča ti govoriš, ja tebisve virujen, ali kaži ti meni jedno. A kad ti to menemisliš odvest prid oltar, an? Je li kad ozdravin?

- Naravski.

- E, jemaš prav, sad san malo ispaćena, mršava, i bilo bi me grubo vidit.

- Ostavi ti, Bepina, to. Uvik si ti zgodna, jingamba sempre.

- Onda ne triba čekat da ozdravin. Ja ću sedovuć do oltara, ja ću list, Luiđi, odit ću na ruke- reče Bepina nakon kratke stanke.

- Ma dobro je, Bepina, kako god ti oćeš.- A zašto sad tako naglo pristaješ?- Zato ča me štufalo višje te slušat. Ovo je već

trijest, trijest i pet godin da me uvik s tin oltarontučeš po glavi.

- Četrejst, četrejst godin, Luiđi - govorila je Bepina.

Likar je ispod oka gleda njen blidi prozirni pro-fil. Ponovo je lega u posteju i uzeja Dantea.

- Znaš, Luiđi, kad bi ko meni reka: vinčaj se iumri, oli živi miljun godin bez vinčanja, ja bi omarpristala vinčat se i umrit. I kad vinčana budenumirala, ja ću bit najsritnija žena na svitu.

- A zašto ćeš poć umirat, kad se možeš lipovinčat i živit? Ja ne razumin tebe, uvik ti je priša.Priša ti je vinčat se, priša ti je umrit, šempjo. Ča jesad? - reče likar, videći da mu oće ništo reć.

- Kad umren... Ako umren pri tebe, je li takodobro, onda te molin da mi na grob staviš samojednu malu tabelicu: ovod sritno počiva Bepina,virna vinčana žena likara Luiđa. Eto, samo to iništa drugo. Ni godine rođenja ni smrti, nemoj mi,za gospu, stavit.

- Dajen ti rič, Bepina - reče likar s očiman pu-nin suz. Okrenija se na drugu stranu i činija fintuka da čita.

- A sad me jopet takni nogon.

- Neću, pusti me čitat. Ma ča me mučiš višje- reče Luiđi dodirnuvši je nogon.

- I još ništo, Luiđi.- Ti sve tako malo pomalo, čovik ti da mali prst,

a ti zgrabiš čilu ruku - pritvara se likar ka da sejidi i da čita, a zapravo se čili pritvorija u uvo.

- Tila bi da mi kadikad doneseš na grob malocvića. Tek tako da me se sitiš, eto, recimo, svakupetnajst dan, jednu malu kiticu.

- Dosta, dosta! - povika je likar i odložija libar.Nije višje moga odolit suzan, pa se diga i otiša

put ponistre.- E, znan, jemaš prav. Puno to tražin svaki pe

tnajst dan. Baš san luda, to bi za te bila velikafatura, velika gnjavaža. Meni je, eto, dosta svakimisec dan. Oćeš li, Luiđi, jedanput na misec samopet minuti skoknut? Oćeš li svaka dva miseca?- govorila je umorno Bepina.

Luiđi je začepija uši i pobiga vanka iz sobe.- I projdi sa cvićen priko rive neka svi vidu,

neka puknu. Znan, Luiđi, tebe je sram nosit cviće.Onda dojdi rano ujutro neka te niko ne vidi, ali vi-dićedu na grob boket i svak će znat da si ti bija. Jasamo tebe jeman na svitu, Luiđi. Ja san čili životsamo za te živila. Di si, Luiđi, dojdi, kome ja ovogovorin? - zanila se Bepina i zurila u vrata.

Likar je jopet uša, približija jon se zaplakanih očiju. Kad gaje vidila takvoga, ona ka da se odma otriznila.

- Ala, Luiđi, pa ti mi plačeš? A ča je mome Luiđu?Nemoj mi plakat, tebe je grubo vidit kad plačeš.

- Ko plače, ludo jedna!? Ti sve duplo vidiš. A sadostavimo te stvari, Bepina, oćemo li malo spavat, an?

- Ne mogu, Luiđi, menije sad žaj spavat. Ajde čitaj.

