[Type text]

Naziv originala: Maeve Haran THE LADY AND THE POET

by voki

Dama i pesnik

Dobro jutro

Uistinu uradili šta smo

Ti i ja, otkad smo voleli?

Čudim se. Nismo li ustuknuli bili?

Ali smo detinjasto zadovoljstva sela ispili?

Il' disali da l' smo kod Spavača sedam?

Tako je bilo, tek sada

Sva zadovoljstva biće mašte.

Ako sam lepotu ikad imao da gledam,

Zaslužio što sam i dobio kada,

To je o tebi san bio jedan

Sad, dobro jutro nam, dušama što san ih mine

I što se iz straha ne glednu;

Jer ljubav sve druge ljubavi zbrine

U jednu malu sobu, uvek jednu.

Ka svetovima što se nude

Neka su otišli mornari.

Mapama pustimo druge ljude,

Svetovi su u svetovima u stvari.

Neka je jedan svet naš,

svako nek ima jedan ijedan bude

Lik moj u tvom oku, tvoj u mom se vidi

I srca se prava na licima mere;

Pronađimo gde dve bolje hemisfere

Od zapada mlakog i severnih hridi?

Što umire, nije smešalo se tačno;

Ako ljubav jedna budu naše dve

U' ako se volimo barem slično sve,

Ti i ja; nijedna od naših ljubavi ne može da mre.*

____________________________

* The Good Morrow - prepev Dušana Puvačića;

by voki

Dama i pesnik

Glava 1

„Gospođice Elizabet Mor, za sve ovo si ti kriva!"

Prodrmala sam svoju sestru, razbudivši je u tom velikom krevetu u kojem smo

zajedno spavale, a ona mi se nasmešila, uputivši mi pospan ali zadovoljan pogled.

„Zbog tvog glupog venčanja danas moramo da se tornjamo iz kuće da bi mogli da je

namirišu." A onda sam rekla, imitirajući strogi glas naše bake: „Neću da plemići iz

cele grofovije drže zapušene noseve dok se olakšavaju u našem toaletu."

„Zahvaljujući tebi, Bet, isprazniće celu kuću i sve podove posuti mirisnim biljem i

svezom rogozinom."

„Da li mi je otac oprostio što želim venčanje ovde, a ne u Londonu, gde bi i kraljica

Elizabeta mogla da prisustvuje?" Bet je ispružila ruku i nežno mi uklonila nemirni

uvojak kestenjaste kose, uguravši ga nazad pod kapicu. Stalno mi je ispadao.

Nasmejala sam se. „Ne brini, složio se čim mu je deda ponudio da lično plati sve

troškove venčanja." Mada basnoslovno bogat, naš otac je bio veoma oprezan s

novcem.

Zagledah se u ljupko lice svoje sestre, ono koje svakog jutra prvo ugledam nakon

buđenja, i odjednom me uhvati neka tuga.

Otkako smo izgubile majku, a tada sam bila samo nežan devojčurak, ona mi je bila

najbliža i najdraža, mada smo se po naravi razlikovale kao nebo i zemlja. Ja, poput

vatre i vazduha, uvek spremna da se svađam i raspravljam onda kada bi trebalo da

ćutim, a ona poput zemlje i vode: tiha kao crkvica u smiraj dana i pogleda sjajnog kao

sunce koje obasjava morsku pučinu. A tek njena dobrota! Dok ja planem za svaku

sitnicu - zbog tvrdog hleba za ručak, što sam se bocnula iglom u prst ili zbog bakinog

neprekidnog zake-ranja - Bet je uvek ljubazna i nasmejana. I kada me Franses, naša

najmlađa sestra koja ima tek deset godina, dovede do ludila svojom urednošću i

popovanjem, Bet mi kaže da se smirim jer „nisam ja uzor prave hrišćanske žene,

nego Franses".

Bet se ne plaši braka. I nije je briga što je ser Džonu, njenom debelom i uobraženom

vereniku, mnogo važnije da žena poseduje bogat miraz i pokornost nego duh i

plemenitost. Za razliku od nje, mene ljuti činjenica što se kćeri kupuju i prodaju kao

krave na pijaci! Jedina dva pitanja pre ugovaranja neke veridbe su ova: koliki je

devojčin miraz, i da li je mladoženja postigao povoljnu pogodbu. Po recima moje

bake, to je sasvim prirodan tok stvari. Ono što je neprirodno jeste ljubav. Kaže, ona

sagori čoveka i pretvara ga u zagoreli lonac, koji posle drugi treba da ribaju. Ko zna,

možda će Bet biti srećna s mužem kojem je više stalo do lova i sokolarenja nego do

čari mlade neveste.

Kuća ispod nas se uskomeša. Bila je nedelja, dan kada se ide u crkvu, pa nema

jutarnjih molitvi. Sluge već sklanjaju slamarice na kojima su spavale i pale vatru u

by voki

Dama i pesnik

kuhinji pre nego što svi odemo na bogosluženje. Uskoro će se cela kuća dići na noge.

Ponekad mi se čini da pored pedeset slugu, nas pet i slučajnih gostiju koji ostanu na

konaku, u kući moje bake nema nijedne rupe u koju bi čovek mogao da se zavuče i

tamo bude sam samcijat. Čak ni u sopstvenom krevetu.

I dok sam razmišljala o Betinom venčanju, zapitah se kako li samo izgleda zavući

se ispod pokrivača s muškarcem čije oči gore od strasti i ljubavi, a ne od razmišljanja

o mirazima i bračnim pregovorima. Odjednom osetih uzbuđenje. Bet me pogleda

preko jastuka.

„Čudnog li smeška, En. Izgledaš kao da si zagrizla zrelu breskvu iz dedinog

staklenika, pa ti sok curi niz bradu."

Zakikotala sam se, zastidevši se zbog tačnosti njenih reči. „Bet, šta ću ja da radim

kad ti odeš?"

„Dolazićeš često u Kamojs Kort da me posetiš. Nije to daleko. Na onoj tvojoj staroj,

snažnoj kobili, svega pola dana jahanja, ne duže."

„Pola dana! Zvuči kao pola veka!"

Razgrnula sam zavese oko kreveta, tog našeg malog skrivenog sveta, i sunčevi

zraci se razliše po velikoj, hladnoj sobi. Znam, treba da budemo srećne što imamo

sopstvenu odaju. Ponekad, kada je kuća puna gostiju, kod nas obično smeštaju pet-

šest ljudi pa delimo krevet sa strancima, dok njihova posluga obično spava po

hodnicima - ili dele pomoćni krevet sa svojim gospodarom ili gospodaricom.

Louzli, staru seosku kuću sa imanjem pored Gilforda u grofoviji Sari, izgradio je

moj pradeda, ser Kristofer Mor, a deda ju je nasledio od njega. Bila je to stara, ali

stamena kuća. Deda bi se možda i nastanio u njoj, ali pošto nije bila naročito

luksuzna, kraljica Elizabeta ga je izgrdila, rekavši da treba da sagradi lepu, novu

kuću, u koju će ona dolaziti i boraviti kod njega tokom svojih redovnih letnjih

obilazaka zemlje*. Kraljičinim željama nije se smelo protivrečiti, pa je tako moj deda,

ser Vilijam Mor, na istom mestu izgradio novu kuću koristeći kamen iz obližnje

Vejverlijske opatije, koja je pre reforme kralja Henrija Osmog bila benediktinski ma-

nastir. Lično je nadgledao izgradnju, a pošto je bio veoma marljiv čovek, još čuva

knjigu u koju je zapisivao sve troškove da bi mogao da opravda na staje otišlo 1.640

funti. Pa ipak, mislim daje zažalio zbog toga, naročito kada je kraljica i treći put došla

s ćelom svojom svitom i dvoranima, njih tri stotine s gomilom prtljaga, nameštajem

i ormarima, kao da im naši nisu bili dovoljno dobri. Priča se da su neki plemići

bankrotirali zbog tih kraljičinih poseta, silne hrane i vina za njene sledbenike, za

predstave i muzičare, a sve je to išlo na domaćinov trošak. I svaki put kada je

dolazila, kraljica bi zahtevala od dede da članove svoje porodice preseli na neko

drugo mesto, kao i da se svi putevi zaspu slamom kako se njena kočija tokom vožnje

ne bi previše drmusala. Sa sobom bi morao poneti sve što mu je potrebno, tako bi

naredila, čak i povesti sve svoje sluškinje, pošto kraljica nije podnosila džangrizave

______________________________

* Kraljica Elizabeta je svakog leta sa svojom brojnom pratnjom i svitom odlazila u obilazak zemlje,

tokom kojeg niko osim nje nije znao koja će mesta posetiti (prim.prev).

by voki

Dama i pesnik

ženske glasove. Čak i kada se deda jednom izgovarao bolešću, kraljica ni tada nije

odustala od posete, rekavši mu da kuća sledeći put mora da bude besprekorna.

Naša kuća je, inače, dugačka i prostrana, s mnogo velikih dimnjaka. Fasada je

urađena od sivog kamena izvađenog iz majdana u obližnjem Gilfordu, dok su nosači

stubova izrađeni od druge vrste kamena, donesenog iz Haškom Hila. Ima tri sprata:

u prizemlju se nalazi velika trpezarija, zahod, dedina biblioteka, kao i kuhinje, ostave

i perionice. Iznad su naše odaje za spavanje i sve gledaju na prostrane pašnjake, a na

poslednjem spratu su sobe za poslugu i manje važne goste.

U poređenju s novijim i raskošnijim zdanjima, koja su podigli novopečeni bogataši,

kraljičini miljenici, a na kojima ima više stakla nego zidova, naša kuća izgleda

jednostavno. Međutim, moj deda kaže da odiše mirnoćom i otmenošću, baš kako i

dolikuje gospodskom domu.

Baka nas često podseća da treba da se ponosimo što živimo u kući s lepim

nameštajem, zidovima ukrašenim drvenim oplatama koje su rezbarile ruke najboljih

majstora i teškim, bogatim tapiserijama, koje ne daju vetru da prozviždi kroz

pukotine u kamenoj fasadi.

Svuda okolo prostire se imanje puno drveća i zelenila, na livadi pasu srne - kada

nisu lovina mom bratu Robertu - a iza kuće je bašta koja vodi do šanca i ribnjaka, u

kojem držimo ribu za jelo. Kažu da negde postoji i tajni prolaz do podruma - kao

deca, svi smo ga tražili, ali ga do sada niko nije pronašao.

Bet i ja se obukosmo na brzinu, pomažući jedna drugoj oko vezivanja steznika i

učvršćivanja rukava, srećne što su izrađeni od najfinije engleske vune. Prudens, naša

sluškinja, iznela je hlepčić i mali pehar bezalkoholnog piva da bismo s nogu

doručkovale. Još jednom sam u staklu proverila kako izgledam, a zatim otišla da

potražim baku.

Oduvek sam živela u toj kući. Moj otac Džordž Mor nije, što se mnogima činilo

čudnim. A zapravo, nije se slagao sa svojim ocem - našim dedom - jer je želeo

drugačije da upravlja kućom i imanjem. S druge strane, deda je i dalje sebe smatrao

gospodarom svega.

„Nevolja s nama Morovima", rekao je jednom prilikom otac sebi u bradu, „jeste u

tome što pojedinci predugo žive."

Nedugo nakon smrti naše majke, otac se ponovo oženio i novcem svoje nove

supruge izgradio drugu kuću, nedaleko od Bejnarda. Sa sobom je poveo našeg brata

Roberta, svog naslednika, a nas pet je ostavio da živimo s bakom i dedom, ledi

Margaret i ser Vilijamom.

Neizmerno volim baku i dedu, ali me je očev izbor ipak duboko povredio. Znala

sam da je to maslo njegove nove žene Konstans, svadljivice koja je želela da mu

izrodi decu i na taj način nas pet izbaci iz očevog srca.

„Ko bi još poželeo da mu se gomila kćeri muva po kući?" - čuli smo je nekoliko

puta kako se ovim pitanjem obraća gostima. Na ovo je moja najstarija sestra Meri, još

vatrenija i smelija od mene, prokomentarisala: „A ko bi poželeo maćehu koja je nežna

i ljupka poput krmače?"

by voki

Dama i pesnik

Priznajem da sam često u molitvama preklinjala boga, našeg Spasitelja, da podari

mojoj maćehi samo žensku decu i, mada to bejahu grešne misli, uslišio je moju

molitvu ne poslavši joj nijedno. I tako je moj brat Robert ostao očev jedini naslednik.

Da bi umirio savest što nas je napustio, otac je ostavljao sa strane određenu svotu

novca od renti i zakupnina namenjenu našem obrazovanju. Tim sredstvima je

upravljao naš deda, zbog čega je Konstans bila ljuta kao ris. Budući učen čovek, deda

se trudio da svoje znanje prenese i na nas, a uporedo s tim lekcijama učile smo i

antičke filozofe, Seneku i Aristotela.

Ne mogu a da se ne nasmejem kada pomislim koliko smo različito primale znanje.

Moja najstarija sestra Meri bila je odličan učenik, sposobna da brzo uči francuski i

italijanski, mada je mnogo više volela da čita ljubavne pesme trubadura nego da se

bavi istorijom Rimskog carstva. Margaret je pak samo uzdisala, smatrajući da nema

ničeg pametnog u tome da žena uči ijedan drugi jezik osim maternjeg, i da bi se

radije bavila gajenjem biljaka u bašti ili kuvanjem, baš kao što je činila naša baka.

Moja voljena Bet se zaista trudila da usredsredi misli, ali one su joj stalno nekuda

lutale, pro-nalazeći put do sunčevih zraka ili milozvučnog poja ptica. Franses je bila

premlada za školovanje pa se bavila vezom, birajući najbogatije i najteže motive koje

je mogla pronaći.

A ja? Bila sam drugačija od ostalih. Osećala sam se poput presa-hle biljke kojoj je

znanje došlo kao spasonosna doza vode i sunca, od čega je odjednom procvetala. I

zaista, toliko sam vredno učila da me je baka često grdila, napominjući da ću

upropastiti vid ili dobiti upalu mozga. Mada je bila pokorna i poslušna žena, često je

korila dedu što od mene stvara nakaradu - ženu previše obrazovanu za svoje vreme.

„Kom čoveku, zaboga, treba žena koja ume da citira filozofe, dok joj posluga sedi

dokona a meso gori na vatri?" - ljutito bi ga upitala. Deda ju je slušao, znajući da ume

da bude nezgodna kada se naljuti. Jednom sam čula nekog slugu kako govori da joj je

lice nalik statui od granita, a usne uvek stisnute kao daje zapovednik vojske. A ipak,

ispod sve te strogoće, krila se nežnost koju ona nije nikad htela da pokaže. Bilo kako

bilo, od tog dana, bilo mi je zabranjeno da učim posle tri po podne.

Sišla sam u trpezariju, lepu i prostranu prostoriju s prozorima od poda do

tavanice, i svi su bili okrenuti prema parku. Stakla na njima bila su ukrašena

vitražem s grbom Morovih, kroz koji su se popodnevni sunčevi zraci poput rubina i

smaragda razlivali po drvenom podu. Moj omiljeni detalj s vitraža, ne veći od

desetak centimetara, prikazivao je gospodara i gospodaricu kuće kako sede za stolom

u trpezariji i obeduju. Izgledalo mi je kao da se u njemu skrio neki minijaturni svet

koji postoji sam za sebe. Mora da se zanatlija koji ga je napravio nasmejao kada je

zamislio dvojicu gospodara i dve gospodarice kako obeduju za dvama stolovima u

istoj trpezariji - jedni su Morovi, a drugi sićušna bića sa staklenog vitraža.

Sa svih zidova optočenih drvetom, s prelepih portreta, posmatraju nas oči naših

predaka. Pod u ovoj prostoriji izrađen je od drveta i tri puta nedeljno se posipa

by voki

Dama i pesnik

svezom rogozinom. S tamnih drvenih greda visi ogroman luster sa svećama,

osvetljavajući belinu gipsanog stropa i kip kralja Edvarda smešten u uglu prostorije.

Odjednom se iza velikih ulaznih vrata začu graja, što je bio znak da je otac stigao i

da se već s vrata upustio u raspravu s dedom. Tada se setih koliko je dobro što njih

dvojica ne žive pod istim krovom.

„Pozdravljam vas, oče", obratila sam mu se. Čak i kada je jahao izvan naše

grofovije, miljama daleko do Dvora ili Parlamenta, moj otac je uvek bio odeven u

skladu sa svojim staležom i položajem. Kako i dolikuje jednom plemiću, nosio je

odeću od crne kadife, čiji su gornji deo krasila dva široka reda zlatnog veza, a na

glavi je imao crni šešir koji, kako to priliči gospodi, nije skidao ni dok obeduje. To je

opravdavao činjenicom da kao član Parlamenta i lokalnih vlasti mora da vodi računa

o svom izgledu.

„Dobro jutro, En." Prodorne sive oči zasijale su s njegovog duguljastog, ali lepog

lica, na kome su se isticali uredni brkovi i kratka riđa brada. Imao je običaj da se ruga

muškarcima s velikim, dugačkim bradama, a ipak sam znala da potajno zavidi

Robertu Deverou, erlu od Eseksa, na njegovoj gizdavoj četvrtastoj bradi. Ovaj je,

inače, i dalje bio miljenik naroda, mada mu se položaj kod kraljice menjao kako vetar

duva, u zavisnosti od vojnih uspeha koje je postizao izvan zemlje.

„Da li su tvoje sestre već stigle?"

„Nisu, oče. Kada sam začula topot vašeg konja, pomislila sam da su to one."

„Čini mi se da tvoja sestra Meri ni sama ne zna kojim nakitom da nas ovog puta

zaseni", odgovorio je grubo, „kao da mi ne znamo da onog njenog muža nema pas za

šta da ujede. Taj me je mladić veoma razočarao. Možda on ima neki plan u životu, ali

sve to je smuti pa prospi ukoliko ne vodi uspehu i imetku. Svaki nakit koji Meri nosi

zajmila je najmanje tri puta."

Bilo mi je žao Meri u tom trenutku. Mislila je da će nas, proste seljane,

impresionirati svojim gizdavim nakitom, ne sluteći da ju je otac bio već potpuno

razotkrio.

Merin suprug, Nikolas Trokmorton, potiče iz dobre porodice, ali se - na svoju

nesreću - rodio kao mlađi sin. Doduše, nije da on nema dobre rodbinske veze,

njegova sestra Bes udata je za ser Voltera Rolija. U današnje vreme, uspeh pojedinca

najviše zavisi od dobrih veza i lepih reči koje moćnici upute u njegovu korist. A

upravo je zbog Nikolasove rodbinske veze sa ser Rolijem otac i dozvolio njihovo

venčanje. Međutim, prema recima mog oca, naša porodica od tog braka nije imala

ama baš nikakve koristi. U stvari, Nikolas je načinio kobnu grešku kada je od mog

oca tražio novac na zajam.

Najupečatljivija stvar u izgledu mog oca jeste njegova visina. Ili, bolje rečeno, njeno

odsustvo. Kada deda i on stanu jedan pored drugoga, niko ne bi rekao da su u

bliskom srodstvu. Moj je otac toliko niskog rasta da na sahranama nikada ne nosi

sanduk s pokojnikom, iz straha da će zajedno s njim upasti u raku. Bilo kako bilo,

plahe je naravi i uvek pada u vatru čim mu se učini da ga je neko potcenio. Za

razliku od njega, moj deda je mnogo viši i krupniji, pogleda blagog ali jasnog, duge

by voki

Dama i pesnik

bele brade, malo zašiljene na vrhu, blage i mirne naravi - čini se da poseduje

Gospodnju smirenost i, ako to neće zvučati bogohulno, svu njegovu strpljivost. A ona

mu je s mojim ocem i te kako bila potrebna. Kažu da deda nije uvek bio tako smiren.

Čula sam da je u mladosti žestoko kažnjavao papiste i da su ga se mnogi s razlogom

plašili.

Inače, deda i otac su stalno bili u nekakvom sukobu. Ovog puta, tema rasprave je

bila da li za Betino venčanje stropne grede u trpezariji treba ili ne treba ukrasiti

buketićima bosiljka i venčićima cveća.

„Da, da", navaljivao je otac, ,,u tu staromodnu rupu treba uneti malo šarenila i

svežine. Da se svečanost kojim slučajem održava u mom domu, ne bismo sedeli u

trpezariji, već u galeriji. Stvarno ne razumem, oče, kako možete bez galerije", vrteo je

glavom čudeći se, „kako vam ne smeta to što još obedujete zajedno s poslugom,

nemajući miran kutak za privatne razgovore? U Bejnardu više ne obedujemo u

velikoj trpezariji, već smo napravili posebnu prostoriju za tu namenu, a na spratu

sada imamo prostranu i svetlu galeriju za šetnju i razgovor."

Deda se na jedvite jade suzdržavao da mu ne kaže da se onda tornja u svoj

dragoceni Bejnard, pa da konačno završe s tom pričom. „Meni ne smeta da obedujem

sa svojom poslugom", rekao mu je mirnim glasom. „Oni su deo porodice i to će tako

uvek biti. Još ćeš mi reći da moj lični sluga ne treba da spava pred mojim vratima ili

da, zarad privatnosti, ne treba svi zajedno da se pomolimo tri puta dnevno! Zapamti,

ja sam glava ove kuće i mnogo mi znači poštovanje tradicije. A trebalo bi i tebi."

Moj otac, inače poznat po „taktičnosti", nastavio je ne obazirući se na dedine reči.

„Komfor je danas bitan, oče. Ne treba da živimo kao životinje niti kao siromašni

seljani. Pogledaj samo te kabaste, neudobne krevete. Trebalo bi sve da ih zamenite

dušecima ispunjenim perjem."

„Briga me za te tvoje perjane dušeke", odgovorio mu je deda, teško prikrivajući

bes. ,,U vreme mog oca spavalo se na slamaricama, a umesto jastuka se pod glavu

stavljalo parče klade. Jastuke su stavljali samo porodiljama. Ako bi posle sedam

godina braka muškarac uspeo da kupi dušek, to je bio znak da se dobro skućio i stao

na noge. A ne kao ti. Zar ne, Džordže?"

Bila je ovo aluzija na to što je moj otac svoje bračne odaje uredio Konstansinim

novcem. Deda se lukavo smeškao u bradu, a zatim nastavio: „Čujem da je tvoj krevet

ukrašen pozlaćenim venčićima i čapljinim perjem, baš kao kraljičin. Srećom, Zakon o

imetku* reguliše samo izgled bračne postelje, a ne i njene rezultate, je li tako?" Ovo je

pak bila aluzija na Konstansinu jalovost.

__________________________________________

* ,,Sumptuary Laws" - u elizabetansko doba, način života bio je regulisan zakonom po kome se

tacno znalo šta koji stalež srne da poseduje.

by voki

Dama i pesnik

Odjednom se po celoj trpezariji razmilela posluga, noseći pune ruke stolnjaka,

srebrnih posuda, kalajisanih poslužavnika, svećnjaka i srebrnih tanjira, postavljajući

stolove za svadbeno veselje.

„Ovde neće stati ni polovina gostiju", izjavio je otac sa određenom dozom

likovanja.

Htela sam da ga upitam da li bi možda bilo bolje da se slavlje održava u Bejnardu,

ali znajući da ću ga tim nepoštovanjem razljutiti, a možda i pokvariti sestrino

svadbeno veselje, držala sam jezik za zubima.

„Zbog toga smo napolju podigli pet šatora", kratko mu je odgovorio deda. „Svaki

je ukrašen oslikanim zastavama donesenim iz Italije, baš onakvim kakve su bile i na

kraljičinom brodu „Veliki Hari". U jednom šatoru svirače muzika, a u drugom će se

igrati maska.*"

U tom trenutku, iz perionice se začu plač. Svi smo otrčali tamo da vidimo šta se

dešava. Kao što je posluga tog jutra namirisala sve podove i zahode biljem, sada je

dobila naređenje od moje bake da opere sve trpezarijske stolnjake i posebne ubruse,

kojima će gosti nakon jela obrisati usta i ruke.

Mirijam, jedna od naših pralja, stajala je pored korita za pranje i gorko plakala

pokrivši lice rukama, jer ju je baka ćušnula. „Ova glupača je zaboravila da sačuva

mokraću iz noćnih posuda!" - vikala je baka, pokazujući prstom veliko korito u kome

su bili ispresavijani stolnjaci, svaki odvojen drvenim motkama da bi voda mogla do-

preti do svakog sloja tkanine. „Kako sada da odstranimo fleke bez urina? Budalasta

devojko! Misliš li da mokraću čuvamo da bismo je mirisali kao da je buket cveća?"

Mirijam se šćućurila u uglu perionice. „Odmah da si mi donela svezu mokraću iz

neke od spavaćih odaja! Sledeće pranje ću lično nadgledati, kada već ti nemaš pameti

u glavi! Još jedna greška i letećeš nazad na svoju farmu da grbačiš na polju vadeći

repu i da, umesto na čistoj slamarici u gospodskoj kući, spavaš na đubrištu!"

Oca nije zanimala ova kućna drama. Uputio se ka Bet, koja je upravo bila sišla u

prizemlje.

„ A evo i Elizabet, naše dražesne mlade." A zatim se okrenu prema meni. „Baš

šteta, En, što nisi nasledila majčinu lepotu kao tvoja sestra."

I nakon svih ovih godina, pekle su me očeve okrutne reči. Svesna sam da nisam

lepa i ljupka kao Elizabet, ali zar lepota duše i uma ima manju vrednost?

Sva srećna zbog očevog komplimenta, Bet nije primetila da me je otac uvredio, pa

ga je u znak zahvalnosti zagrlila i poljubila. „Hvala vam na poklonjenom krznu, oče.

Biću otmena baš kao imućna dvorska dama."

Moj otac frknu. „Morovi su imućni i cenjeni baš kao i oni s dvora. I mnogo otmeniji

nego neki novopridošli kraljičini miljenici."

________________________________________

* Vrsta srednjovekovne predstave sa pevanjem, sviranjem i glumom.

by voki

Dama i pesnik

Koliko mi je poznato, ovo je bilo samo delimično tačno. Za bogatstvo Morovih bio

je zaslužan moj pradeda. I on je bio pridošlica, bez kapi plave krvi, ali j napredavao i

stekao imetak služeći kralju Herniju Osmom. I mada se i danas visoko kotiramo, naš

bi položaj bio još viši da je moj otac pronašao pravi način da napreduje.

Baka se pojavila iz perionice, brišući ruke. „Džordže! Baš se radujem što te vidim.

Hoćeš li do venčanja ići u London? Ljuta sam na momka iz kuhinje koji je, zamisli,

zaboravio da naruči šećer za svadbeno vino. Kako bez njega da održimo zdravicu? A

nemamo ni suvog voća za slatkiše."

Otac savršeno ravnodušno sleže ramenima. ,,U London neću ići pre sledeće

nedelje, jer tada imam posla u tri odbora. Ali urediću da vam moj čovek iz Čipsajda

pošalje šećer i suvo voće, a platićete mu po glasniku."

„Hvala ti, sine", klimnula je glavom baka. „Svakako ću tako postupiti. Inače,

Robert, nabavljač namirnica, tvrdi da su naše zalihe potamanili pacovi - lepog li

opravdanja za njegovo rđavo vođenje kuhinje. I sada je, tobože zbog pacova, sve

sveže i suvo voće za venčanje strpao u korpu koju je okačio dva metra od poda."

Iznenada, kao potvrda istinitosti Robertovih reči, začu se neopisiva vika. Iz kuhinje

je istrčao poveliki pacov i projurio pored nas, dok je za njim izletela gomila služavki.

Vrišteći i vičući, svi su bezglavo jurili unaokolo, kao prestravljene device pred

najezdom osvajačke vojske.

Zgrabila sam drvenu lopatu kojom se okreće veš u koritu i njome snažno odalamila

pacova. Ne zna se ko je više.bio iznenađen, jadna životinja ili ja. Leteo je vazduhom,

vrteći se poput lopte u kriketu kada je udare drvenim maljem, a zatim je tresnuo

mrtav, pravo pred naše noge.

,,En, En", protestovao je moj otac, „očajan sam zbog tebe. Kada ćeš već jednom

naučiti da se ponašaš kao dama?"

„ A šta je trebalo da učinim? Da se popnem na stolicu i vrištim sve dok me ne

oslobodi hrabri vitez, kao da sam bespomoćna devica koju je oteo grozni zmaj? Tako

treba da se ponaša prava dama? Ako je tako - onda ste, dragi oče, u pravu. Eto, nisam

dama."

S drugog kraja puta koji vodi ka Louzliju začusmo topot konja. Iza široke krivine

pojavila se moja sestra Meri. Vitka poput vrbove grančice, kretala se prema nama,

jašući kobilu crvenkaste dlake. Na sebi je imala gizdavo jahaće odelo, a na glavi šešir

ukrašen perjem. Iza nje je jahala moja sestra Margaret, deblja nego ikada, ali svakako

najsrećnija osoba koju poznajem. Ona je, prosto, sve obožavala: svog muža Tomasa

Grajmsa, decu, kuću u Pekamu, nove tapiserije, pa čak su i njeni psi bili najbolji na

svetu.

„Bet! En!" - uzviknula je Meri graciozno iskočivši iz sedla. „Bet, dražesna si kao i

uvek. I jedva dovoljno stara da se udaš!" Držala je glavu moje sestre među svojim

by voki

Dama i pesnik

dlanovima. „Zamisli, još malo pa ćeš izgledati kao Margaret, srećna debeljuca, koja

rađa bebu svake godine i tako sve do četrdesete!"

„Zavidiš mi", odgovori mirno Margaret, ne uzbuđujući se zbog sestrinih reči, mada

je bila toliko krupna da su dvojica slugu morala da joj pomažu da siđe s konja.

„Zadovoljna sam decom i Tomasom. A tvoj muž se kocka, karta, ide u pozorište i na

kuglanje, a kući dolazi samo onda kada treba da presvuče odeću."

„Aha. A tvoj je Tomas zanimljiv kao zakonski paragrafi."

„Ćuti, Meri, jezik ti je brži od pameti." Baka klimnu prema grupi slugu, koji

pohrliše da mojim sestrama požele dobrodošlicu i srećan povratak u rodnu kuću.

„Osim toga", nisam mogla da odolim a da se ne ubacim u razgovor, doduše

šapatom, da me baka ne čuje, „ti si, Meri, nekako uspela da ne budeš stalno u

drugom stanju."

„Treba to umeti", namignula mi je. „Imam dvoje dece i namera-vam suprugu da

podarim još jednog naslednika, tako da ne moram celog veka da budem priplodna

kobila Trokmortonovima."

„Opasna je to rabota". Baka je očigledno imala bolji sluh nego što smo Meri i ja

mislile. „Čak i moja mačka ima više pameti. Znajući da neka bolest može da pokosi

njene mlade, ona se koti nekoliko puta godišnje."

„Ne brini, draga moja bako", odgovorila joj je Meri. „Biće kod mene još mačića, ali

kasnije. Sada želim malo da se odmorim. Od rađanja. I od muža."

,,U tom slučaju, drži mačora na oku", reče joj baka tresući krpu za prašinu. „Mogao

bi negde drugde da potraži činiju mleka".

Preostali dani do Betinog venčanja protekli su u užurbanoj jurnjavi posluge kroz

kuću, vikanju moje bake dok im glasno naređuje da premeste nameštaj iz jedne odaje

u drugu, punjenju ostava raznim namirnicama, pravljenju pita, slatkiša, marcipana i

ostalih đakonija za svadbeno veselje. Stolnjaci, ovog puta oprani s dodatkom

mokraće, sušili su se po žbunju, a svi poslužavnici su bili oribani oštrim rečnim

peskom ili čičkom iz naše bašte. Nema srebrne posude koja nije bila izglancana, niti

drvene a da nije bila temeljito izribana.

Mada je bilo letnje doba, bilo je veoma hladno, pa vatru u trpezariji nisu gasili ni

danju ni noću, što je naročito prijalo posluzi koja je tamo spavala. A menije prijala

toplina Betinog tela dok smo spavale zajedno, pripijene jedna uz drugu u velikom

krevetu s baldahinom. Oduvek sam nemirno spavala, kao da nisam mogla da

dočekam da svane, dok je Bet noću bila mirna poput anđela, smeškajući se u snu.

Nežno sam dodirnula njen obraz. Da li ona, kako je rekao moj otac, zaista u sebi nosi

duh naše preminule majke?

Eh, da je naša majka i dalje živa, sve bi bilo drugačije. Otac ne bi imao tu

džangrizavu zloću za ženu i ne bi bio toliko gnevan i ogorčen, pošto bi njegovu dušu

smekšale nežnost i ljubav naše majke. A nas pet devojaka ne bismo rasle bez njene

ljubavi i životnog iskustva. Znam da je baka učinila sve da nam zameni majku, ali

bila je toliko zaokupljena dnevnim obavezama da prosto nije imala vremena za nas.

Osim toga, po prirodi nije bila osoba koja ume da se mazi i ugađa deci. Srećom, Bet,

by voki

Dama i pesnik

Margaret, Meri i ja smo bar malo živele s majkom. A sirota Franses, naša najmlađa

sestra, nije je uopšte upamtila, pošto je mama umrla dok ju je rađala. I zato sam -

mada mi je to ponekad teško padalo - odlučila da budem pažljivija prema njoj. A

danas, pomoći ću Bet da misli samo o lepim stvarima na dan svog venčanja.

Izvukla sam se iz kreveta čim su prvi jutarnji zraci sunca obasjali spavaću sobu. Ali

nisu uspeli da nas zagreju, pošto je soba bila okrenuta k severu. Naime, verovalo se

da je to najzdraviji položaj za spavaću sobu, jer tako vetar u nju ne može doneti razne

boleštine iz Evrope.

Čuvši me da se krećem po sobi, Bet je otvorila oči. Obično bi prespavala celo jutro

ušuškana među pokrivačima, ponekad sve dok ne postave sto za ručak, osim ako je

baka pre toga ne bi ukorila zbog lenjosti.

„Još samo nekoliko sati", rekoh joj nežnim glasom, „pa ćeš postati ledi Mils."

„ Da. I neću više biti devica."

„Plašiš li se toga?" Meni se gubitak nevinosti činio kao nešto što može biti dobra

avantura. „Meri kaže da od umešnosti supruga zavisi da li će to za ženu biti prijatno

ili neprijatno iskustvo."

Zamislila sam masnog i debelog ser Džona kako lovi jelena kapitalca i kasnije ga

ždere iz prepunog tanjira. Slika mi se uopšte nije dopala.

„A Margaret mi kaže da na to treba gledati kao na podmazivanje zarđalog točka na

taljigama. Kada se jednom razradi, kaže, lakše se okreće."

Slatko smo se nasmejale ovom poredenju, tipičnom za našu sestru Margaret. „Naša

praktična Meg! Baš je romantična! Mora da je čitala stihove ser Filipa Sidnija!"*

Sada kada je došao i taj dan, umalo sam se rasplakala. Ali nisam. Progutala sam

suze i pomogla Bet da obuče venčanu odoru. Odmalena smo jedna drugoj pomagale

oko oblačenja - a kada ste plemkinja, taj damski ritual je prilično složen. Bet je prvo

obukla čisto rublje, a nakon toga čarape. Za današnju priliku, svilene i prožete

srebrnim nitima. Nakon toga, treba se uvući u podsuknju sa žicanim obručima koji se

od zemlje do struka nižu od najšireg do najužeg. Nakon toga sledi oblačenje gornjeg

dela haljine od somota, spreda ukrašenog biserima, koji se na leđima pričvršćuje

čipkanim trakama. Sada sledi privezivanje glavne suknje. Bet će nositi haljinu od

crvenog tafta, čiji su rukavi urešeni krznom koje joj je otac poklonio. Obuva udobne

cipelice ukrašene crvenim i belim ružicama. Ostalo je još samo da joj stavim uštirkani

čipkani okovratnik. Prethodne večeri sam ga zakačila pribadačama za zavesu da se

ne bi oštetio, onako krhak poput paučine. Pažljivo sam joj ga pričvrstila oko dekoltea,

posmatrajući Betine male, bele grudi, koje su poput dva polumeseca virile iz dekoltea

haljine. Već sutra će, pošto postane udata žena, biti skrivane od pogleda drugih

muškaraca.

__________________________________ * Phillip Sidnev (1554-1586), pesnik i tvorac čuvenog renesansnog dela „Odbrana poezije".

by voki

Dama i pesnik

Prudens mi je pomogla da je očešljam: pustila sam joj kosu da poput slapa sjajne

svile pada niz njena ramena, baš kako dolikuje jednoj devici. Nikada mi nije izgledala

lepše i ljupkije.

Potrudila sam se da se i sama doteram da bih se na venčanju pojavila u najboljem

svetlu. Odabrala sam tuniku i haljinu od žute svile, kako bi boja mojih očiju i kose

došla do punog izražaja.

Bet se okrenula prema meni. „Volela bih daje naša majka danas ovde", rekla je

uzdahnuvši.

Privila sam je u zagrljaj tako čvrsto da sam mogla da osetim otkucaje njenog srca.

„Biće s nama, Bet. Ako verujemo u besmrtnost duše, onda će njena danas sigurno biti

ovde."

Uputile smo se širokim stepeništem u prizemlje. U dnu stepeništa, naslonjen na

drvenu ogradu, stajao je naš otac.

„Bet, prelepo izgledaš." Nisam nigde videla Konstans, njegovu ženu, te sam se

ponadala da ju je ostavio kod kuće zajedno sa ostalim krmačama iz njegovog svinjca.

„Hvala vam, oče."

Iznenadila sam se kada se i meni obratio. „Nisi neka lepotica, En, ali imaš lepe

kestenjaste oči, baš kao i tvoja majka. U njima ima topline i sjaja koju će neki momak

sigurno zavoleti."

Prijalo mi je njegovo laskanje, ali mi je ipak zapela knedla u grlu. Manje bi me

iznenadilo da usred zime procvetaju ruže nego da od njega dobijem kompliment.

„Hvala, oče. Drago mije što tako mislite."

I tako, krenusmo svi ka crkvi: moje sestre i brat, Margaret, Meri, šašava Franses i

Robert; otac i Konstans, koja se odjednom pojavila sva napirlitana, nagizdana kao da

se ona udaje a ne Bet; baka, deda i Prudens, koja je glasno šmrcala. Moj rođak Fransis

upravo je bio stigao iz Londona, ali s njim nije došla i očeva sestra, moja draga tetka

Elizabet.

Ser Džon, mladoženja, stajao je na ulaznim vratima crkve čekajući mladu. Izgledao

je kao ogromna debela kobasica upakovana u crnu kadifu. Onda su, kako to običaji

nalažu, on i Bet pred svima razmenili zavete i prstenje, nakon čega je usledilo veselo

klicanje, kako zvanica unutar crkve, tako i brojne dedine posluge koja se nagurala u

crkveno dvorište. A onda su mnogi pohrlili unutra da ih vide kako primaju blagoslov

i ispijaju svadbeno vino zaslađeno šećerom, naručenim s pijace u Londonu kod

prodavca kojeg je baki bio preporučio moj otac. Naravno, prodavač je mladencima

poželeo sreću u braku, a baki poslao poveliki račun. Čim su razmenili zavete i dobili

blagoslov, Bet je jasnim i umilnim glasom izgovorila molitvu.

„Milostivi Gospode, primam ovog čoveka da ga poštujem, slušam, ugodim mu u

svemu i budem mu pokorna. Amin."

Pogledom sam uhvatila Meri koja je vrtela glavom.

„Oprosti joj, Oče", tiho je šaputala, „ona još nije svesna da muškarcima za to nije

potrebno odobrenje."

by voki

Dama i pesnik

Pre nego što je deda poveo goste iz crkve, pehar sa svadbenim vinom kružio je od

klupice do klupice sve dok svi prisutni nisu otpili po gutljaj. Nakon toga je usledila

gozba i svadbeno veselje u trpezariji kuće i po šatorima razapetim u našem parku.

Za venčanje je naspremano toliko jela i đakonija kao za čitavu vojsku. Tri vola su se

vrtela na ogromnim ražnjevima, a šest ovaca se dva dana peklo u vrelom pepelu.

Poslužili su pečenog pauna punjenog mesom fazana i drugih malih ptica, kuvanog

petla u limunovom sosu, pečenu zečetinu s kiselim krastavcima, pitu od spanaća,

dinstane ostrige, a sve se to zahvalo mirisnim vinom, bezalkoholnim pivom i

medovinom s limunom. Nakon toga, doneli su brojne poslužavnike sa suvim voćem,

slatkišima, pitama i kolačićima od badema.

Ali ipak, glavni događaj bilo je iznošenje ogromnog kolača od marcipana,

ukrašenog pozlaćenim listićima, ptičicama i pletenicama od prženog šećera. Bakin

poslastičar gaje pravio tri dana, potrošivši osam funti badema, pintu ružine vodice i

galon jakog piva.

A za svakog gosta bili su obezbeđeni mali znaci pažnje: namirisane rukavice,

mirišljavi sapun ili platnena vrećica sa sušenom narandžinom korom, da im rublje u

ormaru lepše miriše. Neki su dobili flašice s ružinom vodicom, mošusom, biljnom

smolom ili jasminovim uljem.

Meri se izgubila još nakon primanja blagoslova da bi se presvukla u drugu haljinu.

Oko vrata su joj bleštali dragulji za koje nam je otac rekao da su zajmljeni već tri puta

pa su zbog toga izgubili sjaj.

Margaret je pojela pun tanjir slatkiša, nakon čega nas je sve iznenadila zaplesavši

galijardu* sa svojim mužem Tomasom, i to tako lako i okretno kao da je listić nošen

letnjim povetarcem.

Sve je, priznajem, bilo toliko veličanstveno i divno da čak ni moj otac nije imao

nijednu zamerku. Žene su nosile odeću od svile, brokata i pozlaćenih tkanina; neke

haljine su bile ukrašene crvenim i plavim draguljima, dok su druge bile bogato

izvezene srebrnim i zlatnim nitima. I dok su plešući skakutale uz zvuke harfi, lauta i

bubnjeva, u kosi su im sijale šnale od rubina i smaragda, pa se činilo kao da sunce

obasjava našu trpezariju.

Meri se odjednom stvorila pored mene, pokazujući prstom na mladoženju.

„Jesi li videla tu stvar u ser Džonovom uhu?"

Naš novopečeni debeli zet ne samo što je bio obukao užasno ružne pantalone, nego

je i nosio veliku bisernu minđušu, koja bi mu sigurno pocepala usnu resicu da je u

tome nije sprečavao njegov mesnati podvoljak.

_______________________________________

* Vrsta okretnog srednjovekovnog plesa (prim. prev).

by voki

Dama i pesnik

„Nesrećnik, ugleda se na Nikovog zeta, ser Voltera Rolija, a nema u sebi ni trunku

njegovog šarma! I svinji bi bolje pristajala ta minđuša nego njemu! Mora daje težak

kao tri najveća ormara. Sirota Bet, noćas će je samleti kao mlinski kamen zrno

pšenice."

„Meri!" - munula sam je laktom u rebra tako da su joj grudi zamalo ispale iz

pokrivenog dekoltea. Da srne da ih otkrije, Meri bi to sigurno učinila. Koliko puta

sam je čula kako gunđa - doduše sebi u bradu, hvala Svevišnjem, jer bismo zbog toga

svi završili u Londonskoj kuli - da kraljica Elizabeta srne da otkrije grudi, mada je

zašla u šezdeset petu i niko joj više ne viri u dekolte.

„Pssst, Meri! Dolazi ser Džon!" Ugledala sam muža svoje sestre kako nam prilazi,

ali s nekim čudnim sjajem u očima.

„Blagi bože, voleo bih da nisam morao da izaberem samo jednu od vas, već da

mogu sve da četiri da vas odvučem u svoj krevet."

„Ja sam zauzeta i imam muža", Meri je zatreptala očima, „Margaret je teško

odvojiti od tanjira s kolačima, a En smatra da su muškarci niža bića zainteresovana

samo za svoje konje i lovačke pse, je li tako, En?"

Pokušala sam da temu razgovora skrenem na neku manje opasnu. „Ser Džone,

mora da ste radosni što je konačno došao i ovaj veliki dan."

„Naravno da jesam", rekao je iskapivši još jedan krčag medovine, „ovo je zaista

poseban dan. Jutros sam ulovio dva jelena kapitalca. Bogami, to se ne dešava svakog

dana."

Okrenula sam glavu da ne vidim Merin pogled, jedva se suzdržavajući da ne

prasnem u smeh. Kakav je samo glupan bio taj čovek!

Priđoše nam dvojica iz njegove pratnje, bauljajući i saplićući se. Prvi od njih,

prilično pijan, rekao je ser Džonu petljajući jezikom: „Upravo sam čuo pravu pitalicu

za vas: staje zajedničko za psa, orah i ženu? Što ih više tučeš, sve su bolji!"

Sva trojica prasnuše u grohotan smeh. A onda se ona druga pijana budala

nadovezala: „Mudro je govorio moj otac, konju i ženi potrebni su dobra uzda i jaka

batina."

„Pametno, nema šta", odgovorih im umiljato. „I naša baka ima jednu poslovicu:

'Najsrećniji dan u životu devojke jeste onaj kada postane nečija supruga - a još

srećniji, kada postane udovica!"

Na ovo sva trojica zanemeše, a zatim se udaljiše, teturajući se da potraže još pića i

manje zajedljivo društvo.

,,E, moja En", kudila me Meri uhvativši me podruku, „ako ovako nastaviš, nikada

nećeš naći muža."

Noć se polako približavala zori. Baklje su počele da trepere, a i svece su lagano

dogorevale. Posluga u velikoj trpezariji uveliko je zevala.

Čak su se i dedini psi sklupčali kod vatre. A muzičari, znajući da će više zaraditi

ako proslava bude duže trajala, zasviraše još jednu. Svima je bilo jasno da se

približava vreme za počinak.

Ser Džon je pozvao slugu da mu napuni još jedan pehar medovine.

by voki

Dama i pesnik

„Hajdemo, ženo", zgrabio je Bet za ruku, dodavši pomalo grubo, pomalo šaljivo,

„sada kada smo muž i žena, vreme je da podelimo postelju."

Nakon te izjave, oglasili su se bubnjevi i svi se okrenusmo da vidimo kako se Bet,

sva crvena od stida i njen muž povlače u svoje odaje. Pošli smo za njima prateći ih

stepenicama sve do vrata bračne spavaonice.

Meri, Margaret i ja ućutkasmo goste i mladoženju, a zatim smo ušle u sobu da

pomognemo sestri da se razodene. Franses je bila premlada za ovakve stvari, pa je

razočarano ostala da stoji pred vratima.

Obukle smo Bet u novu spavaćicu sa okovratnikom od divne mrežaste čipke, a

zatim smo je pažljivo smestile u krevet.

„En! Meri! Ne ostavljajte me ovde!" - preklinjala nas je.

Meri je sela na krevet pored nje, pokušavajući da je uteši.

„Ne brini se. Nadam se daje tvoj muž potegao previše medovine, pa neće ni moći

ništa da uradi."

,,A ja se nadam da je i ona, pa da ništa ne oseti", dodala je Margaret.

Zakikotasmo se. U tom trenutku, iza Merinih leđa, pojavi se utvara. Bio je to ser

Džon, odeven samo u noćnu košulju. Vodila su ga dva prijatelja, dok je njegova

rodbina stajala na vratima, bodreći ga kao daje konj koji učestvuje u trci.

Ujela sam se za usnu. Ispod tanke tkanine lepo se videlo da mu se muškost

ukrutila i da stoji pravo.

„O, blagi bože", prošaputa Margaret, „njega medovina nije uspavala, već ga je

uspalila."

U tom trenutku pojavila se baka, noseći dva pehara.

„Stiže kuvano vino za mladoženju! Malo vina s mlekom, cimetom, šećerom i

muškatnim oraščićem daće mu snagu i krepkost."

A onda je i ona primetila izbočinu ispod njegove košulje, pa je dodala, glasno se

smejući:

„Kako stvari stoje, njemu ovaj napitak nije potreban. Idemo, ljudi, i ostavimo

srećne mladence da se lepo zabavljaju."

Uhvativši Betin pogled, osmehnula sam joj se u znak podrške i saosećanja. Znala

sam da joj je neprijatno što je izložena ovoj nepriličnoj šaradi. Ovakve skarednosti su

odavno prevaziđene kod pripadnika višeg staleža. Teško da bih mogla i zamisliti

dame i gospodu iz Londona kako se ponižavaju ovakvim smešnim obredima. Ali eto,

moj deda je starog kova i voli da se stvari odvijaju po tradiciji. Za divno čudo, moja je

sestra izgledala srećno u celoj toj lakrdiji, čak se i nasmešila kada su bacili čarapu, što

je bio znak da prva bračna noć može da počne.

Na vratima se pojavio otac. Stajao je tamo cerekajući se kao neki šumski vilenjak, a

bogami, ne bi bio ni mnogo viši od njega.

„Dođite dole. Tamo ima još mnogo hrane i pića. Nećete valjda da čekate i

proveravate čaršave? To je odavno prevaziđeno. Bog će im podariti sreću, ne trebate

im vi."

by voki

Dama i pesnik

Krenuli smo stepenicama dole, ka toploj trpezariji. Otac se okrenu prema meni i

reče: „Ti si sledeća, En. Ili će i tvoja mlađa sestra Franses šeći svadbeni kolač pre

tebe."

„Ona ima tek deset godina, oče", podsetila sam ga.

„Tim bolje. Dovoljno je stara da bude verena i dovoljno mlada da ne prigovara

mom izboru." Pogledao me je ispod oka i dodao: „Kao neke mlade dame."

„Stvarno, En", promrmljala je Meri, „ne želiš valjda da ostaneš usedelica, zar ne?"

Pala sam u iskušenje da joj kažem da bih radije ostala usedelica nego da mi

odaberu muža kao što je njen, ali sam se suzdržala, znajući da joj je ionako teško.

„Naravno da želim da se udam. Nisam baš tolika luda da se odreknem blagodeti

braka i radosti srca. Ali zar ne mogu sama da odaberem svog čoveka? Moraju li ga

Morovi odabrati čisto radi napretka porodice, a ne zbog mene?"

Kada sam te noći započela s molitvom, trudila sam se da mi misli budu posvećene

Svevišnjem, a ne događajima iz Betine bračne postelje.

„Dragi bože i Spasitelju", tiho sam šaputala u potpunoj tami, „ako već moram da se

udam, molim te, podari mi čoveka koji nije tikvan, glupan ili dužnik. Jer, kako mi se

čini, dragi bože, takve su sreće bile moje sestre."

by voki

Dama i pesnik

Glava 2

Osvanulo je divno sunčano jutro, ali meni je izgledalo tmurno i tužno zbog Betinog

odlaska iz naše kuće. Više nikada se neću buditi pored moje voljene sestre.

Od noćas krevet delim s Franses, sestricom koja ni trenutka nema mira, osim dok

se moli. I ovog jutra iskočila je iz kreveta s prvim petlovima, zagledavši se u sliku

koju sam oduvek mrzela. Slika je prikazivala ženu koja drži prst na ustima kao

simbol njene skromnosti i večitog prećutkivanja, oko pojasa joj je bio zakačen svežanj

ključeva, ukazujući na njenu visprenost u vođenju domaćinstva, a to što je stajala na

privezanoj kornjači značilo je, kako mi je jednom baka objasnila, da nikada neće

napustiti muža. To je trebalo da bude oličenje idealne supruge.

„Tako čeznem da se udam", uzdahnula je Franses. „Da imam muža i dom o kojem

ću se starati. A ti, En?"

I sama sam prošle noći otišla u postelju s tim mislima. I došla do zaključka daje za

mene pravi muž onaj koji će ceniti moja osećanja i dozvoliti mi da mislim svojom

glavom. A onda se upitah da li na svetu takav uopšte postoji.

Divila sam se svojoj sestri Meri što s lakoćom prihvata svoj brak, uprkos tome što je

udata za raspikuću. Ne mogu a da joj ne zavidim na tome što tako vesto izlazi na kraj

sa svime: kućom, mužem, psima, poslugom. Svi se ponašaju upravo onako kako im

ona zapovedi. Čini mi se da joj čak i prija slava Trokmortonovih i njihove bliske veze

s Dvorom.

A Margaret kao Margaret. Mada nije bila mnogo starija od mene, uživala je u

bračnom životu i sigurnosti koju joj je Tomas pružao. Osim toga, prijao joj je život u

Pekamu: bili su blizu Londona, a opet dovoljno daleko da joj blizina grada ne remeti

miran ritam života.

„Baš bih volela", izgovorila je Franses tonom koji je pokazivao dozu pakosti

razotkrivene ispod vela njene pobožnosti, „da ti otac pronađe muža koji od žene

zahteva skromnost i poslušnost."

„ A ja bih volela da otac odluči da njemu i Konstans treba neko ko će da brine o

njima kada ostare, i da ti, kao najmlađa kći, ne treba da se udaš i osetiš radosti

bračnog i porodičnog života, već da obavljaš tu dužnost."

Franses se toliko rastužila da mi je bilo žao.

„Stvarno misliš da će otac to učiniti?"

„Ne brini, neće. I suviše je koristoljubiv. Cilj mu je da se sve dobro udarno jer od

toga zavisi i njegov položaj. Ako se ne udarno ili se, ne daj bože, udarno za loše

prilike, kako on kaže, u očima sveta opašće i značaj cele porodice. Zbog toga je toliko

ljut na Merinog muža. S rodbinskim vezama koje poseduje, trebalo bi da je daleko

dogurao. Ali Niku je lično zadovoljstvo preče od porodičnih interesa."

Franses se zagledala u mene promenivši izraz lica. Izgledala je kao mačka koja se

prva dograbila činije s mlekom, i iznenada shvatih da zna nešto što je meni bilo

nepoznato.

by voki

Dama i pesnik

„Šta je bilo, Franses? Brzo mi reci šta znaš ili ću ti skinuti kapicu s glave i baciti je

kroz prozor!"

Uhvatila se za glavu kao da želi da sačuva svoju kapu.

„Pre neki dan sam čula oca kako razgovara s nekim starijim čo-vekom o planovima

za svog sina. Spominjali su tvoje ime."

Srce mi je brže zakucalo i u ustima osetih ukus straha.

„Franses! Nije pristojno prisluškivati tuđe razgovore! To rade sluge, a ne gospoda!

Sram te bilo!"

Izgledala je uvređeno.

„Božji su putevi čudni i nepredvidivi. Mislila sam da bi volela da znaš da su se

vodili razgovori o tvojoj udaji."

Mada nisam htela, ipak sam je upitala: „I kako se zvao taj stariji čovek?"

Gledala me je zbunjeno, širom otvorenih plavih očiju.

„Mislim da ga je otac nazvao prezimenom Maners."

Morala sam da nekuda da pobegnem, što dalje iz ove kuće, čiji je svaki kamen koji

je deda u nju ugradio predstavljao čast i društveni položaj naše porodice.

„Bet odlazi u podne!" - viknula je za mnom. „Čula sam kada je to juče rekla baki.

Bolje bi ti bilo da se do tada vratiš kući."

„Vratiću se."

Sjurila sam se stepenicama u prizemlje, ali se nisam uputila ka parku ispred kuće

da ne bih naletela na nekog od mamurnih gostiju, koji su verovatno još kunjali po

stolovima, već k jezercetu iza kuće u kome su, među visokom trskom, lenjo plivali

šarani. Uspentrala sam se na zid koji je delio baštu od jezerceta, nesigurnim koracima

hodajući po njemu. Svuda oko mene širio se miris tek olistalog drveća i napupelog

cveća. Ni sama ne znam zbog čega, ali došlo mi je da zaplačem. I sama sam bila

krhka i nežna poput tih biljaka. Nestrpljiva i puna nade, čekala sam sunce da me

ogreje i rascveta moju ženstvenost. Ne znam da li je to bio blagoslov ili prokletstvo,

ali oduvek sam tačno znala šta ne želim, mada mi je bilo tek četrnaest.

Nažalost, bila sam bespomoćna. Znala sam da ću morati da se pokorim očevoj želji,

baš kako dolikuje poslušnoj gospodskoj kćeri.

U tom trenutku začuh glas moje Franses. Ovaj put nije zvučala pakosno, već

uzbuđeno i ljubomorno.

„En! En! Bet odlazi! I ti ideš u London! Spremaćeš se za dvor! Ledi Elizabet, naša

tetka, pozvala te je da živiš s njom i otac je pristao!"

Skočila sam sa zida. Odlazak u London i spremanje za dvor zvučali su mnogo bolje

od udaje za nekog neznanca. Ako je otac pristao da me pošalje u London, to znači da

pregovori o udaji s gospodarom Manersom nisu uspeli. Mora da je ovaj tražio veći

miraz nego što je otac bio spreman da da. Sestre su mi pričale da pregovori o mirazu

i imanju koje će porodica dati ženi kada se uda mogu da traju veoma dugo, čak duže

od putovanja brodom u Indiju, a isto tako su rizični. Često se dešava da se dve strane

posvađaju, čak i nakon višemesečnog pregovaranja. Ako je sreće, to se dogodilo i u

mom slučaju.

by voki

Dama i pesnik

Kao bez daha, vratila sam se s Franses kući, u kojoj je sve vr-velo od posluge,

odlazećih gostiju i njihovih slugu. Tamo je stajala i moja sestra Bet, njen novi suprug i

cela njegova porodica, spremni za put k njegovom imanju u Kamojs Kortu. U tom

trenutku, osećanje tuge zbog njenog odlaska je nadjačalo uzbuđenje zbog mog

odlaska u London.

„Moja najdraža Bet", stegla sam je u zagrljaj, „teško mije da se oprostim s tobom."

„Draga moja En, ne idem u neku novootkrivenu zemlju. Idem u Saseks, a ne u

Ameriku! Obećavam da ću ti pisati svake nedelje."

„Vreme će brzo proći", prekinula nas je baka. "Dok trepneš, Bet će te pozvati da joj

pomogneš pri porođaju, da joj nameštaš jastuke i hladiš joj čelo oblogama od

kamilice."

Bet se na ovo ljupko zacrvenela.

,,U stvari, sigurna sam da je već zanela!" - baka ju je uštinula za obraz. „Rodice

zdravog sina, koji će nastaviti ser Džonovu lozu." Uvek ti sinovi.

Kralj Henri je imao šest žena i samo jedna od njih mu je rodila sina, a i taj je živeo

svega nekoliko godina, dok naša kraljica Elizabeta, iako samo žena, vlada već

četrdeset godina, donoseći kraljevstvu mir i sigurnost. I sada ponovo počinje ta priča

oko nasleđivanja prestala, pošto kraljica nema potomaka. I bez obzira na to što se

razgovor na tu temu smatrao veleizdajom, svuda se po Dvoru šuškalo o tome ko će je

naslediti kada bude umrla.

„Zbogom, moja En", Bet me je nakratko zagrlila. „Kada budeš osetila čari Londona,

brzo ćeš me zaboraviti. Biću samo jedan seoski mišić, potpuno nebitan za jednu

otmenu dvorsku damu kakva ćeš postati."

Dugo sam posmatrala velika ulazna vrata, iznad kojih je, uklesan u kamenu, stajao

grb Morovih označavajući društveni status porodice, sve dok se Betina kočija nije

izgubila s vidika. Potom sam otišla da pronađem dedu. On me je poznavao i

razumeo moja osećanja mnogo bolje od rođenog oca.

Pronašla sam ga u biblioteci, mojoj omiljenoj prostoriji. Sva je bila obložena

drvenim oplatama od najbolje engleske hrastovine, koju su izrezbarili najveštiji

londonski stolari, i sa sve četiri strane, od poda do plafona, bila je okružena policama

punim knjiga. Tu i tamo, na njima su izvirivale biste dedinih omiljenih pisaca, koje

kao da su govorile: „Pročitaj me!" Deda je bio izuzetno ponosan na svoju zbirku.

Naime, u to vreme jedva da je nekoliko ljudi uopšte posedo-valo biblioteku, i nijedna

od njih nije bila toliko bogata kao njegova. Odmalena me je podsticao da čitam šta

god bih sama izabrala.

Pošto su mnoge knjige bile napisane na grčkom ili latinskom, trebalo mi je nekoliko

godina da naučim te jezike, pa sam tek onda mogla da ih čitam. Obično bih se

zavukla u jedan kutak pored prozora i tu bih satima čitala priče o junacima poput

Odiseja i Herkula. Tu i tamo bih bacila pogled na vrt iznad kojeg se dizala izmaglica,

ili bih se trgnula kada bi neki fazan krešteći istrčao iz žbunja, šepureći se u svom

zlaćanom i crvenom perju.

by voki

Dama i pesnik

U znak sećanja na kraljičine brojne posete Louzliju, kao i zbog značajnog mesta

naše porodice u društvenom poretku, iznad okvira kamina bili su izrezbareni grb

kraljice Elizabete i njeni inicijali.

Deda je dremao u svojoj omiljenoj fotelji, ispod svog portreta koji je naslikao Lukas

de Hijer, slikar čija su dela bila veoma cenjena u Flandriji*. Moje sestre su se oduvek

plašile te slike, pošto je pored crteža dede, odevenog u crno odelo kakvo je inače

uvek nosio, itajala izbuljena, nakežena lobanja, plašeći sve posmatrače.

Nedugo nakon majčine smrti, dok sam bila sasvim mala devojka, on je bio taj koji

me je stavio u krilo i rekao mi, nežno se smeškajući: „Smrt nas prati tokom celog

života i zbog toga volim ovu sliku. Ipak, znaj da te majka nikada neće napustiti i da

će uvek biti uz tebe. Jednog dana ćeš se udati za nekog plemića i imati svoju decu, .ili

uvek ćeš se sećati svoje majke, čije ime nosiš, a ona će se smeškati i vojoj deci iz raja u

kojem je našla mir u božjem zagrljaju."

Od tada sam i sama zavolela ovaj portret, jer me je podsećao na dedinu ljubav i na

moju prerano izgubljenu majku.

Mada je obavljao posao šerifa grofovija Sari i Saseks, a pri tome je radio i kao

kraljičin izaslanik, deda bi svakog dana odremao dva puta, u tačno određeno vreme.

Ponekad bih se tu našla kada se Imdio, pa bih mu donela krčag piva da njime ublaži

žeđ. Tako sam učinila i ovog puta, zbog čega me je nagradio širokim osmehom.

„Dobar dan, unuko", pozdravio me je. „Jesi li se oporavila od noćašnjeg plesa i

terevenke?"

„Jesam, deda. Jesi li čuo novosti?"

„Da je tvoja sestra otišla i da ćeš ti najverovatnije u London?"

Nasmejala sam se. Naravno da je znao. Uvek je znao sve. Kada je bio mlad, držali

su ga za najpouzdanijeg kraljičinog savetnika, kojeg je ona iz milošte zvala „crni

muž" zbog njegove tamne odeće, na šta bi je moja baka krišom mrko pogledala.

„Da idem u London", ispravila sam ga.

„Malo me pogađa što si toliko srećna zbog tog odlaska. Ostavićeš nas u ovoj

provincijskoj straćari, a ti ćeš živeti u raskoši i sjaju dvora."

„Deda! Znaš da ne marim za te dvorske stvari! A Louzli će biti prazan bez moje

drage sestre Bet."

„I još prazniji bez tebe, draga moja En. Nego, nešto hoću da te pitam, mlada damo.

Ne mogu da pronađem ni mog Ovidija ni Katula. Pošto tvoje sestre nikada nisu učile

latinski, a baka ne ume da pročita ništa drugo osim recepata za kiseljenje krastavaca,

rekao bih da su te knjige kod tebe."

„Oprosti, deda, odmah ću ih vratiti na policu."

„Hvala ti, En. A sada, daću ti jedan savet: nemoj reći svom ocu o svojim čitalačkim

navikama, jer u Ovidiju postoje poglavlja koja nisu primerena devojačkim očima."

________________________________

* Flandrija je jedna od tri oblasti u Belgiji (prim.prev).

by voki

Dama i pesnik

Znala sam da govori o delu „Umeće ljubavi", u kojem je zaista bilo delova zbog

kojih bih se zacrvenela, ali sam se ipak pravila da nemam pojma o čemu govori.

„Da kojim slučajem sazna da si pročitala te delove Ovidijevih knjiga, tvom bi ocu

zastao zalogaj u grlu."

„Ali, deda, čak i kraljica čita Ovidija, i to odmalena. Rođak Fransis mi je to rekao.

Njegov otac je bio kraljičin sekretar za latinski jezik, pa je to video svojim očima."

„Kraljica sme da čini sve što joj je volja. Ali to se ne odnosi i na njene podanike.

Nadam se da nisam pogrešio što sam te odmalena podsticao da čitaš sva ta dela."

„Naravno da nisi, dedice. Kako čitanje i sticanje znanja mogu biti loši za mene?"

„Za muškarce to nisu loše stvari. Ali za žene jesu. Kažu da od čitanja i obrazovanja

žene postaju prepredene kao lisice."

Poljubila sam ga u čelo. „Onda ću i sama postati prepredena kao lisica, ali ću svoje

znanje kriti od svih, osim od tebe."

„Plašim se da ćeš zbog toga izgubiti smisao za svakodnevni život." ,,I oterati sve

prosce?"

„Bog je ženama dao ulogu supruge, domaćice i majke. To su veoma važni poslovi."

„Znam, deda. Ipak, možda ću znanjem uspeti da oteram pogrešne prosce."

„Nedostajaćeš baki i meni."

Uzela sam njegovu šaku, izbrazdanu venama, i poljubila je. „Uostalom, kada budeš

otišla, ko će ovde biti glavni lovac na pacove?

Pade mi na um ono što mi je rekla mlađa sestra u vezi s mojim proscem, te mi se

misli odjednom smračiše. „Dedice..." Osetio je oklevanje u mom glasu, te me je

pogledao u oči.

„Da, En?"

„Poznaješ li gospodu koja se prezivaju Maners?" Izraz njegovog lica, poput lasice

koja je uhvatila miša, rekao mi je sve.

„En, moja draga En", odgovorio mi je blagim glasom. Koža na licu bila mu je toliko

tanka da me je njegovo lice podsetilo na lobanju s portreta.

„Jednom ćeš morati da se udaš. Za ženu nema druge sudbine."

Izašla sam da se prošetam vrtom, da bi mi se što bolje urezao u pamćenje. Volela

sam tu kuću, njen mir i otmenu lepotu. Ali znala sam i to da život drugih nije bio

toliko lak kao naš. Viđala sam čitave horde lutajućih prosjaka, koje su oterali s

poseda da bi na njima gajili ovce. Ti su ljudi lutali od parohije do parohije i uvek su

ih te-rali štapovima, jer niko nije hteo da ih zaposli i brine o njima. Neki su ipak

nalazili utočište radeći na imanjima koje je nadgledao moj deda. A bilo je i sušnih

godina, kada je žetva bila loša, čak četiri sezone zaredom. Mnogi bi seljaci pomrli od

gladi da nije bilo svinja koje su držali u svojim bednim kolibama. Kukuruza gotovo

nije ni bilo, pa je Veliko veće zabranilo upotrebu ove žitarice za proizvodnju jakog

piva, što je dovelo do zatvaranja mnogih pivnica i krčmi - ovo je bila jedna od

najnepopularnijih mera ikada sprovedenih. Bilo mi je poznato da je život u Engleskoj

podeljen, a naročito na Dvoru, koji je tek trebalo da posetim. Međutim, i pored svega

toga nisam mogla da suzbijem uzbuđenje zbog odlaska u London. Više mi se nije

by voki

Dama i pesnik

činilo da je taj grad udaljen samo dvadeset pet milja od Louzlija, već kao da se nalazi

na drugom kraju planete.

Život će mi se promeniti i zbog toga mi je bilo drago. Iskreno govoreći, sada kada

se Bet udala, još manje sam znala šta želim i kako to da ostvarim.

Bacila sam poslednji pogled na zelene livade, oivičene živicom punom belih

cvetića koji su poput venčanog vela krasili prirodu, a zatim sam duboko uzdahnula.

Louzli je bio ceo moj život. A zlatni sjaj Londona me je istovremeno privlačio i plašio.

Osećala sam uzbuđenje i strah od tog iskušenja, tako da sam poželela da ostanem

ovde i zauvek ostanem dete.

Vratila sam se u kuću i pozvala Prudens da mi pomogne da se spakujem. Dobila

sam dve nove haljine za grad: jedna je bila od zelenog tafta, druga boje starog zlata, i

obe mi je kupila baka. „Malo sam uštedela prodajući jaja mojih vrednih kokošaka",

rekla je sijajući od zadovoljstva. Po tradiciji, novac od prodaje jaja uvek je pripadao

glavnoj domaćici kuće, bez obzira na to da li je živela u trošnoj kolibi ili velikoj

seoskoj kući sa imanjem.

„Zahvali se mojim debelim kvočkama, upravo onima za koje je tvoj deda govorio

da izgledaju kao pijane ženturače i da nikada neće sneti nijedno jaje." Ozbiljne crte

lica moje bake i ledeni pogled, za koji su mlekarice govorile da može da užegne

puter, odjednom su smekšali i licem joj se razli ponosan osmeh. „Počele su ponovo

da nose jaja odmah nakon zimske pauze." Uštinula me je za obraz. „Mojim kokama je

drago što su pomogle da izgledaš lepo. Za mene je ionako kasno", slegnula je

ramenima glasno se smejući, „mogle bi nositi jaja celog života i opet ne bih postala

mlađa."

Čvrsto sam je zagrlila u znak zahvalnosti. „Hvala ti, bako. Ne samo za ovo, nego za

sve što si učinila za mene."

Poslednji put sam pogledala krevet koji smo Bet i ja odmalena delile. Nas dve smo

imale sreće. Tada je vladao običaj da se deca šalju u druge kuće kako bi se tamo

naučila načinu života ljudi iz višeg staleža, kako bi jednog dana svojoj porodici

obezbedila boljitak sklapajući brak s članom „jače" porodice. Srećom, moji me nisu

nikuda slali, već ću odlaskom na Dvor biti u prilici da im vratim sve što su godinama

ulagali u mene. Bacih pogled na dobro poznatu postelju, oivičenu ze lenim i plavim

zastorima. Iza nje se nalazila tapiserija na kojoj je prikazana prognana Rut kako stoji

u polju kukuruza, te se zapitah hoće li London za mene biti stran i dalek, ili divan i

uzbudljiv.

Ispraznila sam sanduke i spakovala haljine, a zatim sam iz kovčežića uzela nakit.

Ta je prostorija bez Bet izgledala turobno. Sada će Franses sama spavati u toj velikoj

postelji i ustupati je gostima kada za time bude bilo potrebe.

„En", iz misli me je prenuo glas moje mlade sestre, „napravila sam ti nešto da

poneseš sa sobom u London."

Pružila mi je paketić umotan u svilu, oko kojeg je bila vezana mašna koju je

Franses obično nosila u kosi.

Otvorila sam ga. Unutra je bilo besprekorno belo platno, izvezeno savršenim

bodovima. Okrenula sam ga. Veština vezilje vidi se s naličja veza. Moji su bodovi

by voki

Dama i pesnik

uvek izgledali kao zmijsko gnezdo, dok su Fransesini bili savršeni - kako s lica, tako i

s naličja.

„Sviđa li ti se tekst?" - bila je nestrpljiva. „Našla sam ga u nekoj bakinoj knjizi o

vezu."

Spustila sam pogled na platno i glasno pročitala izvezeni tekst:

„Čednost je najveća lepota duše,

najplemenitije obeležje ženstvenosti,

čednost je naš čuvar, naša zvezda vodilja,

ona zove u pomoć razum kada nas čula savladaju."

Duboko me je dirnulo to što je uložila toliko truda mene radi, a s druge strane,

proželo me je čudno osećanje zbog reči koje je odabrala. Zvučale su kao da

predskazuju moj ulazak u svet odraslih, u kojem se čula stalno bore s čestitošću i

moralom. Svet u koji još uvek nisam zakoračila. Iznenada me je proželo zastrašujuće

osećanje. Je li to bila lekcija koju ću jednom morati da naučim?

„Hvala ti, Franses. Čitaču ove reči svaki put kada me čula povedu pogrešnim

putem."

„Baš mije drago", odgovorila mije moja pobožna sestrica. „Čula sam daje Dvor

jedno razvratno mesto."

„Onda ću morati da budem dvostruko moralna." A onda me je moja mala svetica

prijatno iznenadila. „Nedostajaćeš mi, En."

Uzela sam je za ruku. Lice joj je bilo veoma ozbiljno, a pogled tužan kao u

psetanceta koje željno iščekuje povratak gospodara. Znala sam da će, kao poslednje

dete koje ostaje u kući, biti usamljena. Međutim, uprkos svojim godinama, ona se

uopšte nije ponašala kao dete.

„U početku će ti ovaj veliki krevet izgledati prazno. Bet i ja smo uživale da se

stisnemo jedna uz drugu, naročito tokom hladnih zimskih noći. Za nas dve, on je bio

tajno skrovište, naš mali skriveni svet, čarobno mesto, zamak ili veliki brod kojim

smo plovile kroz svet mašte."

„Setiću se toga tokom mračnih noći. Alija ne žudim za zamko vima, brodovima i

skrivenim svetom. Najsrećnija sam kod kine, pored ognjišta. Ti si ta koja se ničeg ne

plaši, En. Samo ti možeš da ubiješ pacova, prkosiš očevom gnevu i omekšaš baku,

kao d,t tuko od njih nad tobom nema moć koju ima nad nama."

„Varaš se, imaju moć nada mnom. Nemam svog novi a niti kuću, ali imam snagu

volje." Čvrsto sam je zagrlila. „Ali nisam sigurna da je to blagoslov. Hajde, pomozi

mi da snesem korpu sa stvaarima, a usput ćemo reći posluzi da donesu dole moje

kovčege."

U velikoj trpezariji okupili su se baka, deda, Prudens i ostala posluga da me isprate

i požele mi srećan put. Otac je vet bio stigao na konju da me otprati do kuće njegove

sestre u Londonu.

„Zbogom, En." Baka me je poljubila u obraz. „Poslušaj me: budi skromna, tiha i

poslušna."

by voki

Dama i pesnik

Deda je stajao iza nje. „Budi ono što jesi", šapnuo mi je. ,, Tražiti od tebe da budeš

tiha i poslušna bilo bi isto kao zabran it i zvezdamu da sijaju."

„Zbogom, deda." Srce mi se ispunilo bolom i strahom, a isto vremeno sam bila

uzbuđena zbog odlaska u veliki grad. Celog mog života baka i deda su mi bili

oslonac, a sada sam bila prinuđena da sama zaplovim nemirnim morem odrastanja.

by voki

Dama i pesnik

Glava 3

Mučilo me je to što nikada ranije nisam bila u Londonu. Moj otac je često tamo

odlazio, kao član Parlamenta i zbog drugih obaveza. I moja tetka, ledi Elizabet Voli,

majka mog rođaka Fransisa, živi tamo i napušta ga samo kada putuje u kraljičinoj

pratnji tokom njenih uobičajenih letnjih obilazaka zemlje. Inače, moja tetka je bila

dvorska dama, druga po važnosti i veoma bliska s kraljicom, zbog čega ju je ova

nazvala „slatkom jabukom".

Srećom, bilo je lepo i suvo vreme, pa je put od Louzlija do Londona bio prohodan,

bez lokvi vode i blata, tako da smo otac i ja bez problema jahali ka cilju. Za nama su

išla kola natovarena mojim prtljagom. A prošle godine je u ovo vreme bilo poplava,

pa je kočiju naše susetke, ledi Montagju, šest pari volova izvlačilo iz kaljuge svaki put

kada bi odlazila u crkvu.

Nakon tri sata jahanja, popeli smo se na brdo iznad Gilforda. Pola grofovije se

odande videlo. Pred nama se, kao na dlanu, pružao pogled na polja okupana

suncem, svetlucava poput dragulja na mladinom velu. Vladala je potpuna tišina.

Samo povremeno bi je poremetio cvrkut ptica, ili psovke kočijaša kada bi mu se točak

na taljigama zaglavio na uzanom putu.

Koliko li je sve ovo bilo različito od prizora nadomak Londona!

Pola sata smo jahali kroz Sadark, područje južno od Londonskog mosta, uglavnom

naseljeno tuđincima i strancima. Njihov svet je bio ispunjen pozorištima i borilištima

medveda, bukom i zveketom alata iz stotina zanatskih radionica, smradom od vina,

mokraće i kuhinjskog loja koji je dopirao iz svakog dvorišta i sokačeta. Posvuda su se

vukli psi lutalice i polunaga deca u prljavim ritama. Pružali su ruke prema nama, a u

njihovim krupnim očima videli su se samo očaj i tuga. Vikali su za nama: „Udelite

nam groš, dobra gospodarice!" - a kada ga ne bi dobili, pokazivali bi ružne grimase,

praveći se da će nas pogoditi kamenom. Užasnulo me je i to što su najstariji i

najsiromašniji ležali na ulici na slamaricama, držeći noge u izmetu i đubretu. I celim

putem, sa svih strana, bauljala su deca.

„Da li ovde uvek ima toliko dece?" - upitala sam kočijaša. „Zar nemaju neki dom?"

Kočijaš se slatko nasmejao. „Deca su vam ovde kao gamad, gospodarice. Samo

izlaze iz svojih jazbina i razmile se okolo. Ponekad pomislim da u Londonu ima više

dece nego buva i pacova."

Kako smo se približavali gradu i Londonskom mostu, naš kočijaš, inače iz

Čipsajda, koji je do tada bio tih kao na sahrani, rasto-rokao se kao neka ženturača.

Kada smo stigli u neposrednu blizinu mosta, ni sama ne znam odakle, zapahnuo

nas je užasan smrad, te sam morala da zadržim dah. Ja, koja sam odrasla na selu,

celog života udišući miris štirka pomešanog s krvlju svinja i smradom životinjskog

izmeta koji se sa odeće seljana širio poljima, pred kojim su gospoda iz grada - čemu

by voki

Dama i pesnik

sam se uvek slatko smejala - maramicom pokrivala noseve, sada sam mislila da ću se

ugušiti kao dete koje ima napad velikog kašlja.

Smrdelo je kao u paklu. Trulo i užasno zagušljivo. Kao da se istovremeno izlilo

hiljadu septičkih jama, pržeći nam nozdrve amonijakom i terajući nam suze na oči.

Pomislila sam na svoj dragi Louzli, oko koga se širio miris cvetnih polja i zelenih

livada, upitavši se kako je moguće da nešto uopšte može ovako da smrdi. Naspram

ovog pakla, Louzli mi se činio kao raj.

„Mmmm", rekao je naš kočijaš, udahnuvši vazduh punim plućima, kao da je osetio

miris sveže ispečenog hleba. „Smrad Londona! Dome, slatki dome!"

A onda se nađosmo na početku mosta. Na gradskoj kapiji, tom jedinom ulazu u

grad, ispred nas i iza nas se kretala čitava reka ljudi, koji su ispred terali krda krava i

stada ovaca.

Ako mislite da me je smrad najviše užasnuo, varate se. Gore, s vrha kapije, cerile su

nam se odsečene glave ljudi koji su bili pogubljeni zbog veleizdaje.

Nije mi bilo jasno kako u našoj zemlji, u kojoj cvetaju umetnost, balade i poezija,

može da se desi ovakvo divljaštvo.

„Samo dva'es' komada! A u vreme vladavine njenog oca znalo ih je biti mnogo

više", mumlao je naš kočijaš. „Tada ih je znalo biti na stotine. A sve kao opomena

drugim plemićima da se ne dižu protiv krune, već da drže jezik za zubima, a mačeve

u kanijama. Koliko puta sam čuo mlade plemiće kako upiru prstom u odsečenu

glavu obraćajući se drugima 'Ovo mije ujak' ili 'Evo mog svekra', kao da se ponose

time što im je neko od rodbine završio na gubilištu". Zacerekao se i pljunuo. „Bolje bi

im bilo da ćute, jer će u suprotnom i sami završiti tamo gore! Znate, otkako je Papa

kraljicu proglasio jeretikom*, ovde i zidovi imaju uši."

Zadrhtala sam zagledavši se u daljinu. U Louzliju smo bili zaštićeni od takvih

užasa. Jadni ljudi, umirali su zbog svojih uverenja, a bedni potomci su se time

hvalisali. Setih se priče o ser Tomasu Moru** , čije prezime i sami nosimo, a s kojim

smo bili u daljem srodstvu. Priča kaže da se njegova kći nije hvalisala očevom po-

gibijom, već je jedne noći krišom skinula njegovu glavu s koca na mostu. Kakva

hrabrost! Pitam se da li bih i ja isto to učinila za svog oca?

Pogledala sam ga. Moj otac, onako nizak i sitan, čvrsto je sedeo u svom sedlu.

Znala sam da nije ljubitelj papista i da je u Parlamentu često vatreno govorio protiv

njih. Ipak, mislim da je to činio zbog svojih interesa, a ne iz ličnog ubeđenja. Više ga

____________________________________

* Za razliku od njene sestre Meri, koja je bila katolkinja, Elizabeta je bila protestantkinja, što je

zemlju udaljilo od Rima i vladavine pape (prim.prev). * *Pisac čuvenog dela „Utopija" i humanista kojeg je 1535. godine pogubio Henri VIII zbog toga što

nije hteo da potpiše povelju o priznavanju kralja za vrhovnog poglavara engleske crkve (prim. prev).

by voki

Dama i pesnik

je uzrujavalo to što većini nije jasno šta je za njih dobro nego što je hteo da spreči

neku svirepost ili da pokaže svoju privrženost određenom načelu. Međutim,

nedavno je napisao delo koje žestoko brani protestantsku veru, što me je uverilo da

mu je ipak stalo do sopstvene religije.

Sporo smo se kretali kroz gomilu. Došli smo do polovine mosta, gde zastadosmo

pred prelepom kućom s četiri pozlaćena tornja i bogato izrezbarenim galerijama,

nadvijenim nad površinom reke. Bila je to zaista veličanstvena građevina, prava

palata u malom. Međutim, sama pomisao da sedim u jednoj od tih galerija i gledam

u glave nabijene na kolac, ispunjavala me je užasom i gađenjem. Možda je za

stanovnike Londona to bilo normalno, ali za mene nije, niti će ikada biti. Ravnodušno

gledati u svirepost smrti dok okolo sve vrvi od života, bilo bi ravno gubitku

ljudskosti.

„Ovo je kuća Nonsač", reče nam kočijaš pokazujući prstom na minijaturni dvorac

pored kojeg smo upravo prolazili, sav važan što je u prilici da me, tako neuku,

opskrbi važnim informacijama. „Kažu da je napravljena prema nacrtu stare palate

kralja Henrija."

Nakon što smo prošli pomenutu građevinu, pred nama se ukaza šest spratova

visoke zgrade u čijim prizemljima su bile smeštene brojne prodavnice svile i odeće.

Očarano sam gledala londonske žene kako se probijaju kroz gomilu ljudi, ovaca i

krava, pešačeći miljama da bi došle ovamo da pazare krpice i kojekakve drangulije.

„Bogati trgovci i njihove radnje", nastavio je da nas obaveštava naš kočijaš. „Svi ti

bogataši žive iznad svojih dućana. Ispričaću vam sada priču o jednom od njih."

Nagnuo se prema meni, uperivši prst u uzanu kuću čiji je balkon zlokobno štrcao

nad vodom. ,,U ovoj kući živeo je ser Vilijam Hjut, gradonačelnik Londona i

veleposednik sa šest hiljada funti godišnjeg prihoda. Imao je kćerkicu koja se zvala

En, baš kao i vi. Jednog dana, dadilja se igrala s njom na balkonu i curica joj ispade iz

ruku, pljusnuvši u vodu. Svi su bili ubeđeni da ju je bog uzeo sebi. Svi osim mladog

sluge koji je radio za ser Vilijama. Zvao se Edvard Ozborn. Skočio je u reku i spasao

En. I znate li šta je dalje bilo?"

„Ne znam", odgovorih mu, „ali se nadam da ćete mi vi ispričati."

„Ser Vilijam ga je nagradio: dao mu ruku svoje kćeri i bogat miraz.

„Da sam na njegovom mestu", rekla sam prozaično, „prvo bih kaznila dadilju.

Nadam se da se mala En oporavila i da je bila dovoljno stara da im pruži svoj

pristanak za udaju."

Bio je razočaran mojom ravnodušnošću.

,,A Edvard Ozborn", dodao je bezvoljno, „postao je novi gradonačelnik Londona."

„Te rekla-kazala priče bolje su od nekih pozorišnih predstava" prokomentarisao je

moj otac, pokušavajući da konjem zaobiđe kanal kroz koji je tekla kanalizacija.

Kočijaš je delovao uvređeno. „Kunem se bogom da je to istina, vaša milosti. Toliko

često ovuda prolazim da znam skoro sve o mostu i njegovim stanovnicima."

Stigosmo do prve od tri čistine između nanizanih kuća. Odjednom, kao da su

izronile iz rečne sumaglice, pred nama se pojaviše bele zidine Londonske kule. A

by voki

Dama i pesnik

ispred njih, desetine čamaca natovarenih robom za prodaju. Vrvelo je kao u jezeru

punom pataka i gusaka.

Čak i usred belog dana, kula mi se činila jezivom. Naslušala sam se groznih,

šapatom ispričanih priča o mučenjima i užasnim sudbinama ljudi koji su bili zatočeni

unutar lili iulih zidina. Mora da su tamo proveli poslednje dane i oni čije su lobanje

bile nabijene na kočeve. Naježih se od same pomisli na to,

Bilo nam je potrebno skoro sat vremena da pi eđemo ovaj, jedva trista metara

dugačakmost. Nastavili smo put Ulicom ribe i Ulicom hleba, zatim smo zaobišli

čuvenu katedralu svetog Pavla, na čijem je levom tornju i dalje nedostajao vrli u koji

je pre mnogo godina udario grom. Ispružila sam vrat da bih videla veliki krst u

dvorištu katedrale, onom istom u kojem je održano bezbroj velikih propovedi i

beseda.

Odatle smo prošli kroz Ladgejt, a zatim smo prešli most preko rečice Flit ušavši u

istoimenu ulicu. U njoj je sve vrvelo od ljudi: mnoštvo uličnih prodavača guralo se

nudeći robu na sav glas, bilo je i mnogo posetilaca koji su došli da obiđu katedralu i

pomole se tamo, a ulicom su se vukle i čitave horde dece, tako da nas je sve to

prilično usporilo. Negde na pola ulice Flit gomila se razišla, pa je kočijaš uspeo da

zaustavi kola i napoji konje na fontani.

„Slušajte, gospodarice", reče on držeći prst na ustima, „sada je tačno tri sata."

Iz fontane se začuo zvuk zvončića. Njih su u rukama držali kipovi andelčića pored

kojih je, na samom vrhu fontane, stajala statua svetog Kristofera. U tom trenutku, kao

po komandi, glasno zazvoniše sva zvona sa okolnih crkava. Bilo je toliko bučno da

mi se učinilo kao da sam zatočena u nekom zvoniku.

„Navići ćete se na buku, gospodarice", reče kočijaš. „U Londonu se zvona

oglašavaju za sve i svašta: da označe pun sat, vreme nečijeg venčanja, smrti ili

sahrane. Ako ih pažljivo slušate, s vremenom ćete naučiti da razlikujete da li je umrlo

dete, muškarac ili žena."

„Baš tužno. Nadam se da smrt ovde više nije tako česta kao što bila dok je harala

kuga", rekoh znajući da je ova pošast pre pet-šest godina prepunila mnoga groblja.

„Smrt je ovde svakodnevna pojava, gospodarice." Uperio je pogled u Ladgejt.

Tamo, visoko nad zemljom, visio je metalni kavez, a u njemu poluraspadnuto telo

koje su kljucale vrane. Okrenula sam glavu, zgrozivši se nad tim prizorom. „Znate,

ovde je čovek srećan ako doživi trideset petu", rekao je tonom od kojeg bi se svakome

digla kosa na glavi.

,,E, sada je bilo dosta, seljačino!" - opomenuo ga je moj otac. „Bolje bi ti bilo da te

svoje grozote zadržiš za sebe nego što njima plašiš mlade devojke! Ljudi koji su

kažnjeni i pogubljeni ili su zločinci, ili izdajice Njenog veličanstva."

„Oprostite, vaša milosti." Kočijaš se popeo na kola. ,,I moja žena kaže da previše

brbljam."

„Ne slušajte mog oca", prošaputala sam dok sam konjem prolazila pored njegovih

kola. ,,U svakom slučaju, ulepšali ste mi putovanje."

Kočijaš mi je namignuo.

by voki

Dama i pesnik

„Vidiš, En", obratio mi se otac uvaženim tonom dok smo jahali kroz ulicu Strand,

načičkanu mnogim dućanima, a tlo pod kopitama naših konja više nije bilo blatnjavo

već popločano kamenim pločama. „Tvoja tetka sada živi u palati Jork." Prstom je

pokazao na mala i skromna vrata, ali je kuća iza njih bila ogromna, s pročeljem s

kojeg se sigurno pružao lep pogled na reku. „Moja sestra Elizabet nedavno se udala

za uvaženog vlasnika te kuće, ser Tomasa Edžertona, čuvara kraljevskog pečata,

jednog od najuglednijih muškaraca u Engleskoj."

„Ali, njoj je četrdeset pet!" - izletelo mi je. Volela sam svoju tetku, ali slika nje kao

neveste, posle Betinog venčanja, činila mi se prilično neprirodnom.

„Kakve veze ima taj brak s njenim godinama?" - reče otac silazeći s konja i

predajući uzde livrejisanom slugi. „Nije više devojka, ali joj je od muža ostao priličan

imetak. A ser Tomas Edžerton je udovac kome treba pristojna žena da mu vodi

domaćinstvo. Ponudio joj je položaj i status, i šta je u tome loše? Dobar posao za

oboje."

A zatim je ušao u kuću, ne sačekavši moj komentar u vezi s tim brakom.

Mada je bio nizak, hodao je toliko brzo da sam jedva uspevala da uhvatim korak s

njim dok smo prolazili dugačkim hodnikom, čiji su zidovi bili prepuni porodičnih

portreta i ogromnih tapiserija. Ćelom dužinom nizali su se bleštavi oklopi i statue

grčkih nimfi i devojaka, što je u poslednje vreme postala moda u viđenijim kućama.

Dok nismo stigli do prostrane galerije ispunjene svetlošću, s čijih prozora se videlo

svetlucanje reke na popodnevnom suncu, gotovo sam bila ostala bez daha. „En!

Draga moja devojčice i najdraža bratanice, dobrodošla u moj dom!"

Iz svetlosti se, poput neke boginje, pojavila ženska figura. Uzela me je u zagrljaj, a

to je prilično teško kada obe dame koje se grle nose žičane podsuknje.

„Draga moja tetka!" - srdačno joj uzvratih zagrljaj. „Počastvovana sam što sam

ovde."

Oduvek je prema meni bila dobra, iako je bila toliko zauzeta službom kod kraljice

da nije imala vremena ni za rođenog sina, pa ga je stoga poslala da živi s nama u

Louzliju.

Priznajem da se, uprkos godinama, odlično držala: doterana i mladolika, bez

ijednog pokvarenog ili ispalog zuba, prave kičme i okretnog koraka. Nosila je

najmoderniju frizuru ukrašenu biserima. Ne znam da li je potamnjivala kosu ili je

prirodno bila bez ijedne sede, tek izgledala je savršeno. Ipak, od našeg poslednjeg

susreta nešto je u njoj bilo drukčije. Sada joj se u očima video sjaj zadovoljstva.

Ranije sam čula priče služavki u Louzliju da je za svaku ženu najbolje kada postane

bogata udovica. Nema ni muža ni oca da joj naređuju. A ipak, osmeh moje tetke

govorio je nešto drugo. Mada je bila bogata udovica, izgledalo je da je presrećna što

se ponovo udala, i to za tako uvaženog čoveka kao što je čuvar dvorskog pečata.

„Žao mi je što nisam prisustvovala venčanju tvoje sestre. Moraš mi sve detaljno

ispričati. Bolje da tvog oca ništa ne pitam, jer će mi sigurno govoriti samo o imetku

Betinog muža."

by voki

Dama i pesnik

„O, da, zaista je ogroman, u svakom smislu reči", ujela sam se za usnu smejući se.

„Ser Džon nije baš sitan čovek", dodala sam prigušenim tonom. „Meri kaže da će se

pod njim u krevetu Bet osećati kao zrno pšenice u mlinskom žrvnju."

„En!" Tetka je prasnula u smeh, a otac mi je uputio pogled koji je značio samo

jedno - da ućutim.

„Kakvo je to ponašanje?" - strogo me je prekorio. „Da čujem takve reči iz usta jedne

mlade dame! Očigledno te nisu vaspitali kako treba. Ali moja sestra će te dovesti u

red."

Lagano sam mu se naklonila rekavši: „Daću sve od sebe da što više naučim od nje."

Odjednom, sobu ispuni mnoštvo muškaraca. Svi su umesto uobičajene muške

odeće nosili dugačke crne plašteve i visoke crne šešire. Podsetili su me na nešto što

mi je deda jednom rekao dok je gledao kroz prozor svoje biblioteke u Louzliju.

Posmatrao je veliko jato bučnih crnih ptica kako stoje na granama rekavši mi: „En,

ovo ti je pravi ptičji parlament."

E baš tako su mi svi oni izgledali.

„En", prenuo me je tetkin glas, „ovo je moj suprug, ser Tomas Edžerton."

Ispod njene uglađene krutosti krio se smešak, odražavajući se u očima plemića koji

je stajao pored nje. Rastom je nadvisivao ostale muškarce u sobi, stav mu je bio prav,

gotovo vojnički, a i odeća mu je bila bogatija od njihove. U ruci je držao torbicu

sašivenu od pozlaćene tkanine u kojoj se, pretpostavila sam osetivši

strahopoštovanje, nalazio kraljevski pečat, bez koga nijedan dokumenat u kraljevstvu

nije bio pravosnažan.

Na prvi pogled me je zbog bele brade podsetio na dedu. Međutim, kada sam

pažljivije pogledala njegovo lice, shvatila sam daje mnogo mlađi nego što sam

mislila. Oči su mu bile bistre i blage.

Njegov pogled ulivao mi je poverenje do te mete da bili mu pre pustila svoju

sudbinu u ruke ako bih, kojim slučajan, dospela na Sud časti.

„Dobrodošli u moj dom, gospođice Mor", rekao je uz dubok na klon. „Tvoja tetka

mije mnogo pričala o bistrini tvoj; uma. Nadam se da ćeš se ovde lepo družiti sa

suprugom moga sina i njegove hi kćeri. Čisto da unesete malo mladalačkog veselja u

ovo leglo do sadnih sudskih službenika."