- Ne mogu, bolidu me oči. Ajdemo pivat - rečelikar i lagano započeja jednu pismu, a Bepina drhtavo i slabašno, ali sritno privatila za njin. - "Bepina, Bepina, učini da sunce mi sja..."

o o o

Poza južine učinilo je lipo jesensko poslinpodne. Na rivi je jušto akošta trajekt iz kojega su izlazili tonobili i putnici. Meju mištanima koji su čekali trajekt bija je i Roko; čeka je na Rožu koju je posla u grad po veliki buket cvića ča ga je ima namiru odnit bolesnoj šjori Bepini. Roža je zaista sašla s trajekta s ogromnin buketon i pridala cviće Roku. Sa cvićen krenija je pravo likarevoj kući. Ulizavši u dvorište popeja se skalan do pritvoreni vrat. Čuja je Bepinu kako polako govori:

- ... Znaš, ja san napisala ovod u dnevnik čaćeš mu svaki dan kuvat. Lipo redon: ponedijak,utorak, srida...

Za večeru uvik malo zeja i ribe, oli mesa na gradele. Ribu mu samo na lozje peci i neka malo izgori oko repa. Za obid tri deca, a za večeru po litre, nikad njanci kapju više ne donesi na stol. Ako pita uvečer kafu, ne daj! Reci da si zaboravila kupit. A ovu knjigu, vidiš, da nisi takla. Ako je na pod, ostavi je na pod, ako je na posteju, ostavi je na posteju. Ovo se ne srni ticat.

- Sveti Ante, ma ča to govorite?! Sve ste mi toveć rekli, šjora Bepina.

Bija je to Kekin glas. Roka ništo steglo u grlu, počeka je još trenutak.

... Pazi, molin te, na postole. Nikad ji nemoj puno glancat da mu se sjajidu. On to ne voli. I čin se tak malo izliže, omar mu nosi minjat take. I nemoj da mu postole vonjadu od patine, za gospu.

Postole koje si danas patinala tek mu daj do dva dana. I to ji stavi na arju neka se izvitridu...

Roko je pokuca na pritvorena vrata, Keka mu je otvorila držeći likarevu košuju u jednoj ruci. Poja-vija se u vratiman s velikin buketon cvića.

- Pogodite ko van je doša u vizite!? - viknula jeKeka.

Bepina se malo uzdigla u krevetu i napo okre-nila. Keka je odma uzela cviće i potražila vazu, a Roko se uputija Bepini koja mu je veselo ispru-žila ruke. Pojubija je u jednu i drugu ruku, pa u obraz.

- Roko moj, ajme ko je meni doša! Ko nije Bepinu zaboravija.

- Šjora Bepina, meni su rekli da ste vi bolesni.Ma nije moguće da tako izgleda bolesnik. Ma znatekako vi izgledate, parite ka glumica, ka jedna pupa.Uvik ste bili zgodni, a sad ste se još polipšali.

- Laživče, Roko, laskavce! Je li tebi ikad kojažena odolila? !

- Ma ne laskan, šjora Bepina, nego ča je je, nemogu lagat. Mogu li vas još botu pojubit, jerbo mi baščinite voju - jopet je Roko pojubija Bepinu u obraz izapritija Keki. - Da nisi rekla doturu da san mu jubi-ja Bepinu! Ja mislin da bi me zakla ka brava.

- Ma ti to mene jubiš ka moj prijatej - nasmišilase Bepina.

- Ne jubin ja prijateje, šjora Bepina. Ja jubinsamo žene, a vi ste najveća ženska koju san u životu vidija. Keka je namistila cviće u vazu i đonila gau sobu, a Bepina ga pogledala sva razdragana.

- An, bravo, šjora Bepina - sitija se Roko - de-boto san zaboravija. Nedavno kad san službenobija u Pariz, mislija san na vas. Baš san na vas

mislija kad san gleda Parižanke. Uliza san u par-fumeriju i kupija ovu bocu parfema - izvadija je Roko elegantno upakovani parfem, a Bepina ga odma raspakirala, otvorila i povonjala. - Uru san izabira dok nišan naša ovi profum. Ja san i u Pariz vaš miris ćutija.

- Ajme ča san sritna, Roko moj! Ti ne znaš kakosi me razveselija, ka da mi je sunce ulizlo u sobu.Ajme ča lipo vonja! Baš si pogodija.

- A ča ću sad činit? - upala je šjora Keka, koja jestivala u armerun ispeglanu Luiđevu košuju.