Muškarci u crnom se svi grohotom zasmejaše, kao da je čuvar kraljevog pečata

izrekao najduhovitiju šalu u ćelom kraljevstvu.

Oduvek sam našu kuću u Louzliju smatrala velikom. Medni i ni, u poređenju sa

ovom palatom, ličila mije na kolibu. Posluge je bilo bezbroj; ipak, uspela sam da

izbrojim skoro stotinu, a osim njih, tu su bila i četiri batlera, kapelan, revizor knjiga,

ekonom, domostara telj, nadzornik i razni drugi činovnici koji služe mom novom

leći, trčkarajući od njega do suda, pa do kraljice i nazad.

Zatim, tu je živeo i njegov mlađi sin, ser Tomas, dok je stariji, Džon, živeo u blizini,

mada je često boravio u kući. Što se tiče mlađih ukućana, tu je bio moj rođak Fransis,

kao i Meri, tetkina štićenica kojom će se on oženiti i preseliti na njeno imanje u

Bakingemširu.

by voki

Dama i pesnik

Inače, nas dvoje smo odrasli zajedno. Toliko smo vremena pio veli zajedno da sam

ga više smatrala bratom nego rođakom. A i češće sam ga viđala od rođenog brata

Roberta. Rekoše mi tla je tu i mladi pesnik i prijatelj ser Tomasa, gospodin Don, koji

se nedavno zaposlio kod lorda kao sekretar, ali mi ga još nisu bili predstavih.

Htedoh da napišem pismo Bet i da joj opišem koliko sam se prijatno iznenadila

kada sam videla svoje odaje. Kao počasni gost, dobila sam prostranu sobu s prelepim

pogledom na reku. Kad se samo se-tim da sam u Louzliju krevet delila s najmlađom

sestrom...

Prvog dana sam se probudila uzbuđena poput deteta na božično jutro. Bacila sam

pogled na svetlucavu reku - koja u ovo doba dana nije mnogo smrdela niti je na njoj

bilo gužve kao što kasnije biva - shvativši da se tom žilom kucavicom odvija živ

saobraćaj. Naime, sve važne ličnosti voze se rekom, putujući od Vajthola i

Vestminsterske palate, nizvodno do Griniča i uzvodno do Hempton Korta ili

Ričmonda.

Pažljivo sam se obukla, a zatim sišla stepenicama da pronađem tetku i doručkujem

s njom. Sedela je u velikoj trpezariji, a kod njenih nogu ležao je Sprat, njen koker

španijel. Ime je dobio po psu iz neke dečje pesmice koji, kao ni on, nije podnosio

masnu hranu, ali zato bi rado smazao čitav juneći but, samo kada bi ga se dokopao.

Za razliku od ostalih pasa, ovaj je jeo samo krtinu, a tetka ga je razmazila i ugađala

mu kao daje beba. Za stolom su sedeli i ser Tomas mlađi, njegova žena Elinor i dve

od triju kćerkica.

Od tada, dani su mi prolazili u prijatnom poslu: igrala sam se s dečicom, pratila

tetku gde god da je išla, pokušavajući da budem korisna u ovom zaposlenom

domaćinstvu. A onda, tri nedelje nakon dolaska, sišla sam u trpezariju, odevena kao i

obično. Htela sam da odem u kratku šetnju.

„En, draga devojko, zar nisi dobila moju poruku?" - upitala me je tetka, pri čemu

joj je na licu lebdeo izraz blagog razočarenja.

Moj začuđeni pogled joj je sve rekao.

„Ta glupača Mersi! Ti i ja danas idemo u Grinič, kraljica će nas primiti."

Srce mi je snažno zalupalo kao da će iskočiti iz grudi. Kraljicu Elizabetu sam videla

samo tokom njenih letnjih poseta Louzliju, i to dok sam bila mala. A i tada bi me brzo

ućutkali i vratili u dečje odaje. Ovog puta ću biti tretirana kao odrasla i lično ću

udahnuti miris uzvišenosti, slave i veličanstvenosti najveće monarhije u ćelom

hrišćanskom svetu.

„Budemo li imale sreće, možda će nam se kraljica lično obratiti ili osmehnuti.

Draga moja, pomoći ću ti oko izbora haljine. Prvi utisak je veoma važan. A kraljica

ceni skromnost kod devojaka. Mada je njenu naklonost teško osvojiti, ovo će biti prvi

korak."

Kraljica je, znam, bila centralna figura u ćelom našem univerzumu. Njene su želje

bile zapovesti za svakog čoveka u zemlji. Biti zvezda u njenom sazvežđu, pa i ona

najmanja, najveća je želja svakog njenog podanika.

by voki

Dama i pesnik

„Svaki plemić u zemlji želi da obezbedi mesto na Dvoru za svoju kćer", slegnula je

tetka ramenima. „Nekada su prvenstvo imale samo devojke iz najstarijih i

najuticajnijih porodica. Nažalost, vremena se promenila. Poslednjih godina pojavilo

se mnogo novih bogataša. Svi oni imaju prelepe kuće i svi se utrkuju ko će bolje

ugostiti kraljicu, upriličiti joj raskošniju zabavu, darovati joj skuplji nakit ili poklon.

Nekadašnje prave vrednosti zamenjene su mnogo prostijim stvarima. A kraljica svoje

dvorske dame više ne bira po njihovom poreklu ili vrlinama, već nakon dugotrajne

borbe koja podrazumeva obilato darivanje Njenog veličanstva." Utišala je glas kao da

će je zidovi čuti.

„Kraljica je veoma obazriva kada je u pitanju sklapanje poslova. Od oca je nasledila

sjaj i raskoš, ali i praznu riznicu. Iskreno se nadam da je naša novčana ponuda za

tebe bila dovoljna."

U svojoj naivnosti nisam znala da se čak i na Dvoru naklonost kupuje novcem i

darovima, kao daje u pitanju cenkanje na pijaci.

„Bes Trokmorton, sestra Merinog muža, dobila je mesto na Dvoru tek nakon što je

njen brat Artur kraljici poklonio dragulj vredan petnaest funti."

Iznenadila sam se čuvši da i u našoj porodici ima slučajeva kupovine položaja.

Nisam imala pojma da su toliko ambiciozni da bi se cenkali za počasno mesto i

unapređenje.

„Artur Trokmorton je to učinio znajući da će mu se taj potez isplatiti. Imati vezu na

Dvoru znači prosperitet za celu porodicu. Poslaću ti svoju garderoberku da ti

pomogne da se presvučeš. Džoun!"

Otmena žena, čija je lepota izbledela s godinama, smerno je ušla u sobu. „Reci

nadzorniku spavaćih soba da ovde postavi nekoliko drvenih kukica", prstom je

pokazala na drveni zid pored prozora, „tako da gospođica En može okačiti svoje

najlepše haljine, a ne da ih drži u onom groznom, prenatrpanom sanduku."

Podigla je jedan od mojih čipkanih okovratnika, onaj poput paučine nežan, sašiven

od najfinije briselske čipke. „I prikači njene okovratnike na zavesu. Tako se neće

izgužvati, pa nećemo morati da ih štirkamo. A i uštedećemo malo."

Zasmejalo me je što čak i moja bogata tetka vodi računa o sitnim uštedama.

Zadubila se u razgledanje mojih haljina. Zbog moje crvenkaste kose i smeđih očiju,

omiljene su mi bile boje jeseni. Blistavo zlaćana, zagasito zelena, topla

crvenkastosmeđa, poput svežeg cimeta.

„Sve su lepe, ali nijedna nije odgovarajuća za Dvor. Kraljičine dame sve moraju da

nose odeću bele i srebrnaste boje." U očima joj se pojavio nestašan sjaj, a zatim je

dodala utišanim glasom.

„Njeno veličanstvo mora da bude najsjajniji dragulj u kruni, pa njene dame ne

smeju da je zasene. Ako neka od njih odene haljinu jarkih boja, vratiće je nazad u

odaje i narediti joj da se smesta presvuče."

,,A ako ona odbije to da učini?"

„Probudi se, draga moja bratanice. U kom svetu živiš? Nijedna dama ne sme da

protivreči kraljici. Ili će biti vraćena nazad u svoju porodicu. Ili će je snaći nešto još

gore."

by voki

Dama i pesnik

Osećala sam se kao neka neuka seljančica, koja ništa ne zna o običajima ili

pravilima ponašanja u gradu. Život na Dvoru činio mi se kao začarano stepenište o

kome sam čitala u nekoj bajci: svaki put kada pružiš pogrešan odgovor na neko

pitanje, po jedan stepe-nik ti se ruši pod nogama.

„Evo, ova će odgovarati." Tetka je izvukla s dna sanduka jednostavnu belu haljinu

koju sam nosila na prvoj pričesti.

„Ali... tesna mi je", pobunila sam se. ,,I nije dovoljno dugačka."

Nisam tako zamišljala svoj odlazak na dvor, obučena kao dvanaestogodišnja

devojčica koja ide na prvu pričest.

„Baka mi je kazala da tu haljinu nosim samo onda kada ti pomažem oko kućnih

poslova."

,,U njoj ćeš izgledati čednije i više ćeš se dopasti kraljici."

Ugrizla sam se za usnu. Postalo mi je jasno da kraljica ne trpi konkurenciju mladih

lepotica, mada je već u poodmaklim godinama.

„Stavi ovu jednostavnu nisku bisera." Dodala mi je ogrlicu koju je ponela sa

sobom, pomogavši mi da je stavim oko vrata.

Pogledala sam se u ogledalu: iza svog, videla sam i tetkin odraz. Blagost njenog

izraza lica podsetila me je na rano izgubljenu majku, te zbog toga osetih oštar bol oko

srca. U kući nismo imali majčin portret, a ja sam bila toliko mala kada je umrla da joj

ni lik nisam zapamtila. Ipak, u sećanju su mi ostale njene oči. Krupne, smeđe, baš kao

Robertove i moje. I smele. Neki kažu, i previše smele za devojče mojih godina.

Taman kada smo nameravale da krenemo, tetka se odjednom nečega setila.

Provela me je kroz svoju spavaću sobu, pa kroz nekoliko susednih prostorija do

njene privatne odaje. Bila je to mala prostorija, sva u drvetu, u kojoj nije bilo ničega

osim stola, stolice i jednog kovčega. Podigla ga je na sto i iz njega izvadila torbicu od

kadife.

„Ovo pripada tebi. Pronašla sam ga među starim dragocenostima i odavno mislila

da ti ga poklonim."

Dodala mi je torbicu. Odvezala sam svilenu vrpcu, a u torbici se ukaza divan

srebrni medaljon, ukrašen filigranskim radom. Ručica na njemu je bila veoma kruta,

pa nisam mogla da ga otvorim. Odjednom, medaljon se naglo otvorio i iz njega je,

poput pajaca iz kutije, iskočilo nešto što nisam videla od svoje četvrte godine života.

Bilo je to lice moje majke! Toliko sam žudela za njom da sam mislila da će mi srce

iskočiti iz grudi. Činilo mi se kao da osećam njeno prisustvo, kao da mi stoji iza leđa i

šapatom govori da joj je žao što nisam osetila njenu ljubav, što nije mogla da me

prigrli, što nije bila tu da obuzda očev gnev i njegovu nemoć da vodi računa o toliko

kćeri. Morala sam da se uhvatim za naslon stolice, a zglobovi na rukama mi

pobledeše od siline čežnje.

Tetka se nagnula prema meni i rukom mi podigla bradu. „Ona bi se ponosila

tobom, En. A sada, hajdemo na Dvor."

Na moje veliko iznenađenje, do palate Grinič putovale smo rekom, u raskošnoj lađi

tetkinog muža u kojoj su oko nas obigravale livrejisane sluge, kako je i dolikovalo

našem položaju. Začudilo me je to što je na reci vladala skoro ista gužva kao i na

by voki

Dama i pesnik

putevima. Velelepni čamci sekli su površinu vode, krećući se uzvodno i nizvodno

između kraljičinih brojnih palata, klizeći pored divnih vrtova na obali reke iz kojih su

virila raskošna zdanja njenih savetnika i dvorana. I svi su imali svoje lične stepenice

koje su vodile do reke. Između velikih lađa, brzo su se kretale male barke. Prilično

komičan prizor: neuredne i čupave čamdžije veslajući prevoze krupne dame s

čipkanim kragnama i velikim, naduvanim haljinama koje jedva mogu da stanu u

unutrašnjost čamca.

Pored nas je prošao jedrenjak u kom su se otmeno odeveni dvorani hladili

lepezama sedeći ispod skupocene crvene nadstrešnice, dok je svirač prebirao po

žicama laute, pevajući im tiho neku setnu pesmu. Tetka mi reče da kraljica i njene

dame leti često izlaze na reku i vozaju se brodom gore-dole da bi se rashladile

povetarcem.

„Kraljica zna da je zvonar u Lambetu dužan da zvoni u njenu čast svaki put kada

njen brod prođe pored te crkve." Nasmešila se prisećajući se toga. „Ponekad se

dešavalo da prođe pet-šest puta uzvodno i nizvodno samo da ne bi prestajali da

zvone. Koliko se sećam, vikar joj se požalio da više ne može da plaća zvonare! A

Njeno veličanstvo bi mu odbrusilo da njeni podanici treba da zvone u njenu čast bez

ikakve plate."

Ćelom dužinom zida uz obalu reke visile su klimave stepenice uronjene u vodu.

Tu su se skupljali imućni Londonci u potrazi za čamcem za prevoz, izvikujući naziv

mesta do kojeg žele da stignu.

Prošavši južnim delom reke, pored Sadarka i njegovih borilišta pasa i medveda,

uputismo se ka Londonskom mostu. Tamo, u pristaništu, bilo je poredano na stotine

trgovačkih brodova s kojih su koturima izvlačili teret da ga ocarine.

Nakon toga, kretali smo se prema zastrašujućim belim zidinama Londonske kule.

Zadrhtala sam kada smo prošli pored Kapije izdajica, razmišljajući o svim onim

ljudima koji su kroz nju prošli ne znajući da li će se ikada odatle vratiti. Jedna od njih,

podsetila me je tetka, bila je i sama kraljica Elizabeta kada ju je njena polusestra, Meri

Tjudor, poslala tamo. Kažu da je hrabro ušla, zaustavivši se samo da bi rekla: „Ovde

stoji najbezgrešnija podanica koja je ikada stala na ove stepenice."

Rekoh sebi da ipak živimo u boljim vremenima nego što su bila pod vladavinom

Krvave Meri. Ipak, užasnuh se kada sam iza krivine reke ugledala vešala na kojima

se ljuljalo telo dok su ga kljucale vrane.

„Bar nije bio gusar, gospodarice", prokomentarisao je zapovednik broda, uhvativši

moj pogled. „Njih vešaju dok je oseka, pa ih onda plima udavi."

Ućutala sam, zapitavši se zašto se ljudi bave gusarenjem. Zbog nekoliko buradi

brendija, što se u Saseksu često dešavalo, ili je gusarenje bilo nešto što se dešavalo

samo na okeanskim prostranstvima?

Nakon nekoliko krivina, prošli smo pored mirnog sela Bermondsija i njegova tri

mlina za mlevenje kukuruza. Još samo malo i pred nama će se ukazati palata u

Griniču.

Odjednom se iz čista mira podigao vetar, uskovitlavši vodu. Mada smo sedeli

visoko nad površinom reke, talasi blatnjave vode skroz su nas pokvasili.

by voki

Dama i pesnik

„Zavidim kraljici što na njenom brodu postoji zaštita od stakla", rekla je moja tetka,

otresajući blato s haljine. „Ova je voda mutna poput bljutavih napitaka koje moja

majka pravila od sušene kore drveta."

„Bila je još mnogo mutnija u vreme kada sam bio dete", dodao je zapovednik. „Od

blata riba nije videla kuda pliva, pa si je u vreme plime mogao uhvatiti golim

rukama."

Zamislila sam sirotu ribu oslepelu od blata, ali mi ta slika nestade iz glave kada se

pred nama pojavila kraljevska palata sa svojim visokim tornjevima čiji su se metalni

krovovi presijavali na svetlosti zalazećeg sunca. Bio je to zaista veličanstven prizor.

Palata Placentija bila je najpoznatija od svih kraljičinih palata, pošto je ona u njoj bila

rođena.

Zapovednik je viknuo slugi na obali da nam pomogne da se iskrcamo. Odatle smo

se popele stepenicama u vrt, a odande u prostrano dvorsko dvorište u kojem se bilo

okupilo mnoštvo ljudi. Neki od njih su u rukama držali molbe, a svi su željno čekali

na ono što može potrajati mesecima ili godinama - da ih kraljica primi i sasluša.

Srce mi je snažno zalupalo kada su nas uz zvuke truba i počasni ceremonijal

sproveli do ogromne odaje za prijem u kojoj se nalazio veličanstveni tron kraljice

Elizabete, natkriljen divnim baldahinom. Međutim, kraljica nije bila tamo, već samo

neke od njenih dvorskih dama. Sve su bile raskošno odevene u srebrnobele haljine,

baš kao što mi je tetka opisala, mada se svaka od njih trudila da svojom odorom

zaseni svoje suparnice.

Tetka me je munula laktom. „Ovo su dame iz prijemne odaje, po rangu najniže

među kraljičinim podanicama. Ali čak i za ovo mesto vlada žestoko interesovanje,

veruj mi. Ako neku od dama zaboli glava, neki će plemić na njeno mesto odmah

uvaliti svoju kćer pre nego što se jadnica oporavi."

Prošle smo pored grupice žena koje su tiho ćaskale, a zatim me je tetka povela u

susednu prostoriju. Mada je bila mnogo manja od prijemne odaje, njena veličina i

lepota oduzele su mi dah. Zidovi su joj bili okrečeni u tamnoplavo, ukrašeni slikama

svakojakog cveća, presijavajući se u nijansama grimizne, narandžaste, ljubičaste i

zlatne boje. Osećala sam se kao da koračam kroz kovčeg s draguljima. Zastori su

takođe bili najlepši koje sam ikada videla, izvezeni tamnozelenim listovima bršljana

na zlaćanoj podlozi.

Tu je bilo nekoliko dama koje su leškarile na velikim jastucima, a nasuprot njima

nalazio se još jedan baldahinom natkriljen tron. Tetka im je klimnula u znak

pozdrava. „Ovo su dame iz kraljičinih privatnih odaja. Do nedavno sam i ja bila

među njima. Najpovlaštenije su one koje opslužuju kraljicu u njenim spavaćim

odajama. Oblače je i brinu od njenim najintimnijim potrebama."

U tom trenutku zamislila sam kraljicu kako usred noći traži noćnu posudu i neku

pospanu damu koja se trudi da izgleda srećno što joj se ukazala čast da joj pomogne

da se olakša. Nisam naglas izrekla svoju misao, pošto sam brzo shvatila da je mudro

takve stvari zadržati za sebe.

„Ostani na trenutak ovde, En. Idem da vidim gde je Njeno veličanstvo i da li

postoji mogućnost da nas danas primi."

by voki

Dama i pesnik

Postideh se kada sam shvatila da me radoznalo posmatraju oči dvorskih dama.

Svesna koliko je moja haljina skromna u odnosu na njihove, povukla sam se u ugao

prostorije i sela pored prozora. Ubrzo su zaboravile na moje prisustvo i nastavile

bezbrižno da ćaskaju.

„Čula si najnovije pikanterije o erlu?" - šapnula je jedna dama drugoj.

Pretpostavila sam da tema njihovog razgovora može biti samo jedan čovek:

kraljičin miljenik erl od Eseksa. Inače, u njenom životu postojala su samo dva

miljenika: Robert Dadli, eri od Lestera, kod koga je moj otac u mladosti godinama bio

u službi. Bio je to čovek za kojeg se kraljica zamalo udala, ali nije, jer je ovaj već bio

oženjen. A kada je erlova žena pronađena mrtva u holu njihove kuće, skandal je bio

toliki da Elizabeta tek tada nije htela da se uda za njega. Na kraju se oženio jednom

od njenih dvorskih dama, što ju je veoma razbesnelo. Ta dama, Letis Nolis, imala je

sina iz prvog braka, Roberta Deveroa, koji je sadašnji eri od Eseksa. On je drugi

omiljeni muškarac u kraljičinom životu. I mada trideset godina mlađi od nje, jedini je

uspevao da je nasmeje i podmladi. Ili da je razbesni. Ili su to samo bile glasine.

Rastvorila sam lepezu i pravila se nezainteresovanom, a kraljičina dama je

nastavila s pričom.

„Prošle noći erl se dugo zadržao u kraljičinim odajama. Celu noć su igrali karte, pa

se tek pred svitanje povukao u svoje odaje." A onda je toliko utišala glas da sam

jedva uspevala da razaznam njene reči. ,,I pored toga, stigao je da vodi ljubav sa

Elizabet Bridžiz", prošaputala je.

,,I s gospodaricom Fiton, takođe", dodala je druga.

Glasno su se zakikotale.

„Zašto ga ne spreči da švrlja? Ipak, ona je kraljica. Može da ga pošalje u Londonsku

kulu."

„Mnogo ga voli. Čak i uprkos glasinama da erl iza njenih leđa šuruje s Džejmsom,

kraljem Škotske, oko preuzimanja njene krune."

Jedna od dama se nekoliko puta uplašeno osvrnula oko sebe.

„Nije on jedini. Mnogi to priželjkuju, ali ne smeju javno da kažu sve dok ona ne

odredi svog naslednika."

„Kraljica to nikada neće učiniti. To bi značilo da priznaje kraj svoje vladavine. Ipak,

ona čvrsto stoji na zemlji."

„Tišina!" - povikala je jedna od dama. „Za ovakve reči mogu da nas osude za

veleizdaju. Ti ćeš, draga moja, završiti u Londonskoj kuli, a ne gospodar Eseksa."

A zatim su se vratile na prethodnu temu.

„Znate li šta je najnovije?" - tiho ih je upitala prva dama. „Prekjuče ga je kraljica

uhvatila kako očijuka s ledi Meri Hauard."

„Gospode! Ima li taj čovek trunčicu srama? I šta mu je reklo Njeno veličanstvo?"

„Baš ništa. Ona ne može ni pomisliti da je on učinio nešto loše. Ali zato je sav svoj

bes iskalila na jadnoj ledi Meri. Ova je obukla haljinu od najfinije kadife, celu

izvezenu zlatom i srebrom, a onda ju je kraljica povukla za suknju zahtevajući da zna

kako to da jedna obična dama iz prijemnih odaja sme da nosi tako raskošnu odeću..."

by voki

Dama i pesnik

Približile su se jedna drugoj nestrpljive da čuju ostatak priče. „Pssst", jedna je dama

prstom pokazala drugoj da smesta ućuti. „Dolazi ledi Meri."

Sitna i lepuškasta mlada žena svetle kose i krupnih sjajnih očiju tiho je ušla u

prostoriju. Shvativši da su ostale dame zaćutale čim su je ugledale, ukočila se kao

marioneta kada joj povuku konce. Držanje joj je bilo smerno, a opet nekako ponosno.

Izgledalo je kao da će progovoriti, kada odjednom, bez najave, iz kraljevskih

spavaćih odaja ispade ženska figura s crvenom perikom na glavi. Odeća joj se

presijavala od brojnih dragulja. Nosila je haljinu od kadife, svu izvezenu zlatom i

srebrom, čiji gornji deo nije bio dobro privezan, pa su joj grudi zamalo ispale iz

dekoltea. Još šokantnija je bila dužina suknje, koja je otkrivala dobar deo njenih

čarapa. Bila je to kraljica, glavom i bradom!

Srećom, nije gledala ni u jednu od nas. Njen ledeni pogled bio je prikovan za ledi

Meri.

„Vidiš, Meri Hauard", obratila joj se pištavim, pretećim glasom. „Zar ovo nije lepa

haljina?" Njene plave oči svetlucale su od besa poput varnica koje vrcaju s kovačkog

nakovnja.

Posmatrala sam sve ovo, nema od straha, dok su ostale dame pale na kolena pred

kraljicom. Sinulo mi je da to mora biti haljina o kojoj su dame razgovarale a zbog koje

se Njeno veličanstvo toliko naljutilo. Da, kraljica je nosila haljinu ledi Meri, a čarape

su joj se videle - bila je petnaestak centimetara viša od nje!

„Reci mi, Meri Hauard, kako mi stoji? Pošto se ti nosiš kao da si kraljica, onda meni

ne preostaje ništa drugo nego da nosim tvoju haljinu. Šta misliš, Meri, da li mije

možda prekratka?"

Nije dozvolila sirotoj Meri da izusti ni reči, već je nastavila be-sno da viče.

„Dakle, ledi Meri, ako je za mene prekratka, a za tebe previše raskošna, onda je

nijedna od nas dve neće nositi."

Na to se odsečno okrenula i žustrim koracima odmarširala nazad u spavaću odaju.

Meri se, glasno jecajući, okrenula prema prozoru.

Sedela sam čvrsto priljubljena za stolicu, ne znajući šta da učinim. Od tetke i dalje

nije bilo ni traga ni glasa. Meri je nastavila da plače. Prestala je kada sam joj prišla i

nežno spustila ruku na njeno rame.

„Nije trebalo da obučem tu glupu haljinu. Niti da slušam erlove slatke reči. Rekao

mi je da divno izgledam u njoj. Ponekad mi se čini da on to čini samo da bi

napakostio kraljici i pokazao joj kolika je njegova moć nad njom."

Okrenula se prema meni, gledajući me krupnim očima punih suza.

Iznenadilo me je kada sam shvatila da je ledi Meri bila mojih godina, a ipak i

dovoljno stara da raspali strasti zrelog čoveka kao što je bio eri od Eseksa.

„On je zmija, poslata da me iskušava! A ja nisam odolela iskušenju! Otac me ovde

poslao da bih mogla da se udam za plemića, a šta sam ja uradila? Samo sam izgubila

dobar glas!"

Učinilo mi se da me je tek tada dobro pogledala. ,,I vi ste mladi, gospođice...?"

„Mor. Zovem se En Mor."

by voki

Dama i pesnik

„Problem je u tome što je kraljica ostarila", i tu se osvrnula oko sebe, jer dobar glas

ne bi bio jedino što je izgubila ako bi je ko čuo, ,,a ipak oko sebe drži toliko mladih

muškaraca i žena." Svi smo tu da joj služimo. I to činimo. Svakog dana. Ali eto,

ponekad se desi da nam pogledi zalutaju tamo gde ne bi trebalo."

„Đavo nikad ne spava."

Meri Hauard se nasmejala. „Ne spava, već nam pravi smicalice. A kraljica nam ne

dozvoljava da imamo svoje živote, već zahteva da se samo njoj posvetimo. Ona je

Kraljica Devica, pa hoće i da su takve i sve njene dame. Čak i one udate! I svi znamo

da neće odrediti naslednika, mada je već dobro pregurala šezdesetu. Zbog toga su

mladi plemići nestrpljivi. Kraljica vlada već čitavu večnost, i bogu hvala što je tako",

dodala je nervozno, „ali svi se pitaju ko će je naslediti kada umre. Možda eri od

Eseksa?"

Pomislih kako ova devojka nije toliko naivna kao što izgleda. Da li je dozvolila erlu

da joj se udvara samo zbog toga što se priča da će on jednog dana postati kralj, pošto

kraljica Elizabeta nema potomaka?

Odjednom me je proželo osećanje straha. Učinilo mi se kao da gubim tlo pod

nogama, kao da me nosi bujica. Za moju tetku, služba na Dvoru značila je najveću

počast. Meni se pak, i pored sveg sjaja i raskoši, Dvor činio opasnim mestom, gde

začas možeš da potoneš kao u živi pesak, bez mogućnosti da se uhvatiš za neku

sigurnu granu. Kraljica možda nije bila toliko surova da kažnjava podanike zbog

verskog opredeljenja, kao što je to činila njena prethodnica Meri Tjudor, ali čini mi se

da su za nju postojali neki drugi, jednako kažnjivi grehovi.

Odahnula sam kada sam ugledala tetku. Kretala se prema meni brzim koracima,

ljutito pridržavajući suknju, usana stisnutih od besa. „Pa, draga En, uzalud smo

dolazile! A sve zbog ove glupače!"

Meri Hauard, koja je do tada krila svoje uplakane oči gledajući kroz prozor,

okrenula se prema nama, ponosno isturivši bradu.

„Kraljica je loše volje i ošamarila je nekoliko svojih dama. I to samo zbog toga što

su je pitale dali da joj donesu umirujući! ružinu vodicu iz ostave. Da sam na tvom

mestu, devojko", obratila se Meri visoko podigavši obrve, „vratila bih se u svoje

odaje i na kolenima molila oca da me vrati kući."

„Zar kraljica ne bi oprostila ledi Meri ako bi ona kleknula pred njom i zatražila

milost?" - upitala sam.

Tetka slegnu ramenima. „Njeno veličanstvo kaže da je milost nešto što kraljica ne

srne da pokazuje. Kaže, preskupa je i previše opasna. Hajdemo, En, idemo kući. Doći

ćemo drugi put kada ovde bude vladalo bolje raspoloženje." A zatim je stala pred ledi

Meri i ljutito joj se obratila: „Zbog tebe će proteći nedelje i mesei i dok kraljica ne

bude odlučila da uzme novu damu. Zbog ove namiguše, proklela je sve sadašnje i

buduće dame."

Nasmešila sam se ledi Meri u znak saosećanja zbog njene neprilike, a onda žurnim

korakom krenula za tetkom do stepenica na reci.

Dok se naša lađa kretala uzvodno ka tetkinoj kući, misli mi se prepuniše poput

bunara nakon obilnih kiša. Divila sam se kraljičinoj veličini i moći, a opet,

by voki

Dama i pesnik

zaprepastilo me je to što se spuštala na niske grane pljujući svoje dame, sve zbog

ljubavi prema mladom erlu koji bi joj mogao biti sin. Kraljica je bila bakinih godina, a

teško da bih mogla zamisliti moju baku Margaret kako je jure mladi udvarači, noseći

mošusom namirisane nakurnjake (što je bila skandalozna moda na Dvoru), niti kako

s njima do svitanja igra karte, kao što je to činila kraljica.

A kod kuće, u palati Jork, sve je vrvelo od posla. Glasnici su išli tamo-ovamo, od

Vestminsterske palate u kojoj zaseda sud, do Vajthola u kome borave kraljičini

savetnici. Tetkin muž, čuvar kraljevskog pečata, radio je mnogo poslova: bio je član

Tajnog veća, sarađivao s Parlamentom, nadgledao rad Vrhovnog suda kao i Suda

časti i, kako sam čula, započeo je istragu protiv nekih sudskih službenika zato što su

iznuđivali novac od svojih klijenata.

Pošto je moja tetka želela da bude sigurna da se prašina na Dvoru smirila, prošlo je

mnogo dana dok nije došla da mi predloži da ponovo odemo u palatu Grinič i

iskušamo sreću kod kraljice. Do tada sam imala dosta vremena da na miru razmislim

o svemu i da na kolenima zamolim dragog boga da mi pokaže pravi put. Od posete

Dvoru mnogo toga se promenilo u mojoj glavi, tako da sam odlučila da skupim

hrabrost i tetki kažem svoje mišljenje, mada sam znala da joj se uopšte neće dopasti,

kao ni celoj mojoj porodici.

„Žao mi je, draga tetko, toliko ste se trudili oko mene i ukazali mi mnogo dobrote,

ali nekako mi se čini da nisam prava osoba za život na Dvoru."

„Gluposti! Uradićeš kako t: se kaže!"

Nikada ranije nisam videlamoju dobru tetku toliko ljutitu, čak ni kada se obraćala

nesrećnoj ledi Meri.

„Toliko smo truda i novca uložili u tebe! Pola devojaka iz čitavog kraljevstva dalo

bi sve da se nađe u tvojoj koži!"

„Znam, i na tome sam van. neizmerno zahvalna. Ali Dvor nije mesto za mene.

Previše sam iskrena i otvorena, a dvorska dama treba da je smerna i profinjena.

Imam svoje mišljenje o svemu i nikada neću naučiti da se pretvaram i da držim jezik

za zubima. Tamo, u Griniču, lepo sam videla da dvorska dama mora da ima dva lica,

jedno za kraljicu, a drugo za sebe. Čula sam šta su one dame iskreno govorile i

shvatila da je Dvor opasno mesto u kojem vladaju strah i suparništvo."

„Nisi više dete, En." Tetkirie oči bile su hladne i surove poput olujnog mora.

„Odrasla si žena i moraš naučiti da obuzdaš osećanja i da se kontrolišeš. Misliš li da

ja ne osećam ljutnju, strah i gnev? Ali umem vesto da ih prikrivam. Draga moja,

dobila si priliku i krajnje je vreme da to prihvatiš. Nauči dvorski zanat i postani

dama, kao što sam i ja učinila, ili se pomiri sa sudbinom, pa neka ti otac bira muža po

svom, umesto po tvom ukusu!"

U glasu i držanju moje tetke ovog puta nije bilo ni trunke saosećanja. Leđa su joj

bila prava poput motke, a glas surovo hladan. Uopšte nije ličila na onu milu i dragu

ženu koja mi je poklonila majčin medaljon.

by voki

Dama i pesnik

„En, zapamti šta ću ti reći. Naša je kraljica sunce, koje obasjava svaki kutak u

kraljevstvu i izvan njega. Bez nje, svuda bi vladala tama. A sunce je samo jedno i ne

biramo ga, zar ne?"

„Ipak, ne moram da mu služim kao da sam sveštenica u hramu, da joj se ulagujem

i lažem da je mlada i lepa, i da bez pogovora ispunjavam njene hirove, bez obzira na

to da li su opravdani ili ne..." U mislima mi se ukazala slika polunage, od besa

izbezumljene kraljice kako napada ledi Meri.

Na to je me je tetka snažno udarila posred lica.

Od bola sam zanemela i izgubila dah. U ćelom mom životu nikada me niko nije

udario, pa čak ni otac u najgorem napadu gneva.

„Spusti se na zemlju! Imaš previsoko mišljenje o sebi. O ovome ne odlučuješ samo

ti. Razgovarala sam s kraljicom, i mada najviše ceni odanost i voli da bude okružena

ljudima koji je poznaju, nema ništa protiv toga da ti preuzmeš moje mesto kada se

budem povukla iz službe. Razmisli samo kolika je to čast za celu našu porodicu."

„Ne mogu, tetka! Izgledaću kao jadni, sivi vrapčić koji krilima udara o žice zlatnog

kaveza dok se svi okolo čude gde li je iz kaveza nestao kanarinac."

„Imaš bujnu maštu, En", presekla me je kao mačem ledenim i jednako pretećim

glasom.

„Ali, tetka, molim vas..." pokušala sam da joj se usprotivim.

„Ovo je ozbiljna stvar, En. Kraljica te očekuje. U pitanju su čast naše porodice i

budućnost tvog oca. Kraljici se ne srne protivrečiti, bez obzira na to što si mlada i

neiskusna. Ako ti se ne sviđa atmosfera na Dvoru, onda nauči da se pretvaraš!"

„Ali, tetka, ja nisam takva!"

A onda kao da mi je neki dobri anđeo došapnuo šta još treba da joj kažem da bih je

ubedila. „Izlanuću se ili ću nešto pogrešiti, i samo navući ljagu na časno ime naše

porodice."

„Misliš daje to tek tako? Kraljičini podanici ne greše i ne izleću se. U suprotnom,

bivaju kažnjeni."

Zgrabila me je kao soko kada se ustremi na žrtvu, unoseći mi se pravo u oči.

„Ako nećeš da postaneš kraljičina dvorska dama, onda ti udaja ne gine! Vreme je

da se naučiš poniznosti. Otići ću na Dvor sama, a ti ostani ovde da naučiš kako se

vodi veliko domaćinstvo, jer ti je udaja, očigledno, jedini izbor. Moja glavna služavka

Džoun će me za to vreme menjati u kući, i uradićeš sve što ti ona naredi!"

„Žao mi je što sam vas razočarala, tetka."

„Ovo je veoma važno za sve. Čini mi se da ti je deda mnogo popuštao. Prema

svojoj deci, tvom ocu, meni i sestri bio je više nego strog. Niko nije smeo da mu

protivreči, jer bi u suprotnom odmah bio išiban. Izgleda da mu je starost otupela

oštricu."

Primetila da je u rukama vrtim medaljon s majčinom slikom. Istrgla mi ga je i

tresnula ga o pod.

„Misliš li da bi se ona sada ponosila tobom?"

U tom trenutku osetila sam se beskrajno usamljenom. Toliko mi je nedostajao život

u Louzliju da sam od tuge zamalo zajecala.

by voki

Dama i pesnik

Čim je tetka napustila odaju, kleknula sam da podignem medaljon, moju najveću

dragocenost. A onda sam se obratila Svevišnjem, preklinjući ga da mi pomogne.

„O, svemogući bože, ti što sve vidiš i znaš da ono što činim nije plod moje oholosti

i sebičnosti, već čiste iskrenosti..."

Iza leda začuh zvuk brave. Pomislila sam da je Džoun, ali to je bila moja sestra

Meri. Skočila sam na noge i potrčala joj u zagrljaj.

Međutim, Meri ne beše došla da me uteši i ublaži moju usamljenost. Njeno lice

kipelo je od besa skoro isto kao i tetkino. Glas joj beše hrapav od ljutnje.

„Dakle, En, čujem nekakve gluposti o tome kako je Dvor i suviše bljutav za tvoj

prefinjeni ukus? Moj zet Trokmorton prodao je silnu zemlju da bi tim novcem

obezbedio mesto na Dvoru za svoju sestru! Tetka mi kaže da postoji velika šansa da

te prime, ali ne, gospođica to odbacuje kao vreo tiganj da ne opeče svoje nežne

prstiće!" „Žao mi je, ali ne mogu..."

„Šta ne možeš?! Ne možeš da zauzmeš mesto s kojeg bi pomogla svojoj porodici?

Znaš i sama koliko su meni i mom mužu potrebni novac i napredak, koliko smo

blizu ivice propasti, a ipak se ponašaš tako sebično!"

„Oprosti mi, Meri. Možda mogu nekako drugačije da ti pomognem."

„Čisto sumnjam. Otkako se Bes, moja snaha, osramotila udajom za ser Voltera

Rolija, sve smo nade polagali u tebe."

„Zar ne vidiš, Meri, zbog čega ne želim život u kojem nečija sreća ili nesreća zavise

od kraljičinog hira? I svi oko nje se pretvaraju da je ona jedino sunce na nebeskom

svodu, a u stvari samo čekaju da umre. I dok je pozdravljaju dubokim naklonom,

samo razmišljaju o tome ko će je zameniti na tronu."

„Pssst, En, ne smeš tako da govoriš." Meri se osvrnu oko sebe, kao da ispod

tapiserije vreba neki špijun.

Nasmešila sam se. „Eto vidiš i sama, Meri, koliko sam otvorena i iskrena... I

potpuno pogrešna osoba za život na Dvoru, gde su obazrivost, poniznost i taktičnost

najvažniji."

Meri je zavrtela glavom, a crte lica joj omekšaše. Raširila je ruke i privukla me u

zagrljaj.

„Šta zapravo želiš, ti mahnita i luckasta devojko?" Meri je bila najstarija među

nama i, otkad nam je majka umrla, sve smo se njoj poveravale, mada je tada i sama

bila dete. „O, Meri... zaista ne znam." „Onda će ti otac pronaći muža."

Prikovala sam pogled u svetlucajuću površinu reke. „Franses mi je rekla da su već

započeli s pregovorima. Šta znaš o gospodinu po imenu Maners?"

„Ričard Maners? Zgodan, dobroćudan i prilično bogat. Mogla si gore da prođeš,

En. On je štićenik naše drage maćehe."

,,Oh! Onda treba da se zapitamo šta se krije ispod svega toga. Konstans za nas

Morove devojke nema ni trunku ljubavi niti majčinske brige. Videću šta mogu da

saznam. Uzgred, želim ti mnogo sreće s rintanjem po kući. Čujem da tetka hoće da te

kazni tako što će te postaviti da radiš s poslugom."

by voki

Dama i pesnik

A baš sam se pitala kakva li će me kazna snaći zbog moje bestidne neposlušnosti.

„Hvala ti, Meri, što si me obavestila. Bolje je i to nego još jedan užasan dan proveden

na Dvoru."

„En Mor", u glasu su joj se pomešali ljutnja i nežnost, kao da se obraća detetu koje

su uhvatili u krađi slatkiša, „ti si veoma neobična devojka."

„Da", uzdahnula sam, dok me je opet poput nekog crnila obuzimalo osećanje

usamljenosti, „sa tom činjenicom uglavnom se svi slažu."

by voki

Dama i pesnik

Glava 4

„Džoun!" - viknula je tetka, još ljuta na mene jednako kao što je bila i pre nedelju

dana kada sam joj otvoreno iznela svoje mišljenje. Nikako nije htela da popusti.

„Obuci gospođicu En u jednostavnu odeću. Ona će danas pomagati tebi i Mersi

oko dnevnih obaveza."

„Moraćete da skinete taj čipkani okovratnik, gospođice", čula sam iza sebe

Džounin glas koja je, verovatno, pomislila da sam potpuno poludela kada sam raskoš

dvora zamenila za rad u perionici i pranje prljavog rublja.

,,I te divne izvezene rukave", rekla je dok mi je odvezivala vrpce na lepoj zelenoj

haljini, oblačeći mi istovremeno neuglednu haljinu boje blata, sašivenu od grube

tkanine koja mi je grebla kožu. Svukla mi je i udobne svilene čarape i navukla neke

vunene, koje su me bockale i izazivale svrab. A moje omiljene nežne cipelice od

zelenog satena zamenile su crne, ružne kaljače, izrađene od odbačenih sedala.

Činilo mi se da je Džoun prilično uživala u ulozi osobe koja će me iz dame

preobraziti u devojčuru". A kada je završila s mojim oblačenjem, zastala je, podigavši

debelu obrvu.

„A šta da učinim s njenom kosom, gospodarice? Služavka ne bi smela da nosi

ovakvu frizuru."

Za razliku od mnogih dama koje su pratile modu, volela sam da nosim puštenu

kosu. Ali ne kao skandalozna ledi Rič, sestra erla od Eseksa, čija je kosa bila duga i

valovita, već sam je nosila ukovrdžanu ispod ušiju, tako da sam u njoj mogla da

osetim dah vetra dok trčim ili jašem. Mrzela sam kapuljače i francuske kape koje su

mnoge žene nosile, pa zbog toga nisu znale ni da li je napolju mirno ili vetrovito.

Džoun mi je s posebnim zadovoljstvom skupila kosu i na glavu natukla kapu, tako

da mi se kosa ispod nje nije ni videla. Izgledala sam kao najobičnija sluškinja. Kunem

se, ni rođena baka me ovakvu ne bi prepoznala.

„Idemo, gospođice", kroz zube je progunđala Džoun. „Moramo da ispunimo

naređenja tvoje tetke i vidimo kako će uloga pralje prijati tvojim nežnim ručicama."

Gledajući svoju baku, naučila sam da ni plemićke žene nisu pošteđene većine

fizičkih poslova. Danguba i preterano uživanje smatrali su se gresima, a na ženin rad

u kući gledalo se kao na volju božju. Pa ipak, za mene je bio veliki izazov samo da se

snađem među zamršenim hodnicima koje su u palati Jork koristile sluge. To je mesto

bilo ogromno, mnogo veće od mog doma u Louzliju, s nebrojenim odajama i više od

stotinu slugu, koji su trčkarali naokolo ne prestajući da rade. A kako i ne bi, kada je

domaćinstvo bilo ogromno!

„Sada kada si postala jedna od nas, bolje bi ti bilo da se ne zameriš stjuardu",

opomenula me je Džoun cerekajući se, „jer će ti oduzeti dva penija od plate ako

zakasniš na večeru i isto toliko za kašnjenje na molitvu." Zapitala sam se kolika li je

plata jednog sluge. Sigurno je bila bedna.

by voki

Dama i pesnik

,,A tek ako ostaviš vrata otvorena, biće zlo i naopako, pa zato budi srećna ako ti

oduzme samo tri penija. Ovde mora sve da teče kao podmazano."

Iznenadila sam kada sam videla da je, osim Džoun i Mersi, sva posluga muškog

roda, pošto je u Louzliju moja baka više volela da bude okružena ženskom

poslugom.

,,U Londonu ne cene sluškinje jer žene nisu izdržljive kao muškarci", slegnula je

ramenima Džoun. „Ako imaju sreće da služe pravog gospodara, muškarci mogu lepo

da zarade. U suprotnom, završiće kao siromasi. 'Mlad sluga, star prosjak', kaže

poslovica."

Osetila sam malu nelagodnost, jer nikada ranije nisam razmišljala o ljudima koji su

u mom domu radili kao sluge. Doživljavala sam ih kao zidove, kao deo nameštaja u

našoj udobnoj kući.

Nisam imala više vremena da razmišljam o životu slugu, pošto mi je Džoun

naredila da pođem s njom na daleka Morova polja na kojima su sve pralje Londona

prale i sušile veš. Trebalo je da pokupimo velike stolnjake. Pitala sam se zbog čega

peru veš toliko daleko, a ne u kući, kao što se to radilo u Louzliju.

„Gospodin lord ne voli da ceo svet gleda naše rublje", ponosno mi je objasnila

Džoun. „Kada bismo ga širili po žbunju oko kuće, svi bi mislili da držimo perionicu."

Uprkos tome što je na ulicama bilo više ljudi nego na psu buva, na moje veliko

iznenađenje, sada mije gužva prijala. Koračati pešice ulicama u odeći služavke bilo je

sasvim drugačije od jahanja na konju u raskošnoj odeći, kada ceo svet gledaš s visine,

a odozdo svi zure u tebe i saleću te sa srih strana. Sada sam imala priliku da

sagledam svet iz drugog ugla - prodavci voća i povrća glasno su hvalili robu,

raznosači vode milili su poput puževa noseći one velike balone na leđima, ostarele

žene nudile su vruću pitu od jabuka... Prodavci svega i svačega takmičili su se ko će

glasnije da ponudi svoju robu. A bilo je tu svega, od konopaca za krevet do velikih

komada nameštaja.

Sada kada sam se i sama našla medu njima, zvuči i mirisi Londona nisu mi se više

činili zastrašujućim, već privlačnim i nekako egzotičnim. Za ovaj grad kažu da je

jedan od najbučnijih na svetu: u njemu stalno kloparaju točkov zaprega, urlaju

prodavci i ne prestaje zvonjava zvona. Jednom nam je u gostima bio neki Nemac koji

je rekao da nikada u životu nije čuo toliko zvona kao u Londonu. A otac mi je pričao

da sluge ponekad trče po gradu zvoneći iz razonode, takmičeći se s drugima ko će

najduže da pravi buku.

Na samom kraju ulice Strand, u hladu ispod krošnje velikog gloga stajala je mlada

mlekarica uzvikujući: „Kupite mleko, lepotice!"

Za trenutak sam joj pozavidela na slobodi, što ne mora da živi prema merilima i

interesima porodice, već u određenoj meri ima pravo izbora. A možda sam ipak bila

naivna. Onaj ko donosi hleb na sto postavlja pravila, i to ne može biti drugačije.

Mlekarica je bila visoka, mlada i nasmejana. Ni najednom ženskom licu u celoj toj

ulici nisam videla toliko radosti kao na njenom.

„Da", reče Džoun kao da mi je pročitala misli. „Mlekarice se slobodno kreću od sela

do grada bez ičijeg nadzora. Ne mogu da se požale na takav život! A glasine kažu da

by voki

Dama i pesnik

te veštice imaju toliko sreće da ih i male boginje zaobilaze. Čak ni sama kraljica nije

bezbedna od te boleštine. Jedna od dama, koja ju je negovala kada je bila najbolesnija,

dobila je boginje od nje, pa joj je celo lice postalo rupičasto kao plutajući kamen.

Jadna ledi Sidni, kažu da se od sramote više nikada nije pojavila na Dvoru."

I dok sam razmišljala koliko je loše služiti nekog toliko moćnog kao što je kraljica,

mlada mlekarica podigla je obrve i nasmešila se Džoun.

„Treba li vam mleka, gospodarice?"

„Nemamo mi vremena za to! Skloni nam se s puta, mala faćka-lice!" - odbrusila je

Džoun devojci.

Odjednom osetih sažaljenje prema njoj. Zavukla sam ruku u torbicu koju sam

nosila oko struka, izvukla novčić i dala joj.

Devojka se zaprepastila, gledajući me u čudu. A onda sam se prisetila kako

izgledam. Sluškinja daje milostinju drugoj sluškinji? Nije ni čudo što je tako

zabezeknuto zurila u mene.

Kada smo se, natovarene teškim rubljem, vratile u palatu Jork, jedva sam čekala da

se povučem u svoje odaje. Ali Džoun i dalje nije imala nameru da me ostavi na miru.

„Ostavi rublje u onaj sanduk. Vreme je da ti pokažem kako se provetravaju i

nameštaju kreveti."

Mora da je primetila kako sam malaksalo opustila ruke, jer mi se podrugljivo

nasmejala.

,,U lordovoj kući ima skoro dvadeset spavaćih odaja. Nećemo te pustiti da ih sve

sama spremiš."

Dok smo prolazile dugačkim hodnikom, ispod ogromnih portreta i raskošnih

zastora, pre nego što smo se popele hrastovim stepeništem, Džoun je pozvala Mersi

da dođe da nam pomogne. A glavni stjuard je već naredio potčinjenim slugama da

podignu krila glavnog trpezarijskog stola i izvuku stolice ispod njega, da bi ga

postavili za ručak. Jedni su trčali sa četvrtastim poslužavnicima u rukama, dok su

drugi hitali da stave srebrne pehare s vinom i pivom na sto.

Džoun nas je odvela u prvu spavaću odaju. Bila je to velika prostorija, nalik onoj u

kojoj sam ja spavala. Imala je sličan izrezbareni drveni plafon i bogate tapiserije na

zidovima. Sveže očišćen i ružmarinom namirisan pod bio je zastrt debelim turskim

tepihom. Nasred sobe nalazio se prostrani krevet natkriven crvenim baldahinom koji

su krasile zlatne rese i kićanke.

„Da bi bila sigurna da u krevetu nema ni trunke vlage, moraš ovako protresti

posteljinu." Povukla je prekrivač od brokata opšiven belim krznom, a zatim ga je

dobro protresla. Iz pokrivača je iskočila crna bubica.

„Proklete buve! Ovo je vreme kada nas najviše gnjave."

Mersi je sela na ivicu kreveta, osetivši ispod sebe ulegnuće.

„Opa, ovde je noćas bilo nekih radnji, Džoun!"

Džoun joj je namignula, izvlačeći dušeke jedan po jedan. Prvi ispunjen perjem i još

dva slamnata, i na kraju podmetač od rogozine. Ispod njega bila je isprepletena

mreža konopaca, pričvršćena za drvene ivice kreveta. Čitavog sam života spavala na

by voki

Dama i pesnik

ovakvom krevetu, a nikada mi nije palo na pamet da pogledam šta se nalazi ispod

dušeka.

„Povuci onaj kraj, Mersi, a ja ću ovaj", naredila joj je Džoun. „Kada zategnemo

konopce i vratimo dušeke, krevet će opet biti ravan i čvrst." Opet je namignula Mersi.

„Dok ga neko ponovo ne pokvari."

Bilo mi je vruće, pa sam otišla do prozora da udahnem malo vazduha. Pogled mi je

privukla visoka figura muškarca u crnoj odeći. Stajao je naslonjen na zid prekriven

mahovinom, a lice mu je delimično bilo zaklonjeno širokim obodom šešira.

Osmehivao se i vrteo glavom kao da posmatra nešto što je istovremeno tužno i

smešno.

Ne želeći da mu privučem pogled, pažljivo sam gurnula prozorsko okno, nagnuvši

se tiho kroz prozor da bih mogla da vidim šta mu je to bilo toliko zabavno.

Izvana me je zapahnuo vruć vazduh. Unutra je bilo sveže, pa sam zadrhtala zbog

nagle promene. Pogledala sam dole i videla prizor kojim se zabavljao taj stranac.

Posmatrao je dva goluba. Ženka je nešto čeprkala po travi, a mužjak je obigravao

oko nje. Gugutao je i nadimao grudi, pokazujući joj raskošne boje perja na svom

vratu. Šepurio se, kružio oko nje, ispuštao glasne zvuke i žestoko joj se udvarao.

Međutim, ona uopšte nije obraćala pažnju na njega. Izgubivši strpljenje, mužjak je

pokušao da se popne na nju, ali ona je bila brža. Zalepršala je krilima i odletela na

granu obližnjeg drveta.

Gospodin koji je sve to posmatrao, zavrteo je glavom i glasno se nasmejao.

„Avaj, jadni golube", rekao je kao da ptica može da ga razume.

„Tako ti je to odvajkada. Pripadnice lepšeg pola nas ignorišu ili, što je još okrutnije,

poigravaju se s nama, pa nas, kada im dosadimo, odbace kao staru rukavicu."

Nagnuo se prema golubu, razgovarajući s njim kao sa starim prijateljem.

„Ali da te utešim: grad je pun lepih ptičica. Probaj da se udvaraš nekoj drugoj, pa

će se ova, videćeš, brzo predomisliti!"

Nesvesno sam se nasmejala glasnije nego što sam želela. Čovek se trgnuo i

pogledao u mom pravcu. Brzo se odmakoh od prozora da me ne bi video, ali sam pri

tom udarila glavu o drveni ram prozora.

Kada se sada setim te scene, pamtim da sam se jedva suzdržala da ne puknem od

smeha i istovremeno zajecam od bola.

„Džoun", upitala sam je kao bajagi nezainteresovano, ,,ko je onaj gospodin dole u

bašti?"

Džoun je zatvorila prozor, pogledala u vrt i odgovorila mi ironično.

„Gospodin? To je Džon Don, lordov sekretar. Glas joj je bio kiseo kao sirće.„Da,

zgodan je i lep, ali je takođe, tako kažu, jeretik i pisac razvratnih stihova."

On joj se naklonio pozdravivši je skidanjem šešira kao da mu je uputila neki

kompliment, a ja sam se samo smeškala, krijući se u senci.

Spolja se oglasilo zvono sa obližnje crkve. „Jedanaest sati, gospodarice Džoun",

podsetila ju je Mersi odajući joj poštovanje. I među slugama se znalo gde je kome

mesto. „Stjuard Tom mi je naredio da mu pomognem oko postavljanja stola."

by voki

Dama i pesnik

Džoun duboko udahnu vazduh u kome se već osećao miris sveže pečenog hleba.

Uskoro će glavna trpezarija biti puna izgladnelih ljudi.

„Idi, onda. Ja moram da izvadim gospođinu haljinu od plavog damasta iz prese i

da je okačim da se suši. Gospođica En će sama završiti posao ovde."

Glavom je pokazala na krevet. „Samo vrati posteljinu i navuci ukrasni prekrivač."

Čim je izašla, od nestrpljenja sam zatapkala nogama. Zadatak koji mi je poverila

nije zahtevao neku naročitu veštinu. Zategla sam posteljinu, nežno je provlačeći kroz

prste, sve dok na njoj nije bilo nijednog nabora. Onda sam protresla jastuke i uredno

ih složila na uzglavlje kreveta. Pre nego što sam preko kreveta prostrla divni, svilom

izvezeni prekrivač, zadržala sam ga na trenutak u rukama, prinevši licu nežno, belo

krzno kojim je bio obrubljen. Podsetio me je na mekoću dlake mog mačka Perkina. A

onda izgubih dah od iznenađenja! Neko me je s leđa bio obgrlio rukama oko struka.

Pokušala sam da se odmaknem, ali mi nije uspelo. Stisak tih ruku bio je i suviše čvrst.

„Znam mnogo bolji način da se krevet iskoristi nego što je ravnanje posteljine",

prošaputao je dubokim glasom, medenim poput zmije koja je prevarila Evu u

rajskom vrtu.

Pre nego što sam uspela da vrisnem ili zovem u pomoć, ruke me okrenuše k

njemu, a zatim na svojim usnama osetih njegove, u početku grube, a zatim sve mekše

i pohotnije.

Duboko u duši, do tog trenutka mirnoj i čednoj poput samostana, osetih kovitlac

strasti. Umesto da vrištim i oduprem mu se, samo sam se opustila i zatvorila oči. A

onda sam, ljuta na sebe a još više na njega, odgurnula stranca toliko snažno da se

zateturao i opružio na pod.

„Sram vas bilo, gospodine! Zar nemate nimalo časti kada ovako napadate jednu

služavku? Gde vam je pristojnost kada ste se ustremili na nedužnu devojku nižeg

ranga?"

Gospodin Don se podigao. Izraz njegovog lica pokazivao je dozu stida, ili se samo

pretvarao da mu je žao.

,,U pravu ste, zaista", strast u njegovim očima zamenila je iskra radosti, „ali ko me

to tako vatreno i pravično prekoreva? Anđeo osvetnik koga je sam Svevišnji poslao

da me vrati na pravi put?"

Podsmeh u njegovom tonu samo je još više rasplamsao moj gnev.

„Samo mi se vi rugajte, gospodine. Bogohuljenje i sebičnost neće vam pružiti božji

oproštaj."

„A šta treba da učinim da biste mi vi oprostili?"

„Treba dobro da razmislite kakve posledice može snositi jedna služavka koju ste

saleteli svojom neobuzdanom požudom."

Moja tetka ili baka sigurno bi se zacrvenele zbog moje direktnosti, a ja sam se bila

zajapurila; pomalo od besa, a još više od stida zbog onoga što sam mu sasula u lice.

„Zar nije okrutno i strašno ustremiti se na žrtvu koja će, ako se prepusti vašem

razvratu, sigurno izgubiti posao? Nisam ja plemenita dama čiju ćete pažnju pridobiti

by voki

Dama i pesnik

lepim stihovima. Šta mislite, gospodine, da ste moćni Zevs koji zavodi jadnu Iju*?

Bila sam veoma ljuta, pa sam se malo zbunila i pogrešila.

„Jer će posledice po tu jadnu devojku biti mnogo strasnije nego daje neko pretvori

u oblak."

Pažljivo me je posmatrao svojim sivkastim očima u kojima se video odraz

znatiželje pomešane sa smehom.

„Mislim da je Zevs sebe pretvorio u oblak, a Iju, nažalost, u junicu."

Uplašila sam se da bi mogao biti u pravu, ali sam ga ipak još žešće napala.

„Nije u tome stvar, već u podlom i nedoličnom ponašanju."

Na moje iznenađenje, ove reči su ga pogodile. Izgledao je kao uspaljeno pseto koje

je neko polio kantom hladne vode. Iz pogleda mu se videlo da se iskreno kaje.

„Nepoznata gospođice, vaša ljutnja je više nego opravdana. Na sudu se stalno

borim s moćnicima koji iskorišćavaju slabije od sebe, a sada sam i sam to učinio.

Obećavam, neću više zgrešiti, ma koliko iskušenje bilo jako. Ipak, voleo bih da znam

ime svoje neočekivane spasiteljke, pošto pretpostavljam da niste prava sluškinja."

Pogledala sam ga pravo u oči, ali više nisam bila sigurna da se iskreno pokajao.

„Nema razloga za to. Pomolite se Svevišnjem i od njega zatražite oproštaj."

* Zevs se zaljubio u Iju i poželeo je za sebe. Obavio ju je oblacima da bi je sakrio od

svoje ljubomorne žene Here, a kada to nije uspeo, pretvorio ju je u belu junicu.

„Ali mogao bih spomenuti vaše ime u molitvama. Tek toliko da vam zahvalim što

ste me na vreme izbavili od zla." „Bog će vam reći ko sam."

Zgrabila sam skut svoje skromne suknje i izjurila iz sobe, ose-ćajući na sebi njegov

pogled. Ipak, znala sam da nije on jedini koji treba da zatraži oproštenje od boga, jer

ni moja reakcija na njegov zagrljaj nije bila baš anđeoska.

Pomislivši da će krenuti za mnom, brzo sam se sjurila niz stepenice, prošavši pored

prostorija u kojima su muškarci sedeli i raspravljali o zakonu. Kada sam stigla do

velike trpezarije, uzbuđenje koje sam osetila gore u sobi je splasnulo, a umesto njega

sam osećala samo opravdanu srdžbu. Zanela sam se u mislima pa nisam ni primetila

oca, koji je upravo bio došao da s lordom popije pehar vina.

„En?" Zbog zbunjenosti u njegovom glasu, zamalo sam se saplela.

„Oče? Otkud vi? Niko mi nije rekao da ćete doći."

„Donosim ti dobre vesti. Zašto si odevena kao sluškinja? Siguran sam da lord ima

dovoljno slugu, nije mu valjda potrebna i tvoja pomoć?"

„Duga je to priča. Kakve vesti mi donosite? Iz Louzlija ili od mojih sestara?"

U tom trenutku, prisetih se koliko su mi svi oni nedostajali.

„Svi su dobro. Mnogo te pozdravljaju baka i deda."

Čudno me je pogledao, kao da želi nešto važno da mi saopšti.

„En, idi u sobu i pristojno se obuci, a kada se vratiš, pridruži mi se u vrtu. Doveo

sam nekog ko jedva čeka da te upozna. Njegovo ime je Ričard Maners."

_________________________________ * Zevs se zaljubio u Iju i poželeo je za sebe. Obavio ju je oblacima da bi je sakrio od svoje

ljubomorne žene Here, a kada to nije uspeo, pretvorio ju je u belu junicu.

by voki

Dama i pesnik

Glava 5

Priznajem, gospodin Maners nije bio onakav kakvim sam ga zamišljala.

Betin muž je bio glup, a Margaretin opet dosadan i preterano pouzdan. Merin muž,

Nik, nosio je iskru života u sebi, ali gaje ona, nažalost, prečesto vodila u kuglanu i na

borilišta petlova i medveda. Ipak, od svega toga najgore je bilo što se kockao i što je

moja sestra Meri zbog toga mnogo propatila.

Vrt je prelep u svako doba godine, ali sada, s jeseni, boje u njemu bile su

očaravajuće.

Naspram tamnozelene boje bršljana isticalo se žuto lišće divlje jabuke. S druge

strane, nalazio se drvored bukvi čije je crvenkasto lišće unosilo još boja u ovaj prizor.

Tačno na sredini drvoreda, kao ispod nekog sjajnog slavoluka, stajao je gospodin

Ričard Maners.

Vrt nije bio mesto na kome se ovaj čovek prijatno osećao. Pretpostavila sam da bi

se mnogo bolje osećao u konjskom sedlu, ili s mačem u ruci. Živahne plave oči

zasvetlele su s koščatog ovalnog lica uokvirenog vatrenosmeđom kosom, koja mu je

dosezala do okovratnika i bila kraća nego što je bilo moderno. Uočila sam i jedan

napadan detalj: pet-šest niti crne svile visilo mu je iz uha poput velike minduše.

Umalo se ne zasmejah zbog tog ženskog detalja. A onda sam shvatila da je to

jedino što mi je zasmetalo u vezi s njegovim izgledom. Dopala mi se njegova odeća:

otmena, ali bez nepotrebnih zlatnih ili čipkastih ukrasa. A povrh svega, bio je pun

samopouzdanja. Na prvi pogled, delovao mi je kao čovek koji je dobio sve što je

poželeo.

„Gospođice Mor", duboko mi se poklonio zabacivši plašt iza sebe, „napokon se

upoznajemo."

Mada sam prvobitno odlučila da prema njemu budem hladna i odbojna, ipak sam

bila ljubazna, što me je i samu iznenadilo.

„Pa, kako vam se dopada život u Londonu? Sviđa li vam se ovde nakon onih

mirnih polja u vašoj grofoviji? I šta mislite o Dvoru? Čujem da su vas već predstavili

Njenom veličanstvu."

„Ovde je sve drugačije."

Imam li dovoljno poverenja u tog čoveka da mu iskreno kažem šta sam videla i

doživela u palati Grinič i da li smem da mu kažem šta zapravo mislim o tom mestu?

Da li će to doživeti kao duhovitu priču ili će moje reči shvatiti kao izdajničke?

„Mislim daje Dvor opasno mesto."

„Kako to mislite?"

„Svi se samo nadmeću i podmeću nogu jedan drugome, a sve radi položaja."

,,A vi žudite za jednostavnijim životom? Život jednog engleskog plemića s

pristojnom imovinom, kao što je moja u Lesterširu, prilično je takav."

by voki

Dama i pesnik

Prišao mi je bliže, a ja sam sa zemlje podigla žir i vrtela ga u ruci. „Ali plemiću je

potrebna i žena."

Možda mi dopao njegov izgled, i bilo mi je drago što nije tupan kao ser Džon, ali

ipak me je njegova direktnost naterala da se postidim.

„Čujem da ste daleki rođak moje maćehe Konstans." Klimnuo je, a po izrazu

njegovog lica činilo mi se da ima razu-mevanja za moju naglu promenu teme.

„Da, moja majka i ona su rođake."

Htedoh reći „saosećam s vašom majkom", ali sam ipak to prećutala. Ko zna, možda

njegova majka voli Konstans, mada mi je bilo teško da u to poverujem.

„Kako vam se dopada moja rođaka Konstans?" upitao me je. „Divna žena, zer ne?"

Gospodin Maners je posmatrao moje lice, a zatim je preko njegovog preleteo

osmeh. „Ili se možda slažete s mišljenjem moje majke da rođaka Konstans i sveca

može isterati iz takta?"

Čuvši ovo, odahnula sam. Dopadao mi se njegov smisao za humor, kao i to što je

pogodio šta mislim o maćehi, a da me ništa nije ni pitao.„Da li se na vašem imanju u

Lesterširu bavite zemljoradnjom?"

Već sam naziv Lesteršir činio mi se veoma dalekim, uopšte nisam mogla da

zamislim kakav je to kraj.

„Ne poznajem vašu grofoviju jer, izvinite što ću reći, nikada nisam napuštala jug i

ove pitome krajeve."

„O, da, a mi sa severa smo pravi divljaci. Živimo u pećinama i divljač ubijamo

toljagama."

„Zaista?" - nasmejala sam njegovom zadirkivanju. „To bi savršeno odgovaralo

mom bratu Robertu. On ništa ne voli toliko kao lov. Što više božjih stvorenja pobije,

to je srećniji."

„Onda ću morati da ga pozovem da mi se pridruži. A vi? Šta vi volite, gospođice

En Mor? Kladim se da to nije lov."

„Volim jahanje, ali ne i lov. Život je i suviše dragocen da bih ga nekome oduzela."

„Baš ste me razočarali. A od vaše maćehe sam čuo da vam je narav divlja i

neuhvatljiva. A istrebljivanje pacova vam je, kako rekoše, najomiljenija zabava?"

Nisam mogla a da se ne nasmejem. „O, ne, pacove ubijam samo kada je sezona

lova na njih. Inače ne bi bilo fer."

„Siguran sam da će se pacovi u Louzliju tome obradovati."

„Volim i da čitam."

„Rođaka Konstans mi se žalila da previše čitate na latinskom i grčkom. Kaže da vas

je deda vaspitao kao da ste muško."

Po načinu na koji je izgovorio ovu rečenicu, shvatila sam da ne deli rođakino

mišljenje i zbog toga pocrvenela. Mrzela sam kada mi se to desi.

„Moj deda je veoma učen čovek. Hteo je nekome da prenese svoje znanje, a ja sam

se, eto, pokazala kao dobar učenik. Možda i vi smatrate da žena ne treba da bude

obrazovana? Kažu da od učenja postajemo prepredene kao lisice."

Gospodin Maners me je pogledao svojim plavim očima, fiksirajući pogled na mom

licu.

by voki

Dama i pesnik

„Smatram da su lisice divne životinje."

U tom trenutku primetih mog rođaka Fransisa kako nam prilazi žurnim korakom

preko travnjaka. Nisam ga videla otkad sam stigla u London, pošto je on boravio u

tetkinoj kući u Perfordu, udaljenoj nekoliko milja od Louzlija.

„Fransis!" - pozdravila sam ga. Da sam bila sama, potrčala bih mu u susret i bacila

mu se u zagrljaj. Nas dvoje smo odrasli zajedno i volela sam ga kao i svog rođenog

brata, koji nije ni živeo sa nama, već sa ocem i njegovom ženom.

„Kako je lepo videti te opet! Kada si stigao u London? Jesi li upoznao gospodina

Manersa?"

Fransis mu se naklonio. Bio je samo godinu dana stariji od mene, ali je već izgledao

kao pravi gospodin.

„Jutros sam stigao iz Perforda. A sada sam došao da ti kažem da si potrebna tetki u

kući."

Gospodin Maners se naklonio uz osmeh. „Vaša tetka dobija, a ja gubim, gospođice

Mor."

„Čini mi se da ti se ovaj čova udvara", šapnuo mije Fransis uhvativši me podruku.

„Zvuči skoro kao neki Francuz."

„Da. I slatkorečiv je, ali bar nije dosadan i glup kao Betin muž."

„Oho, izgleda da se ukus tvog oca podudara s tvojim?"

„Nisam to rekla, Fransis, već jednostavno čovek ume lepo da se izrazi, duhovit je i

uman."

„Ali duhovitost i umnost su dve osobine koje najviše ceniš, zar ne, En? Toliko puta

sam čuo da to kažeš."

„Tako je, ali samo onda ako ih prate plemenitost i dobrota."

„Baš si skromna, draga rođako", zadirkivao me je.

„Zašto me je tetka zvala?"

„Učinilo joj se da si se previše zadržala u društvu gospodina Manersa, pa se

uplašila da mu ne dosadiš. A u stvari, nju plaši to da bi gospođica En Mor mogla..."

Zaćutao je na trenutak, tražeći pravu reč.

„Da ga otera pameću?"

„To je En. Uvek otvorena i direktna."

,,A staje bilo s tvojim udvaranjem gospođici Meri Hotri, naslednici imanja u

Bakingemširu?" - zadirkivala sam ga.

Fransis je duboko uzdahnuo. „Nije loše za dvoje mladih koje su roditelji namenili

jedno drugom dok su još bili u kolevkama. Šta da ti kažem, Meri je jedna draga

mlada dama."

„Ali među vama nema ljubavi."

„Kakve veze brak ima s ljubavlju? Ti si tako romantična, En. Kada te čovek sluša,

pomislio bi da si tamo u Louzliju živela na zelenim pašnjacima, okružena pastirima

koji samo sviraju na frulicama i momcima koji se zaklinju na večnu ljubav. Brak nije

ništa drugo nego poslovni dogovor. Ljubav se traži na drugom mestu."

,,A šta ako neću da pristanem da budem deo poslovnog dogovora?"

„Znajući narav tvog oca, bolje bi ti bilo da se predomisliš."

by voki

Dama i pesnik

Slegnula sam ramenima, znajući da se oko ovoga Fransis i ja nikada nećemo složiti.

Da bih izbegla raspravu, promenila sam temu razgovora.

„Pričaj mi o gospodinu Donu. Da li je stvarno toliki razvratnik kao što se priča?"

„Gospodin Don? Sekretar mog očuha? On piše divne stihove o ljubavi i

zavođenju. Kažu da su njegove pesme duhovite i neobične, pune nežnosti i strasti.

Na Dvoru ih svi čitaju."

„Fransis", obratila sam mu se s detinjom radošću, kao da tražim od njega parče

ukusnog kolača, „volela bih da mi doneseš nekoliko tih pesama da ih pročitam."

„En!" Fransis me je užasnuto pogledao, kao da sam rekla da ne verujem u boga. „Ti

stihovi nisu za mlade i nevine devojke."

„Pa dobro", ugrizla sam se za usnu i skrušeno oborila pogled.

„En, ne mogu to da učinim."

,,A koliko toga sam ja učinila za tebe? Lagala sam tetku da si bio u biblioteci onda

kada si izašao sa onim tvojim bekrijama. I donela sam ti vode kad ti je sutradan glava

pucala od mamurluka. Čak sam za tebe prevela i one poslovice s latinskog."

„Znam, ali..."

„Hajde, ne budi takav, neću nikome reći. Zašto da ne pročitam nešto čime ću

nadahnuti dušu?"

„Eh, da je samo duša", uzdahnuo je. „Daću sve od sebe da ih nabavim."

Korak po korak, stigli smo do kuće. „En, nadam se da znaš šta činiš. Valjda ne igraš

neku opasnu igru?"

Na to sam se uozbiljila poput boginje Atene koja u ruci drži kantar pravednosti.

„Ne igram nikakvu igru. Koliko sam čula, gospodin Donje ženskaroš i bezbožnik."

„Ali je omiljen među damama."

„Idem sada da potražim tvoju majku. Ona je resila da me nauči kućnim poslovima,

kad već ne želim da budem kraljičina dama."

Fransis se zagrcnuo od smeha. „Moja majka ih nikada ni sama nije naučila, niti je

naročito bila zainteresovana za ženske poslove."

„Ali zato ima služavke koje će me svemu naučiti. Danas će me, pretpostavljam,

učiti tajnama spravljanja napitaka."

„Bolje tebe nego mene."

„Jeste. I zbog toga mi treba nešto što nije za dame, da bih skrenula misli sa ženskih

poslova. Ne doneseš li mi te pesme, udaviću se u buretu za pranje veša i nikada me

više nećeš videti!"

Fransis se slatko smejao. „Da te ne poznajem celog života i da ne znam koliko

umeš da budeš teška, ja bih se oženio tobom."

„Da", odgurnula sam ga smejući se, „ budimo srećni što nam roditelji već nisu

ugovorili brak. Njima ništa ne znači to što smo prvi rođaci. A i tvoja Meri je mnogo

bogatija od mene."

„Nije ni tvoj miraz za bacanje. Dovoljan je da privuče neke muškarce."

„Mene takvi ne zanimaju!"

,,A šta misliš, šta je privuklo gospodina Manersa? Treba li mu možda novi krov na

kući, a tvoj miraz bi taman zalegao da pokrije trošak? Ili samo želi da te ukroti?"

by voki

Dama i pesnik

„Fransis", zadirkivala sam ga, „umeš ti da budeš i pronicljiviji."

„Onda, ljubav? Izvor svih zala!"

„Mislila sam da je to novac."

„Ljubav čoveku čini više štete od novca. Ako nisam u pravu, zašto onda pesnici

toliko pate zbog ljubavi i o njenim otrovnim strelicama pišu u svojim stihovima?"

„Idi sad!" - zavrtela sam glavom, a zatim otrčala da pronađem tetku.

Ubrzo sam shvatila da ne umem da se snađem u tom velikom lavirintu. Nakon

poduže potrage, uz pomoć jednog od slugu, konačno sam pronašla čajnu kuhinju u

kojoj me je čekala tetka.

Stajala je pored vatre, obučena u jednostavnu haljinu. Sipala je nešto u staklenu

posudu u kojoj je ključala voda. Pogledala me je, i na trenutak sam bila ubeđena da

će me pitati kako je prošao susret s mojim proscem. Ali tetka me je i suviše dobro

poznavala.

„Dobro došla, En. Imamo pune ruke posla. Juče je moj muž iščašio rame dok se

penjao na konja, pa treba da mu napravimo vruću oblogu od lekovitog bilja. Gde li

sam samo ostavila recept za taj melem?"

Tetka se muvala po čajnoj kuhinji tražeći recept, a onda ga je pronašla u knjizi o

spravljanju melema. Ta je knjiga nedavno bila štampana na Dvoru, i zbog čudesnih

crteža lekovitog bilja, od be-ladone do bunike, bila je veoma popularna. Razgledala

sam čajnu kuhinju, zainteresovana za sve što se tu nalazilo. U Louzliju smo imali

prostoriju u kojoj je baka spravljala svoje čuvene napitke, ali nije se mogla porediti sa

ovom. Ova je bila velika, s tri strane okružena radnim klupama, na kojima su stajale

razne flaše poredane po veličini: od onih najvećih, pa do najmanjih bočica zatvorenih

čepom, u kojima su se čuvale najskuplje biljne esencije. Iznad njih, na drvenim

šipkama, visili su buketi raznog osušenog bilja, na stotine vrsta, koje su kasnije čuvali

u destilovanoj vodi. Ali najviše od svega mi se dopao miris te prostorije: iako su se tu

spravljali melemi pa je pomalo vonjalo kao u apoteci, ipak su prevladavale čudesne

mirisne note raznog lekovitog bilja. Kao da ste iznenada zalutali u svet mirisa koji

bude sva čula.

Svaka domaćica koja vodi veliko domaćinstvo, često mi je govorila baka, mora da

zna veštinu spravljanja lekovitih napitaka i melema. A da bi to postigla, mora steći

osnovna znanja o ljudskom organizmu: da je bog svakog od nas stvorio od četiri

telesna soka - limfe, žuči, krvi i flegme* - i da, kada se lučenje tih sokova poremeti,

nastupaju muka i bolest.

„A, evo ga. Hajde, En, pomozi mi."

Pohitala sam da joj pomognem, zahvalna što je bar na trenutak zaboravila na moj

izgred u vezi s Dvorom.

_________________________________

* Po toj teoriji, postojala su četiri ljudska karaktera: kolerik, melanholik, sangvinik i flegmatik (prim.

prev).

by voki

Dama i pesnik

Čitala je naglas uputstvo iz recepta: „Biljni melem protiv iste-gnuća i otoka

zglobova - baš to nam je potrebno - vraća lučenje telesnih sokova u ravnotežu -

odlično, treba nam nešto da ga malo smiri. Lord je, inače, mirne i druželjubive

naravi, ali otkako se povredio, postao je nervozan i razdražljiv."

Još jednom je pažljivo pročitala recept. „Šta nam je još potrebno? Borova smola. En,

dohvati je tamo sa one police. Pčelinji vosak, tamjan, terpentin, mirisna smola. Belo

vino treba doneti iz ostave. Staje sad ovo?" - povikala je iznenađeno. „Pola funte

ovčijeg loja? En, otrči do kuhinje i pitaj slugu imamo li malo toga."

Nadzornik kuhinje mi reče da nemamo, naglašavajući s prezirom kako u njegovoj

kuhinji nema mesta za te odvratne, seljačke koještarije.

„Šteta, šteta", uzdahnula je tetka. „Danas više nemam vremena da odem u

kupovinu, ali sutra ćemo zajedno otići. Sada moramo da se pripremimo za

večerašnju svečanost. Tvoj otac ima neke lepe vesti."

Zapitala sam se kakve bi to mogle biti vesti koje zaslužuju toliku proslavu. Osetih

kako me prožima strah, a ruke mi zadrhtaše. Nije valjda već došlo vreme da se

obelodani moja veridba?

Tetka me je posmatrala krajičkom oka. Pravila sam se da to ne primećujem,

nastavivši mirno da sklanjam melem koji smo počele da pripremamo. Zatim sam

otrčala u svoje odaje, dok mi je u glavi sve tutnjalo. Gospodin Maners je svakako

imao više stila nego što sam očekivala, ali o njemu, zapravo, ništa nisam znala. Da li

je blag, pobožan, plemenit i dobar čovek? Razmišljala sam o mojim sestrama i tome

koliko su one imale prava izbora.

Margaret i Bet su bez prigovora prihvatile očevu odluku. Samo se Meri izborila za

pravo da se uda za Nika. A on se, priznala sam tužno, u očima mog oca pokazao kao

najveće razočaranje.

Kako se polako spuštala noć, Džoun je ušla u sobu noseći svecu. Smeškajući se

zagonetno, krenula je da navuče zavese.

„Ostavi ih još malo, Džoun. Sama ću ih kasnije navući. Sada želim da uživam u

zalasku sunca nad rekom."

„A koju haljinu ćete obući, gospođice En?"

Bacila sam pogled na haljine koje sam donela sa sobom, a koje je baka velikodušno

platila novcem od prodaje jaja. Otkako me je tetka za kaznu naterala da za posetu

Dvoru obučem onu groznu belu haljinu, ostale skoro da nisam ni oblačila. Odabrala

sam omiljenu svilenu haljinu, boje starog zlata, i prislonila je uz sebe da se pogledam

u ogledalu. Spolja su dopirale poslednje rumene zrake sunca, obasjavajući moju riđu

kosu. „Ovu ću obući."

Oprala sam ruke i lice ružinom vodicom i stala ispred Džoun da me obuče.„Ne

želim kapicu, Džoun, hvala ti. Večeras ću nositi puštenu kosu." Začešljala mi je

uvojke iza uha.

,,A kakvu ćete ogrlicu nositi, gospođice En?" U ruci je držala kovčežić u kojem sam

držala nakit.

Uzela sam dve ogrlice, debeo zlatan lanac s kojeg su svetlucale zvezdice od

dijamanata, i jednostavan lančić s krstićem ukrašenim s četiri smaragda. Opredelila

by voki

Dama i pesnik

sam se za ovaj drugi, smatrajući da mi bolje pristaje. „Džoun, molim te, zakopčaj mi

ogrlicu."

Pošto je bila mnogo niža od mene, Džoun je morala da se pro-pne na prste,

međutim, ni tada nije mogla da dosegne kopču na ogrlici. Zato je klekla na krevet a ja

sela na njegovu ivicu, pa je konačno uspela.

„Evo, gotovo je." Uzela je uvojak moje nemirne kose i namestila ga iza mog uha.

„Nikada niste lepše i ljupkije izgledali, gospođice", dodala je.

Umesto da joj odgovorim, nasmejala sam se. Ni sama ne znam zašto. Kao da sam

prvi put osetila neku čudnu energiju kako struji kroz moje telo.

Sedela sam u svojoj sobi sve dok nisam začula mnoštvo glasova iz velike trpezarije.

To je bio znak da su se svi gosti okupili i da treba i sama da siđem. Polako sam

koračala stepeništem, a zatim sam sa stražnje strane ušla u prostranu trpezariju u

kojoj je sve vrvelo od ljudi i užurbanih slugu s poslužavnicima u rukama.

Tridesetak dama i plemića uveliko je sedelo za dugačkim stolom, držeći u krilu

ubruse kojima bi brisali ruke između dva jela. Teško je bilo reći koja je dama bila

raskošnije odevena, prosto su se nadmetale lepotom, bojama i ukrasima, dok se u

zlaćanim nitima i draguljima njihovih haljina video ulovljeni odsjaj sveca, stvarajući

nesvakidašnji prizor vredan divljenja. U dnu prostorije, muzičari su svirali nežnu

melodiju na lautama i dobošima, dok su sluge neprestano donosile posude i

poslužavnike s najukusnijim specijalitetima.

Otac me je prvi primetio. Ustao je i naklonio se da me propusti. Pored njega je

sedeo gospodin Maners, smeškajući se.

„En, kasniš, večera je već počela", zamerila mi je tetka. „Sada ćeš morati da sedneš

tamo gde ima mesta."

Mnogi su ustali, nudeći mi svoje mesto. Odlučila sam da sednem pored Frensisove

verenice Meri. Pokupila sam suknju preko ruke i ljupko sela za sto.

Frensis se nagnuo prema čoveku koji je sedeo preko puta. „Gospodine Done, s

obzirom na to da živite u ovoj kući, pretpostavljam da ste već upoznali moju rođaku,

gospođicu En Mor?"

Smejući se, pogledao je u mom pravcu, a onda doživeo šok. Preko puta njega

sedela je otmena dama u kojoj je prepoznao sluškinju koju je, samo nekoliko časova

ranije, pokušao da zavede.

Međutim, brzo se povratio. U deliću sekunde lice mu je poprimilo spokojan izraz

poput labuda koji klizi mirnom vodenom površinom.

„Svakako. Danas smo imali čudan i koban susret." Frensisa je zbunio ovakav

odgovor.

„Kako to mislite koban? Džone, je li ovo neka od vaših dvosmislenih dosetki?"

„Nije, samo sam hteo da kažem da sam upropastio sve izglede da me gospođica

Mor upozna u boljem svetlu."

„Kako ste uspeli tako brzo da izgubite njeno poverenje?"

„Plašim se da sam gospođicu zamenio s nekom sluškinjom."

„Blagi bože, Džone!" - uzviknuo je Gregori Daunhol, još jedan tečin sekretar koji je

slušao ovaj razgovor. „Nisi je valjda uvredio?"

by voki

Dama i pesnik

„To neka gospođica sama proceni." Zadržao je pogled na mom licu, izazivajući

me. „Ponašao sam se prema njoj kao da je grofica."

Došlo mi je na trenutak da se nasmešim, ali nisam mogla tako olako da pređem

preko ovakvog ponašanja. Na opšte iznenađenje svih prisutnih, ustala sam i rekla:

„Onda, čini mi se, nijedna žena u zemlji nije bezbedna. Fransis, ovde je došlo do

nesporazuma, nije trebalo da sednem ovde, već na čelo stola pored oca."

Nisam obraćala pažnju na preneražene i radoznale poglede nekih dama. Pokupila

sam svoju lepezu sa stola i pošla prema mestu gde su sedeli moj otac, lord i tetka.

„Kažu da je ova devojka divlja", čula sam u prolazu kako šapuću, ,,i da joj je

potreban muž da je ukroti."

A neko je dodao: „Ako sam dobro čuo, i dobiće ga uskoro. Želim mu mnogo sreće."

Ako sam očekivala da gospodin Don odreaguje na ovo, grdno sam se prevarila.

Kada sam pogledala u njegovom pravcu, već je ćaskao s nekom ženom, potpuno

nezainteresovan za moju sudbinu.

„Dođi, En", naredio mije otac, „sedi ovde pored gospodina Manersa. Pa, pošto ste

se danas upoznali, šta sada mislite jedno o drugom? Ume da ubode recima ova moja

En, zar ne, Ričarde?"

Gospodin Maners se nasmešio. „Baš kao što ruža trnjem brani svoju lepotu od onih

koji je nedovoljno cene."

„Oho, ovo je baš bilo poetično, gospodine Manerse", komentarisao je lord. „Pazi,

Džone, dobio si dostojnog suparnika. Mogli bismo se opkladiti ko će od vas dvojice

napisati lepši ljubavni sonet?"

„Onda ću ja sigurno izgubiti, gospodaru", odgovorio mu je gospodin Don s

neverovatnom mirnoćom u glasu, „jer moji jadni stihovi nisu poetični, već surovi.

Lepotu i nežnost bolje potražite na nekom drugom mestu."

,,U pravu je, oče", oglasio se Tomas, lordov sin, smeškajući se u znak odobravanja.

,,U stihovima mog prijatelja Džona glavni motiv bi predstavljalo trnje, a ne ruža. Ono

bi probolo nežnu kožu njegove drage, a onda bi i on učinio isto sa svojom, pa bi

napisao kako su njih dvoje dva trna iz Isusove krune, blagoslovena da se spoje i

telima..."

Svi su se tome grohotom smejali, izuzev Ričarda Manersa, koji je netremice gledao

u gospodina Dona, dok sam ja pomno proučavala pehar koji sam vrtela u ruci.

,,U ovome ima malo i bogohuljenja, nije li tako?" - upitao je blago gospodin

Maners.

Lord se nasmejao, ali nije želeo da ga uvuku na opasan teren. „Moj sin je u pravu.

Džonovi stihovi obiluju takvim slikama, ali ipak, on najviše voli da svoje ljubavi

poredi sa svecima i anđelima. Obojica smo vaspitani u katoličkom duhu, mada sada

znamo da postoje i drugačiji načini verovanja, zar ne, Džone? Nema više klanjanja

pogrešnim bogovima?"

Gospodin Džon je pogledao pravo ispred sebe, a zatim je mrtav ozbiljan izgovorio:

„Što se mene tiče, klanjaću se ženama, gospodaru. Mislim da je to mnogo

bezbednije."

Na ovo mi krv jurnu u glavu, a svi prisutni prasnuše u smeh.

by voki

Dama i pesnik

,,Ha-ha! Dok njihovi muževi ne saznaju! Sluge! Donesite još vina za goste!" -

naredio je ser Tomas. „Napunite sve pehare, treba da čujemo važnu objavu."

Sluge su donele vino, dok su drugi odnosili tanjire na kojima su od pečenica ostale

samo oglodane kosti. Sedela sam kao skamenjena, drhteći celim telom. Da li se ta

važna objava odnosi na moju budućnost, kao što sam strahovala? Otac mi je tokom

cele večeri upućivao značajne poglede, pa sam se pitala da li to ima veze sa onim što

će objaviti.

Kada je lord ustao, osetila sam takvu vrtoglavicu da mi je došlo da pobegnem

glavom bez obzira, toliko sam bila nesigurna u svoja osećanja.

„Dragi prijatelji", započeo je govor, sipajući vino iz krčaga u pehar, „nazdravimo!

Čućete divnu vest koju želim da podelim sa svima vama."

Zaustavila sam dah. Pogled mi je lutao po celoj sali, izbegavajući jedino gospodina

Manersa. Zadržala sam pogled na gospodinu Donu u čijim očima videh tugu, kao da

nekome ko mu je drag treba da pročitaju smrtnu presudu.

„Donosim vam vest od kraljice lično. Tiče se Džordža Mora, kome je pripala velika

čast. Pošto je njegov otac, ser Vilijam, doživeo lepe godine i još nema nameru da se

pridruži Spasitelju", na ovo su se svi grohotom zasmejali, „Njeno veličanstvo je

odlučilo da njegovom sinu dodeli titulu viteza za očevog života. Ovo je velika počast,

pošto znamo da, ukoliko niste eri od Eseksa, teško da možete od nje dobiti vitešku

titulu. Molim vas da podignete pehare u čast budućeg viteza, ser Džordža Mora!"

„Ser Džordž Mor!" - povikala sam ne skrivajući svoje oduševljenje. Nema ni

pomena od moje veridbe!

„Čestitam, gospođice En", obratio mi se glas pored mene. Bio je to gospodin

Maners. Uzeo mi je ruku i poljubio je, duboko se klanjajući. „Čini mi se da smo se

oboje plašili da će večerašnja objava biti drugačija."

Oborila sam pogled. Kako li mi je samo pročitao misli?

„Voleo bih kada bismo svi bili slobodni da sami donosimo odluke prema

sopstvenim željama", rekao je nežno. Njegove reči mi dotakoše dušu, jer sam i sama

tako mislila. U njegovom osmehu bilo je i radosti i tuge. „Ipak, bar moj razum prati

otkucaje srca. Nadam se da ćete razumeti da moram da idem. Do jutra treba da

budem u Lesterširu. Pozdravljam vas, gospođice Mor, i iskreno se nadam da ćemo se

uskoro ponovo sresti."

Zbunjeno sam pogledala za njim.

„Oče, zašto gospodin Maners odlazi?" - upitah ga čim je seo.

,,Oh, taj čovek me je potpuno izludeo. Njegov otac nije zadovoljan veličinom tvog

miraza, pa ga je pozvao da se vrati na imanje. Ako misli da će za svog sina dobiti

kćer vojvode ili erla, neka mu je sa srećom, mada sumnjam da će i tada biti

zadovoljan, taj bedni seoski plemić. Njega ni sanduk dukata ne bi zadovoljio."

Posmatrala sam gospodina Manersa dok se opraštao od moje tetke i teče i spazih

nekoliko dama, od kojih je jedna bila lepa i ljupka poput golubice, kako čežnjivo

gledaju za njim. Malo me je pogodilo to što se nije više trudio da osvoji moju ruku i

srce. I uprkos strepnji koju sam pre toga osećala, sada sam zbog toga bila pomalo

razočarana.

by voki

Dama i pesnik

Okrenula sam glavu. S drugog kraja stola nečije oči netremice su me posmatrale.

Nisam želela da mu priuštim zadovoljstvo da vidi da sam pomalo tužna.

A onda mi je prišla Konstans, moja maćeha. Za svojih trideset sedam godina

sasvim je dobro izgledala, ali joj se na licu stalno video izraz neke mrzovolje i i

prezira, kao da nije bila zadovoljna životom i ulogom koju joj je Svevišnji dodelio.

„Dakle, En, usprotivila si se tetki? Smatraš da si previše dobra da bi služila našoj

kraljici?"

Nije mi dozvolila da išta kažem u svoju odbranu, već je nastavila sikćući: „Oduvek

si imala previše slobode i zato si tako ohola. Trebalo je da živiš s nama u Bejnardu.

Naučila bih te ja da budeš ponizna. Suviše je tebe deda razmazio, pa si zato tako

sebična i divlja!"

,,A ipak pokušavate da mi nađete muža, draga maćeho. Ako sam već takav slučaj

za žaljenje, iznenađena sam što vam je uopšte stalo do toga."

„Pravi muž neće dopustiti takvo ponašanje, već će te naučiti pokornosti i

poštovanju."

,,A vi smatrate da je gospodin Maners baš taj?"

Na to se uozbiljila, podigavši obrvu. „Neko mora da te nauči redu ili ćeš našoj

porodici doneti veliku sramotu, En Mor. Na pravom si putu da to postigneš."

A onda se okrenula, namestivši na lice blag izraz kojim je oduvek uspevala da

zavara mog oca.

Kao što običaj nalaže, napustili smo veliku trpezariju čim su sluge počele da

sklanjaju posuđe sa stolova. Otišli smo u salu za bankete da pojedemo slatkiše, kako

bi sluge mogle da pospreme veliku trpezariju i pripreme je za spavanje.

Društvo se polako razilazilo. Stari su već bili otišli na spavanje a lorda su zbog

nečega hitno pozvali u Dvor, mada su već bili sitni sati. I gospodin Don se bio

izgubio negde. Pretpostavila sam daje, kao lordov sekretar, i on morao prisustvovati

tom sastanku.

Moja tetka je potapšala stolicu, pokazujući mi da sednem pored nje. Pošto sam sela,

našla sam se obasjana svetlošću sveca - kao da sam ikona na oltaru neke crkve.

„Večeras prelepo izgledaš, En. Kako ti se dopao gospodin Maners? Tvoja maćeha

ga je baš nahvalila."

„Čini mi se da je prijatan čovek."

„Samo prijatan? A ja mislim da je veoma zgodan, sa onim veselim plavim očima i

gustom smeđom kosom."

„Ali, tetka, izgled je izgled, ali za tako kratko vreme nisam mogla da upoznam

njegovu pravu prirodu. Zar to nije najvažnije za brak?"

„Ma hajde, En! A izgled, kao, nije važan? U moje vreme nije bilo tako, ali vremena

su se očigledno promenila."

„Uostalom, gospodin Maners odlazi. Koliko sam shvatila, za njegovog oca moj

miraz nije dovoljan."

,,I ti si sada zbog toga uvređena." Uzela je moju ruku u svoju. „ A ja sam, vidiš,

sigurna da će se on vratiti. Zastoji se dešavaju u toku bračnih pregovora. A onda će

na kraju tvoj otac pristati da njegovom ocu da još novca i to je sve. A ti ćeš duže ostati

by voki

Dama i pesnik

sa mnom. Naučiću te da budeš najbolja gospodarica na svetu. Videćeš, brak i nije

tako loš. Bićeš srećna, stalno ćeš imati posla i izrodićeš brdo dece."

Stidljivo sam okrenula glavu i pogledala u pravcu mog rođaka Fransisa. Čim je

tetka otišla, prišao je i seo do mene. „Evo", pružio mije uvezani svitak, „stihovi koje si

tražila. Dobro ih sakrij. Ne želim da me snađe majčin gnev zbog toga što kvarim

nevine duše."

Osvrnula sam se oko sebe da proverim da li me neko posmatra, a zatim sam ih

ugurala pod rukav haljine. Dok nisam otišla u svoje odaje, minuti su mi bili dugi kao

večnost. U tišini svoje sobe, sela sam na krevet, okrenula se prema svetlosti svece i

otvorila svitak papira. Na njima su lepim i urednim rukopisom bile ispisane dve

pesme. Nisam znala da li su pisane rukom gospodina Dona ili nekog momka iz

Linkoln Ina. Razvila sam prvi list, i tu ugledah naslov „Dami koja odlazi na počinak."

Skini pojas što čuva tu rajsku baštu,

Oslobodi grudi iz tog okova mrskog,

Pusti da moj pogled na njima počiva.

Odreši čipku s te zvonaste halje, jer vreme je za postelju meku.

0, kako zavidim stezniku tvom

što takvu lepotu miluje i dira,

Suknja ti niz skute pada,

a meni srce skače od nemira.

I venčić sa kose skini,

i dijademu što u njoj se šepuri,

prepusti se ljubavi i nago telo položi

u krevet - njen sveti hram.

Zadržala sam dah, dok je crvenilo žarilo moje blede devojačke obraze. Nikada

nisam doživela ovakvo iskustvo niti mi je iko o tome ranije pričao. Moje sestre jesu

kroz šalu govorile o tome šta se dešava u bračnoj postelji i ponešto sam pročitala i u

knjigama iz dedine biblioteke, ali nisam ni slutila da u tom činu može biti toliko

prikrivene čežnje i neobuzdane strasti kao u stihovima koje sam pročitala.

A ipak, zar se u njima ne čuje zapovednički glas muža i gospodara? Ta žena je

poput zemlje koju treba pokoriti i osvojiti da bi on zadovoljio svoju požudu?

I dok sam iznova gutala te stihove, razbesnela me je drskost tog muškarca i

njegova preterana samouverenost. A opet, ostala sam bez daha pred naletom krajnje

zbunjujućih emocija: umesto da se osećam kao neko ko krišom viri kroz tuđu

ključaonicu, krv mi je uzavrela od uzbuđenja, kao da sam ja ta koja se, kao od majke

rođena, nalazi u njegovoj postelji, podrhtavajući celim telom i prepuštajući se

njegovim požudnim dodirima. Bacila sam taj svitak i uzela drugi. Na njemu je bila

pesma jednostavno nazvana „Ljubomora".

by voki

Dama i pesnik

Ako još nemam svu tvoju ljubav,

Draga, nikad je svu neću imati;

Više nijedan uzdah ne mogu da ispustim, pokrenem,

Nit mogu izmolitjoš ijedna suza da kane;

Sve svoje blago koje bi tebe trebalo da kupi,

Uzdahe, suze, zakletve i pisma potroših;

Ipak, više mi ništa ne može pripasti

No što se pri pogodbi kanilo;

Ako je onda tvoj dar ljubavi delimičan,

Da nešto meni, nešto drugima dopadne,

Draga, nikad te svu neću imati.

Il ako si mi tada dala sve,

Sve je bilo tek sve što si tad imala;

Al' ako u tvome srcu, otad, postoji ili će

Novu ljubav stvoriti drugi ljudi,

Koji imaju svoje blago u celini

I mogu u suzama, uzdasima, zakletvama, pismima nadmašiti mene,

Ta nova ljubav nove strahove može da rodi,

Jer na tu novu ljubav nisi se zavetovala ti;

No ipak jesi; tvoj poklon budući, opšti

Tlo, tvoje srce, moje je; štogod

Raslo tamo, draga, ja trebam da imam sve.

Ipak, ne bih da sve imam još,

Onaj što ima sve ne može imati više

A pošto moja ljubav svakoga dana priznaje

Novi rast, treba da imaš spremne nove nagrade;

Ne možeš mi svaki dan ne dati svoje srce;

Ako ga dati ne možeš, onda ga nikad dala nisi;

Ljubavi zagonetka je, mada ti srce odlazi,

Ono kod kuće ostaje, i ti, gubeći, spašavaš ga.

Ali mi ćemo način izdašniji imati

Nego da srca menjamo, da ih združimo, te ćemo

Biti jedno, ijedno drugog sve.

Ovog puta nisam osetila uzbuđenje, već samo bes i gađenje.

Nisam ja bila neka neuka devojčura. Dovoljno sam znala o umetnosti da mogu da

procenim da svi ti prizori i slike sladostrašća uopšte nisu bili stvarni i doživljeni, već

su potekli iz mašte nekoga ko je o svemu tome čitao u drevnim rimskim zapisima. A

opet, u tim je recima bilo toliko neposrednosti i prisnosti, toliko nežnosti, strasti i

žestine da su, uprkos mojoj logici, izgledale žive i istinite.

by voki

Dama i pesnik

A to je značilo da je gospodin Don bio jedan nemoralan čovek kome je lično

zadovoljstvo na prvom mestu i koji ne haje za tuđa osećanja, baš kao što se videlo iz

našeg prvog susreta.

Zgrabila sam oba svitka papira i besno ih iscepala. Htela sam da ih zapalim na

plamenu sveće i pretvorim u pepeo kao što i zaslužuju, ali sam, ni sama ne znam

zbog čega, u poslednjem trenutku odustala od toga. Pokupila sam sve komadiće

papira i krenula da ih sakrijem u sanduk sa odećom. Kada sam kleknula da ga

otvorim, pogled mi je pao na vezeno platno koje mi je na polasku poklonila Franses,

moja najmlađa sestra.

„Čednost je najveća lepota duše,

najplemenitije obeležje ženstvenosti,

čednost je naš čuvar, naša zvezda vodilja,

ona zove u pomoć razum kada nas čula savladaju."

„Hvala ti, Franses", prošaputala sam dok mi je venama prostrujalo osećanje

čednosti i moralnosti, „što si izvezla ove stihove koje nikada i ni pod kojim uslovima

ne bi mogao napisati gospodin Džon Don."

by voki

Dama i pesnik

Glava 6

Sledećeg jutra, tetka me je pozvala da idem s njom na mesnu pijacu Šembels da

kupimo ovčiji loj za melem koji smo počele da pripremamo za lordovu povredu.

„Hajdemo, En. Inače, ja obično ne obavljam kupovinu, „objasnila mi je, „ali ovog

puta ću to učiniti zbog tebe, da bih te naučila kako se pazari."

Dan je bio sunčan i svež, pa je tetka, na moju radost, odlučila da je bolje da idemo

pešice, pošto na ulicama nije bilo blata da njime ukaljamo haljine. Na ulicama

Londona, tog najmnogoljudnijeg grada na svetu sa svojih dvesta hiljada duša, uvek

se moglo videti mnogo toga zanimljivog.

Pijacu Šembels prvo smo prepoznale po smradu. S desetina tezgi, naslonjenih tik

uz klanice, vazduhom se širio miris truleži životinjskog mesa. Bilo je dva reda tezgi i

još jedna u sredini. Svaka od njih imala je širok drveni pult na kome je bilo izloženo

meso koje su izbirljive domaćice pipkale i mirisale pre nego što bi se odlučile za

kupovinu. Tetka je izabrala najčistiju tezgu i saopštila mesaru šta želi.

„Pola funte ovčijeg loja, gospo, samo pola funte?"

Mesar se toliko glasno smejao da sam mislila da će se prevrnuti preko tezge i

slomiti vrat. Nastavio je da se cereka dok je merio loj, gomilicu beličaste mase, na

velikom bronzanom tasu vage.

„Toliki put ste prešle zbog pola funte loja? Zar ne možete sebi više da priuštite,

moje dame? Zemlja mora da je otišla do vraga kada gospoda ne mogu sebi da priušte

više od pola funte loja. To vam treba za knedle?"

Tetka nije htela da se ponižava i da mu odgovori, ali ja nisam izdržala.

„Ne, niste u pravu. Treba nam za flos unguentorum."

„Za šta rekoste?" - podsmevao mi se, namignuvši svom pomoćniku. „Flos

argumentorum, je li? Onda ste došle na pravo mesto."

„Unguentorum", ponovila sam ljutitim glasom, „za melem od lekovitog bilja."

,,A, tako! Zašto odmah ne rekoste?" - sada se više nije cerekao, već se smeškao

prijateljski. „Mogao bih i sam malo uzeti za moje bolno koleno. Moja baba takođe

pravi te meleme."

„Hvala vam, gospodine."

Tetka se udaljila od tezge žurnim korakom. „Kakva drskost i bezobraznik! Obraća

nam se kao da smo isti! Takve treba oštro kazniti!"

„Mislila sam daje takav običaj u Londonu."

Pitali ih, ne pitali, svi će vam se obraćati na ulici, savetovati gde da pazarite i kako

da stignete do nekog odredišta. Dosađivaće vam pitanjima gde ste kupili lepezu ili

tkaninu za haljinu, kao da ste stari prijatelji, a ne slučajni prolaznici. A tek dečurlija!

Primetila sam da ih ima mnogo po ulicama Sadarka, ali ovde ih je bilo još više. Dok

smo išli Čipsajdom, okružile su nas velike grupe dece. Činilo mi se da u Londonu

ima mnogo više dece nego odraslih da ih hrane i brinu o njima. Podsetili su me na roj

pčela koje stalno nose polen u košnicu. I jedva čekaju da vas ubodu.

by voki

Dama i pesnik

Jedno ubogo, raščupano detence, lica umrljanog blatom, dotrčalo je do nas.

„Udelite novčić, plemenita gospođice. Nisam ništa pojeo od preksinoć."

Otvorila sam torbicu koju sam nosila oko struka, izvukla novčić i pružila ga detetu.

„En, nije trebalo to da uradiš."

,,A šta je trebalo? Da ga pustim da umre od gladi, a imam novac koji mi nije

potreban?"

Tetka je podigla obrve, ozlojeđena zbog mog postupka.

„Draga moja, mnogo toga treba da naučiš o životu. I više nego što misliš."

„Nadam se da ću i nakon toga imati dovoljno milosti prema svim božjim

stvorenjima", rekoh u dahu. „Zašto ovde ima toliko dece koja gladna, gola i bosa

lutaju ulicama? Odakle dolaze?"

„Velike boginje i kuga su im pobile roditelje. Po novom kraljičinom zakonu, mnoge

od njih uzeće zanatlije kao šegrte, pa ih neće više toliko biti po ulicama da prosjače i

moljakaju za hranu."

„Nadam se da će im to pomoći."

Tetka je otišla da nešto naruči kod zlatara, a ja sam ostala sama pored fontane,

naspram jedne crkvice. Nisam obraćala pažnju na bučne posetioce iz krčme preko

puta fontane koji su glasno komentarisali moj izgled. Okrenula sam se prema

fontani, pažljivo posmatrajući statuu u njoj. Bio je to kip polunage boginje Dijane,

izrađen od alabastera skoro u prirodnoj veličini, a iz leve dojke joj je tekla voda. Setih

se da mi je Fransis govorio da je na tom mestu nekada stajala statua Device Marije,

pre nego što je zabranjeno verovanje u nju. Ne obraćajući pažnju na žamor ljudi iza

sebe, nisam mogla da se ne nasmejem toj besmislici. Iznenada iza sebe začuh nečiji

glas.

„Zvuk vašeg smeha prijatniji je čak i od žubora vode koja teče iz njene dojke."

Okrenula sam se i na metar od sebe ugledala sekretara mog teče. Ali nisam mu

uzvratila osmehom. Još su mi u ušima odzvanjali oni drski i bezočni stihovi. „Molim

vas, meni nisu potrebne vaše slatke reči. Samo ih uzalud trošite."

„Onda ću ih zakiseliti", rekao je duboko se poklonivši i zamah-nuvši šeširom.

„Zanima me zašto ste se smejali sirotoj boginji. Mislim da je više navikla da joj se

klanjaju nego da joj se smeju."

„Možda me je na to navelo razmišljanje o lošoj sudbini njene prethodnice, blažene

Device Marije."

Lice mu se ukočilo, a osmeh zamrznuo. Verovatno je osetio dozu pakosti, pošto

sam znala da je bio vaspitavan u katoličkom duhu. A u stvari, govorila sam istinu.

Otkad sam ostala bez majke, osećala sam potrebu da se molim Majci Božjoj, bez

obzira na to da li je zabranjeno ili ne.

Na neki način, bilo mi je drago zbog ove hladne pauze, jer još nisam mogla da

procenim kakav je čovek on zapravo. Dok je u bašti razgovarao sa zaljubljenim

golubovima, dopali su mi se njegova neposrednost i smisao za humor. A opet, kod

drugog susreta, pokazao je novo lice: s jedne strane je bio prijatan i drag, a s druge

opasan i spreman da iskoristi nemoćnu sluškinju ili nejaku ženu.

by voki

Dama i pesnik

„Nije pametno da to govorite", rekao je tiho, okrenuvši se nekoliko puta oko sebe,

„bar ne na javnom mestu. Mladi ste i novi u ovom gradu, ovde se takve ireči ne

praštaju. Valjda znate da je kraljica jedina devica kojoj treba da se klanjamo."

Znajući iz njegovih stihova koliko ume da bude prevrtljiv, nisam htela da mu

dozvolim da me prekoreva.

„Samo vi nemojte da mi držite slovo, gospodine Done. Zar niste vi ti koji jedno

radite a drugo mislite? Službenik zakona, a u svojim stihovima pokazujete sasvim

drukčije lice!"

Drsko se pravio kao da su ga moje reči rastužile. „Iskreno mi je žao što ste upoznali

s mojirm pesmama. Tako mi boga, nikada ne bih poželeo da pročitate išta od onoga

što sam napisao. I sam sam zažalio što sam stvorio te stiihove, pa sam ih stoga

pokazao samo najbližim prijateljima."

„Tu se verovatno broji i pilovina Dvora?"

Zamalo rekoh i to da ih je moj rođak Fransis s lakoćom nabavio, ali nisam, jer sam

se uplašilai da će pomisliti da sam ja to od njega zahtevala. A pošto jesam, oblilo me

je rumenilo. Pretpostavivši da se u sebi pita kako sam uop:šte došla do njege poezije,

brže-bolje sam dodala: „Srećom, dobila sam široko i raznorodno obrazovanje, a uz to

sam mnogo i čitala", hladno sam mu saopštila. „Sa velikim zadovoljstvom

proučavala sam i čitala mnoga književna dela, kako prozu, tako i poeziju."

,,A, tako", zavrteo je glavom, namestivši ozbiljan izraz lica. „U poređenju sa svim

tim delima, kako cenite moje jadne stihove?"

Sigurno bih mu blaže odgovorila da nisam imala osećaj da mi se podsmeva.

„Mislim da je njihov autor čovek koji bi iskoristio tuđe slabosti radi svoje taštine."

Trgnuo se kao da sam ga ošamarila.

„Madam, zaista ste grubi. Uveravam vas da su sve dame iz mojih pesama

dobrovoljno učestvovale u malim ljubavnim igrama."

U prvi mah htedoh da se ne obazirem na njega, ali odjednom me je obuzela želja

da mu pokažem svoj blistavi um kojim sam se toliko ponosila. Osim toga, želela sam

da shvati da nisam ni naivna ni glupa kao što on misli.

„Pitali ste me o čemu sam razmišljala dok sam posmatrala Dijaninu statuu?"

Trudila sam se da održim strog izraz lica i prekorevajući ton u glasu, čisto da mu

stavim do znanja da nisam neka pohotna trgovčeva žena, niti mesareva podatna kći

koja čeka ljubavnike dok su joj muž i otac odsutni.

„Razmišljala sam o ironiji koja se krije u toj statui od alabastera."

Zbunio se. „Kako to mislite?"

„Evo Dijane, stoji ovde kao od majke rođena, izložena pogledima svih muškaraca,

a prema legendi, jadnog Akteona je pretvorila u jelena, te su ga rastrgli sopstveni psi

samo zato što je bacio pogled na njene gole grudi."

Nagnuo je glavu na stranu, radoznalo me posmatrajući, smeškajući se ispod one

velike crne kape.

„ A kako je jedna otmena devojka iz grofovije Sari saznala za nesreću koja je snašla

jadnog Akteona?"

„Čitajući dedinog Ovidija. Već sam vam rekla da sam široko obrazovana."

by voki

Dama i pesnik

„Ovidija u prevodu Kita Marloua?" - zainteresovano me je upitao. „Tom nam je

knjigom otvorio oči i predočio mnogo toga što ranije nismo znali."

To je bila rečenica koju sam čekala!

„Ne, pročitala sam ga u originalu. Deda me je naučio latinski jezik."

U njegovom pogledu videlo se čuđenje.

„Gospođice En Mor, zaista ste puni iznenađenja."

„A ja vas, gospodine Done, čitam kao otvorenu knjigu!"

A zatim sam se žustro okrenula i pošla prema zlatarskoj radnji.

„Gospođice Mor...." - povikao je u želji da njegova reč bude poslednja, ali nisam

imala nameru da mu to dozvolim. „Mislim daje vaša tetka ispred svilarevog dućana.

Video sam je kako vam maše maramicom."

Nakon tog susreta danima nisam videla gospodina Dona, ni u trpezariji ni u

mnogobrojnim hodnicima u palati Jork. Ili me je vesto izbegavao, ili gaje moj teča

poslao van grada da obavi neki posao.

Bilo kako bilo, odlučila sam da više ne mislim na njega. Čak sam požalila što sam

uopšte tražila od Fransisa da mi nabavi te proklete stihove, od kojih mi se

rasplamsala mašta i razbuktala krv. Izbacila sam sve to iz glave, trudeći se da što više

vremena provodim s tetkom koja je, uzgred budi rečeno, omekšala prema meni.

Osim toga, uživala sam u igri sa ser Tomasovim kćerkicama i šetnjama s Fransisom,

koji je uvek bio prijatan sagovornik.

Nekoliko nedelja kasnije, Fransis i ja smo posetili Ins ov Kort*. Zahtevala sam da

prvo svratimo u crkvu Templ da se pomolimo. Nakon toga smo otišli u biblioteku

Linkoln Ina, koja se nalazila odmah pored zgrade Glavnog sada, da bi Fransis

potražio nešto što mu je bilo potrebno za studije.

Još odmalena, dok sam razgledala knjige sedeći u dedinom krilu, obožavala sam

da boravim u biblioteci. Volela sam tu tišinu koju remeti samo listanje stranica i

povremeni uzdah oduševljenja. Na ovom mestu, na kome su vladali znanje i spokoj,

osećala sam se ugodno, okružena toplinom engleske hrastovine i svetlucanjem sveca

na žutom pergamentu. Ovde dolaze svi oni koje ljubav prema znanju tera da gutaju

stranice, zaboravljajući na jelo, piće, vreme i prostor. Tako je i moj deda umeo da se

zaboravi, sve dok mu ne bih podigla rukav i pokazala prstom na sat. Nasmešila sam

se prisećajući se ovoga.

„Zadovoljan izraz vašeg lica, gospođice Mor, govori da se ovde osećate prijatno.

Zar se neko vaših godina ne bi pre bolje osećao među prodavnicama đinđuva i svile

nego ovde, među časnim učenicima u ovoj prašnjavoj biblioteci?"

Zastala sam i tek tada primetila čoveka koji se jedva video iza velike hrpe

naslaganih knjiga. Bio je zabio nos u ogromnu knjigu debelu kao pola stola. Bio je to

sekretar mog teče. Ustao je i krenuo prema meni, a u tom trenutku se iza police s

knjigama pojavi Fransis.

_____________________________ * Inns of Court, kompleks zgrada u kojima tu se obrazovali pravnici, sudije i advokati, a u kojima je

nastao anglosaksonski pravni sistem.

by voki

Dama i pesnik

„Dobro da si tu, Džone. Sve vreme tražim najnoviji primerak knjige ser Tomasa

Norta, a sada mi kažu da ga nemaju."

„Misliš li na onaj štampan pre dve godine? Sigurno ga imaju, pošto je ser Tomas

Nort član ove akademije."

Fransis i ja smo ga posmatrali dok je koračao prema policama, praćen gunđanjem i

zvocanjem starije gospode koja je negodovala zbog uznemiravanja, da bi se nekoliko

trenutaka kasnije vratio, držeći u rukama knjigu u kožnom povezu.

„Onaj sebični bibliotekar ju je čuvao za sebe. A niko ne ume tako živo da opiše

antičku istoriju kao Nort."

„Hvala ti, Džone. A kada smo već ovde, imaju li nešto od Homera? Čiji bi mi

prevod preporučio?"

„Ma hajde, Fransis", zavrteo je glavom negodujući, „ne budi tako zatucan. Zar ne

umeš da čitaš Homera u originalu? Siguran sam da gospođica Mor to ume."

Pogledala sam u njegove oči da bih dokučila da li mi se podsmeva. Međutim,

njegov zagonetni pogled s visoko podignutim obrvama ništa mi nije govorio.

U tom trenutku se spolja začulo rominjanje kiše, te Fransis i ja krenusmo kući da ne

bih isprljala haljinu londonskim blatom. Uhvatila sam ga podruku, upitavši ga zbog

čega je baš od gospodina Dona tražio savet u vezi s Homerovim delom, kada pored

nas projuri konjska zaprega i isprska nas vodom iz bare.

„Cenim njegovo mišljenje. Njemu su knjige potrebne jednako kao i vazduh koji

udiše. Ako su te šokirali njegovi stihovi, ne znači daje loš čovek. Naprotiv, veoma je

učen i cenjen. A stihove si, draga rođako, sama tražila - nije ti on dao, niti su bili

namenjeni očima mlađih devojaka." Pogledao me je pravo u oči. „Aha, kladim se da

su te njegovi stihovi duboko uzdrmali, pa si sada zbog toga ljuta na njega i ne možeš

to da mu oprostiš."

Pustila sam njegovu ruku i uspravila se.

„Čudi me da ti govoriš takve gluposti, Fransis. Ti, koji izučavaš moral i filozofiju..."

„Draga En, filozofija i moral se ne uče samo iz knjiga. A rekao bih da si i sama to

otkrila."

Mada to nikada ne bih priznala, u Fransisovim recima bilo je istine. Zaista sam bila

ljuta na gospodina Dona zbog bujice osećanja koje su njegovi stihovi izazvali u meni,

i što su mi odškrinuli vrata strasti i požude, meni do tada nepoznatog sveta.

Dok smo koračali prema kući osetih u vazduhu hladnoću, prvi nagoveštaj

nadolazeće zime. Još malo pa će Parlament biti raspušten, jer dolazi vreme

svetkovina. Tada se svi, bogati i siromašni, raduju proslavi božičnih praznika i

Bogojavljenja. U vreme zimske studeni i sivila dobro dođu ti dani radosti i veselja:

olakšavaju ljudima život dok ne grane proleće.

Već sam se radovala toploj cigli kojom ću noću zagrejati noge i mekom krznenom

pokrivaču koji će me zaštititi od ledenog vetra što se ponekad podigne s reke. Već

nekoliko godina unazad zime su bile veoma oštre. Ljudi kažu da će se Temza i ove

godine toliko zamrznuti da će ljudi i kočije moći prelaziti preko leda s jedne obale na

drugu.

by voki

Dama i pesnik

Noć je bila obasjana mesečinom. Fransis i ja smo stajali na galeriji, posmatrajući

injem okovano drveće u parku palate Jork. Njihove gole grane izgledale su poput

oglodanih kostiju koje sijaju na mesečini. Zadubila sam se razmišljajući o svemu i

svačemu kada se pojavila Mersi, noseći u rukama neki paket.

„Ovo je za vas, gospođice."

„Od koga je?" - upitala sam je pomislivši da ga je doneo glasnik iz Louzlija ili iz

Kamojs Korta, od moje drage sestre Bet.

„Ne znam, gospođice. Sluga ga je pronašao na stolu pored glavnog ulaza. Na

paketu je pisalo vaše ime."

Skinula sam platneni omotač i u kutiji ugledala svežanj papira. Na svakom od njih

bio je napisan po jedan psalam.

Fransis me je zadirkivao, a zatim iz kutije uze cedulju, počevši naglas da čita njen

sadržaj pre nego što sam stigla da ga u tome sprečim.

,,U znak kajanja što sam vaš sjajni duh i čistu dušu oskrnavio svojim pesmama,

poklanjam vam stihove koje je prevela Meri Sidni, grofica od Pembruka, čije znanje i

blistavi um neizmerno cenim i poštujem. Ovi će stihovi, čim budu završeni, biti

poklonjeni lično kraljici."

Fransis me je pogledao i glasno se nasmejao. „Dakle, En, dobila si stihove na čiju se

moralnost ne možeš požaliti. Em što je reč o prevodu psalama kralja Davida, em ih je

prepevala žena! Gospodin Don je napravio dobar izbor - sveti stihovi za tvoju čednu

dušu. Možda si uspela da ga preobratiš, mada, ako mene pitaš, više bih voleo da

nisi."

Zgrabila sam cedulju iz njegove ruke.

Međutim, Fransis se nije dao omesti. „Dobila si stihove pre same kraljice! Nadam

se da si svesna ukazane počasti. Pitam se kakvu li je poruku Džon hteo time da ti

prenese. Da i on može biti fin i pristojan? Ili možda to da kod žene poštuje pamet i

učenost jednako kao i njene ovozemaljske čari?"

Nisam mu odgovorila jer, baš kao ni on, nisam bila sigurna u na-meru gospodina

Dona. Ali ipak, bila sam zaista polaskana što se potrudio da mi pokloni nešto vredno,

a ne neke besmislene tričarije.

Te noći, kada sam ostala sama, ponovo sam otvorila paket sa psalmima. Pogled mi

pade na Psalam 52, i ja počeh da čitam grofičin prepev, onaj koji se odnosi na Satanu,

velikog zavodnika.

„Što se hvališ nevaljalstvom, silni?

Milost je Božija svaki dan sa mnom.

Nepravdu izmišlja jezik tvoj,

on je u tebe kao britva naoštrena, lukavi!

Voliš zlo nego dobro,

voliš lagati nego istinu govoriti.

by voki

Dama i pesnik

Ljubiš svakojake reči od pogibli, i jezik lukav.

Toga radi Bog će te poraziti sasvim,

izbaciće te i iščupaće koren tvoj iz zemlje živih.

Videće pravednici i pobojaće se, podsmevaće mu se:

Gle čoveka koji ne držaše u Bogu kreposti svoje,

nego se uzdaše u veličinu bogatstva svog

i utvrđivaše se zloćom svojom.

A ja, kao maslina zelena u domu Gospodnjem,

uzdam se u milost Božiju bez prestanka i doveka.

Doveka ću hvaliti Tebe, jer dobro činiš,

i uzdaću se u ime Tvoje,

jer si dobar k svecima svojim.

Dok sam čitala ove redove, zaprepastila sam se kada sam shvatila da mi se u

mislima ukazuje neko drugo lice, a ne Satanino. Ako je gospodin Don na ovaj način

hteo da mi pokaže svoju čestitost, prevario se.

Nedugo nakon toga, žena lordovog sina Tomasa razbolela se od groznice, pa sam

mnogo više bila okupirana zabavljanjem njihovih kćerkica nego razmišljanjem o

Džonu Donu ili sebi. I dok sam se igrala s devoj čičama, mnogo sam slušala o

gozbama i proslavama koje će se održavati u palati Jork tokom božičnih praznika. I

mada sam oduvek više volela selo od grada, sada mi se oteo uzdah tuge jer se

približio dan kada ću napustiti London i otići za praznike u Louzli.

Meri je odlučila da za Božić ostane u Maji Endu s Margaret, koja je opet bila u

blagoslovenom stanju. Ušuškani u seoskoj tišini Pekama, napraviće tek malu gozbu u

čast rođenja Hristovog.

Ipak, nisam toliko tugovala zbog toga jer sam se radovala susretu s voljenim

dedom i bakom. Odmah nakon dolaska bila sam zaokupljena pružanjem božične

milostinje siromašnima, koja im je nakon nekoliko loših žetvi i nakon raspuštanja

manastira i te kako dobro došla. Sigurna sam da su monasi bili pokvareni kao što se

pričalo, ali je narod i dalje žalio za njima jer su u ovo doba jedino od njih dobijali

hranu i milostinju, koja ih je spašavala da ne umru od gladi u nekom jarku.

Baka mi je napravila jarkocrveni kaput opšiven lisičjim krznom, i to opet novcem

od njenih vrednih kokošaka. Franses mi je poklonila svoj crtež, a deda zbirku pesama

od Čosera, njegovog omi-ljenog pesnika. I ja sam uživala, posmatrajući njihova

radosna lica dok su otvarali poklone koje sam im kupila u Londonu - divan kavez s

ptičicom za Franses; pozlaćenu lepezu za baku, a za dedu par rukavica od fine kože,

namirisane lavandom.

„Ove rukavice će te štititi i od zla, deda", uveravala sam ga. A zatim sam im

ispričala živopisnu i zanimljivu priču koju je meni pripovedao majstor koji je sašio te

rukavice.

by voki

Dama i pesnik

„Po toj priči je Marija, Majka Božja, raširila Isusove pelene na lavandin žbun koji

im je dao miris. Od tada, sve što lavanda dodirne, pored mirisa te biljke dobija i

osvećenu zaštitu."

Narednih dana mi više nije bilo zabavno u Louzliju, pa mi je, priznajem, pao

kamen sa srca kada me je posle Bogojavljenja tetka pozvala da se vratim u palatu

Jork, pošto sam joj veoma nedostajala.

„Bez tebe je ovde sve bilo sumorno i dosadno", srdačno me je dočekala privukavši

me u topao zagrljaj, te sam zaključila da je moj greh u vezi sa odbijanjem službe na

Dvoru bar privremeno zaboravljen.

„Pravnici, pravnici, i samo pravnici! Okružena sam samo tim turobnim ljudima u

crnom. Stoga sam odlučila da se malo razonodim i da priredim proslavu u čast

viteške titule koju je dobio tvoj otac. Misliš li da će ga to obradovati?"

Pomislila sam na nekoliko stvari koje bi ga više obradovale od stotinu ljudi koji

jedu i piju u njegovu čast i, srećom, ne na njegov račun.

„Svakako, tetka, mislim da bi ga to obradovalo, mada će se verovatno ponašati

drukčije, kao da sve to treba da prođe s više skromnosti."

„Skroman? Moj brat? Ma hajde, En, probudi se i izbaci te misli iz glave."

I tako smo počele da planiramo proslavu. Trebalo je da se održi u vreme poklada i

ispovesti, velikih svečanosti koje prethode uskršnjem postu. Mnogo sam se radovala,

znajući da će moja baka, deda i sestre Meri, Franses i Margaret doći u palatu Jork da

prisustvuju proslavi.

Svi osim moje drage sestre Bet, pošto je bila u poodmakloj trudnoći, pa joj

putovanje pred porođaj ne bi prijalo. A vesti o Bet i njenoj trudnoći donela mi je naša

starija sestra Meri, kada je jednog sunčanog jutra stigla u palatu Jork. Nestrpljiva da

saznam sve o stanju naše sestre, skočila sam na nju pre nego što je uspela i da skine

ogrtač, u koji se umotala da se zaštiti od februarske hladnoće.

„Da li je s Bet sve u redu? Kada treba da se porodi?"

„Ser Džon je sa vojvodom od Safoka prekjuče prošao pored naše kuće na putu ka

lovištu."

,,I šta kaže?" - bila sam nestrpljiva. Mogla sam da zamislim Bet kako pevušeći šije

odeću za svoju bebu. Njoj majčinstvo, svakako, bolje leži nego meni. „Kako se oseća?"

Meri je skinula ogrtač i predala ga slugi, a zatim je uzela moje ruke u svoje.

„Po svoj prilici, nije joj lako", tiho mije odgovorila. „Tražila je da dođemo, ti

naročito, En, da budemo s njom dok se porađa."

„Ali, zar to nije tek za nekoliko nedelja?"

„Ser Džon kaže da ima još otprilike šest nedelja. Međutim, ona jedva čeka da

dođeš, i to što je pre moguće."

Slika nasmejane Bet, koja pevuši dok šije odelca za bebu, rasprši se u paramparčad.

Umesto nje, videla sam svoju sestru usamljenu, bez ikog svog u blizini, te odlučih da

što pre odem kod nje, bez obzira na posledice koje će moje odsustvo izazvati.

Od svih muka koje ženu mogu zadesiti, porođaj je najstrašnije iskustvo. Naša je

majka umrla rađajući Franses, i umesto da se raduje držeći svoje novorođeno čedo u

naručju, otišla bogu na istinu. Zapitah se da li se sada i moja Bet bori s crnim

by voki

Dama i pesnik

mislima, onako sama u hladnim noćima. Da li oseća strah od bola i smrti umesto da

se raduje što će postati majka?

„Pitaću tetku kada mogu da idem. Hoćeš li i ti doći, Meri?"

„Nadam se da hoću, ali još nisam sigurna da li ću moći." Duboko je uzdahnula i

zagledala se u daljinu. „Moram da se brinem o svom domaćinstvu."

Tek tada sam shvatila koliko je nesrećna i zabrinuta. Izgledala je kao bleda senka

nekadašnje vesele i nasmejane Meri, poput pergamenta izbledelog na suncu, kao

neko čiji je vedar duh zarobljen negde daleko.

„Zabrinuta si zbog Bet?"

Pogledala me je zbunjeno, kao da nije bila sigurna da li da mi odgovori ili da ćuti.

„Umeš li da čuvaš tajnu, En?"

Po strepnji u njenom glasu znala sam daje u pitanju nešto veoma ozbiljno. Smrtno

ozbiljna, klimnula sam.

„Reč je o mom mužu. Bolje rečeno, o njegovim dugovima. Ponaša se kao da je sve

u najboljem redu, a nije tako. Znam da se mnogo kockao i pozajmljivao novac. A

onda, da bi vratio kockarske dugove, još više se zaduživao na drugom mestu."

Uzela je moje ruke u svoje i stisnula ih tako snažno da me je zabolelo. Nikada

ranije nisam videla svoju sestru toliko obeshrabrenu i uplašenu.

„Pronašla sam u ormanu neke priznanice. En, on je dužan bogu i ljudima."

Glas joj je podrhtavao od straha i očaja. ,,I sve te priznanice glase na ime jednog

čoveka, gospodina Metjua Frimana iz Jorkšira. Šta bi to moglo da znači?"

„Poznaješ li tog gospodina?"

Odmahnula je glavom.

„I šta Nik kaže na sve to?"

„Uopšte neće da razgovara o novcu. Čim pokrenem to pitanje, on viče i ljuti se, i

pre nego što se okrenem, njega više nema."

„Taj bi čovek mogao biti zelenaš, zar ne?"

U tom trenutku Meri tužno zajeca. Nikada ranije je nisam videla takvu, čak ni onog

dana kada nam je umrla majka. Tada se samo uspravila, uzela tek rođenu Franses u

naručje, jaka kao stena - za razliku od našeg oca, koji je za smrt supruge krivio sve re-

dom: boga, lekara, pa čak i novorođeno dete - i tiho se povukla u svoje odaje. Tada je

imala samo dvanaest godina, i tako tanka kao trska i jedva metar i po visoka,

preuzela je na svoja pleća brigu o svima nama. Uz bakinu pomoć, pozvala je

sveštenika i moju tetku sa Dvora (mada se kraljica tome protivila) i utešila našeg oca

kako god je umela i znala.

„Dužan je preko dvesta funti!"

U trenutku izgubih dah. Bilo je to čitavo bogatstvo.

,,A taj čovek sa severa traži da mu odmah isplatimo celokupnu sumu. En, on se

meni obratio pismom i tražio da se sastanemo da bismo se dogovorili oko izvršenja

Nikovih obaveza."

„Tebi? A zašto se nije obratio Niku?"

Umesto da mi odgovori, samo je tiho zajecala.

by voki

Dama i pesnik

„Dokopao se pisma koje sam napisala jednom gospodinu. Mora da me je izdao

sluga po kom sam poslala to pismo."

„Ko je taj gospodin kome si pisala?"

„Poznanik kome sam se obratila kada više nisam mogla sama da izađem na kraj s

Nikovim nevoljama." ,,I šta si mu napisala?"

„Stvari koje ne bih smela reći nekome ko mi nije muž. I sada mi on preti da će me

razotkriti."

„Ali, za sve je ipak kriv Nik, zar ne?

„Znam, ali on će celu stvar izvrnuti naopačke, pa će ispasti da je moj greh veći od

njegovog. Dobro ga poznajem. Moram nekako uzeti pismo tom gospodinu Frimanu.

Avaj, En, šta da radim ako Nik sve to sazna?"

Bilo mi je žao moje Meri, te jake žene pune života, koja je sada stajala preda mnom

potpuno slomljena.

„Taj gospodin..." - izustila sam u želji da joj pomognem - „da li bi pomoglo ako bih

ja, kao neko ko nema veze s ćelom pričom, pokušala da ga nagovorim?"

„Još nije vreme za to. Još imam onu ogrlicu od ametista i smaragda. Prodaću je."

„Ali, Meri, to je ogrlica naše pokojne majke!"

Zagledala se u daljinu dok su joj niz obraze tekle suze.

„Bolje i to nego da se osramotim i izgubim imanje."

„Zar ne postoji niko kome? bi mogla da se obratiš za pomoć? Zašto ne pitaš oca?"

„On bi mi pomogao, ali ga jje Konstans okrenula protiv mene. I ne samo to... Sećaš

se, ja sam g£ nagovorila da me pusti da se udam za Nika. Ja sam ga zavarala pričama

o Nikovim porodičnim vezama. Draga En, ne mogu da mu priznam da smo pali na

tako niske grane da nam preti čak i dužnički zatvor. Moram pronaći neko drugo

rešenje."

Nisam joj protivrečila jer je sve to bilo istina. Kada bih joj samo nekako mogla

pomoći! A onda se setih ušteđevine koju sam dobila od bake. Uzela sam torbicu i

pružila je sestri. Na to se Meri još više rasplakala. „En, ne mogu da usmeni tvoj

novac."

„Molim te, uzmi, draga sestro. Tebi će ovaj novac biti potrebniji nego meni. Ovde

mi ionako ništa ne nedostaje."

Meri se tužno nasmejala vrativši mi torbicu. „Pravo da ti kažem, moja mala En,

tvoj novac ne bi ništa resio. Bila bi to samo mala kap u moru problema."

Obrisala je suze i pogledala me iskosa.

„Uzgred budi rečeno, sestri čujem od rođaka Fransisa da si osvojila nečije srce."

Trgnula sam se, usplahirena više nego što sam želela da vidi.

„Ako govoriš o onome na koga ja mislim, onda znaj da je njegovo srce bezbedno.

Poklonio ini je pažnju samo da bi zadovoljio svoju sujetu. On misli da sam ja prazna

stranica u koju će on da utisne svoje misli."

„Onda će se taj gospodin veoma iznenaditi kada shvati koliko je u tebi stranica već

ispisano. Ti si, En, puna protivrečnosti."

Sišle smo u veliku trpezariju, gde je moj otac paradirao u svojoj novoj plemićkoj

odeći. S obzirom na njegov nizak rast, sasvim je lepo izgledao. Pretpostavljala sam

by voki

Dama i pesnik

daje to odelo bilo toliko skupo da bismo tim novcem mogli resiti većinu Merinih

problema.

Ali to je bilo moguće isto koliko i da se španska galija puna blaga usidri pod

prozorima palate Jork.

„Kako vam se, moje dame, dopada moja nova odora?" Otac se okretao oko sebe da

ga osmotrimo sa svih strana.

Nisam smela da mu kažem šta zapravo mislim, jer me je - kako sam se osećala u

tom trenutku - podsećao na majmunče, ljubimce nekog bogatog plemića obučeno u

raskošnu odeću.

„Oče", obratila sam mu se, „stigla je Meri s vestima o Bet. Ona se plaši da će se naša

sestra poroditi ranije nego što je očekivala, a ser Džon je otišao u lov i ostavio je

samu. Bet me preklinje da što pre dođem kod nje u Kamojs Kort i pomognem joj."

Nisam se usudila da govorim o strahu koji me je obuzimao zbog Betinog porođaja,

znajući da je nakon smrti moje majke otac sav taj užas i bol zaključao negde duboko

u sebi, i ni za živu glavu nije želeo da ih oslobodi.

Lice mu je poprimilo izgled nadurenog deteta.

„Bet treba da se porodi tek za nekoliko nedelja. Uostalom, biće oko nje još žena. Ser

Džonova majka i njegove sestre samo što nisu stigle kod nje, pa nema potrebe da i ti

ideš tamo."

Zvučao je kao i uvek kada želi da istera nešto svoje. Nabusito i tvrdoglavo, on

nastavi svoje izlaganje: „Cela ta halabuka oko porođaja otišla je predaleko. Čak je i

velečasni Ejbl rekao da toliko žena u maloj prostoriji može samo da naškodi, jer se

povećava mogućnost od infekcije. A za to vreme popiju toliko slatkog vina i vruće

medovine da bi se od te količine i vojska ponapijala."

,,U pravu ste, oče", pokušala sam da ga umirim. „Ali Bet je sada tamo potpuno

sama i uplašena, a to nikako ne može biti dobro za bebu, zar nije tako?"

„Porođaj je sasvim prirodna stvar", izgovorio je tonom koji me je razljutio do te

mere da mi je došlo da ga gađam peharom piva. „Svaki dan se porodi na stotine

žena, i siromašnih i bogatih. Bet se preterano brine, a za to nema razloga."

Gledala sam ga zaprepašćeno. Zar je moguće da je bolne uspomene zakopao toliko

duboko da je zaboravio na koji načinje izgubio svoju voljenu suprugu?

„Ipak, želela bih da odem, oče, ako mi tetka dopusti."

,,}a ti ne dopuštam da ideš i više ne želim o tome da razgovaram. Želim da dođeš

na Dvor na moje proglašenje." Glas mu je omekšao. Nežno me je zagrlio. „ A želim i

da za tu priliku obučeš novu haljinu i svojom pojavom zaseniš sve ostale dame. Moja

sestra će te odvesti daje kupite, hoćeš li, Elizabet?"

Oči su mi zasvetlele od radosti zbog nove haljine, ali mi savest nije dozvolila da se

olako predam. Ako ne popustim, i nastavim da zahtevam da idem kod Bet, šta može

da učini? Da me zaključa u sobu? Da mi ne dozvoli da napustim palatu Jork?

„Ali, oče, šta ako Bet zaista nije dobro?"

Sada se jasno videlo da je na ivici nerava.

„Kćeri, ni reči više! Doći ćeš s bakom i dedom na Dvor za moje proglašenje i tačka!

To je stvar porodične časti. Nakon toga možeš otići kod sestre."

by voki

Dama i pesnik

Umalo sam nastavila da se raspravljam sa ocem, ali pomisao na prelepu haljinu

boje cimeta koju sam videla u jednoj elitnoj prodavnici mi je zadržala jezik.

Uostalom, nekoliko dana ionako neće ništa promeniti.

„ A sutradan? Odmah mogu krenuti kod Bet?"

„Uporna si kao mazga, En. Već žalim tvog muža. Ako ga ikada i stekneš."

Tugu zbog očeve tvrdoglavosti umanjila je pomisao na skori dolazak bake i dede i

na moju novu satensku haljinu.

Tetka je odlučila da baku i dedu smesti u moju prostranu sobu, a ja sam se s

radošću preselila u manju.

Tog dana kada je trebalo da stignu, celo jutro sam presedela na stepenicama na

reci; nestrpljivo sam iščekivala lordovu lađu da ih doveze iz pravca Sadarka, ne

mareći za hladan februarski vetar koji me je nemilice šibao. Ugledavši ih, od radosti

sam zamalo upala u Temzu. Na lađi su bili moji baka i deda, najmlađa sestra Franses

i Prudens, bakina lična sluškinja.

Prudens se prva iskrcala iz lađe, pomažući mojoj baki da stane na stepenice. Tiho

mi je šapnula: „Stiven, glavni sluga iz spavaćih odaja, bio je besan kao ranjeni vepar

kada je shvatio da gospođa u London neće povesti njega, već mene! Moja gospođa je

oduvek više volela žensku poslugu, i tako, evo mene u gradu Londonu."

Sledeći je iz broda izašao ser Vilijam, moj deda. Iznenadilo me je što je za kratko

vreme nekako naglo ostario. Kada budemo bile nasamo, pitaću baku da li je deda

dobro.

„Pa, draga moja En, da te vidim", obratila mi se. Bilo mi je drago što je, kao i uvek,

živahna i žustra.

Nosila je toplu tamnu haljinu i dugački dvostruki srebrni lanac, prikopčan ispod

brade. Zbog toga me je na trenutak podsetila na gradonačelnika Londona koji je

nosio sličan lanac.

„Kakvo grozno i naporno putovanje", požalila se. „Između Louzlija i Gilforda

toliko je bilo blata da smo morali da idemo pešice, kao da smo hodočasnici."

Uzdržala sam se da se ne nasmejem. Znala sam da mojoj baki nije valjalo ništa što se

nalazilo izvan Louzlija.

„Izvoli, En", pružila mi je korpu prekrivenu vezenim ubrusom, „donela sam ti

malo voća iz našeg staklenika."

Iznenada se ubrus na korpi pomerio. Vrisnula sam pomislivši da je uklet, a zatim

sam ga svukla s korpe. Unutra je bio moj mačak Perkin.

„Donela si mi Perkina!" - povikala sam od radosti.

„Snužden je otkako si otišla. Nikakve koristi nema od njega... Miševi mu prolaze

ispred nosa, a on se samo proteže. A ti mi divno izgledaš, En. Mislila sam da samo

devojke sa sela imaju rumene obraze, a ti si procvetala kao najlepša majska ruža."

„To je zato što ima dva udvarača", dodala je Meri radosno. Činilo mi se da je radost

zbog dolaska bake i dede bar na trenutak uspela da potisne njenu tugu i očaj u drugi

plan.

„Dva?" Otac ju je pogledao ispitivački, ali je Meri već bila otrčala da dovuče

udobnu fotelju za našeg dedu, kome su od dugog puta sevala kolena.

by voki

Dama i pesnik

„En" bio je uporan otac. „O čemu to govori tvoja sestra?"

„Imam odličan melem za dedina kolena." Vesto sam izbegla odgovor i otrčala do

vrata. „Tetka i ja smo napravile melem za lorda koji leci bolne kosti. Pripremile smo

ga od raznog lekovitog bilja i ovčijeg loja."

Cim sam se domogla hodnika, zastala sam da uhvatim dah i povratim se od šoka.

Srce mi je snažno udaralo, a u ušima mi je bubnjalo od same pomisli na muškarca

kojeg je Meri opisala kao mog drugog udvarača. Ali kakva bih budala ispala da

podlegnem čarima gospodina Džona Dona, čoveka koji je poznat kao razvratnik i

veliki ženskaroš!

by voki

Dama i pesnik

Glava 7

Na dan proglašenja mog oca za viteza, pažljivo sam se obukla, mada sam se u

mislima stalno vraćala na zaključak koji je moja sestra Meri izvukla u vezi sa

gospodinom Džonom Donom. A onda se setih tajne koju mi je poverila, razmišljajući

da li postoji način da resimo njen problem i istovremeno sačuvamo čast porodice.

Mersi se smeškala dok mi je pomagala da obučem haljinu od satena boje cimeta,

čija je gornja suknja bila izvezena zelenim nitima u obliku bršljana. Bilo je ušlo u

modu da gornja suknja izgleda kao daje isečena nožem na stotine froncli, dok bi

donja suknja bila drugačije boje, pa su se onda pojasom vezivale jedna za drugu.

Meni su žene koje su nosile takve haljine izgledale smešno, kao strašila u polju. Više

sam volela haljine s visokim strukom i ravnim gornjim delom, oivičenim čipkanim

okovratnikom. U njima sam se osećala laganom poput paučine, a takva sam i bila.

„Donesi mi kovčežić s nakitom", naredila sam Mersi. „Danas ću nositi majčin

prsten od ametista."

Stavila sam ga na domali prst. Bio je pričvršćen svilenom trakom koju sam tri puta

zamotala oko ručnog zgloba. To je sada takođe bilo moderno. Kažu da je tako prsten

čvrsto povezan sa srcem. Da mi je majka danas živa, sada bi postala ledi En. Da li bi

joj prijala plemićka titula? Ili bi se smejala toj blistavoj, a tako jeftinoj ovozemaljskoj

slavi? Danas sam se prvi put zapitala kolika bi mogla biti vrednost tog prstena. Znala

sam da bi mi bilo teško da se od njega odvojim, ali ako bi to nekako moglo pomoći

Meri, dala bih joj ga.

„Gospođice En", prošaputala je Mersi dok mi je češljala kosu, vraćajući me u

stvarnost, „boja haljine vam toliko lepo pristaje da nemam reći."

„Stvarno?" - nasmejala sam se, uživajući u tim retkim i varljivim trenucima taštine.

„Nadajmo se da će mi onda doneti sreću."

Ušla sam u veliku trpezariju da potražim oca, ali umesto njega, tamo zatekoh samo

nekoliko muškaraca u crnoj odeći. Prešla sam pogledom preko te grupice da

ustanovim da li je među njima i gospodin Don. Moj teča lord, koji je prema meni

uvek bio ljubazan, ali se ponašao kao da mi je šest godina, začuđeno me je pogledao,

kao da me vidi prvi put u životu. „Gospođice En, prava ste slika i prilika vaše

pokojne majke koju sam imao čast upoznati u Louzliju. Dođi, Džone, zar ne misliš da

je naša mala gospođica danas zasenila i zvezde na nebu?"

,,I sunce i mesec. Ona je pravi anđeo lepote." Znala sam da je, prema sestrinoj

preporuci, trebalo da ćutim i ponašam se skromno i ponizno. Ali me je razljutilo to

što mi je gospodin Don, čovek tako bistrog i oštrog uma, uputio tako jeftin i

neoriginalan kompliment.

„Zaista?" - odgovorila sam. ,,A meni su anđeli oduvek bili dosadni, samo čine

dobra dela, pevaju pesmice i čekaju da izvrše božja naređenja."

by voki

Dama i pesnik

„Dosadni?" - ponovio je, dok mu je u glasu treperio smeh. „Čak i uobraženi

Lucifer, koji se usudio da se suprotstavi Svevišnjem i njegovoj veličini? Mislite li da je

i on dosadan?"

„On je najdosadniji", pogledala sam ga pravo u oči, aludirajući na psalam koji mi je

poslao. „Svako ko je toliko uobražen kao Lucifer ne haje ni za koga drugog osim za

sebe samog."

„En!" - nečiji povik je poput biča presekao smeh gospodina Dona. Bio je to moj

otac, koji je stajao dovoljno blizu da čuje moje reči, ali sam ga tek sad pri metila.

Inače, on je bio poznat kao čovek koji iz čista mira ume da bukne poput vulkana.

„Kako smeš tako da govoriš o božjim stvarima? Nadam se da to nisi naučila ovde, u

kući moje sestre?"

Umesto odgovora, duboko sam mu se poklonila, iskreno se nadajući da je otac ljut

samo na mene zbog tog ishitrenog odgovora, a ne i na onoga kome je bio upućen.

Kada sam se uspravila, shvatila sam da sam po visini prerasla oca za nekoliko

centimetara. „Ne, oče, ovde sam naučila da poštujem Svevišnjeg i njegova božanska

dela."

„Odlično. A sada pokaži malo poštovanja prema svom ocu i donesi mi crni ogrtač

iz mojih odaja. Na vodi može biti hladnjikavo."

„Hoću, oče. Nikako ne bih želela da se danas prehladite. Da vam donesem i vuneni

prekrivač? Biće vam toplije."

Sumnjičavo je slušao moje reči, izgovorene umilnim glasom. „Hvala ti, En. Još

nisam toliko ostario."

Tetka nas je dopratila do reke poželevši mom ocu sreću.

„Zbogom, brate. I pozdravi Njeno veličanstvo u moje ime."

Lorda je kraljica zbog nekog posla takođe bila pozvala u Grinič, pa je i on pošao s

nama lađom.

Tokom vožnje nismo mnogo razgovarali. Dok je lađa plovila ka istočnom delu

grada, posmatrala sam obale reke na kojima su neimari, poput vrednih mrava, toliko

brzo podizali kuće da mi se činilo da niču kao pečurke posle kiše. Krenete rekom

nizvodno, pola kuće je završeno; vratite se uzvodno, ona je već pod krovom.

Zahvaljujući povoljnoj struji, stigli smo nadomak kraljičine omiljene palate za

manje od sat vremena. Pristali smo uz veliki gat, a zatim smo se stepenicama popeli

do prostranog vrta, odakle smo ušli u dvorište palate u kome se bilo okupilo

mnoštvo otmenog sveta. Neki su došli da traže usluge od kraljice, nekima je trebao

zajam da kupe zemlju, a neki su pak tražili njenu milost - da im oprosti dugove, čijim

teret ih je polako slamao. Neki su došli samo da se izbore za pravdu. Konačno, posle

svih njih, došao je red i na nas.

Ovog puta sam znala gde da pogledom potražim kraljičine dame koje su je

iščekivale. Pitala sam se koga li će sada ogovarati i kakve li će tračeve u svojoj

dokonosti blebetati. Međutim, danas su bile tihe i samo su uobraženo gledale

unaokolo. Svaka od njih mogla je da pomogne ljudima koji su došli po pomoć, ali

nijedna to nije učinila, osim ako od toga nije imala ličnu korist.

by voki

Dama i pesnik

Odjednom je masa počela da se kreće napred, poput šljašteće reke koju more

privlači sebi i čula sam, dok smo prolazili pored dveju dama, kako jedna šapuće

drugoj: „Nadam se da će i on prisustvovati današnjoj svečanosti proglašenja viteza."

Nisam morala ni da pitam o kome su govorile. Na Dvoru je postojao samo jedan

muškarac o kome se moglo govoriti s toliko obožavanja: sjajni i jedinstveni eri od

Eseksa.

I dok smo se približavali kraljičinoj odaji, pitala sam se da li će ovog puta Njeno

veličanstvo biti bolje volje nego prilikom našeg prethodnog susreta. Nema sumnje da

je to u velikoj meri zavisilo od ponašanja njenog mladog udvarača.

Preda mnom se odjednom ukazao veličanstveni prizor. Čitava odaja u koju smo

kročili bila je ukrašena najraskošnijim tapiserijama i osvetljena bleštavom svetlošću

hiljada sveca. Udahnula sam predivan miris sušenog cveća i cimeta koji se širio

svuda unaokolo. Iz misli me je prenuo zvuk fanfara i očev piskav glas.

,,En! Pazi kako se ponašaš! Njeno veličanstvo upravo stiže!" I tog trenutka, pred

nama je stajala kraljica Elizabeta. Ovog puta izgledala je sasvim drugačije: njeno

držanje bilo je ponosito i dostojanstveno, lice ukočeno poput statue od alabastera, a

usne i obrazi odmereno rumeni. Sada nije nosila haljinu neke svoje dame, već

najlepšu koju sam ikada videla. Od struka do poda bila je ukrašena safirima i

smaragdima, a od struka do okovratnika nizovima bisera u bogatim pletenicama.

Nosila je okovratnik od najfinije čipke, toliko visok daje izgledao poput široke lepeze.

Ipak, od svega su najviše plenile njene oči, svetle i toliko krupne, kao da su bez

kapaka. Podsetila me je na one velike žabe koje sede na listu lokvanja i bez treptanja

posmatraju sve oko sebe, zlokobno sevajući i vrebajući žrtvu. Nisam mogla iz glave

da izbacim misao koliko mi je drago što nisam ledi Meri Hauard, niti ijedna od

kraljičinih omiljenih dama. A ipak, dok nisam lično videla kraljicu i svu raskoš kojom

je okružena, nisam shvatala pravo značenje reči veličanstvo. Lebdelo je oko nje poput

blistavog ogrtača, i tek tada sam shvatila da bi Elizabeta i bez sve te gizdave odeće i

dalje bila kraljica.

Dok je prolazila pored nas, zaustavila je povorku i ovlaš dotakla rame mog oca.

„Marljivo ste me služili, Džordže More", nasmešila se. „Čujem da često govorite u

Parlamentu i da vredno radite u još nekoliko odbora. Zahvaljujem vam na svem

trudu i predanoj službi u okrugu Sari. Dodeljujući vam titulu viteza, sigurna sam da

će i moj dragi prijatelj, vaš otac, biti ponosan što je za njegovog života još jedan član

porodice Mor postao plemić."

Njena svita je strpljivo čekala da kraljica nastavi, međutim, ona se iznenada nagnu

prema mom ocu, dodavši setno: ,,A dobro se se-ćam kada ste, dok sam još bila mlada

devojka, nosili moje poruke erlu od Lestera."

Njen pogled, do tada čvrst i ponosan, omekšao je dok se prisećala svoje, nekada

najveće ljubavi.

„Jesam, Madam", odgovorio je moj otac. „Jednom ste mu preko mene poslali

dijamantni prsten. I to s Vašeg prsta."

by voki

Dama i pesnik

„Da, sećam se kao da je juče bilo." Zastala je, vrativši se za trenutak u divne dane

svoje mladosti. ,,A vi ste odjahali do njega po najvećem pljusku da biste mu rekli da

će kraljica isplakati isto toliko suza dok ga ponovo ne vidi."

Oboje su za trenutak lebdeli u tom oblačiću prošlosti kada je život, čak i za jednu

kraljicu, bio mnogo lakši i više obećavao.

Posmatrajući ih, prvi put videh svog oca u drugom svetlu. Više to nije bio plahovit

i zatucan čovek, već hrabri glasonoša strasnih poruka ljubavi.

Kraljica je krenula napred, a za njom se, poput dugačkog šlepa, kretala povorka

njenih dama i podanika. Mev Haran

,,A sada svoje dijamantno prstenje šalje erlu od Eseksa", tužno je promrmljao moj

otac. „Nadajmo se da će se taj čovek pokazati dostojnim njene naklonosti."

U tom trenutku, gomila oko nas se iznenada povuče, kao Crveno more pred

Mojsijem. Otmen muškarac duge tamne kose, sjajnih očiju i četvrtasto podšišane

brade - i prilično neuredne odeće za svoj rang - prošao je pored nas.

„Gospodaru", duboko mu se poklonio moj teča.

„Dobri ser Tomase!" Rukovao se s njim dok su mu oči žarko sijale. Sada mi je bilo

jasno zbog čega je toliko omiljen među ženama. U njegovom ponašanju bilo je toliko

životnosti, neposrednosti i strasti da je mogao, činilo vam se dok vam se obraća, da

pomeri zemlju i nebo.

Videla sam krajičkom oka da se u tom trenutku i kraljica zaustavila, kao daje

čekala da je ogreje zrak sunca iz njegove vatrene duše.

A onda se dogodilo nešto veoma čudno. Umesto da se okrene prema njoj, on se

obratio meni. „Kaži mi, prijatelju, ko je ova nova zvezda što svojom lepotom i

svetlošću obasjava ovo tmurno nebo?"

„Gospođica En Mor", uzbuđeno mu je objasnio moj teča. „Kćerka ser Džordža

Mora, koga je Njeno veličanstvo malopre proglasilo vitezom."

Mogla bih se opkladiti da je to učinio znajući da ga kraljica posmatra. Verovatno bi

mi se obratio istim recima i daje umesto mene tamo stajala drvena klada obučena u

haljinu od satena boje cimeta.

Kraljica se tako ljutito okrenula da se mogao čuti fijuk ukrasa na njenom plastu.

Žurnim korakom je napustila prostoriju, dok su njene dame skakutale iza nje poput

jata gusaka.

Ujela sam se za usnu ne izgovorivši ni reč, zahvalna što ćemo otići iz palate u kojoj

sam zamalo, ni kriva ni dužna, mogla biti uvučena u nečiju gnusnu, prljavu igru.

„Hajdemo", otac me je uzeo podruku, odahnuvši što je erl otišao od nas, „idemo

nazad u palatu Jork. Tamo nas čekaju brojni gosti da proslavimo moju titulu."

Dok smo plovili lađom, uhvatila sam momenat nasamo sa ocem.

„Oče, da li je istina da će eri naslediti krunu kada jednog dana kraljica umre?"

Prebledeo je od straha. „En! Za takve reči se odgovara za veleizdaju! Uostalom, bez

obzira na to kakve su erlove želje, postoji još tuce ljudi zaslužnijih od njega. Ipak,

mislim da će kraljicu najverovatnije naslediti Džejms od Škotske, sin njene polusestre

Meri Stjuart, u čijoj smrtnoj presudi je, nažalost, učestvovao i tvoj deda. Ipak, kraljica

nikada neće obelodaniti ime svog naslednika. Jasno joj je da će, kada njeno sunce

by voki

Dama i pesnik

jednom zađe, već sutradan novo izaći na istoku. Njeno će ime, koliko god bilo veliko,

uskoro biti zaboravljeno i svi će klicati ime novog vladara. Šta da se radi, tako je to u

životu."

Nad reku se spustio hladan vetar. I dok smo plovili od Griniča ka palati Jork, sunce

je zaista polako zalazilo za horizontom obasjavajući čitav grad crvenkastim sjajem.

Bilo kog drugog dana, zalazak sunca bi za mene bila samo jedna od mnogobrojnih

veličanstvenih predstava prirode. Međutim, nakon onoga što mi je otac rekao,

potonuće sunca izgledalo mi je kao predskazanje kraja jedne veličanstvene epohe.

Otac je nežno uzeo moju ruku pod svoju. „Pa, En, šta misliš o mom proglašenju?

Vidiš i sama iz kakve plemenite loze potičeš. Već tri generacije imamo vitezove u

porodici. A nešto sam načuo da će i muž tvoje sestre Margaret uskoro dobiti takvu

titulu. Hteo gospodin Maners tvoju ruku ili ne, moramo ti uskoro pronaći časnog

muža, nekoga ko je istog ranga kao i ti."

Zagledala sam se u daljinu ne rekavši ništa.

I on je zaćutao. Pustio me je da se prepustim svojim mislima, koje su tekle u ritmu

udaraca vesala o vodenu površinu. Kada su se na vidiku pojavili tornjevi palate Jork,

ponovo je progovorio: „U kući ima dosta čeljadi tvog uzrasta, zar ne, kćeri? Tu je tvoj

rođak Fransis, njegova verenica Meri, lordov mlađi sin Tomas i njegova supruga, je

li?"

„Da, oče, ima ih dosta u kući."

„Pa, ipak, En", zaškiljio je svojim sivkastim očima koje su sijale istim sjajem kao da

mu je dvadeset, a ne šezdeset godina, „postoji neko u toj kući u čijem društvu

nipošto ne bih želeo da te vidim, jer smatram da nije prikladno za jednu nevinu i

mladu devojku. Reč je o gospodinu Džonu Donu. Tvoj teča o njemu ima visoko

mišljenje, međutim, imao sam prilike da pročitam neke njegove stihove. Puni su

razvrata i satire."

Ujela sam se za usnu, nadajući se da ne govori o pesmi koju sam i ja pročitala i

zbog koje mi je uzavrela krv.

„Bilo bi mi draže da ga lord nije uzeo u službu. Ne sviđa mi se njegova reputacija."

Zavrteo je glavom. „Žene su tako krhke. Eto, čak i kraljici je zavrteo glavu neki

zgodan lepotan."

„Ja nisam takva, oče!" Isturila sam bradu i pogledala ga u oči. „Ja nisam krhko biće

i fizička lepota mi ne znači ništa."

Zagledao se u mene. „Tvrd si ti orah, En."

Oborila sam pogled. Bilo mi je drago što tako misli, mada ni sama o sebi mnogo

toga nisam znala, niti sam mogla da pretpostavim kuda će me odvesti putevi

sudbine.

Stigosmo do stepenica na reci. Duž staze koja je vodila do kuće, tetka je postrojila

sluge koje su nam klicale dok smo koračali prema ulaznim vratima.

Otac se pretvarao da mu je neprijatno zbog ukazane počasti, a u stvari mu je bilo

drago.

Kada smo otpozdravili slugama, ugledala sam baku na ulazu u veliku trpezariju.

Smešila se svom sinu. „Čestitam, ser Džordže."

by voki

Dama i pesnik

„A gde mi je otac, ser Vilijam? Zar on neće da učestvuje u našem slavlju?" U

očevom glasu osetila se tuga zbog dedine odsutnosti. Zvučao je kao uvređeni dečak

kome otac nije dozvolio da se igra lukom i strelom.

„Ne oseća se dobro. Uhvatila ga je groznica." U njenom glasu jasno se osetila

zabrinutost. „En, oko kuće je velika bašta. Znam da si promrzla od vožnje rekom, ali

bila bih ti jako zahvalna ako bi mi nabrala malo zečje deteline ili prkosa da mu

ublažim bolove. Ove gradske sluge ne bi umele da razlikuju trave ni da vrede vreću

zlatnika."

„Idem odmah. Ako uspem da ih pronađem, odmah ću ti ih doneti."

„Hvala ti, dete moje. Ako ih ti ne nađeš, niko neće."

Umotala sam plašt čvrsto oko sebe. Otkad je sunce potpuno zašlo, vetar je bio još

hladniji.

Znala sam da biljke koje je moja baka tražila, ako ih ovde uopšte ima, rastu u

cvetnoj bašti koja se nalazila bliže reci, levo od kuće. Ali u ovo doba godine, cvetna

bašta bila je kao pustara. Danju bi se tu mogli videti baštovan i njegov sin, ali je sada i

za njih bilo i suviše kasno. Nigde nisam mogla da nađem zečju detelinu. Ne

obraćajući pažnju na hladnoću koja mi je prodirala do kostiju, nastavila sam da

tražim biljke po koje me je baka poslala. Taman kada sam htela da odustanem,

ugledala sam neuglednu biljku čije su grančice virile iz zemlje. Klekla sam da je bolje

pogledam. Imala je na sebi crn mešak pun tamnog semenja. Setila sam se da mije

baka govorila da je ovo semenje otrovno, pa sam pažljivo odvojila lišće od meska. U

tom trenutku začuh tihe glasove na svega nekoliko koraka od mene. Ugurala sam

lišće u rukav i krenula prema kući, ali tada shvatih da se dvoje ljudi koji su se

prepirali nalaze tačno na mom putu. Jedini put da neopaženo prođem pored njih bio

je kroz uzan otvor između žive ograde i cvetne bašte. Tada shvatih da jedan od

glasova pripada gospodinu Donu, a drugi ženi od oko pedeset godina.

„Čuvaj se, majko." Nikada ranije u njegovom glasu nisam čula toliko gorčine.

„Zapamti gde se nalazimo. Nemoj me optuživati da sam zbog ambicije izneverio

svoju veru! Proučavao sam rad kardinala Belarmajna i znam staje prava istina."

„Zašto onda živiš sa ovim ljudima, Džone?" - upitao ga je tiho, ali jasno ženski

glas. „Oni su naši progonitelji. Za njih su svi katolici prestupnici koje treba zgaziti

kao bubašvabe. Čak bi i lord, čuvar pečata, to učinio!"

Shvativši ozbiljnost njihovog razgovora, poželela sam da budem bilo gde samo ne

tu, ali nisam imala kud. Mada je govorio veoma tiho, u njegovom glasu osećala se

gorčina.

„Nisam izdajica. Pomirio sam se s bogom i s mojom zemljom, da više ne bih morao

živeti u stalnom strahu i na oprezu, da više ne moramo šapatom razgovarati, kao

sada! O strahu da i ne govorim! Znaš li, majko, koliko sam se plašio kada si mi kao

dvanaestogodišnjaku naredila da idem s tobom u Londonsku kulu da posetimo

ujaka jezuitu? Još pamtim jeziv miris memle, jecaje i užas koji su vladali unutar tih

mrskih zidina."

Glas koji mu je odgovorio bio je najčudniji koji sam do tada čula. Zvonak i

melodičan, a istovremeno dubok, zvučao je poput zvona koje vernike poziva na

by voki

Dama i pesnik

misu. I tada sam shvatila da on to i čini. Majka gospodina Dona tražila je od njega da

se vrati pod skute rimokatoličke crkve, uprkos velikim opasnostima koje mu prete,

počevši od suda do gubilišta. Zapitah se tada zna li ona šta je majčinska ljubav.

„Tišina, Džone! Nisi ti bio taj koji je platio najveću cenu, već tvoj brat."

Čuvši odlučnost u tom glasu, ustuknula sam. U svetu muškaraca, takav ton se

mogao čuti na bojnom polju kada vojskovođa izdaje komande. Kod žena, on je

pozivao na hrabrost i bezuslovno žrtvovanje. Setih se tada priče o Volumniji koja je

bila ponosna što joj je sin poginuo boreći se za slavu Rima.

„Neću da ćutim!" - prolomio se reski glas gospodina Dona kroz hladnu noć.

„Misliš li da se nisam lomio, krvario, borio se sobom u bezbroj besanih noći? Ali sam

konačno pronašao svoje mesto."

„Našao si ga izdajom. Hajde da nazovemo stvari pravim imenom, Džone. Sve je to

zbog tvoje proklete ambicije. Nisi mogao mirno da živiš kao svi ostali, nego si morao

da stupiš u javnu službu, odričući se zbog toga i svog boga."

Virila sam kroz otvor na ogradi od bršljana. Majka Džona Dona, visoka i lepa žena

blistavih tamnih očiju poput njegovih, stajala je umotana u tamni plašt.

„Oduvek si Henrija cenila više od mene." Zvučao je poput uvređenog deteta što

žudi za ljubavlju koja mu nije bila pružena. „On je bio tvoj najmlađi sin, tvoja nežna

biljčica koju si brižljivo gajila i zahvala ljubavlju, jedini od sve braće koji je do smrti

ostao veran tvojoj veri."

„Bio je najhrabriji od sve moje dece. Sutra se vraćam u Antverpen. Nije ni trebalo

ovde da dolazim, i suviše je opasno. Zbogom, ne verujem da ćemo se više ikada

videti."

„Ne!" - želela sam da viknem. Majka se nikada ne srne odreći svog deteta. I sama

sam na koži osetila šta znači izgubiti majku. Taj gubitak ljubavi i pažnje ništa ne

može nadomestiti, dokle god je čovek živ.

Međutim, majka gospodina Dona se ipak okrenula i otišla. Stajala sam kao

ukopana, mirna poput smrznutog drveta na koje sam se bila naslonila. Uprkos

svemu što sam mislila o njemu, sada sam imala potrebu da mu pružim utehu. A ako

to učinim, razotkriću se i on će saznati da sam krišom slušala njihov razgovor.

Ukoliko bi iko samo i posumnjao da je gospodin Don zagovornik katoličanstva,

izgubio bi sve: čast, ugled, pa čak i život. U Elizabetinom kraljevstvu, za katolike je

bilo mesta samo u tamnicama i na gubilištima. Zbog toga sam ostala mirno da stojim

na mestu, dok je on zurio u mrak, pogleda uprtog u pravcu kapije kroz koju je otišla

njegova majka. Skoro da sam mogla osetiti njegov bol.

Nakon nekoliko trenutaka, očajan, gnevan i pun gorčine, okrenuo se i uputio ka

kući, tako da sam konačno mogla da se izvučem iz svog skrovišta. Ipak, koliko god

da mi ga je bilo žao, to nije moglo da umanji moje uzbuđenje zbog sutrašnjeg odlaska

kod moje sestre Bet. Otrčala sam do bake da joj predam ubrano lišće, a ona ga je

odmah odnela u čajnu kuhinju da od njega napravi melem za dedu. Sutradan, čim

svi ustanu, treba da pođem na put uz pratnju tečinog sluge.

Osvanulo je ledeno, ali sunčano jutro. Lepo vreme za put do Kamojs Korta, do

kojeg ćemo samo jednom stati da prenoćimo u nekoj krčmi. Baka mi je velikodušno

by voki

Dama i pesnik

ponudila da sa mnom ide i Prudens, pošto je moja sestra Meri već otišla kod Bet s

Margaret, uprkos svim strepnjama u vezi s gospodinom Frimanom. Prudens tokom

puta nije prestajala da gunđa, iskazujući nezadovoljstvo što je morala tako brzo da

napusti London. Nije prestajala da se divi svakoj prodavnici, taverni ili borilištu

medveda, doslovno svakoj sitnici koju smo usput videle, pri tom bi na svaka dva

minuta do neba hvalila ljubaznost lordove posluge, tako da sam na kraju poželela da

nije ni pošla sa mnom. Daje ne bih slušala, u mislima sam odlutala do moje Bet.

Kao što je bio običaj, Bet se bila zatvorila u svoje odaje šest nedelja pre očekivanog

porođaja. U toj prostoriji već behu okačili najlepše draperije i doneli Betine najdraže

stvari. Prozori moraju biti zatvoreni, naročito po ovako hladnom vremenu. Odaje će

zagrejati da u njima bude vruće kao u paklu, bez obzira na to da li napolju sija sunce

ili pada sneg.

Kao i većina muževa, ser Džon neće biti prisutan, već je po Betinoj želji u kuću

pozvao družbenice, koje će biti s njom dok leži očekujući porođaj. Neki budući očevi

su gunđali zbog troškova za slatko vino, slatkiše, karamele, marmeladu i marcipan

koje je za tu priliku trebalo nabaviti, a ser Džon je sigurno bio jedan od njih. Ipak,

bilo je i onih koji su rado plaćali sve te troškove, samo da ne budu prisutni dok im se

žene porađaju. Šestonedeljno ležanje pred porođaj bio je jedan od najčešćih ženskih

rituala. Zanimalo me je ko će sve tamo biti. Ser Džonova majka, njegove sestre i

ostale rođake koje mogu da joj pomognu. Babica i dojilja. Moje dve sestre Meri i

Margaret. Franses je za ovakve prizore bila i suviše mlada, pa joj nisu dopustili da

dođe da ne bi poludela od straha.

Razmišljajući o voljenoj sestri i njenim snovima, nadama i strepnjama o budućnosti

njene bebe, nekako sam uspevala da odagnam dosadu tokom putovanja. Naravno, u

tome je učestvovala i Prudens sa svojim čestim i besmislenim upadicama.

„Pogledajte, gospođice En!" - povikala je kada smo prolazili pored jednog jezera na

izlasku iz Londona. „Labudovi! Da lije istina da svi oni pripadaju kraljici i da samo

ona sme da jede njihovo meso? I da na proslavama serviraju petlove punjene

fazanima i prepelicama tako da izgledaju kao da je prva ptica progutala poslednju?"

Prisetila sam se nekoliko proslava na kojima sam bila, ali se ne sećam da je na

njima bilo posluženo nešto toliko ekstravagantno.

„Glavni lordov sluga kaže da su se u njegovoj kući mnoge stvari popravile otkako

se oženio vašom tetkom. Prethodna ledi Edžer-ton nekako je bila aljkava u vođenju

domaćinstva, ali je zato ledi Elizabet u tome prava majstorica."

„Sigurna sam da bi bila polaskana da to čuje." Trudila sam se da zadržim smeh.

Znam da je trebalo da joj kažem da ne sluša te rekla-kazala priče, ali zaintrigiralo me

je što sam se našla u prilici da čujem nešto iz tog tajanstvenog sveta posluge, pa sam

nastavila.

„I, šta se još priča među poslugom, Prudens?"

„Da je krajnje vreme da se udate, gospođice Mor, i da vaš otac treba manje

vremena da provodi u Parlamentu, a više da se posveti pronalaženju muža koji će

obuzdati vašu divlju narav. Lordov do-mostaratelj kaže da vas je video kako jurcate

by voki

Dama i pesnik

po parku otkrivenih članaka, a i nekoliko puta su vas videli da se šetate sami, bez

ženske pratnje."

„Zaista strašno!" Nisam znala da li da se nasmejem ili da se naljutim zbog ovakvih

koještarija. „Nadam se da su to sve glasine koje kruže o meni."

Prudens je zastala, zacrvenevši se kao bulka.

„Pa i nisu, gospođice. Kažu i to da su vaš otac i ujak slepi kod očiju kada u istoj

kući drže nevino jagnje poput vas i krvoločnog vuka, koji će vas jednog dana uhvatiti

i rastrgnuti."

Poterala sam konja u galop, pretekavši ih oboje. Bilo mi je potrebno da osetim

hladan vetar na svom licu. Razbesnelo me je ovo besramno govorkanje. Ocu je,

očigledno, bilo jasno da u kući pored nevinog jagnjeta postoji i krvoločni vuk, ali

izgleda da nikome nije bilo jasno da nisam glupača niti guska koja će dozvoliti

ikome, pa bio on i opasni vuk, da me uhvati i rastrgne.

Da ne bih ohrabrila Prudens da nastavi s tom bedastom pričom, u nastavku puta

nisam više progovorila ni reč. Dan se polako bližio kraju. Nebom se prvo razlilo

rumenilo, a potom je pala i noć tamna kao mastilo, isprskana samo treperavim

svetlucanjem zvezda. Oduvek sam volela da gledam u nebesko prostranstvo u mom

Louzliju, i da osluškujem njegovu tišinu. To mije nedostajalo u Londonu, u koji je

dvesta hiljada duša bilo nagurano poput flaša u ostavi moje bake, pa nikada nije bilo

tiho, ni danju ni noću.

Bila sam umorna i leđa su mi pucala od dugotrajnog jahanja postrance. Ipak,

očarana misterijom zvezda, nastavila sam dalje. Da li oko zemlje stvarno postoji

vatreni obruč kroz koji anđeli prolaze i kasnije svetlucaju na nebu?

I da li, kako veruju astrolozi, Sunce, Mesec i sva ostala nebeska tela zaista utiču na

sve nas?

Veoma sam se radovala sutrašnjem susretu s Bet. Takođe, bila sam uzbuđena i

zbog toga što ćemo Prudens, sluga i ja sami zanoćiti u nekoj krčmi, pošto nikada

ranije nisam doživela ništa slično. Nažalost, Prudens je te večeri nastavila da trtlja

gluposti, pa se nisam zadržavala u gostionici, već sam na brzinu nešto pojela i otišla

rano na počinak. Onako ukočena od jahanja, odmah sam zaspala. Nakon dva sata

provedena u društvu, sva vesela i pripita, Prudens je zakucala na vrata moje sobe.

Nerado sam se pomerila na drugi kraj kreveta da bih joj ostavila prostora, ali joj

nisam dala pokrivač. A onda sam popustila i dala joj polovinu, nakon čega je ona

zaspala i zahrkala kao krmača.

Sutradan smo na putu videli nekoliko prolaznika s crnim oznakama na čelu, koje

su pokušavali da sakriju od naših pogleda. Setih se da je Dan pepela*, dan kada

katolici pepelom iscrtavaju znak raspeća na čelu kao znak žalosti za Hristom.

Sveštenici bi ih tada podsećali: „Svi smo mi prah i u prah ćemo se pretvoriti", iako je

u današnje vreme bilo opasno pokazivati takvu naklonost.

________________________ *Ash Wednesday je katolički praznik koji označava prvi dan uskršnjeg posta, a tokom kojeg vernici

pepelom iscrtavaju znak raspeća na čelu kao znak žalosti za Hristom.

by voki

Dama i pesnik

Pala mi je na pamet neumoljiva i okrutna majka gospodina Dona, koja je svojim

dolaskom u palatu Jork stavila na kocku njegovu budućnost.

Da li je on uopšte znao da će ona to učiniti i izložiti ga smrtnoj opasnosti? Naježila

sam se od same pomisli na smrt, te poterah svoju kobilu u galop da bih što pre stigla

do Betinog doma.

Kamojs Kort se konačno pojavio na vidiku. Kuća je bila prostrana i čvrsta, a svaka

njena cigla i greda poželela nam je dobrodošlicu, nagoveštavajući da nas unutra

očekuju topla kupka i udoban krevet. Jedva sam čekala da vidim moju voljenu Bet.

Kada sam sišla s konja, srce mi je od uzbuđenja lupalo kao ludo.

A onda sam na ulaznim vratima ugledala Margaret, ogromnu kao lađu i ponovo

trudnu. Čuvši topot naših konja, pohitala nam je u susret.

„En! Brzo, požuri! Bet te zove!"

U kući je bilo mračno i neobično tiho. Ni traga od atmosfere koju sam očekivala.

Nije bilo toplog odsjaja sveca, mirisa sušenog cveća i marcipana niti veselog

čavrljanja žena, što je u ovakvim prilikama bilo uobičajeno. Pratila sam Margaret

penjući se širokim stepeništem, dok su me s portreta na zidu posmatrale ozbiljne oči

ser Džonovih predaka. Kada smo se našle negde na polovini stepeništa, tišinom se

prolomio užasan krik. Od straha sam čvrsto stegnula sestrinu ruku.

„Zašto tako viče? Nešto je boli? Zar beba ne treba da se rodi tek za nekoliko

nedelja?"

Margaret se okrenula prema meni, pogledavši me tužno. „Ne znam, ali čini mi se

da je Bet nešto loše izračunala. Bilo kako bilo, beba hoće napolje - i to sada!"

Uletesmo u Betinu odaju kao bez duše. Tamo je bilo mračno, sparno i zagušljivo,

tako da sam jedva uspela da raspoznam obrise tela svoje sestre. U kaminu je gorela

vatra, a unaokolo je bilo zapaljeno mnoštvo mirišljavih sveca zbog kojih je vazduh u

sobi bio toliko težak da je i meni, zdravoj i pravoj, bilo teško da dišem, pa sam se

zakašljala.

„Jesi li to ti, En? Bogu hvala, stigla si. Babica kaže da moja beba neče više da čeka i

daje nestrpljiva da ugleda svetio dana."

Tek tada sam uspela da je vidim. Uopšte nije ličila na onu Bet koja je pre devet

meseci napustila našu kuću. Kosa mokra od znoja visila joj je preko bledog lica,

izobličenog od bola.

Iznenada ponovo poče da vrišti i da se previja, kao su joj u utrobi zmije otrovnice, a

ne sićušna beba.

„Smirite se, gospođo." Babica je pokušala da je smiri, gurajući joj čelo prljavom

rukom. Uzalud, Bet je nastavila da urla od bola.

„Beba je spremna da izađe." Babica je pokušavala da zvuči smireno, ali se u njenom

glasu osetila zabrinutost. „Ali ne leži u dobrom položaju."

„Hajde onda da zovemo doktora!" - pogledom sam potražila podršku od Margaret.

,,I gde je ser Džon?"

„Negde na putu između Linkolnšira i Kamojs Korta." Iz zagušljive tmine pojavila

se moja sestra Meri. Izgledala je kao senka nekadašnje samouverene i jake osobe.

„Poslali smo mu u susret slugu da mu kaže da požuri."

by voki

Dama i pesnik

„Nemamo vremena za doktora, gospođo." Babica je lomila prste na rukama, dok joj

se znoj cedio s lica i kapao u prorez između bujnih grudi.

„Pošaljite nekog da ga dovede! Odmah!" - povikala sam iz sveg glasa.

U tom trenutku Bet je ponovo poče da se previja, urlajući poput ranjene zveri

uhvaćene u zamku.

„Da li ste joj dali vrelu medovinu?" - upitala je otmena sredovečna dama, toliko

uplašena da se agonija u njenom glasu mogla osetiti u svakom kutku prostorije. Bila

je to ser Džonova majka, koju sam imala prilike da upoznam na Betinoj svadbi. „Zar

joj to neće pomoći da povrati snagu?"

Još jedan urlik prolomio se prostorijom.

„A orlov kamen? Donesite orlov kamen!" - zahtevala je Meri kao da se nalazi u

velikoj trpezariji svoje kuće, a ne u porodiljskoj sobi. „On će sigurno privući bebu i

naterati je da napusti Betinu utrobu."

Svi se rastrčaše na sve strane dok nisu pronašli neki kamen boje rđe, koji su predali

babici. Ona ga je protresla i tada sam po zvuku zaključila da je šupalj. Stavili su ga na

Betin stomak, da bi već nakon nekoliko sekundi ona ponovo počela da se bacaka po

postelji, previjajući se od bolova.

„Treba da ga vežemo za nju", rekla je Margaret, a zatim je skinula svoj pojas kojim

je vezala kamen za njenu butinu.

„Moja beba! Gde je moje dete?" u magnovenju je vikala Bet.

Sela sam pored nje i uzela je za ruku. „Moli se bogu da se uskoro pojavi", pokušala

sam daje utešim i umirim, milujući njeno oznojeno čelo. „Babice", sva očajna sam

povikala, „da li se vidi bebina glava?"

Ona je zavrnula rukav i gurnula ruku u Betino međunožje. „Leži postrance,

gospođo. Kao kola natovarena senom koja ne mogu da prođu kroz usku uličicu."

„Bože blagi, ženo, zar ne možeš ništa više da učiniš za moju jadnu sestru?"

„Mogu", odgovorila je, a onda je brzo u vazduhu napravila znak krsta, osvrnuvši

se oko sebe. „Mogu da se pomolim Svevišnjem, našem Spasitelju."

„En", obratila mi se Bet u trenutku kada nije osećala bolove. „Gde je moj gospodar?

Želim da bude ovde kada se naš sin bude rodio."

„Stiže. Stiže. Biće ovde uskoro."

U prostoriji je bilo toliko mračno, vruće i sparno da sam mislila da ću se

onesvestiti. Tada mi je palo na pamet da se Bet sigurno sva uparila od toplote, jer je

bila užarena kao potkovica kada je gurnu u oganj. Na sebi je imala spavaćicu, a preko

nje debelu gornju haljinu. „Spavaćica će joj biti više nego dovoljna. Odmah mi

pomozite da joj skinem haljinu."

Babica me je gledala zgranuto, ali je ipak pristala da mi pomogne. Podigle smo Bet

na noge skinuvši s nje tešku, debelu haljinu, koju je nosila iz pristojnosti. U tom

trenutku, ona ponovo poče da se trese i vrišti. Otrgla se iz naših ruku, bacila na pod

na sve četiri, a zatim zabacila glavu, zavijajući poput vuka.

„Dosta! Zaustavite je!" - vikala je ser Džonova majka. „Ovo je đavolje delo! Sigurno

ju je zaposeo neki demon!"

by voki

Dama i pesnik

Toliko me je razljutila da sam joj od besa okrenula leđa. „Nije to nikakvo đavolje

delo. Zar se ne sećate staje Svevišnji rekao u Knjizi Postanja? 'U mukama ćeš rađati

decu'. Zar ste zaboravili na svoje porođajne muke, gospođo?"

,,I to mi kaže drska devojka koja nema pojma o rađanju!"

„En, En", dahtala je Bet, očiju razrogačenih od straha, dok joj se celo telo grčilo i

uvijalo od užasnih bolova.

„Zar ne možete okrenuti bebu onako kako to kravari rade kada vade tele koje je

zapelo? Videla sam to na imanju mog dede. Na taj način su uspevali da spasu i kravu

i tele."

Pet pari očiju zaprepašćeno me je pogledalo, kao da sam predložila da prizivamo

Satanu.

„Učinila sam sve što je bilo u mojoj moći, gospođice. Dete neće da se okrene."

Bet je ponovo počela da vrišti, dok joj se celo telo treslo kao da će se razdvojiti na

dva dela.

„Mora da postoji još nešto, za ime boga, ženo! Moja sestra umire od bolova.

Preduzmite nešto!" - preklinjući sam se okrenula prema Meri, ali je ona samo

nepomično stajala, zureći u Bet kao da je već mrtva.

„Meri, reci nešto! Ti uvek imaš neko rešenje." „Imam, ali u mojoj kući i kuhinji, a ne

u porodiljskoj sobi. I sama se plašim porođaja kao smrti."

Tada shvatih da sam potpuno sama.

„Sada je sve u božjim rukama, gospođice", rekla je babica trljajući nos onom

prljavom rukom. „Juče sam porađala gospođu koju je bog uzeo sebi zajedno s

bebom."

Došlo mi je da zavrištim i daje tresnem posred lica. ,,E pa neću mu dozvoliti da

uzme moju dragu Bet!"

Uto se Bet uspravila u postelji, sva iscrpljena, izmoždena od umora i bola. Kosa joj

je visila niz upale, blede obraze, a u očima joj se bio pojavio iznenadni sjaj.

„Dobra ženo, meni je više stalo do života deteta nego do mog. Možeš li njega spasti

po cenu mog života?"

Nakon toga je izgubila svest.

Babica slegnu ramenima, a zatim me tiho pozva u stranu. „Ima još jedan način."

Otvorila je torbu koju je donela sa sobom i iz nje izvadila tri oštre, metalne kuke.

Od užasa mi se zgrčio stomak. „Ali ništa ne mogu da tvrdim", pogledala me je onim

škiljavim očima, „možda će nakon ovoga umreti oboje."

„Neka umre beba. A majku još možeš da spaseš."

Ošinula me je pogledom kao mačem, jer sam samo ja u toj prostoriji zahtevala od

nje nešto stoje u suprotnosti s božjim učenjem. Htela sam da se bacim na kolena i

zamolim Svevišnjeg da pomogne mojoj sestri, ali sam znala kakva su pravila: beba se

mora spasti po cenu majčinog života.

Ne znajući šta da radim, luda od očaja, obratila sam se ser Džonovoj majci.

„Na ovom imanju postoji farma, zar ne, gospođo?" Odsutno je klimnula.

„ Onda idem da nađem kravara." Izleteh iz sobe trčeći koliko su me noge nosile, a

zatim skočih na konja i krenuh da tražim spas. Pretražila sam celo imanje, pitala u tri

by voki

Dama i pesnik

trošne kuće i tek u četvrtoj pmnadnh kravara. Sedeo je pored vatre držeći dete na

krilu i hranioMev Haran

ga parčićima hleba umočenim u vodu. Bio je to visok, mlad čovek, bujne kose i

vedrog osmeha.

„Žao mi je što vas izvlačim iz kuće, ali molim vas da pomognete mojoj sestri. Samo,

ovog puta bi trebalo da izvučete zaglavljenu bebu, a ne tele."

On se zbunio. „Gospođo, ne znam..."

Setila sam se da u torbici imam još nešto novca koji mi je baka dala od prodatih

jaja. „Mogu da vam dam nešto novca."

„Reč je o gospodarevoj ženi, zar ne, gospođice? Čuo sam da je blizu porođaja."

Klimnula sam. Prišla mu je njegova žena i stavila mu ruku na rame. „Džonatane,

ovo je ozbiljna stvar. Možda bi bilo bolje da je ostaviš..."

„Da umre, je li? E pa ne mogu, pa neka bude šta bude!"

Zahvalila sam mu se na dobroti i plemenitosti, a zatim sam ga stavila iza sebe na

konja i odgalopirala do kuće. Još nije bilo znaka da se gospodar kuće vratio, tako da

smo se bezbedno popeli stepenicama do Betine porodiljske sobe.

Ona je bila na izmaku snaga, bela kao kreč. Više se nije bacakala, samo je ležala kao

da u njoj nema ni trunke života.

„Možete li joj pomoći, Džonatane?" - upitala sam ga.

Babica nas je tako užasnuto gledala kao da smo oboje oboleli od kuge.

Bet je ležala na leđima. Džonatan joj je prišao i nežno joj nešto šaputao, milujući je

po glavi, baš kao što je to činio s kravama. Uspeo je nekako da je nagovori da klekne.

„Tako. Sad vidim, beba okrenuta naopačke, gospođice."

„Možete li je okrenuti?"

Nežno je pritiskao njen stomak pokušavajući da okrene dete. U sobi je vladala

grobna tišina, koju bi povremeno poremetilo Betino dahtanje i pucketanje vatre u

kaminu. Mogla sam osetiti da niko od prisutnih osim mene ne veruje da će Džonatan

uspeti u onome što radi. Nikada se u životu nisam toliko molila bogu kao tada.

Džonatan je grizao usnu, trudeći se iz sve snage da nešto učini, a onda se sa svih

usana u sobi oteo uzdah olakšanja, jer je beba iznenada skliznula u njegove ruke.

Džonatan je nekoliko puta lupio dete po zadnjici i leđima i ono je, hvala Svevišnjem,

konačno zaplakalo.

„Rodili ste sina, gospodarice!"

„Sve je to đavolje delo", mrmljala je babica. „Ovako nešto nije moguće izvesti."

„To je božje delo!" - uzviknula sam, ni sama ne znajući odakle

mi toliko snage.

„Dete je rođeno pomoću molitve, u čiju snagu i moć verujem isto koliko i vi."

Pala sam na kolena. „Hvala ti, milostivi Isuse Hriste, što si noćas spasao jedno

nevino biće."

Svi osim babice izgovoriše za mnom „Amin". Ona me je gledala pogledom punim

mržnje.

„A tek koliko će se obradovati ser Džon", promrmljala sam, „kada sazna da si mu

podarila sina i naslednika."

by voki

Dama i pesnik

„Hoće, zar ne?" - usiljeno se nasmešila Bet, a zatim je klonula zatvorivši oči.

„Ostani sa mnom, En", tiho je prošaputala pre nego što je utonula u zasluženi san.

Mada sam od sve te brige i potrage za kravarom i sama bila mrtva umorna, trudila

sam se da ostanem budna. Međutim, nedugo zatim i sama sam zaspala pored svoje

sestre.

A onda sam usnila čudan san. Na polje na kojem je paslo stado ovaca došao je vuk,

a onda ih je rastrgao, jednu po jednu. Pokolj je prestao kada sam se trgla iz sna. Sela

sam na krevet i zatresla se od hladnoće. Mora da su prošli sati otkako sam zaspala,

pošto se soba potpuno rashladila. Ustala sam i stavila nekoliko cepanica na vatru,

posmatrajući ples varnica dok sam duvala u žar da razgorim vatru. Prenula sam se

kada sam čula Betin jecaj. Čudno je izgledala, pogled joj je bio skoro ukočen, ruke i

noge hladne kao led, a čelo vruće kao oganj. Pošto nisam imala poverenja u babicu,

probudila sam slugu i poslala ga po doktora. Dok nije stigao, hladila sam joj čelo

maramicom natopljenom vodom.

Doktor je stigao pred samo rađanje jednog od najlepših jutara koje sam ikada

videla. Sve oko nas plamtelo je od rumenila, dok su se polja u daljini kupala u

zlaćanoj izmaglici. Koliko lepote! Grozna stvarnost me je, međutim, brzo prenula iz

ove idile.

Doktor je kleknuo pored njenog uzglavlja, opipao joj čelo i zagledao se u njene

prazne oči.

„Porođajna groznica. Često se dešava nakon porođaja. Kako je beba?"