- Moš poć, a meni će Roko činit društvo jošmalo. Je li, Roko, da oćeš?

- Oću, šjora Bepina, sve do sutra, ako me budete trpili.

- Zbogon jin, doću sutra najranije - reče šjoraKeka odlazeć.

Bepina jon je zafalila i pratila je pogledon.- Pogledaj, Roko, je li izašla, da nije iza vrat?

- šapnula je Bepina i Roko je otiša do ponistre.- Je, išla je - reče on, vraćajuć se i sidajući na

krevet do nogu Bepine.- Sad smo sami i sad ti mogu reć veliku, veliku

novost. Ajde, pogodi!- Velika novost! Je li to ča lipo oli grubo?- Najveća novost na svitu! I lipo, najlipje!- Onda znan, šjora Bepina. Grete prid oltar.- Kako si pametan?! Kako si smista pogodija?!- A kad je vinčanje?- Kad god ja oću, samo još nišan spremna. Evo

četrejst godin čekan ti dan, a kad je doša nišanspremna. Promisli ti pegule. A pogodi sad, Roko,koga san izabrala za kuma?

- A ko drugi nego ja, šjora Bepina?

- Ajme, Roko, još ću se počet plašit tebe, jesi li tivišćun oli si filozof? Kako si to moga pogodit?

- Vi ste ka malo dite, šjora Bepina. Ko vas najviše voli posli Luiđa? Ja! Koga vi posli Luiđa najviše volite? Mene! Koga ćete drugoga?! Onda kovan more bit kum, nego ja. Nego već sad razbijenglavu ča ću van darovat. Veste, konplete iz Rima,Londona, čilu parfumeriju iz Pariza ću naručit.

Bepina ga je slušala i umorno se smišila, spo-rin pokreton ruke potirala je jednu mušicu ča je zalutala u sobu kroz otvorenu ponistru, a onda je počela govorit kako ona zna sve i da bi ona njega ka svoga kuma, koji jema veze u općinu, zamolila da jon osigura parcelu na grobju koju je sama iza-brala. To su četiri kvadratna metra ispod jednog čenpresa oklen se vidi more i čilo Malo misto. To je komadić zemje najpri za nju, a poslin i za njenog Luiđa, da budu jedno kraj drugoga. Tražila je da Luiđi o svemu tome ne srni ništa znat.

- Oprostite, šjora Bepina, ali vi ste malo pijani.0 vinčanju se radi, šjora Bepina, ne o sprovodu.Jopet ćemo se mi kupat, frajavat, švercat po Trstu.Koja ste vi švercerka, nišan ja to u životu vidija- pokušaje Roko malo raspoložit, bučno se smijuć1držeći njezine ruke u svojiman.

- Ostavi to, Roko, sad ozbijno govorimo. Omarće to jedno poslin drugoga: vinčanje, pa sprovod.Je li mi obećaješ da ćeš to s parcelan lipo uredit,neka buden mirna?

- Moran kad me silite, obećajen, šjora Bepina- reka je Roko. Oči su mu suzile i pojubija je uobraz.

U ton trenutku u sobu je uša likar sa svojon medicinskon boršon. Kad ji je vidija zagrljene za-

smijucka se, jerbo mu je bila draga ta slika, a poza tin se nakašja i učinija se ka daje jidan.

- Per la madona, ča ja ovo vidin? A di su mi rogi?- govorija je likar pipajuć se za glavu. - Ča još nisupočeli rest? Ča san ja ovo dočeka; ti, Roko, na mojuposteju jubiš Bepinu!? Bogati, da je bilo! Brzo sedigni, jerbo ću te učinit u papar! Ma vidi ča mu seosladilo, ma ča su se začučali, i to na moje oči! Dasan te, Bepina, oženija, sad bi omar tražija rastavu.

- Kad je tako, onda amo se prominit, doture- reče Roko privatajući igru - evo ti Anđu, a zažuntu dicu.

- Moju Bepinu za Anđu, jesi li ti lud?! Brzo sediži s moje posteje, nemoj mi se mišat oko Bepine,da te višje nikad nišan vidija!

- Luiđi, ča si tako rano doša? - reče Bepina, gu-štajuć u njijovoj igri. - Moga si učinit koju partijuna balote. Ajde molin te, učini ti partiju, nisi davnoigra, a mi se dvajemamo još razgovarat.