„Spava kod dojilje. Lepo napreduje."

Doktor je duboko uzdahnuo, a iz očiju mu se videla tuga što je bespomoćan da bilo

šta učini.

„Biće joj drago da to čuje. A ser Džon, gde je on?"

„Vraća se iz lova u Linkolnširu."

„Nadam se da će brzo stići. Nije joj još mnogo ostalo."

Kao da je oštro trnje probolo moje srce. „Zar baš ništa ne možete da učinite za nju?"

Odmahnuo je glavom. „Ništa više od onoga što ste činili do sada. Doći ću opet oko

podneva."

Kada sam se okrenula prema Betinoj postelji, otvorila je oči. „Kako je moj sin?"

„Ne brini, dobro je", nasmešila sam joj se.

„Sad mi je lakše. Bolje je ovako, on treba da živi. Dođi ovamo i navuci zavese oko

kreveta, kao kad smo bile male."

Navukla sam teške draperije oko kreveta i nas dve ostadosmo unutra, kao što smo

to činile bezbroj puta.

„Naš mali svet", kroz tamu se čuo Betin šapat. Njen uzdah pocepa moje jadno srce

na sto delova. „Ser Džon je dobar čovek. Nije naročito pametan i duhovit, ali je pravi

gospodin. On će brinuti o našem sinu." Ona uze moju ruku. „Prvo naša majka, sada i

ja. Šteta što muškarci u našoj porodici žive do duboke starosti, a žene venu poput

vinove loze."

Htedoh da se pobunim i kažem joj da ona ne sme uvenuti, ali tada se iz tame začu

njeno krkljanje i otežano disanje. Znala sam šta to znači. Odjednom osetih stisak

by voki

Dama i pesnik

njene ruke, snažan kao da se bori za život, a zatim stisak naglo popusti i ruka joj

ispade iz moje. U sobi se čuo još samo moj jecaj. Grcala sam u suzama, ljubeći njeno

ljupko lice i držeći njeno beživotno telo na svojim grudima. U tom trenutku začuše se

koraci u prizemlju. Otrčala sam do vrha stepenica i ugledala ser Džona na njima. Oko

ramena je nosio ulovljenog belog jelena.

„Gde je Bet? Kako je moja draga ženica?" Uto se i Margaret pojavi pored mene.

Tužno sam je pogledala i odmahnula glavom, pogledavši prema vratima Betine

odaje. A onda sam glasno zajecala.

„Dobili ste sina, gospodine. Zdravog i snažnog dečaka da nastavi vašu lozu."

Nisam više mogla da zadržim suze. Navirale su u mlazu, sliva-jući se niz moje lice.

Osetih slabost, pa sam morala da se uhvatim za ogradu stepeništa da se ne bih

srušila.

„Sluge!" - zvao je ser Džon, veselo tresnuvši jelena na pod. ,,Od-nesite ovu

životinju u kuhinju. I donesite vina. Treba da nazdravimo mojoj ženi i sinu!"

Odnekud se pojaviše ser Džonova majka i sestra, nemo gledajući u njegovom

pravcu. Polako sam krenula stepenicama k njemu, a svaki korak bio mi je težak kao

da me živo blato vuče nadole. Dok sam mu prilazila, vladala je tišina, a oči svih žena

bile su uprte u mene u iščekivanju da ser Džonu saopštim strašnu vest.

by voki

Dama i pesnik

Glava 8

Sedela sam u porodičnoj kapeli, čekajući da počne Betina sahrana. Izgledalo mi je

kao da nikada više neću moći da osetim toplinu. Moja draga Bet neće osetiti radosti

majčinstva, bebu kako sisa na grudima. Bet, koja se sa mnom smejala, trčala i skakala,

biće pokopana na ovom hladnom i mračnom mestu, zauvek skrivena od svetlosti

dana.

„Bog daje život, bog i uzima", mrmljala je Margaret, pokušavajući da me uteši, ali u

tom trenutku prema bogu nisam osećala ljubav.

Ser Džon nije želeo veliku sahranu. Ni turobne zvuke pogrebnih truba, ni reči

sveštenika koje će mu reći daje čovek stvoren da kratko živi i iza sebe ostavi neki

trag. Bilo mi je drago što je tako, jer sam bila gnevna i nikako nisam mogla da

prihvatim da je Bet zauvek otišla.

Moj otac, koji je upravo bio stigao iz Londona, kleknuo je pored Betinog odra ne

shvatajući kako ista tragedija može da se desi dva puta: prvo njegovoj ženi, a sada i

kćeri. Dok je klečao pognute glave, zurio je u svoje ruke. Ličio mi je na nekog tužnog

dečaka kome je potrebna majčinska nežnost da ga uteši. Oduvek je bio preke naravi,

zahtevao od nas da bez pogovora poštujemo njegov autoritet, ali ispod te maske krilo

se srce puno ljubavi za sve nas.

„Idemo, oče."

Podigao se na noge. ,,En, osećam se starim i praznim kao neki drevni, opustošeni

grad."

Krenuli smo polako do dela crkve u kome je pored vrata još stajao ser Džon sa

svojom majkom i sestrama.

„Zbogom, Džone." Otac mu je pružio ruku i ser Džon ju je, nem i skrhan bolom,

prihvatio. Onda sam mu i ja pružila ruku, ali on se naglo okrenu, ni ne pogledavši

me. Osećala sam se kao da me je ošamario.

Prišla nam je Margaret, gegajući se kao jedna od bakinih debelih kokošaka. „Vreme

je da krenemo. Prespavaćete kod nas u Pekamu. Moj suprug je već naredio slugama

da vam pripreme odaje."

„Hajdemo, En", uze me je Meri podruku. „Nedostajaćeš tetki u palati Jork. Ona se

mnogo oslanja na tvoju pomoć. Je li istina da te je obukla kao sluškinju i da si takva

išla ulicama Londona?"

Klimnula sam, pogleda uprtog u ser Džona, dok mije srce uplašeno lupalo. Da li je

njegov postupak bio nameran?

„Meri", prekinula sam je u pola reči, „zašto ser Džon nije prihvatio moju ruku?"

„Hajdemo, oče", prečula je moje pitanje.

Videla sam da joj je nešto šapnuo, praveći se da gleda u neki vitraž na crkvenom

prozoru.

by voki

Dama i pesnik

„Ser Džon previše veruje pričama svoje majke" jasno sam čula Merin glas, mada se

trudila da bude tiha. „Ledi Mils smatra da je En kriva zato što se usprotivila božjoj

volji i sada nas On kažnjava time što nam je uzeo sestru."

Njene reči su me pogodile poput groma. Da nisam dovela kravara, da li bi moja

sestra preživela porođaj? Ili tako govore samo zato što su žrtve predrasuda i

neznanja?

Celim putem od Kamojs Korta do Londona bila sam potpuno odsutna. Čak ni

komešanje mnoštva sveta na ulicama Londona nije me prenulo iz turobnih misli, niti

sam prestala sebi da postavljam hiljade pitanja. Kada smo stigli, u velikoj trpezariji

palate Jork bilo je užurbano kao u košnici. Naspram tišine i tuge u Saseksu, ovde je

bilo bučno kao u vodeničnom žrvnju. Činovnici u crnim odorama muvali su se tamo-

amo noseći neke papire pod miškom, dok su drugi vukli dokumenta spremna za

sud. Palate Vajthol i Vestmin-ster, udaljene odavde svega nekoliko minuta vožnje

rekom, bile su srce Elizabetine vladavine. I dok su dvorani šuškali po kuloarima,

nagađajući ko će naslediti ostarelu kraljicu kada umre, sudske aktivnosti tekle su

neometano i bez zastoja. A pretila nam je i pobuna u Irskoj, pa je trebalo, prema

recima mog oca, hitno preduzeti neke mere protiv pobunjenika. Stvarno sam imala

sreće što nisam ušla u njenu službu, jer se pričalo da je bila toliko loše volje da je

udarala svoje dvorkinje, terala ih da satima stoje čekajući je, i čak je jednoj od prvih

dama slomila prst zbog toga što joj ova nije dovoljno brzo skinula rukavice.

Među svim tim ljudima u velikom holu bila je i moja tetka. Krenula je prema meni

raširenih ruku. ,,En, draga moja, srce mi puca od tuge za tvojom sestrom. Tek što je

zakoračila u život, a već je nema. Izgubila sam dva muža, ali nikoga tako mladog kao

što je bila Bet. Šta se tu može, smrt u porodiljskoj postelji je prokletstvo mnogih

žena."

Do tada sam snagom volje uspevala da potisnem tugu, ali nakon njenih reči ona

poput vulkana izbi na površinu. „Draga tetka, ja..."

Pred mojih uplakanim očima ukaza se Betino milo lice, ono isto koje bih svakog

jutra prvo ugledala nakon buđenja. Ona je bila moja mirna luka, melem za sve moje

rane, rame za plakanje i neko kome sam mogla da poverim sve svoje tajne, i radosne i

tužne. A sada je više nema. I nema više njenog osmeha kojim je uspevala da rastera

moje tamne oblake. Grcala sam u suzama, nesposobna da progovorim. Zagnjurila

sam glavu u njene grudi ne obraćajući pažnju na ljude oko nas, a ona me je čvrsto

držala u svom zagrljaju.

,,En, ti si je najviše volela. Sigurna sam da je bila zahvalna dragom bogu što joj je

podario sestru kao što si ti, kada već nije imala majčinsku ljubav."

„Da, ja koja nisam uspela da joj pomognem onda kada joj je moja pomoć bila

najpotrebnija."

„Ne govori tako, En. Samo bog ima moć odluke o takvim stvarima i mi tu ništa ne

možemo."

Volela bih da se mogu tako lako pomiriti s božjom voljom i da, kao ona, mogu

prihvatiti Njegove odluke. Po mom mišljenju, za sve su bili krivi muškarci i babice-

neznalice. Ne znam koliko dugo me je tetka držala u zagrljaju milujući me po kosi,

by voki

Dama i pesnik

tek odjednom osetih olakšanje i odvojih se od nje. Obrisala mi je uplakano lice

maramicom i popravila mi frizuru.

,,A sada, En", nežno mi se smeškala i glavom ukazala na nekoga ko je stajao iza

mene, „ovde je neko ko te je čekao i ko se nada da ćeš mu dozvoliti da te uteši."

Nešto se uskomešalo u mojoj duši, zvoneći na uzbunu. Zbunjeno sam se okrenula i

pred sobom ugledala ozbiljne plave oči gospodina Manersa.

„Gospođice En, doleteo sam čim sam čuo strašnu vest u vezi s vašom sestrom."

Glas mu je bio jasan i zvonak. „Ako ništa drugo, neka vas uteši to što je sada na

nebu, u božjem zagrljaju."

„Tako je, En", začula sam još jedan nežni muški glas, „mada znam da je tvom

jadnom, tužnom srcu to slaba uteha", rekao je moj teča lord.

Nekoliko koraka iza njega, krijući se u senci, nazirala se još jedna muška figura. U

njoj sam prepoznala tečinog sekretara. Ovog puta, na njegovom licu videlo se iskreno

saosećanje i žalost.

Ne znam ni sama kakva me je čudna sila pokrenula da mu se obratim.

,,A vi, gospodine Done, šta kao pesnik mislite o ovome? Da li mislite da je

pravedno što je milostivi bog uzeo moju sestru u cvetu njene mladosti kada je imala

čitav život pred sobom?"

Oklevao je nekoliko trenutaka, znajući da su sve oči uprte u njega.

„Ne mogu vam dati pravi odgovor na to pitanje, gospođice. I sam sam, božjom

voljom, izgubio tri sestre i brata. Ni sada u tome ne vidim nikakvu pravdu. Međutim,

Biblija kaže da su smrt i bol cena koju plaćamo za grehe Adama i Eve, koji su jedući s

Drveta poznanja prekršili reč božju. Mi smo, kao njihovi sinovi i kćeri, kažnjeni zbog

toga."

„Znam veoma dobro šta piše u Bibliji, gospodine Done", odbrusili mu grubo,

valjda zato što sam od njega očekivala produhovljeniji i originalniji odgovor.

„Dobro de, En", ubacila se u razgovor moja tetka. „Prvo si od gospodina Dona

tražila filozofski odgovor, a sada ga tako grubo odbijaš." „Oprostite, gospodine

Done. Od žalosti ne znam šta govorim." Naklonio mi se, a u njegovim tamnim očima

videla se tuga, duboka kao najdublje jezero. Ali i duboko saosećanje i razumevanje, a

to nisam očekivala od čoveka njegove reputacije.

„Hajdemo, Džone", reče moj teča odvodeći ga sa sobom, „danas na sudu imamo

mnogo posla."

Zanimalo me je da li bi gospodin Don isto tako odgovorio da smo, kojim slučajem,

bili sami. A onda sam se užasnula zbog sop-stvenih misli. Kako je moguće da sam

osetila toplinu i iskrenu utehu od nekoga koga su upoređivali s vukom koji proždire

nevinu jagnjad?

„Lepo zbori gospodin Don", prenuše me iz misli i vratiše u stvarnost reči

gospodina Manersa. ,,A ipak, čuo sam da nije oklevao da uzme bratovljevo

nasledstvo nakon što je ovaj umro u zatvoru Nju-gejt zbog pružanja utočišta nekom

katoličkom svešteniku."

„Nadam se da to što govorite nijedan čovek nije u stanju da učini", odlučno sam

mu odgovorila. Ovakva optužba oživela mi je u mislima razgovor između gospodina

by voki

Dama i pesnik

Dona i njegove majke, za koji bih najviše volela da ga nikada nisam čula. Da li ga je

ona tada optužila za izdaju vere, brata, ili možda za oboje?"

„Gospodine Manerse, ne bi trebalo da pridajete značaj takvim pričama, jer su one

najčešće samo prazne glasine", dodala je moja tetka smeškajući se. „Nego, kažite

nam, kako je vaš dobri otac? Prošli put ste na brzinu otišli kada vas je pozvao da se

vratite kući u Lesteršir."

Gospodin Maners se na to glasno nasmejao, a njegov zvonki smeh uneo je tračak

radosti u moje tužno srce. Zaista je lepo izgledao dok se smeje.

„Moj otac!" Okrenuo se prema meni. „On je prevrtljiv kao vreme u proleće. Blago

vama, vaš otac bar zna šta hoće."

Da, pomislila sam, i previše zna šta hoće, i pri tom ne uvažava ničije mišljenje.

„Ne bih da razgovaramo o venčanju u ovom tužnom trenutku", nastavio je

taktično gospodin Maners i na tome sam mu bila zahvalna. „Suvišno je reći da je moj

otac prosuo trnje po stazi mojih iskrenih namera prema vama, a ne ja, gospođice

Mor."

Nasmejala sam se njegovom čudnom načinu izražavanja.

„Eto vidite, gospođice Mor, uspeo sam da vas nasmejem. A meni je to dovoljno."

,,A sada, gospodine Manerse, vreme je da En i ja obavimo neke kućne poslove",

tetka mu je učtivo davala do znanja da treba da ode.

Duboko se poklonio, a nas dve krenusmo ka izlazu iz velike trpezarije. Dok smo

koračale, sve vreme sam na sebi osećala njegov pogled.

„Moram da priznam", šapnula mi je tetka na putu do kuhinje, „slaba sam prema

lepuškastim muškarcima, ali čini mi se da je gospodin Maners bio previše upadljiv u

otkrivanju svojih namera, imajući u vidu da si u žalosti."

Zastala je i uzela me za ruku. „Još malo pa će cveće u bašti procvetati, a s njim ćeš i

ti. Ovde možeš ostati koliko god želiš, meni i lordu će to pričiniti veliko zadovoljstvo.

Treba da misliš na svoju budućnost, draga En, i na radosti koje te čekaju u bračnom

životu."

,,A umiranje nakon porođaja?" - odjednom me ponovo obuze tuga zbog rano

preminule sestre. „Da li se i to ubraja u radosti bračnog života?"

„En, En... niko ti ne brani da tuguješ za sestrom. Ali jednog dana, a taj dan nije

tako daleko, žudećeš za čarima ljubavi i porodičnog doma." A onda me je lukavo

pogledala ispod oka. ,,I za čarima bračne postelje."

Pocrvenela sam kao bulka. „Tetka", uzela sam je za ruku i povela je hodnikom,

„vidim da treba da vas držim podalje od lepuškastih muškaraca."

„En, dostaje bilo. Nevaljala kao i uvek! Hajdemo sada da damo uputstva posluzi u

kuhinji. A kasnije ćeš ići sa mnom u posetu ledi Vorik, koja takođe treba da stupi u

kraljičinu službu."

by voki

Dama i pesnik

Nakon što smo u kuhinji obavile sve što je tetka imala na umu, pokušavala sam u

svojoj odaji da pročitam priču o ljubavi Abelara i Eloize* koju sam ponela iz dedine

biblioteke. Međutim, čak ni njihova tragedija, u kojoj se Eloiza podala svom učitelju

te je on zbog toga bio kastriran, teško daje mogla da me otrgne iz duboke žalosti

zbog smrti moje sestre.

„Ono što ti je potrebno, En", u glavi su mi odzvanjale bakine reči koje mi je uputila

bezbroj puta, „jeste nešto čime ćeš da uposliš i te dokone ruke i taj bistri mozak."

Vratila sam knjigu o Abelaru u sanduk. Možda bi za mene bilo najbolje da se

vratim u Louzli. Ovde sam nepotrebna i i suviše neiskusna da bih ikome bila od

koristi.

A znala sam i kako će proteći naša poseta ledi Vorik. Dva sata se-denja na promaji

u galeriji i slušanja tračeva s Dvora. Ipak sam otišla s tetkom, ali od celog razgovora

nisam čula ni jednu jedinu reč.

Žalost za Bet nije me napuštala ni kada su poljima počeli da du-vaju rani prolećni

vetrovi. Gusta magla i hladno vreme bili su slika i prilika moje mrtve duše.

Martovski hladni vetrovi oterali su neke od mojih crnih misli, ali tek kada je zasijalo

prolećno sunce, malo sam živnula i osetila potrebu da se pokrenem. Još je bilo rano

za priređivanje balova i proslava, ali sam bar mogla da ponudim svoju pomoć

tetkinoj glavnoj služavki Džoun. Ta žena rumenih obraza, okrugla kao burence, više

mi je ličila na seljanku iz Louzlija nego na gradsku ženu koja nikada nije nogom

kročila iz zagušljivog Londona. U svakom slučaju, moja ponuda ju je veoma

obradovala.

„Dosadilo vam je da se molite, je li tako?" A onda je malo bolje razmislila, osećajući

da je pogrešila što je to rekla, "Oprostite, gospođice, nisam mislila ništa loše. Znam

koliko vam je teško zbog gubitka sestre. I svima nama je veoma žao. Koliko sam čula,

bila je divna devojka."

„Ne opterećuj se, Džoun. U pravu si, dosadilo mi je da se molim. Kako i da se

molim, kada sam na boga toliko kivna." „Gospođice!"

„Pssst! U redu je, nije trebalo tako nešto da kažem. Nego, kako mogu da ti

pomognem?"

„Mojoj gospodarici se jedu jabuke iz Kenta, a čula sam da mogu da se kupe samo

na pijaci u Sadarku. Stvarno mi nije jasno zašto ih jesenas nije stavila u zimnicu."

Pogledala je u moju raskošnu haljinu. „Znate, bilo bi dobro da preko te lepe haljine

ogrnete neku pelerinu. Ipak idemo u Sadark, a tamo nema mnogo otmenog sveta."

Ovoga puta nismo se vozile lordovom otmenom lađom, već smo pozvale čamdžiju

da nas preveze. Nedugo zatim, iskrcale smo se u Sadarku. Ova obala Temze činila mi

se užurbanijom od druge, ako je to uopšte bilo moguće.

___________________________________

*Pjer Abelar (1079-1142) bio je francuski teolog i filozof koji je zbog zabranjene ljubavi prema Eloizi

bio kastriran. Ljubavna pisma koja su njih dvoje razmenjivali spadaju u bisere srednjovekovne

literature.

by voki

Dama i pesnik

Prošle smo pored niza kuća, pozorišta, vodenica i zadimljenih radionica. Dok smo

prolazile pored borilišta za medvede, iznutra smo čule povike, pa mi se smučilo na

samu pomisao na jadnog medveda kojeg jure razjareni psi. Zaista okrutan običaj. Pre

nego što me je Džoun gurnula napred prema pijaci, uspela da sam da zavirim u vrt

zadovoljstva. A onda smo nastavile pored pivnice, spustivši se stepenicama do reke.

Jedna nafrakana devojka nagnula se preko prozora pivnice dovikujući za nama: ,,'Bro

j'tro, gospođice, otkud vi u našem kraju?"

„Pst, gospođice En, ne gledajte u njenom pravcu. Sumnjiva je to kuća, mada su je

nazvali Zamak iznad krčme. Niti je to neki za-mak niti u njemu stanuju dame, kad

vam kažem. Hajdemo, pijaca je tu blizu."

Nije mi se žurilo. Prvi put u poslednjih nekoliko nedelja uspela sam da zaboravim

na brige i da se prepustim svim tim čudnim prizorima i neobičnim zvucima. Ipak,

nešto me je duboko dirnulo: čopori dečice koja su se gladna, gola, bosa i umorna

vukla ulicama. Neka od njih jedva da su bila prohodala, dok su drugu u naručju

nosila veća deca. Gledala su me onim krupnim, praznim očima, kao da su znala da

dolazim iz bogate kuće u kojoj se prema psima i mačkama ponašaju bolje nego ovde

prema njima.

„Da", komentarisala je Džoun, „za razliku od jabuka, deca se u Kentu rađaju preko

cele godine. Izgleda da što je majka siromašnija, to više dece donosi na svet. Pošto je

žetva loša, nema posla za njih, pa beže sa sela u grad. A decu ostavljaju na nemilost

ulice i milost paroha."

,,A da li im paroh pomaže?"

„Snalazi se kako može. Najradije bi ih oterao kao pse lutalice. A i taj novi zakon po

kojem treba da plaćamo porez za sirotinju - ne znam da li će im to pomoći ili

odmoći."

Zamotala se šalom i nastavila da korača, ne obraćajući pažnju na čopor dece koji

nas je pratio ispruženih ruku.

,,Iš! Bežite!" - povika lupivši nogom o pod, na šta se deca bez reči razbežaše, kao

mnoštvo malih senki.

„Držite čvrsto torbicu, gospođice. Nikada ne znate šta može da vas zadesi u ovom

kraju."

Nadomak pijace Barou, u senci velikog drveta ugledah mladu mlekaricu. Na

ramenima je nosila vedra s mlekom i razgovarala s nekim kupcem. Zastala sam na

trenutak, prepoznavši u njoj onu istu devojku koju sam već jednom srela i dala joj

milostinju, zabo-ravivši da sam obučena kao služavka. Ne verujući svojim očima,

dugo je posmatrala moju raskošnu odeću koja se nazirala ispod pelerine. A onda se

dogodilo nešto neočekivano. Jedan visok, poput rode krakat dečko od nekih

dvanaest-trinaest godina, prljav i odrpan, dotrča pravo do mlade mlekarice kao da ga

progoni krvnik i da samo ona može da ga spase od vešanja.

„Saro! Molim te! Juri me! Ubiće me ako me uhvati! Neću da ostanem s njim, neću!"

by voki

Dama i pesnik

Iz obližnje uličice pojavio se neugledan čovek. U Sarinim i dečakovim očima

ugledah strah. Čovek je bio odeven u rite i užasno je zaudarao na smrad pivnice.

Urlao je poput izgladnelog medveda, zamahnuvši pesnicom da udari dečaka.

„Pustite ga!"

Mlekarica me je pogledala toliko tužno, očajnički tražeći pomoć, da sam morala da

se umešam. Iskoračila sam napred i stala između dečaka i čoveka koji ga je progonio.

„Stanite!" Izgovorila sam hrabro. „Ko ste vi i zašto progonite ovog jadnog dečaka

koji se od straha zalepio za ovu devojku?"

„Ja sam Džon Monzli, kožar. A ko ste vi i zašto stojite između mene i mog

zakonitog šegrta?"

Stajala sam visoko podignute glave, baš kao što je to činila moja sestra Meri kad bi

se ljutila na svoje neposlušne sluge.

„Ja sam gospođica En Mor", izgovorila sam glasom ledenim poput kasnog mraza

koji uništava rane proletnje pupoljke. „Kći ser Džordža Mora, viteza i zamenika

šerifa u okruzima Sari i Saseks."

„Ha?" - promumlao je na spomen šerifovog imena, držeći me na odstojanju kao da

očekuje da iz pelerine izvučem nalog za njegovo hapšenje.

,,I kakve veze gospođica Mor ima s mojim šegrtom, koji ne zna ni jagnjeću kožu da

ošuri a da ne ode da cmizdri kod svoje mamice!"

„Ne cmizdrim kod mamice!" - usudio se dečak na pobunu, čim je shvatio da ima

zaštitnicu. „Nemam ja majku! Nemam nikoga osim moje sestre Sare!" Okrenuo se

prema njoj, očajnički tražeći zaštitu. „Tera me da radim najteže poslove, one koje

niko drugi neće.

Ceo dan držim ruke u nekoj odvratnoj tečnosti koja peče i razjeda mi kožu.

Pogledajte!"

Ispružio je ruke, na kojima je koža bila prekrivena užasnim plikovima i živim

ranama. „Moram da natapam kože u kaci punoj soli i psećeg izmeta da bi omekšale."

Zamislila sam taj jezivi prizor i odlučila nešto da preduzmem da bih pomogla tom

detetu.

„Navići će se on", mumlao je kožar. „Vremenom će mu koža ojačati, pogledajte

moje ruke!"

Ispružio je ruke da ih pogledamo. „Dvadeset godina se bavim kozarstvom, i kao

što vidite, ruke su mi nežne kao bebina koža."

„Zato što nikada ne prilazite onoj groznoj kaci, eto zašto!" - nije se dao dečak. „ A

iz parohije vam dovode dečake od jedva deset godina da rade taj posao umesto vas!"

„Za to dobijaju krevet i hranu."

„Da, spavamo u podrumu s pacovima da nam pričaju priču za laku noć i jedemo

budavi hleb kao poslasticu."

Uzdržano sam se nasmejala dečakovom opisu. Ovaj kožar još ne beše uspeo da mu

razbije maštu.

„Šta hoćeš više? Po zakonu, dužan sam da te naučim zanatu. Znam ja svoje

obaveze."

by voki

Dama i pesnik

Ta tobožnja saosećajnost zgadila mi se više od njegove okrutnosti, naročito zbog

toga što je sebe bio ubedio da čini dobro delo. „Hajde, polazi! Ne učiniš li to, išibaću

te!" „Molim vas, gospođice", umešala se dečakova sestra. „Znam da ste plemenita i

dobra osoba. Sećam se kada ste mi onda udelili novčić." Gurnula je dečaka prema

meni. Ispod te tanke, trošne odeće, pod rukama osetih svaku njegovu koščicu. Na

licu je imao gadnu modricu, a nos mu je krvario. Imao je gustu tamnu kosu, a koža

mu je bila toliko tanka i bleda da se ispod nje videla svaka žilica. Međutim, uprkos

svemu, u njegovim očima sijala je iskra iznenađujuće bistrog uma.

„Povela bih ga sa sobom čim razdelim mleko, ali paroh će ga opet poslati kod

kožara. Pametan je, gospođice, ume čak da pročita natpise na prodavnicama i

tezgama. I tako je dobrog srca! Uzmite ga sa sobom, gospođice, zbog naše majke koja

je umrla na poroti aj u. Molim vas!"

Kao da je neki anđeo ove reči poslao u moje uho.

U trenutku sam se setila svoje drage sestre Bet, koja se još nije bila ni ohladila u

mračnom grobu, i krivice koju sam nosila poput teškog tereta. Grizlo me je to što sam

možda i bila kriva za njenu smrt. Ako pomognem ovom dečaku, možda ću tako olak-

šati dušu.

„Povešću ga sa sobom", izgovorila sam, ne razmišljajući da li je mojoj tetki i teči

potreban još jedan sluga.

„Ali on je moj zakoniti šegrt!" - pokušao je kožar da ga otme od mene.

„Koliko biste potrošili na hranu i dobili za njegovo obučavanje?"

„Pa, znate", raširiše mu se škiljave, pohlepne oči, „vreme trajanja šegrtovanja nije

strogo određeno. Traje dok ga ne naučim zanatu."

„Recimo da je to pet godina. Eto vidite, spasiću vas troškova hrane i smeštaja za

dečaka."

Dečko, koji se inače zvao Vat, gorko se nasmejao na ovo.

„Ali zato ću izgubiti radnika."

„Tri zlatnika. Sutra ujutru poslaću na vašu adresu tri zlatnika."

„I vaš otac, zamenik šerifa - zaboravio sam kog ono okruga - neće se mešati u sve

ovo?" Nerado je pogledao u Vatove izranjavljene ruke.

„Ne, neće. Idemo, Vat." Uzela sam ga za ruku i progurala se s njim kroz masu koja

se skupila da vidi kako će se završiti ta predstava.

„Smem li da kažem Sari gde će me naći?"

Osvrnula sam se i pogledala u odvratnog kožara. Nisam želela da sazna gde će

mali Vat ubuduće stanovati.

„Džoun, molim te, idi i tiho reci Sari gde će njen mali brat živeti."

Uz gunđanje se progurala kroz gužvu do Sare i šapnula joj našu adresu. Devojka u

tom trenutku razrogači oči i zaneme od čuda, shvativši da će se status njenog brata

drastično promeniti.

,,A šta ćemo s jabukama za moju gospodaricu?" - nastavila je da gunđa Džoun dok

smo brzim korakom hitali prema reci. „I šta će reći gospođa što dovodimo ovog

momka?"

by voki

Dama i pesnik

„Rekoste jabuke, gospođo?" - reče Vat, veselo škiljeći svojim plavim očima. „Znam

gde možete da ih nađete."

Poveo nas je kroz uzanu ulicu, zastavši na ćošku da pogleda da li nailazi neko

opasan. Plašeći se da ne naleti na kožara ili nekoga od njegovih pajtaša, stalno je

zastajkivao i osmatrao. Popeli smo se uz neke stepenice, zašli iza ugla i našli se

nasred pijace Barou, odmah pored tezge pune voća i povrća. Ali na njoj nije bilo

jabuka.

„Drže ih ispod tezge, ušuškane slamom, da ne promrznu", obavestio nas je Vat.

Džoun je napunila korpu jabukama. Bile su tako dobro očuvane da se na njima još

mogao osetiti miris jesenje izmaglice. Dok smo išli prema doku s čamcima, pružila

sam dečaku jednu jabuku. Pogledao me je zahvalno, širom otvorenih očiju, kao da je

dobio zlatnu jabuku iz ruke boginje Here.

„Hvala vam, gospođice, za vašu dobrotu i ljubaznost."

Dok smo se vozili čamcem, nismo progovorili ni reč. Džoun je samo povremeno

pogledala u mom pravcu sležući ramenima, a od Vata se odmicala kao da nije

povređeno i jadno dete, već prenosilac kuge.

Kada smo pristali kod stepenica ispred palate Jork, brže-bolje je izašla iz čamca i

odgegala se do kuhinje, da bi tamo što pre svima ispričala kakvu je ludost ovog puta

učinila gospođica En.

„Kakvo je ovo mesto, gospođice?" - jedva je izgovorio Vat, nem od čuda, dok smo

se približavali ogromnoj kući s velikim prozorima, tornjevima i kulama i prelepim

vrtom ispred.

„Ovo je palata Jork, dom mog teče. Sigurna sam da će on i moja letka naći neko

mesto za tebe, ali moraćeš da budeš dobar i da ne bežiš od posla."

Dok smo prolazili kroz kapiju, Vat se stalno osvrtao iza sebe kao da nas goni

potera. Iz bašte su se čuli glasovi. Dva muškarca su stajala ispod krošnje jabuke,

smejući se i razgovarajući. Jedan od njih je bio gospodin Don. Primetivši da

dolazimo, okrenuo se prema nama.

„Dobar dan, gospođice En." Radoznalo je podigao obrve uperivši pogled u mog

malog pratioca, ali nije ništa komentarisao, pretpostavljajući da ću mu sama objasniti

ko je taj dečak.

„Ovo je Henri Vaton, moj dobar prijatelj."

Gospodin Vaton mi se duboko naklonio. Bio je to zdepast gospodin vedrih,

živahnih očiju, a lice mu je krasila duga i gusta cr-venkastosmeđa brada.

„Gospođice Mor, zadovoljstvo mi je upoznati vas. Oduvek sam cenio vašeg teču i

njegov predan i pošten rad u kraljičinoj službi. Danas je, verujte, takve teško naći."

„Hvala vam, gospodine Vaton. On je zaista divan čovek."

„Gospodin Vaton i ja samo stari prijatelji, još sa univerziteta, a on trenutno radi kao

sekretar erla od Eseksa."

Nesvesno sam se nasmešila.

„Čemu taj osmeh, gospođice Mor", zainteresovao se gospodin Vaton.

by voki

Dama i pesnik

„Kada sam bila u poseti dvoru, čula sam mnogo toga o erlu i njegovim brojnim

damama, pa pretpostavljam da kao njegov sekretar imate pune ruke posla s

njegovim ljubavnim pismima."

Gospodin Vaton se nasmeja grohotom. „Eri je čovek od akcije. Mnogo više veruje u

dela nego u reči."

„Da, upravo o tim delima su razgovarale dame na Dvoru." Namignula sam Vatu,

koji se krio u senci zida. Još dok smo se približavali ulaznim vratima palate,

razmišljala sam kako će ga prihvatiti moji tetka i teča. I tada mi sinu spasonosna

ideja.

„Gospodine Done, imate li slugu?"

Iz razloga koji nisam razumela, gospodin Don i njegov prijatelj prasnuše u smeh.

„Više nemam. I radije bih pojeo svoj šešir nego što bih ponovo nekog zaposlio.

Nisam imao dobra iskustva s njima."

„To je zbog toga što niste naišli na pravog. A evo, ovaj dečak Vat... Imaš li i

prezime, dečače?"

„Snersbruk, gospođice."

„Dakle, Vat Snersbruk je dečko kome je hitno potreban posao i biće vam odličan

sluga."

Gospodin Don mi je odgovorio kroz smeh. „Obratili ste se pogrešnom čoveku,

gospođice Mor. Imao sam toliko dečaka da mi ih je dosta za još tri života. Poslednji

kojeg sam zaposlio ukrao mi je najbolja odela i pobegao netragom." „Ali Vat nije

takav. On je dobar i pošten, zar ne, Vate?" „Pošten sam kao i ovaj sunčani dan,

gospođice", rekao je uz duboki naklon, pošto je to maločas video od gospodina

Vatona. „A i kao crna noć, mada se u njoj dešavaju mnoge rđave stvari."

„Sačuvaj nas bože dečaka koji ume ovako pametno da zbori", promrmljao je

gospodin Don vrteći glavom.

„Hajde, Džone, pesnik treba da ceni kada neko ume da barata recima, zar ne?" - s

osmehom mu se obratio gospodin Vaton. Ipak, njegov prijatelj je i dalje odmahivao

glavom.

„Gospođice Mor, znate da živim ovde, u palati Jork. Da imam svoju kuću,

možda..."

„Sigurna sam da moj teča neće imati ništa protiv. Razgovaraću s njim. Vat može da

spava na slamarici na podu vaše sobe, kao što je i Prudens spavala u mojoj sobi dok

sam živela u Louzliju." „Polako, polako... Sačekajte malo, gospođice..." „Bar

razmislite o tome. Vat bi mogao da vam donosi i odnosi papire s Dvora."

„Može i do pivnice ili neke krčme", dodao je Vat.

„Vat!" - viknula sam ljutito, a zatim sam se okrenula prema gospodinu Donu.

„Prekjuče ste me upitali da li možete nešto da učinite da biste odagnali moju tugu

zbog sestrine smrti." Znala sam da će ovo zvučati kao učena, ali nisam osećala grizu

savesti jer sam to činila iz najbolje namere. „Majka ovog dečaka umrla je na porođaju,

baš kao i moja sestra. Uzeti ga, bilo bi okajanje grehova."

by voki

Dama i pesnik

„Koje vi velikodušno prebacujete na mene?" Mada su ove reči surovo zvučale, u

njegovom glasu osetila se dobrota. „Za ime boga, šta se mu se to dogodilo?" Uzeo je

dečakovu ruku, ne grozeći se jezivih rana.

„Bio je šegrt kod kožara koji gaje primoravao da potapa kože u neku strašnu

tečnost koja mu je nagrizla ruke."

„A taj kožar kod koga je služio ga neće tražiti nazad? Ipak, dečak njemu pripada."

Ugrizla sam se za usnu. „Veoma je moguće. Ali verujem da se neće usuditi da to

učini kada sazna da dečak sada živi u kući lorda, glavnog čuvara kraljevskog pečata."

„Laknulo mi je. Ne bih želeo da mi neki razjareni kožar saspe u lice onu strašnu

tečnost."

„Ne plašite se toga, gospodine", sav ponosan mu se obrati Vat. „Gospodar Monzli

nema hrabrosti ni da priđe toj kaci."

„Sad mi je još više laknulo."

„Onda ćete ga uzeti kao slugu? Vat, dobio si novog gospodara!" - rekla sam brzo,

ne dajući gospodinu Donu priliku da se predomisli. „Gospodin Don je sekretar mog

teče, ali i jedan od naših najpoznatijih pesnika."

„Budimo skromni, još nisam objavio ni slova."

„Pošto moj rođak kaže da se vaši stihovi najviše čitaju, nema ni potrebe da ih

štampate."

Okrenula sam se prema Vatu. „Odvešću dečaka da ga okupaju i obuku u nešto

pristojnije."

„Želim vam mnogo sreće."

by voki

Dama i pesnik

Glava 9

Ostavila sam Vata da me sačeka ispred kuhinje dok pronađem Džoun da mi

pomogne da ga okupam i sredim. Bila sam na pola stepeništa kada se iz prizemlja

prolomio prodorni vrisak.

Moja tetka je naletela na tog jadnog, odrpanog i prljavog dečaka. Odmah ga je

ščepala za uho, vukući ga do druge prostorije da pronađe svog muža.

„Znaš li ti u čiju si kuću ušao, dečače? I s kakvim namerama? Da nas pokradeš, šta

drugo?"

„Molim vas, gospođo, poštedite me! Nisam došao da kradem, već me je dovela

jedna mlada dama da ovde pošteno radim kao sluga."

Tetka se okrenula prema meni.

,,Je li ovo istina, En? Ko je ovaj dečak, i kako si smela da ga dovedeš a da

prethodno nisi mene pitala?"

„Gazda ga je mučio i kinjio, tetka. Pre nego što me osudite, pogledajte kakve su mu

ruke."

Podigla sam Vatove izranjavljene ruke i pokazala joj ih. „Smatrala sam daje moja

dužnost pred Tvorcem da ga spasem tih muka, a znam da biste i vi, tako dobri i

plemeniti, isto to učinili."

„Za boga miloga! Da li bih to učinila?" - po glasu se videlo daje ljuta, ali sam se

ipak nadala da ću je ubediti da prihvati Vata.

„Uostalom, dečak vam neće uopšte smetati. Gospodin Don se složio da ga uzme

kao slugu."

„Stvarno?" - reče moj rođak, koji se tu upravo bio pojavio u društvu gospodina

Manersa. „To je zaista plemenito od njega. Mora da si bila veoma uverljiva jer, kako

mi se čini, oko ovog dečaka treba dosta truda da od njega postane valjani sluga."

Vat je pažljivo slušao naš razgovor. Ove reči su ga očigledno pogodile, pa se

pobunio.

„Neće zažaliti što me je uzeo, gospodine. Jednog dana će se zapitati kako je do sada

uopšte mogao bez Vata Snersbruka."

Na ovo se svi nasmejaše.

„Da, to je veoma plemenito od gospodina Dona", potvrdila sam.

,,I to vas ne čudi?" - upitao me je Ričard Maners. „Nisam do sada čuo da se

gospodin Don poneo tako nesebično. Nadam se da ste ispravno postupili što ste mu

dodelili tog dečaka."

„Šta ste time hteli da kažete, gospodine Manerse?"

„Načuo sam daje gospodin Don imao problema s prethodnim slugom."

„Kakvih problema?"

Slegnuo je ramenima, „Ne znam, ali mi se čini da je slučaj završio na sudu."

Ova vest me je malo uznemirila. Mislila sam da će se gospodin Don pokazati kao

dobar gospodar.

by voki

Dama i pesnik

„Izgleda da mnogo toga znate o sekretaru mog očuha, gospodine Manerse", reče

Fransis pogledavši ga podozrivo.

„O njemu se dosta priča. Da sam se ja ponašao kao on, i o meni bi se ispredali

tračevi."

„ A to znači da se stalno ponašate kao dobar hrišćanin i plemić?" - upitao ga je

Fransis.

„Iskreno se nadam da je tako", odgovorio mu je skrušeno.

U njegovom glasu bilo je nečeg što me je nateralo da budem ironična.

„Nema sumnje, za to ćete dobiti nagradu, ali tamo gore, u Raju." Okrenuo se

prema meni, a iz njegovih plavih očiju su sevale varnice.

„Nadam se da ću tu nagradu dobiti mnogo ranije."

Shvatila sam suštinu njegovih reči. Spustila sam pogled i požurila da pronađem

Džoun, koja se pobrinula da se Vat okupa i obuče. Sve vreme nije prestajala da

gunđa, ali je ipak obavila zadatak i pronašla mu lepo crno odelo s belom kragnom

koje je otesnelo nekom od naših slugu. Pošto je kragna bila prevelika za njegov

mršavi vra-tić, uzela sam makaze, iglu i konac da mu je prepravim.

„Dajte to meni, gospođice", Džoun nežno uze dečakovu odeću iz mojih ruku. „Čini

mi se da niste naročito vesti sa iglom i koncem."

„Nisam", nasmejala sam se. „Moja mlada sestra Franses je mnogo veštija od mene.

Naša baka je oduvek bila očajna zbog mog lošeg veza. Više sam volela da jašem

poljima ili da se igram sa svojom mačkom nego da traćim vreme praveći cvetiće na

svili ili cicu."

„Znači li to da se ne razumete u ženske poslove?"

„Rekla bih da u njima ima draži, ali ipak više uživam u čitanju i jahanju."

„Onda će vam, gospođice, biti potrebno dosta posluge."

Završila je skraćivanje i ušivanje kragne. Odjednom, nešto mi pade na pamet.

„Voliš li što si sluškinja, Džoun?"

Nasmejala se odmahujući glavom. „Čudno ste vi čeljade, gospođice. Kakvo je to

pitanje?"

„Više nego što vi volite što ste dama", progovorio je Vat, na čije smo prisustvo obe

skoro bile zaboravile. „Kladim se da biste više voleli da živite kao muškarac."

„Bolje bi ti bilo da držiš jezik za zubima, mala ništarijo. Baš si nevaspitan!" -

proderala se na njega Džoun.

„Čuo sam u pivnici da pričaju kako se neka mlada dama prerušila u paža samo da

bi bila pored svog ljubavnika!" - ponosno nam je saopštio Vat.

„Da ne znam da nemaš novca za ulaznicu, rekla bih da si gledao previše

pozorišnih predstava!" - reče Džoun i prebaci mu jaknu preko glave.

„Uf!"

Pričvrstila mu je kragnu i posegnula za drvenim češljem. „Kaži mi iskreno: imaš li

vaške?"

Nagnuo je glavu u stranu kao da se nečega priseća, „Nemam više. Moja sestra ih je

uništila mlakim mlekom i pelinom."

by voki

Dama i pesnik

„Snalažljiva devojka, ta Sara."

,,I veoma je dobrog srca. Kada nam je umrla majka, Sara se brinula o meni, bratu i

sestri da nas ne bi odveli kod paroha." Džoun je trgnula češalj kroz njegovu gustu,

tamnu kosu. „Jaoooj!"

„Plačeš kao neka beba!"

Vat ju je odgurnuo od sebe. „Nisam beba!"

„Daj da te vidimo."

OkreViula ga je prema nama dvema.

Tako umiven, čist i lepo odeven, Vat Snersbruk je izgledao kao da je celog života

živeo u gospodskoj kući, a ne onoj sirotinji.

„Hajdemo, Vat, odvešću te kod tvog novog gazde."

„Idem i ja s vama, gospođice", ponudi se Džoun. „U ovoj velikoj košnici od kuće

nikada ne znate gde bi on mogao da bude."

„Hvala ti, Džoun."

Nakon mnogo traganja, pronašle smo ga u tečinoj biblioteci kako lista neku pravnu

knjigu.

„Evo ga vaš dečko, gospodine Done, čist i uglancan, sija se kao zlatni novčić."

Gospodin Don gaje zadovoljno pogledao. Isprva se smeškao, a onda se na

njegovom licu pojavila senka sumnje. „Nadam se da ne voliš svilu i kadifu, Vate?"

Dečak se zbunio. „Meni je dobro i obično platno, gospodine."

„Moj prošli sluga mi je odneo najbolje odelo od kadife i punu šaku pozlaćenih

vrpci."

„Nešto me zanima, gospodine Done", umešala sam se trudeći se da zvučim naivno,

ali duhovito. „Zar niste u jednoj svojoj pesmi žestoko ismejali golobrade plemiće koji

idu na bojno polje odeveni u odela od najfinije kadife i optočena pozlaćenim

vrpcama, baš takvim kao što su vam ukrali?"

Fransis mi je pričao da mu se ta pesma najviše dopadala.

„Jesam, gospođice Mor", odgovorio mi je nagnuvši glavu u stranu i smeškajući se.

„Čini mi se da dobro poznajete moju bednu poeziju."

„O njoj se dosta priča. A taj dečak koji vas je pokrao, kako se zvao?"

„Tom Danbi."

„Možda je Tom Danbi samo želeo da vas spase poniženja, da ne biste izgledali kao

oni koje ste ismevali."

Gospodin Don se grohotom nasmejao. „Kakva milosrdna verzija priče - ali da joj

dodamo i to da je sve što je ukrao prodao za dvadeset pet funti na pijaci u Čipsajdu i

od tada mu se izgubio svaki trag. U redu, kasnije sam od suda zbog toga dobio

odštetu od trideset funti."

Bilo mi je drago što sam konačno čula celu priču o sporu gospodina Dona i

njegovog sluge i što sam se uverila da ne ostavljam Vata u rukama surovog

gospodara.

Tada je gospodin Don primetio Džoun, koja se stidljivo krila iza mene, i mahnuo

joj rukom.

by voki

Dama i pesnik

„Drago mi je što vas vidim, gospođice Džoun." Mada je već pregurala četrdesetu,

Džoun se zacrvenela kao devojka koju je neko upravo zaprosio. Sigurna sam da

jedna Džoun nije pala, tako čvrsta i postojana, na njegove slatke reči kojima ne bi

odolela polovina žena trgovaca i krčmara.

„Kad već govorimo o sudu, kako je prošao onaj vaš slučaj?" „Baš sam to htela da

vam kažem, gospodine. Zahvaljujući vama, dobili smo presudu. I nema više džepova

u koje treba da strpamo mito."

„Drago mi je što sam vam bio od koristi. Lord se trudi da ukine te užasno visoke

sudske takse, to je zaista sramota za naš pravni sistem."

Gospodin Don rukom pozva dečaka. „Dođi, Vate, naći ću ti neki pošten posao."

,,I, Džoun", tiho sam je pitala u trenutku kada je gospodin Don na trenutak izašao,

„O kakvom ste to sudskom postupku vas dvoje razgovarali? Zar on za tebe nije više

opasni vuk koji proždire nevinu jagnjad?"

„Možda sam malo preterala", priznala je Džoun.

„Reč je o nasledstvu koje sam dobila od dede. To je skromna seoska kućica, ali

meni i mojoj braći mnogo znači. Međutim, da bismo je dobili, trebalo je da platimo

silne takse i da podmažemo' ko zna koliko činovnika."

,,I onda si se obratila gospodinu Donu?" - bila sam iznenađena njenim postupkom.

,,A zašto se nisi obratila lordu ili mojoj tetki?"

Džoun je lomila prste. „Nisam znala šta da radim, a onda je jednog dana gospodin

Don nabasao na mene dok sam plačući prala posude. Zahtevao je da mu ispričam šta

me muči, a onda se ponudio da mi pomogne. I eto, sve se srećno završilo."

Priznajem, nova slika o gospodinu Donu kao osobi koja rešava tuđe probleme,

duboko me je uzdrmala.

Na trenutak se zapitah da li da mu se poverim i ispričam kakav problem ima moja

sestra Meri s gospodinom Frimanom. Ako je Džoun imala poverenja u njega, znači li

to da je gospodin Don čovek kome se može verovati? A šta ako nisam u pravu, pa se

on negde izlane? Ne, koliko god da je jako iskušenje da s nekim podelim taj teret,

ipak moram da ga zadržim za sebe.

„Gospođice Mor", iz misli me je prenuo njegov glas, ,,u poslednjih nekoliko

nedelja, nekoliko puta sam hteo da vam kažem koliko mi je žao zbog vaše sestre i što

vam onog dana moj odgovor nije pružio utehu. Zaista znam koliko patite i koliko

boli kada izgubite nekog koga volite."

„Mislite zbog vašeg brata?"

Zabezeknuto se zagledao u moje lice.

„Otkud znate za mog brata?"

Sada je bilo kasno da povučem svoje ishitreno pitanje, pa sam mu odgovorila.

„Čula sam kada ste o njemu razgovarali sa svojom majkom."

„Mojom majkom?" Po njegovom izrazu lica videlo se da ga je ovo saznanje duboko

potreslo.

„Gospodine Done, nikome neću pričati o njenoj poseti. Budite uvereni da nikome

neću odati vašu tajnu, obećavam."

by voki

Dama i pesnik

U jednom trenutku mi se učinilo da će poricati da ga je majka posetila, a onda je

samo slegnuo ramenima, tužno uzdahnuvši.

„Htela sam još samo ovo da vam kažem: možda vam se sada čini da ste zauvek

izgubili majku, ali to nije tako. Moja je umrla kada sam imala samo osam godina i

dobro mi je poznato to mučno osećanje. Ipak, dok god u svom srcu budem čuvala

uspomenu na nju, ona će za mene biti živa."

Nesvesno sam dotakla medaljon koji sam nosila oko vrata.

,,I vaša će se majka vratiti."

„Iskreno se nadam da ste u pravu." Ipak, u njegovom glasu ose-tila sam strah jer

sam, čini mi se, odškrinula neka vratanca u njegovoj duši za koja je želeo da ostanu

zatvorena.

„Jesam, gospodine Done, znam to."

„Za svoje godine, prepuni ste razumevanja, gospođice Mor." „Znam da postoje

rane na srcu koje čak ni milost božija ne može da zaleči."

„Da, postoje, ali nema mnogo onih koji su dovoljno smeli da s tim ranama žive."

„Ja jesam."

Zagledao se u moje oči. Stajali smo tako gledajući se netremice, kao da nas je tog

trenutka povezala neka nevidljiva, tanana nit. A onda su je prekinuli buka i

komešanje u kući. Okrenula sam se i pošla da potražim Džoun. Tada primetih da

tečine sluge trčkaraju tamo-amo po kući, noseći u rukama posuđe od najfinijeg

srebra, pehare s pivom i vaze s cvećem.

„Ko nam to dolazi na večeru, kada se iznosi najbolje posuđe?" upitala sam Džoun.

„Da nam dolazi kraljica, verovatno bih ranije znala za to."

„Ne, ne dolazi nam kraljica, već jedna druga velika dama. Grofica od Strejvena.

Rekla sam Mersi da odmah dođe i pomogne nam da vas obučemo. Sve dame u kući

nosiće svoje najraskošnije haljine."

Mada sam se pretvarala da nisam naročito zainteresovana, ipak me je kopkalo ko je

ta gošća prema kojoj se ophode sa toliko poštovanja.

„Kako ona izgleda, ta grofica od Strejvena? Je li prefinjena dama poput moje tetke?

Ili je njena poznanica iz vremena dok je bila u kraljičinoj službi?"

„Ne, nije." Džoun je protresla moju haljinu od zelenog tafta. „Ona je daleka rođaka

vašeg teče koju on veoma ceni i poštuje." Prepredeno me je pogledala. „Njena je

reputacija čuvena po svim pitanjima."

„I po erlu, njenom zgodnom mužu", frknula je Mersi pojavivši se s bokalom vode.

„On nikada ne napušta imanje, tako mi je rekao stjuard Tomas. Kaže da je to zbog

njegovog čudnog govora. Dok izgovori rečenicu, prođe čitav dan."

„Onda mora da je ta grofica veoma strpljiva žena."

„Njoj to u potpunosti odgovara. Vodi svoj život, srećna žena, a muž joj to ne brani

jer je, kako kaže Tomas, u brak unela deset hiljada funti i kuću sa imanjem u biskupiji

Bel."

„Deset hiljada funti!" - zviznula sam. „Pa to je kraljevsko bogatstvo!"

Čak ni kraljica nije imala toliko novca u blagajni.

by voki

Dama i pesnik

,,A ipak, uopšte se ne ponaša kao prava gospoda", prošaputala je Mersi, „kažu da

provodi više vremena sa svojim knjigama nego što se brine o vođenju domaćinstva."

Uopšte mi nije bilo stalo da slušam o toj ženi, ali ipak sam morala da saznam još

nešto.

„A ta obrazovana grofica, da lije neuglednog izgleda?" - upitala sam Mersi.

„Tomas ju je dočekao pre oko sat vremena, gospođice En. Došla je s kočijom i

nekoliko slugu, a Tomas kaže da je lepa kao zvezda Danica."

Mersi i Džoun se nakloniše i odoše da obave neke druge zadatke, a ja sam se još

jednom pogledala u ogledalu. Ugrizla sam usne da bi izgledale rumenije i natrljala

obraze da se sijaju poput jabuka. Volela bih da mi je steznik bio malo više pritegnut

kako bi mi grudi izgledale bujnije, ali nisam htela da to da tražim od Mersi jer bi

odmah počela da se smejulji i priča unaokolo daje gospođica En ljubomorna.

Odjednom se prisetih svoje drage Bet, te se postideh svojih grešnih i bezvrednih

misli. Brzo sam se pomolila: „Dragi bože, Spasitelju naš, oprosti mi." A onda

dodadoh: ,,I učini da ta grofica nije ni tako obrazovana ni lepa kao što se priča."

Bog mi nije uslišio molitvu, jer je grofica bila beskrajno lepa i obrazovana.

Pridružila sam se tetki, teči i okupljenim gostima na dugačkoj galeriji koja je

gledala na reku.

„Dobro veče, gospođice En", pozdravio me je tečin podrumar Džozef, klanjajući se

i pružajući mi pehar medovine s limunom. „Sveza je, ove nedelje napravljena, još je

topla i uživaćete u svakom gutljaju."

Pomirisala sam tu svetlu zlaćanu tečnost, mirisala je na med i đumbir. Snažan

miris limuna i ružmarina me je podsetio na staklenu baštu u Louzliju, u kojoj su ovi

mirisi bili najizraženiji u rano predvečerje.

„Hvala vam", rekao je zvonak, snažan, ali baršunast ženski glas. „Probaću vašu

medovinu. Kod kuće je pravimo od našeg meda, a vi u gradu sigurno morate da ga

kupujete. U znak zahvalnosti, po-slaću ledi Edžerton nekoliko naših košnica."

Pretvarajući se da nisam čula njenu velikodušnu ponudu, polako sam se okrenula

i, na svoju nesreću, ugledala najlepše lice koje sam ikada videla. Bila je viša od mene,

prava i vitka poput mladog jablana, a lice joj je sijalo poput bisera na ogrlici moje

majke. Kosa joj je bila sjajna, prelepe bakarne boje. A te oči, kako sam ih samo mrzela,

bile su tako krupne, blistave, pune znanja i samopouzdanja. Niko nije mogao da se

meri s ljupkošću Izabele, grofice od Strejvena.

Ipak, jedna sitnica me je ispunila zadovoljstvom: s takvom bronzanom bojom kose,

nikada ne bih obukla jarkocrvenu haljinu s bekom plišanom donjom suknjom.

Međutim, čini mi se da muškarci uopšte nisu primećivali tu nesavršenost. Okupili su

se zadivljeno je posmatrajući, kao da se usred noći pojavilo sunce i svojim sjajem

pomračilo bledu mesečevu svetlost. A najzadivljeniji od svih bio je gospodin Don.

Grofica se okrenula prema njemu, podarivši mu svoj umilni osmeh.

„Gospodine Done", obratila mu se medenim, umiljatim glasom, „dugo vas nisam

videla. Nadam se da i dalje pišete poeziju, jer vam u tome niko nije ravan. Ni

gospodin Džonson, ni Kit Marlou, pa čak ni gospodin Šekspir."

by voki

Dama i pesnik

Čekala sam da ospori njeno prekomerno laskanje, ili da joj se samo usiljeno

nasmeši dajući joj do znanja da je preterala, ali sam očigledno potcenila moć slatkih

reći, naročito kada ih izgovori tako otmena i lepa dama.

Ljutito sam iskapila svoju medovinu, iščekujući njegov odgovor. Džozef se ponovo

pojavio s bokalom, dolivajući medovinu u moj pehar. „Mlada gospođice", šapnuo mi

je na uho dok mi je sipao zlatnu tečnost, „čuvajte se, ovo piće ume da prevari, slatko

je, ali i mnogo jače nego što se čini."

Nasmejala sam se, ponovo iskapivši pehar.

Kada smo svi seli za dugački drveni trpezarijski sto, bilo je tu skoro trideset duša.

Grofica je sela na počasno mesto, odmah pored moje tetke i teče, a gospodin Don se

smestio dva mesta od njih. Meni je zapalo mesto nekoliko metara dalje, između

tečinih dosadnih savetnika. Bila sam dovoljno blizu da načujem o čemu razgovaraju,

ali ipak predaleko da bih čula svaku reč. Duž celog stola bili su gusto postavljeni

svećnjaci, čija je topla svetlost obasjavala lica svih gostiju. Primetila sam da je moja

tetka odala počast gošći stavivši dvostruko više sveca nego što je činila u drugim

prilikama.

„ A vaš suprug, gospođo, kako je on?" - upitao ju je moj teča.

„Zakopao se na onom imanju." Po tonu njenog glasa, mogla sam zaključiti da ona,

kao ni gospodin Don, nije ljubitelj seoskih poslova. „Lovi jelene i piše mi dosadna

pisma o tome kako upravlja imanjem i koliko ga koštaju sluge i seljaci na polju. Skoro

da mu i ne odgovaram na njih."

Na ovo su se svi od srca nasmejali.

,,A vi se bavite pisanjem stihova, zar ne, gospođo?" upitao ju je Henri Vaton,

prijatelj gospodina Dona.

Grofica mu se skromno nasmešila, zbog čega sam je još više mrzela. Već je vidim

kako počinje da ih čita sa umilnim smeškom na licu.

„Samo nekoliko nadahnutih stihova. Ali oni se svakako ne mogu meriti s čudesnim

pesmama gospodina Dona. »Muva« je tako dubokoumna i puna mudrosti." Okrenula

se prema njemu. „Recite mi, gospodine Done, zašto ste toliko puni nepoverenja

prema ženskom polu? Zašto mislite da su žene prevrtljiva bića koja nisu sposobna da

osete žar strasti i snagu ljubavi isto kao i muškarci?"

Gledala sam u svoj tanjir, pretvarajući se da ih ne slušam, a u stvari sam se

pretvorila u uho iščekujući njegov odgovor. Međutim, umesto gospodina Dona

odgovorio je njegov prijatelj.

„Nisu žene krive što ne umeju da vole tako snažno kao muškarci", smeškao joj se

Henri Vaton diveći se njenom raskošnom intelektu. One moraju da odaberu dom i

muža glavom, a ne srcem."

„Ipak, gospodine, postoje žene koje su strasno ljubile", izazivala gaje grofica. „Šta

kažete na Kleopatru, Jelenu Trojansku, ili na ledi Eloizu? Zar ona nije volela Abelara,

svog učitelja a potom i ljubavnika, čak i nakon što su ga za kaznu kastrirali?"

Tetka me je pogledala preko stola, šokirana što se ovakav razgovor vodi preda

mnom, tako mladom i neiskusnom devojkom. A ja sam znala priču o Abelaru i Eloizi

jer sam je često čitala u dedinoj biblioteci.

by voki

Dama i pesnik

„Hajdemo, En", naredila mi je tetka, a zatim me je žurno odvela od stola do

udaljenog dela galerije, uputivši usput grofici razočaran pogled.

Htedoh da se usprotivim, ali svesna da bi takav postupak svi ocenili kao

neprimeren mladoj devojci, nisam to učinila. A da sam duže ostala u toj prostoriji, ne

bih mogla da obuzdam svoj bes zbog ponašanja gospodina Dona. On, koji mi se

pokazao kao duboko moralan i plemenit čovek, sada je izigravao budalu pred

grofičinim izveštačenim osmehom, dopuštajući joj da ga koristi samo da bi pokazala

svoju pamet i ponizila muža.

„Izvinjavam se zbog ponašanja te mlade žene", gunđala je tetka dok je zatvarala

vrata galerije za nama. „Da joj otac nije rođak mog muža, ne bismo je ni pozvali."

Žudela sam da joj kažem da ni ja ne smatram da je priča o Abelaru i Eloizi

skaredna, već da je puna nežnosti i ustreptale strasti, ali sam ipak držala jezik za

zubima.

„Sada moram da se vratim gostima. Kasnije ću razgovarati s tom mladom

damom."

Šuštanje svilene haljine dalo nam je do znanja da nismo same. Okrenule smo se i

ugledale groficu na svega nekoliko koraka od nas, dok je gospodin Don stojao pored

otvorenih vrata galerije. „Gospođo, nema potrebe za tim. Došla sam da se izvinim i

zatražim oproštaj zbog svoje glupe nesmotrenosti."

Grofica nam se naklonila, glumeći skromnost i čednost kao daje na pričešću.

„Čednost se mora čuvati." A onda je lukavo pogledala u gospodina Dona. „Zar nije

tako, Džone?"

„Drago mi je što ste se dozvali pameti", reče moja tetka. „A sada, moram da se

posvetim ostalim gostima."

„Ne plašite se, gospođice Mor", obratila mi se grofica umilnim glasom čim je tetka

otišla. „Sa nama ste bezbedni. Nećemo vas više kvariti, je li tako, gospodine Done?"

Njene su reći zvučale omamljujuće, poput slatkog vina. Usme-rila sam pogled k

njegovom, ali on nije gledao u mene, već u nju. Izgledao mi je poput mušice

uhvaćene u paukovu mrežu.

„Čini mi se da ste, pre nego što vas je tetka odvela, imali potrebu da mi odgovorite,

zar ne, gospođice Mor?"

Ćutala sam, ne želeći da joj dozvolim da me uvuče u svoju igru.

,,A kada vam uskoro otac pronađe muža, tek onda nećete smeti da iznesete svoje

mišljenje. Žene koje misle svojom glavom i govore ono što im je na umu nisu cenjene

u ovom društvu, osim naše kraljice. Slažete li se, gospodine Done?"

Mrzela sam ga u tom trenutku. Samo nekoliko časova ranije, bila sam skupila

hrabrost da govorim o njegovoj majci i činilo mi se da je cenio moje razumevanje i

saosećajnost, a sada stoji tu kao neko pokunjeno pseto, opčinjen Izabelinom lepotom i

njenom umišljenom pameću.

Znala sam da ne treba da joj odgovorim, ali pogledavši u njeno našminkano lice,

samouvereno i nadobudno, nisam mogla da izdržim.

by voki

Dama i pesnik

„Da, gospođo, kada mi jednom budu našli muža", oborila sam pogled i odgovorila

blagim glasom dok sam napuštala prostoriju, „nadam se da će biti isto toliko

plemenit i popustljiv kao što je vaš."

by voki

Dama i pesnik

Glava 10

Kada sam se probudila narednog jutra, sunce je već bilo visoko odskočilo. Ležala

sam gledajući sunčeve zrake kako se probijaju kroz zavese u sobu i razmišljala o

svom jučerašnjem drskom ponašanju prema grofici od Strejvena. Da li me je

razbesnela njena umišljenost ili ponašanje gospodina Dona, koji je izgledao kao

pudla koja željno iščekuje daje pomiluju beli prsti gospodarice? Bez obzira na

njegovu lošu reputaciju razvratnika, taman sam bila počela da ga gledam drugačijim

očima, kao umnog i plemenitog čoveka, a onda se sve to raspalo pred grofičinim

čarima, kao zidovi Jerihona pred Džošuinom sviralom.

Nisam više imala kad da razmišljam o zanosnoj grofici od Strejvena, jer mi je sestra

Meri neočekivano bila došla u posetu.

Još nisam bila ni ustala iz postelje kada se Meri pojavila u mojim odajama. Bila je

bleda kao krpa i želela je da odmah razgovaramo. Meri je uvek bila besprekorno

odevena. Njoj ne bi palo na pamet da izađe ako joj cipele nisu potpuno čiste ili ako joj

je haljina uflekana, pa makar ta mrlja bila veličine buve. Koliko puta sam je čula da

viče na sluškinju, čak i nedeljom, zato što joj nije lepo uštirkala okovrat-nik i zakačila

ga na zavesu. Međutim, sada je izgledala neuredno i uplašeno. Kosa joj je bila

raščupana, a okovratnik izgužvan.

„En, En, ustani. Potreban mije tvoj savet."

Skočila sam iz kreveta, sklanjajući kosu s lica i trljajući snene oči. „Meri! Šta se

desilo? Je li nešto sa ocem?"

„Sve je u redu s njim. Trenutno je u Čering Krosu, verovatno obilno doručkuje,

nakon čega će dosađivati svima u Parlamentu sa svojim zakonom o regulisanju

brodarine ili o smanjenju visokih cena kašmira."

Nasmejala sam se, ali sam se ubrzo uozbiljila kada sam videla Merino zabrinuto

lice. Iskočila sam iz kreveta.

„Reci mi, Meri, zbog čega si došla?" - izvukoh sam haljinu iz ormara i počeh žurno

da je oblačim, i ne pozvavši Mersi i Džoun da mi pomognu.

„Naši dugovi su se nagomilali." Skrhano je sela na ivicu mog kreveta i zabila lice u

šake.

,,I nema nikoga kome se možeš obratiti za pomoć? Zar ne možeš zamoliti Nikovog

zeta, ser Voltera Rolija, da vam pozajmi novac? Zar on nije jedan od najbogatijih ljudi

u zemlji? On vam sigurno može pomoći."

Meri je odmahnula glavom. „Ništa od toga. Žudeo je da ga prime u Veliko veće, ali

nije uspeo. Osim toga, sav je novac potrošio na svoja istraživačka putovanja i

renoviranje kuće."

„A tvoja ogrlica? Ona koju ti je majka ostavila?"

Meri se tako snažno ugrizla za usnu da joj je potekla krv. Okrenula je glavu u

stranu. „Već sam je prodala."

,,Oh, Meri! A šta je sa onim gospodinom koji te ucenjuje zbog onog pisma?"

by voki

Dama i pesnik

„Juče sam dobila novo pismo od njega." Bacila je pismo na pod. Papir je bio debeo i

skup, a teški crveni pečat s lavovima u grbu govorio je daje pismo pisala bogata

osoba. „Metju Friman, eskvajr*", izgovorila je njegovo ime s gađenjem, „piše da me je

video samo jednom i da ne može iz glave da izbije moju lepotu i ljupkost. Ukoliko

pristanem da se vidim s njim nasamo, razmotriće mogućnost da nas poštedi plaćanja

duga i sramote koja bi usledila ako se sazna za moju nesmotrenost." „Ne misliš

valjda..."

Pogledala me je sa suzama u očima, a onda progovorila glasom odlučnim poput

čekića kada udari o nakovanj. „Postoji samo jedan način kojim mogu isplatiti dugove

a koji ne podrazumeva davanje novca."

„Kada je taj čovek tražio da se sastanete?"

„Sutra po podne. U nekom zdanju koje se zove „Zamak iznad krčme". Gorko se

nasmejala. „Kladim se u pet zlatnika daje to rae-sto sve drugo, samo ne zamak."

„Znam gde je to! Džoun, sluškinja naše tetke, pokazala mi ga je kada smo bile na

pijaci u Sadarku. Htedoh da je uhvatim za ruku, ali ju je ona brzo izvukla. „Meri,

Džoun mi je rekla da je to nečasno mesto."

„Nisam ni mislila daje svetilište."

,,A tvoj muž? Zna li on za tvoj tajni dogovor? Sigurna sam da ne bi podržao takav

način isplate duga."

Meri me je uhvatila za ruke i stisnula ih tako snažno da sam mislila da će mi

polomiti sve koščice. „Nik nikada ne srne da sazna za ovo. Ili bi me ubio, ili bi umro

od sramote kada bi saznao šta sam uradila."

„Meri, preklinjem te da to ne činiš. Sigurno postoje i drugi načini da izbegnete

finansijsku propast."

„Postoje. Sve sam ih dobro proučila i shvatila da mi je ovo jedini izlaz."

„Ti si najplemenitija osoba", obuhvatila sam joj lice dlanovima, primoravši je da me

pogleda u oči, ,,i najhrabrija. Ali da li je sve to vredno tvoje žrtve?"

„Grešiš, En", rekla je odlučnim glasom, „nisam ni plemenita ni hrabra. Ali ne želim

da izgubim sve što imam i ostavim decu bez nasledstva zbog toga što moj muž ne

može bez kocke i zbog glupog pisma koje nikada nije trebalo da napišem."

„Dakle, odlučila si da se sutra sastaneš s tim čovekom?"

„Jesam. A kod tebe sam došla iz dva razloga." Njene bistre zelene oči izgledale su

čudno mirne sada kada je prelomila i donela odluku. „Prvo, sada kada sam ti sve

rekla, moram sutra tamo da odem. Drugo, znaš i sama da se ničega ne plašim, ali ako

mi se nešto desi, neko meni blizak mora da zna zašto sam bila sama u Sadarku."

U očima joj se ispod te mirne maske video strah.

„Drago mi je što si mi se poverila. Ipak, još jednom te preklinjem da ne ideš tamo.

Zašto ne zamoliš oca da vam pomogne? On je imućan čovek."

,,I da mu dopustim da vidi slabost čoveka kojeg sam sama odabrala? Nikada!"

______________________________________

* Esquire - vrsta plemićke titule.

by voki

Dama i pesnik

Čvrsto me je zagrlila. „Muškarci ginu na bojnim poljima. A ja samo treba da

legnem s nepoznatim muškarcem. Pri tom neću izgubiti ni oko, ni ruku, ni nogu."

„Ne, nećeš. Ali dušu hoćeš", htedoh da joj kažem, ali sam tu misao ipak zadržala za

sebe.

Uostalom, još se ništa nije dogodilo, a i neće. Morala sam dobro da razmislim

postoji li još neka mogućnost da je sprečim da se ponizi.

Nakon što je Meri otišla, iskrala sam se iz kuće i otišla u baštu. Bilo mi je potrebno

da budem sama i razmislim o svemu pre nego što mi tetka da nešto da radim. Vreme

je bilo toliko lepo, kao da se sva ta divota rugala mojoj nesreći. Čini mi se da nije bilo

ptice u Londonu koja ovog mirisnog i prozračnog jutra nije zapevala na

azurnoplavom majskom nebu. Uputih se stazom do reke.

Kome da se obratim, pitala sam se, ko može da nam pomogne? Tetka je bila veoma

ljubazna i dobra prema meni, da li da joj se poverim? Bože, koliko puta mi je moja

hrabra i jaka sestra pomogla, a sada, kada je njoj potrebna pomoć, ja ne mogu ništa

da učinim da je spasem. Izgubila sam Bet, zar sada da mi propadne i druga sestra?

„Gospođice Mor...?" Iz misli me je prenulo nečije tiho dozivanje. Okrenula sam se i

ugledala gospodina Dona na svega nekoliko koraka iza sebe. Podigla sam glavu,

dajući mu do znanja da sam ljuta. Čekala sam da mi se izvini zbog jučerašnjeg

ponašanja. Umesto toga, obratio mi se zabrinutim glasom: „Da li vas nešto tišti?

Oprostite što se mešam, ali zurili ste u reku poput nekog ko bi se bacio u nju."

Zvučao je tako iskreno i toplo da sam ponovo padala u iskušenje da mu sve

ispričam i zamolim ga za savet; međutim, u tome me je poljuljala sinoćnja epizoda s

groficom. Nisam bila sigurna da li je njegova duša zaista čista kao što sam bila

poverovala.

„Ne, ništa me ne tišti. Samo sam slušala cvrkut ptica i mislila na Louzli, moje

rodno mesto. Tamo ptice pevaju lepše i glasnije nego ovde."

„Glasnije i od gugutanja zaljubljenih londonskih golubova?"

Pocrvenela sam, znajući daje napravio aluziju na naš prvi susret. Da to ne bi

primetio, brzo sam promenila temu razgovora.

„Recite mi, gospodine Done, kako je Vat?"

Veselo se nasmejao. „Brzo uči, nema šta. Već je naučio kada da mi donese jutarnje

pivo i kako da spremi moju garderobu. A po Vajtholu se snalazi bolje od lovačkog

psa u močvari."

Zagledao se u moje lice. „Zaista toliko volite selo i prirodu da biste život na dvoru

zamenili za cvrkut ptica iz svog zavičaja?"

„Tako je. A vi? Da li se vama sviđa seoski život?"

„Avaj, ne volim ga. Ja sam rođeni Londonac, od glave do pete. Za mene je vika

uličnih prodavača mnogo prijatnija nego zov kukavice."

Nasmejala sam se uprkos mojim jadima.

„Eto, tako je već bolje. Ali ipak se u vašim vedrim smeđim očima još vidi tračak

tuge. Sigurni ste da vam nekako ne mogu pomoći?"

by voki

Dama i pesnik

Ovog puta je iskušenje da mu se ispovedim bilo i suviše jako i sigurno bih mu sve

ispričala da se s drugog kraja bašte nije pojavila ženska figura u svetloj haljini od

najfinijeg satena, raspletene kose koja joj se poput bronzanog slapa slivala preko

ramena. Izgledala je poput neke grčke boginje.

Grofica od Strejvena došla je da naplati svoj dug. A pažnja mog sagovornika već je

bila usmerena s mene na nešto drugo.

„Gospodine Done", njen inače čelični glas sada je žuborio slatko poput pitomog

potočića, „baš se radujem što sam vas pronašla. Tragam za antičkom aluzijom za

pesmu koju pišem. Reč je o dvema devojkama koje se trude da osvoje jednog

momka." Značajno me je pogledala. „Jedna je mnogo imućnija od druge i ljubi

vatreno i strasno. Druga, znajući da joj po bogatstvu nije ravna, pokušava da ga na

prevaru natera da je zavoli. Šta mislite, da upotrebim aluziju na Atalantine loptice?"

Htedoh da odem i ostavim ih u tim pričama o poeziji, ali je nešto u grofičinom

stavu probudilo đavola u meni.

„A zašto ne biste upotrebili aluziju na Parisov izbor?" rekoh medenim i pomalo

pakosnim glasom. „Čini mi se da čak i časni muškarci donose pogrešne odluke zbog

zaslepljenosti nečijom lepotom, a kasnije se zbog toga kaju."

Otišla sam pre nego što je grofica uspela da smisli odgovor i shvati na koga se

odnosila moja aluzija. Međutim, gospodin Don je u potpunosti razumeo suštinu moje

misli i ispratio me nežnim pogledom i sa smeškom na usnama.

Te noći nisam mogla da zaspim, već sam se prevrtala i okretala kao da me peku na

ražnju. A kada se sunce konačno pojavilo u izmaglici nad Temzom, znala sam šta

treba da učinim.

Umesto Meri, ja ću otići da se vidim s gospodinom Frimanom.

Bila sam svesna rizika koji je ovaj potez nosio sa sobom. Da se sazna, koštalo bi me

mnogo više od tetkine ljutnje zbog odbijanja da služim na Dvoru. Za mladu devojku,

dobar glas je podjednako važan kao poreklo i miraz. A ipak mi se činilo da su mi u

ovoj situaciji moja čednost i nevinost zaštitnici. Smem li sve to da stavim na kocku

zbog sestre?

Međutim, pomisao na Meri, nekad tako hrabru i dovitljivu, a sada poniženu i

očajnu, uverila me je da treba to da učinim. Mada je glupo postupila, ne mogu da

dozvolim da propadne i sve izgubi. Ali kako to da izvedem?

A onda sam se setila da mi je Vat ispričao priču o dami iz visokog društva koja je

išla da se vidi sa svojim ljubavnikom prerušena u njegovog paža. A takođe, čula sam

i priču o nekoj mladoj ženi koja je jahala po celoj zemlji obučena u mušku odeću.

Kažu da je jednom čak smelo presrela plemićku kočiju na Hartford roudu. A šta ako

me uhvate i razotkriju? Čak i u komadima gospodina Šekspira muškarci igraju uloge

žena, pošto damama nije dozvoljeno ni da priđu pozorišnoj sceni.

Otvorila sam kovčežić i uzela iz njega majčin prsten od ametista. Na dnu, ispod

prstena, čuvala sam pramen Betine kose umotan u parče tkanine. Pomilovala sam

njime svoj obraz i tog trenutka donela konačnu odluku. Hoću! Učiniću to za Meri,

sestru koja je toliko toga učinila za mene.

by voki

Dama i pesnik

Nakon toga, pošla sam da nađem Vata. Znala sam da mi je odan i zahvalan zbog

svega što sam učinila za njega, te me neće odati. Zatekla sam ga kako igra karte s

nekim dečakom u komori nedaleko od kuhinje. „Vat", tiho sam ga pozvala.

„Potrebna mi je tvoja pomoć. Pođi brzo sa mnom."

Slegnuo je ramenima, mahnuo prijatelju i pošao za mnom zamršenim hodnicima

palate Jork. „Imaš li rezervnu odeću, Vat?"

„Naravno, najbolju, za odlazak u crkvu. Kupio mije moj gospodar."

„Pozajmicu je od tebe. I vratiću ti je do večeras."

„Šta će vam, gospođice, zašto vam je potrebna muška odeća?"

„Moram da obavim jedan zadatak."

„ A kakav je to zadatak, gospođice?", ispitivao me je, a iz njegovih krupnih plavih

očiju videlo se da je zabrinut.

„Nije važno. Samo se seti šta sam učinila za tebe i drži jezik za zubima."

Polako se odvukao do svoje sobe, a zatim se vratio sa odećom u naručju. „Pomislio

sam da će vam i ovo trebati." Dodao mi je odeću koju sam tražila i povrh toga još i

dugački, crni plašt.

„Hvala ti", zahvalno sam prihvatila ogrtač. A sada idi. Vratiću ti stvari kasnije."

„Čuvajte se, gospođice", rekao je i otrčao da pronađe svog partnera za igranje

karata.

„Hoću, Vat", odgovorila sam mu, trudeći se da samu sebe ubedim u to da zadatak

koji sam nameravala da izvršim nije toliko opasan kao što sam strahovala.

Zategla sam steznik tako snažno da su mi se grudi izravnale kao daska i postale

sasvim neprimetne. Obukla sam Vatovu odeću, zavezala kosu uzicom za vezivanje

cipela i ugurala je pod veliki crni šešir, koji sam prethodno krišom uzela iz

garderobe. Kasnije će se jedan od službenika mog teče pitati gde li je ostavio šešir, pa

će morati da ide do suda gologlav. Pogledala sam se u ogledalo. Ako budem išla

pognute glave i ne budem ni sa kim razgovarala, ova bi maskarada mogla neopaženo

da prođe. Prisiljavajući sebe da se ne osvrćem na svakih deset koraka, hodala sam

vijugavim hodnicima palate Jork sve dok se nisam dokopala obale reke. Skrenula

sam levo da bih pronašla stepenice i pozvala čamdžiju. Ali pre nego što sam uspela

da viknem 'Veslač!', ispred mene je iz senke izronila nečija figura, čvrsto me

uhvativši za ruku. Bio je to gospodin Don! Iz očiju mu je plamteo bes.

„Kakva je ovo sumanuta šarada?" zahtevao je da mu odgovorim. Camdžija koji je

veslao prema nama je samo zastao, podigao kapu i okrenuo barku na drugu stranu,

ne želeći da se upliće u sukob ljudi iz više klase. „Vat mi je došao s pričom da ste

pozajmili njegovu odeću. A sada vas zatičem u njoj, potpuno samu i na putu za

Sadark ili neko drugo opasno mesto. Jeste li potpuno poludeli?"

Odvukao me je od reke. „Govorite! Hoću sve da čujem, ili ću vas baciti u Temzu i

biti proklet zbog toga!"

Procedila sam kroz zube: „Umem da plivam."

Nije obraćao pažnju na moju drskost. „Šta ste to, mlada damo, zamislili u svojoj u

ludoj glavi?"

by voki

Dama i pesnik

Isprva sam htela da blefiram. Uostalom, šta njega briga šta se dešava u našoj

porodici? A onda sam prebledela kao krpa setivši se šta čeka moju sestru, dok mi je

srce lupalo kao da će iskočiti iz grudi. Rekla sam mu sve.

„Moja sestra je u velikoj nevolji. Njen muž je napravio kockarski dug i jedan

gospodin poseduje sve priznanice o tome, kao i pismo koje je moja sestra nesmotreno

poslala drugom gospodinu, a koje je nekako palo u ruke tog gospodina Frimana.

Obećao je da će joj sve to vratiti ako se bude nasamo videla s njim. A ja sam odlučila

da odem umesto nje. Uverena sam da mi neće nauditi."

,,I ne mora, sami ćete sebi nauditi!" Odvukao me je do uličice na pola puta do

palate Jork koja je, hvala bogu, u tom trenutku bila prazna. „I gde je, moliću vas lepo,

trebalo da se nađete s tim gospodinom?"

Okrenula sam glavu, ne želeći da mu odam tajnu.

„Gde?" Grubo me je gurnuo uza zid.

,,U 'Zamku iznad krčme'."

„Bože blagi! Zar ne znate kakvo je to mesto? Nakon odlaska tamo, ni dragi bog

više ne bi mogao da vam spase reputaciju!"

„Hvala vam, gospodine Done!" - pokušala sam da se iskobeljam iz njegovog stiska.

„Ipak, ne sećam se da sam zatražila vašu pomoć."

„Nećete je ni dobiti! I kako ste zamislili da ubedite tog gospodina da vam vrati

priznanice i pismo?"

„Tako što bih mu zapretila da ću svima otkriti da je pokvaren i nečastan čovek!"

Gospodin Don se nasmejao, vrteći glavom. „Mislio sam da ste bistra i pametna

dama. Ali ipak ste previše mladi da biste razumno razmišljali. Mislili ste da je

hrabrost žrtvovati se za sestru? Kao Jo-vanka Orleanka? Niste vi smeli i hrabri, već

beskrajno budalasti!" Zagledao se u moje oči, a njegove su i dalje sijale od gneva.

„Zar ste stvarno mislili da ćete tako prerušeni u dečaka uspeti da izađete na kraj s

tim lopovima i siledžijama u Sadarku i najvećeg među njima ubediti da vas posluša?

Mogao je da vas ubije ili...?

„Ili još gore, da me natera da telom platim sestrin dug?" Znam da je bio u pravu i

da je trebalo da mu zahvalim, ali u njegovom glasu bilo je nečega zbog čega mi je krv

uzavrela u venama.

„Tako je. Da se sazna da ste samo primirisali tom kraju i da se o tome počne

šuškati, vaše časno ime zauvek bi bilo ukaljano i niko vam više ne bi verovao. Ima li

u tome ičeg dobrog, posebno za vašu sestru?" Na ovo nisam imala odgovor, pa me je

okrenuo licem prema sebi.

„A jeste li razmišljali o sudbinama onih koji su vam pomagali? Zbog toga što vam

je pozajmio odeću, Vat bi mogao da izgubi službu. A ja mogu izgubiti sve, i položaj i

posao, ako odmah ne odem kod lorda i ispričam mu šta ste naumili da uradite. On

tako nešto očekuje od mene. A vas baš briga. Vidim, krenuli ste na tako opasno i

sumnjivo mesto i ne hajući za druge..."

Naglo sam izvukla ruku i oslobodila se njegovog stiska, sada jednako ljuta kao i

on.

by voki

Dama i pesnik

,,I to mi kaže neko ko u odsustvu erla flertuje s njegovom ženom! Neko ko zavodi

žene dobrih i poštenih ljudi, a onda svoja ljubavna iskustva pretače u stihove? Od

takvog treba da dobijem pridiku o poštenju i moralu?"

„Madam, precenili ste moju nadarenost." Iz očiju su mu vrcale iskre besa zbog

moje optužbe. „Ono što pišem svakako nije name-njeno mladim devojkama poput

vas. Osim ako niste toliko željni da čitate o sladostrašću, pa ste stoga naredili rođaku

da vam tajno dostavi moje pesme..."

Na ovo izgubih dah. „Obuzdajte svoju sujetu, gospodine... Ili, recite mi, šta je

trebalo da znači ono kada ste mi poslali Davidove psalme? To je trebalo da mi bude

dobar primer?"

„Gospođice Mor, ali ja sam muškarac..."

,,I muškarci su stvoreni po slici božjoj, zar ne? Zar oni nisu dobili dar božanske

pameti da ne slede put iskušenja koji ih čini robovima strasti?" Znam da sam

predaleko otišla, ali nisam mogla da obuzdam gnev u sebi. „Ako je to što pišete u

svojim stihovima istinito, onda mi se čini da se kao lopov šunjate u ženske odaje,

oduzimajući damama čast i uživajući u svojim slatkim prevarama."

Videla sam po njegovoj reakciji da sam pogodila u centar mete. Da mi nije odmah

odgovorio, verovatno bih zažalila zbog svojih reči.

„Gospođice Mor, uveravam vas da su sve dame s kojima sam bio učinile to

dragovoljno. I bolje bi bilo da pošteno priznate svoju grešlću nego što se sa mnom

raspravljate o tome čiji je greh veći."

Na trenutak sam zaćutala, a zatim sam promrmljala: „Gospodine Done, da li ste

stvarno nameravali da me odate teči i tetki?"

Njegov ljutiti pogled malo je omekšao. „Nisam. Neki bi sigurno vaš postupak

ocenili smelim, jer ste njime želeli da spasete sestru."

„Ili glupim", priznala sam pokunjeno.

Zamislio se kao da procenjuje sopstvenu grešku. „Pošto ste čuli razgovor koji sam

vodio sa svojom majkom, onda znate da je, po mom mišljenju, moj brat Henri glupo

postupio. Međutim, on je to smatrao hrabrim delom. Skrivao je jezuitskog sveštenika

i na sebe navukao gnev zakona. Kada su ga bacili u tamnicu u Njugejtu, govorkalo se

da se nisam dovoljno zauzimao za njega, jer iz sopstvenog interesa nisam hteo da

rizikujem da me povezu s katoličanstvom."

„Možda je to bilo mudro."

Zaneseno se zagledao u reku. Govorio je tako tiho da sam jedva čula njegove reči.

„Ili nedovoljno hrabro. Moj brat je umro u tamnici od kuge." Okrenuo se prema meni

zagledavši se u moje lice. „ A vidite, kada je umro, zli jezici su govorili da sam

profitirao uzevši i njegov deo nasledstva."

„Ljudi su zlobni."

„Jesu. I zbog toga vas neću odati lordu... pod jednim uslovom." „A to je?"

„Da priznate da postoji velika razlika između muškaraca i žena."

„Priznajem." Na usnama mije zatreperio smešak. „Tu sam lekciju naučila."

„Prestanite da se sprdate s tim i počnite već jednom da se ponašate kao pristojna

mlada žena."

by voki

Dama i pesnik

„Pristojna? Čak i ukoliko to znači da se celog života bavim šivenjem i do

iznemoglosti vezem goblene?"

Od srca se nasmejao mojoj primedbi. „A šta ako ćete siti i vesti za svog muža i

dečicu? Zar onda ta aktivnost nije vredna pažnje?"

„To zavisi od muža."

Podigao je moju kapuljaču i navukao mi je preko glave. Na trenutak pomislih da će

nam se usne dotaći. A ja, nevaljalica, žudela sam da osetim mekoću njegovih usana

na svojim. Međutim, to se nije dogodilo. „Držite kapuljaču na glavi i uvucite se

neopaženo u kuću. Hajde, krenite!"

Gurnuo me je tako grubo ispred sebe da sam se zateturala. A onda sam krenula.

Šunjala sam se uz zidove kuća zaštićena velom senki, trudeći da ne dozvolim svom

gnevu da splasne. Kako je samo smeo da se tako osorno ponaša prema meni?

Skoro da sam stigla do stražnjeg ulaza u palatu Jork, kada naglo zastadoh kao da

me je pogodio grom iz vedra neba. Prema meni je uskom stazom išao mlad i uglađen

gospodin, pogrešno zviždućući neku melodiju.

Bio je to gospodin Maners. Htedoh da se vratim i potrčim nazad prema reci, ali je

za to bilo prekasno.

„Gospođice Mor, za boga miloga!" - povikao je, raspršivši sve moje nade da me

možda nije prepoznao. „Svih mu svetaca, šta radite ovde sami i odeveni u mušku

odeću?"

Oblio me je znoj od straha. Šta ako je video gospodina Dona ili je nekako shvatio

šta se dešava? Molila sam se Bogorodici da mi da ideju šta da kažem i ona me je,

srećom, blagoslovila pravim odgovorom.

„Gospodine Manerse, baš ste me uplašili!" Namestila sam najčedniji mogući izraz

lica, odglumivši iznenađenost. „Mogu li vam odati svoju tajnu? Nećete je odati lordu

i mojoj tetki?"

„Gospođice Mor, ne mogu to da vam obećam..." počeo je kruto.

„Bila sam u poseti bratu i sestri našeg novog sluge, malog Vata. ispričao mi je tako

tužnu priču o tome kako nemaju ni oca ni majku i kako se njegova starija sestra Sara

svake noći moli Svevišnjem da im podari hranu i kakvu-takvu šansu da se obrazuju i

izdignu iz blata u kojem su rođeni."

Gospodin Maners me je slušao, a po izrazu lica sam videla da mi ne veruje.

,,A zašto ste se zbog toga prerušili u momka i bez pratnje išli u grad?"

„Da bih svoju devojačku čednost zaštitila od radoznalih pogleda i neumesnih

komentara. Znate, bila sam u Sadarku, oni tamo žive." „U Sadarku? Potpuno sami?"

„Gospodine Manerse, i naša kraljica vlada već skoro četrdeset godina jednako

dobro kao da je muško. Smatram da sam dovoljno sposobna da mogu bez pratnje

preći nekoliko milja od kuće."

„O tome ne treba vi da odlučujete, gospođice Mor!" - ljutito mi je odgovorio. „O

tome odlučuju odrasli ili vaš muž, kada ga steknete."

Nabusito sam podigla bradu u znak neslaganja s tom tvrdnjom.

„Ako mislite da će vašu avanturu svi propratiti sa smeškom, varate se. Neki će

pomisliti da ste išli da se vidite s ljubavnikom ili da ste uradili nešto nečasno."

by voki

Dama i pesnik

„Gospodine Manerse", rekoh mu glasom slatkim poput medovine koju smo

nedavno pili, „mislite li da ima nečeg nečasnog u tome što sam se bavila božjim

poslom? Išla sam da onu sirotu decu naučim slovima. Kakva je korist od silnog

obrazovanja koje mi je dragi bog podario ako ga ne prenesem nekom nesrećniku?

Ako baš morate, odajte me tetki ili me pustite da joj sama sve ispričam kada za to

dođe vreme. Međutim, ako budete ćutali, znajte da ćete mi biti draži."

Nisam sačekala njegov odgovor, već sam se okrenula i otišla. Mogla sam na sebi da

osetim njegov zbunjen i sumnjičav pogled. Znala sam da sam ga naljutila, ali ni sam

nije znao čime. Igrala sam opasnu igru. Po njegovom izrazu lica i stisnutim usnama

shvatila sam da sam svojim ponašanjem samo pojačala njegovu želju da što pre

stekne kontrolu nada mnom.

Srećom, na putu do mojih odaja me niko nije video. Čim sam ušla, skinula sam

Vatovu odeću sa sebe i sakrila je ispod jastuka. A onda sam počela da oblačim svoju

odeću, ali me je savladalo osećanje straha, ljutnje i nemira. Pala sam na kolena i gorko

zaplakala.

by voki

Dama i pesnik

Glava 11

,,A, tu ste, gospođice! - pozdravila me je Mersi baš dok sam zakopčavala poslednju

kopču na haljini. „Vaša tetka me je poslala da vas pronađem. Pretražila sam celu

kuću uzduž i popreko, ali od vas nije bilo ni traga ni glasa. A čudno je i to što su sve

vaše haljine bile na broju."

„Nosila sam staru haljinu koju sam donela sa sela. Žao mi je, Mersi. Mora da sam

se zanela čitanjem molitvenika u bašti."

„Čitavih pet sati?" - zapanjeno me je upitala. „Nakon čitanja svih tih molitvi, vaša

će duša svakako biti spašena, gospođice."

Pomislivši na to kakvu bismo raspravu na ovu temu vodili gospodin Don i ja,

nesvesno sam se nasmejala. Mogu li molitve i dobra dela, kako neki veruju, spasti

našu dušu, ili je bog unapred odabrao nekolicinu da idu u raj i to ne možemo ničim

promeniti, ma koliko se molili ili pomagali drugima?

„Moram da razgovaram s Vatom, reč je o njegovoj porodici. Molim te da ga

dovedeš ovamo."

Mersi se, uz gunđanje, lenjo odvukla da potraži Vata, ostavivši me samu s mojim

mislima.

Vat je pokunjeno ušao u moju sobu. Mersi je oklevala da napusti odaju, očekujući

da čuje nešto o čemu bi mogla da raspreda sa ostalom poslugom; on je, međutim,

sačekao da se ona udalji, pa je tek onda progovorio. Njegove krupne plave oči, uvek

pune radostiMev Haran

kada me ugledaju, sada su bile ispunjene strepnjom od onoga što ću mu reći.

„Oprostite mi, gospođice En, što sam vas odao gospodinu Donu. Video sam da ste

obukli moju odeću i tako prerušeni krenuli ka reci. Nisam mogao da dozvolim da

sami i nezaštićeni odete u tako opasan kraj kao što je Sadark."

„Ako baš hoćeš da znaš", odgovorila sam mu hladno, „sposobna sam da se sama

staram o sebi." Izgledao je zbunjeno i razočarano, pa sam brzo dodala: „Ali sam ti

zahvalna što si se zabrinuo za mene."