Roko je namignija likaru i Luiđi vas pokunjen i skupjen izaša vanka. Mrmja je da ga iz vlastite kuće tiradu, zapritija je s vrat Roku da ne bi slu-čajno obuka njegovu piđamu, naša mu posteju. Iša je zamišjen, perfin je i na pasa zaboravija, pa kad je pas zalaja za njin s vrja skal, da mu je znak i promrmja:

- Vieni, Belina!Pogrbjen je iša kaleton, pa priko pjacete, rive,

put zjoga od balot. Niki mištani su ga pozdravjali, javjali mu se, ali on nikoga nije vidija...

Bepina je u sobi dovršila s Rokon dogovor oko vinčanja i pogreba, pa ga je zamolila da jon doda vinčanu vestu ča ju je đonila iz Trsta, jerbo je tila provat, a bojala se da je smršavila. Roko je iz

armeruna izvadija vinčanicu i piva o kaduji i ru-sulici, o svatima i kumoviman, o crikvi, a pisma i vesta razdragali su Bepinu toliko da se stvarno ću-tila ka sritna mladenka. Iako ni imala force da se digne i obuče, tražila je od Roka da zatvori oči i da se okrene dok ona provaje vestu, a Roko se smija i govorija da je ka curica iz koledža i da ju je sto puti vidija na banju u kostimu. Dok se obučivala, vesta je šuškala, a Roko je činija fintu ka da viri na jedno oko, jerbo je ka kum tija malo guštat.

Bepina je jauknula od boli i bila bi se strovalila daje Roko u zanji čas nije pridrža. Videć da jon je slabo, Roko je blago položija na posteju, a Bepina je zaplakala. Tužila se da je smršavila, da jon vin-čana vesta stoji ka vrića, ali Roko je tvrdija da jon stoji ka salivena, ka na onin visokin manekenkan, samo da bi on, Roko, volija da je vesta kraća, da jon malo otkrije lipe noge. Međutin, Bepina je, malo primirena, govorila daje ocidila i da jon vesta malo lampa, a ča se manekenki tiče da njezin Luiđi voli pupastije ženske na kojiman se jema di mašit. Kad su tako, držeći se šotobraco, došli isprid zrcala, Roko je uskliknija da su strašan par, da paridu reklama ženidbene agencije i da bi na njijovu zaje-dnišku fotografiju mogli velike dolore zaradit.

0 0 0

I uskoro je doša dan kad je posustala Bepina stvarno sa svojin Luiđen, našminkana i nafrizi-rana, u biloj vinčanoj vesti išla prid oltar. Iako Bepina ni virovala ni u boga ni u popa, jopet je za vinčanje tila crikvu, o čemu je četrejst godin maštala. Nije tila matičara, jerbo je u njega gru-ba soba i parilo je ka da greš na ispitivanje, a ne na vinčanje, matičar je veliki čin obavja štrc-brc

i još faliva govorit. A Bepina je tila pravi oltar od mramora, srebra i pozlate, kandila, zvona, ta mila zvona njezina Maloga mista koje je toliko očekiva-la, tila je orguje koje će je nosit na svojin umilnin kriliman, punu crikvu svita, žene i dicu na izlazu iz crikve kako je posipjedu cvićen i korjandolan, mulariju koja skačedu i kupidu konfete, bonbone, karamele, svit na ponistran koji viče: Živili mla-denci! Sritno, šjora Bepina! Tila je konačno crikvu i zato jerbo ona ne daje rastavu, nego su supružni-ci sjedinjeni na vike vikov.

I doista, sve je i u stvarnosti bilo ka u njenoj mašti, sve osin njezine bolesti. Jedva se držala na nogan i obred vinčanja teško je izdržala. U zanosu, ushitu, ka u nekom pridvorju raja, Be-pina je poput svetice nestvarno lebdila. Njezin kum Roko stalno je pridržava za mršavu mišicu, a Luiđev kum, mladi dotur Mirko, sumjičavo ju je po-gledava, spreman da priskoči. Sva poznata lica bila su na okupu, crikva puna svita, orguje su slavile, zvona su zvonila. Na izlazu su ji zasipali cvićen, korjandolan, konfetima, dica su se jagmila, judi i žene čestitali, šjora Keka plakala i jubila Bepinu, likara, Zoja isto tako. Anđa jin je isto tako zaželila sriću i berićet, sekretar i presjednik, Roža, mala bjonda tajnica, Mirkova morasta cura, tako da se Bepina deboto i najidila ča jon Luiđa jubidu, grlidu, čučadu ka daje cukar de orzo. Ponistre su bile načičkane glavan, svi su vikali, klicali...

I tad je Bepina, posustala i smantana od velike sriće, pala prid Rokovin tonobilon Mirku u naru-čje. A zvona su zvonila, ta divna zvona ča ji je če-kala već četrejst godin. Napo onesvištena, Bepina je Mirku izdavala poslidnje upute.

- Omar dovedi tvoju malu u kuću, neka mi čuvaLuiđa. Ti priuzmi anbulantu, a on neka višje neradi, neka samo igra na balote...

- Oću, oću, teta Bepina - plaka je Mirko i uno-sija je u tonobil. Otraga u tonobilu umorno je Bepina spustila glavu Luiđu u krilo, a on jon je jubijakosu.

A zvona, sva zvona Maloga mista raspivano su brecala i u raj dizala Bepinu.

Umjesto pogovora

ENZO BETTIZA O MILJENKU SMOJI (Izvadak iz romana "Egzil")

Sjećam se i novijeg satiričkog pisca Miljenka Smoje, mog polemičkog prijatelja koji, kako mi kažu, pati od više bolesti, pa ga nisam uspio sresti. Umjereni, ali uvjereni hrvatski patriot, Smoje me je sedamdesetih godina dva puta napao u "Slo-bodnoj Dalmaciji" zbog nekoliko članaka koje sam napisao u "Corriere della Sera".

U prvom me napadu nazvao "jugoslavistom" i "unitaristom". Doista, u vrijeme "Zagrebačkog proljeća" (1971.-72.) otvoreno sam kritizirao ispade hrvatskog nezavisnjaštva i zalagao se za održavanje političkog jedinstva jugoslavenskih naroda i jugoslavenske države. Druga vremena, druge me-đunarodne okolnosti, drugi scenariji i balkanske spletke. Sovjetski Savez koji se na Balkanu posebno oslanjao na bugarske sluge bio je još Dama-klov mač nad nepoznanicama jugoslavenske budućnosti. Namjere su mi bile dobre, "ujedinjujuće" ne "unitarističke", pa ipak sam možda pretjerao u kritiziranju Hrvata. Smoje, koji oduvijek čita ono

Umjesto pogovora Enzo Bettiza o Miljenku Smoji

što pišem, premda se pravi da ne zna talijanski, razljutio se i prozborio. Na jedinom jeziku kojim govori i piše, pitoresknoj splitskoj čakavici, tvrdio je da sam stao na stranu srpskih ugnjetavača protiv nacionalnog i kulturnog preporoda Hrvat-ske. Nije bio posve u pravu. Njegov članak više od polemičke osude mog "antihrvatskog" stava, bio je porazna kritika puna žučnih insinuacija uperena više protiv moje osobe nego mojih ideja. Ali nije posve pogriješio nagovijestivši neminovno uguši-vanje "separatizma" Tripala i Savke Dabčević koje sam, po njegovu mišljenju priželjkivao mojim po-grešnim razmišljanjima. Malo tjedana nakon toga, Tito, pod pritiskom hrvatskih Srba, ugušio je ovaj kratki hrvatski revival, smijenio Tripala i Dabčevi-ćku, pooštrivši istovremeno mjere protiv jugosla-venskih "liberala" uopće. Drugi moj prijatelj Frano Barbieri, koji je tada bio glavnim urednikom tje-dnika "Nin" u Beogradu, bio je pometen čistkom, ne kao simpatizer hrvatskih autonomista, već kao pristalica srpske liberalne grupe vezane uz bivše ministre Nikezića i Popovića.