Duboko mi se poklonio, skinuvši kapu s glave. Učinio je to s mnogo stila i

otmenosti, kao da je rođen i vaspitan u plemićkoj kući, što me je nateralo da se

nasmejem, uprkos tome što sam bila ljuta na njega.

„Spasli ste me od onog zlog kožara, gospođice. Pogledajte moje ruke!" Ispružio je

dlanove da ih pogledam. Bili su meki i ružičasti. „Džoun mi je dala neki melem da ih

njime mažem."

Bilo mi je drago što je naizgled gruba Džoun bila nežna prema tom dečaku. Izgleda

da su Vatovi šarm i dobrota probudili najbolje u svima nama, pa čak i u njoj.

Okrenuo se, uputivši se prema vratima. „Vat, samo još nešto da te pitam..."

„Pitajte, gospođice."

„Je li istina da tvoja sestra Sara više ne može da brine o mlađem bratu i sestri?"

by voki

Dama i pesnik

Njegovo uzano lice odjednom mi se učini ozbiljnijim i starijim. Na njemu se videlo

da ga muči nešto s čime ne zna kako da se izbori. „Ona je bolesna, gospođice. Oborila

ju je groznica."

Pognula sam glavu. Groznica je bila opasna bolest koja je napadala mlade i snažne

ljude, često ih odnoseći u smrt za samo jedan dan. Otvorila sam tašnicu i iz nje uzela

nekoliko penija koji su mi preostali. „Idi do apotekara i traži da ti da nešto što će joj

pomoći. A onda ćemo videti možemo li za njih ovde naći neko mesto."

Preostala je samo još jedna „sitnica" - da ubedim tetku da pristane na to. Setih se da

sutradan treba da idemo u Grinič da čujemo tečinog kapelana kako drži propoved.

To će biti dobra prilika da pokušam daje nagovorim. Pitala sam se hoće li i kraljica

prisustvovati propovedi, jer ove službe mogu biti interesantne i poučne baš kao i

pozorišni komadi, pod uslovom da ih drži rečit i uman čovek. No, većina ljudi je

tamo dolazila da vidi kako se ko obukao, a ne da sluša nečije mudre reči.

Sledećeg dana sam se obukla s mnogo pažnje, pitajući se hoće li i gospodin Don

doći da sluša propoved. Mogla bih se kladiti u zlatnik da on više voli da čini ono što

propovednici osuđuju nego da sluša njihove govore. Ali videćemo.

Pre nego što sam završila s doterivanjem, u moje odaje je banula Meri. Izgledala je

srećno i razdragano, kao neko ko se oporavio nakon duge i teške bolesti. „En, En,

došla sam najbrže što sam mogla. Nema ni sat vremena kako je gospodin Friman

pristao da vrati Niku sve priznanice. Kaže da nas neće više požurivati da isplatimo

dug. Ne možeš ni da zamisliš kakvo sam olakšanje osetila kada nam je jutros stiglo

njegovo pismo. A tek Nik! Toliko je bio začuđen i prijatno iznenađen da je pao na

kolena da zahvali Svevišnjem što nas je spasao."

Bila sam potpuno zbunjena. Zašto bi taj gnusni čovek najednom odlučio da ih

oslobodi obaveza?

„Draga sestro, neizmerno mi je drago zbog toga. A sada moraš da iskoristiš

Nikovo pokajanje i ubediš ga da više nikada ne srne da se kocka i gubi novac na tako

besmislen način."

„Naravno da hoću." Zagrlila me je, a onda smo tako stajale u tišini, presrećne što

smo sada bezbedne i što nijedna od nas nije nastradala. Gutale smo posmatrajući

Temzu, na kojoj je sve vrvelo od barkica koje su se jedva probijale između teretnjaka

natovarenih građevinskim materijalom i raskošnih plemićkih lađa.

„A tvoje pismo? Da li ti je i njega vratio?" - morala sam da saznam. Mev Haran

Na to je pocrvenela, kao da je želela da svoju nepromišljenost što pre izbaci iz

glave.

„Nemoj više nikada da ponoviš takvu glupost. Znaš li zašto je gospodin Friman

tako naglo resio da postane milosrdan?"

Slegnula je ramenima kao da je to uopšte ne zanima. Jedino joj je bilo važno da je

taj pretežak teret nestao.

„Zamolila sam Fransisa da se malo raspita o tome. Morala sam sve da mu

ispričam. Na kraju krajeva, on nam je najbliži rod."

Uputile smo se ka salonu, u kojem je sedela moja tetka pijuckajući slatko vino i

slušajući divnu pesmu koju je pevalo četvoro preslatke dečice.

by voki

Dama i pesnik

„En! Samo da ti kažem - drži se podalje od mog muža! Ljut je kao besan pas, a sve

zbog toga što mu je gospodin Don jutros bio preko potreban na sudu, a niko nije

mogao da ga pronađe. Vikao je i besneo zbog toga, zamisli, čak je odbio moj čuveni

napitak od kamilice."

Odjednom me je obuzelo čudno predosećanje koje me je nate-ralo da pocrvenim od

stida. Krajičkom oka ugledah Fransisa. Glavom je pokazivao meni i Meri da se

nekako iskrademo iz sobe i pođemo za njim.

„Fransise!" - ugledala gaje majka. ,,I ti si se nekuda izgubio. Gde si bio celo jutro?"

Fransis joj se duboko naklonio i poljubio je u ruku. „Sokolario sam, majko, tamo

preko reke, u Pekamu." Pomilovao ju je po glavi, a zatim nama dvema dao znak da

izađemo s njim iz sobe.

„Pa, Meri, ti i Nik treba debelo da zahvalite gospodinu Donu što vas je spasao

bede. Čini mi se daje uspeo dobro da zaplaši gospodina Frimana preteći mu moćnom

lordovom pozicijom, kada je ovaj tako olako Niku oprostio dugove."

„Gospodinu Donu?" - zaprepašćeno je prošaputala moja sestra. „Kako je on saznao

za našu muku?" Okrenula se prema meni.

,Ja sam mu rekla. Uhvatio me je kada sam htela da pređem reku i sama se

obračunam s gospodinom Frimanom."

„En! Nisi valjda?"

U ušima su mi još odzvanjale reči kritike koje mi je tada uputio gospodin Don.

Kako se samo nisam setila onih koje sam uvukla u ceo taj slučaj? A sada je on zbog

nas rizikovao svoju čast i položaj.

„Da", promrmljao je Fransis, „učinio je zaista plemenito delo."

„Ali, Nik i ja jedva poznajemo gospodina Dona", pobunila se Meri. „Zašto bi on

toliko rizikovao da nam pomogne?"

Fransis slegnu ramenima pogledavši u mene. „Loše razmišljaš za jednu

obrazovanu ženu, Meri. Nije on preuzeo toliki rizik zbog tebe i Nika, već zbog..."

Srce mi je snažno zalupalo, a disanje se ubrzalo kao da sam trčala od reke do palate

Jork. Da li je gospodin Don pomogao mojoj sestri iz čiste dobrote i plemenitosti ili je,

kako je to nagovestio Fransis, to učinio iz nekog drugog razloga? Takvu

velikodušnost nisam očekivala od njega. Kroz dušu mi je prostrujalo neko prijatno

osećanje.

„Moram da se vratim majci", Fransis se naklonio u odlasku. „Ionako se sigurno

pita o čemu nas troje šuškamo."

Meri se lagano okrenula prema meni. „Ipak, En, seti se njegove loše reputacije."

„Misliš li da bi jedan opasni razvratnik učinio tako plemenito delo?" - pobunila

sam se, pomalo ljuta zbog njene nezahvalnosti. „Zbog nas je stavio sve na kocku -

svoju čast i položaj. Da je gospodin Friman posumnjao u njegov autoritet, bio bi

uništen; baš kao ti i Nik!"

„Gospodin Don!" - ponovila je Meri, ispustivši moju ruku iz svoje. „Dakle, sada i

on zna za našu sramnu situaciju! En, volela bih da ga nisi uvlačila u naše privatne

stvari - on nam ipak nije niko i ništa."

by voki

Dama i pesnik

„Bez njegove pomoći, tvoje bi privatne stvari sada bile još jadnije", odgovorih joj

kiselo. „Nije gospodin Don taj koga treba da kriviš, već tvoj Nik! Zar nije trebalo

ranije da se pokaje i razmisli o svojim delima kojima vas je doveo u tako groznu i

ponižavajuću situaciju?" Mev Haran

Meri se zagledala u daljinu. „Gospodin Don ti je napunio glavu svojim stihovima i

onim njegovim tamnim očima. O, da, nisam se šalila kada sam rekla da imaš dva

udvarača. Videla sam ja kako te krišom posmatra. Da je bogatiji i višeg ranga i da zna

da ga naš otac neće odbiti, sam bi zaprosio tvoju ruku!"

„Prestani, Meri", rekoh joj, uznemirena i uplašena njenim recima, a još više

zbunjena svojom reakcijom. „Neću više da čujem ni reči! Gospodin Don je to učinio

iz čiste plemenitosti, i ni zbog čega više. Eto, slučajno znam da je zaljubljen u ženu

mnogo bogatiju od mene."

„Onda je prava budala, osim ako mu nije cilj samo da je odvuče u krevet. A ako

govoriš o Izabeli Strejven, znaj da se njen muž tome neće protiviti. Da je eri sam hteo

da zadovolji svoju ženu, držao bi je na kraćoj uzici!"

Ostavila me je samu. U glavi mi je tutnjalo od uskomešanih misli, a u srcu mi se

javi strepnja, koja je nadjačavala prijatna osećanja zbog rešenja sestrinog problema.

Krenula sam prema terasi. Nagnula sam se preko ograde, pogleda uperenog u reku.

Sigurno je Meri pogrešila kada mi je rekla da me je gospodin Don krišom čežnjivo

posmatrao...

Okrenula sam glavu prema mestu gde sam ga prvi put ugledala dok je posmatrao

zaljubljene golubove. Sećajući se njegovih usana na mojim, osetih kako mi je celim

telom prostrujala prijatna toplina. Čak i da promenim mišljenje o njemu, otac nikada

ne bi blagoslovio našu ljubav. Bilo bi bolje da se s tim što pre pomirim. Ipak,

priznajem da me je njegov plemeniti gest duboko dirnuo. I kao što ptica leti ka svom

gnezdu, znala sam kuda bi moje srce odlepršalo, kada bih samo smela da ga pustim

da slobodno leti.

Pre nego što smo pošli u Grinič, otišla sam da pronađem tetku za koju mi je Mersi

rekla da se povukla u svoje odaje da čita Bibliju. Kada sam ušla, na brzinu je sakrila

knjigu, pa sam se zapitala da li je to uopšte bila Biblija. Uhvatila je moj začuđeni

pogled, pokazavši mi potom primerak „Vilinske kraljice"* koji je bila sakrila.

„Uhvatila si me na delu, bratanice moja, trebalo bi da se molim, a ne da čitam. "

Ipak, na njenom licu nisam videla ljutnju.

„Unela si radost u moj jednolični život, draga moja En."

Nasmejala sam se tome, znajući daje život moje tetke jednoličan koliko i život

kapetana nekog velikog jedrenjaka ili zapovednika moćne vojske.

„Nikada nisam imala kćer i sada, otkako si kod mene, shvatam šta sam propustila."

„Biće mi drago da vam budem kći. Ali kada budete čuli moju molbu, možda to

više nećete želeti. Ono što ću vas zamoliti božje je delo u koje istinski verujem."

________________________________________

* Čuveno delo Edmunda Spensera iz 1590. godine (prim. prev).

by voki

Dama i pesnik

„Zašto mi je srce zadrhtalo na te reči, draga moja En?"

Nasmešila sam se. „Zato što vas stalno iznenađujem svojim čudnim molbama."

„Reci mi, o čemu je sada reč?"

„O tome da želim da pružim sklonište Vatovoj mlađoj sestri i bratu, i možda da im

pronađem neki pristojan posao."

Na moje iznenađenje, tetka nije nipodaštavala moju poniznu molbu, već mi je

odgovorila: „Kapelan tvog teče uporno me nagovara da se više bavim dobrim

delima, ali - iskreno da ti kažem - nemam ja stomak za te stvari, da idem među

siromašne i perem prosjacima noge."

Jedva sam se suzdržala da ne prasnem u smeh kada sam zamislila moju uglađenu,

uvek doteranu, elegantnu i otmenu tetku, koja nije podnosila ni kapljicu blata na

svojim cipelicama od baršuna, kako se bakće s prosjacima i beskućnicima.

„Reci Džoun da im pronađe neki posao u kuhinji. I, molim te, drži ih podalje od

lorda. Ionako ima brdo obaveza. Kraljica ne može da odluči koga da pošalje da uguši

bunu u Irskoj, pa besni na sve oko sebe. A tvoj teča treba daje savetuje i da pri tome

trpi njen gnev."

Učinila sam kako mi je bilo rečeno. Međutim, buna u Irskoj je uskoro ušla u živote

svih nas. U palati Jork danima se nije govorilo ni o čemu drugom osim o tome, kao i

o skandalu s Dvora kada je erl od Eseksa, ljut što mu kraljica nije dodelila

zapovedništvo nad vojskom, isukao mač na vladarku, a zatim se, besan kao ris,

povukao na svoje imanje u Vonstedu.

Moj teča je mnogo cenio erla, pa mu je pisao, pokušavajući da ga nagovori da se

vrati i zauzme svoje mesto u kraljevskom Veću. Ali lord Eseks je bio i suviše ponosan

da bi na to pristao. Umesto toga, otpisao mu je postavivši mu skandalozna pitanja:

„Zar kraljica ne može da pogreši? I da se izvini?"

Tih je dana atmosfera bila napeta i prožeta strahom, te sam pri narednom susretu s

gospodinom Donom potpuno zaboravila na okolnosti našeg prethodnog viđenja. U

velikoj trpezariji su pre večere među okupljenima bili gospodin Don i, na moje

iznenađenje, Ričard Maners.

,,I, hoćemo li ratovati sa Irskom?" - upitala sam gospodina Dona, znajući da je

blizak s mojim tečom i da se razume u te stvari, kao i to da je njegov prijatelj Henri

Vaton, koji je stajao pored njega, sekretar lorda od Eseksa.

„Bojim se da hoćemo", odgovorio mi je gospodin Voton. „Glasnici nam svakog

dana donose vesti o spaljenim imanjima i kućama engleskih doseljenika."

„Hoćete li vi ići u rat, gospodine Done", upitao ga je gospodin Maners, „pošto ste

se istakli u Kadizu i na ostrvima?"

„Moji vojnički dani su prošli", odgovorio mu je gospodin Don. „Ovu bitku

ostavljam mladima od sebe", rukom je pokazao prema lordovom mlađem sinu

Tomasu, koji je sedeo pored svoje žene i tri kćerkice, od kojih je najmlađa imala jedva

dve godine.

Tomas ju je podigao i stavio na svoja kolena, cupkajući je kao da jaše ponija. „Hoće

li tatica ići u rat, Doroti? I boriti se za našu kraljicu jašući na rasnom konju?"

by voki

Dama i pesnik

Sirota devojčica nije razumela o čemu joj tata govori, pa je potvrdno klimnula.

„Bojišta u Irskoj nisu za rasne konje", nadovezao se smrknuto Tomasov otac.

„Izgubiće se u onim močvaretinama zajedno s konjanicima.

Prokletstvo je što moramo da se borimo s tim pobunjenicima, ali to, nažalost, ne

možemo izbeći, inače će njihov vođa O'Nil pomisliti da je važniji i uzvišeniji od naše

kraljice. A vi, gospodine Manerse, hoćete li se dobrovoljno pridružiti kraljičinim

trupama?"

„Nisam ja za to", promrmljao je gospodin Maners. „Imam imanje o kojem moram

da vodim računa i starog oca koji ne može bez moje pomoći."

,,A zašto ste ga onda ostavili toliko dugo samog?" upitao ga je cinično gospodin

Don. Sevali su očima jedan na drugog, očigledno se ne podnoseći.

„Prestanite, gospodo", opomenuo ih je moj teča, „treba da se borimo protiv Iraca, a

ne međusobno. Ionako imamo dosta problema s lordom od Eseksa, nije nam još

potrebno da se svađamo među sobom."

Gospodin Don mu se naklonio. ,,U pravu ste, gospodaru, govorite mudro kao i

uvek. Gospodine Manerse, molim vas da mi oprostite." A onda se, zamahnuvši crnim

šeširom, poklonio svima nama i otišao.

Gospodin Maners se zadovoljno smeškao kao daje upravo izvojevao pobedu na

nekom bojnom polju. „Drago mi je da je vaš sekretar podvio rep. Nije mi jasno zašto

se taj sin običnog trgovca gvožđem i papista po ubeđenju smatra toliko važnim?"

„Možda zbog svoje pameti, darovitosti i obrazovanja", rekao je moj teča

neprijatnim tonom. „Ako ste već gost u mom domu, gospodine Manerse, onda bi

trebalo da znate da je i moje poreklo po majci skromno. I da sam, baš kao i gospodin

Don, nekada i sam bio papista. O ljudima se ne sudi po onome što su nekad bili, već

po onome što su postali."

Na to se gospodin Maners zacrveneo od besa, okrenuo i otišao.

„Znam da tvoj otac ceni ovog mladića, ali što se mene tiče, nisam baš siguran daje

on toga vredan. Gle, gospodin Don je na stolu zaboravio svoje papire. Eto šta se

dešava kada se mladi petlovi prave važni da bi zadivili sve kokoške u kokošinjcu."

„Pronaći ću Vata, njegovog slugu", brže-bolje sam se ponudila, ,,i pobrinuti se da

gospodinu Donu papiri budu vraćeni."

„Hvala ti, En, ti si dobra devojka." Omirisao je vazduh. „Oho, čini mi se da miriše

pita od spanaća! A posle nje, pečeni petao u limunovom soku." Ponovo je omirisao

vazduh, poput lovačkog psa koji prati trag divljači. Meni je to bilo smešno. „Da,

imaćemo i puding od urmi, brusnica i suvog grožđa."

Bila sam zadivljena njegovim prefinjenim čulom mirisa i sposobnošću da njime

tako precizno pogodi sva jela koja se spremaju za večeru. Smeškajući se, otišla sam

do bašte da pronađem Vata i da mu predam gospodarove papire. Kopkalo me je šta

li na njima piše, ali se ipak nisam usuđivala da zavirim u njih. Možda su to neki

stihovi o sjajnoj kosi, neobuzdanoj lepoti i britkom umu Izabele, grofice od Strejvena?

Ipak sam morala da pogledam. Odahnula sam, shvativši da su to samo dosadni

pravni akti.

by voki

Dama i pesnik

Sunce je ubrzano poniralo iza horizonta, obavijajući ceo grad ružičastom

izmaglicom. Uskoro će se na ulicama pojaviti dečaci s bakljama, da osvetle put

ljudima koji se kreću tim lavirintom mračnih i opasnih ulica. Koračala sam baštom

tražeći Vata. Pošto ga nije bilo, pošla sam kući. Krenula sam uz stepenice, a onda na

njihovom vrhu ugledah gospodina Henrija Vatona kako razgovara s mojim rođakom

Frensisom. Kada sam stigla do podesta, htedoh da ih upitam jesu li videli gospodina

Dona, ali me je rečenica koju sam čula ukopala na mestu i ostavila bez teksta.

„Dakle, tvoj prijatelj Džon istinski pati za mojom rođakom En?" „Bojim se daje

tako, Fransis. Pokušavao sam da mu objasnim da En jeste lepa, čestita i obrazovana,

ali da je i suviše mlada za njega - čak i da joj otac nije tako bogat i uvažen i da je on

sam imućniji nego što jeste. I znaš li šta mi je na to odgovorio?" Zadržala sam dah i

skoro prestala da dišem. „Da je ona pametnija, duhovitija i mudrija od mnogih koje

su trostruko starije od nje. Da ne traci vreme na budalaštine, već vidi suštinu stvari, i

ne plaši se ničega, ma koliko crno bilo. Kaže da ga čini boljim čovekom i pesnikom."

„Ali on je do sada voleo mnogo žena."

„Jeste. Nadajmo se da će se i ovaj put izlečiti od te opasne boljke."

Obojica su klimnula kao da time potvrđuju svoju želju da se to i desi, a meni tada

postade jasno da bi i moje srce moglo biti slomljeno. Sačekala sam da njih dvojica

odu u svoje odaje, a zatim sam hitro otrčala hodnikom do odaje gospodina Dona.

Osvrnula sam se oko sebe, i pošto sam se uverila da u hodniku nema nikoga, otvorila

sam vrata. Nikada ranije nisam prešla prag njegove sobe. Takođe, znala sam da ću

biti u velikoj nevolji ako moja tetka sazna đa sam to učinila. Soba mu je bila savršeno

uredna i čista. Uopšte nije izgledala kao jazbina razvrata, niti je na krevetu bilo traga

pohotnih noćnih igara. Naprotiv, jastuci i pokrivači su bili uredno složeni, a sva

obuća poredana po veličini. Zapitala sam se gde piše pesme, jer na stolu nisam videla

svitke papira niti neku otvorenu knjigu iz koje bi crpao inspiraciju. Možda je svitke

sa stihovima nosio sa sobom. I zaista, soba je izgledala kao da u njoj niko ne boravi,

osim što je na zidu, levo od kreveta, visio njegov portret. Na njemu je izgledao

zamišljeno. Njegove sjajne oči gledale su u stranu, a usne mu bejahu pune i rumene,

kao kod neke otmene dame. Zagledala sam se u lik na portretu. Pokušavala sam da

proniknem u njegovu dušu i saznam da li je on muškarac koji ume da voli iskreno,

nežno i strasno, ili je bio od onih koji lete od cveta do cveta?

Približila sam se slici da je bolje osmotrim, a onda primetih da na rukavu nosi zečji

rep da mu donese sreću, i da su na portretu ispisane reči „Illumina tenebras nostras

domina." „Osvetli našu tamu, gospo." Te su mi reči bile poznate iz Biblije, ali sam bila

sigurna da su ovde imale neko drugo značenje i da nisu bile upućene Majci Božjoj,

već nekoj dami koju je nekada mnogo voleo. Možda joj je poklonio svoj portret s

posvetom, pa mu ga je ona vratila kada se njihova ljubavna idila završila?

Uto začuh zvuk rokrenuh se. Od straha sam izgubila dah i zamalo se nisam

onesvestila.

by voki

Dama i pesnik

Glava 12

Na samo dva koraka od mene stajao je on - s pakosnim smeškom na licu. Oči su

mu sijale čudnim sjajem.

„Gospodine Done, ja..." Prvi put životu nisam mogla da sastavim dve reči. „Došla

sam da vam zahvalim na ljubaznosti što ste pomogli mojoj sestri i zetu..."

„Nisam to učinio zbog njih", jednostavno je odgovorio. „Ipak, mnogo ste rizikovali.

Nije trebalo, ali veoma sam vam zahvalna zbog onoga što ste učinili."

„Nadam se da ćete uspeti da odvratite zeta od njegovih opasnih i štetnih navika.

Izgledate mi kao mlada žena ispravnih načela", osmehivao se zagonetno, „možda i

previše ispravnih, a vi se bar ne plašite da otvoreno kažete svoje mišljenje. Siguran

sam da će ga on ceniti. Otvoreno mu recite daje svojim ponašanjem zamalo odveo u

propast celu porodicu." „Hoću, reći ću mu."

„Postoji nešto zbog čega bih i ja vama trebalo da zahvalim." Srce mi je brže

zakucalo. Hoće li mi priznati da sam ga spasla iz kandži nemorala? „Vat."

„Vat?" - bila sam potpuno zbunjena.

„Moj sluga. Dečko od trinaest godina. Tamna kosa. Plave oči." „Znam koje Vat.''

„Plašio sam se da će mi biti na teretu, međutim, prevario sam se. On mi je ispunio

život radošću. Zbog njega mi je porastao ugled i sada mnogi hoće da mi ga ukradu i

uzmu ga sebi u službu. A ostali oponašaju njegove uglađene manire i način

odevanja."

„Aha."

Razvukao je usne u širok osmeh. „Mislili ste da postoji neki drugi razlog zbog

kojeg bi trebalo da vam zahvalim? Možda na korisnim kritikama mojih stihova? Ili

na pokušaju da od mene napravite moralnijeg čoveka? Verujte, i na tome sam vam

zahvalan."

„Sigurna sam da vama nisu potrebni saveti od mene, tako mlade i neiskusne."

Potrudila sam se da zadržim ozbiljnost u glasu da ne bi pomislio da sa mnom može

da se igra, kao što to čini mačka s mišem pre nego što ga pojede.

Uprkos dirljivim recima koje je uputio gospodinu Votonu, očigledno nije bio

spreman da se ponaša u skladu s njima. Valjda je bio uspeo da se vrati u ravnotežu.

A onda, sasvim neočekivano, uzeo je moju ruku u svoju. Bez ijedne izgovorene

reči, nežno ju je okrenuo i spustio poljubac na moj dlan. U tom trenutku, u meni se

sve uskomešalo i zadrhtalo, kao da se negde u dubini moje ustreptale duše probudio

vulkan, moćniji od Vezuva.

Zaista ne znam šta bi se dogodilo i da li bi moja devojačka čednost uspela da utrne

vatru koja je bila raspalila sva moja čula. Neću to nikada saznati, jer su se baš tada

otvorila vrata i u sobu je ušao Vat. Izgledao je poput uplašenog pseta kada je saopštio

gospodinu Donu daje hitno potreban lordu.

by voki

Dama i pesnik

Na to sam istrčala iz sobe, ne pogledavši ni Vata ni gospodina Dona. Uputila sam

se pravo ka stepeništu i odatle sam brzim korakom sišla u prizemlje, a zatim u veliku

trpezariju u kojoj je stajao gospodin Maners, naslonjen na veliki hrastov sto. Lice mi

smesta buknu, a on me odmeri sumnjičavim pogledom.

„Dobro veče, gospodine Manerse." Držala sam glavu visoko i govorila sebi da

ostanem pribrana, jer on nema moć da vidi greh u mom srcu. Upitala sam ga prvo

što mi je palo na pamet. „Jeste li videli mog oca? Moram da razgovaram s njim."

Duboko mi se naklonio. „Nisam, gospođice Mor, danas ga nisam video. Možda je i

on, kao i svi drugi iz Parlamenta i Velikog veća, zabrinut zbog ove krize sa Irskom."

„Da, u pravu ste. Poslaću slugu da mu odnese moju poruku."

„Ako dozvolite, ja ću to učiniti za vas", ponudio se, i pri tom tako se duboko

zagledao u moje oči da sam bila prinuđena da skrenem pogled.

„Ne, hvala, nije potrebno. Nije ništa važno. Razgovaraću s njim kasnije."

Dok sam izlazila iz trpezarije, osećala sam njegov ispitivački pogled na sebi. U sebi

sam se molila bogu da se gospodin Don odnekud ne pojavi. Srećom, molitve su mi

bile uslišene.

„En, En!" - dozivala me je tetka, a njen mi je glas tad zazvučao kao pesma anđela.

„Treba mi tvoja pomoć da napravim melem za Tomasovog stjuarda, ima jaku

kostobolju. Koja ono beše biljka po koju te je baka onomad poslala u baštu?"

Dok sam narednog jutra podgrevala na vatri biljke za melem, misli su mi bile

usmerene na neki drugi oganj, onaj zbunjujući koji sam osećala u sebi. Šta se to

dešavalo sa mnom? Šta se to u mom telu probudilo? Da li me, kao što jednom reče

moja sestra, čula varaju i vode u pogrešnom smeru?

„En! Pazi!"

Tetkino upozorenje moglo se odnositi na mnogo veću opasnost od one koja mi se

tog trenutka desila. Onako zamišljena, nisam pri-metila da je tečnost u posudi

proključala, pa sam opekla prste.

„Ludice jedna!" - grdila me je tetka. „Nije li dovoljno što treba da lečim stjuardovu

kostobolju, a sada si se i ti povredila!" Brzo mi je uronila opečene prste u ledenu

vodu.

„Oprostite, tetka. Evo, melem je gotov."

Uzela je od mene posudu i sipala tečnost u bočicu. Pre nego što će je začepiti, ona

omirisa lekovitu tečnost, a zatim se zakašlja. „Odlično! Što melem više smrdi,

njegova lekovitost je veća!"

Misli su mi lebdele tamo gde nisam želela, pa stoga nisam osećala bol od

opekotine. U tom trenutku, u čajnu kuhinju ulete Mersi.

„Gospođice En! Pred vratima je dvoje odrpane dece, traže vas. Požurite, jer će ih

stjuard oterati. Pitao me je znam li išta o toj dečurliji. Znajući vas, rekla sam mu da će

uskoro čitava vojska prosjaka i pasa lutalica biti smeštena kod nas", reče Mersi s

negodovanjem.

„Hvala, Mersi", odgovorili joj ponosito. „Sama ću otići do To-masa." Uzela sam

bočicu s melemom, na koju je tetka stavila nale-pnicu ispisanu njenim krasnopisom i

by voki

Dama i pesnik

ukrašenu nacrtanim biljem. ,,I daću mu ovo da mu olakšam bolove, uključujući i one

koje je pretrpeo zbog mene."

„En, En." Vrtela je glavom moja tetka dok sam odlazila iz čajne kuhinje. „Reci

Tomasu da ta deca ne smeju da ga uznemiravaju, jer ćemo ih inače smesta izbaciti iz

kuće."

,,U redu, tetka."

Dvoje mališana, dečak od oko deset godina i nešto mlađa devojčica, drhtalo je

celim telom pred strogim Tomasovim pogledom. Tečin stjuard je bio ogroman čovek,

skoro dva metra visok, i tako obučen u crno izgledao je poput divovske vrane. Dečica

su zurila u pozlaćeni strop ukrašen statuama anđela, pitajući se nalaze li se pred

vratima raja ili pakla.

„Dobro došli", kleknula sam pred njih. ,,A sada mi recite svoja imena."

„Ja sam Stiven" predstavio se dečak. „A ovo je moja sestrica Houp."

„Houp", uzela sam njenu ručicu u svoju, „kakvo nadahnjujuće ime."

„Babica mi ga je nadenula", reče ponosito devojčica. „Pošto mi je majka umrla na

porođaju, babica je smatrala da će mi nada i te kako biti potrebna.*"

Iza sebe začuh Tomasovo gunđanje.

Do kraja dana nisam više videla dečicu. Nisam se o njima raspitivala, smatrajući da

je tako bolje. Uostalom, ako iskrsne neki problem s njima, zvaće me da ga rešim.

Vreme sam provela u šetnji pored reke, udišući svež vazduh i berući lekovito bilje

za tetkinu riznicu. Skoro čitav sat sam provela berući nežne cvetove agrimonije i

mirišljavo lišće nane, a onda sam nabrala i buket petolista, za koji moja baka tvrdi da

je najbolji lek protiv noćnog znojenja. Tada se setih Vatove sestre Sare. Razmišljala

sam šta bih mogla da učinim za nju. A onda mi srce zadrhta od boli. Setih se svoje

drage Bet kojoj nisam uspela da pomognem ni pored sveg svog znanja o lekovitom

bilju i napicima.

Nisam se ni okrenula, a već se začu zvono koje je pozivalo na večeru. Popela sam

se gore, odenula prvu haljinu koja mi je pala pod ruku i, ne razmišljajući kako

izgledam, kose raščupane od vetra i obraza crvenih od svežine večernjeg vazduha,

uleteh u trpezariju. Kada sam stigla, moj teča je već bio započeo molitvu pre obeda. S

njegove leve strane sedeo je moj otac, a s desne grofica od Strejvena.

Mada nisam videla gospodina Dona, prosto sam osetila njegovo prisustvo. Prisilila

sam se da ne gledam u njegovom pravcu, plašeći se da mi se na licu ne vidi strast

koju je tog dana razbuktao u meni. Pogled mi je lutao po Sali, da bi se zaustavio se na

gospodinu Manersu koji me je uporno posmatrao. Videvši da mi je nestašni pramen

ispao iz mrežice za kosu, obratio mi se: „Jeste li bili na jahanju, gospođice Mor? " A

onda je dodao, potpuno me zbunivši: „Zar ne mislite, gospodine Done, da su obrazi

gospođice Mor rumeni kao daje celo popodne bila u lovu na jelene? " Zaista ne znam

šta gaje podstaklo da mu postavi takvo pitanje.

„Houp" na engleskom znači „nada".

„Ne umem vam reći, gospodine Manerse, pošto ne idem u lov", odgovorio mu je

staloženo.

„Trebalo bi da idete. Život bez lova je kao pita od jabuka bez cimeta."

by voki

Dama i pesnik

„Cimet je za moj ukus prejak začin. A lov je, po mom mišljenju, opasna i previše

krvava zabava."

„Ipak, opasnost nas čini životnijim i poletnijim, zar nije tako?"

„ A da li vi često idete u lov, gospodine Manerse?" - upitala sam ga tek da bih

prekinula muk koji se bio raširio trpezarijom.

„Naravno." Usmerio je pogled ka meni. „Ali samo na konjima koje sam lično

ukrotio. Što su neobuzdaniji, to bolje."

Njegova aluzija je bila više nego jasna, te sam okrenula glavu na drugu stranu,

prema grofici.

„Gospođo Strejven, da li se vi bavite lovom?" - nastavila sam.

„Kad god nađem vremena. Čari lova su druga po redu zabava koju sam otkrila."

Na ovo se svi grohotom nasmejaše, a moja tetka brzo skrenu temu razgovora na

priču o kraljičinim veštinama jahanja i tome kako ona može ceo dan da provede u

sedlu preskačući prepreke bolje od bilo kog dvoranina.

Sluge su sklanjale tanjire s predjelom, a ja sam ćutala, sve dok po brojnim

pogledima prikovanim za mene nisam shvatila da mi je grofica od Strejvena

postavila pitanje.

„Lordov stjuard mi je rekao da ste pokupili neku siromašnu bagru i doveli ih u

kuću. Je li to istina?"

„Jeste. I biće tu dok se njihova starija sestra ne oporavi", odgovorila sam

najstaloženije što sam umela. „Njihov stariji brat Vat je novi sluga gospodina Dona i

pokazao se kao vredno i čestito dete, zar nije tako?"

„Divan je i marljiv dečak", reče gospodin Don poklonivši se. „Mnogo je bolji od

mog prethodnog sluge koji je bio plemenitijeg roda. Gospođica Mor je napravila

odličan izbor."

„Čujem da umete da se ponašate ishitreno, gospođice Mor", komentarisala je

grofica, ,,a zbog toga biste mogli kasnije i da zažalite."

Na to sam pogledom ošinula gospodina Dona, pitajući se da li je nekome pričao o

našem susretu u njegovim odajama ili o onom kada me je uhvatio na putu do

Sadarka. Međutim, njegov pogled bio je pouzdan i smiren, i iz njega se ništa nije

moglo zaključiti. Udahnula sam duboko, pokušavajući da se smirim. Srećom, moj

otac nače drugu temu, te osetih olakšanje.

„Na moju nesreću, do mene je dospela jedna od vaših satira, gospodine Done",

izjavio je izvukavši svitak papira iz rukava, a zatim počeo naglas da čita stihove,

podsmevajući se.

„Treba li ja, ničiji rob, da trpim nabeđene velikaše ili da cenim obrazovane ljude? Ili

da izdam istinu, moju ljubavnicu, i privolim se razmetljivim hvalisavcima i

naduvenoj gospodi?"

„Recite mi, gospodine Done", upitao gaje moj otac podižući ton i crveneći u licu,

„spadam li i ja u 'razmetljive hvalisavce ili 'nabeđene velikaše', o kojima pišete s

toliko gneva?"

by voki

Dama i pesnik

Gospodin Don mu se poklonio. „Ser Džordže, nisam mislio na vas, niti na sve one

plemiće koji vredno rade u Parlamentu. Moje reči odnose se na dokone dvorane i

službenike suda, koji se ne bave ničim drugim osim spletkarenjem."

„Ipak, mada prezirete mnoge od nas, o sebi očigledno imate visoko mišljenje, pošto

je istina odabrala samo vas za svog ljubavnika", dodao je cinično moj otac.

Nakon ovoga, bilo mi je jasno da je gospodin Don, učeni čovek, cenjeni pesnik i

poštovani lordov sekretar, u očima mog oca nije ništa drugo osim sluge niskog roda,

nametljivca i smutljivca. A njegovi domišljati stihovi, puni duha i visokocenjeni od

strane njegovih savremenika, za mog su oca bili samo uvredljive i neprijateljske reči

kojima je, stoje najgore od svega, kritikovao postojeći društveni poredak.

Uplašila sam se da je otac posumnjao da se gospodin Don interesuje za mene i da je

to razbuktalo njegov gnev. Žudela sam da mu kažem svoje mišljenje o njegovim

stihovima, da viknem pred svima: „Oče, niste u pravu! Gospodin Don se ruga

pokvarenim, korumpiranim ljudima, a ne poštenim plemićima!" Ipak, ostala sam

nema, znajući da bih ispoljavanjem svog mišljenja pred ovim uzvišenim skupom

samo naudila sebi, a i gospodinu Donu.

„Voleo bih kada bi istina bila moja ljubavnica...", započeo je gospodin Don.

„Istina! U vašim buntovnim stihovima nema ni trunke istine!" proderao se moj

otac. „Biskupi nameravaju da spale sve takve satire i, pravo da vam kažem,

podržavam ih svim srcem! Sam bih ih spalio u pepeo i prah, da više ne truju umove

bogobojažljivih ljudi."

Pogledom sam potražila oči gospodina Dona, prećutno mu se izvinjavajući.

Da bi smirila duhove, moja tetka pozva sve okupljene da pođu u odaju u kuli kako

bi posluga mogla da raščisti stolove. A meni je rekla da prvo odem do čajne kuhinje i

donesem bočicu melema, ovog puta za njenog muža.

Bila sam negde nasred hodnika, u kojem se vrzmalo mnogo slugu s

poslužavnicima, peharima i činijama u rukama, kada začuh kako me neko doziva.

Bila je to grofica od Strejvena.

„Gospođice Mor, zastanite na trenutak." Na moje iznenađenje, uzela me je za ruku

i povela do niše iza statue Julija Cezara. Pošto smo obe nosile haljine sa obručima,

bilo nam je teško da se sme-stimo na tako malom prostoru, pa je morala skroz da se

nagne prema meni, poput broda nošenog olujom. Nakon što sam čula njene reči,

poželela sam da nestanem negde, hiljadu milja daleko.

„Na vašem licu lepo se vidi da ste zaljubljeni u gospodina Dona. Primetila sam

kako gutate svaku njegovu reč, kao da vam je učitelj a vi njegova najbolja učenica.

Kada gaje vaš otac napao, žudeli ste da ga branite kao što lavica brani svoje mlade.

Potpuno vas razumem. On je naočit mladić, britkog uma." A onda je utišala glas do

te mere da sam jedva čula šta govori. „Razmislite malo, gospođice Mor. Vaš otac ga

otvoreno mrzi i nikada neće pristati da mu budete žena. Šta ćete onda, gospođice?"

Ustuknula sam kao da me je ošamarila. Kako se samo usuđuje ova nafrakana,

drska grofica da tako govori o meni, kao da sam već poklekla pred čarima gospodina

Dona? A onda, kao kroz ključao-nicu na tamničkim vratima, u moju dušu navali

by voki

Dama i pesnik

istina, te se ja upitah: da li je grofica u pravu? Da li stvarno prema gospodinu Donu

osećam ono o čemu je ona govorila?

Sočno se nasmejala. „Sigurna sam da bi žarko želeo da mu se predate, baš kao što

su to učinile mnoge pre vas."

Ljutito sam se okrenula, jedva se suzdržavajući da joj ne zabodeni nokte u bledu

kožu njenog obnaženog vrata.

„Vidim da sam uvredila vašu čednost, ali razmislite malo." Govorila je tiho, ali više

nije zvučala zlobno, već nekako dobronamerno. „Zamislite da gospodin Don takođe

pati za vama i da vas toliko voli da bi zbog te ljubavi žrtvovao sve - posao,

reputaciju, položaj, baš sve. I da se, zbog nepristajanja vašeg oca da vam da

blagoslov, vas dvoje tajno venčate? Šta biste time dobili? Ništa - osim dva uništena

života. Probudite se, gospođice Mor, i razumno sagledajte stvari. Gospodin Don nije

za vas. Udajte se za gospodina Manersa i izrodite mu tuce plavookih mališana."

U tom trenutku, mrzela sam je celim bićem! Svaka reč koju je izgovorila bila je

istinita, ali zašto je baš ona morala da ih izgovori? Možda ga je želela samo za sebe?

Ili je samo želela da porazi svoju neiskusnu protivnicu?

Videvši mog oca kako stoji pored nas, nisam joj ništa odgovorila. Njegovo inače

bledo lice sada je bilo užareno poput vulkanskog grotla. Nisam znala koliko je dugo

bio tu i koliko je čuo od našeg razgovora.

„Oče, ja..." Želela sam malo da umirim njegov gnev.

„En, otkako si došla u ovu kuću, naslušao sam se svega. Prvo, odbijaš želje svoje

porodice da se obučavaš na Dvoru. Onda se opireš odlasku u kraljičinu službu.

Družiš se s ljudima za koje smatram da nisu primereno društvo za tebe. Moja je

dužnost da te zaštitim, i zato ćeš se već sutra vratiti u Louzli. Tvoja tetka se tome

neće protiviti. Odmah ću poslati glasnika da tvojoj baki i dedi odnese poruku o tvom

dolasku."

„Molim vas, oče..." pokušah još jednom da ga odobrovoljim, položivši ruku na

njegovo rame.

„Ne, En." Odgurnuo me je kao da sam gubavac koji prosi na ulici.

Potištena i nesrećna, krenula sam ka svojim odajama, dok se Izabela od Strejvena

zadovoljno smeškala. Prišla sam joj i jedva čujno prošaputala: „Srećno, gospođo.

Bojno polje je vaše, želim vam mnogo sreće u osvajanju teritorije. Iskreno se nadam

da vaš suprug ne čita stihove, jer bi u njima mogao naići na pikanterije o vama."

Oholo je podigla je obrve. „Moj muž ne čita poeziju. Njega interesuje samo

gazdovanje."

Pogledah je pravo u oči. „A šta ako mu neka dobronamerna dušica pokloni neke

delikatne pesme?"

Te noći, taman kada sam bila rasplela kosu spremajući se za spavanje, posetila me

je tetka.

„En, moje drago dete", pomilovala me je po licu, „žarko bih želela da ne ideš od

mene. Ipak, tvoj je otac u pravu, moraš naučiti da slušaš druge. Ne zaboravi, ti si

samo nejaka i nežna žena."

by voki

Dama i pesnik

„Jeste li i vi, tetka, samo nejaka i nežna žena? A naša kraljica? Ili je to, možda,

grofica od Strejvena?"

„Sram te bilo, En! Ne možeš se porediti s našom vladarkom. Pa ako i nismo nejake

i nežne kao što bi trebalo da budemo, naučile smo to da sakrijemo, pa tako moraš i

ti."

„Zašto moram?"

„Zato što svet tako funkcioniše. Možda ti se to čini nepravednim, ali znaj da žena

koja ima oštar jezik i britak um poput tebe u ovom svetu ne može dobro proći. Lako

može da joj se desi da joj stave metalnu brnjicu."

Niz kičmu mi je pošla jeza kada sam pomislila na tu surovu kaznu - ženama koje bi

otvoreno ispoljile svoja mišljenja na glavu su stavljali tu odvratnu, metalnu brnjicu.

„En, moja En." Zbog nežnosti u tetkinom glasu, moja ljutnja splasnula je i otopila se

poput snega u proleće. „Dok budeš boravila u Louzliju, razmisli o svojoj budućnosti i

nauči da se ne opireš sudbini, već da je ponizno prihvatiš."

„Do sada bi me otac već udao za gospodina Manersa da se njegov otac tome nije

usprotivio zbog mog miraza."

„Onda će ti pronaći drugog prosca."

Poklonila sam joj se i započela da razvezujem uzice na gornjem delu haljine. Kada

sam završila, tetka mi je pomogla da ga skinem preko glave.

„En", rekla je dok je kačila moju odeću u ormar, „taj novi pro-sac..." nakratko je

zadržala pogled na mom licu, „nikada neće biti gospodin Don."

Oborila sam pogled i u tišini odvezala donju suknju, oslobodivši se podsuknje. Da

li je moje lice poput otvorene knjige koju svako može da pročita?

„Laku noć, draga bratanice. Ne zaboravi, mlada si, lepa i pametna."

„Ovo poslednje mi je očigledno mana. Osim ako ne naučim da zauzdam jezik."

„Pred tobom je lepa budućnost... Muž, deca, lepa kuća i domaćinstvo koje ćeš

voditi."

„Znam, tetka. Zahvalna sam vam na brizi i pažnji kojom me obasipate."

Raširila je ruke i ja joj poleteh u zagrljaj. Suze su mi lile niz lice, natapajući njenu

haljinu od brokata. Prigrlila me je majčinski, i tada osetih onu vrstu ljubavi koja mi je

tako nedostajala.

„Fransis će sutra ujutru poći s tobom u Louzli. Prvo ćete svratiti u našu kuću u

Perfordu. Tamo će on ići u lov na jelene s tvojim bratom Robertom."

Bilo mi je drago što ću videti Roberta. Nas dvoje smo bili različiti po naravi, ali smo

likom bili najsličniji: oboje tako crvenokosi, sa očima boje kestena koje smo nasledili

od majke. Mada je moj otac Roberta vaspitao po sopstvenom nahođenju, ipak nije

uspeo potpuno da uništi njegov duh i poletnost.

Već sam bila spakovala polovinu stvari kada se setih Stivena i Houp, dečice o kojoj

treba da brinem dok se njihova sestra Sara ne oporavi. Smem li se usuditi da ih

povedem sa sobom u Louzli?

Nametnuti mojima dva siročeta bilo je nepromišljeno i suludo, ali sam ipak

odlučila da ih povedem. Pozvala sam Vata da dođe do mene. Treba da im prenese da

by voki

Dama i pesnik

sutradan do deset ujutru budu spremni za put. Kako ću ih sakriti u kočiju, to već

nisam znala.

Nad Londonom se bio nadvio mrak, kao da je ceo grad neko ogrnuo ogromnim

crnim plastom. Samo su se tu i tamo videle tačkice svetlosti, od baklji koje su nosili

dečaci što pale pale ulične fenjere. Uto neko tiho zakuca na moja vrata. Bio je to Vat,

sav ubledeo od umora. Bi mi žao u tom trenutku što sam mu natovarila još jednu

obavezu. Ipak, u njegovim očima videla se iskrica radosti što se njegovom bratu i

sestrici ukazala ova neočekivana prilika.

„Kada im budem rekao, biće veoma uzbuđeni. Hoćete li dugo biti odsutni,

gospođice?"

„Sve dok ne splasne gnev mog oca. A pošto znam njegovu narav, teško je

predvideti. Možda nedelju dana, a možda i mesec... Hajde, idi na spavanje, Vat, i laka

ti noć."

Pokušala sam da se uspavam prijatnim mislima o povratku u Louzli, ali kada sam

shvatila koliko toga lepog ostavljam ovde, nisam mogla da zaspim. Hoće li mi više

nedostajati tetkina ljubav ili prijatno društvo domišljatog i duhovitog gospodina

Dona? A kada sam se prisetila koliko puta smo nas dvoje ukrstili mačeve, ne slažući

se oko nečega, i svih rečenica koje smo razmenili u hodnicima palate Jork, shvatila

sam da će mi najviše nedostajati njegovo poverenje i prijateljstvo.

Spolja se začulo zvono i zvonarev glas: „Dva sata iza ponoći, noć je vedra i tiha."

Svaki zvuk koji je dopirao sa ulica Londona podsećao me je na to kako će mi već

sutradan sve biti drugačije. Zavolela sam ovaj bučni grad i sada će mi biti teško da se

ponovo priviknem na seosku tišinu u Louzliju, koju povremeno remeti samo njihanje

borova i krik lisice iz šuma nadomak našeg parka. Ne znam koliko je bilo sati kada

sam konačno zaspala, ali kada me je Mersi probudila, imala sam utisak da sam tek

bila utonula u san. Rekla mi je da je lordu neizmerno žao zbog mog preranog odlaska

i da mi je stoga pripremio kočiju sa upregnuta četiri rasna konja, da me odveze u

Sari. Na brzinu sam se obukla, prebacila plašt preko ramena i bez doručka štrcala u

veliku trpezariju. Srce mi je udaralo kao ludo jer sam htela da vidim ko će doći da me

isprati. Na moje razočaranje, tamo su bili samo tetka, Mersi i grofica od Strejvena.

„Zahvali se teči u moje ime na svoj ljubaznosti koju mi je pružio." Poljubila sam

tetku u obraz. „Zahvaljujući njemu, do Louzlija ću putovati u velikom stilu. Do

viđenja, ledi Strejven."

Izabela od Strejvena se mačkasto nasmejala. „Gospođice Mor, nadam se da će svež

seoski vazduh smiriti te nemirne duhove u vama."

Poklonila sam se bez ijedne reči, da svojim odgovorom ne bih odala svoja osećanja.

Vat je krišom bio ubacio brata i sestru u kočiju, naredivši im da sede mirno i da

ćute.

„Zbogom, gospođice Mor, nadam se da će vaš plemeniti deda dozvoliti da vas

ponekad posetim", odnekud se pojavi i gospodin Maners, poklonivši se toliko

duboko da je šeširom počistio prašinu s kaldrme.

„Sigurna sam da hoće, mada mi u Louzliju živimo izuzetno tiho i mirno."

by voki

Dama i pesnik

Još jednom sam se osvrnula oko sebe ne bih li negde ugledala gospodina Dona.

Toliko od njegovog interesovanja za mene! Pomislih daje s mojim tečom u

Parlamentu, ili da imaju posla na sudu ili u Vajtholu. Pitala sam se kako li izgleda

biti muškarac, imati udela u krojenju politike i donositi tako važne odluke kao što su

rat ili mir. Mnogo važnije od oproštaja s nekom budalastom devojkom.

Gospodin Maners me je posmatrao. Njegovim prodornim plavim očima ništa nije

moglo promaći. „Nekoga očekujete? Nekoga s kim biste voleli da se oprostite?"

„Ne, nikoga ne očekujem", slagala sam. „Samo sam se nadala da će stići truba

tkanine za moju baku."

Opet se naklonio. „Biće mi čast da vam je lično donesem."

Mahnula sam tetki i popela se u kočiju. Kočijaš zamahnu bičem, i naše je truckanje

započelo. U tom trenutku, mala Houp, ne mogavši više nepomično da sedi, ustala je i

provirila kroz prozor.

„Bože blagi!" Začula sam ledi Strejven kako se iščuđava. „Jesam li ja to videla neko

dete u kočiji s gospođicom Mor?"

A moja joj je tetka mudro odgovorila: „Gospodo, kada je reč o mojoj bratanici, bolje

je da ne postavljate previše pitanja."

by voki

Dama i pesnik

Glava 13

Kada se na vidiku pojavila kamena, siva fasada mog doma u Louzliju, umesto

sreće, obuzelo me je osećanje pometenosti. Ova kuća mi je oduvek bila najsigurnije

utočište i uvek sam mu se rado vraćala. Ipak, ovog puta sam se teška srca rastala od

Londona. Nisam bila kod kuće još od smrti moje sestre i sada me je, na pomisao o

njoj, obuzela tuga. Osim toga, mučile su me i druge nedoumice. Jesam li se zaljubila

u nekoga ko će mi srce ispuniti srećom, ili će ga nemilosrdno slomiti? Dali odrastanje

u ženu mora da bude tako bolno?

„Jesmo li stigli, gospođice?" - prošaputala je Houp, koja je veći deo puta prespavala

kao da se nalazila u kraljevskom krevetu, a ne u neudobnoj, truckavoj kočiji. Brinulo

me je da li će mi se ukućani obradovati kao i obično, ili će dobrodošlica izostati kada

vide da sam dovela ovo dvoje dece. Moj je deda imao nešto šire vidike od mog oca,

ali pošto je bio vredan i radan čovek, nije voleo da mu iko remeti njegov mir. A baka,

naoko hrabra i čvrsta žena, uvek je na kraju radila onako kako joj deda kaže. Stoga

sam dečici naredila da sede mirno i da ne izlaze iz kočije dok ne pripremim ukućane

za njihov dolazak.

,,En! Voljena unuko!" Deda je prvi ugledao kočiju, pa je izašao napolje da je dočeka.

Čim je kočija stala, odmah sam otvorila vrata da bih preduhitrila kočijaša da to učini i

tako otkrije male slepe putnike. „Bez tebe, ova je kuća tiha kao grobnica." Nežno me

je zagrlio. „Tvoja baka samo zanoveta - te hrana je preslana, te posluga je lenja, te

bole je noge... A tek tvoja sestra Franses! To je dete zaista preteralo s molitvama! Čudi

me da se klupa u crkvi još nije izlizala od njenih kolena! A tek što je vredna! Ustaje

pre zore, i pre nego što posluga ustane, ona već skuplja jaja za siromašne, baš kao što

je lo celog života činila tvoja baka. Odskora je počela da grdi poslugu što nisu ni

izbliza vredni kao ona."

„Jadna Franses, nekom će plemiću biti idealna žena!"

„Da, a njegovim slugama noćna mora. Ma, da te vidim, dete moje!" Zagledao se u

moje oči. ,,I dalje žališ za svojom sestrom?"

Obesila sam glavu. „Osećam se kao vojnik koji je izgubio nogu u boju - boli ga,

mada je više nema. Ne mogu da prihvatim da život ide dalje, godišnja doba se

smenjuju, sunce izlazi i zalazi, a Bet sve to ne može da vidi."

„Draga moja En, i meni veoma nedostaje." Privio me je čvrsto uz sebe. U njegovom

zagrljaju oduvek sam se osećala tako bezbedno i zaštićeno. A onda je zaprepašćeno

pogledao iznad moje glave. Okrenula sam se, ugledavši Houp koja više nije imala

strpljenja da sedi u kočiji, već je ustala, razgrnula zavesu s prozora i promolila svoje

malo lice napolje.

,,En! Ko je ono dete u kočiji?"

by voki

Dama i pesnik

Duboko sam udahnula. „To je Houp, deda, a ono je njen brat Stiven. Preuzela sam

na sebe da ih naučim da pišu da bi jednog dana imali šanse da pronađu neki

pristojan posao i obezbede sebi kakav-takav život."

Dedino se lice uozbiljilo, a glas mu je postao hladniji. „Ko ti je dozvolio da ih

dovedeš, En? Zar već u našoj grofoviji već nema dovoljno skitnica i probisveta?"

„Oni nisu skitnice! Imaju stariju sestru koja o njima brine, ali je ona trenutno

bolesna. Čim joj bude bolje, oni će se vratiti kod nje."

„U takvim slučajevima paroh treba da brine o njime, a ne ti!"

„On će ih razdvojiti i poslati kod različitih gazda, te će biti daleko jedno od

drugog. U Londonu, deda, ima toliko dečice o kojoj niko ne brine, niti ih ko hrani i

oblači. Ponašaju se prema njima kao prema štetočinama koje treba istrebiti. A ta deca

imaju i dušu i pamet. Željni su znanja kao žedna zemlja vode. A ti, koji si me oduvek

podučavao i govorio koliko je znanje važno, nećeš ih valjda oterati?"

,,En..." Izgovorio je moje ime tonom mnogo hladnijim od onog kome sam se

nadala. Lice mu se smračilo, a pogled uozbiljio. „Postoji način na koji svet

funkcioniše. Morovi su imućni jer su to zaslužili. Oduvek su vredno i marljivo služili

kruni, bili joj odani i verni. A imamo i dobro poreklo. Sve to zajedno čini osnovu

našeg društva. Kada bi se sva sirotinja obrazovala i mešala s drugim slojevima, to bi

bilo kao da podrivaš temelje sopstvene kuće. Opasna i besmislena rabota." Pogledao

je prema mališanima, koji su plašljivo izvirivali iz kočije. „Ne sviđa mi se sve ovo i

mislim da grešiš što pokušavaš da nam ih natovariš."

Silno sam želela da mi se nasmeši kao što je to uvek činio nakon što bi me izgrdio,

ali ovog puta se to nije desilo. Hladan kao da je poreznik, okrenuo mi je leđa.

„Najbolje je da im nađeš mesto kod posluge da prespavaju, a sutra ćemo ih vratiti u

grad."

,,En! En! Napokon si stigla!" - povikala je moja sestra Franses trčeći kamenom

stazom prema nama i pri tom držeći gornju suknju u rukama, da je ne izblatnjavi.

Odmalena su nas oblačili u te krute haljine, tako da smo izgledale kao minijaturne

odrasle žene, ali od svih nas, jedino je Franses to volela. Kao što jednom reče Meri,

ona je bila rođena kao žena, a ne devojčica. Zapanjeno je pogledala u Stivena i Houp.

„Ko su ova dva mala odrpanca, En?"

Odskočila je od njih kao da smrde ili da su puni buva, što je, iskreno rečeno, bilo

veoma moguće.

„Franses", obuhvatila sam rukom njen tanani struk, „ti si bogobojažljivo dete, zar

ne?"

„Uradiću sve što Svevišnji zahteva od mene."

„Odlično. Verujem da milostivi bog zahteva da pomognemo ovoj deci da mu se

kroz znanje što više približe."

Na to se njen pogled ispuni oduševljenjem, kao da joj se ukazala vizija boga koji joj

je naredio da toj deci prokrči put do Njega. „Onda ću im u tome pomoći."

Masivna ulazna vrata od hrastovine još jednom se otvoriše, i iza njih se pojaviše

moja baka i Prudens. Moja sestra Franses, osetivši se žrtvom još jedne u nizu mojih

by voki

Dama i pesnik

nepodobnih ideja, odlučila je da mi se sada osveti. „Hodi, bako", nevino se

osmehivala, „En je stigla iz Londona, ali ne s mužem."

Kada je ugledala decu, moja baka je bila ljuta isto koliko i deda. „En, zar već ne

hranimo dovoljno gladnih usta u kući? Zar nisi pomislila da će zbog tvoje

velikodušnosti neko morati da ispašta i mnogo više da radi?"

Malo sam se postidela, jer je u tome bilo dosta istine.

,,U pravu ste oboje. Možda bi bilo najbolje da ih vratim njihovoj sestri u London."

Baka pljesnu rukama. „Ali za sada bar možemo da ih obučemo i nahranimo.

Prudens, odvedi ovu derištad u kuhinju. Pre nego što sluge kažu da nemaju šta da

im daju, podseti ih da u ostavi ima nešto govedine i srnetine. Ostalo je i medenjaka

koje sam spremila za Gudi Frobišer. Pošto ona ne zna za to, neće joj nedostajati."

Učinilo mi se kao da će se Prudens pobuniti, međutim, kada joj se mala Houp

okačila za ruku, gledajući je onim tužnim očima iz kojih se videlo da je bila više

gladna nego sita, nije imala srca da ih ne odvede u kuhinju.

Te sam noći delila krevet s Franses, mada bih bila dala sve na svetu kada bih još

jednom to mogla učiniti s mojom voljenom Bet. Napolju je bilo tako mirno i tiho kao

da je napadao sneg i svojim pokrivačem utihnuo svaki zvuk. Boraveći u Londonu,

navikla sam se na bučnije okruženje, pa su mi sad nedostajali zvuči velikog grada:

česta oglašavanja crkvenih zvona, promukli smeh muškaraca koji izlaze iz krčme,

glas noćnog čuvara koji izvikuje koliko je sati, kloparanje buradi po kaldrmi,

zveckanje dućanskih metalnih natpisa dok se klate na povetarcu i, naravno, glas

gospodina Dona kada poziva trgovca voćem. Nasmejala sam se ležeći u tami.

„Zašto se tako prepredeno smeškaš?" - upitala me je sestra koja je očigledno, osim

drugih, imala i moć da vidi kroz mrkli mrak. „Meri reče da tvoj gospodin Maners još

nije uspeo da nagovori svog oca da pristane na nagodbu koju mu je za tebe predložio

naš tata."

„Franses", ispravih je, „nemoj o meni da govoriš kao da sam komad govedine koju

treba prodati na pijaci."

Okrenula se prema meni sklonivši pokrivač sa sebe.

„Sve smo mi, sestrice moja, komadi govedine! Samo što su neke od nas bolje sorte,

pa stoga više i vredimo. Nadam se samo da moja cena nije toliko visoka kao tvoja:

lakše ću se udati."

Sutradan ujutru, doručkovala sam sa sestrom i bakom, pokušavajući da je malo

smekšam. Bila sam svesna da Vat ne može da se brine o svojoj mlađoj sestri i bratu i

da bez moje pomoći njih dvoje nemaju nikakvu budućnost. Pri tom, Franses mije

neočekivano postala saveznik, rekavši da deca mogu da joj pomažu oko kokošaka

dok ne odluče da ih vrate u London. Baka je bila i suviše ponosna da bi to priznala,

ali mnogo joj značilo da neko drugi obavlja taj posao umesto nje. Deda je, srećom, tog

dana bio zauzet poslom u grofoviji i raspravama oko rata u Irskoj, tako da ništa nije

ni primećivao.

Baka i ja smo otišle u kokošinjac da vidimo kako se Houp tamo snalazi. Pošto je

celog života živela u gradu, nisam znala hoće li umeti s tolikim životinjama. Molila

by voki

Dama i pesnik

sam se da ne razbije jaje, da ne zaboravi da zaključa kokošinjac i da lisica ne uđe u

njega i ne pokolje perad.

„Ove su koke i one su moji prijatelji", rekla sam joj pružajući šaku kukuruza

debeloj crvenoj kvočki, bakinoj najboljoj nosilji, „da nije bilo njihovih jaja, ne bih

imala onako lepe haljine."

„Da se razumemo, En, ako Houp ostaje kod nas, mora da radi. Za ime boga, gde li

se deo taj dečak?"

Stivenu je sluga iz kuhinje dao zadatak da pere posuđe, što je on vredno i poslušno

činio. Međutim, u očima dece video se strah od greške i kažnjavanja, kao i strepnja

da ih ne izbace na ulicu. Sećam se kako su jednom oboje skočili kao opareni kada je

neki sluga ispustio metalnu činiju koja je tresnula o kameni pod. Ali ipak, oboje su

imali razvijen talenat da prežive i izbore se za opstanak. Doduše, Vat je imao više

sreće od njih jer je gospodin Don, osim dečakovih vrednih ruku, jednako cenio i

njegov smisao za humor.

Pošto deda i baka nisu doneli čvrstu odluku o tome da li deca ostaju ili idu, kočija

je vraćena u London bez njih, a oni ostadoše kod nas sa ostalom poslugom.

Naredne nedelje me je baka poslala na tavan da pronađem neki izgubljeni recept

za hleb sa anisom. A tamo, ispod debelog sloja prašine i paučine, pronađoh stare

tablice s kojih nas je deda učio da čitamo kada smo bile male. Dobro ih se sećam, na

njima je bio pričvršćen pergament sa ispisanim slovima i Očenašem koji smo sve

morale da znamo napamet i u pola noći. Svaka tablica bila je u obliku lopatice, a s

druge strane je imala kožni kaišić kojim bismo je kačile za pojas, daje slučajno ne

bismo izgubile.

Sećam se, moja pobožna sestra Franses uvek je za slova tražila pojmove iz Biblije...

A kao Adam, B kao bog, C kao crkva, dok smo mi birale obične reči kao avan, beba i

cipele. Ponela sam i tablice sa sobom, da ih pokažem baki. Od srca se nasmejala kada

ih je ugledala. Čak se uopšte nije protivila ideji da ih koristim za podučavanje Houp i

Stivena. I tako sam svoje dane u Louzliju ispunila igrajući se učiteljice i vodeći računa

o tome da njih dvoje redovno izvršavaju svoje obaveze u kuhinji i kokošinjcu.

Jednog vedrog i sunčanog dana, kada su ptice toliko cvrkutale da nisam više

mogla da slušam njihov poj iz kuće, izvela sam decu u šetnju. Houp je veselo

trčkarala ne prestajući da razgovara sa svojim zamišljenim drugarom, dok je Stiven

pravio branu na nekom potočiću. Sela sam ispod krošnje drveta i, mada to nisam

htela, zadremala sam. I tada usnih najčudniji san.

Ležim u velikom krevetu s Bet. Navukle smo zastor oko celog kreveta da bismo se

sakrile u svom tajnom, skrivenom svetu. Napolju sija sunce probijajući se zrakama

kroz prozore, dok neka pčela uporno zuji, udarajući krilima u prozorsko okno. Sve je

tako spokojno i mirno... I tada odjednom osetih neku neobjašnjivu teskobu, neku

pretnju koja me je pritiskala, poput ogromnog crnog oblaka koji se beše nadvio nada

mnom... Osećala sam kao da propadam u dubok, mračan ponor. I kada sam mislila

da će me ta tmina progutati, uhvatila me je nečija ruka i povukla nagore. Odjednom,

nemira nestade i osetih mir i blagostanje. Bila sam spokojna kao duša koja je na

by voki

Dama i pesnik

Sudnji dan pokucala na vrata raja. Okrenuh se prema Bet, ali pored mene više nije

ležala moja sestra, već neko čije lice nisam mogla da razaznam.

I tada se probudih. Preda mnom je stvarno stajao neko čije lice od jakog sunca

nisam mogla da razaznam, što me je prilično uplašilo.

„Gospođice Mor, izvinjavam se što vas uznemiravam." Još jednako drhteći celim

telom, skočih na noge. „Gospodine Done", vrtela sam glavom ne verujući očima,

„sne-vam li još ili ste to zaista vi?" „Ne sanjate, ja sam."

„Pomislila sam da ste neko sveto biće. Neki dobri anđeo koji je došao po moju

tamnu dušu."

Nasmejao se. „Retko kad su me nazivali dobrim anđelom. A vaša duša, siguran

sam, nije tamna", rekao je ozbiljnim glasom.

„Znam da nije." Ponovo sam zavrtela glavom, postidevši se što s njim razgovaram

tako otvoreno. „Nisam tako mislila, ali san je bio veoma stvaran i zastrašujući."

„Snovima se ljudi oslobađaju nespokojstva. Video sam to u ratu. A zbog čega je

vaša duša nespokojna?"

Pogledala sam ga upitno. Mlade devojke iz mog staleža ne razgovaraju o intimnim

stvarima, već o vođenju domaćinstva i obrazovanju. Da mu otkrijem razloge zbog

kojih je moja duša nespokojna, moglo bi skupo da me košta. A opet, zašto da ne? On

bi me mogao najbolje razumeti, pošto je i sam često bio svima tuđ, baš kao i ja.

Doduše, ne po poreklu i načinu vaspitanja, već zbog toga što su se moje želje večito

kosile sa očekivanjima drugih.

,,I dalje me tišti sestrina smrt. Pokušala sam da joj pomognem, a ona je ipak umrla."

O ovome nikome ranije nisam govorila. ,,A babica je krivicu svalila na mene."

„Učinili ste za nju ono što se niko drugi nije ni usudio. Takvi ste. Imao sam prilike

da se u to uverim." Nežno se nasmejao, aludirajući na događaj s gospodinom

Frimanom. „Čak i onda kada je pametnije malo popustiti."

Pognula sam glavu. ,,U pravu ste."

„Nisam, gospođice Mor." U njegovom glasu zatreperila je iznenadna strast. „Vaš

smeo i odvažan duh isijava iz vas, ne dozvolite nikome da ga uništi! Ne razmišljajte

više o recima te babice. One tako govore samo da bi sa sebe skinule krivicu.

Ovozemaljski život je neizvestan i niko od nas ne treba da traži više nego što je od

boga dobio."

Zatvorila sam oči i tiho izgovorila „Amin". Osetih veliko olakšanje. Tako se nisam

osećala od dana kada je Bet umrla. Kada sam otvorila oči, on me je pomno

posmatrao. ,,I, šta vas tako neočekivano dovodi ovamo?" - upitala sam ga.

„Došao sam poslom koji treba za vašu tetku da obavim u okolini Perforda. U

pitanju je neki spor oko međe sa susednim imanjem."

Uto je spazio decu koja su se igrala u potočiću. „Vatovi brat i sestra? Liče na

njega.""

Klimnula sam. „Preuzela sam na sebe obavezu da ih naučim da čitaju."

„Veoma plemenito od vas."

Odlučila sam da mu priznam istinu. „Gospodine Done, trebalo mi je nešto čime ću

ispuniti vreme."

by voki

Dama i pesnik

Nasmešio se mojoj iskrenosti. „ A ja sam mislio da ćete ovde uživati u zovu prirode

i pesmi kukavice."

„Govorite kao prava neznalica iz grada. Sada nema kukavica, odavno su položile

jaja u gnezda drugih ptica i njihovi ptići su već odleteli, ako ih pre toga nije pojela

neka životinja."

Glasno se nasmejao. „Mi u Londonu bar jedni drugima ne jedemo potomke."

,,U to nećete ubediti ljude sa sela. A činjenica je da sam obrazovana i da treba to

znanje na nekoga da prenesem."

„Koristite li dedinu biblioteku?"

„Naravno, i previše."

„Niste valjda sve knjige pročitali?"

Slegnula sam ramenima. „Priznajem da mi je hebrejski bio težak i da nisam

razumela baš sve Senekine filozofske misli."

Gospodin Donje zavrteo glavom. „Siguran sam da bi zbog toga bio razočaran. Ako

ste već iscrpeli sve izvore znanja iz dedine biblioteke, možda bih mogao da vam

ponudim neka književna dela?"

„Samo nemojte »Vilinsku kraljicu«!"

„Vidim da vam poezija nešto ne leži."

„Više mi se dopadaju Čoserove priče, osim Smerne Grizelde. Recite mi, gospodine

Done, da li bi ijedan muškarac poželeo ženu kao što je ona? Ženu koja ćutke trpi

muževljeve uvrede i batine i koja, čak i nakon što joj je oteo decu, ostaje smerna i

pokorna?"

„Zar vi ne mislite da je to put koji bi svaka dobra hrišćanka trebalo da sledi?" Lice

mu je bilo ozbiljno, ali mu je ispod te maske na usnama treperio osmeh.

„Ne, ne mislim tako. A pretpostavljam da se u vašem društvu takve žene baš nisu

često nalazile?"

Nasmejao se tome, ne pokušavajući da kaže ništa u svoju od-branu. Uto se zapitah,

i pri tom osetih bol u duši: koliko li je samo žena taj čovek držao u svom zagrljaju!

„Kažite mi, šta ima novo u palati Jork? Želim da čujem sve vesti."

Njegov se pogled naglo smračio. „Svi samo pričaju o ratu. Erl od Eseksa mora da

ide u Irsku da uguši bunu, a mladi ser Tomas, moj dragi i bliski prijatelj, uporno želi

da ide s njim."

Pomislila sam na njegovu ženu i tri slatke kćerkice, poželevši u sebi da ga bog

čuva. Odjednom me je prožela neka čudna strepnja, te sam ga brže-bolje upitala: ,,A

vi? Hoćete li ga i vi pratiti?"

Zadržao je pogled na mom licu kao da se pita koliko mi je stalo do njegove

bezbednosti i zbog čega.

Podigla sam pogled, zagledavši se u stado krava koje su pasle u daljini kao da mi

one mogu odgovoriti da li će gospodin Don, koga volim i kome se divim, umeti da

ceni moju ljubav kao čašu izrađenu od najfinijeg španskog stakla, ili će je nemarno

tresnuti o pod.

by voki

Dama i pesnik

Konačno mi je odgovorio. „Nagledao sam se dovoljno rata i smrti u Španiji. Moj

prijatelj Henri Vaton će pratiti erla u Irsku. A i potreban sam vašem teči za poslove u

sudu. A vi? Hoćete li se ubrzo vratiti ili vaš otac ima neke druge planove?"

Začuđeno sam ga pogledala, znajući da pod tim planovima podrazumeva želju

mog oca da se udam za gospodina Manersa. Da bih prikrila svoju zbunjenost,

okrenula sam se na drugu stranu, otresajući travu sa suknje i dozivajući Stivena i

Houp. „Baš sam zaboravna. Sigurna sam da bi moji baka i deda bili srećni da vam

ponude neko osveženje."

Na to se njegovo lice smračilo poput neba pred kišu. „Hvala vam, ne mogu.

Moram da nastavim dalje. Bio sam na putu ka svom cilju kada sam izdaleka ugledao

kamenu fasadu vaše kuće i odlučio da svratim i pozdravim vas."

Okrenuo se i otišao. A onda sam se pobednički nasmešila, setivši se da se put za

Perford odvaja na dobrih devet milja od Louzlija. Pratila sam ga pogledom sve dok

se nije popeo na konja. Kada je odjahao, shvatih koliko sam se radovala, mada toga

nisam bila svesna, našim razgovorima u palati Jork i koliko će mi sada sve to

nedostajati.

Moja baka je stajala prekrštenih ruku na glavnom ulazu, očigledno očekujući naš

povratak.

„Videla sam nekog gospodina kako jaše ka putu. Ko je to nenajavljen došao na naš

posed, En?"

„Niko važan, bako." Instinktivno sam stisnula Houpinu ručicu da ne bi istrtljala

istinu. „Neki putnik koji se izgubio i promašio put za Perford."

„Perford! Taj se baš izgubio! Skretanje za Perford je odavde udaljeno najmanje

devet milja."

Ponovo sam se nasmešila. „Znam, bako. Zaista mi nije jasno kako je neko mogao

baš toliko da promaši put."

Ubrzo sam započela s podučavanjem dece.

Stiven je pokazao neočekivani talenat za učenje slova, a Houp je brzo naučila sve

molitve napamet. Ipak, od odlaska gospodina Dona dani su mi prolazili sporije i

teže. Bili smo udaljeni svega dvadeset milja, a činilo mi se da živimo na različitim

planetarna.

Zato sam se veoma obradovala kada nam je jednog dana, sasvim neočekivano, u

posetu došla moja sestra Meri. Dojahala je odevena u divnu crvenu haljinu, na glavi

je nosila šešir ukrašen perjem, a na rukama je imala nove rukavice izrađene od

najfinije jareće kože. Znajući za njene finansijske probleme, zapitala sam se odakle joj

novac za tako skupe rukavice, potajno se nadajući da se njen muž konačno opametio

i prestao da rasipa novac.

„Meri!" - uzviknula sam uzbuđeno. Izgledala mije poput vitke, gipke pantere koju

sam jednom videla na dokovima Londona, na nekom brodu koji je doplovio iz

daleke Indije. Tako okretna i puna života, bila je uvek spremna za neku opasnu

avanturu. Zbog toga sam je mnogo volela.

by voki

Dama i pesnik

Zagrlile smo se i krenule prema velikoj trpezariji otpozdravljajući glavom slugama,

a kada smo im izmakle iz vidokruga, trčeći smo se uspele na sprat širokim

stepeništem, baš kao što smo to činile dok smo bile male. „Kako su Nik i deca?"

„Svi su dobro. Doduše, Nik stalno gunđa što je morao da se odrekne kockanja i

kuglanja, ali njegov gubitak je moj dobitak, pošto sada igra kriket i nabacivanje alki. I

umesto da noći provodi po krčmama i kafanama, sada vreme provodi sa svojom

dragom ženicom. Otkako gaje gospodin Friman oslobodio obaveze da mu plati

dugove, moj gospodar i muž daje sve od sebe da me zadovolji."

Lice joj sijalo od zadovoljstva. „Šta više", rekla je prepredeno, „pošto više vremena

provodimo zajedno kod kuće, pronašli smo lep način da se zabavimo." Potapšala je

svoj stomak.

„Meri! Pa ti si opet trudna! Zar nisi rekla da nećeš da budeš priplodna kobila

Trokmortonovima?"

Nasmejala se mom zadirkivanju. „Da, ali ovog puta je dete začeto iz čistog užitka. I

nadam se da će biti devojčica."

Približila mi se i rekla nešto tišim glasom: ,,A ti, En? Zar ti ne žudiš za takvim

užicima? Staje bilo s gospodinom Manersom? Ako je iskreno želeo da te uzme za

ženu, zar nije mogao da se nagodi sa svojim ocem i napravi neki kompromis?"

„Njegov je otac teške naravi i, koliko sam čula, celog života samo strahuje da ne

bude prevaren."

„Nije ni naš otac mnogo bolji. Zaboravih da ti kažem da će prekosutra doći ovde.

Čini mi se da donosi veliku vest, a to možda znači da je stari namćor Maners

konačno popustio."

Ova mi vest nije prijala.

,,A tvoj gospodin Don vedri i oblači po Glavnom sudu. Stavio je soli na rep svim

službenicima tražeći im račune i priznanice za svaku transakciju novca koju načine.

Pre tri dana sam bila na ručku kod tetke i tu ga je naš teča nahvalio na sva usta.

Gospodine Done, namestila je glas da zvuči kao lord, 'budete li i dalje tako vredno i

pošteno radili, daleko ćete dogurati u službi kod mene."'

„Drago mi je zbog njega."

„Međutim, Nik kaže da je zbog svog predanog rada navukao dosta neprijatelja. A

onaj njegov dečko ga čuva poput Kerbera."

Bilo mi je drago da to čujem. „Kako je Vat?"

„Gospodin Don ga svuda vodi sa sobom. Čak se isto i oblače, pa izgledaju kao

ruske babuške: potpuno su jednaki, samo što je jedan veći, a drugi njegova manja

verzija. Mnogima je to bilo simpatično, pa su i druga gospoda počela slično da se

ponašaju sa svojim slugama."

Od srca sam se nasmejala ovoj „modi" koju je gospodin Don pokrenuo. ,,A staje s

Vatovim školovanjem?"

,,I o tome se brine njegov gospodar. Čula sam da mu je obećao da će ga posle tri

godine služenja kod njega upisati u Hajgejt školu."

by voki

Dama i pesnik

„To je zaista plemenito od njega." Dirnulo me je to što će se Vatov život u velikoj

meri poboljšati nakon što se iškoluje i nauči latinski jezik. Ali i velikodušnost

gospodina Dona.

„Doduše, ima i onih koji kažu da je to loš primer za ostalu poslugu, pošto će to isto

očekivati od svojih gospodara."

„Možda je loš primer za poslugu, ali za gospodare svakako nije", odlučno sam

rekla.

„Vat me je zamolio da ti prenesem da se njegova sestra Sara oporavila od

groznice."

Zahvalila sam se bogu na tome.

A onda je nakrivila glavu, gledajući me lukavo sa strane. „Šta je bilo, Meri? Brzo mi

reci!"

„Ne znam da li da ti ispričam jedan skandalozni trač iz Londona..."

Potvrdno klimnuh glavom.

„O tome da su ledi Strejven i gospodin Don provodili zajedno toliko mnogo

vremena daje, čuvši to, njen muž napustio svoje imanje i došao u London da se u to

uveri."

Njene reči su me opekle kao što je ona grozna tečnost bila nagrizla Vatove ruke.

Ma, to su samo glasine i ništa više! Ne verujem daje gospodin Don toliko dvoličan da

jednog dana nežno ljubi moj dlan i jaše skroz do Louzlija da bi me posetio, a onda se

drugog uvlači u postelju ledi Strejven.

Te noći, pre nego što sam se popela u svoje odaje, uzela sam Houp i stavila je u

krilo, posmatrajući nebo puno zvezda i razmišljajući o bebi koja raste u utrobi moje

sestre. I tada shvatih da i Sama žarko želim da postanem majka. To osećanje bilo je

toliko snažno da mi je nateralo suze na oči. Ako se ja složim i njegov otac popusti u

svojim zahtevima, trebalo bi da se udam za gospodina Manersa i živim u Lesterširu i

izrodim mu čopor dece. Zašto onda osećam odbojnost prema njemu?

„Nemojte plakati, gospođice En", tiho reče Houp, „Bog će vam dati sve što želite,

jer ste tako dobra i plemenita dama."

Poljubila sam je u glavicu. „Daj bože da je tako."

Eh, samo kada bih znala šta zapravo želim.

Dva dana kasnije, u dvorištu se začuo topot konja, lavež pasa i komešanje posluge

kao da je stigla kraljica lično, te shvatih da je stigao moj otac. Kao i obično, prvo se

izvikao na sluge, pa je tek onda skinuo sa sebe prašnjavi plašt. Sluga mu je odmah

doneo kacu s vodom da opere lice i ruke, a zatim je naredio posluzi da posluže

govedinu i donesu pivo, a baki da nas sve okupi u salonu. Dok sam polako silazila

niz stepenice, zavirila sam u svoje srce. Šta ako sva ova pompa znači da se stari

gospodin Maners složio sa očevom ponudom i da ću sada biti isprošena? Otac je bio

dobro raspoložen, smejao se i sve prisutne tapšao po leđima dajući im svakojake

savete, bez obzira na to jesu li ih tražili ili ne.

„Majko, sedi tamo", nervozno je naredio baki, a ona mu je ljutite odgovorila da nije

zalud trpela porođajne bolove, rađajući ga da bi joj on sada naređivao gde će u

rođenoj kući da spusti svoje stare kosti.

by voki

Dama i pesnik

Meri je uhvatila moj pogled. Otac nad njom više nije imao nikakvu kontrolu, te

sam joj pomalo zavidela što je sama odabrala muža i što niko ne može da joj uzme

slobodu odlučivanja, mada ju je ponekad loše koristila.

„Pozvao sam vas da bih vam nešto važno saopštio." Ošinuo me je pogledom, a ja

smerno pognuh glavu. „Donosim lepu vest o prosidbi."

Uto moje srce poče udarati kao ludo, a krv mi je poput divlje reke prostrujala celim

telom.

„Reč je o mojoj kćeri..." Zaustavio se, sve dok svi pogledi nisu bili prikovani za

mene. „Franses..."

Svi u prostoriji zanemeše od čuda.

„I ser Džonu Oglanderu od Nanvela sa Ostrva Vajt, divnom i plemenitom

gospodinu."

„To znači da ću postati ledi!" - uzviknula je Franses zaplesavši po sobi. ,,I da ću se

udati pre moje sestre En."

„To baš nije po običajima", istakao je moj deda nežno me gledajući, „pošto tvoja

sestra još nije isprošena."

„Besmislica!" - osorno je rekao moj otac. „Dosta je meni natezanja s Manersovima i

njihovih 'hoću-neću' igara." Podigao je pehar napunjen pivom. „Nazdravimo budućoj

ledi Oglander od Nanvela."

Svi podigosmo čaše i uzvikom nazdravismo Franses.

Pogled koji mi je Meri uputila bio je pun sažaljenja. Nije morala ni da izgovori

naglas ono što su svi prisutni mislili - daje dvanaestogodišnja devojčica isprošena pre

mene. A meni je nekako laknulo i bilo mi je drago zbog Franses. Međutim, uskoro

nam se svima popela na glavu. Bila je napast i dok je nisu isprosili, a sada kada je

saznala da će postati ledi Oglander, trebalo je imati debele živce da bi se s njom

preživelo. Po ceo dan je dosađivala kuvarima da joj otkriju recepte za svoja

najukusnija jela, s bakom je stalno išla u čajnu kuhinju da vidi kako se spravljaju

lekoviti napici i melemi, a Prudens je morala po ko zna koji put da joj pokazuje kako

se pere i slaže posteljina. Čak je pisala i našoj sestri Margaret daje poduči kako se

postupa s dadiljama i dojiljama. I to je činila sve dok baka jednog dana nije planula.

„Dosta je bilo, Franses! Imaš svega dvanaest godina i nećeš se udati joj najmanje četiri

godine! Spusti se na zemlju i vrati se svojim ručnim radovima!"

Otkako je otac objavio njenu veridbu, Louzli se od mirnog i pomalo dosadnog

mesta pretvorio u pravi pakao. Zbog toga sam se usudila da pitam oca da li postoji

mogućnost da se uskoro vratim u palatu Jork. Ali se ispostavilo da sam bila

brzopleta.

„Sada kada je ser Tomas otišao u rat u Irsku, njegovoj će ženi biti potrebna pomoć

oko njihove tri kćerkice", saletala sam oca setivši se da mi je gospodin Don to rekao.

,,A svakako će moja pomoć biti potrebna i vašoj sestri, mojoj tetki."

Iskosa me je pogledao, oblačeći se za lov s mojim bratom Robertom. „Ne, En, nećeš

se vratiti u palatu Jork. A kako ti znaš daje ser Tomas otišao? Nema ni tri dana kako

se to desilo, a otišao je u najvećoj tajnosti."

by voki

Dama i pesnik

Pocrvenela sam kao bulka, vrteći vrpcu haljine u rukama i pokušavajući da na

brzinu smislim neki suvisli odgovor. Bio je ovo težak zadatak, s obzirom na to da u

proteklih nekoliko dana nijedan trgovac niti putnik namernik nije dolazio u Louzli

da bih mogla od njih da čujem takvu vest.

„Dakle?" - nastavio je. Sada mi je bilo jasno zbog čega je bio toliko tražen u svim

većima i u Parlamentu. Kada uhvati žrtvu, ne pušta je dok mu sve ne prizna.

Videvši da sam na velikoj muci, Meri je slagala oca. „Ja sam joj rekla, oče. A moj

Nik je to čuo od svog zeta ser Voltera, koji poseduje imanja u Irskoj. A zašto En ne bi

mogla da dođe malo kod nas? Pošto sam u drugom stanju, dobro bi mi došla njena

pomoć i veština oko pravljenja lekovitih napitaka. A pomoći će mi oko tvoja dva

divna unuka."

„Zar nemaš dadilje da ti pomažu?"

„Niko ne ume da priča bajke kao En. Moja deca će se veoma obradovati da je vide.

Zajedno ćemo odjahati do grada, a usput ćemo svratiti da posetimo Margaret, koja je

takođe trudna."

„Pretpostavljam da ja treba da joj nabavim konja?"

„Sigurna sam da deda ima jednog za nju."

Na moje veliko zadovoljstvo, otac se konačno složio da me pusti da se vratim s

Meri. Franses se durila jer neće imati kome da prkosi kada ja odem, ali se smirila

kada sam joj od srca čestitala na veridbi.

„Ne brini, En, uskoro će i tebe neko isprositi", rekla je pakosno, a ja sam tada

poželela da je lupim posred lica.

Dok sam u sobi pakovala svoje stvari, Meri je došla da mi pomogne. Stavila je moju

zelenu ogrlicu oko vrata, posmatrajući se u ogledalu i diveći se kako joj se slaže s

bojom očiju. A onda se odjednom nečeg setila.

„Pošto ti ja nisam rekla da je ser Tomas otišao u Irsku, kako si znala?"

Pokupila sam svoje košulje i složila ih u kovčeg. „Rekao mi je gospodin Don."

„Gospodin Don? A kada si ga videla?"

„Nedavno me je posetio." Sklonila sam je s puta da bih uzela čarape iz ormara.

„Nemoj tako da me gledaš. Svratio je kada je išao u Perford da obavi neki pravni

posao za tetku."

„Ako jaše u Perford preko Louzlija, taj se put, bogami, otegao. Je li ga deda

pozdravio?"

„Nije imao vremena za to. I suviše je žurio da obavi taj posao u Perfordu."

„To znači da si ga ti sama ugostila."

„Ne, nisam. Razmenili smo nekoliko rečenica na livadi, i to je sve."

,,E, moja En", glas joj je zvučao ozbiljno, „nije to pastorala u kojoj nimfe i pastiri

leškare u šumarku. Igraš se vatrom. Zašto je gospodin Don krišom dolazio ovde,

kada sam ga svojim očima videla u društvu ledi Strejven?"

Uši su mi se zacrvenele od besa, ali nisam želela da moja sestra primeti koliko su

me njene reči uznemirile. „Baš me zanima kako samo uspeva to da postigne. Sama si

mi rekla da od jutra do mraka radi za našeg teču."

,,I ne šali se s tim, En. Da se sazna da je bio ovde, tvoj ugled bi bio ozbiljno narušen."

by voki

Dama i pesnik

,,A moj plan da posetim gospodina Frimana u onoj kući poroka da bih tebe spasla?

To mi ne bi narušilo ugled, je li?" - ljutito sam je upitala, razjarena njenom

dvoličnošću.

Meri je pobledela kao krpa. „Bože blagi, En! Ne moraš me podsećati na to što sam

te uvukla u svoje prljave poslove. Znaš i sama da mi je žao zbog toga."

„Onda više nećemo o tome. Na kraju krajeva, niko nije nastradao."

„Osim ako gospodin Don ne bude to razglasio. Videćemo kada se budemo vratile

u London. Uostalom, naša je kuća dovoljno daleko od tetkine. Nego, En, šta ćemo sa

onom dečurlijom? Ne možemo ih povesti sa sobom, niti mogu očekivati od mog

supruga da ih primi. Jeste on velikodušan, ali ne baš toliko..."

Preplavilo me je osećanje krivice zbog te dečice. Kako sam samo mogla da

zaboravim na njih, a ja sam ta koja ih je ih dovukla ovamo? Odmah sam otišla da ih

potražim i da za njih iznadem najbolje moguće rešenje. Našla sam Houp u praonici

sudova. Bila je s Prudens, za koju se vezala kao čičak za čarapu, ne odvajajući se od

nje ni za tren. Ta devojčica vedrog osmeha se veoma brzo sprijateljila sa svom

poslugom, dok je Stiven bio sasvim drugačiji. Stalno je bio gladan kao da je

hodočasnik na uskršnjem postu, što je prilično išlo na živce posluzi iz kuhinje.

„Jesi li video Stivena?" - upitala sam momka iz kuhinje.

,,U biblioteci je, gospođice. Dobio je zadatak od vašeg dede."

Otišla sam do biblioteke i tamo zatekla Stivena kako slaže knjige na police i briše ih

od prašine. Deda je sedeo za svojim stolom prebirući po svojim papirima. Izgledalo

mi je da je sve u redu, a onda je Stiven ispustio jednu od dedinih najdragocenijih

knjiga.

„Pobogu, dete, pripazi malo! En, stvarno ne razumem zašto si nam dovela ovu

nepismenu, nespretnu decu!"

Stiven, kome je minut ranije prijalo da obavlja ovaj zadatak, sada se snuždio i

pognuo glavu. Podigla sam knjigu s poda i povela ga do stola pored kamina. Seo je, a

ja sam mu dala parče papira i komadić uglja. „Nacrtaj nešto dok ja ne porazgovaram

s dedom, a kasnije ćemo zajedno otići napolje, u park."

Ostavila sam ga i otišla do dede da s njim porazgovaram o mom odlasku u London

sa Meri. Sedeo je u svojoj omiljenoj fotelji, dok mu je na stolu stajala lobanja, ista kao

ona s portreta, samo što je ova služila kao držač za papir. Pet minuta kasnije, vratila

sam se do Stivena, koji je u međuvremenu na papiru skicirao dedin lik. Uzela sam

crtež i pažljivo ga proučila. Linije su bile grube i nevešte, ali je ipak uspeo da uhvati

suštinu njegovih crta lica: odlučne i krute, a opet tako blage. Naročito lepo je nacrtao

njegovu zašiljenu belu bradu i svetle oči, tako da je na crtežu izgledao mnogo mlađe.

„Deda", obratila sam mu se tihim glasom da ga ne bih ponovo prekinula u pisanju,

„Meri mi je rekla da ne može da primi i decu... " Zadržala sam dah, duboko

udahnuvši pre nego što se usudim da ga zamolim za uslugu.

,,I sada bi da ih ostaviš ovde kao dva zavežljaja, dok ih neko ne pokupi?"

„Pa, ja..." - i dobih ideju od boga.

„Vidiš, deda", pružila sam mu Stivenov crtež, „pogledaj samo kako te je verno

dečak nacrtao. Uhvatio je dobrotu tvoje duše i preneo je na papir."

by voki

Dama i pesnik

„En, u mojoj kući nema bogohuljenja."

„Deda, nije bogohuljenje, već istina." Okrenula sam se prema preplašenom dečaku.

„Stivene, hoćeš li mi prodati svoj crtež? Da ga ponesem sa sobom u London da me

podseća na mog dedu?"

Pre nego što je uspeo da mi odgovori, oboje nas je iznenadio dedin grohotan smeh.

„Bogami, zaista me je pogodio." Deda je držao crtež ispred sebe, poredeći ga sa

svojim portretom na zidu. „Nemoj ga nositi sa sobom, En, stavićemo ga pored

portreta koji je naslikao gospodin de Hijer."

Bila sam zaprepašćena posmatrajući ga kako gura Stivenov crtež iza dela

naslikanog rukom jednog od najvećih dvorskih majstora.

Bilo mi je neobično da vidim dečji crtež pored dela poznatog slikara. Deda se

odmakao od portreta i crteža i, nakon što ih je ponovo osmotrio, poče opet da se

smeje.„Taj me je čovek slikao satima, a ovo dete mi je pogodilo lik za nekoliko

minuta. Stivene, da znaš da mi se tvoj crtež više dopada!" Okrenuo se prema meni.

„Za neko vreme deca mogu da ostanu kod nas."

Sutradan smo otputovale za London. Put smo prekinule da bismo svratile kod naše

sestre Margaret u Pekam, mirno seoce u parohiji Kambervel, nekoliko milja udaljeno

od kraljičinog zamka u Griniču. Margaret nije prestajala da govori o lepotama svog

ljubljenog Pekama, njegovim zelenim šumarcima, lugovima i cvetnim livadama - a

sve to se nalazilo na svega pet milja od bučnog i užurbanog Londona. Za većinu,

Pekam je bio poznat samo kao poslednja stanica za govedare iz Kenta koji su

doterivali životinje na pijacu, ili kao mesto održavanja čuvenog vašara koji je utvrdio

kralj Džon, nakon što je na njegovim južnim padinama ulovio krupnog jelena. Moj

zet Tomas posebno je isticao slavu „Grma ružmarina", čuvene pekamske kafane u

kojoj gazda zvoni zvoncetom svaki put kada natoči novo bure piva, da bi svi dobri

ljudi u ćelom okrugu znali da mogu da dođu da ga probaju.

Margaretina kuća, koju su podigli Tomasovi roditelji, bila je izgrađena od pune

cigle. Nije bila naročito velika, ali je, kako je to Margaret volela da istakne, bila

udobna i čvrsta. Njen muž je obožavao drvo, pa su sve prostorije, izuzev trpezarije

bile obložene engleskom hrastovinom, na kojoj su bili naslikani porodični grbovi. U

trpezariji je dominirao dugački sto izrađen od najfinijeg uglačanog drveta, a u dnu

prostorije stajali su kredenci s policama prepunim posuđa, pehara i poslužavnika.

Pogled mi je privukao zid obložen ogromnom tapiserijom s biblijskim motivom

Suzane i staraca.