Smoje, nakon što mi je u prvom napadu pripi-sao srbofiliju, u drugom me optužio za italofilsku iredentističku nostalgiju. Razbjesnio gaje tog puta moj elegični članak o ruševinama Zadra. Rekao sam da je srušen ne jednim već dvama bombar-diranjima: najprije od mahnitih angloameričkih avijatičara, potom šestarom jednako tako pijanih hrvatskih geometara koji umjesto da rekonstrui -raju grad još su ga više unakazili. Zemljo, otvori se. Smoje me je zalio svim otrovnim crnilom za koje je bilo sposobno njegovo dijalektalno pero nazvavši me ne više unitarističkim jugofilom, već

bajamontijevskim povratnikom, fašistoidnim da-nuncijevcem, grabežljivim kolonijalistom željnog staviti talijansku šapu na Zadar i Split.

Kada me je, ne mnogo vremena nakon toga, sreo za vrijeme mog ljetnog prolaza kroz Split, srdačno me zagrlio kao da se ništa nije dogodilo. Što više začudivši me do stanovite granice, pozvao me da ponovno uradimo ono što smo obično pri susre-tima uvijek zajedno radili: provjeravanje sjećanja kroz labirinte starog grada. Ja sam trebao biti da tako kažem hodajuće sjećanje. On, ispitivač i nad-zornik. Uputili bismo se nasumce uličicama, Smoje me je ispitivao ("sjećaš li se što je ovdje nekad bilo?") a ja sam mu od ulice do ulice morao reći: jednom je ovdje bio buffet Aeroplan sa sendvičima od crvenog kavijara, i zidovima ukrašenim dvomo-torcima u letu; ovdje je bio Mijo, najbolji naš resta-urant, odmah u blizini bilo je kino Eden, a malo niže Karaman; tu na velikoj "Pjaci" bio je prvi au-tomatski bar u staroj Jugoslaviji, otvoren svečano 1939. godine koji se i zvao Automat jer je sve radio sam, bez poslužitelja, sa sandwichima raspoređe-nim u krug na porculanskom pokretnom tanjuru koji bi aktivirao novčić od jednog dinara. Itd. itd. Smoje, zadovoljan, pažljiv, podmukao, sudjelovao je u igri koju je sam poticao svojim pitanjima, zna-jući unaprijed da će moji odgovori biti nepogrešivi samo devet puta. Svojevoljna greška ulazila je u ovu igru uspomena. Nakon što sam označio bez i najmanjeg oklijevanja devet topografskih točaka gdje se nekad nalazilo devet javnih splitskih lokala, sada iščezlih i zaboravljenih, pravio sam se da sam pogriješio deseto odlučujuće pitanje za najvišu ocjenu u svjedodžbi: zaplitao sam se, pokazivao

jedno mjesto umjesto drugog, zamjenjivao imena. Tada bi on, koji se do tada lijeno vukao iza mene, skočio, stao ispred mene i podrugljivo i trijumfalno povikao: "Šteta, zbog jedne pogreške nisi dobio de-set iz sjećanja! Moraš se zadovoljiti sa skromnijom devetkom, što je također častan rezultat. Ipak, pri-znajem kao tvoju zaslugu da za razliku od drugih starih každrafa nisi još posve podjetinjio!"

Govoreći to veselo se grohotom smijao više onim jednim okom nego jedva rastvorenim usnama. Kad mislim na Smoju vidim ga razrokog i nasmijanog. Vidim njegovu desnu šarenicu posve prekrivenu zastarjelom zelenkastom mrenom, dok mi se lijeva više žuta nego tamna ukazuje prepuna sumpora i namigujuće pakosti. Evo, smije se čas žmireći, čas šireći to sumporasto oko koje vidi više od dva oka i daje dojam da vreba sa strane sugovornika kako bi ga bolje uhvatio u grešci i odmah ga uništio. Ponovno vidim polifemsku minijaturu njegove mršave ilirske glave, sasušene bljeskom mora u koji nikad nije ulazio, ofurene slučajnom toplinom sunca od kojeg je bježao kao od olovne goruće ku-gle. Kao mnogi dalmatinski mornari, i Smoje bi preplanuo preko opunomoćenika, pouzdavajući se u jednostavno djelovanje sjene i zraka, nemajući povjerenja u neposredni dodir s morem i sunče-vim zrakama koje je smatrao izuzetno škodljivim. Volio je i istovremeno se plašio snažne stjenovite morske prirode Dalmacije. Čitave godine, nikad se ne okupavši, putovao je njome uzduž i poprijeko s iskustvom lukavog geografa, zaustavljajući se na najudaljenijim i manje poznatim otočićima, nepri-stupačnim uvalama, dalekim selima i ribarskim kućicama. Iz tih neobičnih i malo posjećivanih

mjesta, često nepoznatih i samim Dalmatincima, taj nagonski i impresionistički pisac cijedio je i pio tajni sok vlastite zemlje; tu je skupljao neznane boje, zaboravljene glasove, petrificirane dijalekte, čudaštva i neobične naravi koje je kasnije veličao u kratkim pričama na dijalektu koje su se kao ri -jetki biseri prosipale po stranicama novina. Sažete priče, eliptične, na granici melankolije i poruge koje su rijetko prerastale u knjige.

Odjednom, sredinom sedamdesetih, otevši se uobičajenom ljenčarenju lutajućeg geografa i kon-templativnog etnologa, Smoje je odlučio napustiti dimenziju priče i skice. Počeo je pisati u laganoj i popularnoj formi dalmatinsku sagu u kojoj je više isprepletenih i koncentričnih priča. Granajući se od Splita kao epicentra obuhvaćale su osobe i priče drugih gradova i gradića, mnogih otoka, posebno najvećeg i najkarakterističnijeg: otoka Brača s njegovim čudnim Bračanima iz Supetra, Sutivana, Bola, Milne, Pučišća, Postira koje su Splićani uvijek pomalo omalovažavali i kojima su se rugali. Kroz ratove, epohalne promjene, okupa-cije i vojne poraze, revolucije i kontrarevolucije, freska je obuhvaćala razne obiteljske događaje od vremena Austrije sve do kraljevine Jugoslavije i one komunističke. Bliski književni srodnik, premda nesvjesni ironičnog tršćanskog para Faraguno i Carpinteri, Smoje je nazvao ovu svoju regionalnu rapsodiju pomalo fogazzarovskim imenom Malo misto. Zatim je razvodnio sagu davši joj oblik duge televizijske serije koja se u nastavcima godinama prikazivala sa sve većim uspjehom na svim jugo-slavenskim televizijskim programima: od Zagreba, Beograda, Ljubljane pa čak do Skopja.

S tom sretnom televizijskom serijom, koja je na satirično elegijski način govorila o negdašnjem i novom svijetu Dalmacije, popularnost Miljenka Smoje preskočila je Dioklecijanove zidove i po-stala nacionalnom znamenitošću. Kroz slike koje je televizija različitih republika prenosila jednom tjedno, Dalmacija je prestala Jugoslavenima biti samo ugodna turistička periferija. Split, splitska predgrađa, Trogir s Kaštelima u blizini, veliki otoci Brač, Hvar, Korčula, Vis, pa čak i neki mali školji bez imena, od svih zaboravljeni, sublimirali su se u topografska imena zajedničkog pamćenja. Kroz žustru i oštru imaginaciju dalmatinskog domolju-ba, koji je sve prije nego jugofil, možda autono-mista, stvorilo se čudnovato i paradoksalno novo humorističko i idiomatsko zajedništvo u kojem su se prepoznavali ne samo Hrvati već i Srbi. Dalmatinski dijalekti, naročito splitski sa svojim disakrantnim obratima, oglašavajući se povre-meno s ekrana u Zagrebu i Beogradu, postao je svojevrstan transnacionalni duhoviti žargon za sve Jugoslavene.

Tragom uspjeha, Malo misto, podijeljeno u više knjiga, barem je pet godina bilo u to vrijeme na prvom mjestu prodanih knjiga u knjižarama. Imuniziran slavom, Miljenko je bio jedini satirički kritičar kojega je režim tolerirao čak i poštivao udijelivši samo njemu dopuštenje da ubija poru-gom vođe, birokrate, ministre, ideologe i druge važne partijske i državne ličnosti: gotovo službeno dopuštenje što je vrijedilo ne samo za Split već za čitav nacionalni teritorij. Pisac se nije dao nimalo korumpirati tom izuzetnom srećom. Štoviše, osje-ćao je stanovito zlovoljno protivljenje prema slavi,

nenadanom bogatstvu, posebnom imunitetu koji ga je štitio od škara i strogosti cenzure. Nije se umislio, nije izgubio sebe. Uspio je ostati ono što jest: Ilir narodskog temelja, zagrižljiv, osamljen, poklonik kao uvijek života na otvorenome, izleti-ma po ribarskim selima i bezbrojnim gostionicama razasutim po obali i otocima.