Sele smo da sačekamo da dadilja dovede Margaretinu decu, kada nju i Tomasa

pozvaše da odmah izađu. Uto Meri uperi prst u jednog od dvojice staraca s tapiserije

i poče da se kikoće.

„Ne čini li ti se da naš dobri zet Tomas liči na jednog od one dvojice starkelja?"

Pogledala sam u tapiseriju i počela i sama da se smejem, pošto je Meri bila u pravu.

Jedan od dvojice staraca, onaj izbuljenih očiju, pohotnog pogleda, zaista je ličio na

Margaretinog muža.

„Možda je zakinuo platu majstorima koji su pravili tapiseriju, pa su mu se na ovaj

način osvetili", šalila se Meri. Uto se pojaviše Margaret i Tomas.

by voki

Dama i pesnik

„Čemu se smejete, sestrice?" - želela je da zna, a kada nije dobila odgovor, slegnula

je ramenima konstatujući da su njena deca najlepša, najslađa i najpametnija na ćelom

svetu. Tomas je otišao nekuda poslom, a moje dve sestre nastavile su da razgovaraju

o trudnoći. Meri je rekla da se iskreno nada da se ovog puta neće ugojiti kao krava s

dedine farme. A Margaret, ta srećna i vesela dama, izjavi da bi mogla stalno da bude

bremenita, a zatim je uzela moju ruku da opipam njen napet stomak.

„Margaret kaže da voli da je trudna", zadirkivala ju je Meri, „ali nam nije otkrila

tajnu zbog čega to voli."

„O kakvoj tajni govoriš?" - postiđeno ju je upitala Margaret.

„Da se tvoj muž drži podalje od tebe sve dok si bremenita, pa tako ne moraš da

radiš one stvari' tri četvrtine godine."

„To nije istina", iznenadila nas je Margaret. „On redovno posećuje moje odaje sve

do samog porođaja."

Odavno nisam videla Meri toliko preneraženu. A onda smo sve tri prasnule u

smeh.

Nakon dva vesela dana provedena kod Margaret, nastavile smo put prema

Merinoj kući u Maji Endu. Ovaj se kraj razlikovao od Pekama kao što se meki, beli

hleb razlikuje od tvrde seljačke pogače. Maji End se nalazio na severnoj obali reke.

Mada je bio izvan gradskih zidina, bio je i dovoljno blizu da se u njemu oseti nepre-

kidno kucanje velikog srca Londona. Prolazile smo pored brojnih dokova i

brodogradilišta, odakle je, iz usidrenih brodova i skladišta, dopirao miris istočnjačkih

začina koje su dovozili iz daleke Indije.

Kada smo stigle, uvideh da su Merina i Margaretina kuća različite kao nebo i

zemlja. Dok je Margaretina bila oličenje urednosti, u Merinoj je vladao haos, naročito

boja.

Pošto je ser Volter Roli bio zet njenog muža, Meri je dobila mnoge vredne,

egzotične svadbene poklone. Dobili su čitave bale jarkocrvene i tamnoružičaste svile,

razne svećnjake optočene dragim kamenjem i jastučiće na kojima su bili izvezeni

slonovi i paunovi. Svuda naokolo bile su postavljene posude sa sušenim cvećem, a

kroz svaku prostoriju širio se njihov predivan miris. Meri je u svaku prostoriju stavila

posudu s laticama cveća, komadićima cimeta i mirisnim uljima. A najčudesniji bili su

turski ćilimi na kojima su dominirale crvena i kobaltnoplava boja. Dok bi ih drugi

postavili na zid ili njima prekrili velike velike trpezarijske stolove, Meri je njima

prekrila podove, da ih ljudi gaze!

A i način života u ovoj kući razlikovao se od svega na šta sam bila navikla. Meri je

ustajala kasno, kao i sva njena posluga. Nije mi bilo jasno da li je njen kuvar ikada

uspevao da kupi sveže namirnice, pošto je ustajao tek kada se sunce visoko podigne.

A tek njeni gosti! Činilo mi se da ih ima više nego mrava! Od jutra do mraka je

zvonilo zvono na ulaznim vratima. Neki nisu ni zvonili, već bi se samo pojavili. I svi

su bili raskošno odeveni u svetlucavu odeću, kao da su se spremili za odlazak na

dvor. A onda bi zaseli i tražili da im donesu začinjeno vino i narove. I dok bi se

nasred sobe igrala njena deca, dadilje bi hrkale ili pile vino zajedno s gostima. A

onda, kako su došli, tako bi i svi zajedno otišli, nastavljajući zabavu u pozorištu,

by voki

Dama i pesnik

borilištu medveda ili u nekoj kuglani. Jednom su čak prisustvovali propovedi, još

jednoj od njihovih omiljenih zabava, tokom koje su se samo smeškali i šaputali. A

kada bi Meri zbog trudnoće i umora odustala od odlaska na zabavu, gosti bi

nagovarali Nika da ide s njima. A onda bi je on gledao ožalošćenim pogledom sve

dok Meri, tako odlučna i čvrsta prema drugima a tako bolećiva prema njemu, ne bi

rekla: „Idi, samo idi!"

I tako su prolazile nedelje. U početku mije bilo zabavno, međutim, kasnije mije

dosadilo sve to lenčarenje. Pitala sam se zabrinuto, mada se Meri nije previše

uzrujavala, ko će sve to da plati. Period dosade nije dugo potrajao. Nekoliko dana

kasnije, Meri mi je sva srećna najavila da nas je rođak Fransis pozvao na bal pod

maskama, koji će se održati u palati Jork.

Nisam znala da li da tugujem ili da se radujem. Znajući za priču o gospodinu Donu

i grofici od Strejvena, nisam mogla da procenim da li ću se obradovati susretu s njim

ili će to za mene biti veliko razočaranje.

by voki

Dama i pesnik

Glava 14

Tokom narednih nekoliko dana moja sestra se trgla iz učmalosti. Po ceo dan se

smejala i brbljala kao papagaj, planirajući kakav će kostim da naruči za bal pod

maskama. Oduvek je bila odvažna, pa je sada odabrala da se preruši u Afroditu,

boginju ljubavi. Nadala sam se da Nik neće ispaštati zbog toga, pošto je bilo poznato

da Afroditi vernost nije bila jača strana. Margaret je došla kod nas, jer je procenila da

joj je predaleko da se posle bala vraća kući u Pekam. Kao i uvek, bila je praktična, ne

želeći da troši Tomasov novac na bezvredne drangulije, pa je resila da kostim za bal

sašije sama.

,,U koji lik ćeš se ti prerušiti, En?" - upitala me je Margaret dok je ušivala listiće na

pojas od zlaćane svile.

Odmahnula sam glavom. Doduše, imala sam neku ideju, ali pošto je to

podrazumevalo pozajmljivanje odeće od Sare, Vatove sestre, htela sam prvo da se

uverim da će ona na to pristati.

Sutradan sam poslala poruku Vatu. Rekao mi je da se Sara sasvim oporavila od

bolesti i da će doći da me poseti, što je ona i učinila istog dana.

„Gospođice Mor!" - Sarine su oči sijale, pune zahvalnosti zbog onoga što sam

učinila za njenog brata i sestru. Malo sam se postidela jer, iskreno rečeno, moja

plemenitost nije naišla na odobravanje okoline, pa sam se malo bila i pokajala što

sam na sebe preuzela tu obavezu.

„Jesi li se potpuno oporavila?" - upitah je. „Jesam."

Objasnila sam joj svoj plan, a ona se smejući složila da mi pozajmi sve što sam

tražila od nje.

Na dan bala, spremila sam se pre mojih sestara i otišla napolje da ih sačekam. One

su taj gest smatrale čudnim, sve dok nisu videle zbog čega sam to učinila. Sara mi je

posudila svoju odeću, tako da sam mogla da se prerušim u mlekaricu. Na glavi sam

nosila kapicu vezanu trakom, a preko ramena jaram s dve kante. Na sebi sam nosila

zeleni plašt, a čak sam imala i malu bućkalicu za mleko.

„Prelepo izgledaš, En!" - uzviknu Margaret. „Čak si i rumena u licu kao prava

seoska devojka."

Mada sam narumenila obraze korenom broća, nisam joj otkrila svoju tajnu, već

sam zadovoljno prihvatila njen kompliment. Do palate Jork smo putovale čamcem.

Usput smo prolazile pored dokova na kojima je sve vrvelo od ljudi, a zatim pored

zelenih voćnjaka Bermondsi Hausa, nekadašnje opatije, a sada, po Merinim recima,

doma erla od Saseksa.

Dočekao nas je naš veseli rođak, prerušen u Pana. Na nogama je imao jareće papke,

na licu crvenkastu bradu, a u rukama je nosio frulu od trske. Fransis je odmalena

voleo proslave i veselja.

by voki

Dama i pesnik

„Pozdravljam vas, drage rođake! Kakve tri lepotice! Meri, i zvezde će potamneti od

tvoje ljupkosti. A tek od Afroditine lepote! Danas nijedan muškarac neće biti

bezbedan!" Okrenuo se prema Margaret, ne obraćajući pažnju na njen poveliki

stomak „Kakve blagodeti prirode nam ti donosiš, rođako Margaret?" Na kraju,

njegov pogled se zaustavio na meni. „Mlekarica! Kakav savršen način da istakneš

svoju čestitost! Nažalost, ta se vrlina sve rede sreće u ova rđava vremena."

,,A ti, Fransis", zadirkivala ga je Meri, „nisam znala da imaš tako dlakave noge!"

Zabacio je glavu i grohotom se nasmejao. ,,I smrdim kao jarac. Džon Edžerton je

popio previše vina i nakon toga se ispovraćao na mene."

Na to smo nas tri razmenile poglede. Činilo se da će ova proslava biti veoma

vesela.

„Čujem da će se igrati i maska", reče Meri pogleda uprtog u mene. „Grofica od

Strejvena nam svima sprema veliko iznenađenje."

„Verujem", odgovorila sam ne gledajući je. „Samo se nadam da se neće pojaviti kao

Saloma sa sedam velova. Fransis, uvedi moje sestre. Ja moram da napunim vedra

mlekom."

„Pravim mlekom? Nisam znao da imaš smisla za glumu, En. Čini mi se da ćeš ti

biti ta koja će iznenaditi sve prisutne."

Dok su ostali ulazili, napunila sam vedra, dok su mi ruke drhtale od pomisli kako

će me gospodin Don pozdraviti. Kada sam završila, isturila sam bradu i ponosno

ušetala u veliku trpezariju prošavši pored mog ujaka obučenog u kostim Julija

Cezara, koji je razgovarao s mojim ocem, prerušenim u kralja Knuta. To je ličilo na

mog oca, da misli da je velik i mudar, baš kao i taj vikinški kralj. A onda sam

zagrabila šoljicom mleko i povikala: „Dame i gospodo, probajte sveže mleko. Jutros

je pomuzeno od najboljih seoskih krava!"

U prostoriji je prvo zavladao muk, a zatim se začuo žagor dok su gosti prilazili da

isprobaju moju robu. Ali među njima nije bilo gospodina Dona. A onda sam ga

ugledala krajičkom oka. Bio je odeven u kostim gusara: oko glave je vezao svileni šal,

a za pojas je zadenuo kratki mač. Morala sam da se nasmejem, jer i pored pokušaja

da glumi gusara nije izgledao ni grubo ni opasno. Naprotiv, taj je kostim istakao svu

njegovu plemenitost. Belinu njegove kože, nežan luk mekih brkova i dugačke, vitke

prste koji su počivali na sečivu zadenutom u pojas. Oni su otkrivali učenog i

prefinjenog čoveka prerušenog u surovog pirata. Taman kada sam odagnala strah i

odlučila da mu priđem i ponudim mu solju mleka, gosti su počeli da se razmiču pred

prikazom koja se iznenada pojavila. Bila je to žena odevena u grčku haljinu koja je

otkrivala njene bujne grudi, na glavi je nosila dugačku svetlu periku, dok su joj gole

ruke bile ukrašene brojnim zlatnim narukvicama. Izabela, grofica od Strejvena, na bal

je došla prerušena u Jelenu Trojansku. I odmah je položila ruku na njegovo rame,

smeškajući mu se tako zavodljivo da bi tim osmehom mogla da pokori i čuvenu

Špansku armadu. Gutala ga je pogledom kao da su njih dvoje sami u spavaćim

odajama. A ja, koja do tada nisam osetila žar ljubavi niti trnje ljubomore, poželeh da

bacim ta vedra puna mleka, oličenja čestitosti i nevinosti. Srećom, nisam učinila nešto

by voki

Dama i pesnik

tako nedolično jer me je spazio gospodin Maners koji se, prerušen u čobanina, uputio

k meni držeći u ruci drveni, zakrivljeni štap.

„Gospodine Manerse", obratila sam mu se dovoljno glasno da me i drugi čuju, dok

mi je lice još gorelo od besa. Nije mi bilo važno šta ću mu reći, već sam samo želela

da se sklonim odatle. „Jeste li zaista pastir?" - ispružila sam ruku da se rukujem s

njim. „Niste valjda Koridon* ." Iskreno se nasmejao mojoj aluziji, na šta se par koji

sam želela da izbegnem okrenuo prema nama.

„Nisam Koridon, gospođice. Poznato mi je da se pametni i načitani, ali mi se čini

da Vergilijeve pesme niste pažljivo čitali. Koliko se sećam, Koridon je bio zaljubljen u

mladića, a ovog pastira, uveravam vas, mladići uopšte ne privlače."

Svi su se nasmejali njegovom duhovitom odgovoru. Gospodin Don me je sažaljivo

pogledao, dok je grofica očigledno likovala zbog mog neznanja.

„Hajdemo, gospođice", gospodin Maners me je uzeo podruku, „idemo za sto da

nešto pojedemo. Pastir i mlekarica, ima li prikladnijeg para od nas dvoje?"

Na ovo su nam gosti oko nas aplaudirali, zbog čega mi je bilo veoma neprijatno.

Mada me je srce bolelo a u glavi sve tutnjalo od gneva, ovde je bilo mnogo toga što

mi je popravilo raspoloženje. Štaviše, ova je proslava bila nešto najveličanstveni)e što

sam videla izvan Dvora. Stolovi su ćelom dužinom bili ukrašeni grančicama bršljana,

čiji su listovi blistali od mnoštva dragog kamenja, svilenih masnica i raznobojnih

tračica. Na sredini stola, iz pehara u pehar prelivala se tečnost, čineći kaskade poput

pravog vodopada. I to nije bila voda, već vino! Zaista me je bila ostavila bez daha

raskoš ove svetkovine, i pitala se kako li je Fransis uspeo da nagovori očuha da mu

sve to priušti. Pogledala sam duž stola da vidim gde su se smestili gospodin Don i

njegova Jelena, ali njih nigde nije bilo.

U svakoj od prostorija muzičari su svirali, a mladi pevali madrigale o pastirima i

njihovim draganama. Slušajući stihove njihovih pesama, gospodin Maners me je

pozvao da plešemo. Odmah pored nas, plesali su moja sestra Meri i njen suprug Nik.

Gledala gaje zaljubljeno kao da je jedini muškarac na svetu. Nasmeših im se.

„Divan ste par, En", šapnula mi je Meri pri jednom okretu, „kao da vas je sam bog

spojio." Bilo mi je jasno šta jehtela da kaže ovom upadicom: da je gospodin Maners

prava prilika za mene, kako po godinama, tako po svom društvenom položaju, a ne

tamo neki obrazovani i talentovani gvožđarev sin.

Pravila sam se da ne razumem poentu njene rečenice.

Kada smo se vratili za sto, on je bio prepun raznoraznih đakonija i poslastica.

Mnogi su, izgleda, zaboravili da su obučeni kao antički bogovi i boginje, jer su počeli

rukama da komadaju pečenje. Posle toga, dok su služili slatkiše, odjednom se začuo

aplauz, nakon čega se otvorila zavesa iza koje se ukaza stenovita planina puna oštrih

i opasnih vrhova. Svi gosti pohrliše da vide predstavu.

_______________________________________

*Koridon je lik iz Vergilijevih „Pastirskih pesama" koji je bio zaljubljen u mladića

by voki

Dama i pesnik

A tamo, usred planine, pojavila se grofica od Strejvena obučena kao devica, kose

rasute preko ramena i ruku sklopljenih kao za molitvu. Ispod nje, uz planinu su se

prikradale dve pohlepne zveri, simbolizujući Pohotu i Razvrat, a iznad nje stojao je

natpis „Čednost pobeđuje požudu i iskušenje".

„Mora da joj je to prvi put", promrmljao je jedan od gostiju drugom u uho, a ja se

neprimetno izvukoh iz prostorije, da ne bih još morala i da aplaudiram ovoj

nakaradnoj grofičinoj predstavi. Tada začuh njegov glas.

„Gospođice Mor!"

Na samoj kraju sale bio je prolaz koji je vodio ka ostavi i kuhinji. Stajao je tamo u

polusenci, obasjan slabom svetlošću sveca. Rukom mi je pokazao da krenem ka

izlazu. Pošla sam, a u meni je sve kipelo od besa. Mislila sam da je gospodin Don

dubok zdenac pun emocija, a on se pokazao tako plitak i neveran.

„Pa, gospodine Done, neće li ledi Strejven dići nos što niste tamo da tapšete njenoj

uspešnoj predstavi?"

Uhvatio me je za ručni zglob i povukao me u tamni deo prolaza.

„Takve reči ne pristaju vašoj plemenitoj duši."

,,I plemenita duša može biti povređena prostačkim ponašanjem onih kojima se

divi. Uostalom, ledi Strejven ima muža."

„Koji brine samo o svom bogatstvu, a ne o njenoj sreći."

„Pa zato jadnica mora da se uteši na drugom mestu."

„Ako baš želite da znate, mnogo puta sam je savetovao da se vrati mužu."

„Plemenito, nema šta! Tako ćete imati priliku da mu nabijate rogove u njegovoj

rođenoj kući."

I dalje me je držao za zglob, a sada ga je tako snažno stisnuo da me je zabolelo.

„Zaista imate loše mišljenje o meni. Nikada ne bih učinio tako nešto podlo i nisko."

„Preljubnici govore o poštenju? Zaista sam dirnuta."

Zagledao se duboko u moje oči. „Nisam ponosan na život kakav sam vodio pre

nego što sam vas upoznao. Istina, bio sam sa mnogo žena i zbog toga ću verovatno

goreti u paklu. Ipak, postoji nešto što nikada ne bih učinio - nikada ne bih

zloupotrebio devojačku čednost."

„Oprostite onda što ne saosećam s vama." Konačno sam uspela da se oslobodim

njegovog stiska. Na zglobovima su mi ostali modri tragovi, koje ću sutradan nekako

morati da prikrijem. „Pošto vaše ponašanje govori suprotno."

Dok sam se vraćala nazad u salu, obrazi su mi goreli od srdžbe i pometenosti. Ma

koliko se molila bogu i uveravala sebe da prema gospodinu Donu ne osećam ništa,

on je bio jedini muškarac koji je mogao da me pomeri.

Beba u Merinom stomaku je tako brzo rasla da mi se činilo da je moja sestra svakim

danom sve krupnija i krupnija. Jedan od razloga tome bila je i njena nezajažljiva

potreba za slatkišima. Meri, inače mršava kao grana, stalno me je slala kod kuvara da

ga nateram da joj pravi uštipke, pitu od jabuka i krem od ušećerenog voća. Kada sam

jednom otišla da tražim da joj napravi medenjake s bademima, proderao se na mene

by voki

Dama i pesnik

rekavši da u ostavi više nema ni meda ni badema. Zbog njenih prohteva slali su me

čak i kod poslastičara da joj kupim gotove kolače. Ipak, ni toliko hrane nije moglo da

umanji njenu čudesnu energiju. Sve vreme je zvala prijatelje da igraju karte, da joj

čitaju poeziju, pa čak i da joj odigraju kratke pozorišne predstave, samo da bi joj

prekratili vreme i ublažili dosadu. Ponekad bi me njeno društvo zaprepastilo svojim

ponašanjem. Nisu ništa drugo radili osim što su ogovarali i kritikovali druge, pri tom

ne shvatajući da su oni ti koje treba osuditi. Jednom prilikom, kada sam se vratila iz

dućana noseći ušećereno voće za Meri, naletela sam na dvoje koji su se pipali u

ostavi. Kada sam ušla, samo su se cerekali, ne pokazavši ni trunku stida.

A onda je do nas stigla užasna vest da je stariji lordov sin, ser Tomas, otac tri

pfeslatke kćerkice, poginuo na bojnom polju u Irskoj. Znajući kakav će ovo udarac

biti za mog teču, otišla sam do palate Jork da mu izjavim saučešće. Penjući se

stepenicama koje su od reke vodile do kuće, pitala sam se da li će tamo biti i gospo-

din Don, kao dobar prijatelj pokojnog ser Tomasa. Želela sam da i njemu izjavim

saučešće, ako ga vidim. Sada, kada se smrt ušunjala među nas, nisam više osećala ni

trunku ljutnje zbog našeg sukoba na balu pod maskama.

Teča je teško podneo sinovljevu smrt. Bio je utučen i bled, ali ipak nije prestajao da

radi u kraljičinoj službi.

„Moj voljeni sin Tomas biće sahranjen sa svim počastima, sutra u katedrali u

Česteru." Iz njegovog pogleda moglo se videti da ga bol razdire. „Želeo bih da

ispratim sina na večni počinak, ali ne mogu. Kraljica kaže da u ovoj situaciji ni

trenutka ne može bez mene."

Klimnula sam. Kolika je bila cena vernosti i odanosti kruni!

„Moj mlađi sin je otišao u Čester. A gospodin Don i ostali će prisustvovati sahrani

u moje ime."

„Sigurna sam da će vas dostojno predstavljati", rekoh mu tužno i potom zagrlih

Tomasovu mladu ženu, koja takode neće prisustvovati sprovodu svog supruga:

ženama nije bilo mesto na sahranama. Na odlasku iz te žalosne kuće, primetih da je

stigla i grofica od Strejvena.

„Samo traćite vreme. On nije ovde." Malo je nedostajalo da joj to kažem. Ali nisam,

već sam visoko podigla glavu i nasmešila joj se, upitavši je kako joj je dragi muž, za

koga sam čula da je konačno doputovao u London.

Ošinula me je pogledom kao mačem. „Niste u toku, gospođice Mor. Odavno se

vratio na selo, pošto mu London nije bio po volji. A vi? Vidim da ste se vratili, ali

ponovo bez muža."

„Kada ga jednom budem našla, voleću ga i poštovati i neću živeti stotinu milja

daleko od njega."

„Baš ste naivni, gospođice Mor. Jednom ćete valjda shvatiti daje sto milja prava

razdaljina na kojoj žena treba da drži muža."

Nisam joj poverovala. Ako budem te sreće da sama izaberem svog čoveka, držaču

ga u svom zagrljaju, a ne na razdaljini od sto milja!

Kada sam se vratila u sestrinu kuću na Maji Endu, zatekla sam je u lošem

raspoloženju. Nije imala mira, samo se premeštala sa stolice na divan, zatim bi otišla

by voki

Dama i pesnik

do prozora, a onda bi hodala po sobi kao medved u kavezu. Njen muž više nije znao

šta da radi s njom.

„Evo", gurnuo joj je u ruke svitak papira, „možda će te ovo malo zabaviti. To su

bezobrazni stihovi koje je napisao sekretar tvog teče. Išli su od ruke do ruke po

Dvoru, pa pomislih da će ti se dopasti. Doduše, nisu za oči jedne dame, ali znam da

ćeš ih ti rado pročitati."

Pomilovao ju je po obrazu da bi se iskupio za svoje reči. Meri je razvila svitak.

„Pesma se zove Buva. Nije baš neka tema za poeziju." Nakašljala se i počela naglas da

čita stihove.

Gle ovu buvu, u gle u njoj

Kako je malo onog što mi odreče;

Mene je sisala prvo, sad siše tebe,

I u ovoj se buvi naše dve krvi mešaju;

Priznaj: to se ne može zvati

Grehom,il sramom, il gubitkom devičanstva,

No ipak ona uživa pre no što se udvara,

I nakrkana se nadima

od jedne krvi što oda dva posta,

A to je, avaj, više no što bismo mi uradili!

Ej, stani, tri života u jednoj buvi poštedi,

Gde smo gotovo, čak više nego venčani: Ova buva je ti i ja, i ona je

Naš bračni krevet i bračni hram;

Mada gunđaju roditelji, i ti, spojeni smo I zatvoreni u ovim živim zidovima smolca.

Mada te navika čini sklonim da ubiješ,

Nek se samoubistvo tome ne doda,

Ni svetogrđe, tri greha u trostrukom ubistvu.

Surova i preka, da li posle

Narumeni svoj nokat u krvi nevinosti?

U čemu bi ova buva mogla biti kriva

Do u onoj kapi što od tebe usisa?

Ipak ti trijumfuješ i kažeš da

Ne nalaziš ni sebe ni mene slabijim sada;

Tačno je to; nauči onda da su strahovi lažni;

Upravo toliko časti, kad mi se daš,

Upropastičeš se, koliko ti je smrt ove buve života oduzela.

Završivši s čitanjem, moja se sestra toliko smejala da se zamalo zagrcnula. Tek

kada je popila nekoliko gutljaja piva, uspela je da se smiri. „Priznajem, pametan je i

duhovit taj tvoj pesnik. Pitam se je li ovo napisao da zavede ljupku Izabelu?"

by voki

Dama i pesnik

Istrgla sam joj papir iz ruke. „Nije on moj pesnik! A ta ljupka Izabela svakako nije

devica. Osim ako je njen muž nesposobniji nego što izgleda."

Pravila sam se da me njegovi stihovi ne interesuju, a zapravo su me duboko dirnuli

i pošteno uzburkali moju maštu. Spolja izgledaju tako nevino i čisto, a ispod

površine, u njima je majstorski sakrivena vrela ljubavna poruka. Toliko su bili puni

strasti da su me gonili da se predam tom tamnookom vragu, uprkos svim božjim

zabranama i protivljenju moje porodice. Ipak, svoja sam osećanja duboko potisnula,

zamaskiravši ih ljutnjom i prezirom. Izletela sam iz sobe i uputila se ka svojim

odajama. Mogla sam osetiti da mi se sestra i njen muž smeju iza leda. Kada sam ušla

u svoju sobu, sva crvena od besa, bacila sam svitak na pod, dok su mi se u telu me-

šala osećanja požude i gneva.

Nakon smrti mladog ser Tomasa nastupio je kratkotrajan miran period, a onda nas

je, kao grom iz vedra neba, potresla nova vest. Jedne noći, eri od Eseksa se iznenada

vratio iz rata sa Irskom, uletevši nenajavljen u kraljičine spavaće odaje. Zatekao ju je

samo u spavaćici, bez perike, šminke i svega onoga bez čega se Njeno veličanstvo

nikada ne pojavljuje pred svetom, što je bilo dovoljan razlog da ga odmah pošalje na

vešala. Ceo Dvor se beše skamenio od straha. Međutim, za divno čudo, ona ga je

samo ljubazno zamolila da napusti njene odaje i da dođe kasnije. Međutim, kada se

vratio, potpuno je pobesnela, rekavši mu da se njegov postupak može oceniti kao

izdaja i da mu za to sledi kazna pritvora. Palata Jork je bila izabrana da bude mesto

njegovog boravka, što je veoma uznemirilo mog teču. I tako je čuvar kraljevskog

pečata protiv svoje volje dobio neočekivanog gosta. Kućom se čak proneo glas da će

gospodin Don i drugi službenici morati da ustupe svoje odaje erlu i njegovoj posluzi.

U narednih nekoliko nedelja nisam videla gospodina Dona. Za to vreme, u kući

moje tetke i teče vladala je čudna atmosfera. Erl od Eseksa je bio toliko setan i

potišten daje teču dovodio do očaja. Teča je erla, svog dugogodišnjeg prijatelja,

savetovao da se za dobro cele kraljevine što pre pomiri s kraljicom; međutim, ovaj je

kopnio sve više, i to brže nego što sunce zalazi na praznik svete Lusi, tog najkraćeg

dana u godini.*

Na kraju se razboleo. Uhvatila ga je tako jaka groznica da su jedne noći svi mislili

da mu je došao kraj. Kraljica je čula za to, pa je krišom, pod velom noći, došla u

palatu Jork da mu da svoj oproštaj. Nakon toga, erl je počeo da se oporavlja.

Međutim, nedugo zatim, do nas je stigao tužan glas da se moja tetka takođe

razbolela.

„Verovatno nije ništa ozbiljno", zaključila je moja sestra, „sigurno ju je slomilo to

što joj je erl od Eseksa zaposeo kuću."

______________________________

*St Lucys Day (Dan svete Lusi) je katolički praznik koji se slavi 13.decembra. Nekada se slavio samo

u skandinavskim zemljama, a kasnije se taj običaj proširio i na druge zemlje.

by voki

Dama i pesnik

Znajući da se moja sestra svakog dana posle ručka povlači u svoje odaje da

prilegne, resila sam da sutrašnje popodne iskoristim da saznam nešto više o bolesti

moje tetke.

Bilo je hladno novembarsko popodne. Mirisni i zlaćani oktobarski dani bejahu

daleko iza nas. Prošle nedelje je bila proslava povodom godišnjice kraljičinog

krunisanja, jedna od najvećih svetkovina, tokom koje se održavaju viteški turniri,

rriaskarade i sprovode mnogi drugi običaji. Pitala sam se da li kraljici nedostaje njen

erl, ili je ovog puta njegov greh bio preveliki da bi mu oprostila. Ipak, sada nije bila

reč o njegovim ljubavnim pustolovinama, već o odbrani čitavog kraljevstva. Da li se

život na Dvoru bez njega odvija bez uobičajenih trzavica? Mada joj je tolike godine

bio drag, zadavao joj je bol jednako često kao što ju je uveseljavao.

Kada sam stigla u palatu Jork, tamo je bilo tiho kao nikada pre, uprkos prisustvu

erla od Eseksa. Teču su hitno pozvali na sastanak kraljičinih savetnika, tako da je sa

sobom poveo mnoge od svojih službenika i sekretara. Eri od Eseksa je još bio jednako

melanholičan; po čitav dan je poput utvare, odeven u staru odeću, lutao vrtom. Kada

sam glavnog slugu iz trpezarije zamolila da vidim svoju tetku, došla je Džoun,

tetkina lična sluškinja, da me pozdravi.

„Dobar dan, Džoun", pozdravih je, setivši se naših izlazaka u grad. Nisam mogla

da sakrijem smešak kada sam se prisetila dana kada sam, obučena kao sluškinja, od

nje dobila lekciju o nameštanju postelja, i načina na koji se sve to završilo.

„Moja sestra je načula da je tvoja gospodarica bolesna. Kako se ona oseća i mogu li

išta učiniti da joj pomognem?"

„Moja gospodarica je u svojim odajama i odmara se. Mislim da nije pametno da je

uznemiravate." To reče, okrenu se i krenu prema vratima.

„Džoun, Džoun... " Dobro sam poznavala tu ženu, ali danas je u njenom ponašanju

bilo nečeg neobičnog. Izbegavala je moj pogled, kretala se nekako smušeno, kao da je

miš koji beži od metle. „Od čega boluje moja tetka?"

„Od groznice. Prožima je jeza i ima grčeve kao da je celu noć bosa stajala na kiši.

Pomalo je boli i glava."

Bilo je tužno što je moja tetka uvek svima pomagala kada ih nešto zaboli, a sada,

kada se ona razbolela, nije bilo nikoga da joj se nađe.

„Jesi li razgovarala sa apotekarom? Šta kaže teča o njenom stanju?"

„Ona ne želi time da ga zamara. Lord još jednako tuguje za svojim sinom i moja

gospodarica neće da ga dodatno opterećuje."

Imala sam razumevanja za ovo, ali ipak me je brinulo tetkino stanje.

„Reci joj da ću sutra ponovo doći i doneti joj one jabuke koje toliko voli."

I dalje me ne gledajući u oči, Džoun promrmlja: „Hoću, gospođice En."

Na putu do kuće, zaustavila sam se kod crkvice u blizini ulice Flit, ušunjavši se

unutra pre večernje molitve. Kada sam bila mala, znala sam neopaženo da se

uvučem u crkvu i zapalim svecu da bi mi se ispunila neka želja ili da bih nekome

poželela dobro. Sada je taj običaj bio zabranjen jer su ga nekada upražnjavali katolici.

Stoga sam se samo pomolila, poželevši da moja tetka što pre ozdravi.

by voki

Dama i pesnik

Kada sam stigla u kuću moje sestre, tamo se bila okupila vesela i bučna družina,

premeštajući se iz jedne odaje u drugu. Bio je već mrak, pa su svuda popaljene svece i

baklje. Njihova svetlost je obasjavala odeću i nakit okupljenih ljudi, toliko raskošan i

bogat kao da su svi upravo stigli sa italijanskog ili španskog dvora.

„Kako je moja draga tetka?" - upitala je Meri, ali mi se činilo da joj je pažnja više

bila usmerena na točenje pića u pehare na pozlaćenom poslužavniku za njene bučne i

pričljive goste.

„Nisam je videla. Njena služavka Džoun mi je rekla da se odmara i da ne treba da

je uznemiravam."

„To je dobro za nju", Meri klimnu. „Prava dama treba da se odmara od posla i

vođenja domaćinstva kako se ne bi previše umarala."

Potrudila sam se da sakrijem smeh, jer se moja sestra nije pretrgla ni od posla ni od

vođenja domaćinstva.

„Sutra ću je ponovo posetiti. Volela bih da je naša baka bliže, mogla bi da joj

pomogne svojim lekovitim melemima i napicima."

„Hajde, En, nemoj da preteruješ. Pridruži nam se i popij čašu medovine, a kasnije

bi mogla malo da čitaš mojoj deci. Tražili su te pre nekih pola sata. A čini mi se da

počinje i da me boli glava."

Preskočila sam ispijanje medovine i otišla da čitam sestrićima. Bilo je to dvoje tihe i

zadovoljne dece, koja su se pomirila s tim da je njihova majka takva kakva jeste.

Naprotiv, za njih je bilo normalno da provode vreme s dadiljama i da ponekad ne

vide majku danima.

Narednog jutra probudila sam se pre ostalih. Sišla sam u spavaćici u prizemlje,

neprijatno se iznenadivši što vatra još nije bila upaljena, a već je otkucavalo osam

sati. U većini gospodskih kuća vatra se pali još u pet, ali kod moje sestre to nije bio

slučaj. Zadrhtala sam od hladnoće koja se uvlačila kroz otvore baštenskih vrata.

Napolju je sve bilo okovano debelim slojem inja, sve je bilo belo kao da je na rastinje

u vrtu napadao sneg. Otvorila sam vrata i izašla napolje da uberem malo bršljana,

suvog cveća i božićnjaka da od njih napravim lep praznični buketić za moju tetku.

Taman kada sam posegnula da uberem bodljikavi božićnjak sa onim njegovim

jarkocrvenim bobicama, neko snažno zakuca na ulazna vrata. Naglo sam trgnula

ruku, a trn mi se zabi u prst i iz njega poteče krv, zaprljavši belu tkaninu moje

spavaćice.

Kucanje na vratima se ponovilo, ali niko od slugu nije otišao da otvori vrata. Stoga

sam odložila cveće i otišla da sama to učinim, držeći bolnu ruku umotanu u suknju

spavaćice. Pred vratima je stojala Džoun. Suknja joj je bila sva uprljana londonskim

blatom.

„Gospođice En, reč je o vašoj tetki. Njoj je sve lošije, a njenog supruga nema. On je

verovatno kod kraljice, pa mi gospodarica ne dozvoljava da ga zovem. Kaže da će joj

biti bolje i da ga ne uznemiravam."

Džoun je izgledala izbezumljeno, skoro histerično i nije prestajala da krši prste.

„Nisam znala kome da se obratim, gospođice, a onda smo se Mersi i ja dosetile da

odem po vas pošto znamo koliko volite svoju tetku, a i ona vas."

by voki

Dama i pesnik

Uvela sam je u prijemnu sobu i ostavila je tamo dok otrčim u svoju sobu da se

presvučem. Nije mogla da sakrije svoje čuđenje izgledu Merine kuće i obilju

egzotičnih detalja u njoj, kao ni činjenici da posluga još nije na nogama.

Zapetljala sam se sa silnim kopčama i vezicama, proklinjući sebe što pripadam

staležu koji mora da se oblači u tako komplikovanu i slojevitu odeću i što Prudens

sada nije tu da mi pomogne. Konačno sam se nekako ispetljala i završila sa

odevanjem. Umotala sam ruku u ubrus koji sam pronašla u kuhinji iskreno se

nadajući da je čist, što je u toj kući bilo veoma neizvesno, a zatim otrčah da probudim

Meri. Pokucala sam na vrata njene spavaće sobe, ali mi niko nije odgovorio. Pokucah

još jednom, a kada ni tada nije bilo odgovora, lagano sam otvorila vrata i ušla unutra.

Ona i Nik ležali su potpuno nagi u velikoj postelji, telima isprepleteni poput

devojačke pletenice. Merina spavaćica nemarno je ležala na podu. Skrenula sam

pogled, a onda sam okrenula glavu prema njima. Ta me je scena privukla kao što

magnetit privlači gvožde, jer sam, umesto njih dvoje, u toj postelji zamislila druga

dva naga tela. Uplašena svojim maštarijama, protresoh glavom, a zatim sam nežno

prodrmala svoju sestru. „Meri, probudi se. Džoun je dole, došla je da javi da je tetki

mnogo loše."

Konačno je otvorila oči i pokušala da se uspravi u krevetu, boreći se sa svojim

velikim stomakom. „Ići ćeš kod nje?" - upitala me je pospano, a zatim je, postavši

svesna svoje nagosti, posegnula za spavaćicom. „Moram li i ja da idem?"

„Ne, ne moraš. Ti si trudna. Javiću ti novosti po glasniku."

Meri se na to ponovo opružila u postelji, priljubivši se telom uz svog supruga.

„Dobro, onda ću još malo da odremam", pospano je promrmljala.

Džoun je i dalje stajala u prijemnoj sobi. Čvrsto je obavila ogrtač oko sebe, kao da

nije želela da čudnovatost ove bezbožničke kuće pređe na nju i ukalja je.

Pokupila sam na brzinu cveće koje sam ubrala za tetku, prebacila ogrtač preko

ramena, nazula klompe, znajući da ću do listova upasti u blato kada se inje istopi, a

zatim sam žurnim korakom krenula s Džoun prema reci da pozovemo čamdžiju koji

će nas prevesti do palate Jork. Dok smo koračale bučnim ulicama punim ljudi,

okrenula sam se i pogledala u pravcu Merine kuće, tog mirnog ostrva smeštenog

usred bučnog Maji Enda. Činilo mi se da je i moja sudbina takva - da budem

poslušna i ne preduzimam ništa na svoju ruku.

Na putu do tetkine kuće, zamolila sam Džoun da mi kaže redom šta sve muči moju

tetku, kada je koja tegoba započela i koliko dugo traje. I tako saznadoh da je pre tri

dana imala groznicu i visoku temperaturu, i da se žalila na drhtavicu i bolove u

leđima. Noge i ruke bile su joj hladne kao led. A kada je jutros Džoun razvukla

zavese na prozorima, dreknula je od bola, tvrdeći da Džoun hoće daje ubije.

„Tražila je da joj donesem lavor, a onda se pošteno ispovraćala u njega. I dalje mi

nije dozvoljavala da ikoga obavestim o njenoj bolesti, ali ja sam ipak došla po vas jer

nigde nisam mogla da pronađem gospodina lorda."

Tokom vožnje više nismo progovorile ni reč, a kada su se na vidiku pojavili obrisi

palate Jork, jedva sam dočekala da čamac pristane, pa da otrčim do tetkine sobe, sve

vreme strepeći šta ću tamo zateći.

by voki

Dama i pesnik

Ušla sam na prstima u njene odaje i, znajući da joj sunčeva sve-tlost smeta,

razgrnula sam zavesu tek toliko da u sobi ne bude jako mračno. Međutim, čak i taj

zračak sunca joj je zasmetao, te je ponovo glasno zajaukala.

„Odmah moramo pozvati lekara i pronaći gospodina lorda, bio on s kraljicom ili

ne. Uostalom, možda će kraljica poslati dvorskog lekara, znajući da joj je stalo do

moje tetke", rekoh sebi u bradu.

Navukla sam zavese na prozore i sela na ivicu tetkinog kreveta. Naterala sam je da

pije pomalo čaja od zove, znajući da on krepi i jača telo. Negde oko podneva

promrmljala je da želi da sedne, pa sam joj iza leđa namestila nekoliko jastuka da joj

bude udobno. Čak sam uspela malo da razgrnem zavese, a da pri tom nije zajaukala.

Na moju radost, do trenutka kad je došao njen muž, smrknut i zabrinut zbog njenog

zdravlja, već joj je bilo mnogo bolje.

„Dragi moj mužu", šalila se slabašnim glasom, „šta te je to odvuklo od državnih

poslova i dovuklo kući?"

Uzeo je njenu ruku u svoju, gledajući je blago i saosećajno. „Nešto do čega mi je

više stalo od same kraljice i kraljevske sudnice."

Nasmešila se vrteći glavom. „Pazi šta govoriš, mužu moj, mogao bi odgovarati za

veleizdaju. Znaš da ovde i zidovi imaju uši."

Lekar je stigao pola sata kasnije i rekao nam daje najgore prošlo. Tada sedoh pored

nje, a ona uze moju povređenu ruku u svoju. „Šta si uradila, En? Zašto je taj ubrus

zaprljan krvlju?"

„Nije ništa ozbiljno, ubola sam se na trn. Ni manjeg trna ni više krvi."

Njeno se lice najednom uozbiljilo. „Kao što je naš Spasitelj zadobio ranu od trnja

pre nego što je izdahnuo na krstu."

„Ne, ne", nasmejala sam se, pokušavajući daje malo razvedrim i odagnam te

mračne misli, „ovo je rana koju svakog Božića zadobije svako ko pravi praznični

venčić."

Čitala sam joj knjigu sve dok nije utonula u san. Uto sam i sama zaspala, a kada

sam se probudila, uveliko je pao mrak. Namestila sam joj pokrivač i zategla čaršav, a

kada sam htela da joj pomerim ruke, zanemela sam od užasa. Na bledoj koži njene

šake pojavila se crvena tačkica. Pala sam na kolena moleći se Spasitelju, koji je umro

radi nas, a na čiju me je smrt maločas tetka podsetila.

„Dragi bože, ne dozvoli da moja najdraža tetka oboli od prokletih malih boginja."

by voki

Dama i pesnik

Glava 15

Džoun je takođe videla crvene plikčiće ne izgovorivši ni reč. Samo me je tužno

pogledala, a potom se zagledala u pod. Mersi, koja inače nije zaklapala usta, sada je

bila kao nema. Moj je teča nakon posete lekara bio presrećan, a sada smo ga

obavestile o zastrašujućoj pojavi. Prvo nije verovao da je to nešto strašno, ali je na

moj nagovor ipak ponovo pozvao lekara. Rekla sam im da mi je baka pričala da se s

takvim osipom ne srne šaliti.

Lekar je pućio usne i vrteo glavom, rekavši da bi to mogle biti male boginje, ali da

treba sačekati i videti kako će se bolest razvijati. „Ako se osip raširi samo na stomak i

grudi, a izostane na licu i nogama, onda treba da zahvalimo dragom bogu."

Nažalost, kako sam strahovala, osip se raširio svuda, samo ne po njenom stomaku i

grudima. Prekrio joj je noge i lice, pa čak se pojavio i u ustima. Trećeg dana, crvene

tačkice pretvorile su se u plikčiće, a četvrtog su se ovi ispunili mutnom tečnošću, tako

da više nije bilo sumnje da je reč o toj smrtonosnoj bolesti.

Moj rođak Fransis je preklinjao majku da mu dozvoli da ostane s njom, međutim,

ona nije htela ni da čuje za to. On joj je značio sve na svetu, te mu je stoga naredila da

se skloni na bezbedno i odmah ode u Perford.

,,I ti moraš otići, En", naredio mi je teča, bled kao utvara. „Idi s Fransisom, jer ćeš se

u suprotnom i sama zaraziti."

„Ali ko će se onda brinuti o njoj?" - upitala sam ga, jer Mersi danima nije

prekoračila prag tetkine sobe, a Džoun, mada je uvek govorila da je voli, nije htela da

uđe u sobu, već je sve potrepštine ostavljala ispred vrata.

„Ne brini, ja ću je negovati", odgovorio mi je teča nežnim glasom.

Znajući da je i sam slab i iscrpljen radom i da mu kraljica neće dozvoliti da toliko

dugo odsustvuje iz službe, preklinjala sam ga da mi dozvoli da ostanem i brinem o

tetki. Isprva nije hteo da čuje za to, ali sam na kraju ipak uspela da ga ubedim.

Džoun je pronašla jedan od kreveta za poslugu i smestila ga je, kako sam joj rekla,

odmah pored tetkine postelje. Kada je odlazila, rukom je u vazduhu napravila znak

krsta, što je bilo zabranjeno, ali u krajnjoj nuždi, mnogi su se okretali staroj katoličkoj

veri.

Te noći, kada sam legla u postelju, u kući su svi spavali, osim moje drage tetke.

Previjala se od bolova, teško disala i nešto mumlala. I dok sam uplašena osluškivala

sve te zvuke, na um mi, kao s neba, padoše stihovi iz Psalma 91, koje sam često

naglas čitala dedi tokom večernjih molitvi.

Nećeš se plašiti strahote noćne,

niti strele koja leti danju, pomora koji ide po mraku,

niti bolesti koja u podne mori.

Pašče pored tebe hiljadu

i još deset hiljada s desne strane,

a nijedna te dotaći neće.

by voki

Dama i pesnik

I dok su mi ove reči odzvanjale u ušima, svim svojim bićem poželeh da sam u

Louzliju, bezbedna i ušuškana u dedinom toplom zagrljaju. A opet, u dubini duše,

znala sam daje mije mesto upravo ovde. Smrt mi je otela majku. A moja tetka, sada

teško bolesna, bila mi je jedina majka za koju znam i nisam smela da je napustim.

Neka me dragi bog zaštiti.

Vest o bolesti moje tetke raširila se po ćelom gradu brže nego što bi dogoreo fitilj

na buretu baruta. Eri od Eseksa se bio zatvorio u najudaljeniji kutak kuće, pa čak ni u

baštu više nije izlazio od straha da će se zaraziti. Na moje veliko iznenađenje, samo je

grofica od Strejvena došla u posetu. Priznajem, bila sam zatečena njenom hrabrošću

da se pojavi u kući u kojoj je zaraza vrebala sa svih strana, te sam zamalo promenila

mišljenje o toj ženi. Morala sam sama da je primim, pošto u kući osim mene više

nikoga nije bilo. Ponudila sam joj kolač i pehar piva u galeriji s pogledom na reku.

„Hvala vam, gospođo, što ste se usudili doći u kuću iz koje svi beže."

„Zašto", smejala se hodajući po sobi, dok je na njoj šuškala svila, „možda je

gospodin lord izgubio kraljičinu naklonost i pao u njenu nemilost?"

„Ne, nije to posredi. Njeno veličanstvo ga i dalje veoma ceni. Mislila sam na

tetkinu opaku bolest."

Nema tih reči kojima bih opisala izraz njenog lica kada je konačno shvatila o čemu

joj govorim. Prebledela je i posivela toliko da sam mislila da će se onesvestiti. Tek

tada mi postade jasno: budući da nije bila u gradu, do nje nije stigao glas o tetkinoj

bolesti, te ona, zapravo, ništa nije znala. Nisam ni trepnula, a ona je već nestala.

Krenula sam prema stepeništu, a zatim, ugledavši gospodina Dona kako mi se

približava žurnim koracima, zastadoh na trenutak. Izgledao je unezvereno, lice mu je

bilo ispijeno, a pogled zabrinut. Nikada ga ranije nisam videla toliko uspaničenog i

uznemirenog.

„Gospođice Mor", obratio mi se isprekidanim glasom, „čuo sam za bolest vaše

tetke, te sam došao što sam pre mogao da vam izjavim najdublje saosećanje."

„Hvala vam, gospodine Done. Malopre sam pomislila da je i ledi Strejven došla da

mi to isto saopšti", nisam mogla da prikrijem gorčinu u svom glasu, „ali ona

očigledno nije znala za tetkinu bolest, pa je, čuvši za nju, istrčala odavde kao da u

kući vlada kuga."

„Zaista je to učinila?" Izgledao je veoma potresen, tako da moja ironija nije imala

nikakvog efekta. Uzeo je moju ruku i tako je snažno stegao da su me prsti zaboleli.

„Trebalo bi da i vi to učinite, gospođice Mor. Vratite se kod sestre u Maji End, ili, još

bolje, idite u Louzli."

„Gospodine Done", izvukla sam ruku iz njegove, držeći se ponosno koliko god je

to bilo moguće, „vaš je brat umro u Njugejtu, bolestan i potpuno sam. Zar ga ne biste

negovali da ste bili u prilici?"

Skrenuo je pogled u stranu, oborivši glavu. Oklevao je da mi odgovori, a onda

reče, glasom punim bola: „Neka se Gospod smiluje mojoj duši, gospođice Mor, ali ne

znam da li bih to učinio."

by voki

Dama i pesnik

Bilo mi je drago što mi je pošteno odgovorio i što nije pokušao da me obmane

lažnom skromnošću i požrtvovanošću.

„Svako se u ovakvim situacijama različito ponaša. Za mene je ovo dužnost koju

neću da izbegnem, niti to želim. Tetka se brinula o meni i sada je red da ja to učinim

za nju."

,,A da li ona to želi, En? Sigurno ne želi da vaša mladost, ljupkost i lepota budu

uništeni tom opakom bolešću", rekao je brižnim glasom, punim prikrivene strepnje.

Nikada me ranije nije nazvao imenom.

„Nikada nisam bila lepotica. A u slučaju života i smrti lepota, svakako, ne igra

nikakvu ulogu."

Pognuo je glavu, a zatim je, preispitavši osećanja u svojoj duši, uperio pogled u

moje oči, kao da u njima traži sopstvenu snagu. Stajali smo potpuno sami u tom

pustom hodniku. Pružih ruku prema njemu, a on ju je pritisnuo na svoje srce. „Neka

vas Gospod čuva, najdraža En."

„Nadam se da hoće", izvukla sam ruku iz njegove, okrenula se, polako krenuvši

prema stepenicama, znajući - baš kao i on - da će nam ovaj događaj s tetkinom

bolešću zauvek promeniti živote, bez obzira na to da li će ishod svega ovoga biti

dobar ili loš.

Da ironija bude veća, tetkina bolest zadesila nas je u vreme božičnih praznika,

onda kada niko ne tuguje, već se svi vesele i raduju.

Svakog dana sam kroz prozor mogla čuti zveckanje praporaca, zvonjavu

prazničnih zvona i veselu pesmu razdraganih gostiju iz obližnje kafane u ulici

Strand. A kada bih nakratko izašla, vazduhom su se širili slatki mirisi božičnih

medenjaka, pita i kolača.

A u palati Jork je vladala tišina. Da nije bolesna, moja tetka bi svaki kamin ukrasila

bršljanom i venčićima od božićnjaka, a oko ograde na stepeništu obmotala bi

svetlucave trake i zvončiće. Svaku prostoriju bi namirisala sušenim cvećem, a u holu

bi muzičari na dobošima i lautama svirali svečane melodije. Prisetivši se tih sreć-nih

vremena, iz kuhinje sam donela narandžu i pregršt karanfilića. Dok sam sedela

pored njene bolesničke postelje, utisnula sam karanfiliće u narandžu, a zatim sam

oko nje vezala crvenu traku koju sam kupila da njome ukrasim božični poklon za

Meri.

„Sećate li se, tetka, kako ste me kao devojčicu učili kako da narandžu pretvorim u

lep i mirisan božični poklon?"

Pomerila se u krevetu, ispruživši ruku. Stavila sam joj narandžu u nju, a ona ju je

približila svom nosu.

„En, ne vidim ništa. Razgrni malo zavese." Glas joj je bio slab, promukao i

škriputav, zvučao je poput zarđale kapije. Otišla sam do prozora i malo razgrnula

teške zavese. Obradovala sam se tom tračku svetlosti koji je ušao u tu mračnu i

zagušljivu prostoriju, u kojoj su stalno gorele mirišljave svece da bi uklonile težak

miris boleštine.

Kada sam se okrenula prema njoj, bila sam zgranuta užasnim prizorom: celo lice joj

je bilo prekriveno plikovima punim smrdljivog gnoja, koji je curio iz njih.

by voki

Dama i pesnik

Pala sam na kolena pored njenog kreveta.

„Draga tetka, trpite li jake bolove?" - pokušala sam da je uhvatim za ruku. Čini mi

se da je to osetila, pa je odmahnula rekavši: „Naš se Spasitelj mnogo više namučio."

Spolja se začula zvonjava božičnih zvončića.

„Koji je danas dan?" - upitala me je.

Budući da sam danima bila s njom u toj zamračenoj sobi, nisam umela da joj

odgovorim. Neko je tiho pokucao na vrata. Bio je to moj teča.

„Osvanulo je božično jutro, pa sam ti doneo bozu koju toliko voliš", rekao je

brižno, ne pokazujući ni za trenutak užasavanje zbog njenog izgleda. Spustio je

napitak na stočić pored njenog kreveta, a zatim ju je podigao u sedeći položaj,

podbočivši je jastucima. Učinio je to s toliko ljubavi, kao da ne podiže teškog

bolesnika, već svoju mladu i lepu nevestu u prvoj bračnoj noći. Seo je na stolicu koju

sam mu prinela.

„Došao sam da s tobom proslovim Hristovo rođenje i da mu zahvalim na vremenu

koje smo nas dvoje proveli u sreći i zadovoljstvu."

Prineo joj je čašu s napitkom i ona otpi mali gutljaj.

„Upali sveće, En. Neka i nas ugreje njihov topli sjaj."

Učinila sam to, a zatim sam ih ostavila da budu sami. Sišla sam stepenicama do

trpezarije i zagledala se u prazan sto. Oko njega je moglo da sedne četrdeset duša.

Moja je tetka bila nadaleko poznata po svom gostoprimstvu i zadovoljstvu da ugodi

drugima. Sećam se kada sam jednom kao dete provela Božić kod nje u Perfordu. Cela

je kuća bila prelepo ukrašena, a na stolu se pušilo najmanje dvadeset različitih jela.

Bilo je tu svega: i pečene divljači, i punjenih fazana i restovane govedine. A tek

slatkiši! Ceo jedan sto bio je ispunjen tacnama punim kolača od marcipana, ukrašenih

cvetićima i pozlaćenim tračicama.

Danas je u palati Jork vladao muk. Svi su otišli da negde drugde proslave Božić,

ostavivši ovu kuću da zvrji potpuno prazna.

Strašna bolest odnela je moju tetku u smrt dvadesetog dana me-seca januara,

godine 1600. Desilo se to na kraju noći, a pre izlaska sunca. Našla sam je sklupčanu,

kose rasute preko izmučenog lica. Nije više disala niti je davala znake života.

Trebalo je da odahnem jer je prestala da se muči i konačno pronašla svoj mir. Ali

nisam. Isprva me je obuzelo neko mrtvilo, a zatim je iznutra počeo da me razdire bol,

oštar, rezak i neizdrživ, kao da mi se u telo zabilo hiljadu noževa. Bol je užasna stvar.

Ružna i okrutna. Uzima, a ništa ne daje za uzvrat. Ništa osim beznađa i tuge.

Kada su došli moj teča i Fransis, ostavila sam ih da se na miru oproste od nje, a

onda sam se brzim korakom uputila ka svojim odajama. Na pola stepeništa, na

zamračenom odmorištu, ispred mene se odjednom pojavila nečija figura. Bio je to

gospodin Don. Za razliku od ostalih, koji su se razbežali zbog tetkine bolesti, on je

ostao iz poštovanja prema svom poslodavcu, čuvaru kraljevskog pečata.

„En, moja draga En, neizmerno mi je žao zbog svega što vas je snašlo. Htedoh da

vam kažem da ste stalno u mojim mislima i molitvama."

by voki

Dama i pesnik

„Molitvama!", uzviknula sam besno. ,,I suviše je kasno za njih! Ne mogu da se

molim bogu koji mi je uzeo sve one koje volim. Prvo majku, pa sestru, a sada i tetku.

Nema ih više. Treba li možda da mu zahvalim na takvoj darežljivosti i dobroti?"

Stigosmo nadomak mojih odaja. Bez reči sam ga uvukla unutra, ne mareći ni

trenutka na posledice tog čina. Bila sam i suviše gnevna i tužna zbog tetkine smrti da

bi me se to uopšte ticalo.

„Recite mi, gospodine Done, verujete li u život posle smrti i u blagodati koje nas

tamo očekuju? Jesu li naše sudbine zaista u božjim rukama, hoćemo li zaista svi

jednom vaskrsnuti?"

Koliko god da su moje reči zvučale kao jeres, nikada kao tada nisam osetila toliko

besa u sebi. „Baš me briga za Raj i za obećanje večne sreće koje nas tamo čeka! Meni

treba sreća u ovozemaljskom životu! Život u kom ću disati punim plućima i osetiti

sva njegova čuda." Okrenula sam se prema prozoru zagledavši se u beskrajno sivilo

reke, a zatim se okrenuh prema njemu. „Možete li me vi, kao učen čovek i pesnik,

ičim ubediti da su blagodeti Raja preče od ovozemaljskih?"

Odjednom nestade osmeha s njegovog lica. Zagledao mi se duboko u oči, kao da je

hteo da otvori vrata moje duše. A onda je progovorio, ali tako tiho da sam jedva

uspela da ga čujem. „Svim srcem želim da verujem da će me bog jednog dana primiti

u svoj zagrljaj i da ću tamo večno počivati. Međutim, najdraža moja En, u dubini

duše ipak osećam da zbog učinjenih grehova za mene tamo neće biti mesta."

,,A u zagrljaju žene?" - podigla sam pogled i ukrstila ga s njegovim. „Da li biste

voleli da večno počivate u zagrljaju voljene žene?"

„Ako je taj zagrljaj vaš, onda bih za njega dao sve."

Prišla sam mu, očiju užarenih od želje da mu se bacim u zagrljaj i tako odagnam

svu učmalost u koju sam bila upala. Htedoh da se osetim živom, da dišem punim

plućima, baš ovde gde je sve bilo umrtvljeno dahom smrti. Uhvatio je moj pogled i

tada silno poželeh da me uzme u zagrljaj. A onda mi se učinilo da je zadrhtao.

„En, En, moja slatka En... Moje telo i duša su vam na raspolaganju. Ali nisam toliko

zastranio da bih zaboravio na vašu čednost, naročito u ovom tužnom času."

„Baš ste pogodno vreme izabrali za ovu iznenadnu bezgrešnost", pomilovala sam

ga po licu prešavši prstom preko njegovih punih usana, tako ženstvenih i

istovremeno tako muževnih i privlačnih.

„Onda me zagrlite kao da sam dete. Zaista mi je sada potrebno da me neko prigrli i

uteši."

Iz njegovog pogleda shvatih da se bori sa svojim osećanjima, ali je ipak ispružio

ruke i privio me čvrsto na svoje grudi. U tom trenutku skoro da nisam ni disala, a

telom mi se razli blaženi spokoj kakav odavno nisam osetila. Oko nas je pala zavesa

tišine i nas dvoje utonusmo u nju, kao da smo sami na svetu.

A oko nas su vladali tuga i suze. Rana na srcu mog jadnog teče, koji se još nije

oporavio od prerane pogibije sina, ponovo se otvorila zbog gubitka voljene supruge.

Skrhan od jada, zatvorio se u sobu, odbijajući ikoga da vidi i čuje bez obzira na to

koliko on bio važan. Stizali su glasnici s porukama: iz Dvora, iz Suda, iz Parlamenta,

ali on se nije odazvao nijednoj od njih.

by voki

Dama i pesnik

A gospodin Don i ja smo se u tih božanskih sedam dana osećali kao da smo

ponovo kročili u Edenski vrt, onakav kakav je bio pre nego što su Adam i Eva

počinili prvi greh, uživajući u uzvišenosti naše čednosti. Čudno, dugo sam žudela da

osetim toplinu njegove kože na mojoj, a sada sam osećala čistu ljubav, nalik onoj koju

majka pruža svom čedu. Toliko sam bila slomljena bolom da sam zaspala. Bila sam

kao u nekom bunilu, osećajući se kao da sam popila neki opijat koji mi je utrnuo čula

i smirio dušu. I svaki put kada bih otvorila oči i ugledala njega kako sedi pored

kreveta, ponovo bih utonula u san znajući da sam bezbedna.

Kada sam se konačno probudila, sveza i odmorna, rekao mi je da je sunce dva puta

zalazilo dok sam spavala. Uspravila sam se u postelji, gladnija nego ikada do tada.

„Gde možemo nabaviti hranu u ovo doba?"

,,U dućanu preko puta."

Kada je čuo spisak mojih želja, zavrteo je glavom od čuda. Vratio se punih ruku,

noseći pitu od zečjeg mesa, paštete punjene hladnim mesom, kruške i tople kolačiće

od badema. „Žalost vam nije pokvarila apetit", izjavio je.

Umesto da mu odgovorim, bacila sam mu parčence hladne govedine, a on ju je

uhvatio ustima. Ovo me je toliko nasmejalo da sam se zagrcnula, te je morao da me

udara po leđima. I tada me obuzelo osećanje krivice što se smejem dok moj teča

umire od tuge, a tetka se još nije ni ohladila. Međutim, znajući da bi mi ona na to

rekla da život ide dalje, nastavila sam da uživam u tom našem malom, skrivenom

raju.

Sutradan sam mu oprala kosu kvaseći je nežno mlakom vodom koju sam sama

donela iz kuhinje. Zatim sam je osušila starim čaršavom, posmatrajući kako se kroz

moje prste provlače njegove tamne kovrdže, za koje on reče da bi mu na njima

pozavidele sve devojke od Čipsajda do Čenseri lejna.

Govorio mije o svojoj majci Elizabet, toj nepopustljivoj i okrutnoj ženi koju je on i

pored toga veoma voleo. Pominjao je i svoju sestru En, pokojnog brata Henrija i tri

mlađe sestre koje su umrle dok su bile male.

,,A staje s vašim ocem?" - upitah ga dok smo se smeštali na ivicu kreveta da se

odande još jednom divimo lepoti zalaska sunca.

„Izgubio sam ga kada sam imao samo četiri godine. Bio je otac kakvog svaki dečak

samo poželeti može. Dobro se sećam njegove dobrote i kako me je uvek držao pored

sebe, ne dozvoljavajući nikome da mi zapoveda niti da me tuče."

Okrenuo je glavu, krijući bol. Mislila sam da sam samo ja toliko dugo patila za

izgubljenom majkom, a sada shvatih da njega još jednako boli prerana smrt oca.

„Nas dvoje smo toliko slični", rekoh mu tiho, ,,a mislili smo da smo različiti kao

zemlja i nebo. Oboje smo veoma rano izgubili voljenog roditelja, koji je trebalo da nas

štiti, voli i vodi kroz život." Podigla sam njegovu ruku i dotakla njome svoje usne.

Iznenadila sam se primetivši daje od mog dodira celim telom zadrhtao, poput lista

na povetarcu. „Mi smo srodne duše, vi i ja."

„Doista?" Smeškao se, ali se u njegovom glasu osetila gorčina. "Muškarac od

dvadeset osam, ne baš u cvetu mladosti, pisac traljavih stihova, narušene reputacije i

by voki

Dama i pesnik

ukaljane časti, čovek koji zavisi od drugih? I mlada devica čija lepota sija poput

izlazećeg sunca, puna života i nade, i koja mora da se uda za čoveka iz svog ranga?"

Slušajući njegove reči, dušu mi odjednom obasja zrak svetlosti, te shvatih da je on

jedini čovek koji može da me oslobodi, uprkos svim opasnostima i rizicima na koje bi

naša ljubav mogla naići, kao i posledicama koje bih zbog toga snosila. „A ipak",

rekoh odlučno, „bez vas nisam ništa. Mojoj čestitosti je potrebna vaša bestidnost,

mojoj ispravnoj duši nedostaje vaša ukaljana. Vi ste prizma kroz koju vidim svet u

svoj njegovoj složenosti i veličanstvenosti."

„A ja u vama vidim sjajnu svetlost i pouzdanost koju u sebi ne pronalazim. Vaše

čisto srce i čedna duša pokreću me da postanem bolji čovek."

„Ali nemojte postati previše dobri i izgubiti ono što je uspelo da probudi sva moja

uspavana čula."

Zgrabio me je u zagrljaj, usnama tražeći moje. Osetih njegov dah na svom vratu i

nežne ruke na telu i grudima. Srce mi je divljalo, a telo gorelo od želje.

A onda se odjednom odmaknuo od mene i zajecao. „Ako nastavimo, znajte da za

nas dvoje nema povratka sa ovog puta." Ustao je i otišao do prozora, zagledavši se u

reku. Popravila sam haljinu I pridužila mu se. „Život će nastaviti da teče nezavisno

od toga šta nas dvoje budemo uradili."

„En, ne smemo. Mnoge sam ljubio, ali mi nijedna nije poklonila svoju nevinost."

Nasmešila sam se priljubljujući se uz njega. ,,A u Buvi vam nije smetalo to što se

udvarate devici?"

„To je bio samo stih za zabavu dokonih i ništa više." Uvidevši da ga neću

pokolebati, pribegla sam drugoj taktici. „Dobro, kad već ne mogu da imam vaše telo,

onda mi bar podarite plodove svog uma. Moj rođak Fransis ih toliko ceni. Hoćete li

me podučiti Ovidijevim stihovima?"

Nežno me je poljubio u ruku. „Ovidije će nas odvesti pogrešnim putem. Čitaćemo

Petrarkine stihove o Lauri i tako obuzdati naše ushićenje pričom o idealnoj ljubavi."

I tako sedosmo da čitamo Homerova i Petrarkina dela. Ja sam glumila đaka, a on

učitelja, i sve to nas je veoma radovalo i zabavljalo. Uživali smo daleko do svega,

sklonjeni od očiju sveta, a ipak svesni da nam vreme brzo ističe.

Samo je Mersi primetila da nas nema. „Čuvajte se, gospođice", šapnula mi je

jednog dana kada sam sišla u kuhinju da natočim piva i nasečem hleba, „jutros je

kraljica poslala poruku mom gospodaru, zahtevajući od njega da se vrati svojim

obavezama. Rekla je da je služba na Dvoru važnija od privatnih stvari."

Čuvši ovo, bila sam ljuta na Njeno veličanstvo zbog toga što ne poštuje tugu i bol

svojih najbližih saradnika, onih koje je nazivala „svojim slatkim jabukama". Ipak,

jasno mi je bilo da su Mersine reči bile namenjene meni, da mi daju do znanja da će

mojoj slatkoj idili uskoro doći kraj.

„Ne tuguj, draga moja En", rekao mije gospodin Don poljubivši mi veđe, „treba da

smo zahvalni na proteklim danima jer ćemo ih s radošću pamtiti čitavog života."

Okrenula sam glavu da ne vidi suze u mojim očima. U njegovom glasu bilo je

nečeg što je ukazivalo na kraj, dok je moje srce poskakivalo radujući se početku.

by voki

Dama i pesnik

Dva dana kasnije, zbog mera predostrožnosti, telo moje jadne tetke položeno je u

olovni kovčeg i sahranjeno tiho, ali dostojanstveno. A kraljica je, valjda u znak

kajanja, ponudila da se sahrana održi u Vajtholu, međutim, sve nas u kući je

iznenadilo kada joj je teča odgovorio da će, „pošto je služba na Dvoru važnija od

privatnih stvari", tugovati u samoći. Zabrinuli smo se da će ga kraljica zbog takvog

nepoštovanja zatvoriti u Londonsku kulu, ali se to, srećom, nije dogodilo. Štaviše,

naredila je erlu od Eseksa, koji je već četiri meseca bio zatočen u palati Jork, da

napusti lordov dom i ode na svoje imanje, kako bi moj teča mogao na miru da ožali

svoju preminulu suprugu.

Moj otac i sestre, Margaret i Meri, došli su na sahranu. Ali moj deda, zbog jake

kostobolje, nije mogao doći da isprati voljenu kćer, a baka je ostala u Louzliju da ga

neguje.

Gospodin Don se takođe držao po strani, ne želeći da se nameće dok porodica

tuguje, ali me je ipak zaustavio na trenutak dok je trajalo opelo u kapeli.

„Svim srcem želim da budem s vama, kako u dobru, tako i u zlu. Ali plašim se da

ću svojim pojavljivanjem na porodičnom okupljanju nepotrebno privući pažnju."

Prislonio je moju ruku na svoje usne i nežno mi poljubio prste.

Reka emocija je provalila iz nas, odražavajući se očigledno na mom licu, a Meri,

koja je stajala na ulaznim vratima, primetila je to i glasno prokomentarisala.

„Sram te bilo, En! Izgledaš tako srećno, a tetku ispraćamo na onaj svet. Gospodin

Don mora da te je opčinio kada se ponašaš tako neumesno."

„Ne znam o čemu govoriš", odgovorila sam joj.

„Hajde, En, poznat mi je taj izraz lica. Tako izgledaju žene kojima je strast zavrtela

mozak, pa ne znaju šta rade. Ako nastaviš ovako, doživećeš samo sramotu i jad.

Moraš da misliš na porodicu i, pre svega, na očev položaj."

„Grešiš, draga sestro", ponosno sam isturila bradu, „između mene i gospodina

Dona ne dešava se ništa osim uobičajene ljudske saosećajnosti."

Meri slegnu ramenima. „Sudeći po sjaju u vašim očima, rekla bih da obična ljudska

saosećajnost može biti kobna po oboje."

Onda smo se nakratko okupili da tetki odamo poslednju poštu pre nego što

sanduk spuste u zemlju. Moj otac se zbog hladnoće umotao u krzno, a pored njega je

stajao Fransis, podbuo od plača i ophrvan žalošću za preminulom majkom. Tešila ga

je Meri, njegova verenica. Nedaleko odatle, pored staze, stajali su Margaret, njen

smrtno ozbiljan suprug Tomas i lord, moj teča. Iza tog tužnog skupa videla sam

gospodina Manersa, koji je gledao u našem pravcu pokušavajući da čuje o čemu

šapućemo.

Odatle smo se, korak po korak, primakli iskopanoj raki gde nas je sveštenik

podsetio da molitvom zahvalimo bogu, jer je prihvatio moju tetku u svoje carstvo

oslobodivši je svih ovozemaljskih patnji.

„Zemlja zemlji", govorio je bacajući grumenje zemlje u raku, „pepeo pepelu, prah

prahu, s nadom i verom u vaskrsnuće i večni život."

Uto poče da pada sneg. Ledene pahuljice padale su mi po licu i mešale se s mojim

vrelim suzama. Zašto svi koje volim umiru?

by voki

Dama i pesnik

Za tih sat vremena, koliko je trajala crkvena služba, snežni pokrivač prekrio je čitav

grad, prigušivši buku i žamor sa ulica. Sve je nekako utihnulo, kao da je ceo London

želeo da oda poštu mojoj dragoj tetki. Belilo snežne haljine sakrilo je prljavo lice

grada, dok su se krovovi presijavali i svetlucali kao u čudesnoj bajci. Moj otac je

potapšao teču po ramenu. „Ovo je znak da je Svevišnji primio njenu dušu u raj." A

zatim je zagrlio svog sestrića. „Perford je sada tvoj, Fransis. Nadam se da ćemo se

videti tamo."

A onda je usledio šok za mene. „ A ti, En? Šta da radim s tobom? Sada kada nema

više tvoje tetke, besmisleno je da ostaneš ovde. Mislim da treba da se vratiš u Louzli."

Osećala sam se kao na gubilištu, a svaka reč koju je otac izgovorio zabadala mi se u

srce poput bodeža. Ipak, bila sam svesna da govori istinu. Jer zaista više nije bilo

nijednog opravdanog razloga da nastavim da živim u palati Jork. Osim jednog.

„Zašto ne bi ponovo došla kod mene u Maji End?" - ponudila se Meri uputivši mi

značajan pogled. „Ne brinite, čuvaću je kao ženicu oka."

„A zbog čega treba daje čuvate, gospođo Trokmorton?" - začuo se muški glas iza

naših leđa. Okrenule smo se, i suočile se sa ispitivačkim pogledom gospodina

Manersa.

Meri, koja je bila sposobna da jašući na konju hladnokrvno preskoči ogradu visoku

metar i po, sada se zbunila. „Moja sestra En", promucala je trudeći se da zadrži

pribranost, „sklona je ishitrenim i nepromišljenim delima - usvaja napuštene dečake

ili, bolje reći, čitave porodice, svađa se sa okrutnim gazdama, oblači se u dečačku

odeću..."

„Zaista", rekao je pomalo pakosno, „to mi zvuči kao ponašanje neke proste devojke

ili glumca u pozorištu, a ne dame plemićkog porekla."

„En se ponekad zanese, zaboravljajući da ona jeste dama visokog ranga."

„Onda bi je na to trebalo češće podsećati."

Mada mu je na licu igrao osmeh, zadrhtala sam od tona njegovog glasa, više nego

od ledenog dodira snežnih pahuljica.

„Bilo bi mi neobično drago da nas posetite u kući mog oca i uve-rite se lično u moje

plemićko poreklo", svečano je izjavio.

„Ta kućerina ima četrdeset soba", šapnula mi je Meri.

„I odvojene paviljone za obedovanje", dodala je Margaret. Moje su se sestre nešto

domunđavale, pa sam mogla da zaključim da smeraju nešto u vezi sa mnom.

Poljubila sam oca i potom se povukla u svoje odaje. U duši mi je bilo teško da teže

ne može biti. Te noći sam prosledila Vatu poruku, zamolivši ga da prenese svom

gospodaru da što pre dođe do mene.

Kada sam začula kucanje na vratima, poskočila sam poput srndaća koji se raduje

prolećnom jutru. A opet, srce mi se cepalo od tuge što odlazim.

„Moramo se rastati. Vraćam se sa sestrom u Maji End."

Začudo, bio je opušten i smiren. „Bolje i to nego da odete u Louzli. Maji End nije

daleko, pa ćete moći da dolazite ovamo."

„Ali tada nećemo imati vremena da razgovaramo i čitamo kao što smo činili

protekle nedelje. Neće biti više susretanja dva čista srca."

by voki

Dama i pesnik

,,A šta je s našim telima, En?" - iznenada je planuo kao da više nije mogao da se

suzdržava. „Zar svoju ljubav nikada nećemo ispoljiti čulima i telima?"

Setivši se kako sam pokušavala da ga odvučem u krevet, a on me zbog grize

savesti i moje nevinosti odbio, padoše mi na um reči iz jedne njegove pesme. „'Ili će u

suprotnom moje srce biti zatočeno'?"

Odmahnuo je glavom kao da ne veruje svojim ušima. ,,I taj stih ste zapamtili?"

Nasmejala sam se i nastavila da recitujem. „'Ljubavne tajne, istina, u srcu se kriju,

ali su tela njihova prava luka."

Privukao me je sebi, čvrsto me priljubivši uz svoje vitko telo. Strast koja se

rasplamsala u mom telu bila je toliko vrela da je mogla da sagori celu palatu Jork i

naše sudbine zajedno s njom. Kada me je pustio iz zagrljaja, nisam htela ništa drugo

osim da se nikada ne razdvajamo.

„Nisam verena za gospodina Manersa. Naše porodice nisu sklopile nikakav

zakonit ugovor. Zašto onda ne bismo otišli zajedno do mog oca i zamolili ga da nam,

u ime ove iskrene ljubavi, dozvoli da se venčamo? Znam, narav mu je preka, ali nije

loš čovek."

Čim sam ovo izgovorila, shvatila sam da su moje reči poput pre-lepog vela koji

skriva nešto opako i opasno.

„En, moja draga En, zar ne shvatate da će on našu ljubav videti kao nešto bolesno,

kao opasnu pretnju svemu u šta veruje. Neće me prihvatiti sve dok mu ne dokažem

da sam vas dostojan. Ako sada odemo kod njega, optužiće me da sam zloupotrebio

vašu čednost. Dušom i telom vas želim za sebe, ali mislim da nije pametno da to

učinimo."

„Ako tako postupimo", pobunila sam se, „on me može udati za gospodina

Manersa, bez obzira na to da li pristajem ili ne."

„Onda moram što pre da dokažem lordu da sam vredan višeg položaja. Ako me

unapredi i to javno iznese, trebalo bi da to bude dovoljno da osvojim poverenje vašeg

oca i dobijem vašu ruku."

„Molim se za to."

Oboje smo klekli pored ivice velikog kreveta, čvrsto se zagrlivši. Da je kojim

slučajem iznad kreveta stajalo raspeće, kao što je bilo normalno pre velikih promena

u veri, pogledala bih u njega. Ovako, samo sam pognula glavu. „Daće bog, pa ćemo

ti i ja biti zajedno, obećavam."

„Vi ste, svakako, bliži bogu od mene", rekao je, dok su mu oči i dalje svetlucale od

strasti. „En, učiniću sve da budemo zajedno, bila to božja volja ili ne, pa makar me to

koštalo života."

Pogledala sam ga nežno i zaljubljeno. „Nadam se da ipak nećemo platiti tako

visoku cenu."

by voki

Dama i pesnik

Nedelju dana kasnije, život u palati Jork polako se vratio u normalu. Tužna srca,

oprostila sam se od teče, rođaka Fransisa i njegove Meri, vrativši se potom u kuću

moje sestre Meri, čiji je stomak sada bio do zuba.

Od prvog dana se potrudila da me stalno drži uposlenom, samo da ne bih mislila

na svoju ljubav. I svaki put kada bi me poslala u grad po knjigu, lek ili melem od

travara, njen sluga bi me pratio u stopu, ne puštajući me iz vida ni za trenutak, da se

ne bih susrela s gospodinom Donom. Osećala sam se kao zatočenica. I tako, minuti

su mi se činili kao sati, sati kao dani, a dani kao meseci...

Jedini spas bio mi je Vat, na koga su, srećom, svi zaboravili. Taj mi je dečak bio

toliko privržen zbog svega što sam učinila za njegove sestre i brata, da bi za mene

učinio sve što zatražim. Čak bi i slagao, ako bi zatrebalo. Ispričao mi je s koliko žara i

truda gospodin Don obavlja poslove za gospodina lorda, samo da bi zaslužio

pohvalu i željeno unapređenje. Više nije traćio vreme na posete damama i na pisanje

stihova, kao što je to ranije činio. Sada je, reče mi Vat, radio danju i noću, trudeći se

da reši sve slučajeve sa suda i da naplati što više novca od dužnika.

Moj teča je tugu lečio napornim radom, silno se trudeći da iskoreni i najmanji oblik

korupcije iz sudstva, a gospodin Don mu je u tome bio više nego dobar saradnik.

Mada sam se radovala uspehu mog dragog, istovremeno sam bila i tužna pošto zbog

posla nije stizao da mi piše ili da me poseti. Jedina uteha bila mi je nada da će sav taj

trud uroditi plodom i da će ga moj otac na kraju prihvatiti. Ipak, veoma teško sam

podnosila njegovo odsustvo. A moja sestra se potrudila da mi dodatno oteža

situaciju.

„Čula sam da je Izabela Strejven ponovo pribegla trikovima da osvoji srce

gospodina Dona. Muž joj je pao s konja, a ona je, ume-sto da ga neguje, otišla u

London da se razonodi."

I kako je vreme prolazilo, moje je samopouzdanje slabilo, topeći se pod teretom

sumnje. Ipak, nisam slušala Merine reči, mada mi je svakog dana ponavljala da sam

samo još jedna žrtva te zabludele muške duše.

Jednog dana uhvatila sam svoj odraz u Merinoj skupocenoj, pomodnoj čaši.

Umesto veselih očiju ispunjenih toplinom ljubavi, sada sam ugledala jedno tužno i

ucveljeno lice. Međutim, i dalje nisam htela da verujem u Merine priče. Sama

pomisao na njegove oči pune nežnosti, iskrene ljubavi i vatrene strasti bila mi je

dovoljna da ne izgubim veru. A opet, izjedalo me je to što dugo nisam dobila

nikakvu vest iz palate Jork.

„Stvar je u tome", bez okolišanja mi je rekla sestra, uhvativši me kako tužno zurim

u pravcu grada, „daje on malo bolje razmislio o svemu. Jasno mu je da te može imati

kad god to poželi i sada razmišlja o svom ličnom interesu. Sigurno je shvatio da je za

njega važnije da ne izgubi poverenje svog gospodara nego da se šunja hodnicima

kako bi ugasio vatru strasti u zagrljaju lordove nevine bratanice. Verovatno se pita

kako je mogao biti toliko glup da se izlaže tolikoj opasnosti, i sada mu je sigurno

drago što se sve završilo a da niko nije otkrio vašu malu romansu." Gledala me je

pravo u oči, uhvativši me za ramena toliko snažno da sam mislila da će mi ostati

modrica, dok mi se srce steglo u grudima kao da će prestati da kuca. „Probudi se,

by voki

Dama i pesnik

sestro, otvori oči! Znaš i sama da otac nikada neće pristati na taj brak!" A onda se

uozbiljila, ispitujući pogledom svaku crtu mog lica. „Nadam se da nisi učinila ništa

nedozvoljeno? Imala si krvavljenje ovog meseca?"

„Meri, prestani!" Lice mi je gorelo od stida zbog njenog ispitivanja. „Nema razloga

da brinem. Možda će ti biti teško da u to po-veruješ, ali nas dvoje nismo zgrešili."

„Možda niste u stvarnosti, ali u mislima jeste."

„Pa, dobro... u mislima. Ali u stvarnosti..." nasmejala sam se setivši se njegovog

stiha, „njegov je 'princ' ostao zaključan u 'tamnici'."

Meri je zabacila glavu, smejući se toliko glasno da joj se stomak tresao kao puding

od jabuke. „To je najbolje mesto za njega. Reci mu da ga tamo i drži."

Rekla bih mu, samo kad bih dobila priliku. Međutim, njegovo me je ćutanje

izjedalo poput crva sumnje.

Dok smo se Meri i ja sumnjičavo gledale, neko je pokucao na vrata. Znam daje

trebalo da sačekam da njen sluga otvori vrata, ali htedoh da pobegnem od njenog

pogleda punog osude, te siđoh dole i sama ih otvorih. Pred vratima je stajao Vat,

smešeći se od uha do uha, kao na uskršnje jutro.

„Gospođice En, doneo sam vam pismo od mog gospodara", reče zadovoljno, a

meni pade kamen sa srca.

„Aha!" - začula sam iza leđa glas moje Meri, koja se gegajući spuštala niz stepenice.

„Videćeš da će biti kao što sam rekla. Reći će da mu je žao što mora da se izvuče iz te

veze da te ne bi obrukao." Neprijateljski je pogledala u Vata. ,,A ti, dečače, tornjaj se

odatle. Ne trebaš nam ni ti ni tvoj podmukli gospodar!"

Srećom, u svitku koji sam držala u ruci nije pisalo ništa od onoga što je Meri

nagovestila. Naslonila sam se na vrata, udišući svež vaz-duh ranog proleća u kojem

se uprkos zimskoj studeni polako osećao dašak buđenja života, baš kao što se i moje

srce sada od radosti probudilo. Nisam mogla da izdržim a da ne dokažem sestri da je

pogrešila, pa sam počela glasno da čitam stihove koje mi je gospodin Don uputio.

Pesmu je nazvao „The Good Morrow".

Uistinu uradili šta smo

Ti i ja, otkad smo voleli?

Čudim se. Nismo li ustuknuli bili?

Ali smo detinjasto zadovoljstva sela ispili?

Il' disali da l' smo kod Spavača sedam?

Tako je bilo, tek sada

Sva zadovoljstva biče mašte.

Ako sam lepotu ikad imao da gledam,

Zaslužio što sam i dobio kada,

To je o tebi san bio jedan

Sad, dobro jutro nam, dušama što san ih mine

I što se iz straha ne glednu;

Jer ljubav sve druge ljubavi zbrine

U jednu malu sobu, uvek jednu.

by voki

Dama i pesnik

Ka svetovima što se nude

Neka su otišli mornari.

Mapama pustimo druge ljude,

Svetovi su u svetovima u stvari.

Neka je jedan svet naš,

svako nek ima jedan ijedan bude

Lik moj u tvom oku, tvoj u mom se vidi

I srca se prava na licima mere;

Pronađimo gde dve bolje hemisfere

Od zapada mlakog i severnih hridi?

Što umire, nije smešalo se tačno;

Ako ljubav jedna budu naše dve

Il' ako se volimo barem slično sve,

Ti i ja; nijedna od naših ljubavi ne može da mre.

„Nema šta, zaista su lepi stihovi", frknula je moja sestra pokupivši skute suknje

preko ruke, „ali pitam se koliko li je žena na ovaj način dobio i obljubio i da li ih još

ljubi. I da li je i ledi Strejven među njima?"

Mogla je da priča šta god hoće, ali ova je pesma bila toliko iskrena i nežna da je

razbila sve moje sumnje. U njoj se krilo toliko nade i ohrabrujućeg optimizma da se i

moje srce ponovo ispunilo verom u zajedničku budućnost. Takvi se stihovi pišu i

posvećuju samo nekome koga iskreno i snažno voliš. U tom trenutku pomislih na

baku i dedu, dva srca koja tolike godine kucaju u istom ritmu, i tada spoznah da

ćemo i nas dvoje uspeti da prebrodimo sve prepreke, ma koliko one velike i opasne

bile.

„En, urazumi se", Meri je i dalje navaljivala, „misliš li da će lepota ovih ljubavnih

stihova omekšati očevo srce? Čoveka koji se i sam oženio zbog ženinog miraza i koji

je svoju rođenu kćer, jedva dvanaest godina staru, iz istog razloga verio s čovekom

kojeg nije ni upoznala?"

Zapušila sam uši, ne želeći više da čujem ijednu reč koja će mi pokvariti radost

koju sam osećala u srcu. „Kao što vidiš, gospodin Don me se nije odrekao zbog

napredovanja u karijeri niti se zabavlja s ledi Strejven, već radi dan i noć samo da bi

poboljšao svoj položaj i ugled u očima gospodina lorda i na taj način uspeo da

odobrovolji oca da nam da blagoslov za brak."

„Samo snevaj, draga sestro, jer će se takav ishod stvari dogoditi samo u tvojim

snovima. Naš otac prezire tvog dragog zbog mnogo čega - zbog niskog statusa,

porekla, pogrešne vere i loše reputacije - ako ovo nisu prevelike prepreke da ga

prihvati, onda ne znam šta jesu. Osim toga, tvoj je ljubljeni pesnik previše obrazovan

i načitan za ukus jednog seoskog plemića."

„Zar i tvoj Nik nije obrazovan?"

„Jeste, ali potiče iz veoma bogate i cenjene porodice. Osim toga, otac se razočarao u

Nika i od njega više ceni Tomasa, Margaretinog odanog i postojanog muža, ili sirotog

by voki

Dama i pesnik

ser Džona Mila, Betinog tikvana koji ima novca, ali nema pojma ko je Čoser. A ima

još nešto što ti očigledno ne razumeš."

„Šta ne razumem?"

„Očevu gordost. On će ti izabrati muža po sopstvenom nahođenju, jer smatra daje

to njegovo pravo."

Ugurala sam svitak sa stihovima u nedra, da mi budu blizu srca. Nije me bilo briga

za Merina upozorenja i grdnje, jer je u meni sve pevalo i treperilo od sreće.

Nekoliko dana kasnije, veoma sam se zabrinula za Meri i to me je u mislima

udaljilo od mog ljubljenog. Do sada se odlično osećala, a onda je odjednom

onemoćala, izgledajući iscrpljeno i bolesno. Setivši se kako sam već izgubila jednu

sestru, još jednako tužna zbog smrti moje drage tetke, nisam smela da dozvolim da

joj se nešto dogodi. S velikom pažnjom sam je negovala dve nedelje, nakon čega je

počela da se oporavlja, a ja ponovo da dišem punim plućima. Zabrinuta za svoje

stanje, Merina pažnja više nije bila usmerena na mene, tako da sam konačno dobila

priliku da pozovem Vata i preko njega pošaljem poruku gospodinu Donu. Uživala

sam posmatra-jući tog dečaka kako korača, uglađen i fin, stazom ka Merinoj kući;

izgledao je kao pravi gospodin otmenih manira, tako da bi teško ko poverovao da je

ikada bio sluga kod kožara.

„Jeste li čuli novosti, gospođice?" - rekao je umesto pozdrava. „O halabuci koja se

digla u palati Jork? Drago mi je da moj gospodar i ja ne živimo više pod tim krovom."

„Zašto, Vate, šta nije u redu?"

„Reč je o gospodinu lordu, gospođice. U toku su pripreme za njegovo venčanje,

ženi se groficom od Darbija, udovicom nekog bogatog erla. I sada sva posluga

strahuje da će biti otpuštena, pošto ledi Alis sa sobom dovodi četrdeset svojih slugu i

pratilja."

Nisam mogla da verujem! Nešto me je steglo u grudima. „To ne može biti istina,

Vate! Tek je prošlo nekoliko meseci od smrti moje voljene tetke, a lord ju je toliko

mnogo voleo, oplakivao i iskreno tugovao za njom."

Vat slegnu ramenima. „Jeste, ali izgleda daje uspeo da se oporavi. On i ledi Alis će

se venčati u novembru u palati Jork, međutim, izgleda da je ona već preuzela

domaćinstvo."

Bila sam veoma ljuta na teču. Silno sam želela da svoj gnev pode-lim s nekim ko će

me razumeti. Znala sam da će moja sestra Meri, kako već ona to ume, samo nemo

slegnuti ramenima, reći će mi da se ne mešam u tuđe stvari i da je taj brak, kao i svi

drugi, samo dobra nagodba.

„Vat", prošaputala sam, osvrćući se oprezno oko sebe da me neko ne bi čuo,

„prenesi svom gospodaru da želim s njim da razgovaram.

Doći ću sutra kod njega. Rekao si da sada živi pored savojske bolnice, zar ne?"

Vat se zbunio. Mada je bio dete sa ulice, brzo je naučio da damama visokog ranga

nije dozvoljeno da posećuju neoženjene muškarce.

„Ali, gospođice, zar ne mislite..."

„Reci mi gde živi, Vate!" - podigla sam ton.

„Kod gospodina Hejnsa."

by voki

Dama i pesnik

„Biću tamo u pet po podne."

Vat je otišao pognute glave.

A ja sam nakon toga posmatrala statue nimfi u Merinoj bašti. Sve su pružale ruke

prema skrivenom ljubavniku i na tome sam im zavidela. Zamislila sam se, pitajući se

da li je pametno da odem kod gospodina Dona. Za moju porodicu, žena nije ništa

ako je bije loš glas. A eto, jednom sam htela da se žrtvujem za svoju sestru, pa zašto

sada ne bih za sopstvenu sreću? Smem li se usuditi da odem? Šta ako me neko vidi?

Gušila me je samoća i to što nisam imala s kim daje podelim. Samo me je on mogao

razumeti. Samo je njegova duša nevidljivim nitima bila čvrsto povezana s mojom.

Sutradan sam se obukla u skromnu haljinu, lice zaklonivši maskom. Merinom

slugi sam rekla da idem u grad da nabavim lekovito bilje za melem za njegovu

gospodaricu. Činilo mi se da je odahnuo što ovog puta nije morao da me prati. Da

sam živela u bilo kojoj drugoj kući, ne bih nipošto smela izaći bez pratnje, ali pošto je

Merina posluga bila aljkava baš kao i ona, uspela sam nekako da se izvučem.

Međutim, odmah me je poterala loša sreća, jer nije bilo praznog čamca, te sam

morala da ga delim s nepoznatim gospodinom i pri tom platim vožnju dvostruko,

pošto je čamdžija morao da vesla uzvodno. Srećom, taj gospodin nije bio pričljive

naravi, niti je bio zblanut pojavom dame bez pratnje. Štaviše, ućutkao je čamdžiju

svaki put kada bi započeo razgovor s nama.

Lako sam pronašla kuću gospodina Hejnsa, kod koga je živeo gospodin Don. Tiho

pokucah navrata. Samo što su se otvorila, njegove tople ruke privukoše me k sebi, i ja

se istopih u njegovom zagrljaju.

„En, moja najdraža En, koliko sam samo žudeo da te vidim i zagrlim!"

,,I ja tebe. A danas sam došla da se uverim je li istina da se moj teča ponovo ženi.

Ne mogu da verujem da je tako brzo zaboravio moju tetku."

Tužno se nasmešio. „Nažalost, istina je. Ta dama jeste lepa i otmena, ali je veoma

jogunasta i svojeglava, te samo tera po svom, tako da strahujem za njegovu

budućnost."

„To je i zaslužio!" - nisam mogla da obuzdam svoj gnev. „Želela bih da ga duh

moje tetke progoni celog života! Kako sam se samo prevarila u tom čoveku! Toliko ju

je oplakivao i žalio za njom, a sada je već našao drugu da mu popuni postelju."

„Pre bih rekao trpezu nego postelju. Muškarci vole da im ugađaju, naročito ako su

gospoda na visokom položaju, kao što je tvoj teča."

„Jesu li svi muškarci toliko promenljivi i nepouzdani? Mislila sam da ti epiteti

pripadaju ženama? Zar nisi i sam napisao da poštenje i iskrenost nisu ženske vrline?"

Nasmejao se na to. „To je bilo pre nego što sam upoznao tebe."

Uzeo je moju ruku, nastavivši ozbiljnim glasom. „Vidim da su te vesti o teči

duboko pogodile."

„Sigurna sam da je iskreno voleo moju tetku. Čak ju je i negovao, mada je obolela

od užasne bolesti. A sada ispada da sve to ništa nije značilo. Sahranio ju je, zaboravio

i sada će se tako brzo ponovo oženiti."

„Tako je suđeno."

by voki

Dama i pesnik

„Baš kao što je suđeno da me otac uda za čoveka kojeg je on odabrao, sviđalo se to

meni ili ne?"

Svestan da govorim istinu, trgnuo se kao da sam ga ošamarila. „Ne govori to, En."

Utihnuli smo nakon što je neko pokucao. Bio je to gospodin Hejns koji mu je doneo

poruku.

„Moram da idem", duboko je uzdahnuo. „Zove me gospodin lord da odmah

dođem na Dvor, u Državni savet."

Stavila sam ponovo masku na lice.