Jednog dana svojom nezgodnom naravi gotovo je izazvao diplomatski incident između Beograda i Sofije. Važna bugarska delegacija stigla je u službeni posjet Splitu, gradonačelnik u želji da pokaže najveću gradsku znamenitost, pozvao je naivno Smoju na banket priređen u čast gostiju. U trenutku zdravica, Miljenko je ustao sa čašom u ruci i izgovorio ništa manje nego ovo: "Drugovi, na vašu sreću nalazite se sada ovdje u neinhibini-ranoj i slobodnoj Dalmaciji. Možete dakle otvoreno reći, u najvećoj slobodi, sve što vam padne na um. Pozivam vas da slijedite moj primjer: govorite, kri-tizirajte, rugajte se. Mogu vam potvrditi iz vlastitog iskustva da vam se neće dogoditi ništa Loše." Čla-novi balkanske delegacije doslovno su poludjeli od negodovanja i bijesa, odmah su napustili prijem, grad i Jugoslaviju i ukrcali se u avion za Sofiju: vlada se morala službeno ispričati bugarskoj vla-di.

A tek otrovne polemike protiv mene? Netom bi bile objavljene, izbrisale bi se iz njegova nemarnog pamćenja koje nije znalo za mržnju. Pri ponovnom susretu radije je sve zaboravljao i pozivao me na naša uobičajena pogađanja uličicama Splita. I ja sam se ponašao na isti način te sam čak počeo vje-rovati da ništa nije ni bilo napisano na moj račun u dnevnom gradskom listu. Isuviše su mi poznate

Umjesto pogovora

naše promjene raspoloženja da bih se uvrijedio. Posebno poznajem otrovna ali prolazna Smojina raspoloženja, koji da bi živio mora uvijek na ne-kome iskaliti svoju žuč. Glagol koji je Tommaseo volio najviše upotrebljavati u svojem intimnom dnevniku bio je: "podnositi, popuštati", "ne uzimati za zlo". Dolazilo je to od popuštanja, opraštanja, strpljenja i samilosti a u stvarnosti je značilo: po-trudimo se ponijeti na leđima s kršćanskom sami-lošću sav grešni i teški teret ilirske naravi.

Više nego ikada osjećam u ovom ne više jugosla-venskom već službeno hrvatskom gradu promije-njenom i uznemirenom po ne znam koji put ratom prazninu bez Smoje. Nadam se da će nadvladati zlo koje ga već neko vrijeme sprječava da trči gore dolje po otocima. Ako se ono njegovo jedino oko, tako živo u mojem sjećanju bude moralo zatvoriti, Split će za mene ostati bez pogleda i bez sjećanja.

(Prevele s talijanskog Karmen Milačić i Ana PrpiS

KAZALO

UVODNA BESIDA ................................................5AVIJATIČAR ........................................................7SODOMA I GOMORA .......................................33PRID NEVERU ...................................................57KO JE VIŠJE DA? .............................................89ZOVE OBNOVA................................................118PROLJETNI KROS .........................................152U ČAST TEBI DOBROTVORE NAŠ ..............170ŠPORKA POSLA ..............................................194HIDALGO GRE U RAJ ....................................212BORBENA PONOĆKA ....................................232ALTROKE KALIFORNIJA ...............................252VELIKO PUTOVANJE .....................................272Umjesto pogovoraENZO BETTIZA O MILJENKU SMO JI ..........293

DALMATINSKA BIBLIOTEKA

U DALMATINSKOJ BIBLIOTECI Miljenko Smoje IZABRANA DJELA

• KRONIKA O NAŠEM MALOM MISTU

• DALMATINSKA PISMA

• DNEVNIK JEDNOG PENZIONERA

• LIBAR MILJENKA SMOJE

• PASJE NOVELETE

• KRONIKA VELOG MISTA - prvi dil

• KRONIKA VELOG MISTA - drugi dil

Miljenko Smoje - Kronika o Nasem Malom Mistu

Documents

Transcript of Miljenko Smoje - Kronika o Nasem Malom Mistu