„Izgledaš tako tajnovito s tom maskom", zadirkivao me je. „Kao ljubavnica nekog

plemića na tajnom zadatku."

Stavila sam mu prst na usne. „Dosta je bilo. Moram brzo da idem. Nemoj da kreneš

dok ne stignem do kraja ulice."

„Toliko misterije i skrivanja", smeškao se.

„Volela bih kada to ne bih morala da radim."

Tiho sam se iskrala iz njegove sobe i odjurila u mračnu ulicu. Nedaleko odatle

našao se bakljonoša, dečko od oko osam godina, koji se ponudio da mi bakljom

osvetli put. Prihvatila sam njegovu pomoć. Vodio me je kroz mračne i vijugave

sokake, pored stare savojske bolnice, bučnih kafana i pivnica i trošnih siromašnih

kuća punih izmeta pacova, da bi se konačno ispred nas ukazala svetla glavnog puta.

Kada sam se našla u ulici Strand, odahnula sam ugledavši poznate dućane i kuće.

„Kuda sad, gospođice?" - upitao me je dečko, podigavši baklju prema meni.

„Do reke, moliću lepo."

„En?!" - iza leđa začuh zaprepašćen, gnevan muški glas. „Jesi to zaista ti, En?"

Zastadoh, zaledivši se od straha. Prestravila sam se kao pred božjim sudom. Bio je

to moj otac, ser Džordž Mor. Stajao je samo dva metra iza dečaka s bakljom.

by voki

Dama i pesnik

Glava 16

Pošto mi je lice bilo zaklonjeno maskom, prva pomisao mi je bila da se pretvaram

da je pogrešio zamenivši me nekom drugom damom. Međutim, to je ipak bio moj

otac, moja krv i meso, trebalo bi da me poznaje. Zato sam odlučila da se poslužim

trikom u kojem je napad najbolja odbrana. „Oče, otkud vi ovde?"

„Kako se samo usuđuješ da me to pitaš?" Sav je pobledeo od besa. „Za ime boga,

zašto si napolju sama, bez ikakve pratnje? Jesi li potpuno poludela?"

Očajnički sam se trudila da smislim pravu laž. „Nije bilo nijednog sluge ni paža.

Da nisam morala, nikada ne bih izašla sama bez pratnje. Ali morala sam zbog Meri.

Znaš li da se ne oseća dobro?" Mada je ovo bila istina, grizla me je savest zato što sam

preuveličala Merinu bolest samo da bih se opravdala. „Već satima lutam uzduž i

popreko da joj nađem lek", molila sam se da mi Meri oprosti što lažem.

„Dve milje od njene kuće, pod okriljem tame?" Da se vozio kočijom, mislim da bi

me nalupao i strpao u nju. „Bože blagi, zar na Maji Endu nema nijedne apoteke?"

Njegove sitne oči preteći su se upiljile u moje. ,,A gde je Merin muž? Zašto on nije

otišao da joj nađe lek? Ponovo se kocka? Ili je u nekoj kafani?"

Iz mraka je odjednom izronila muška figura. Molila sam se bogu da to ne bude on.

Kada se moj otac okrenuo, muškarac je nestao u okrilju noći, dok je svetlost dečakove

baklje na trenutak otkrila samo obrise njegovog crnog šešira, uobičajenog dela

garderobe većine stanovnika Londona. Ipak, ja sam znala da je to bio gospodin Don.

Zadrhtala sam od straha, pomislivši koliko bi se moj otac razbesneo da ga je

prepoznao.

Otac je još trenutak gledao u tom pravcu, a ja nisam smela da dišem. Šta ako je ipak

shvatio da je taj muškarac gospodin Don?

Konačno je progovorio. „Moj će te sluga otpratiti do Maji Enda, a docnije ću

smisliti kaznu za tvoje neprimereno ponašanje."

Odahnula sam, a zatim sam mu se ljupko poklonila. Nije otkrio moju tajnu.

„Hvala, oče. Neću više nikada izaći bez pratnje." Kratko je klimnuo, a ja pohitah u

zagrljaj londonske noći pune lutalica i grešnika, baš kao što sam bila i ja. „Kćeri?"

„Da, oče?"

Glas mu je zvučao oštro kao udarac sekirom.

„Svojeglava si i ne vodiš računa o svojoj devojačkoj reputaciji, a tvoja sestra je i

suviše lakomislena da bi vodila računa o tebi. Sutra ideš kući u Louzli. Odmah ću

ocu poslati poruku da dolaziš."

„A Meri? I beba? Treba da se porodi za manje od tri nedelje..."

„Preživeće ona to i bez tebe." Nikada ranije mi se nije obraćao s toliko gorčine i

gneva u glasu.

„Oče, preklinjem vas! Setite se šta je bilo s Bet..."

„Margaret živi na svega dve milje odavde. A ako baš ustreba, i baka može da

dojaše i pomogne Meri."

by voki

Dama i pesnik

Bila sam svesna da ne treba više da kažem ni reč, jer je moj otac najviše mrzeo kada

mu se neko protivi. Ipak, morala sam da saznam staje video.

„Zašto, oče? Zbog čega me šaljete u Louzli?"

„Zato što ti ne priliči da lutaš ulicama Londona kao neka bludnica koja se šepuri

nudeći se muškarcima."

Ostadoh nema zatečena surovošću njegovih reči.

„Idi sada, En. Osim ako ne želiš da te držim pod ključem."

Dok sam se vozila barkom prema Maji Endu, ritmičan zvuk udaranja vesala o

vodu odzvanjao mi je u ušima kao reči sudije koji me je osudio na progonstvo.

„En! Dobro si, hvala dragom bogu!" - povikala je Meri čim sam kročila u kuću. „Za

boga miloga, gde si bila? Satima te čekam! Rekla sam Niku da večeras ne ide u

pozorište Rouz, već da dobro pročešlja ulice i potraži te."

Toliko sam bila očajna da nisam umela da smislim nijedan valjan razlog za svoje

odsustvo. A nisam imala ni srca da je lažem.

„Srela sam oca. Rekla sam mu da sam išla da potražim lek za tebe."

,,I, jesi li ga donela?" Podrugljivo je podigla obrvu, znajući da nisam donela

nikakav lek. „Pretpostavljam da ti ni otac nije poverovao. Je li video s kim si se

susrela?"

Odmahnula sam glavom, nemajući ni snage ni volje da joj objašnjavam.

„Dakle, sve je u redu?"

„Jeste, ako se pod tim podrazumeva to što moram da se vratim u Louzli. Neću biti

ovde ni dok se budeš porađala."

Čuvši to, privila me je na svoje velike, nabujale grudi. „En, draga moja sestro, pazi

šta radiš. Znam da ti ova kazna teško pada. I sama sam okusila čari zabranjene

ljubavi, pa znam kako ti je. Za mene je to bilo mnogo snažnije i jače od svega što sam

iskusila."

„Sa kim?" Iznenadila sam se, znajući da Meri nije imala nikoga osim Nika. „Sa

onim gospodinom koji te je ucenjivao zbog pisma?"

Klimnula je glavom. „En, znam da ti srce krvari, ali možda je to zbog toga što je

istina bolna. U dubini duše znaš da gospodin Don nije za tebe i da ga otac nikada

neće prihvatiti kao prosca. Idi kući. Zaboravi na svog vatrenog pesnika i misli na

gospodina Manersa. Zgodan je i bogat, a biće još imućniji kada mu umre otac.

Živećeš u raskoši i izrodićeš tuce dece koju ćeš voleti i koja će ti uzvratiti ljubav

onako kako to nijedan muškarac ne ume."

„ A šta je s tobom, Meri? Koga si ti slušala? Srce ili razum?"

Duboko je uzdahnula. Učinilo mi se kao se u tom uzdahu krije sve kajanje ovog

sveta. „Jesam li dobro postupila? Gde je on sada? Opet se negde kocka i troši novac, a

posluga ne dobija platu?" Njeno uzavrelo lice odjednom je poprimilo smiren izraz.

„Ja ti, draga moja sestro, nisam primer za sreću i blagostanje."

„Ah, Meri..." Iz grudi mi se oteo jecaj, mada sam svim srcem želela da budem

hrabra. „Žao mi je što neću biti uz tebe na porođaju."

Ćušnula me je po licu. „Pusti mene i misli na svoju decu! Udaj se za gospodina

Manersa i za godinu dana ljuljaćeš svoje čedo!"

by voki

Dama i pesnik

Usne joj se razvukoše u osmeh, a lice joj poprimi zadovoljan izraz. Mislila je da me

je ubedila, ali ona nije znala tajnu moje duše: da sam pronašla ljubav svoga života,

čoveka koji nema ni kuću, ni imanje, ni bogatog oca, već samo plodove svog pera i

sjajnog uma. Njemu sam dala svoje srce i tu je, što se mene tiče, priči bio kraj.

Narednog jutra napisala sam poruku gospodinu Donu. Potkupila sam sestrinog

slugu da mu je odnese, a zatim sam spakovala stvari i popela se na konja što ga je

moj otac poslao iz Louzlija. Za razliku od onog dana, kada sam puna poleta, radosti i

sreće došla u London, sada sam bila ispunjena samo očajem i tugom. Svaki topot

kopita o zemlju podsećao me je na ljubav koja je tamo ostala. Nisam se čak ni

oprostila od njega jer mi sestra to nije dopustila. Mada je ranije bila puna

razumevanja prema meni, sada je držala očevu stranu. Jedina uteha za moj jad bila je

radost na licu male Houp kada me je ugledala kako jašem prema ulazu u Louzli. Se-

dela je na stubu velike kapije izgledajući kao mali, kameni anđeo, mašući mi obema

rukama. A onda je s te visine skočila na zemlju i potrčala mi u susret.

Nagnula sam se s konja da je popnem iza sebe, a zatim smo zajedno dojahale kući.

Njen brat Stiven trčao je po dvorištu, pokušavajući da uhvati jednu od bakinih

kokoški.

„Slomila je nogu pokušavajući da utekne lisici koja je poklala svu ostalu živinu.

Vidiš, napravio sam j oj štaku", izjavio je ponosno, pokazavši mi parče drveta

privezano za kokoškinu nogu. Jedva sam se suzdržala da ne prasnem u smeh. „Sada

će sigurno moći da utekne ako se lisica vrati."

Čudilo me je kako je uspeo da privoli moju baku na ovako nešto, znajući da ova

praktična dama ne bi dala drugu šansu ranjenoj kokoški, već bi je strpala pravo u

lonac.

Nekoliko minuta kasnije, pojavila se i baka. Izraz lica bio joj je stroži nego ikada

ranije. Oterala je decu, a zatim mi se obratila hladnim glasom: „Šta to čujem, En?

Lutaš sama ulicama Londona kao da ne znaš za red. Tvoj otac kaže da smo srećni i

da možemo bogu da zahvalimo što čitav grad nije počeo da te ogovara."

„Zaista mi je žao zbog toga. Popraviću se."

„Nemaš drugog izbora. Čuvaćemo te pažljivije nego što straža čuva Meri, kraljicu

Škotske." U njenim recima nije bilo ni trunke šale. „Za sve je kriv tvoj deda. Napunio

ti je glavu grčkim i latinskim mitovima i sličnim glupostima. Kakvu korist od sveg

tog znanja ima jedna mlada dama? A tek ona priča o francuskom svešteniku i onoj

devojci koji su se ponašali kao zverke u polju..."

Prigušila sam smeh. „Misliš na Abelara i Eloizu, bako?"

„Ne znam i nije me briga, ali znam da loše utiču na tebe."

Pokušala sam da skrenem temu u mirnije vode. „Imaš bar jednu unuku koja nije

pod lošim uticajem. Kako je moja mlađa, isprošena sestrica?"

„Ne spominji mi to!" - baka je odmahivala glavom. „Već je sašila venčanicu, a sada

veze posteljinu."

Dok smo prilazili velikim, drvenim ulaznim vratima, osećala sam se kao da ulazim

u kavez iz kojeg nema izlaza. Zaključaće vrata za mnom i nema više ni traga od

slobode. Ovde će paziti na mene kao da sam u Londonskoj kuli. Iznenada shvatih

by voki

Dama i pesnik

surovu istinu: jedini izlaz iz ove klopke bio je da se udam za onoga koga mi je po-

rodica odredila.

Bar se deda obradovao što me vidi. Oduvek sam mu bila miljenica, pa ni sada nije

smatrao da je moja krivica toliko velika kao što drugi kažu.

„Dakle, En", obratio mi se nežno kada sam utrčala u biblioteku, mesto koje smo

oboje najviše voleli, „hoćeš li poslušati oca i udati se za čoveka kojeg ti je odabrao?"

Kršila sam prste gledajući u vrhove cipela. „Ali, deda, ja sam već pronašla čoveka

za koga želim da se udam."

„Želiš!" Dedino lice se smrklo. „Nisi više dete, En! Valjda znaš da udaja nije stvar

želje, već interesa. Stvar položaja porodice, a ne srca. Da smo se do sada udavali i

ženili onima koje je biralo srce umesto razuma, porodica Mor bi sada imala dva jutra

zemlje i kravu. Šta misliš, kako smo postigli imetak, titule i položaj koji posedujemo?

Pevajući serenade o lepoti nečijih očiju? Ne, draga unuko, već sklapajući korisne

brakove!"

„Zar si se i ti oženio bakom samo iz interesa?"

„Njen je otac bio ugledan i bogat čovek. Za Morove, to je bila odlična prilika."

„Ali, nemoj mi reći da ti nije bilo stalo do nje!" Znam da sam povisila ton iznad

dozvoljene granice, ali morala sam da kažem ono što mi je ležalo na srcu. „Između

vas dvoje bilo je ljubavi, nežnosti i poštovanja. Za mene, vas dvoje ste primer braka iz

ljubavi!"

„Sve to nismo odmah imali. Ljubav i poštovanje izgradili smo korak po korak,

kamen po kamen, koje smo učvrstili radom i božjom ljubavlju. Za istinsku, iskrenu

ljubav koja dolazi iz dubine srca, o kojoj ti govoriš, u braku više nema mesta."

Razdirala me je bol u grudima jer čak ni on, moj najdraži deda, nije nalazio reči

razumevanja za mene.

„A šta ako ja ne mogu da zavolim gospodina Manersa i nikada ne osetim

poštovanje prema njemu?"

„Pošto je on čovek kojeg ti je porodica odabrala, bilo bi najbolje da daš sve od sebe i

dobro se potrudiš, jer on uskoro dolazi da nastavi pregovore. Ne budeš li pristala,

otac će te još jače pritegnuti.

A za dobrobit cele porodice, ne očekuj da ću mu se protiviti. Naprotiv, podržaću

ga."

U njemu nije bilo ni traga od onog plemenitog i nežnog dede kojeg sam toliko

volela i kome sam toliko verovala. Sve se bilo urotilo protiv mene. Čak i Meri.

Istrčala sam iz biblioteke i, sva u suzama, potrčala u svoju sobu, potpuno

zaboravivši daje delim s Franses. Bacila sam se na krevet, gorko zaplakavši. Bila sam

udaljena samo dvadeset pet milja od čoveka koga volim srcem i dušom, okružena

porodicom koja me ne razume i ne podržava. Mučilo me je to što nisam dobila

odgovor od njega. Znala sam da mu neće biti lako da prosledi pismo čak do Louzlija,

ali sam žudela da pročitam samo jednu njegovu reč. I mada nisam to želela, prisetih

se da je na rastanku pre tetkine sahrane rekao nešto što je ukazivalo na kraj. Možda

su i njega prijatelji i porodica ubedili da se odrekne ljubavi prema meni?

by voki

Dama i pesnik

Franses je stajala pored kreveta, držeći u ruci buket svežeg cveća. „En, donela sam

ti malo cveća." Klekla je na pod pred mene. „Još nisam upoznala svog prosca, ser

Džona Oglandera, ali verujem da će mi se dopasti. Zar u svom srcu ne možeš pronaći

nimalo mesta za gospodina Manersa?"

„Ne mogu." Okrenula sam glavu prema zidu, pomislivši ono što nisam htela

glasno da izgovorim: ,,U njemu ima mesta samo za jednog čoveka."

Srećom, gospodin Maners se nije pojavio narednih nekoliko me-seci, tako da sam

mogla mirno da uživam u toplini letnjeg sunca. Samo od gospodina Dona još ne

bejah dobila ni reč.

Smišljala sam sva moguća opravdanja: da previše radi, ne može da mi doturi

pismo, plaši se da time ne razjari mog oca i time još više smanji svoje šanse kod

njega. Ipak, stalno sam iščekivala glasnika da se pojavi na ulazu naše kuće. I pojavio

se, ali samo da nam javi da se Meri porodila i da su ona i beba dobro. Ponadala sam

se da će me sada otac pustiti kod Meri, ali nije popuštao ni za milimetar. Nema

odlaska kod Meri i tačka.

Nije mi bilo preostalo ništa drugo osim da se pridružim Franses u šivenju odeće za

Merinu bebu. Naravno, ona je u tome bila mnogo veštija, ali ja sam u svaki bod

pretočila svoju ljubav.

Konačno, približilo se vreme dolaska gospodina Manersa. Trudila sam se da ne

razmišljam o tome previše i ne pridajem značaj njegovoj poseti, ali čak su i vrapci na

grani znali razlog njegove posete i o tome je sve brujalo kada se njegova kočija

jednog septembarskog dana zaustavila pred našom kućom.

Na očevo insistiranje, obukla sam se sva u belo, tako da sam izgledala kao neka

žrtvena devica. Pošto je otac bio sprečen nekim poslovima, pa još nije bio stigao iz

Londona, dužnost da pozdravim gospodina Manersa pala je na mene.

„Gospodine Manerse", naklonila sam mu se, ponizno gledajući u pod.

Bilo je nečega u izrazu njegovog lica što me je nateralo da podignem pogled.

Ugledala sam oči lovca koji je dugo i naporno gonio svoj plen i sada, kada ga je

konačno saterao u ćorsokak, može slobodno da odapne strelu.

„Dobro jutro, gospođice Mor. Mesecima sam čeznuo za ovim danom kada će se

naši očevi konačno dogovoriti oko veridbe." Poljubio mi je ruku.

Iza naših leđa kikotala se Houp s još nekoliko devojčica.

Gospodin Maners je bio odeven u najfiniju odeću. Priznajem, bio je privlačan

muškarac, guste tamne kose i sjajnih plavih očiju. Za osobu koja toliko vremena

provodi u Londonu, izgledao je sveže i zdravo.

Za večerom su mu domaćini dodelili počasno mesto s moje desne strane, dok je

moja baka sedela s njegove leve. Otac se zadržao u Londonu na nekom važnom

poslu u Parlamentu i neće stići do sutra. A od gospodina Dona i dalje nije bilo ni

glasa, nijedne reči koja bi me utešila i dala snage da izdržim. Te noći, dok sam ležala

budna u postelji, ponovo sam čitala stihove koje mije davno poslao. Međutim, te noći

nisam osetila njihovu magičnu moć.

Prošlo je dugih šest meseci otkako sam poslednji put od njega dobila pismo. Koliko

dugo ću još moći da održavam plamen ljubavi u mom srcu? U tmini noći, borila sam

by voki

Dama i pesnik

se sama sa sobom, još jednom se upitavši jesam li pogrešila i svoje srce poklonila

čoveku koji ga nije zaslužio.

Probudila me je buka iz dvorišta, uobičajeni metež koji nastane kada moj otac

stigne. Povici sluga, njištanje konja, vika mog oca, ustaljena scena koja prati malog

čoveka željnog da bude u centru pažnje.

U glavi su mi se rojile ideje o načinu da se izbavim iz tog zamršenog lavirinta.

Prizvala sam svu svoju domišljatost i pamet da iznađem izlaz - kao što je Arijadna to

učinila klupkom konca - da se nekako iskobeljam iz nevolje, a da pri tome svi budu

zadovoljni. Oblačila sam se sporo, bez trunke želje da izgledam lepo. Dok sam

provlačila češalj kroz svoju neposlušnu kosu, poželela sam da budem bilo gde, samo

ne ovde. Skoro sam bila završila sa spremanjem, kada je u sobu utrčala Franses,

poskakujući kao plovak na nemirnom moru. Obavestila me je da me otac zove da

dođem u sobu za goste. Za mene je ta prostorija oduvek bila zabranjena i pomalo

zastrašujuća zbog onih ružnih, iskeženih kipova koji su tamo bili postavljeni da štite

kuću od demona. Ovog puta sam je se stostruko više plašila.

Moj otac i gospodin Maners stajali su ispred ogromnog kamina, u kojem je vatra

šištala i siktala. Taman kada sam htela da zakoračim unutra, čula sam da se njih

dvojica oko nečega glasno prepiru. Instinktivno sam zastala na pragu da čujem o

čemu je reč.

,,U Londonu sam čuo priče koje su me veoma uznemirile", rekao je gospodin

Maners.

„Kakve priče?"

„O vašoj kćeri i sekretaru gospodina čuvara kraljevskog pečata." Srce mi stade, a

stomak se zgrči.

„O čemu vi to govorite? Kakve su to besmislene glasine? Čudi me, gospodine

Manerse, da slušate takve isprazne priče.

„Osim ako sam ih čuo od određenog gospodina bliskog sekretarijatu, a njemu je

sve to rekao lično gospodin Don."

Na ove reči, grlo mi se steglo, a srce uzdrhtalo tako da sam od uzbuđenja do krvi

zabila nokte u dlan.

,,I o čemu se tu radi?"

„O tome da su vaša kći i on bili intimni, i to u više navrata."

Otac se uhvatio za naslon stolice da se ne bi srušio. „Za ime boga, čoveče, to je

podla laž!"

„Znate li i to da se o njoj šuška među momcima u Ins Kortu?"

Osećala sam se kao da sam se iz čista mira našla usred najstrašnijeg košmara.

„Kažu, gde je jedan probio led, drugi ga slede", rekao je gospodin Maners

optužujućim tonom.

Došlo mi je da uletim i da ga udarim posred lica zbog takve gnusne klevete. Ipak,

suzdržala sam se, očekujući da će me otac braniti i zahtevati od njega da smesta

napusti našu kuću. Ali on to nije učinio. Staviše, nije izrekao ni reč u moju odbranu,

već je nastavio s pregovorima o udaji.

by voki

Dama i pesnik

„Po ovako neprijatnim okolnostima, ne preostaje mi ništa drugo nego da povećam

njen miraz. Prenesite ocu da ću dodati još pet stotina funti, ali pod jednim uslovom.

Veridba mora da se obavi što pre. Moja je kći nepromišljena i plahovita, i dok ne

napravimo konačnu nagodbu, bog sveti zna šta još može da uradi."

Stajala sam skamenjena, a htedoh da pobegnem, bacim se na pod i zajecam. Jer

ovde je bila izrečena užasna istina koja je ukaljala moju čast. Što je najgore, gospodin

Maners je za moju ljubavnu vezu čuo od nekoga kome je to ispričao lično gospodin

Don! Da li se zaista hvalio unaokolo da me je razdevičio?

A opet, nisam glupača da poverujem u takvu gadost! Nisam li mu se sama

ponudila, a on me je odbio, baš zbog toga što nije zeko da mi uzme čednost? Zašto bi

onda širio tako ružne glasine o meni?

„Oče", iskoračila sam iz senke, prekinuvši tajac koji je nastao, „zašto ne branite

čast svoje kćeri? Zar u Bibliji ne piše da čedne devojke vrede više od rubina? A vi,

umesto da se usprotivite kaljanju moje čednosti, dajete mu više novca zbog mog

neučinjenog greha!"

Otac je promrmljao nešto, kao da mu se izvinjava.

„Preduzmite nešto, oče! Zar vam do mene uopšte nije stalo? Nisam bila intimna ni

sa jednim muškarcem. Moja čednost netaknuta je kao dana kada sam rođena."

Malo je nedostajalo da dodam da sam je velikodušno ponudila gospodinu Donu i

da me je on odbio ne želeći da ukalja moju čast. Mada to nikada ne bih priznala, ipak

me je izjedao crv sumnje: kako je gospodin Maners saznao za našu malu romansu

ako gospodin Don zaista o tome nije nikome pričao? Da li je moguće da sam se toliko

prevarila u proceni njegove ličnosti? Da li sam bila samo naivna glupača koja mu je

iskreno predala srce i dušu, a on je njima samo nahranio svoju sujetu?

,,En", uzvratio mije otac, „ovo je stvar između mene i gospodina Manersa koja se

tebe ne tiče."

„Ne tiče me se?" - nisam mogla da verujem svojim ušima. „Razgovarate o mojoj

sramoti, podižete mu cenu miraza, a mene se to ne tiče?"

„Hajdemo, gospodine Manerse", reče mu moj otac, „idemo u biblioteku da se tamo

dogovorimo kao dva časna gospodina."

Ostali su tamo duže od dva sata. S vremena na vreme zvali su poslugu da im

donese osveženje da se okrepe tokom napornih pregovora. Sa svakim minutom

njihovog razgovora moje se srce cepalo na komade, nestajalo je i topilo se poput

ledenice na prolećnom suncu. Da sam samo od gospodina Dona dobila jednu reč,

nažvr-ljanu poruku ljubavi, nastavila bih da se opirem očevoj odluci. Ali nisam

dobila ništa. Ništa osim sumnje da se ipak hvalio da smo u vezi, pretvorivši tako

najčistije zlato u jeftino i skaradno kafansko ogovaranje.

Franses je saznala da su u toku neuobičajeni bračni pregovori, pa je, zaboravivši na

svoje pobožno ponašanje, zaustavila slugu i preuzela od njega poslužavnik s

kolačima i pivom, a zatim ih lično odnela u biblioteku.

„Izgleda daje cena tvoje časti porasla za još pedeset funti", obavestila me je

spuštajući na sto praznu tacnu, „daće otac uz tebe i još nešto obradive zemlje priđe i,

by voki

Dama i pesnik

nemoj da se smeješ, tuce ovnova. Tvoj budući muž će se izgleda baviti uzgajanjem

ovaca."

Primetivši da me sve ovo duboko pogađa, nastavila je nešto blažim tonom. „Ma

hajde, En, gospodin Maners je naočit muškarac. Nije kao Betin debeli tupan ili

Margaretin ozbiljni Tomas, a vero-vatno je mnogo bolji i od mog Džona Oglandera,

kojeg još nisam ni upoznala, ali je otac rekao da ćemo ga uskoro posetiti. Shvati, mi

smo mu kćeri i moramo da ga poštujemo i povinujemo se njegovim odlukama."

„Meri je sama odabrala muža."

,,I nije se usrećila. Čula sam kako se otac žali dedi da je Nik koristan koliko i jalova

žena u kraljevoj postelji."

Vrata se iznenada otvoriše i nas dve skočismo na noge. Gospodin Maners i moja

otac izašli su klimajući glavama i rukujući se. Sada sam bila sigurna da su postigli

dogovor o veridbi. Zbog priče o mojoj ukaljanoj časti, otac je bio prinuđen da ponudi

bogat miraz koji će teško moći da odbiju.

Večeras ću se moliti dragom bogu da stari gospodin Maners nastavi da izvoljeva i

ne prihvati očevu ponudu. To je bila moja jedina nada, slamka spasa od braka s

čovekom koga ne volim.

I kako bi se njegova porodica ponašala prema meni? Prema devojci ukaljane časti?

Mogu zamisliti njegovu majku, ponosnu i oholu, kako se prema meni ponaša kao

prema nekoj služavki koju drže u službi iz samilosti, da ne bi zbog svog greha

završila na ulici.

„Gospodin Maners odlazi, En", zapovedio mi je otac, „isprati ga do konjušnice."

Ovaj su posao u našoj kući radile sluge i konjušari. Zapovedivši mi da to učinim,

otac je hteo da pokaže da je njegova reč posled-nja i da ću na kraju balade ipak

morati da mu se pokorim. Ali niko me nije mogao naterati da razgovaram s

gospodinom Manersom. Čutke sam ga ispratila do konjušnice, poklonila mu se i

krenula nazad. Međutim, na moje veliko iznenađenje, on mi se obratio veselo,

cvrkućući poput crvendaća.

„Dobro de, gospođice En", smeškao se dobronamerno, „hajde da budemo prijatelji,

pošto ćemo uskoro biti mnogo više od toga. Razmislite malo, da vas gospodin Don

iskreno voli i poštuje, da li bi drugima govorio o vašoj vezi uprkos tome što zna

koliko štete vam to nanosi?"

Nisam htela to da slušam, ali i moje su procene bile veoma slične.

„Oprostite što sam ružno govorio o vama." Nisam očekivala da mi se obraća s

toliko nežnosti u glasu. „Ja sam samo jedan ljubomorni muškarac koji svim srcem

brani ono što mu pripada."

Mislio je da ću ga pohvaliti za ovo i da ću biti polaskana što žudi da mi oduzme

nevinost.

Prineo je moju ruku svojim usnama.

„Znajte, gospodine Manerse, da vam ne pripadam. Ako i postanem vaša žena, to

ne znači da ću biti vaše vlasništvo. Duše pripadaju samo bogu."

Nasmejao se zajedljivo. „ A tela, gospođice En? Kome ona pripadaju?"

by voki

Dama i pesnik

Odmakla sam se od njega dok mi je lice gorelo od gneva. Njegove su oči plamtele

od požude, zbog čega sam uplašeno ustuknula. A onda, kao što mač blesne pre nego

što ga vrate u korice, požude nestade i on mi se ponovo obrati prijateljski.

„Zbogom, gospođice En. Moram da idem da razgovaram sa ocem. Iskreno se

nadam da ćemo se uskoro ponovo videti."

Naklonila sam mu se, odahnuvši što je tako brzo otišao.

Nisam dugo uživala u svom miru, jer se preda mnom stvorio otac. Bio je potpuno

opremljen za put u London. Oči su mu bile hladne poput čelika, a lice bledo kao kreč.

Ljutito je prosiktao: „Vidiš kakav je ljigavi spletkaroš taj gospodin Don! Ide naokolo i

hvali se da te je imao kao da si neka jeftina drolja s Čipsajda koja će se podati bilo

kome za kriglu piva!" „Oče, ja..."

„Ne pravdaj ga! Je li gospodin Maners već otišao? Što pre bude razgovarao sa

svojim zadrtim ocem, bolje po sve nas. Da Filip Maners nije toliko predano radio na

iskorenjivanju katoličke vere, danas bi i dalje bio seljak koji gaji repu, a sada,

zahvaljujući tebi, ispašće da on nama čini uslugu."

Pozvao je slugu da mu dovede konja. Mada je bio sitne građe, moj je otac insistirao

na opremi dostojnoj kralja, valjda da bi na druge ostavio dobar utisak. Međutim,

postizao je suprotno - izgledao je poput kakvog patuljka nasađenog na džinovskog

ata.

„Do viđenja, oče."

Poterao je konja naređujući mi usput: „Reci svojoj sestri da ćemo ići na Ostrvo Vajt

da upozna svog budućeg supruga. Neka bude spremna za tri dana. I ti se spremi.

Voleo bih da vidiš kako se ponizna i poslušna kći ponaša na proslavi svoje veridbe."

Pogledao me je u oči i dodao: „Gospodin Maners takođe ide s nama. Vreme je da

počneš prema njemu da se ponašaš kao prema budućem mužu!"

Proplakala sam celu noć. Dvadeset pet milja do Londona nikada mi nije izgledalo

dalje. Sada mi se činilo da između mene i moje ljubavi zjapi dubok ponor, koji nikada

nećemo uspeti da premostimo.

by voki

Dama i pesnik

Glava 17

Od Louzlija do Portsmuta bilo je više od četrdeset milja, a odatle je trebalo da

nastavimo putovanje brodom, do ostrva Vajt. Pošto su s jeseni dani bili kraći, bilo je

jasno da ćemo morati da negde usput da prespavamo. Deda je predložio da

prenoćimo u Kaudreju, kod njegovih prijatelja, Montagjuovih. Ali otac nije hteo ni da

čuje za to. Poslednji put kada je odseo kod njih, stara gospođa je tražila da joj donese

surutku i mlad sir sa sela, pa je cela kočija od njega smrdela, a onda ga je za večerom

satima gnjavila pričama o svom lošem zdravlju i o tome kako su morali nekoliko

puta da je klistiraju kako bi uspela da se olakša. Ocu je večera presela i na kraju je sve

povratio.

„Ako treba, putovaćemo noću ili ću platiti smeštaj kod nekog plemića, ali neću da

provedem noć u kući te stare veštice", glasio je njegov odgovor.

Tu noć smo prespavali u krčmi u Midherstu. Otac je rekao da će nam tamo biti

udobno i da ćemo biti lepo usluženi, a da pri tom nećemo morati da platimo smeštaj

smrdljivim sirom i slušanjem jezivih priča o boleštinama.

Iznenadilo me je to što gospodin Maners uopšte nije spominjao priču o mojoj

okrnjenoj reputaciji. Naprotiv, celim putem se trudio da mi ugodi: nameštao mi je

jastuke iza leda da mi bude udobnije i nudio svoj krzneni ogrtač da mi njime utopli

stopala. Kad god bismo stali, ponudio bi mi ruku da izađem i zauzimao za mene

najbolje mesto pored kamina, da bih se prva ogrejala. Franses se smeškala, govoreći

da bi bila presrećna kada bi njen ser Džon bio upola pažljiv kao gospodin Maners.

Međutim, ja sam se ćutke držala po strani, ne obraćajući mnogo pažnje na svoje

saputnike. U mislima uopšte nisam bila s njima, već negde daleko. On je to primetio,

ali je sve strpljivo podnosio. A onda, jednog popodneva, dok sam zamišljeno gledala

kroz prozor, zgrabio me je za ruku i zavapio: „Pobogu, gospođice, kako možete da

mislite na gospodina Dona, kada ceo London bruji o njegovoj burnoj vezi s ledi

Strejven? To je nagrada za vašu vernost?"

I dalje sam ostala nema, na šta je on samo slegnuo ramenima i zaćutao. A u stvari,

osećala sam se kao da mi je neko srce probio otrovnom strelom.

Stigli smo u Portsmut u četiri po podne. U ovom gradu sve su se ulice pružale pod

pravim uglom u odnosu na glavnu, većina kuća nije bila viša od dva sprata, a među

njima su se nizala skladišta. Unaokolo je bilo mnoštvo vojske i vojnih utvrđenja. Pre

nekoliko godina, reče nam otac, ovde je vladao strah od najezde Španske armade.

Dodao je i to da je mesto lepo, mada ima previše lopova i gulikoža.

„Ovde sigurno ima mnogo pivnica i krčmi", rekao je otac s neodobravanjem. Inače,

u Parlamentu je često govorio protiv otvaranja takvih mesta, naročito u siromašnim

četvrtima. „Nadam se da ih pošteno vode i plaćaju porez, jer ću se u suprotnom

pobrinuti da ih sve pozatvaraju."

by voki

Dama i pesnik

Dok smo stajali i gledali oko sebe, on je promolio nos u jednu bučnu krčmu, u kojoj

je sve vrvelo od mornara i žena sumnjivog morala. Nije još ni progovorio, a gazda je

već shvatio da je on čovek od zakona. „Molim vas, Vaša milosti", duboko mu se

naklonio, „platio sam šiling i šest penija porezniku i još jedan pravnom činovniku da

bih dobio dozvolu za rad. Pošteno vodim posao i kod mene nema ni vojnika ni

rekuzanata*."

Gospodin Maners se na ovo grohotom nasmejao. „Baš me zanima ko su vam onda

mušterije? Ovde sve vrvi od rekuzanata*. Moj otac kaže daje Portsmut leglo papista i

odbeglih sveštenika."

„Zaista? A šta vaš cenjeni otac kaže na moju novu ponudu za dogovor oko braka s

mojom kćerkom?"

„Još je razmatra." Pogledao je u mene kao da mi se izvinjava. „Voleo bih kada bi

mom ocu to značilo koliko i vama. Međutim, meni je stalo do tog braka, to znate?"

„Pretpostavljam da je tako." A onda se okrenuo prema meni. „Tako ti svega, En,

mogla bi malo da se nasmeješ i izgledaš srećno. Mnogi bi te odbili, međutim, ovaj

mladić ipak želi da se oženi tobom."

„Onda moram da mu zahvalim", rekoh ljutito, „na tolikoj velikodušnosti."

„Pazi šta govoriš, En, ili će gospodin Maners morati da ti stavi brnjicu kada mu

postaneš žena." Zabacio je svoj plašt i, na veliko olakšanje vlasnika krčme, uputio se

prema pristaništu. „Idem da proverim kada polazi brod za Ostrvo Vajt. Franses, pođi

sa mnom."

Nas dvoje smo se vratili blatnjavim ulicama do kočije. Gospodin Maners je

kitnjastim pokretom ruke otvorio vrata, pomažući mi da se popnem. „Vaš otac greši,

gospođice En. Ja nikada ne bih mogao da uradim tako nešto. Uostalom, veoma cenim

vaš blistavi um. Kada biste mi samo poverovali, shvatili biste da bi nas dvoje mogli

da uživamo u ljubavi i sreći." Odjednom se uozbiljio. „Sve bih dao da niste čuli ono

što sam rekao vašem ocu tokom pregovora. Da budem iskren, razljutilo me je što vas

je gospodin Don izdao i okaljao vam ime, a sada se lagodno provodi po Londonu,

dok vi ovde uzdišete za njim."

„Ne uzdišem ja ni za kim!" - ljutito sam se obrecnula.

„Voleo bih kada biste uzdisali za mnom." Pre nego što sam shvatila šta namerava

da učini, pao je na kolena, uzeo moje stopalo u ruku i poljubio ga.

Toliko sam se zaprepastila da nisam znala šta da učinim.

„Baciću vam srce pod noge da ga zgazite svojim malim, ljupkim stopalima", reče

nadahnuto.

„Nemam želju da gazim ljudska srca. Zamislite kakva bi krvava brljotina od njih

postala!"

_______________________________________

* Rekuzanti su bili pripadnici katoličke vere koji su odbili da prihvate protestantizam, novu

zakonitu veru koju je uvela kraljica Elizabeta Prva (prim.prev).

by voki

Dama i pesnik

Nasuprot mojim očekivanjima, slatko se nasmejao ovome. Uto se i moje usne izviše

u jedva primetan osmeh.

„Eto, vidite", laskao mije, „zamalo sam uspeo da vam izmamim smešak."

Isplovili smo u rano predvečerje. More je bilo nemirno, a meni toliko muka da sam

jedva čekala da se dočepamo kopna. Franses je, naravno, odlično podnosila ljuljanje

broda. Srećom, putovanje nije dugo trajalo. Dok smo se pripremali za iskrcavanje, s

mora se iznenada podigao jak vetar, udarivši u bok lađe. Izgubila sam ravnotežu i

posrnula unazad, a onda me je nečija snažna ruka uhvatila oko struka i zaustavila

me.

„Hvala vam, gospodine Manerse", bila sam sva zadihana, a vilica mi se tresla od

hladnoće.

„Ogrnite se mojim plastom. Ne bih želeo da vas more proguta, pa da postanete

Neptunova, umesto moja nevesta. Zamislite samo koja bismo zadovoljstva nas dvoje

u tom slučaju propustili."

Pocrvenela sam zbog dvosmislenosti njegovih reči, a potom sam se okrenula,

zagledavši se u obalu.

Na molu nas je čekao ser Džon, budući suprug moje sestre, a meni nikada nije bilo

draže što vidim čvrsto tlo. Skakutao je i mahao nam s obe ruke toliko da je skoro

ispustio buket cveća koji je držao. Nije bio naočit, ali je sav kipteo od sreće, pa me je

podsetio na setera kojeg je nekada davno imao moj deda: bio je neposlušan, ali gaje

deda ipak mnogo voleo. Da je ser Džon imao repić, sigurno bi njime mahao da nam

pokaže koliko nam se obradovao.

Bio je srednje visine, star oko dvadeset godina, blago popunjen, ali ne debeo. Lice

mu je bilo toliko dobroćudno i veselo da je njime odvlačio pažnju sa svih svojih

telesnih nedostataka. Dok nam je pomagao da se iskrcamo, pogled mu se zaustavio

prvo na meni. Iz očiju mu se videlo da se pita jesam li ja njegova verenica. Ova nei-

zvesnost trajala je samo trenutak, jer se moja sestra Franses progurala pored mene

upitavši ga: „Jeste li vi ser Džon? Ja sam Franses, vaša buduća žena."

Naklonio joj se, pomalo zatečen njenom mladošću, mada je znao koliko godina

ima. Da bi prikrio svoje iznenađenje, brzo joj je uručio buket cveća. „Dobro došli na

Ostrvo Vajt. Nadam se da ćete ga doživeti kao pravi raj na zemlji, baš kao i ja."

Franses se usiljeno nasmejala. „Za mene je raj svako mesto gde ste vi, ser Džone."

Gospodin Maners i ja razmenismo poglede, podsmevajući se ovakvom načinu

izražavanja. Sakrila sam lice iza lepeze da niko ne bi video da se smejem. U svakom

slučaju, njih dvoje bili su savršen par. Ponašao se prema njoj više kao šaljivi ujka

prema maloj sestričini nego kao budući muž prema nevesti, a to je, očigledno, mojoj

sestrici odgovaralo.

„Moja kuća u Nanvelu nije daleko." Pozvao je slugu da dovede konje. „Došao bih

kočijom, ali put je izrovan i blatnjav, pa je bolje da jašemo."

Obradovala sam se tome, jer odavno nisam osetila tu vrstu slobode. Dok sam

jahala, s glave mi je spala kapica i vetar mi rasplete kose.

by voki

Dama i pesnik

„Pa", gospodin Maners se svojim konjem primakao uz mog, „šta mislite 0 vereniku

svoje sestre?"

„Čini mi se da je drag čovek. Mislim da će se on i Franses lepo slagati."

,,A vi, gospođice En, šta očekujete od svog muža?" Zbunio me je ovim pitanjem.

Piljio je u mene, pokušavajući da dokuči šta ću mu odgovoriti.

„Nežnost. Poštovanje. Malo smisla za avanturu."

„Mnogo tražite. A šta nudite za uzvrat? Poslušnost? Pokoravanje njegovim

željama?" Nasmejao se ovome. „Mislim da vama treba muškarac koji voli da jurca na

konju."

Pre nego što sam uspela da mu odgovorim, poterao je konja u galop, viknuo mu

„hop!" a zatim preskočio prilično visoku ogradu. Pošto sam važila za osobu koja

prvo dela, pa tek onda razmišlja, nije mi preostalo ništa drugo nego da učinim to isto.

Nagnala sam konja u galop sve dok ga nisam dostigla, a zatim smo se zajedno popeli

na breg, odakle smo odozgo gledali ostale saputnike. Postavio je svog konja uz mog,

toliko blizu da sam osetila miris njegovog znoja. „U životu postoje i drugi lepi

doživljaji osim ovih", rekao je, a zatim je poterao konja, pridruživši se ostalima.

Ser Džonova kuća nalazila se nekoliko milja izvan sela Nanvela. Bila je to prostrana

i lepa kuća od cigala, s centralnom zgradom i po jednim isturenim krilom sa svake

strane. Prozori su bili visoki i veliki, pa me je to podsetilo na Louzli. Ovo je mesto,

baš kao i moja rodna kuća, odisalo dobrodošlicom i toplinom. Činilo mi se kao da će

svakog časa raširiti ruke i privući nas u zagrljaj. Na trenutak sam pozavidela svojoj

sestri na dobroćudnom mužu i udobnom domu, a još više na jasnoj situaciji, imajući

u vidu svoju, tako tešku i zamršenu. Dok je ser Džon ostalima s ponosom pokazivao

kuću i imanje, osetila sam potrebu za svežim vazduhom, te izađoh kroz baštu do

mesta s kojeg se pružao lep pogled na more.

„Kuća mog oca trostruko je veća od ove", začuh mrmljanje iza sebe. Bio je to

gospodin Maners, koji je bio došao za mnom. „Već je star i neće još dugo."

„Gospodine Manerse", blago sam ga ukorila, „ne želite valjda da vam otac umre

pre vremena?"

,,A oko naše kuće je veliki park, ne ovako smešne bašte."

„Meni se baš dopadaju. Uredne su, lepe i lako ih je održavati."

„Ako priželjkujete male bašte, gospođice Mor, takve ćete i dobiti."

„Veoma ste uverljivi, gospodine."

„Jesam li?" Uzeo je moju ruku i njome dotakao svoje usne. „Iskreno se nadam da je

tako."

Uto začusmo glasove. Naš domaćin, Franses i moj otac su nam se pridružili, svi

srećni i zadovoljni zbog postignutog povoljnog dogovora. „Draga moja, daću

dvadeset funti godišnje za odeću i ostale potrebe", objašnjavao je ser Džon mojoj

zanesenoj sestri. „Nisam bogataš, ali sam bolji domaćin od bilo kog plemića na

ostrvu. Biće na našem stolu i svežeg lososa i mirisnih dinja, ma, sve što ti duša

poželi." Potom se obratio gospodinu Manersu. „Sviđa li vam se London, gospodine?

Ja ga ne podnosim. Sve sam ološ, kockari i kurve - izvinite na izrazu, moje dame - ali

takvi su mnoge doveli do prosjačkog štapa."

by voki

Dama i pesnik

„Ma šta kažete!" gospodin Maners glumio je ozbiljnost. „Ja sam se ipak više bavio

obrazovanjem i izučavanjem religije."

„Zaista, gospodine? Onda ste vi pravi srećnik. Mislim da mladi ljudi u Londonu

treba da izuče neki zanat, neku skromnu struku, zar nije tako? Ili možda misle da su i

suviše otmeni za pošten rad."

„Meni zanatstvo baš nije po ukusu."

„To je zato što ste fini gospodin. Siguran sam u to."

„Zar ne želite da naši sinovi budu gospoda?" - upitala ga je Franses, sva zblanuta.

„Naravno da želim. Ali gospoda sa zanatom."

„Zar to nije malo kontradiktorno?" - želeo je da zna gospodin Maners.

„Slažem se sa ser Džonom", ubacio se moj otac. ,,U današnje vreme mladi plemići

žive od troškarenja nasledstva i usluga prijatelja kojima uspevaju da napreduju."

„Za deset funti svašta se može kupiti, pa i nečija naklonost", uvek kažem. Uto je

posluga najavila da je sto postavljen za večeru.

Poslužili su odličnu golubiju supu, svinjsko pečenje, dinstanu ovčetinu i sir

napravljen od mleka ser Džonovih krava. Nakon večere, domaćin nas je poveo u

razgledanje kuće. Posebno me je zabavio detaljan opis bračne postelje s dušekom

ispunjenim perjem, koju će njih dvoje deliti kada mu Franses postane žena. Dodao je

i to da će njegova žena imati sopstvenu služavku da joj pomaže oko svega.

„Treba da si srećna, Franses" šapnula sam joj, „sigurna sam da je ser Džon dobar

čovek."

„Znam", reče ona sijajući od zadovoljstva. „Biću srećna u braku." Pogledala me je

očima anđela. „Naročito na onom dušeku od perja."

„Franses!"

„Šta hoćeš, ovo je moja veridba. Uostalom, poznato mi je šta se dešava u bračnoj

postelji. Sećaš li se kada samo pratile Bet i njenog ser Džona?"

Obe smo zaćutale na trenutak, prisetivši da je nedugo nakon toga naša draga sestra

napustila svet živih.

„Nadam se da će se moj ser Džon pokazati boljim i pažljivijim od njenog. Znaš,

En..." obuhvatila me je rukom oko struka, ,,i ti bi mogla da imaš topli dom kao i ja."

„Misliš s gospodinom Manersom?"

„Ko bi drugi mogao da ti pruži ono što on može i učini te sreć-nom? Razmisli o

tome, En." „Otac te je na ovo nagovorio?"

„Nije, En", odgovorila mi je mrtva ozbiljna, „rekla sam ti to jer želim da budeš

srećna, kao što ću jednom ja biti. Uostalom, ne možeš protiv očeve volje. U tome

jednostavno nećeš uspeti. Videćeš, na kraju će njegova reč biti poslednja."

Uto su nas pozvali da izađemo napolje. Ser Džon je želeo da pokaže Franses svoj

kokošinjac pre nego što sednemo da igramo domine.

Boravili smo kod ser Džona tri dana. Za to vreme sam shvatila da će on i moja

sestra lepo živeti i da će izroditi tuce dečice koja će ispuniti srećom i radošću njihov

topli dom. Ona će biti najbolja domaćica koju muškarac može poželeti, a on

najpažljiviji muž koji će je podržavati, pomagati joj u svemu i kupovati joj srebro i

zlato svaki put kada se vrati s puta.

by voki

Dama i pesnik

Duboko sam uzdahnula dok sam pakovala stvari. Na rastanku, pre nego što smo

se ukrcali na brod, poljubila sam od srca ser Džona u obraz, na šta se on veoma

iznenadio.

„Mrzim ovo vražje vreme", žalio se otac. „Već je nadošla plima i slutim da će

povratak u Louzli biti još gori od dolaska ovamo."

Međutim, i pored vlage i studeni, plovidba je bila udobnija, a more mnogo mirnije

nego kada smo dolazili. Pa ipak sam jedva čekala da stupim na kopno. U Portsmutu

je sada bilo mnogo više vojnika nego kada smo pre tri dana prošli ovuda. „Stanovnici

ovog grada ne vole kada im u kuće utrpaju vojsku na konak. A za vreme rata

situacija je još gora", konstatovao je moj otac. Uto se prisetih pohoda na Kadiz u

kojem je kao vojnik učestvovao i gospodin Don i kako je u svojim stihovima živo

opisao mladu gospodu koja u rat odlaze visoko podignute glave, šepureći se u novim

uniformama, srećni što će za svoju kraljicu osvojiti još neku zemlju i obogatiti se, a

onda se, kada shvate svu brutalnost i surovost rata, iz pohoda vraćaju razočarani,

očerupani, iscrpljeni, osiromašeni i promašeni.

„Šta ima u ovim neotesanim vojničinama što vas tera da se smeškate?" - upitao me

je gospodin Maners.

„Nisam ni primetila da se smeškam."

Podigao je obrve, sumnjičavo me posmatrajući. „Hajde da pronađemo neku

apoteku i vašem ocu nabavimo lek protiv gorušice koja ga muči. Spazio sam jednu

nedaleko od kapele svete Marije."

„Lepo od vas, ali to je ipak moja obaveza."

„Ako tako želite. Čekaću vas ispred. Ipak, mnogo se vojnika smuca naokolo."

Apotekar je strpljivo saslušao kakve tegobe ima moj otac, a zatim se zaputio prema

polici na kojoj je bilo poredano mnogo flašica i teglica. Međutim, umesto da otvori

neku od njih, uzeo je komadić uglja i ubacio ga u avan na tezgi. Izmrvio ga je

mesinganim tuč-kom, pretvorivši ga u prah. „Neka razmuti ovaj prah u vodi i popije

ga. Ukus je užasan, ali će mu pomoći: bolje nego čaj od kamilice i mente. Ako želi,

neka žvaće koren đumbira, i to pomaže."

Zahvalila sam mu se i otišla.

Odabrali smo jednu krčmu da u njoj prenoćimo. Otac je odmah otišao da legne,

zahvalan na leku koji sam mu donela, ali prilično sumnjičav u vezi sa njegovom

delotvornošću. Franses je bila odlučila da sedi pored njega i neguje ga. Okačila sam

ogrtač u svojoj sobi, a onda sam videla da je gospodin Maners naručio večeru u maloj

trpezariji na istom spratu. Na stolu je bilo dosta ukusne hrane i vina.

„Rekao sam gazdi da ne šalje momka da nas služi, jer ionako imaju manjak

posluge dole u krčmi."

„Ljubazno od vas", nije mi bilo jasno zbog čega je imao potrebu da to posebno

naglasi.

Medu nama nastade tajac. Odbila sam pehar s vinom, ali je zato gospodin Maners

ispijao jedan za drugim, sve dok nije popio ceo bokal. Oči su mu čudno sijale. Znajući

šta takav pogled znači, ustadoh i poželeh mu laku noć, pravdajući se umorom i

potrebom za snom.

by voki

Dama i pesnik

„Da", zaplitao je jezikom, ,,a onda ćete u krevetu sanjariti o gospodinu Donu."

Izgovorivši njegovo ime, činilo se kao da je upalio fitilj na buretu baruta u sebi.

„Gospodin Don! Samo gospodin Don!" A onda je skočio na noge. Činilo mi se da je

bure baruta sada eksplodiralo. ,,U Londonu ste me sve vreme izbegavali", gurnuo me

je grubo, tako da sam se leđima zalepila za drvenu oplatu na zidu, ,,a njegovo vam je

društvo i te kako prijalo!"

Osetih njegove ruke na svojim grudima, a zatim je pokušao kolenom da mi

razdvoji noge. Pokušala sam da vrištim, ali mi je drugom rukom čvrsto pokrio usta.

„Uprkos svim glasinama, tvrdite da niste izgubili nevinost." Držao me je tako snažno

da nisam mogla da se pomerim, a zatim je počeo da mi steže vrat tako da sam jedva

disala. „Ako je to tačno, onda meni pripada čast da vas razdevičim. Samo tako ću

znati da li govorite istinu ili ste lagali kao jeftina drolja."

Svim silama sam se trudila da se oslobodim njegovog stiska i tako odbranim život i

čast. Ali iz njegovog luđačkog pogleda shvatih da neće odustati dok me ne bude

imao, sada i odmah. Na smrt prestravljena, osvrnuh se da potražim nešto čime bih se

odbranila, ali tamo nije bilo ničega. Izgrebala sam ga po licu, ali time sam još više

raspalila njegovu nezajažljivu strast. Što sam se više opirala, više me je želeo.

Konačno, uspeh nekako da oslobodim usta i vrisnem.

„Šta se to ovde dešava?" - začu se glas vlasnika krčme i, hvala Svevišnjem,

gospodin Maners se odmače od mene.

„Sve je u redu, gazda", kliberio se, a zatim počeo da zvižduće, praveći se kao da je

svojim dolaskom gazda omeo naš ljubavni sastanak. Čovek je sumnjičavo gledao čas

u mene, čas u gospodina Manersa. „Treba li vam pomoć, gospođice?"

„Bilo bi mi drago kada biste me otpratili do sobe mog oca."

Kada sam krenula s njim, gospodin Maners me je zgrabio za ruku. „Biće još

prilika", prošaputao je besno. „Sledeći put nas niko neće prekinuti." Uštinuo me je za

obraz, kao da je sve što se desilo među nama bila neka nevina igra. „Naročito kada se

venčamo."

Krv mi se zaledila u venama. Činilo mi se daje, što je više verovao u priče o mojoj

raskalašnosti, sve više želeo da me dobije samo za sebe.

„En! En!" - dozivao me je otac mrzovoljno. „Gde si bila sve ovo vreme? Dođi, sedi

pored mene. Franses se samo vrpolji ili spava."

„Oče", uznemireno sam ga upitala, „možemo li još noćas krenuti za Louzli?"

„Ne budi luda, devojko, slomićemo vratove jašući po mrklom mraku. Muči me

gorušica, slab sam i moram da se odmorim."

„Onda ću presedeti noć ovde, u fotelji. Biću tu ako vam nešto zatreba. Pošaljite

Franses u njenu sobu."

Ona slegnu ramenima i pokupi svoj ručni rad. „Biće mi drago."

Ako je otac i posumnjao u razloge mog ostanka u njegovoj sobi, nije ništa rekao.

Sela sam pored njegovog kreveta. Pesma i veseli povici iz prizemlja su utihnuli, a noć

me je polako uzimala u svoj ledeni zagrljaj. Čeznula sam za gospodinom Donom i

Londonom svim srcem, dušom i telom.

by voki

Dama i pesnik

Glava 18

Cele sam noći preturala po glavi šta da učinim. Da li da kažem ocu kako se

gospodin Maners poneo prema meni?

Mislila sam da će se pobuniti što sedim u njegovoj sobi, ali nije. Valjda su i u

njegovom životu postojali trenuci kada mu je prijalo nečije društvo.

Negde pred zoru donela sam odluku. Srećom, imala sam dosta vremena pošto su

noći u ovo doba godine duge.

Umotala sam se u vuneni šal čekajući da se otac probudi. Bilo je oko devet ujutru

kada je otvorio oči, a bilo je i vreme da se krene na put. Bila sam presrećna što smo

narednu noć proveli kod prijatelja, a ne u nekoj krčmi.

Nežno sam ga prodrmala. „Oče, probudite se. Spremila sam vam odeću i stavila je

pored vatre da se ugreje." Sela sam na ivicu njegovog kreveta, oklevajući. Izgledao mi

je još sitniji nego što je bio, onako ušuškan među jorganima. „Moram nešto da vam

kažem. O tome sam razmišljala celu noć. Nakon što ste juče Franses i vi otišli u sobu,

gospodin Maners je pokušao da me obeščasti."

,,O čemu govoriš, En? Kakva je to glupost?" - podigao se u sedeći položaj, ,,I kako

je to mogao učiniti, kada je krčma bila puna ljudi?"

Zastala sam na trenutak, znajući koliko moja priča zvuči neverovatno. „I ranije sam

primetila da me čudno gleda, ali sada je potpuno izgubio kontrolu i..."

„Ni reči više!" - povikao je ledenim glasom. „Kakve su to priče? Treba da budeš

srećna, kćeri moja, što te gospodin Maners želi za ženu uprkos svim glasinama o tebi

i gospodinu Donu."

„Da, samo da bi dobio veći miraz."

„Tišina! Ako se njegov otac složi, udaćeš se za gospodina Manersa čim završimo

dogovor. Što se mene tiče, i sutra je kasno. Da znaš, En, zadala si mi mnogo briga

zbog svoje brzopletosti i čudnih ideja. Prvo nisi htela službu na Dvoru, onda si se

spetljala s čovekom bez novca i s lošom reputacijom, a sada optužuješ gospodina

Manersa da je pokušao da te obeščasti. Neću više da čujem ni reč o tome! Idi i spremi

se za put. Polazimo za sat vremena. Idi sad!"

Okrenula sam se i potrčala prema svojoj sobi. U dubini duše, znala sam da će moj

otac ovako reagovati. Osluškivala sam glasove koji su se čuli spolja i odahnula kada

sam čula da se gospodin Maners pozdravlja s vlasnikom krčme, a zatim je odjahao.

Franses je čavrljala celim putem do Louzlija. Ser Džon je najbolji i najlepši

muškarac, čak ni Adam mu nije ni do kolena, njegova kuća u Nanvelu lepša je i

raskošnija od kraljičine palate, takvog pogleda na more nema ni u Italiji, a ser

Džonove kokoške nose po stotinu jaja na dan. Njena priča je u velikoj meri ispunila

prazninu između mene i oca. Sve vreme je piljio kroz prozor izbegavajući moj

pogled, a ja sam se umotala u krzneni ogrtač i zabila se u najudaljeniji kut kočije. Čak

i kada bi kočija vraški poskočila, a mi u njoj popadali, ponašao se kao da ne postojim.

Svim snagama sam gušila suze i pre bih umrla nego što bih dopustila da ih on vidi.

by voki

Dama i pesnik

Kada se na vidiku pojavila siva zgrada naše kuće u Louzliju, Franses se nagnu

prema meni. „Priznaj da si bar malo ljubomorna na mene."

„Jesam, Franses, i to mnogo."

Pošto nije očekivala ovakav odgovor, usne joj se razvukoše u širok osmeh. Ali

nisam joj rekla zašto joj zavidim. Ne na tome što će se udati, već što se njena

očekivanja poklapaju sa onim što će dobiti: dobrog čoveka koji voli svoje imanje i

životinje, i koji će i nju voleti. Doduše, neće među njima biti leptirića u stomaku i

varnica koje sevaju kada se sretnu srodne duše, ali će biti sigurnosti. Ja sam imala

prilike da osetim snagu prave ljubavne vatre pre nego što je zauvek utrnula.

Utešilo me je kada sam čula da nam u posetu dolazi Meri s bebom. Mada se

protivila mojim osećanjima prema gospodinu Donu, ona je bila jedina koja je zaista

znala šta osećam, a to mi je u ovom trenutku bilo dovoljno.

Merin sin je, poput svog oca, imao kosu i oči crne kao ugalj. „Dobro je da liči na

Trokmortonove", šapnuh joj, a ona me šutnu u cevanicu.

Kada je stigla i Margaret, zajedno smo se smejale tračevima iz Londona koje su njih

dve prepričavale. Kako je lordova nova supruga, grofica od Darbija, puna mušica i

hirova, kako zapoveda po kući i traži daje sve po njenom. Čak je uspela da uda svoju

kćer za Džona, lordovog jedinog preostalog sina, i to bez njegovog blagoslova.

Upitah se kako je moguće da se neko venča bez očevog pristanka i da mu pri tom

niko ne prigovara. Pomislila sam na gospodina Dona. Zanimalo me je kako su sve te

promene uticale na njega i da li bi i njemu mogla pasti na um takva ideja. Uto se

oglasi moja sestra Meri, kao da mi je pročitala misli.

„Gospodin Don se svim silama trudi da održi mir između njih dvoje, pokušavajući

da ubedi svog poslodavca da se grofica nije udala za njega samo zbog toga što je

čuvar kraljevskog pečata i što ima veze na Dvoru, već i zbog naklonosti prema

njemu."

„To je baš težak zadatak."

„Dovela je sa sobom četrdeset slugu, a oni lorda mnogo koštaju, čak 650 funti

troška godišnje za njihov smeštaj i plate. A njena posluga je njegovu stavila u

podređen položaj."

Znajući koliko su Džoun, Mersi i Tomas vredna i ljubazna posluga i koliko su bili

odani mojoj tetki, bilo mi je žao što ovo čujem. Zapitah se da li je Vat dobro, mada

sam znala da više ne živi u palati Jork, već s gospodinom Donom.

„A lord od Eseksa je i dalje u kraljičinoj nemilosti", otkrila nam je Meri, očigledno

uživajući u ulozi donosioca loših vesti. „Kraljica mu nije obnovila povlastice za uvoz

slatkih vina, pa je doživeo potpuni krah."

Margaret, koja inače nije bila sklona ogovaranju, nagnula se prema nama

zaklonivši usta rukom. Šaputala je kao da je i ovde, na dvadeset pet milja od

Londona, može čuti neko od kraljičinih uhoda.

„Moj Tomas kaže da će erl podići bunu protiv kraljice zato što mu je ukinula sve

prihode. Zato mi je muž savetovao da se sklonim ovde, jer će tamo očigledno biti

čupavo."

by voki

Dama i pesnik

„Nije valjda dotle došlo?" Pomislila sam na gospodina Dona. „Zar erl ima toliko

sledbenika?"

„Oslanja se na podršku onih krugova koji ga drže za heroja, ili se on samo zanosi

da je tako. Mnogi su nezadovoljni što kraljica još nije imenovala svog naslednika.

Tomas kaže da su ova vremena loša za posao i da donose neizvesnost."

Pred očima mi se ukaza slika kraljice s nakrivljenom perikom, u uzanoj i prekratkoj

haljini ledi Meri Hauard, kako urla po hodnicima Dvora. I tada je već bila dovoljno

stara.

„Nik tvrdi da eri ne predstavlja pretnju za kraljicu, već samo za sebe. Ukoliko se ne

bude urazumio, izgubiće glavu u Londonskoj kuli."

Zgrozila sam se od pomisli na to. Zar bi kraljica mogla da pogubi čoveka kojeg je

godinama volela?

Meri je spazila senku tuge na mom licu. „Šta ima novo kod tebe, En? Je li onaj

zgodni gospodin Maners konačno uspeo da osvoji tvoje srce?"

Nisam mogla da se suzdržim, već sam sestrama ispričala sve što se dogodilo, i

kako je gospodin Maners pokušao da me obeščasti, i kako se otac ponašao posle tog

nemilog događaja. Margaret nije mogla da dođe sebi od čuda, a Meri, koja je imala

malo više iskustva s muškarcima, ne samo da mi je poverovala već se i veoma

razbesnela. „Odmah idem kod oca! Kako je samo mogao da ti kaže da ćutiš? Zar mu

nije jasno da čovek koji se već sad tako ponaša u braku može biti samo još okrutniji?

Veruj, brak ne menja muškarce, već im samo daje slobodu da čine šta im je volja."

Uhvatila me je za ruku. „Hajde, idemo zajedno."

Tražile smo oca po celoj kući. Deda nam reče da bi mogao biti u biblioteci. „Često

tamo odlazi. Među nama govoreći, čini mi se da se podžapao s Konstans, pa se

povukao medu knjige."

Ušle smo u biblioteku, ali ga ni tamo nije bilo. Uto se Meri učinilo da beba plače, pa

je otrčala na sprat da proveri kako je dete. Taman kada sam htela da pođem za njom,

ugledah hrpu očevih papira na stolu pored prozora, na mestu na kojem sam nekada

znala provesti sate u čitanju. Bili su to uglavnom neld dokumenti, potvrde i pravni

spisi. Međutim, ispod te gomile spazih zapečaćeni papir presavijen kao pismo. Bilo je

adresirano na moje ime. Srce mi brže zakuca i skoro izgubih dah od uzbuđenja.

Pažljivo sam izvukla pismo i vratila ostale papire na mesto. Dok sam ga otvarala,

ruke su mi drhtale a u glavi mi je tutnjalo. Koga li je moj otac potplatio da mi ne

preda pismo? I ko zna ima li ih još? Osvrnula sam se oko sebe ne bih li ugledala neku

tajnu pregradu ili ladicu. A onda sam počela da prevrćem knjige po policama da

vidim ima li nešto skriveno iza njih. Ništa. Ali na poslednjoj polici, iza Ovidijevih

„Ljubavnih pesama", pronašla sam još nekoliko pisama. Svako je bilo istim

rukopisom adresirano na mene. Sada mi je bilo jasno da me moj dragi nije zaboravio

zbog grofice. Brzo sam ugurala sva pisma u rukav haljine i žurnim korakom se

popela širokim hrastovim stepeništem do svojih odaja. Pokidala sam žig na prvom

pismu i počela da čitam.

by voki

Dama i pesnik

Najdraža moja,

Prošlo je tri meseca otkad ste otišli i još nisam dobio nijedno pismo od vas. Zbog toga se

osećam kao uveli cvet usred zime, bez nade da ću preživeti, osim ako mi svojom rukom ne

napišete da me niste zaboravili. Pokušao sam da shvatim šta vas je sprečilo da uzmete pero u

ruku, ali šta god da sam smislio, bolelo me je jače i nije mi donelo utehu. Vi ste jedino što

vredi u mom životu, u vašoj sam moći, jer vi ste moja sudbina.

Dž. Don

Sručila sam se na stolicu. Srce mi je od radosti podrhtavalo u grudima, poput ptice

koja je dugo bila zatočena, pa se sada slobodno vinula do najvišeg drveća. Nije me

izneverio, niti me je iskoristio! Iz svakog retka njegovog pisma osetila sam čistu,

iskrenu i toplu ljubav, jednako snažnu kao što je i moja bila. Da, ja sam stvarno

njegova sudbina. I on je moja.

Sada ne mogu da razmišljam ni o čemu drugom osim o tome kako da mu pošaljem

pismo. Jedna stvar mi je postala kristalno jasna: neću se udati za gospodina Manersa,

bez obzira na posledice koje će proisteći iz te odluke. Sve to sam napisala gospodinu

Donu. A onda, iznenada me obuze strah. Šta ako je zbog mog višemesečnog ćutanja

pomislio da ga više ne volim, pa je utehu pronašao u zagrljaju druge? Ali ne, istog

trenutka sam znala da grešim. I tada pomislih da pismo nije dovoljno, već da moram

lično da ga vidim. Znajući da otac želi da me uda što pre i da će pratiti svaki moj ko-

rak, morala sam da smislim način da odem u London. Kod Meri me neće pustiti, kao

ni u palatu Jork. Niti će mi dozvoliti da napustim Louzli. Nada mnom se nadvio

oblak tame koji je pretio da me proguta. A onda se u tom mraku pojavio tračak svetla

i nade: potrudiću se da ocu budem od koristi i da mu pomažem, pa će me povesti sa

sobom kada sledeći put bude išao u grad. Da ne bi posumnjao u mene, vratila sam

sva pisma tamo gde sam ih pronašla. To sam učinila teška srca. Želela sam da nežne

reči mog dragog stalno budu uz mene, da mi daju snagu i bodre me kada klonem

duhom. Ovako, morala sam ih zaključati u svoje srce.

Kada sam se malo pribrala, uzela sam bokal piva i pošla da potražim oca.

„Izvolite, oče", sela sam pored njega u biblioteci kao što sam to ranije činila s

dedom. „Kasno je i sigurno ste umorni od posla. Okrepite se malo." U poslednje

vreme je mnogo više boravio u Lo-uzliju, što da pobegne od Konstans, što da bi

polako preuzeo od dede vođenje imanja i ostale njegove poslove. Dedi je skoro bilo

osamdeset, a i dalje je radio kao šerif okruga Saseks i Sari.

,,U čemu je stvar, En?" Sumnjičavo me je pogledao. „Nikada se ranije nisi brinula

za moje zdravlje."

„Samo mi se učinilo da ste umorni i ništa više." Zinula sam od čuda kada mi je

uzeo ruku. „En, ako sam nekada grub prema tebi, to je zato što ti želim dobro."

Gledao me je pravo u oči: sada u njegovom pogledu nije bilo ljutnje, već samo

očinske brige. „Tvoj je duh nemiran i stalno bi nešto da istražuje. Veoma si pametna i

bistra, ali ipak, čovek je najsrećniji ako se povinuje volji božjoj i čini ono što mu je

suđeno."

by voki

Dama i pesnik

Htedoh mu reći da nije bog hteo da se udam za gospodina Manersa već on, ali

ostadoh nema, znajući da sebe smatra jednakim s Njim. Ponizno sam spustila pogled.

„Vidim da imate mnogo posla. Možda bi moj bistar um mogao malo da vam

pomogne. Ne možete sve sami, a poznato mi je da nemate poverenja u sekretare i

pomoćnike." Znala sam ja dobro pravi razlog zbog čega nikada nije zaposlio

sekretara - kao što je lord, čuvar kraljevskog pečata, imao gospodina Dona i ostale

pomoćnike koje je plaćao - moj otac nije hteo da se izlaže takvom trošku iako je to

sebi mogao da priušti. „Ako me dobro podučite, mogla bih čitati sve te peticije i

zahteve i odvajati žito od kukolja, a vi biste se za to vreme mogli posvetiti nečemu

što više volite da radite.,"

Nije rekao ni reč, ali za mene je to bio dobar znak Ako bude prihvatio moj predlog,

ispašće kao da je to bila njegova, a ne moja ideja. „Laku noć, oče."

I tako sam narednih nedelja polako ali sigurno preuzimala posao očevog

pomoćnika. S vremenom je deo posla koji sam obavljala postajao sve veći, ali da

budem iskrena, to mi je prijalo. Posao mi je odvraćao misli od udaje i tuge koju sam

osećala, a otkrila sam i da me mnoge stvari zanimaju više nego što sam zamišljala.

Kladim se da u ćelom kraljevstvu neće biti dame, izuzev Njenog veličanstva, koja će

više znati o kaznama za krađu konja, o prodaji vunene tkanine, o vođenju sudskih

parnica protiv rekuzanata i o najomiljenijoj očevoj temi - sprečavanju otvaranja novih

pivnica i kafana. Činilo mi se da je jedino moja baka posumnjala da za moj trud oko

očevih poslova postoji i neki drugi motiv, ali nije ništa rekla, već je samo upitno

podigla obrvu. Uostalom, ona me jedina nije terala da se udam za gospodina

Manersa.

Sa svakim danom koji je bio iza nas, rasla je i moja nada da odgovor starog

gospodina Manersa o nagodbi za brak s njegovim sinom neće stići pre očevog

odlaska u London, kada je trebalo da me povede sa sobom. Međutim, dogodilo se

nešto na šta nisam mogla da računam. Razbolela sam se. Prvo me je bolela glava,

onda su počeli da mi sevaju zglobovi i na kraju mi je grlo oteklo do te mere da nisam

mogla da progutam ni pljuvačku. Šestog dana se pojavio osip na mom telu. Baka je,

sva prestravljena, pozvala lekara, i tada ponovo začuh one iste strašne reči koje je

lekar Izgovorio u bolesničkoj sobi moje tetke: „Ishod zavisi od toga koje će delove

tela osip zahvatiti." U očima sam im videla strah daje reč o istoj zarazi koja je odnela

u grob moju voljenu tetku.

by voki

Dama i pesnik

Glava 19

Svom snagom sam se trudila da me ne obuzme strah, ali crne misli su se ipak

uvukle u moje srce. Zar ću umreti pre nego što sam počela da živim? Ili će mi se lice

pretvoriti u ogromnu krastu kao tetkino? Ili ću preživeti i ostati sa ožiljcima, pa ću

kao ona kraljičina verna dama celog života preko lica nositi veo?

Negovala me je baka, rekavši mi daje dovoljno dugo živela i da joj nije stalo šta je

bog naumio da učini s njom. Koliko se sećam, kada je ovakva sudbina zadesila moju

tetku, svi oko nje su se razbežali, a sluge su čak i konjima pokrivale njuške da se ne bi

zarazili.

Sedmog dana mi se osip proširio po stomaku i grudima, ali ne i po nogama.

Devetog dana su nastale krastice koje su otpadale, mada su nove boginje još pomalo

izbijale. Svima je pao veliki teret sa srca, jer sam izbegla tetkinu sudbinu. Baka je

blagosiljala boga što kod mene nisu bile male boginje već ovčije. Nisam baš lepo

izgledala sa svim tim krasticama po telu, ali bila sam zahvalna Svevišnjem što neću

umreti i neću morati da skrivam lice celog života. Sve ovo je na neki čudesan način

još više ojačalo moju odluku. Te noći, baka je konačno prespavala u svojim odajama,

što je značilo da je vreme bdenja i strahovanja prošlo. Zbog toga je cela kuća

odahnula i živnula.

Tek što je svanulo i prvi zraci sunca se promolili, začuh korake u svojoj sobi.

Podigla sam se u sedeći položaj, misleći da je baka došla da me obiđe i donese mi čaj

od kamilice, kad začuh da me neko doziva. Nisam mogla videti ko, jer su oko mog

kreveta bili navučeni zastori.

„Gospođice En!" - čula sam poznati glas, tih i drhtav.

Razgrnula sam zastore, potpuno zaboravivši da mi je lice još prekriveno krastama

od boginja.

„Vat!"

„Gospođice Mor, vaše prelepo lice!"

Pao je na kolena, zaronivši lice u uštirkanu krevetninu.

Nasmejala sam se promuklim glasom. „Ne brini, Vate. Proći će ovo i ponovo ću biti

lepa. Naravno, ako ne budem češala ove proklete kraste. Nije strašno, ovo su samo

ovčije boginje."

„Hvala dragom bogu!" Vatovo se lice razvedrilo. „Moj gospodar ne prestaje da se

moli otkad je čuo da ste se razboleli. Hteo je lično da dođe, ali ga je ser Henri ubedio

da to ne čini da vam ne bi navukao nevolju na vrat. Stoga je poslao mene da vam

prenesem da je veoma zabrinut za vaše zdravlje."

„Pa nisi ti ništa lošiji od njega!" Sada kada sam znala da neću umreti, imala sam

volje da se malo našalim s njim dajući mu do znanja da je izrastao u lepog i otmenog

mladića.

Nasmešio se. „Znao je da mu vaš otac neće dozvoliti da vas poseti, a ja sam došao

pod izgovorom da želim da vidim brata i sestru."

by voki

Dama i pesnik

„Jesi li ih video?"

„Nisam, ali znam da su dobro."

„Misliš, čvršći su i otporniji, pa se neće razboleti kao ja."

„Nisam to mislio, gospođice", reče postiđeno.

„Šalila sam se. I, kako je tvoj gospodar?"

„Mnogo je propatio otkad ste otišli. Boli ga što nije dobio odgovor na pisma koja

vam je poslao, a i ledi Strejven ne prestaje da govori o tome kako ćete se udati za

zgodnog i imućnog gospodina Manersa i kako ćete uskoro dati svoj pristanak za

veridbu s njim. A onda je na sve to stigla i strašna vest da ste, kao i vaša tetka, oboleli

od malih boginja."

„Kako je saznao za moju bolest?"

Zaista mi nije bilo jasno kako je ta vest dospela do njegovih ušiju. „Poruku mu je

prenela neka sluškinja, čini mi se da se zove Prudens."

Štrecnula sam se. „Kako je, zaboga, Prudens pronašla gospodina Dona?"

Moja baka! Mora da mu je poslala poruku misleći da će me bolest odneti u smrt.

„Napisala sam pismo tvom gospodaru i bila bih ti veoma zahvalna ako bi mu ga

predao." Dala sam mu zapečaćeno pismo.

„Biću presrećan da konačno vidim osmeh na njegovom liču. Nije mu lako.

Gospodin lord stalno zanoveta svojoj novoj supruzi, ona viče na njega, a moj jadni

gospodar je u vatri između njih dvoje. Baš mu nije lako. I sve to bez vas. Često se

priseća divnih vremena koje ste vas dvoje proveli sami dok ste živeli u palati Jork."

Tada se prisetih onoga stoje gospodin Maners rekao mom ocu, kako se gospodin

Don hvalisao, pričajući naokolo o našoj vezi.

„Nadam se da o tome nije govorio nikome drugome osim tebi."

„Gospođice, on to nikada ne bi učinio!" Lice mu se uozbiljilo dok je branio svog

gospodara. „Samo se meni poverio, znajući da vas volim kao i on."

Dirnule su me njegove reči.

„Hvala ti, Vate. A sada, uzmi pismo i pažljivo ga sakrij."

Namignuo mi je i sakrio pismo u nedra. Izgledao je tako ozbiljno i predano, kao da

obavlja zadatak od najveće važnosti.

Pomislih kakav bih zalog ljubavi mogla poslati njegovom gospodaru. Uto mi s lica

otpade jedna krastica. Pala mi je na um šašava ideja, te je uzeh i zamotah u parče

zgužvane svile. „Daj mu ovo i reci mu daje drži pored sebe. To će ga zaštititi od

bolesti. Moja baka kaže da to deluje."

Nasmejala sam kada sam videla grimasu gađenja na njegovom licu. „Moja baka

kaže da se Turci tako štite čak i od malih boginja."

Na kuki pored kreveta bila je zakačena moja haljina koju sam nosila pre nego što

sam se razbolela, a pored nje svileni pojas za koji su bili zavezani lepeza, rukavice i

makazice. Uzela sam ih i odsekla uvojak svoje riđe kose.

„Daj mu i ovo. Poznato mi je šta misli o anđelima, svecima i pričama o njima. Reci

mu da je ovo relikvija koja će ga podsećati na svetu Anu, koja nekim čudom nije

umrla kao što je mislila da hoće, već živi za dan kada će ga ponovo videti."

Nasmejala sam se, srećna što sam živa.

by voki

Dama i pesnik

„Reci mu da napiše poneki stih o svemu ovome. A sada idi. I nikome ne pričaj da si

bio kod mene, već da si došao da preneseš Sarine pozdrave Stivenu i Houp. Hajde,

pođi sada."

Salutirao mije, nacerivši se. „Znajući gospodina Dona, opevaće u stihovima i vašu

krasticu i uvojak."

„Neka ih opeva oboje! Sada kada znam da neću umreti, ne radujem se samo

životu, već i tome što ću večno živeti u njegovim pesmama."

„Ne nadajte se tome, gospođice", slegnuo je ramenima. „Moj gospodar kaže da

njegove stihove neće pamtiti ni pet minuta."

Slatko se nasmejah. „Reci mu da ne bude tako malodušan. Sigurna sam da će trajati

- bar deset minuta!"

Uto mi pade na pamet da od gospodina Manersa nismo čuli ni glasa otkako sam se

razbolela. I on se, kao i ledi Strejven, očigledno držao na bezbednoj razdaljini da se

ne bi zarazio. Toliko o zavetu koji bi mi dao da će me voleti „u dobru i u zlu, u

zdravlju i bolesti".

Nekoliko dana kasnije, sve krastice su se osušile i otpale, tako da sam smela da se

pojavim među svetom. Sada, kada sam uspela da prebrodim ovu opaku bolest,

dobila sam još više volje da se borim za sopstvenu sreću. Znala sam da ne vredi da se

obraćam ocu, pa sam odlučila da saveznika pronađem u mojoj baki. Verovala sam da

će me podržati: zašto bi inače poslala poruku gospodinu Donu o mojoj bolesti?

Nažalost, prevarila sam se. I ona je bila nepokolebljiva.

Bila je u vešernici. Odgovarala mi je kratko i osorno, kao da joj je pranje rublja bilo

važnije od razgovora o mojoj budućnosti.

„Jedini razlog što sam poslala poruku gospodinu Donu bio je taj što sam mislila da

imaš male boginje i da bi on želeo da se oprosti od tebe. Nije mi bila namera da vas

spojim u ovom, već u onom životu."

„Ali, molim te, bako", utišala sam se tako da sam skoro šaputala, „ja želim da

budem s njim u ovom životu."

„Gluposti!" Tresnula je prakljačom po mokrom rublju. „On nije prilika za tebe! Od

svih muškaraca koje si mogla odabrati, on je najlošiji izbor, jer ga tvoj otac ne

podnosi! Nije trebalo da mu pošaljem tu poruku! I neću više da čujem ni reči o tome!

Idi sad!"

Prudens mi je uputila sažaljiv pogled, kao da saoseća sa mnom. Čak je i ona imala

više prava od mene da sama sabi izabere muža.

Tužno sam se okrenula i otišla, izgubivši i poslednju nadu da će me neko podržati.

Nisam imala drugog izbora osim da povučem očajnički potez i pokušam da

nagovorim dedu da promeni mišljenje i pruži mi podršku. Pri tom sam imala u vidu

da je gospodin Don vredno radio i napredovao u službi, kao i to da će mu gospodin

lord dati dobru preporuku. U poslednje vreme nisam mnogo viđala dedu, što zbog

pomaganja ocu oko njegovih poslova, što zbog bolesti. Uputila sam se u biblioteku

da porazgovaram s njim, a onda sam čula da on i moj otac razgovaraju o nečemu što

me je veoma zainteresovalo: o tajnom venčanju Voltera Astona s gospođicom En

Barns, koje je nedavno potreslo čitav London. U vreme kada se to dešavalo, ta me

by voki

Dama i pesnik

tema nije interesovala, a sada mi je bila važna jer su učesnici ove drame bili nalik

meni i gospodinu Donu: Volter Aston je bio naslednik ogromnog bogatstva, dok

gospođica Barns nije imala ništa. A venćali su se bez blagoslova i saglasnosti

njegovog tutora. A kada se uzme u obzir da je taj tutor bio niko drugi do vrhovni

sudija celog kraljevstva, onda je stvar bila više nego delikatna. Mada moje nasledstvo

nije bilo ni blizu onom koje će pripasti Volteru Astonu, videla sam određenu sličnost

u našim sudbinama, te sam nastavila pažljivo da slušam razgovor između oca i dede.

Bolje da nisam.

,,I kako se završila cela ta gungula?" - želeo je da zna moj otac.

„Gospođica Barns je osuđena na godinu dana tamnice", rekao je deda sa

očiglednim odobravanjem, smatrajući da je time pravda zadovoljena. ,,A svi koji su u

tome učestvovali poslati su u Klink* . Brak je, naravno, bio poništen i smatran

nevažećim."

„Tako i treba", složio se moj otac. Uto me je primetio. „Zašto se kriješ, En? Šta

želiš?"

„Zvučite kao da je gospođica Barns zločinac. Šta ako se ona udala za ser Voltera iz

čiste ljubavi, a ne iz koristi? Možda ga je iskreno volela i nije joj bilo stalo do

njegovog nasledstva?"

Obojica su se grohotom nasmejala mojoj naivnosti, a onda mi je otac odbrusio:

„Nema tu šta da se pametuje. Nije na njemu da odluči kojom će se oženiti, već je to

stvar njegove porodice. Ovo naglašavam, En, jer mi je jasno u kom pravcu idu tvoje

misli."

Znala sam da moram da se suzdržim, da svojim dugim jezikom ne pokvarim sve

ono što sam u prethodnom periodu postigla pomažući ocu, ali jednostavno nisam

mogla da ćutim. ,,I zato ćete me udati za lošeg čoveka koji je čak pokušao da me

obeščasti, samo da bi Morovi od toga imali koristi? Znači, ako su porodica i vaša

sujeta zadovoljene, nikoga nije briga za moju sreću?"

Nisam bila ni završila, a ocu polete ruka i tresnu me posred lica.

„Ni reči više! Ti si ta koja je ukaljala svoje ime! Ta me je sramota mogla koštati

pregovora o braku. I ko zna ko te je sve imao! Kako reče gospodin Maners, gde je

jedan probio led..."

„Dosta je bilo, Džordže..." umešao se deda, uhvativši mu ruku da me ne bi ponovo

udario, mada su me očeve reči zabolele mnogo više od udarca. „Nema ni dva dana

kako se oporavila od ovčijih boginja."

„Neka bude srećna što nije dobila sifilis, jer ga je svojim ponašanjem i zaslužila!"

Lice mu je bilo crveno od besa, a oči iskolačene kao da će doživeti napad epilepsije.

„Dosta mije tvoje neposlušnosti! Idi u svoje odaje i ne izlazi iz njih. Bićeš tamo

zatvorena i nećeš dobijati hranu sve dok se ne opametiš i ne pokoriš mojoj volji!"

Ova nepravda samo je još više raspalila moj gnev.

___________________________ * Klink je tada bio ozloglašeni zatvor (prim. prev).

by voki

Dama i pesnik

„Zašto me ne bi zatvorio u pećinu na vrhu planine?"

Zvučala sam nemilosrdno i ponosno. Nije mi padalo na pamet da se služim

ženskim trikovima i suzama pokušavam da omekšam njegovo srce. Ako ga je uopšte

imao. „Ili mi stavi pojas nevinosti da se ne bih ponovo nekom podala!"

Istrčala sam napolje. Bila sam uplašena mnogo više nego što sam pokazivala.

Znajući koliko je moj otac tvrdoglav i sujetan čovek, bila sam uverena da će pre

gledati kako patim nego što će popustiti. Da kojim slučajem živimo u trinaestom

veku, mogao me je zatvoriti u sanduk ne hajući da li ću u njemu da skončam. Mada

su ta surova vremena bila daleko iza nas, i dalje je imao moć da me povredi. Ako mu

to dozvolim.

Narednih nekoliko dana bila sam zaključana u sobi. Otac se pokazao surovijim od

tamničara u Londonskoj kuli: dobijala sam samo po parče bajatog hleba i bokal vode.

Nikome nije bilo dozvoljeno da me poseti, ni baki ni sestri. Čak ni Prudens. Nije mi

dao da ponesem knjige, a svoj posluzi je naredio da dobro paze da ne dobijam pisma.

Kada sam ga upitala kako da provodim dane, odgovorio mi je: „Razmišljaj o svom

položaju. I moli se da ti bog oprosti!"

Prošla je jedna, a zatim i druga sedmica. Osećala sam se kao da sam zatočena u

kuli, samo što me niko nije mučio. Kroz prozor sam čežnjivo gledala suncem okupani

park, slušala poj ptica i udisala miris tek procvalih pupoljaka divljih ruža. Činilo mi

se da se sve to dešava samo da bih, ovako zatočena, još više patila za slobodom.

Veoma dobro sam znala da je sve ovo bitka koju moram dobiti. Znajući da sam

bespomoćna da promenim očevu odluku, odlučila sam da mu se suprotstavim

snagom volje i pokažem mu daje moja ljubav jača od njegove okrutnosti. Od tog

dana, bila sam čvrsto rešena da ne pojedem ni ono parče bajatog hleba koje je

dozvolio da mi daju!

Tako nešto bilo je greh oholosti, neposlušnosti i, u krajnjoj meri, samoubistva.

Mada sam bila odlučna da istrajem, strepela sam da će me bog kazniti i prokleti moju

dušu. Ali kada sam se prisetila luđačkog pogleda i pohote u očima Ričarda Manersa,

znala sam da ću od njega dobiti još manje milosti. Zato odbijanje hrane nisam

doživljavala kao greh, već kao žrtvu koju ću položiti u zalog ljubavi. Verovala sam

da će bog moju patnju prihvatiti kao znamenje vere u Njega i da će se smilovati mojoj

duši.

Itako sam već narednog dana, čim sam završila s molitvom, odbila da uzmem

tacnu s hlebom. Očeva reakcija na to bila je onakva kakvu sam i očekivala. „Kada

creva počnu da joj zavijaju, doći će na kolenima da moli za parče hleba!"

Ali ljubav je za ženu jača hrana od hleba i vode, tako da sam, uprkos bolovima u

stomaku i strahu od bolesti, nastavila da protestujem glađu. Moj otac je naterao sluge

da ispeku kolačiće s bademima i ostave ih ispred mojih vrata. Njihov miris me je

dovodio do ludila; pa ipak, nisam posustala, mada sam svakog dana bivala sve

iscrpljenija. Nisam želela da umrem. Ali u mom odbijanju hrane bilo je i

zadovoljstva, jer sam znala da sam u pravu što ne želim da se udam za čoveka kog

ne volim samo zbog koristi koju bi moja porodica izvukla iz toga braka.

by voki

Dama i pesnik

Dolazile su i moje sestre. Svaka od njih se trudila da me odvrati od onoga što

radim. Prvo je došla Franses s Biblijom. Onda se dogegala Margaret, noseći mi

slatkiše. I na kraju se pojavila Meri. Gledala je moje upale obraze i oči bez sjaja. „En,

moraš prestati sa ovom ludošću. Valjda ne želiš da umreš samo zato da se ne bi udala

za čoveka kog ne voliš."

Teškom mukom sam se podigla iz fotelje u kojoj sam sedela. Osećala sam se kao da

me je neko pretukao i svaki mi je pokret zadavao bol. „Radije ću umreti nego da to

učinim. Dobro sam razmislila i to je moja konačna odluka."

Umotala me je u krzneni ogrtač pošto sam se tresla od hladnoće iako je napolju

sijalo sunce. Priroda je bujala i cveće cvetalo, a ja sam polako venula. I svakog dana

sam se pitala hoću li doživeti naredno jutro. Već sam osećala toplinu ispruženih

božjih ruku koje se spremaju da me uzmu u svoj blaženi zagrljaj, kada sam začula

buku u prizemlju kuće. Čuli su se povici, treskanje vratima i pometnja, kao da je

vojska nahrupila u naš dom. Nekako sam se podigla iz kreveta i teškim koracima se

dovukla do vrata mojih odaja. Odškrinula sam ih i izašla u hodnik. Tamo dole, u dnu

stepeništa, stajao je moj otac, besan kao furija, očiju zažarenih od gneva. A buku i

halabuku podigao je moj deda.

„Ovo je moja kuća", urlao je na svog sina, „i neću više da trpim ovo ludilo! Zar ne

vidiš da ti kći polako kopni i nestaje? Treba li da ispusti dušu i daje sahraniš pre nego

što omekša tvoje tvrdokorno srce?" Glas mu je podrhtavao od besa. „Želiš li radije da

je vidiš na posmrtnom odru nego u venčanici?"

Moj otac se nije potresao, već mu je hladno ogovorio: „Ona se podsmeva i vređa

moj autoritet. Čak i u božjim zapovestima piše da dete mora da se pokori volji svojih

roditelja. Svojim prkosom, ona se protivi božjim zakonima, zar to ne vidite, oče?"

„Vidim samo to da sam šezdeset godina hranio tvoju oholost", napao gaje deda,

„ali više neću to da činim. Ako bi radije otišla u smrt nego se udala za tog čoveka,

onda ne treba da se uda i tačka."

„Onda ćete je pustiti da bude po njenom. Zar ćete dozvoliti da želja kćeri bude jača

od očeve volje?"

„En nije hirovita. Mada je mlada, ona je pametna i obrazovana žena koju sam lično

odgajio i vaspitao."

„Da, toliko je pametna da je ukaljala svoje ime zbog veze s razvratnikom koji o

tome trubi svuda naokolo. Lepo ste je, bogami, vaspitali!"

„Džordže, ona je na ivici smrti. Zar rođenom detetu želiš takav kraj?"

Otac se odjednom smirio. Izgledalo je kao daje poklekao pred dedinim besom.

„Onda perem ruke od svega. Prekinuću bračne pregovore s gospodinom

Manersom. Radite s njom šta vam je volja!"

Uhvatila sam se za ogradu stepeništa. Osećala sam se kao osuđenik na gubilištu

kojem su u poslednjem trenutku skinuli omču s vrata. I tada sam izgubila svest. Kada

sam otvorila oči, ugledala sam bakino zabrinuto lice. „En, dete moje. Uplašili smo se

da te je dragi bog uzeo sebi. Hvala Svevišnjem što nam te je vratio!" Pucnula je

prstima, dajući znak Prudens da donese činiju s toplom čorbom i parče raženog

by voki

Dama i pesnik

hleba. „Tvoj otac je otišao u Bejnard, prepustivši nama svu brigu o tebi. Oslobodio te

je obaveze da se udaš za gospodina Manersa."

Nasmeših se teškom mukom. „Znam, čula sam. Skinuo me je s vrata."

Otpila sam gutljaj čorbe. Mada mi je bilo teško da gutam, njen mi je ukus bio slađi

od ambrozije.

„Dozvoliće mi da se udam za onoga koga sam ja odabrala?"

„Više ne odlučuje on o tome, već tvoj deda."

Zaklopila sam oči, odahnuvši. Već sutradan ću početi da radim na planovima za

svoju budućnost. Prvi korak u tome biće da dedu ubedim da je me je gospodin Don

vredan. Mada sam bila slaba i iscrpljena, te sam noći slatko zaspala, kao beba u

toplom majčinom naručju.

Probudilo me je sunce koje je, čini mi se, tog jutra sijalo jače nego ikada pre. Vrt je

blistao, okupan sjajnom svetlošću, na cveto-vima su još svetlucale kapi jutarnje rose,

a ptičice su cvrkutale radosnije i gksnije nego ranije. Sela sam na klupu, uživajući u

toplini sunčevih zraka, da napišem pismo gospodinu Donu. Čim mu gospodin lord

bude dozvolio, mora da obuče najotmenije odelo, smisli najrečitiji govor i uputi se u

Louzli, a do tada ću ja pripremiti dedu za razgovor s njim.

Tokom narednih dana postepeno mi se vraćala snaga. Doduše, obrazi su mi još bili

upali i na licu su se videli tragovi bola, ali sam znala da će me vera i snaga ljubavi

uskoro potpuno povratiti. Prvi put sam osetila da mi je sreća tako blizu, gotovo

nadohvat ruke. Deda jeste bio tvrd orah, ali me je znao u dušu, tako da sam verovala

da će me podržati. Te sam noći na kolenima preklinjala Svevišnjeg: „Dragi bože,

Stvaraoče svega vidljivog i nevidljivog, usliši mi molitvu. Dozvoli da provedem ceo

život uz čoveka koga volim služeći Tebi i slaveći Tvoje ime. Amin."

Sutradan se pojavio Vat, noseći poruku od svog gospodara. U njoj je pisalo da će

doći u Louzli čim završi sve obaveze na sudu, najkasnije predveče. Obukla sam se na

brzinu i štrcala u prizemlje da pronađem dedu. Baka je radila u kokošinjcu, a sluge

su pospremale stolove. Glavni sluga mi reče da je deda izašao u vrt da malo uživa na

jutarnjem suncu pre nego što nagrnu svi oni kojima je potreban njegov savet.

Natočila sam pehar pivom, kao što sam to činila bezbroj puta ranije, i uputila se u vrt.

Isprva ga nisam videla, a onda ga spazih kako sedi na drvenoj klupici ispod

jabukovog dr-veta. Glava mu je počivala na grudima, dok mu je lice zaklanjao veliki,

crni šešir. Dok sam koračala prema njemu, srce mi se ispunilo neizmernom ljubavlju,

jer je on bio jedini koji je cenio moju odluku da život provedem okružena ljubavlju i

verom u dragog boga, koji mi je konačno ispunio želju srca.

Nežno sam ga prodrmala. Pošto se nije budio, spustila sam pehar s pivom na

klupu, pokušavši ponovo. A onda, ispunjena panikom, prodrmah ga još jednom,

mnogo snažnije. Trebalo mije dosta da shvatim užasnu istinu. Neće biti razgovora o

mom braku s gospodinom Donom jer je moj voljeni deda bio mrtav.

by voki

Dama i pesnik

Glava 20

Dedina smrt me je duboko potresla. On je bio moj jedini zaštitnik, najbolji učitelj i

osoba koju sam volela više od rođenog oca. Sada kada ga više nema, sva snaga i

odlučnost, koji su me održavali u životu u pobuni protiv oca, nestali su netragom.

Jedino što sam osećala bili su očaj i beznađe. Deda mi je uvek govorio da je smrt

sastavni deo života. Ko je to bolje znao od mene? I dok je napolju sve odisalo životom

i svetlošću, u mojoj duši zavladali su tama i tuga. Osećala sam kao zatočenom iza

debelih zidova, nemoćna da išta promenim. Nisam imala snage ni da se pomerim,

sve me je bolelo i jecalo u meni, kao da mi je nešto zaposelo razum i dušu.

Bila sam svesna da moram da se trgnem. Za baku je ova smrt svakako bila veći

gubitak, ali ona je to stoički podnosila, trudeći se da po ceo dan nešto radi, samo da

ne dozvoli da je slomi tuga za voljenim suprugom. Po ceo božji dan je bila u pokretu,

smirujući se samo u trenucima molitve.

Na dedinu sahranu došla je cela porodica. Svi su pokušavali da me oraspolože, ali

niko nije mogao da dopre do moje duše obavljene crnilom najdublje tuge. Meri je

dovela i sinčića koji je tek prohodao. Margaret mije stavila svoje dete u krilo, ali

uzalud. Okrenula sam leđa životu. Sedela sam satima zureći u dedin portret,

očajnički pokušavajući da odmotam zapetljano klupko mog života. Jedino je mala

Houp uspevala da unese tračak radosti u moj život čavrljajući onim svojim slatkim

dečjim glasićem, kao ptičica koja slobodno leprša prostranim nebom.

Baka mi je donosila čajeve spravljene od bilja za koje se verovalo da ima moć da

izleći duševne bolesti, ali ni to nije pomoglo. Polako je i ona gubila strpljenje.

I kako je leto lagano klizilo k jeseni, svi izuzev mene su se doveli u red i život je

počeo da teče ustaljenim tokom, kao i pre dedine smrti. Pošto je moj otac preuzeo

dedine dužnosti, u kući je stalno bilo užurbano i bučno. Osim toga, kuća je sada

pripadala njemu. Uskoro neće više biti moje utočište, već centar očeve težnje da svetu

pokaže ko je novi gazda.

Dok sam jednog prelepog, jasnog i sunčanog dana zurila kroz prozor posmatrajući

zelene vrhove krošnji, u moje odaje je ušla baka. Izraz lica joj je bio ozbiljniji nego

ikada ranije.

Očekivala sam da će me ponovo grditi, ali na moje iznenađenje, ona me je podigla

iz fotelje. Bila je stroža nego ikad. „Zatvori oči", naredila mije. Nikoga se nisam toliko

plašila koliko nje. „Veruj mi." Govorila je tako tiho da sam je jedva razumela. Tada

shvatih da nije ljuta na mene, već smrtno zabrinuta.

„Moje ruke imaju isceliteljsku moć. Spoznala sam to još dok sam bila devojčica, ali

nisam o svojim moćima smela da govorim." Gorko se nasmešila. „Takve stvari mogu

da donesu čoveku mnogo nevolja. Bolje je o tome ćutati nego da te proglase

vešticom. Nagledala sam se toga - ljudi traže pomoć, dobiju je, a onda vlastima

prijave iscelitelja da se bavi veštičarenjem. A sada, unuko moja, otvori oči i pogledaj

me."

by voki

Dama i pesnik

U njenom tonu bilo je nečeg što bi svakog nateralo daje posluša. Stajala je okrenuta

prema meni, gledajući me pravo u oči. Onda je položila dlanove na moja ramena,

stiskajući ih nežno i lagano, a opet čvrsto. Njen mi je dodir toliko prijao da sam, i

protiv svoje volje, duboko uzdahnula.

„En Mor, mada si veoma mlada, ti si posebna žena. Oštroumna. Snažna. Puna

života. U životu sam upoznala mnogo žena, ali je retko koja bila tvog kova. Dedina

smrt ugasila je plamen života u tebi. Obuzela te je tama, duša ti je okovana lancima.

Sada ću razbiti te okove." Prešla je rukama preko mojih ručnih zglobova i mogla bih

se zakleti da sam u tom trenutku čula zvuk zveckanja lanaca. Pogledala sam je

prestravljeno.

„En", obratila mi se, izgovarajući reči toliko tiho da sam morala da se nagnem da

bih razumela njihovo značenje. „Nije ti duša okovana lancima, već strahom. Nema

više razloga da se plašiš. Misliš da je otac okrutno postupao s tobom', međutim, on je

to činio za tvoje dobro. Ovog puta uverila sam ga da je mnogo pogrešio. Naredne

nedelje ide u London, jer ima posla u Parlamentu. Povešće te sa sobom i, ako to želiš,

možeš mu pomagati kao i pre. Nećeš se udati za Ričarda Manersa. A sada otresi sa

sebe to crnilo i pohitaj u susret svetlosti."

Sklopila sam oči, osetivši kako se soba odjednom ispunjava prijatnom toplinom.

Odjednom me je obasjala zaslepljujuća svetlost. Baka je bila u pravu - ta je svetlost

sve vreme bila tu, samo joj nisam dozvoljavala da dopre do mene.

„Hvala ti, bako", čvrsto sam je zagrlila. Njen čvrsto uštirkani okovratnik zaparao

mi je obraz, ali nisam marila za to.

„Nije me briga šta ćeš uraditi sa svojom slobodom", prisetih se kako je krišom

poslala Prudens da obavesti gospodina Dona o mojoj bolesti, „ali reći ću ti samo

ovoliko: tvoj otac nikada neće blagosloviti brak sa osobom nižeg ranga. Doći će

vreme, En, kada ćeš morati da uzmeš sudbinu u svoje ruke." Okrenula me je prema

sebi. Gledala sam u njeno ozbiljno lice, na kojem su se isticali veliki, kukasti nos,

čvrsta vilica i tamne bademaste oči. „Ali zapamti ovo: ako budeš izabrala taj put,

život ti neće biti nimalo lagodan kao sada. Biće ispunjen siromaštvom, teškoćama..."

,,I zadovoljstvom."

„Zadovoljstvo i siromaštvo ne idu zajedno." ,,E, onda ću ih ja zbližiti." „Čudna si ti

devojka, En."

Uzela sam njene ruke u svoje. „Hvala ti što si mi pružila šansu."

„A ko je mogao da te spreči? Uverena sam da bi pre umrla od gladi nego što bi

popustila ocu. A sada, idi da se presvučeš i zahvali bogu što si živa."

„Hoću, bako", poljubila sam vrhove njenih ogrubelih prstiju - ona nikada nije

glumila otmenost. „Ali i tebi."

Otišla sam da se obučem. Odabrala sam žutu donju suknju, preko koje sam obukla

narandžastu haljinu, pošto sam odjednom osetila potrebu da nosim boje sunca.

Očešljala sam kosu i štipnula obraze, a zatim sam, nakon toliko dana, sišla u

prizemlje. Pošto se bližilo vreme da moj otac nakon dedine smrti preuzme kuću,

baka je izdavala uputstva posluzi kako daje pospreme. U međuvremenu, ona se beše

preselila u manju kuću, nedaleko od ove.

by voki

Dama i pesnik

„Kada dolazi otac?"

„On i Konstans stižu danas. Ja se selim na staro imanje, a Franses ostaje ovde."

Otišla sam da još jednom obiđem voljenu rodnu kuću, znajući da ona više nikada

neće biti kao pre. Volela sam to staro, otmeno zdanje, njenu jednostavnu eleganciju i

postojanost. Taje kuća bila deo engleske istorije, i to njen najbolji deo. Zagledala sam

se u portrete na zidu: dedin je sada bio postavljen na zasluženo mesto, bakin je visio

pored njega, bio je tu i portret kralja Edvarda Šestog iz doba njegovog dečaštva i

nesrećne Ane Bolen, pogubljene kraljičine majke. Franses mi je napomenula da otac

planira da napravi posebnu odaju za portrete, da otvori školu jahanja i da sagradi

novu kapelu, kako bi bog bio što bliže našoj kući.

Do poslepodneva, sve se beše uskomešalo i usplahirilo. Moj otac i njegova supruga

Konstans samo što nisu bili stigli.

Sva posluga, od najviše do najniže rangiranih, postrojila se ispred kuće da ih

dočeka. U vazduhu se osećala napetost, jer niko nije znao šta ih čeka kada novi

gospodari stignu, a većina tih ljudi je provela ceo životni vek radeći za mog dedu. S

pravom su bili uznemireni. Tek što sam bila stigla u veliku trpezariju, kad se začu

Konstansin drzak i kreštav glas. ,,U Bejnardu imamo pedeset svojih slugu, uklju-

čujući i stjuarda. Zaista ne znam šta će nam još i ova posluga."

Moja baka, Franses i ja smo joj se uljudno naklonile, a u duši mi je sve jecalo zbog

pomisli da će ova užasna žena preuzeti moju rodnu kuću. Konstans je bila krupna i

gojazna, te čisto sumnjam da je od tolike težine mogla da se popne na konja. Kad bi,

kojim slučajem, sela mom ocu u krilo, sigurno bi mu polomila kosti. Uzvratila nam je

naklon, ponašajući se kao daje kraljica Elizabeta. Da zna red, rekla bi mojoj baki, kojoj

je bilo skoro osamdeset, da nije potrebno da stoji u vrsti da bi je pozdravila, ali ona

to, naravno, nije učinila.

Pre nego što je raspustila poslugu, uhvatila sam je kako šara pogledom po velikoj

trpezariji, verovatno smišljajući šta će sve da promeni u toj prostoriji. Ne mogu ni da

zamislim kako se tada osećala moja baka, koja je ceo svoj život utkala u tu kuću.

Držala se ponosno i dostojanstveno. Ipak, kada je Konstans krenula u obilazak odaja

držeći u ruci pero i svitak papira, čula sam kako joj se iz grudi oteo dubok uzdah.

„Uskoro ćeš biti bezbrižna u svojoj udovičkoj kući", promrmljala sam sebi u bradu.

„En, ne budi nepravedna", komentarisala je Franses. „Naša maćeha ima pregršt

dobrih osobina."

Baka i ja se pogledasmo i razmenismo osmehe. Kada je Franses otišla, baka se

nagnu prema meni i šapnu mi: „Budi srećna što ideš u London, jer će ovde očigledno

biti znatnih promena."

Konačno je došao i trenutak moje slobode. Krećemo u London za sat vremena.

Kada sam spakovala stvari, otišla sam da porazgovaram s Konstans o Stivenu i

Houp, pošto sam bila odgovorna za to dvoje dece.

„Ti nisi sposobna ni o sebi da vodiš računa, a kamoli o njima!" - podrugljivo se

smejala. ,,I ko će sada hteti da se oženi tobom, kada si odbila gospodina Manersa?

Možda onaj tvoj razvratni pesnik? O njemu smo dovoljno toga čuli."

by voki

Dama i pesnik

Odsečnim pokretom sam se okrenula i otišla, da ne bi videla bes u mojim očima.

Franses je krenula za mnom da mi nešto kaže, ali ju je Konstans pozvala nazad. Ipak,

nisam dozvolila da mi njene okrutne reči poljuljaju nadu. Idem u London. Možda ne

u palatu Jork, ali kuća na Čering Krosu koju je moj otac iznajmio nalazila se desetak

minuta hoda od mesta gde je živeo gospodin Don.

Iz misli me je prenuo očev sluga, opominjući me da je kočija spremna za polazak i

da se otac već smestio u nju.

„Nedostajaće nam vaš vedar duh, gospođice", rekao je tužno, a u glasu mu se

osetila strepnja za sopstvenu budućnost u Louzliju.

,,U poslednje vreme baš i nije bio naročito vedar."

„Da, stigla su tužna vremena."

Uzeo je moj prtljag i poneo ga kroz mračni hodnik do stražnjih vrata ispred kojih je

stajala kočija, okupana suncem. Poslednji put sam pogledala moju rodnu kuću,

osećajući da to više nije moje mirno utočište, a zatim sam pošla za njim.

„Zbogom, dete moje", ispratila me je baka. „Idi i pronađi svoju sreću u Londonu."

Čvrsto sam je zagrlila, svesna da me tamo očekuju mnoge teškoće i neizvesna

budućnost. A onda, nakon mnogo vremena, u meni se probudilo jedno neobično

osećanje. Nada.

by voki

Dama i pesnik

Glava21

Svakako, pred ocem nisam smela da pokažem šta osećam. Celim putem je ćutao,

kao da mu više nisam kći. A raspoloženje ljudi u gradu bilo je jednako turobno kao i

očevo. Nakon što je izabran novi vojskovođa, rat sa Irskom se razbuktao, što je

stanovništvu donelo nove namete i poreze. A eri od Eseksa, dugogodišnji kraljičin

miljenik, optužen je za veleizdaju. Čak ni kraljica ga nije mogla spasti od smrtne

presude. Skončao je u Londonskoj kuli, baš kao što je predvideo moj zet.

Imajući u vidu očev tvrdičluk, stan koji je iznajmio na Čering Krosu bio je

iznenađujuće prostran. U njemu je bilo deset prostorija, uključujući nekoliko

spavaćih, trpezariju, sobu za primanje gostiju, kuhinju, sobe za poslugu i mali vrt. Za

razliku od Louzlija u kome su sve prostorije gledale na prostrani park, ovde su sve

bile okrenute ka susednoj zgradi, koja je bila toliko blizu da sam preko prozora

mogla da se rukujem sa susedima. Sve prostorije su bile čiste i prostrane, ali su zidovi

bili prekriveni izanđalim, izbledelim tapiserijama koje su u duše svih stanara unosile

depresivno raspoloženje.

Otac je doneo korpu punu zahteva i podnesaka koje su mu poslali kao članu

Parlamenta i zastupniku pravosuđa, te se ja bacih na posao, kao što sam to činila i u

Louzliju pre nego što sam se razbolela. Nije mi bilo nimalo lako, jer se prema meni

ponašao hladno i uzdržano. I planinska litca usred ciče zime bila bi pristupačnija od

njega. Jednom je, dok sam uzimala neki dokument sa stola, čak povukao ruku s

naslona stolice da ga ne bih dotakla. Bilo kako bilo, trudila sam se da vredno radim,

obeležavajući pažljivo svaku peticiju. Potrošila sam četiri guščja pera. Prsti su me

boleli od pisanja, a oči pekle od naprezanja dok ih nisam sve pobrojala i sredila.

Jednog dana, dok sam sedela u sobi za primanje pored vatre koja je pucketala u

kaminu i prebirala po gomili dokumenata kojih mije bilo dosta za čitav život, očev

sluga najavi da su moje sestre stigle.

„En", obratila mi se Meri. Oči su joj sijale od zadovoljstva, a ten joj je bio lepši nego

ikada do tada. „Zašto se kriješ među ovim prašnjavim papirima? Napolju je divan

dan, a ti si se zabila u te svitke kao neki stari apotekar među svoje plesnjive flašice."

„Baš me zanima šta lije izazvalo taj neobični sjaj u tvojim očima", odgovorih joj.

„Možda te je obuzela majčinska ljubav?"

„Ha!" - glasio je njen odgovor.

„Pokušavam da osvojim očevu naklonost. Doveo me je ovde na bakin nagovor, a

ponaša se prema meni kao da sam potpuni stranac. Verovatno ne može dami oprosti

to što sam odbila gospodina Manersa."

„Donosimo ti vesti koje če te veoma zainteresovati, draga sestrice", zadovoljno je

rekla Meri, ponosna što će mi baš ona preneti važnu vest.

by voki

Dama i pesnik

„O čemu je reč?" - ustala sam i pozvala očevog slugu da nam posluži kolačiće sa

bademom i suvim grožđem i pivo začinjeno cimetom i karanfilićem. Ovo je piće uvek

uspevalo da otera tugu iz mog srca.

„Tvoj gospodin Don je postao član Parlamenta. Zastupaće mesto Brekli u grofoviji

Nortemptonšir."

„Otkud sad to?" Biti član Parlamenta nije bila mala stvar. Do sada nisam čula da je

nekome nižeg ranga učinjena takva čast.

„Kćerka grofice od Darbija, nove supruge lorda čuvara kraljevskog pečata, donela

je imanje u Brekliju kao deo svog miraza", objasnila mi je sestra. ,,A lord je procenio

da Brekli treba da ima svog zastupnika u Parlamentu, pa je na to mesto postavio

gospodina Dona."

Obrazi su mi se zajapurili od uzbuđenja. Kada bude video koliko lord ceni i

poštuje gospodina Dona, možda će i moj otac bar malo promeniti mišljenje o njemu.

,,I Merin muž Nik je dobio mesto u Parlamentu", reče Margaret dok je popuštala

steznik da bi mogla da navali na kolačiće, skrenuvši tako temu razgovora sa

gospodina Dona. ,,I moj Tomas."

,,A naš rođak Fransis je dobio dužnost da zastupa Perford."

Nasmejala sam se u sebi, zamišljajući Fransisa kako zbog državnih poslova ostavlja

po strani luk, strelu i lovačke pse, a Nika kako se odriče kockanja i kartanja zarad

dobrobiti kraljevstva. Ipak, bilo mi je drago zbog svih njih.

Sada sam dobila valjan razlog da napišem poruku gospodinu Donu: u njoj ću mu

čestitati na napredovanju i niko mi zbog toga ne može prigovoriti.

Njištanje konja ispod prozora nagovestilo je prolazak velike kočije kroz našu uzanu

uličicu.

„Ko bi to mogao biti?" Možda je neko došao ocu u posetu.

Međutim, Meri skoči na noge, gledajući zagonetno svojim krupnim smeđim očima.

Sluga još nije stigao ni da najavi gosta, a ona je već bila štrcala niz stepenice, ostavivši

mene i Margaret širom otvorenih usta od čuda.

Zgranute njenim ponašanjem, potrčasmo ka prozoru i pogledasmo na ulicu.

Spazile smo otmenog gospodina, obučenog u odelo od svetloplave svile, bogato

ukrašeno zlatnim trakama, kako drži vrata kočije pomažući našoj sestri da se popne

u nju. Margaret se ujede za usnu, izgubivši dah od iznenađenja. Ovaj je gospodin bio

veoma uglađen i otmen i uopšte nije ličio na Merinog zakonitog supruga.

„Za boga miloga, šta je sa ovom našom porodicom?" - čudila se Margaret. „Imamo

tri generacije vitezova, a sada Meri rizikuje svoj brak zbog ko zna koga, a ti, ženica

oka našeg dede, vucarala si se onim pesnikom, pa sada o tebi naklapaju trgovci i

pijandure po kafanama!"

Mada je u sobi bilo toplo, zadrhtah celim telom. Zar je i ona, poput gospodina

Manersa, čula te zlobne priče o meni?

„Nisam učinila ništa nedolično da bih to zaslužila, Margaret! Šta si to čula o meni?"

Margaret je nestrpljivo slegnula svojim krupnim ramenima. „O, još ništa. Ali sam

sigurna daje pitanje dana kada će časno ime Morovih biti ukaljano. Odoh sada svom

toplom domu iz kojeg nije trebalo ni da izlazim."

by voki

Dama i pesnik

Otac se vratio nedugo nakon Margaretinog odlaska. Ponašao se nešto prijatnije

prema meni, pošto je nekoliko najuglednijih članova Parlamenta pohvalilo debatu

koju sam mu napisala. „Čini mi se da sam odlično pogodio temu", ponosno je rekao,

zaboravivši da su reči koje je izgovorio izašle iz moje, a ne iz njegove glave. Ipak, nije

me bilo briga što mi nije zahvalio. Ako ništa drugo, bar mi se obratio.

„Kćeri, imaš li vremena da mi napišeš govor za komitet pre kojim ću sutra

govoriti?" - upitao me je. Otkad sam počela da mu pomažem pišući mu govore,

mnogo se Češće prijavljivao da govori.

„Naravno, oče, nešto sam već pripremila", predala sam mu nekoliko gusto

ispisanih stranica o raznovrsnim pitanjima, kao što je problem lutajućih skitnica,

sprovođenje zakona o siromaštvu, kao i o skupljanju kraljičine drumarine u

grofovijama Saseks, Sari i Kent.

Nisam mu spomenula da sam napisala i čestitku gospodinu Donu, koju sam mu

nameravala lično odneti sutra kada otac ode da održi govore u brojnim odborima.

Te noći sam bila sva ustreptala od uzbuđenja, te nisam mogla da spavam.

Međutim, izjutra sam ustala na vreme da ispratim oca na posao i da mu poželim

sreću. Na moju veliku radost, sam mi je dao opravdanje da izađem iz kuće.

„Možeš li odneti svojoj sestri Meri šljive koje joj je baka poslala? Poslao bih ih po

slugi, ali znaš da moja majka hoće da čuje vesti o svom praunučetu, a ja joj o tome ne

mogu bogzna šta ispričati."

Sudeći po tome koliko malo vremena provodi s detetom, sumnjam da bi joj i Meri

mnogo više ispričala. „Biće mi zadovoljstvo, oče."

Sada u povratku mogu da svratim do kuće gospodina Dona, nadomak savojske

bolnice.

Otac je stavio šešir pripremajući se da pođe. A onda se iznenada okrenu. „En..."

„Molim, oče."

„Zahvalan sam ti na trudu koji su uložila u moje govore i na pomoći oko

dokumenata."

Odjednom mi postade toplo oko srca. Čuti mog oca da mi zahvaljuje, bila je prava

retkost.

„Drago mi je što sam mogla da vam pomognem, oče."

Zadovoljno je klimnuo.

Već nekoliko dana nije spominjao ni gospodina Manersa ni moju sramotu. Možda

je uvideo da mogu biti korisna, mada nisam udata.

Bacila sam pogled na te slasne šljive i sve mi se odjednom učinilo lepim i radosnim.

Bilo ih je žutih, plavih i onih prošaranih rumenilom. Sve su bile zdrave, kao da ih je

Demetra, boginja prirode, začarala svojim dahom. A onda u korpi ugledah jednu

šljivu, manje lepu od ostalih. Na sebi je imala nekoliko beličastih tačkica. Htedoh da

je bacim, ali zastadoh. Zašto sve moraju da budu savršene? Možda je i ta nesavršena

šljiva jednako slatka kao i ostale.

Očev sluga me je otpratio do Maji Enda do kojeg smo putovali čamcem. Nije bio

naročito pričljiv, tako da sam mogla da uživam u gužvi i buci na najprometnijoj reci

u kraljevstvu, znajući da bih kasnije mogla videti onoga za kim sam toliko dugo

by voki

Dama i pesnik

čeznula. Smeškajući se tome, podigla sam rukom rub haljine da se ne bi pokva-sila,

osluškujući zvukove koji su dopirali sa svih strana: zvonjavu crkvenih zvona, zveket

čekića iz mnogobrojnih radionica i viku čamdžija iz hiljadu malih čunova. I tada

shvatih da sam ovu buku zavolela jednako kao i seosku tišinu, jer me je podsećala na

to da u tom gradu živi neko do koga mi je bilo stalo mnogo više nego do svega što

sam ostavila u Louzliju. Upitah se da li je Meri ustala ili, kao što ima običaj, traci

vreme šetajući po kući u spavaćici umotana u meki ogrtač, razmišljajući satima šta će

tog dana da obuče. I zaista, glavna sluškinja mije rekla da njena gospodarica još

spava. „Idem daje probudim, a vi, gospođice, sačekajte u sobi za primanje. Vatra je

upravo upaljena."

Pretpostavila sam da bi trebalo da budem zahvalna što su je uopšte upalili. Ali

pošto se još nije bila pošteno rasplamsala, u prostoriji je bilo prilično hladno, za

razliku od mirišljave i uvek tople Merine odaje. Otići ću gore daje iznenadim. A onda

sam se prisetila prizora koji sam poslednji put ugledala kada sam ušla u njenu

spavaću sobu, te upitah sluškinju da li je i njen suprug s njom. Iz njenog pogleda

shvatih da on odavno nije ulazio u odaje svoje supruge. Iznenadila sam se kada sam

videla daje Meri ustala i daje potpuno odevena. Nosila je prelepu plavu haljinu,

bogato izvezenu crvenim cvetovima. Puštene kose, stajala je ispred ogledala, trudeći

se da zakopča ogrlicu oko vrata. Bilo mi je čudno što nije zvala sluškinju da joj

pomogne, a ni taj komad nakita nikada ranije nisam videla na njoj. Kada me je

primetila, brzo ju je skinula s vrata i spustila na stočić, a obrazi joj se zacrveneše više

od cvetova na njenoj haljini.

„En! Nisam te očekivala! Nešto se dogodilo baki?"

Meri se brinula da će baka brzo umreti od tuge za dedom. Ali ona je bila sazdana

od čvršćeg materijala.

„Živa je i zdrava, pozdravlja te i šalje ti ove sočne šljive." Predala sam joj korpu s

voćem, a ona ju je samo spustila na komodu, ni ne pogledavši je.

„Lepa đinđuva", pokazala sam na njenu novu ogrlicu. „Poklon od Nika?"

Izgledalo mije kao daje iznenađena ovim pitanjem. Okrenula se i posegnula za

ogrtačem od somota. „Danas je baš hladno, zar ne? Nisi valjda od Čering Krosa došla

u toj laganoj odeći?"

„Jesam. A napolju je lep dan. Treba i sama malo da izađeš. A sada moram da idem,

treba da obavim još neke poslove za oca."

„Oprostio ti je?"

„Ne znam, ali ceni moju pomoć."

Pogledala me je ispod oka. „Kakve to poslove treba da obaviš? I gde?

Pretpostavljam, u palati Jork, da bi se srela sa izvesnim tamnookim gospodinom?"

Pocrvenela sam. Nisam mislila da sam toliko providna.

„Sestro, moram li opet da ti objašnjavam da je to ludost? Ne samo za tvoje dobro,

već i za dobro svih nas."

Umesto da joj odgovorim, podigla sam skupu ogrlicu sa stočića, posmatrajući kako

se prelepi smaragdi presijavaju na suncu. „Možda bi taj savet trebalo ja tebi da dam?"

by voki

Dama i pesnik

Tišinu je remetilo samo pucketanje vatre i hrkanje Merinog psetanceta, koje je

spavalo na svilenom jastučetu pored kamina kao da je kraljičino mezimče. Meri je

slegnula ramenima i sela ispred ogledala. „Nije to isto. Ja sam udata žena, a ti si

devojka."

„Znam, Meri. Ne brini, biću obazriva."

Uzela je moju ruku. „Mnogo si rizikovala zbog mene, sestro."

„Onda ćeš me razumeti."

Čim sam izašla iz Merine kuće, rekla sam slugi da je slobodan. Htede da se pobuni,

znajući da može da izgubi posao ako moj otac sazna da sam išla gradom bez njegove

pratnje, ali kada je video moj smrknuti pogled, otišao je bez pogovora. Ostavši

konačno sama, sišla sam stepenicama do reke. Toliko sam se tresla od uzbuđenja da

sam morala da se uhvatim za ogradu. Moja ljubav je bila samo dve milje uzvodno.

I kako se Temza penušala i komešala pod čamdžijinim veslima, tako se

uzburkavala i moja savest. Smem li da mu dam svoju nevinost bez božjeg blagoslova

i okrilja bračne zajednice? Ja, koja potičem iz porodice uglednih vitezova?

„Silazite kod Fraj lejna ili kod Savoja, gospođice?" čamdžija mi je prekinuo misli.

Prva stanica mi se učinila boljim rešenjem, znajući da se oko bolnice u Savoju

stalno vrzma mnogo sveta, a ja nisam želela da budem viđena.

„Fraj lejn, molim." Čamdžija mi je pomogao da se popnem klizavim stepenicama,

znatiželjno me posmatrajući i, verovatno, pitajući se šta mlada dama traži napolju

bez muške pratnje. Htedoh mu reći da se moj sluga razboleo, ali onda pomislih da

nije potrebno da se pravdam običnom čamdžiji. U ulici osim mene nije bilo žive duše,

te se žurnim korakom uputih uskom uličicom prema svom cilju. Stan gospodina

Dona bio je odmah iza ugla velike zgrade, jedne u nizu crno-belih zdanja na putu do

Stranda i ulice Flit. Zastadoh da se pomolim devici Mariji, mada sam bila svesna daje

put kojim idem put greha.

„Izgubili ste se, gospođo?" - začuh glas iza leđa.

„Nisam gospođa..." Okrenula sam se i ugledala gazdu gospodina Dona, a zatim

sam mu odgovorila odlučnim i jasnim glasom, tek da mu bude jasno da znam šta

radim i da mi ne treba njegova pomoć. „Biće u redu ako mi se obratite sa gospođice'.

Nosim zvaničan zahtev za gospodina Dona."

„Naravno", naklonio mi se, „on je veoma popularan među damama." Nasmejao se

sladunjavo. ,,I sve za njega imaju nekakve poruke."

„Da li je on kod kuće?"

„Jeste, u društvu jednog gospodina."

U tom trenutku začuh muški gromki smeh, gotovo nepristojno glasan, nalik onome

kada dva muškarca razmenjuju intimna iskustva, pa se tome cerekaju. Gospodin Don

je izlazio iz kuće tapšući svog gosta po leđima, nemarno odeven samo u košulju, a

onda me je ugledao. Teško je recima opisati izraz njegovog lica. Nešto između

ushićenja i preneraženosti.

„Gospođice Mor... Moja slatka En..." Zvučao je kao da su mu reči izletele iz usta

pre nego što je shvatio šta je rekao. Njegov gost se zagonetno smeškao, podigavši

obrve. Po izrazu njegovog lica shvatih da mu moje ime nije nepoznato. Činilo mi se

by voki

Dama i pesnik

da je gospodin Don izgubio moć govora, jer je prošao čitav minut pre nego što je

došao sebi i uspeo da progovori. „Moj prijatelj, gospodin Dejvis, upravo odlazi."

Ovaj mu bezobrazno namignu, te mi tada pade na pamet da bi on mogao biti taj

koji je po gradu širio glasine o meni. Ovaj susret nije baš srećno započeo.

„Gospođica Mor vam je donela zvaničan nalog", nagovestio je gospodin Hejns.

Njegova aluzija je bila više nego jasna.

„Biće mi drago da je primim", sav zvaničan mu je odgovorio gospodin Don,

pružajući ruku da prihvati moje rukavice i ogrtač. „Mogu li vam ponuditi kolačić i

pehar slatkog vina dok razgovaramo o tom dokumentu?"

Čim su se vrata zatvorila za nama, iz njega je provalila prava bujica reči.

„Gospođice Mor... En..." govorio je ozbiljno, „otkuda vi usred belog dana, potpuno

sami i nenajavljeni? Niste ni masku stavili, a otvoreno ste razgovarali s mojim

kućepaziteljem! On nije čovek od diskrecije, te se plašim da naškoditi vašoj

reputaciji."

Ove su me reči razbesnele, te sam planula poput munje kada raspara vedro nebo.

„Mojoj reputaciji! Usuđujete se da o tome govorite vi, koji ste se po ćelom Londonu

hvalisali o našoj vezi! To je čuo i gospodin Maners i preneo mom ocu! I šta je značilo

ono namigivanje između vas i gospodina Dejvisa?"

Nisam mogla da zadržim gnev, već je sve provalilo iz mene kao nabujala reka koja

ruši sve pred sobom. ,,I znate li šta je gospodin Maners rekao mom ocu?"

Odmahnuo je glavom.

„Da sam vam se podala i da sam to učinila i s drugim muškarcima!"

„To je užasna kleveta! Nikada ne bih tako nešto izgovorio! Ne kažem da nisam bio

u teškom iskušenju, ali poštovao sam vašu čednost i prigušio svoju strast!"

„To je tačno. Ali ne bi me čudilo da, kao i svi muškarci, podižete sebi cenu pričajući

o ovome sa svojim prijateljima u sasvim drugačijem svetlu."

Vrteo je glavom, ne verujući onome što čuje. „Zaista sam dirnut lepim mišljenjem

koje imate o meni, gospođice."

Osetila sam grizu savesti zbog svojih grubih reči, ali opet, kako je gospodin Maners

mogao čuti sve te glasine ako ih gospodin Don lično nije izgovorio? Ponovo me je

obuzela ljutnja. ,,I znate li šta je moj dragi otac rekao u odbranu moje časti? Ništa!

Ama baš ništa! Štaviše, podigao je cenu mog miraza za pet stotina funti, samo da bi

prikrio moju i porodičnu sramotu!"

„En, ljubavi..."

„Ne zovite me tako! Nisam ja vaša ljubav."

Dok nisam došla ovamo, ni u najstrašnijem košmaru ne bih poverovala daje

gospodin Don raspredao priče o meni. Međutim, bio je dovoljan taj jedan mig da

shvatim da sam pogrešila. Sva moja nadanja, vera i odlučnost bili su izbrisani tim

bezobraznim gestom njegovog prijatelja.

Stavila sam rukavice i navukla ogrtač preko ramena. „Idem sada. Kao što rekoste,

ova je poseta bila velika greška. Samo ću sebi na vrat navući još veću bruku. Jasno je

da moramo okončati naše prijateljstvo. Ako sada pođem, stići ću kući pre nego što se

by voki

Dama i pesnik

otac vrati iz Parlamenta. Nije potrebno da se i dalje pretvaramo da imamo još nešto

jedno drugom da kažemo."

„Ne, gospođice En, čekajte! Idem da objasnim gospodinu Hejnsu razlog vaše

posete. Došli ste po stihove namenjene udaji vaše sestre i njenom odlasku na Ostrvo

Vajt. Baš tako." Žurno je navukao kaput.

Na spomen tog ostrva, prisetila sam se nemilog događaja koji se tamo zbio i sva se

stresoh od užasa. Ostala sam sama u njegovoj sobi. Ceo moj romantični plan pao je u

vodu, a snovi se razbiše u paramparčad kao da su bili od stakla.

Osvrnula sam se poslednji put po njegovoj sobi. Bila je uredna i čista, kao i ona u

palati Jork. Na stočiću pored kreveta primetih parče krzna, a onda shvatih da je to

zečja šapa umetnuta u njegov portret. Dakle, gospodin Don je i dalje verovao da će

mu se sreća nasmešiti. A meni je moja očigledno bila okrenula leđa.

Primetila sam da je u žurbi ostavio svoju košulju prebačenu preko kreveta. Ni

sama ne znam zašto sam to učinila, ali nešto me je nagnalo da uzmem to belo platno i

prislonim ga uz svoj obraz. Košulja beše još topla i mirisala je na njega. Zatvorila sam

oči udi-šući miris njegovog znoja i mošusnog parfema. Iznenada začuh neki zvuk iza

sebe. Bio je to on. Zadržala sam dah, brzo sakrivši košulju iza leda. Sva crvena od

stida, nekako sam uspela daje ispustim iz ruke pre nego što mi je prišao.

„Ako vam je potrebna maramica da obrišete lice, doneću vam je", a onda me je

zgrabio u naručje, strasno mi ljubeći usne. Bestidno sam se priljubila uz njega

predajući mu se srcem i dušom, ne skrivajući svoja uzavrela osećanja.

Međutim, razodenuti jednu elizabetansku damu nije bio nimalo lak posao. Smejao

se i isto toliko psovao dok se borio sa onim silnim vrpcama, kopčama, žicama i

suknjama. Na kraju te bitke, na meni nije ostalo ništa drugo osim donje košulje, ispod

koje su se nazirale nežne, ružičaste, napupele grudi. Kada je konačno uspeo da ih

oslobodi iz tog tapaciranog zatvora, sklopila sam oči uživajući u njegovim nežnim,

laganim poljupcima.

"'Dođite, madam... "' Zadirkivao me je pogledom, recitujući stihove iz pesme koja je

jednom davno uzburkala moja čula. Ispružio je ruku i poveo me u tajanstveni svet

iza zavesa svoje postelje.

Zadrhtala sam, prisetivši se nastavka pesme, koji nije izgovorio:

„Pustite moje ruke da istraže vaše telo,

gore, dole, pozadi i naokolo."

O, kako sam dugo čeznula da osetim njegove ruke na svom telu! I sada se to zaista

dešavalo.

Ali pre nego što smo nastavili da klizimo u duboki ponor strasti, zastao je i uzeo

moje ruke u svoje. „Konačno smo se nas dvoje pronašli. Nakon toliko pogrešnih

puteva i beskrajnih lutanja, sada smo ovde samo vi i ja. Nakon ovoga, ništa više neće

biti važno, i naspram ovoga, sve će izgledati jadno, kao prljavština pred blistavim

zlatom."

Kleknuo je pred mene, oslobađajući i poslednju uzicu s moje tanke košulje; ona

skliznu na pod i ja ostadoh pred njim naga kao od majke rođena. Ali nisam osećala

stid, već čisto zadovoljstvo dok je svojim toplim, mekim usnama prelazio preko mog

by voki

Dama i pesnik

tela, ne propuštajući ni delić kože, polako se spuštajući nadole. Osetila sam vrelinu

njegovog daha kako putuje po meni, nežno, kao dodir leptirovih krila. Celo telo mi je

podrhtavalo od užitka, ali i straha, jer nisam znala šta sledi. Međutim, kada mi je

nežno razmaknuo noge i dostigao cilj, u mom telu je sve eksplodiralo, te vrisnuh od

ushićenja. I tada sam shvatila da je bio u pravu. Od ovog trenutka, ništa mi nije bilo

važnije od njega i naše ljubavi - ni porodica, ni budućnost, ni vera - baš ništa.

Ležali smo, osluškujući jedno drugom otkucaje srca, obasjani popodnevnim

svetlom, dišući kao jedno telo, jedna duša. Primetih da mu je preko lica prešla senka

zabrinutosti.

„Vidim li ja to tugu u vašim očima?"

Poljubio mi je dlan. „Svako je biće tužno nakon vođenja ljubavi."

„Aha", zadirkivala sam ga ponoseći se svojim znanjem, jer sam prepoznala latinsku

izreku kojom se poslužio. „Nešto ste zaboravili? Svako je biće tužno nakon vođenja

ljubavi - osim žena i petlova."

Zavrteo je glavom osmehujući se. „Gospođice En Mor, zahvalan sam bogu što vas

je stvorio. Vi ste čudesno biće vredno divljenja."

„Recite mi", upitala sam ga bez stida dok smo ležali u našem skrivenom raju,

„jesam li ja to novootkriveno ostrvo u onoj vašoj skandaloznoj pesmi? Ilije ta čast

pripala nekoj dami pre mene?"

„Niste, En", iznenadila me je grubost njegovog glasa, „vi niste moja Amerika. Pisao

sam o jednoj drugoj dami."

Podigla sam se u sedeći položaj, iznenađena surovošću njegovih reči.

„Voleo bih kada bih mogao poreći da je u mom životu bilo mnogo žena, ali jedno

mogu sa sigurnošću da tvrdim - posle vas neće biti više nijedne." Dotakao je svoje

usne mojom rukom. „Vi ste moj sever i jug, moj istok i zapad. Vi ste moja zvezda

vodilja i centar mog kosmosa. Od ovog trenutka, nas dvoje se više nikada nećemo

razdvajati. Moramo pridobiti vašeg oca, lorda, sve."

Kleknuo je pored kreveta, sklopivši ruke kao da se moli, a zatim je povukao i mene

do sebe. „Kada vežemo naše živote čvorom ljubavi, nikakva sila ga više neće

razvezati. Ni bolest, ni okrutna sudbina, ni sama smrt. A ja, kada se jednom budemo

venčali, do kraja života neću voleti nijednu drugu. Hoćete li se i vi meni zakleti na

vernost?"

„Hoću, zaklinjem se."

Nismo više rekli ni reč. U tišini smo uživali u svečanosti ovog trenutka, a potom

smo, čvrsto zagrljeni, utonuli u blaženi san.

Bilo je kasno popodne kada nas je probudilo neko grebuckanje po prozorskoj dasci.

Bio je to golub koji je gugutao i nadimao svoje plavozelene grudi kao da se nekome

udvara i kao da nam zavidi na slastima ljubavi koje smo upravo otkrili. Nasmeših se,

prisećajući se jedne davno viđene slike - onog dana kada sam prvi put ugledala

gospodina Dona. Iznenada, usred te sreće i miline, setih se gospodina Manersa i

neprijatnosti koje sam doživela u Portsmutu.

„En, draga, šta vas muči? Izgledate kao da ste ugledali avet."

by voki

Dama i pesnik

„I jesam." Okrenula sam se na leđa. „Nadajmo se da ovaj golub nije zli duh koga je

neko poslao da nas progoni."

Ustao je iz kreveta i počeo da se oblači. Bio je pun energije, poput svece koja se

razgori nakon što joj se produži fitilj.

„Niko nam više ne može nauditi. Snaga naše ljubavi štitiće nas bolje od najsjajnijeg

oklopa." Uzeo me je u naručje, sklanjajući mi rasutu kosu s lica. „En, ne sumnjajte u

nas! Ako se iskreno volimo, ko nam šta može?"

Zastala sam na trenutak. Nisam želela da uništim nežni mehur naše sreće, ali sam

ipak morala. „Gospodin Maners. Nisam ni u kakvoj obavezi prema njemu, nisam mu

dala nikakvo obećanje, ni usmeno, ni putem pisma. Hvala nebesima što je njegov

otac toliko odugovlačio i proširivao svoje prohteve da bračni dogovor nikada nije ni

postignut, ali ipak može da nam naudi." Progutala sam pljuvačku, a zatim nastavila.

„Pre izvesnog vremena, išla sam sa sestrom i ocem na Ostrvo Vajt da objavimo njenu

veridbu. Gospodin Maners je išao s nama jer je moj otac smatrao da ću ga pre

prihvatiti ako se budemo bolje upoznali. Kada smo na povratku kući svratili na

konak u Portsmut, lud od ljubomore prema vama, pokušao je da me obeščasti."

„En!" Njegovo lice je potamnelo od besa. „Zašto mi to niste ranije rekli? Našao bih

ga ispod crne zemlje! Ako vas je povredio..."

„Nije, mada ne znam šta bi se dogodilo da nije naišao vlasnik krčme. Džone, one je

okrutan čovek i pokušaće da vam naudi. Nama, takođe."

Uzeo je moje ruke u svoje i položio ih na svoje grudi. „Onda se moramo venčati

pre nego što taj čovek pronađe način da nas spreči. Već sutra ću potražiti neku

crkvicu i kapelana koji će pristati da nas sjedini."

Čelo mu se odjednom naboralo. Znao je da će biti izuzetno teško pronaći nekoga

ko će pristati da venča osobu mladu poput mene, i to bez očevog pristanka i

oglašenja venčanja. Mada su se udavale i devojke mnogo mlađe od mene, to je bivalo

uz pristanak roditelja, a ne ovako tajno, bez igde ikoga. I sama sam zadrhtala pred

veličinom ove namere. A onda se njegovo lice odjednom razvedrilo, kao kada se

sunce promoli iza gustih oblaka. „Moj prijatelj Kristofer Bruk! Njegov brat Samjuel je

sveštenik. On nas može venčati."

Otrčao je do radnog stola, na brzinu napisao poruku, presavio je i okrenuo da na

poleđini napiše adresu, a zatim zapečatio toplim voskom u koji je potom utisnuo žig,

onaj isti koji je stajao na pismima koje sam dobila od njega. Zagledala sam se u pismo

u njegovoj ruci. Srce mi je brže zakucalo kada sam pomislila da su naša budućnost i

sudbina zapečaćene tim malim voštanim žigom. Prepoznao je strah u mojim očima.

„En..." Nežno mije poljubio ruku. „Budite hrabri. Gde je sada ona mlada dama koja je

bez premišljanja ubila pacova? Ona koja jaše na konju brzo poput vihora? I koja bi

prerušena ušla u onu jazbinu da se obračuna s gospodinom Frimanom da je ja nisam

u tome sprečio?"

Udahnula sam, rešena da da skupim hrabrost i udam se uprkos tome što sam znala

da ću time duboko uvrediti porodicu i prijatelje, a sve zbog velike ljubavi prema

ovom čoveku. Ne zbog mojih godina, jer mi je bilo skoro sedamnaest, već zbog toga

što nisam dobila očev pristanak. Uspravila sam se i pogledala ga pravo u oči.

by voki

Dama i pesnik

„Spremna sam da učinim sve za vas."

Pre nego što sam se spremila da pođem, za svaki slučaj sam plašljivo pogledala

kroz prozor na ulicu, da me neko ne bi video. Ali napolju nije bilo ničega osim tame.

Žurnim korakom se uputih do reke da pronađem čamac koji će me odvesti do Čering

Krosa. Kada sam stigla kući, otac je bio zagnjuren u gomilu papira ispred sebe.

Tresući se od straha, zastala sam na pragu njegove radne sobe. Plašila sam da će mi

iz očiju pročitati da nisam više devica i da sam okusila čari ljubavi i strasti. Međutim,

ja ga uopšte nisam zanimala - misli su mu bile zaokupljene popravkom kraljičinog

glavnog druma.

„En, kako ti je sestra?" - na trenutak je podigao pogled, „jesu li joj se dopale bakine

šljive?"

Lice mi se ozarilo osmehom podstaknutim snagom ljubavi i slatke pobune. „Zaista

im se obradovala. Šljive su bile lepe i ukusne, te ih je sa slašću sve pojela. To su

najukusnije i najsočnije šljive ikada ubrane pod kapom nebeskom."

Radoznalo me je pogledao. „A ti, En? Jesi li dobro? Deluješ mi čudno, da nemaš

temperaturu?"

„Nikad se nisam bolje osećala, oče. Zamolila sam Meri da nam što pre vrati korpu."

A zapravo sam se potajno nadala da će Meri to učiniti, jer sam morala s nekim da

podelim svoju tajnu, a ona mi se činila najpogodnijom za tako nešto.

„Da vrati korpu?" - zbunjeno me je pogledao. „Ali to je samo bezvredna stvar

napravljena od trske."

„Varate se, oče. Baki ona mnogo znači."

U čudu je vrteo glavom. „Žene su čudna stvorenja. Nadam se da ćeš moći da mi

pomogneš ovde. Imam pune ruke posla."

„Odmah ću, oče."

Kada sam sela naspram njega u fotelju s pozlaćenim lavljim šapama na

rukohvatima, iznenada mi se ljubazno nasmešio. Skrenula sam pogled. Srce mi se

stezalo od tuge i osećaja krivice. Sve ove godine nije me ni primećivao ili mi se

obraćao osorno i hladno, a sada, kada sam bila tako blizu da se otrgnem iz njegovih

surovih okova, izabrao je trenutak da smekša i pokaže mi ljubav i nežnost za kojima

sam godinama žudela.

Ipak, u životu žene dođe vreme kada mora da se opredeli između ljubavi prema

ocu i voljenom muškarcu. A ja sam se opredelila za ovog drugog.

Nekako sam uspela da pošaljem Meri poruku, ali nisam bila sigurna da li će doći.

Ona baš ume da bude lenja i sebična, što stavlja na probu svačije strpljenje. A možda

će pomisliti da opet želim da joj držim pri diku.

Te noći sam bila napeta poput žica harfe i nisam uopšte spavala. Znala sam da

svojim najmilijima - ocu, Margaret, baki, pa ni rođaku Fransisu, mada sam s njim

delila mnogo toga - ne mogu po-veriti svoje planove. Svoju tajnu sam jedino mogla

podeliti s Meri, pošto je i sama bila u sličnoj situaciji.

Sutradan sam se namestila pored prozora, pogleda usmerenog ka mestu odakle

sam mogla da vidim sve koji pristignu.

by voki

Dama i pesnik

„Šta to radiš, En?" - upitao me je otac. „Stojiš ovde već pola sata. Bolje bi bilo da

pogledaš one papire o monopolima. Mnogi u Parlamentu su ljuti na Njeno

veličanstvo što je određenim ljudima dalo monopol za uvoz poslastica. Oni smatraju

da će ubuduće sve od vina do soli biti predmet monopola, koji će dobiti povlašteni

plemići, dok će ostali od toga samo imati štete."

„Naravno da hoću, oče."

U tom trenutku, u dvorištu se začu rzanje konja. U sedlu je bila otmena dama,

obučena u prelepu crvenu haljinu, a na glavi je nosila raskošan šešir ukrašen

čapljinim perjem. Ispred nje je sedelo detence. „Pogledajte, oče. Dole je Meri s malim

Nikom."

Otac je pogledao kroz prozor. „Ne vidim da nosi tu dragocenu korpu koju si tražila

da donese."

„Verovatno ju je poslala po slugi."

„Zašto je onda došla?"

Napravila sam se da nisam čula njegovo sasvim logično pitanje i štrcala u

prizemlje da se pozdravim s njima. Srdačno sam je zagrlila privivši je uz sebe, a očev

sluga je uzeo malog Nika za ruku i odveo ga u kuhinju, gde je kuvar za njega

sačuvao ukusne poslastice.

Uvukla sam Meri u malu primaću sobu dok mi je srce lupalo jače od zvona na

crkvi svetog Klementa. „Sestro, kocka je bačena! On sada traži sveštenika da nas

venča."

Meri se nije nasmejala, niti mi je uzvratila zagrljaj. Samo je slegnula ramenima,

dajući mi time do znanja da sam za nju izgubljeni, beznadežni slučaj na koji ne vredi

traćiti reči.

Sedele smo srkućući medovinu i razgovarale o napretku njenog sinčića i njenim

planovima za božične praznike. A onda je ustala i spremila se da pođe. „Oprosti, En,

moram u još jednu poseru." Imajući u vidu raskoš njene odeće, bilo mi je jasno o

kakvoj je poseti reč.

„Do viđenja, sestro. Čuvaj se."

Obe smo ćutale nekoliko trenutaka, a onda mi je odgovorila. „Čuvaj se i ti. Moj

suprug mi je naneo mnogo bola kada je prokockao skoro svu našu imovinu. Zašto

sada on ne bi propatio makar desetinu onoga što sam godinama mirno i bez reči

trpela?"

„Svet nije isti za muškarce i za žene, Meri."

„Tako je. I zakon nije isti za bogate i za siromašne. A ti si na dobrom putu da

pređeš tu granicu. Razmisli o tome pre nego što doneseš konačnu odluku."

„Meri, dobro znaš da mi bogatstvo ništa ne znači."

Meri slegnu ramenima. „Da, zato što si oduvek imala sve što ti srce poželi. Nisi

nikada morala da brineš čime ćeš platiti lepe haljine, rasne konje koje jašeš... Voziš se

kočijom, nosiš skup nakit i ne znaš ništa o siromaštvu, teškom životu i muci da

nahraniš gladna usta."

by voki

Dama i pesnik

Bila je u pravu, ali me njene reči ipak nisu pokolebale. Uostalom, mlada sam i puna

poleta. „Slažem se s tobom, sestro, ali ljubav će mi dati snagu da prebrodim sve

teškoće."

„Ljubav? Za ime boga, En! Ljubav nas čini slabićima i ne snaži nas! Zbogom, En."

Pozvonila je i mali Nik se pojavi noseći vruću pitu od jabuka umotanu u krpu.

„Zbogom, Meri."

Gledala sam njenog sinčića kako se drži za rub njene haljine gledajući me onim

krupnim, tamnim očima. Podsetio me je na svog oca. „Zapamti, Meri, ti imaš šta da

izgubiš. Čini mi se, i više od mene."

„Čudne smo nas dve ptice." Odmahnula je glavom tužno se sme-šeći. „Bogu hvala

da Margaret i Franses nisu zgrešile." „Ti i ja smo različitog kova."

„U pravu si, jer ja nikada ne bih menjala svilu za lan. Kažu da je svila jednako

čvrsta koliko je i lepa." Uzela je Nika za ruku i krenula niz stepenice.

„Jeste", viknula sam za njom, „ali lan duže traje!"

Pročitala sam sve zahteve upućene mom ocu u vezi s monopolima. S početka,

kraljica je na taj način ukazivala naklonost prema određenim plemićima dajući im

mogućnost da dobro zarade na svemu, počevši od soli do domina. Međutim, kako ih

je nagrađivala, tako su rasli i njihovi prohtevi, tako da mi se činilo da će uskoro neko

dobiti monopol i nad vazduhom koji udišemo. I sada se kraljica našla u situaciji da se

ceo Parlament protivi njenim odlukama.

A moj otac, koji uopšte nije voleo promene, morao je da prizna da mu se sve to

uopšte nije dopadalo. „Monopoli su loši, izjedaju društvo poput opake bolesti i

mrzim ih iz dna duše", rekao je ,,i to nameravam da kažem Njenom veličanstvu."

Kraljica Elizabeta nije dozvoljavala da joj se neko protivi. Pred očima mi se ukazala

slika ledi Meri Hauard koja je bila kažnjena zbog pažnje koju joj je ukazao eri od

Eseksa. A kada joj se usprotivio i on, kraljičina najveća ljubav, završio je na gubilištu.

Zbog toga sam bila prinuđena da onako izokola posavetujem oca kako da pred

kraljicom iznese svoje neslaganje, a zadrži glavu na ramenima. „Pustite prvo usijane

glave da iznesu svoje mišljenje, a potom ponizno zahvalite kraljici što se udostojila da

sasluša vaše. Na kraju krajeva, znamo dobro čija je ona kći." Ni ona, kao ni njen otac

Henri Osmi, nije podnosila da joj neko govori kako da upravlja kraljevstvom.

Bilo mi je drago što sam imala čime da se bavim, pošto i dalje nisam dobijala vesti

o venčanju. Nisam znala da li se otac pridržavao mojih saveta sve dok se nije vratio

iz Vajthola.

„Primila nas je u Velikoj sali. Čim je ušla, pali smo na kolena pred njom",

pripovedao mi je otac, očiju sjajnih od suza. „Njeno veličanstvo nam je reklo da za

nju ne postoji vredniji dragulj od nas, njenih podređenih. En, obećala je da će

poništiti sve loše zakone o monopolima. Učinio sam kako si me savetovala. Ponizno

sam joj zahvalio na pažnji i ona mi se nasmešila, rekavši da smo joj moj otac i ja

najdraži savetnici i daje takve teško naći među mlađima."

U čudu sam slušala oca, razmišljajući kako kraljica, mada veoma stara, još jednako

uspeva da drži svoje podređene u potpunoj poslušnosti i da ih natera da joj budu

zahvalni čak i za mrvicu ljubavi koju im pruži. To je bila prava moć!

by voki

Dama i pesnik

„Prirediću svečanost za sve članove Parlamenta da proslavimo uspeh, a ti ćeš mi,

En, biti domaćica!"

„Čestitam, oče, zaista ste mudar savetnik."

Duboko sam mu se naklonila, kao da preda mnom stoji kraljica lično. Većina očeva

bi ovakav postupak ocenila kao šalu, ali ne i moj. Za njega je ovaj gest značio da ga

konačno poštujem, kako to i dolikuje kćeri.

„Dobro si ti dete, En. Uvek imaj na umu ugled svoje porodice." Pitam se da li bi to

isto rekao da je znao da sam nedavno celo popodne provela u krevetu s Džonom

Donom.

Trudila sam se da budem korisna i poslušna, a u stvari sam sve vreme mislila o

svom bekstvu.

Da vam donesem pehar piva ili biste radije popili nešto jače?". Umesto da mi

odgovori, on je kinuo, te sam imala izgovor da ga nateram da legne u vruću kupku

pored vatre. Kasnije sam donela ugrejani kamen i stavila mu ga u postelju, ponudivši

mu i pehar toplog, mirisnog piva da bi mogao lakše da zaspi. Lek je delovao jednako

dobro kao i moj šarm.

Sutradan uveče priredili smo svečanost za dvadeset članova Parlamenta. Između

ostalih, došli su Merin muž Nik kao i Margaretin Tomas. A pošto je i gospodin Don

postao novi član te cenjene ustanove, otac se udostojio da i njemu pošalje pozivnicu.

Pre nego što su sluge iznele pečenog pauna, paštetu od pastrmke i dinstanu

zečetinu, služila sam gostima vino. Sa svima sam proćaskala po koju reč i uputila im

osmeh, a zapravo, sve vreme sam pogledom tražila samo jedno lice.

Moj zet se šćućurio u jednom kutku, kao da se krije od ostalih. „Želiš li još vina,

Nik? Zašto se kriješ ovde?" Kada sam spustila bokal s vinom na sto, zgrabio ga je i do

vrha natočio svoj pehar. ,,U našoj kući je tako tiho otkad si otišla, En", rekao mi je. A

onda, bez ikakvog posebnog razloga, izraz njegovog lepog lica se promeni, a oči mu

se suziše kao u lisice. „Sve što tvoja sestra ima, moje je", prosiktao je glasom punim

gorčine i sumnje. „Trebalo bi da to zna." Pogledao je u mene. „Ili bi ti trebalo na to

daje podsetiš."

Zvučao je preteče i opako. Ni traga od onog ljubaznog i nasmejanog gospodina.

Okrenula sam se s gnušanjem, ali i strepnjom. Žene su u potpunosti bile u rukama

svojih muževa. Kada bi Nik odbacio moju sestru, šta bi od nje ostalo? I šta bi bilo

kada bi moj otac otkrio šta nameravam da učinim? Pretukao bi me? Zatvorio me u

tamnicu i postavio Konstans za tamničara? Taj bi zadatak sa zadovoljstvom obavila.

I tada ugledah gospodina Dona kako ulazi zajedno s lordom, čuvarem kraljičinog

pečata. Pogledi su nam se ukrstili na trenutak, dovoljno dug da jedno drugom

prenesemo poruku ljubavi, a opet toliko kratak da to niko nije primetio. Nastavila

sam da točim gostima vino. Gospodin lord je došao u pratnji svoje nove supruge

Alis.

„O, En", pozdravio me je teča, „divno izgledaš u toj zelenoj haljini. Kao dah proleća

u bleštavilu i sjaju nadolazećeg Božića."

Poklonila sam mu se u znak zahvalnosti, primetivši da je njegova supruga Alis

napravila kiselu grimasu. Ne razumem zbog čega, imajući u vidu njenu bogatu i

by voki

Dama i pesnik

raskošnu odoru dostojnu kraljice. Sva je bila optočena draguljima i zlatom. Bila je

zaista lepa, mada su duboke bore urezane sa obe strane njenih punih usana govorile

o skrivenom nezadovoljstvu u njenoj duši.

„Hvala vam, tečo."

Grofica je pogledom odmerila sto pun pečenih paunova poredanih na

poslužavnicima i ukrašenih veličanstvenim perjem. „Egzotično, nema šta."

„Jeste, gospođo", nasmejala sam se u znak odobravanja, „kao da je svečanost

priredila kraljica Kleopatra lično!"

Elis me je pogledala znatiželjno, a zatim se gromko nasmejala.

„Čula sam da ste veoma učeni, gospođice Mor. Čujem da vaš otac ne misli da vam

je to donelo išta dobro i da je zažalio što je platio vaše obrazovanje." Pogledala je

hladno svog supruga i dodala kao da mu se obraća u spavaćoj sobi. „Eh, blago

Kleopatri: nju je ljubio jedan Antonije."

Moj teča se namrštio na ovu namernu uvredu, te tada shvatih da su njihovi odnosi

veoma loši.

Ponovo sam im se naklonila, udaljivši se od njihovog gneva. Pokušavala sam da

razmenim koju reč s gospodinom Donom, makar i na trenutak. Konačno ga spazih

kako stoji u niši, na kraju trpezarije. Podigoh ruku da mu mahnem, a onda primetih

da vodi ozbiljan razgovor s nekim gospodinom.

,,S kim to razgovara gospodin Don", upitala sam teču.

„Sa svojim dobrim prijateljem, ser Henrijem Gudjerom."

Spustila sam pehar s vinom na sto u pokušaju da se probijem prema njima, ali

zastadoh kada sam čula o čemu razgovaraju.

„Molim te Henri, budi nam svedok"; molio gaje polušapatom. „Nemamo mnogo

ljudi kojima možemo verovati."

„Drago mi je zbog ukazane časti, ali kako to da učinim kada znaš da se ne slažem s

tim brakom? To će biti tvoj kraj, Džone, uništenje svih tvojih nadanja i težnji."

„Grešiš, prijatelju moj", glas mu je bio pun nade i samopouzdanja, „to će biti

ispunjenje svih mojih želja."

U tom trenutku me je ugledao i uputio mi pogled pun najvatre-nije ljubavi.

Uplašivši se da ću se odati ako ostanem, brzo sam se vratila posluživanju

mnogobrojnih gostiju. Nakon toga ga nisam videla do kraja večeri, kada sam

pomagala gostima da pronađu svoje kapute i ogrtače.

„Moj prijatelj Samjuel je pristao da nam pomogne", šapnuo mi je. „Sada moram sve

ugovoriti u savojskoj crkvi. Ona se nalazi na svega nekoliko minuta od mog stana, a

čuo sam da je službenik predusretljiv čovek. Naravno, za određenu novčanu

nadoknadu."

„Neka nam je bog u pomoći."

by voki

Dama i pesnik

Glava 22

Nakon te večeri, nisam ni čula ni videla gospodina Dona pune dve nedelje. Pa ipak

nisam bila zabrinuta, jer sam duboko verovala u čvrstinu naše ljubavi.

Prošao je novembar, a zatim i prva nedelja decembra. Uskoro će se Parlament

raspustiti, te sam znala da će otac želeti odmah da se vrati u Louzli da vidi kako

napreduju radovi.

Da li je moguće da su svi delili mišljenje ser Henrija Gudjera, da baš niko nije bio

voljan da nam pomogne?

Od ove pomisli sam zamalo izgubila hrabrost, te sam morala da se uhvatim za

uzglavlje kreveta da se ne bih onesvestila. Šta ako sam mu dala i telo i dušu, a sada se

nakon svega ipak ne možemo venčati? Iz misli me je prenulo kucanje na vratima

moje spavaće odaje. Ispred vrata je stajala Prudens, skrštenih ruku, nabusito me

gledajući. „Došao je onaj dečak Vat, gospođice, moli da razgovara s vama nasamo.

Poslala sam ga u malu sobu za primanje."

Stajao je u jednom kraju sobe, držeći šešir u ruci. Prudens ga je odmerila od glave

do pete i ja tada s čuđenjem primetih da Vat više nije dečak, već lep i zgodan momak,

dovoljno privlačan da izmami devojačke uzdahe. Prišla sam mu, a on iz nedara

izvuče pismo zapečaćeno dobro poznatim crvenim žigom. „Od mog gospodara.

Rekao je da ga pročitate i da mu odnesem vaš odgovor."

Srce mi je poskočilo u grudima, zalupavši tako snažno da sam ga mogla čuti.

Otvarajući pismo, zamalo sam ga pocepala od silnog uzbuđenja, a dlanovi mi se

oznojiše. Službenik u savojskoj crkvi je pristao da nas venča. To treba da se desi

prekosutra, nedaleko od njegovog stana. Službu će obaviti njegov prijatelj Samjuel

Bruk, dok će me budućem mužu predati njegov brat Kristofer. Oči su mi zasuzile na

pomisao da će obred biti tako skroman i održan u tajnosti. Dok sam kao devojčica

maštala o svom venčanju, zamišljala sam kako me otac vodi do oltara predajući me u

ruke budućem mužu. Ljutito sam odbacila tu misao. Možda je ovo venčanje bilo

mimo običaja, uvreda za ustaljeni poredak stvari, ali je istovremeno bilo pobuna

protiv pravila, po kojima devojka nema prava da izabere s kim će provesti ceo svoj

život. Ja sam napravila izbor, opredelivši se za muškarca kojeg sam želela i volela

svim srcem.

Kao i uvek, Vat je bio spreman, pruživši mi pero i mastilo. Kao odgovor napisah

samo nekoliko reči. „Biću spremna. Neka nas Gospod blagoslovi."

Kroz glavu mi je proletelo da će sutrašnji dan biti poslednji dan mog devojaštva.

Koliko god da sam žudela da se udam za gospodina Dona, nisam mogla da se

otrgnem tužnoj pomisli da najvažnijem danu mog života neće prisustvovati ni moj

otac, ni majka, pa čak ni sestre.

„Stani, Vate..." Nečeg sam se dosetila. „Možeš li odneti pismo mojoj sestri Meri?"

by voki

Dama i pesnik

Narednog dana sam jedva uspevala da umaknem Prudensinom ispitivačkom

pogledu. Želela sam da isprobam nekoliko haljina i da namestim kosu u frizuru koja

priliči nevesti, ali nisam mogla od nje. Stalno mi je bila za petama kao da je

pretpostavila šta se dešava. Na kraju sam joj rekla da treba da naberem lekovito bilje

za mog oca, te nekako uspeh da joj se izmigoljim.

Tokom noći je bio napadao sneg, a dan bejaše blistavo vedar i hladan. U bašti u

ovo doba godine nije bilo ničega, ali sam ipak pronašla ono što mi je bilo potrebno.

Uverivši se da me niko ne posmatra, napravila sam venac od bršljana, povezavši ga

nežnim zelenim lišćem gospinog plašta. Bilo bi lepo da sam mogla pronaći nežne

ružičaste ili ljubičaste cvetiće čemerike da obogatim venac za kosu, ali ih u ovo doba

godine nije bilo.

Naslonila sam se na kamenu vazu, prisetivši se kako je Betino venčanje bilo

glamurozno i bogato, i kako će moje biti jadno. I šta joj je donelo? Debelog muža i

preranu smrt.

Okrenula sam se prema kući i tada ugledah nešto veoma čudno: skrivena među

mrtvim žbunjem i osušenim granama procvetala je jedna mala, crvena ruža, čudesno

prkoseći zakonima prirode. Čekala je baš ovaj trenutak da procveta.

„Hvala ti Bet. Ovo je poseban dar od tebe."

Te noći sam spavala s ružom uronjenom u vodu pored mog uzglavlja, dok su mi

dušu razdirala osećanja žudnje i strepnje. Međutim, u svakodnevnom životu se sve

odvijalo po ustaljenom redosledu. Otac je govorio o poslu ili o porukama koje je

dobijao od Konstans; kako zidari kasne s radovima i kako su za to krivi stolari, dok

su stolari pak tvrdili suprotno. Uopšte nije izgledao kao čovek zabrinut zbog kćeri

koja namerava da sklopi brak mimo njegove volje. Pre nego što sam otišla na

počinak, klekla sam pored kreveta kao što sam to činila u detinjstvu, zatraživši

pomoć od Svevišnjeg.

„Dragi bože, Ti što sve znaš i razumeš, žao mi je što ću obmanuti i razočarati svog

oca. Molim te, pomozi mi da ga uverim da to činim iz čiste i iskrene ljubavi, one koju

si nam Ti podario. Učini da shvati da ću biti supruga puna ljubavi i, uz Tvoju pomoć,

požrtvovana i nežna majka. Amin."

Sutradan ujutru sam rekla Prudens da mi nije potrebna i da može da ide. Pokušala

sam da ne mislim na to što ću se udati bez pratnje, bez prisustva porodice, bez pesme

i smeha i pehara mirisnog vina da me ugreje ovog ledenog dana. Odabrala sam

haljinu za koju mije teča rekao da u njoj lepo izgledam, onu zelenu, u bojama ranog

proleća. Preko donje suknje odenula sam gornju u boji bakra, da naglasi sjaj moje

kose i toplinu smeđih očiju, za koje je moj otac jednom, kada je bio dobre volje, rekao

da su boje kestena.

Hoće li mi ikada oprostiti za ono što ću danas učiniti?

Sada je sve bilo spremno. Venčić od cveća koji sam napravila prethodnog dana

ugurah u široki rukav, da ga niko ne vidi. Teško da bih ostala neprimećena da idem

ulicom s cvećem u kosi. Na kraju sam stavila majčinu ogrlicu oko vrata, zaogrnula se

crnim plastom i bila spremna da pođem. Srećom, očeve sluge su bile zaposlene, pa

sam uspela lako da siđem stepenicama u prizemlje. Međutim, jedna služavka me je

by voki

Dama i pesnik

ipak videla. Prudens je stajala pored ulaznih vrata, držeći ih otvorenim. Kada sam

prošla pored nje, tutnula mi je neki paketić u ruku. „Želim vam mnogo sreće,

gospođice En." A zatim se zaputila prema kuhinji.

Pošto nisam želela da pokvasim haljinu, ovog puta se nisam vozila čamcem, već

sam se uputila ka raskršću koje od našeg stana vodi prema savojskoj bolnici, a zatim

sam odande produžila do crkvice, koja je bila u njenoj neposrednoj blizini. Kada sam

zašla iza ugla, odvezala sam vrpcu kojom je bio uvezan paketić. Kada sam videla šta

je unutra, ostala sam bez daha. Prudens mi je poklonila buket od božičnih ruža

povezan zelenom vrpcom, baš onakav kakav nose neveste na venčanju. Pronašla sam

crkvicu i, kako mi je bilo rečeno, uputila se ka sporednom ulazu. Dok sam prolazila

crkvenim dvorištem pored nadgrobnih spomenika okovanih mrazom, obasjana

svetlošću zubatog, zimskog sunca, na trenutak me obuzeše crne misli. Protresoh

glavom da ih rasteram i da mislim o venčanju, a ne o sahranama.

Zaprepastila sam se kada sam shvatila da sam u crkvu ušla s druge strane oltara,

iznenada se osetivši kao nasred pozorišne bine. Nekoliko ljudi je zurilo u mene, a

onda mi se jedan u svešteničkoj odori, za koga sam pretpostavila da je Samjuel Bruk,

ljubazno na-smešio, prišao i rukovao se sa mnom.

Crkvica je iznutra bila mnogo veća nego što je izgledalo spolja. Deo oko oltara je

bio osvetljen jednom velikom svećom, dok je ostatak crkve bio prilično mračan. Iz

senke je istupio moj mladoženja, odeven u crni somot, sa zlaćanim vrpcama oko

okovratnika.

„En, moja najveća ljubavi, ne mogu da poverujem daje konačno došao i ovaj dan."

Poljubio mi je ruku.

„Ni ja", prošaputala sam, jednako prožeta ljubavlju i strahom.

Iza nas se pojavio stari, prljavi crkvenjak sa okovratnikom masnim od jela. Trljao je

ruke i zurio u tamu. Mora da je uzeo debele pare što je dozvolio da se venčanje

odigra u ovoj crkvi, koja očigledno nije bila obuhvaćena kanonskim zakonima kao

ostale.

„Ko će držati službu?"

„Ja ću." Samjuel Bruk je istupio pred njega.

„Onda požurite. Posle vas imam još jednu službu. Tajna venčanja su ovih dana

izgleda veoma popularna."

Zgrozila sam se na pomen reči „tajna". Zvučala mi je tako podlo i nečasno.

„Nadajmo se da je ovog puta mladoženja dovoljno star da ume da se potpiše."

Crkvenjak se grohotom smejao svojoj šali. „Oprostite mi. Ostavljam vas obredu.

Molitvenik je tamo na oltaru."

„Meni ne treba molitvenik", osorno mu je odgovorio Samjuel, „znam napamet

obred venčanja."

Mladoženja je izvadio iz džepa kutijicu i predao je svešteniku. Primetivši moju

pometenost, pružio je ruku i dotakao moju.

„Hajde, Kristofere, predaj mi mladu."

Uzeo me je za ruku i poveo ka oltaru. Iznenadila sam se kada sam među

okupljenima videla ser Henrija Gudjera kako sedi za klupicom pored čoveka čije ime

by voki

Dama i pesnik

nisam znala. Stali smo pred svešte-nika, nadajući se da će se obred venčanja završiti

pre nego što nas neki predstavnik vlasti onemogući u tome.

U tom trenutku osetismo promaju iza nas. Od straha oboje prestadosmo da

dišemo. Okrenuli smo se da vidimo koje to nepozvan ušao u crkvu - moj otac ili

gospodin Maners - ili neko drugi sa namerom da zaustavi obred venčanja.

by voki

Dama i pesnik

Glava 23

Ipak, to nije bio ni moj otac niti gospodin Maners, već žena čije je lice bilo

zaklonjeno naborima njenog crnog plašta. Dok je koračala prema oltaru, zbacila je s

glave kapuljaču i tada ugledah moju sestru Meri obučenu u njeno crveno jahaće

odelo. Obukla se kao da ide u lov da niko ne bi posumnjao kuda zapravo ide.

Odahnula sam, presrećna što je vidim, i zamalo se naglas ne nasmejah.

„Svima sam rekla da idem u lov na jelena", objasnila je zbunjenom skupu. „Ili je

možda trebalo da se svečano obučem i svima objavim da idem na sestrino tajno

venčanje?"

Otrčala sam do nje da je zagrlim, plačući od sreće što je bar jedan član moje uže

porodice prisutan na ovaj, za mene važan i svet dan.

„Ne, sestro, nije trebalo. Ali ipak ostavi taj korbač ispred crkvenih vrata, takav je

običaj u božjoj kući."

„Jesmo li sada svi konačno ovde?" - upitao je velečasni Samjuel Bruk. Bio je prilično

nervozan. Očigledno je hteo da što pre završi službu. „Nema više iznenadnih

gostiju?"

Sestra i ja se pogledasmo. „Nadam se da nema."

„Onda, da počnemo. Dragi moji, skupili smo se ovde da pred licem božjim i ovim

skupom sjedinimo ovog čoveka...", pokretom ruke je pokazao na Džona koji mi se

zaljubljeno smešio, ,,i ovu ženu u svetu bračnu zajednicu."

Iza nas se začula samo tišina. Nije bilo zvukova orgulja, pevanja, niti veselog

žamora medu gostima. Samjuel Bruk je izgovorio uobičajene reči, podsećajući nas na

svečanu zakletvu kao simbol ujedinjenja s Hristom, koja će nas štititi od greha i

preljube i omogućiti nam da zajedno živimo dugo i srećno.'

U tom trenutku se setih bake i dede koje sam toliko volela. Njihov brak je trajao

tolike godine, sve dok ih smrt nije rastavila, i poželeh da tako bude i s nama dvoma.

„Zato, ako neko od vas zna nešto zbog čega ovo dvoje mladih ne treba venčati,

neka govori sada ili neka večno ćuti", nastavio je sveštenik.

Imala sam utisak da svi bi svi prisutni nešto rekli, ali ipak niko nije progovorio ni

reč.

Pozvao nas je da mu priđemo. „Zahtevam od vas da mi kažete ima li razloga da ne

budete sjedinjeni. Ne kažete li istinu, stići će vas kazna božja na Sudnji dan, kada ćete

zbog toga ispaštati pred sudom božjim."

Niz kičmu mi je prošla jeza. Gospodin Maners. Tada sam u sebi zahvalila

Svevišnjem što nikada nisam zvanično bila verena za njega, jer bi to bila ozbiljna

prepreka za ostvarenje ovog braka. Oboje smo odmahnuli glavom. A onda je

konačno počeo da izgovara dugo očekivane reči.

„Džone Done, uzimaš li ovu ženu za svoju zakonitu suprugu, da s njom živiš u

svetom braku prema božjim zakonima?"

by voki

Dama i pesnik

Posmatrala sam to drago lice osvetljeno treperavom svetlošću svece, puno

nežnosti, zaštitničke strasti i ljubavi. Usne su mu drhtale od želje da progovore. Da

duše mogu da zbore, njegova bi mi se sada zaklela na večnu ljubav. „Da je voliš, štitiš

i poštuješ, kako u dobru, tako i u zlu? Da joj budeš veran i odan sve dok vas smrt ne

rastavi?"

Bilo mi je smešno kada sam pomislila da jedan Džon Don, stvaralac tolikih stihova

u kojima peva o telesnim užicima i ženskim čarima, poklanja sebe samo jednoj ženi.

Međutim, kada sam videla odlučnost i ozbiljnost na njegovom licu, primorala sam se

da i sama tako izgledam. „Uzimam."

A onda se Samjuel okrenuo prema meni.

„En Mor, uzimaš li ovog čoveka za svog zakonitog supruga, da s njim živiš u

svetom braku prema božjim zakonima? Hoćeš li mu biti ponizna i služiti mu..." Na

ovo sam pogledala preko Džonovog ramena, uhvativši moju sestru kako grize usne.

„...voleti ga, poštovati i negovati, kako u dobru, tako i u zlu? Biti mu verna i odana

dok vas smrt ne rastavi?"

„Uzimam."

„Ko predaje ovu ženu?"

Samjuelovbrat Kristofer istupi napred. Onda je Džonu rekao da uzme moju desnu

ruku u svoju i da ponavlja za njim reči koje sam čula mnogo puta ranije, ali prvi put

meni namenjene.

„Ja, Džon Don, uzimam tebe, En Mor, za ženu, da te čuvam i štitim, u dobru i zlu,

zdravlju i bolesti, bogatstvu i siromaštvu, da te volim i pazim na tebe dok nas božjom

voljom smrt ne rastavi."

„Ko predaje prsten?"

Kristofer ga je predao Džonu, a ovaj mi gaje stavio na prst leve ruke, sve vreme me

gledajući pravo u oči. „Ovim te prstenom venčavam, telom te obožavam i predajem

ti sve što imam. U ime Oca, Sina i Svetoga Duha. Amin."

Jedva sam disala od uzbuđenja kada nam je spojio ruke, izgovorivši svečano: „Što

bog sastavi, da nijedan čovek ne rastavi."

Onda nas je proglasio mužem i ženom, a Džon je konačno mogao da skine svoj crni

šešir i da me poljubi.

Nije to bilo venčanje iz mojih snova, sa zvončićima, mnoštvom rodbine u svečanoj

odeći, buketima cveća i velikim slavljem, ali sam svejedno bila iskreno srećna. Džon

Don je bio jedini muškarac na svetu koga je moje srce odabralo i jedini koga sam

volela ćelom dušom i telom.

„Pa, En", rekla je Meri dok me je grlila, „konačno si dobila ono što si htela i iskreno

se nadam da ćeš biti večno srećna." Uzvratila sam joj zagrljaj. „Niko na ovom svetu

ne može biti večno srećan. Ali jedno znam: bez njega bih bila večno nesrećna."

„Jedino što još sve ovo treba da saopštiš ocu."

Duboko sam uzdahnula. „Biće teško, ali sada neću o tome da razmišljam.

Dogovorili smo se da se danas vratim kući i pripremim teren, da pokušam da

ublažim udarac senom svoje odanosti prema njemu."

by voki

Dama i pesnik

„Znajući očevu narav, za to će ti trebati puna kola sena. I, šta ćemo sad? Da se

raziđemo a da vam ne nazdravimo i poželimo dobro zdravlje i sreću? Betino je

venčanje bilo svečano i puno običaja, a ovo tvoje..."

Henri Gudjer, koji mi se nije bio naročito svideo, pošto je sve vreme sedeo ćutke,

pognute glave poput neke velike kvočke - kao da je na sahrani, a ne na venčanju -

konačno se probudio i progovorio. „Uzeo sam prostoriju iznad kafane „Anđeo", na

pet minuta odavde. Nisam rekao gazdi daje reč o proslavi venčanja jer je Džon želeo

da ostane diskretan, već sam mu objasnio da slavimo moj povratak s duge plovidbe."

„Nadam se da je bila uspešna", smejala se glasno moja sestra, „i da ste doneli

mnogo plena i blaga?"

Ser Henri se na to nasmešio. „Naravno da jeste. I zbog toga ćemo to proslaviti uz

ukusnu hranu i dobru kapljicu!"

Kada smo svih sedmoro seli oko velikog hrastovog stola, moj muž je podigao

pehar s vinom prema meni. „Dižem čašu za moju dragu suprugu, En Mor, jedinu

ženu na svetu kojom sam želeo da se oženim."

„Da", zadirkivao gaje njegov prijatelj Kristofer, rekavši mu u pola glasa, „mada je

bilo mnoštvo onih koje nisu bile te sreće."

Tada i ja ustadoh, podigavši pehar. „Mom dragom suprugu, Džonu Donu. Po

mom mišljenju, bolje je biti njegova poslednja nego prva ljubav."

„Tako je", složiše se svi uglas.

„Hoćemo li te pratiti do bračnog kreveta, kao što smo to činili kada se Bet udala?" -

upita Meri. Oči su joj sijale od previše vina. „Zaboravih da si to voće već isprobala."

Pocrvenela sam od stida, ali joj nisam odgovorila. „Imamo čitav život pred sobom

za takve stvari. A sada moram da se vratim u Čering Kros pre nego što moj otac

postane sumnjičav i zapita se gde sam."

Mada sam to veselo izgovorila, u srcu sam osećala tugu što moram da idem i

propustim svoju prvu bračnu noć.

Htedoh da uhvatim nekoliko trenutaka nasamo sa svojim mužem, ali me je sprečio

ser Henri, s kojim do tada skoro da nisam progovorila ni reč, položivši mi nežno

ruku na rame. „Gospođice Mor, ili da se bolje izrazim, gospođo Don..."

Kako mi je samo čudno zvučalo kada je izgovorio moje novo prezime.

„Htedoh vam reći da mi je žao što sam se u početku prema vama neotesano

ponašao."

„Razumem, bili ste zabrinuti za svog prijatelja, smatrajući da je ženidba sa mnom

glupost", mirno sam zaključila.

„Tačno", priznao je smeškajući se i gladeći svoju tamnu bradu. „Međutim, kada

sam shvatio da ste dama od manira, široko obrazovana, pametna, pronicljiva i

mudra, te koliko dobro razumete Džonovu dušu, nisam imao druge nego da

promenim mišljenje."

"Treba da mu budem zahvalna. Probudio me je iz dremeža u kojem sam bila od

rođenja."

„Gospođo Don, En... shvatio sam i to da ste vi ovom udajom rizikovali mnogo više

od njega."

by voki

Dama i pesnik

„Sve za ljubav. Zar u tome nije smisao svetosti braka?"

Nasmejao se. „Da je tako, svi bi brakovi bili srećni! A nisam ih se mnogo

nagledao..."

„Onda će naš brak biti primer drugima."

„Gospođo Don, i suviše ste smeli i zreli za svoje godine. Možda ste čak zreliji i od

Džona."

„Deda mi je rekao da sam rođena sa starom dušom. I zaista, ponekad se osećam

zrelijom od mnogih iz moje okoline koji su i po dvadeset godina stariji od mene."

„Trebaće vam mnogo snage i odvažnosti u danima koji dolaze. Mislim na trenutke

nakon što vaš otac bude otkrio da ste se udali za Džona."

„Znam to. Biće teško."

„Biće mi drago ako išta budem mogao da učinim za vas."

Priznajem da sam nakon ovog razgovora promenila mišljenje o čoveku koji je

stajao preda mnom. „Gospodine Henri, moj Džon je u vama našao dobrog prijatelja."

,,A u vama divnu suprugu."

Morala sam da idem i odvojim se od supruga. Stajao je usred prepune prostorije,

gledajući u mene kao da želi da me zadrži snagom svoje volje.

„Moram da idem, mužu moj."

„Znam, mada svim srcem želim da ostaneš sa mnom." Prigušio je glas tako da sam

ga samo ja mogla čuti. ,,I da te držim u svom naručju, negde gde nas niko, ama baš

niko ne može pronaći. Da svučem s tebe tu svilenu haljinu i imam te samo za sebe."

Njegove reči su razbuktale strast u meni. Probudile su uspavani vulkan u mom

srcu, pokrenuvši bujicu uzavrelih osećanja. U našim životima više ništa neće biti kao

pre.

„Neće proći dugo vremena a mi ćemo biti zajedno, kako i priliči mužu i ženi."

Izvadila sam cvet iz venčića na glavi i stavila mu ga u ruku. „Moramo da verujemo u

to, bez obzira na sve teškoće na koje ćemo naići."

„Moja je vera čvrsta. Ti si moja sudbina, En."

,,I ti moja."

Poljubila sam ga u čelo. „Dok me ne budeš ponovo držao u naručju, čuvaj me u

svojim mislima i srcu."

Privukao me je u zagrljaj i strasno me poljubio. „Za mene će to biti čitava večnost."

Oboma je veoma teško palo što moramo da se razdvojimo. „Pusti me da idem s

tobom", zahtevao je. „Zajedno ćemo reći istinu tvom ocu, da smo se zavoleli čim smo

se ugledali i da smo krunisali svoju ljubav pred bogom."

On to neće tako videti, već će pomisliti da si zloupotrebio moju mladost i čednost.

Moram ga prvo uveriti da to nije tako. Razgova-raću sa njim kada pronađem pravi

trenutak."

„U tom slučaju, zbogom, ljubavi moja. Brojaču sate i moliti boga da mi te što pre

vrati."

„Sačekaj do prekosutra, a onda mi pošalji Vata. Daću mu pismo i obavestiti te kako

stvari stoje. Zbogom, moj ljubljeni Džone."

by voki

Dama i pesnik

Okrenula sam glavu da ne vidi suze u mojim očima. Bio mi je prijatelj,

savetodavac, ljubavnik, pesnik. Niko mi pre njega nije toliko značio, niko nije uspeo

da toliko zapali moje telo i uzburka mi misli. Ispod maske duhovitog i rečitog

gospodina krila se usamljena i tužna osoba željna ljubavi, baš kao što sam bila i ja.

Oboje smo rano izgubili voljenog roditelja, pa smo se zato tako dobro razumeli i

jedno drugom viđali rane. Otići od njega, sada kada smo pred bogom sjedinili svoja

srca, bilo je kao majci iz naručja oteti dete kome je ona više nego potrebna. Ali morala

sam to da učinim. I da skupim svu hrabrost sveta, jer mada smo bili venčani pred

bogom, u očima mog oca nismo.

by voki

Dama i pesnik

Glava 24

Taman što sam se bila dokopala ulice i počela da trčim, držeći skute haljine u ruci

da se ne bih uprljala blatom, zaustavi me ženski glas, otrovan i zajedljiv. „Gospođice

Mor, šta tražite sami na ulici bez ičije pratnje?"

Bila je to grofica od Strejvena na konju, s nekoliko pratilaca koji su nosili njen

prtljag.

„Bila sam u poseti sestri."

,,A, tako. Čujem da je u poslednje vreme nema često kod kuće. A vi ste veoma

čudno odeveni za posetu sestri." Odmerila me je od glave do pete.

Rukom sam dotakla venčić u kosi. Znala sam da je on razlog njene sumnjičavosti.

Bože, kako li sam zaboravila da ga skinem? Brže-bolje, krišom ispod plašta skinuh

burmu s ruke, i to me je veoma zabolelo. Očajnički sam tražila pravi odgovor, a onda

se dosetih.

„Moja sestra planira da priredi masku za bogojavljensku noć, pa je meni pripala

uloga Persefone, koja donosi proleće i cveće nakon duge zime."

„Zaista? Ako ćete vi biti Persefona, ko će onda biti Had? Kladim se da to nije teško

pogoditi."

Nisam se obazirala na njen bahati smeh. „Zbogom, gospođo, moram da žurim, pre

nego što se otac zabrine za mene."

„Koliko sam obaveštena, ima dosta razloga da bude zabrinut."

Okrenula sam joj leđa i potrčala, osećajući njen ljubomorni pogled na sebi. Ta žena

je bila veoma neprijatan protivnik. A biće i neprijatniji kada sazna da sam joj otela

onog do koga joj je toliko stalo. Kada sam stigla do kuće, gotovo sam ostala bez daha.

,,En, gde si bila toliko dugo? Tražim te od ručka, a ona glupaća, tvoja sluškinja, nije

umela da mi kaže gde si. Je li to lišće u tvoioj kosi?"

Bio je ljutit i narogušen, tako da sam morala brzo da smislim način da ga smirim.

Pošto je ovih dana bio zauzet poslom, nisam očekivala da će me tražiti celo popodne.

„Žao mi je, oče. Vreme mi je tako brzo proletelo." Objašnjenje koje sam dala grofici

od Strejvena mi se učinilo sasvim prikladnim. „Meri priprema masku za

bogojavljensku noć. Zato nosim zelenu haljinu i venčić od bršljana, pošto ona želi da

te noći glumim Persefonu."

,,A, tako." Učinilo mi se daje progutao moju priču. „Samo, moraćeš da je razočaraš,

pošto tada nećeš biti ovde, već u Louzliju. Zato sam te i čekao. Treba već sutra da

pođemo. Gotova je nova galerija i moram da nadgledam kačenje slika na zid. Idi sada

da se spremiš."

Ovo je za mene bio šok. Znala sam da ćemo ići u Louzli, ali nisam očekivala da to

bude tako brzo. Koliko ću dugo biti odvojena od mog muža? Zanosila sam se

suludom idejom da ću ovde dobiti dobru priliku da ocu saopštim da sam se udala i

da ga privolim da blagoslovi moj brak.

by voki

Dama i pesnik

Teška srca sam spakovala stvari u kovčege i korpe, a zatim san oca obavestila da

sam spremna za put. Dok sam palila svece u soli za primanje, posmatrao me je

smeškajući se. „Lepo ti stoji zeleno. Zaista izgledaš kao Persefona koja donosi radost i

život." A ondi me je iznenadio svojom plemenitošću.

„Ako baš želiš da učestvuješ u toj predstavi, ne moraš da ideš sa mnom."

„Ne, ne, oče", brzo sam mu odgovorila shvativši da bi mogla da se uhvatim u

zamku sopstvene laži. Želela sam da budem uz njega, poslušna i dobra kći koja vreba

dobar trenutak da mu saopšti novosti. „Biće mi drago da idem s vama u Louzli."

„Provešćemo tamo lep i radostan Božić."

Razmišljala sam da li da mu novosti kažem direktno, bez okolišanja, jer je stvar

ionako bila završena. Udala sam se i tu je priči kraj, te on neće imati drugog izbora

osim da to prihvati. Međutim, nisam imala prilike, jer je ušao vratar najavljujući

dolazak lorda, mog teče. „Bože blagi, Džordže, znaš li koga sam upravo video na

ulici? Gospođicu Barns, onu što se tajno udala za mladog Astona zbog njegovog

bogatstva. Bila je s nekim mladićem i ljubila ga nasred ulice! A tek što su je pustili iz

zatvora u kojem je provela godinu dana. Bože, izgleda kao starica!"

Prebledela sam kao krpa. Imala sam osećaj da ću se onesvestiti. Ako je ta mlada

žena osuđena godinom dana zatvora zbog toga što se tajno udala, hoće li se to isto

desiti i meni kada otkriju da sam sklopila brak bez očevog pristanka?

Lord je primetio moje bledilo. „Jesi li dobro, En? Da nisi bolesna? Izgledaš kao da si

ugledala duha."

„Ne, nisam. Zavrtelo mi se u glavi od gladi. Rano sam ustala da bih se pripremila

za ulogu u maski."

„Njena sestra želi da En glumi Persefonu", rekao je ponosno moj otac.

„Kao mlađi, voleo sam da igram u maski. Uloga Herakla bi mi više odgovarala

nego uloga neke grčke boginje."

Dok su njih dvojica razgovarali o nekim poslovima i Parlamentu, ugrabila sam

priliku da napišem pisamce sestri i objasnim joj zbog čega sada mora da pripremi

predstavu za proslavu bogojavljenske noći. Narednog dana ću provesti dosta

vremena sa ocem u vožnji kočijom, pa će možda iskrsnuti prilika da mu saopštim

vesti.

Međutim, jutro je osvanulo vlažno i hladno. Duvao je svež istočni vetar i sve to je

pogoršalo očev kašalj i pokvarilo mu raspoloženje. Mev Haran

„Sada će tokom praznika da me muči prokleta gušobolja", žalio se. Nudila sam mu

čaj od mente i da mu namažem grudi guščjom mašću, ali on je sve to ljutito odbijao

govoreći da nema vajde od zatvaranja štale kada je konj već pobegao iz nje. Nisam

htela dodatno da ga razljutim, pa sam ćutala.

Nenadano nam je stigla vest da će Nik i Meri takođe provesti praznike u Louzliju, i

to me je veoma obradovalo. Znala sam da Margaret i njen suprug dolaze svake

godine, jer Pekam nije daleko od Louzlija, a ove godine je bio pozvan i ser Džon

Oglander, Fransesin verenik. Bilo mi je drago što su Meri i Nik odlučili da provedu

praznike s nama, a ne s Trokmortonovima.

by voki

Dama i pesnik

Prošlo je nedelju dana dok Meri nije stigla sa svom decom i kočijom pretovarenom

prtljagom. Čudila sam se kako će Nik uspeti da provede toliko vremena na selu

udaljen od svojim uobičajenih gradskih aktivnosti, međutim, on se ipak pojavio s

Meri i decom, i to u veoma dobrom raspoloženju.

„Ne čini li ti se da je mali Nik dosta porastao otkako si ga po-slednji put videla,

En?" - upitao me je šepureći se ponosno sa sinom u naručju. Meri je imala razloga da

pocrveni od stida, pošto sam malog Nika videla nedavno, kada je Meri bila kod nas i

kada je povela sa sobom dete kao paravan za tajni sastanak sa svojim ljubavnikom.

„Nemoj tako da me gledaš", zadirkivala me je Meri nadureno, kada smo se nas dve

udaljile pod izgovorom da moramo da nabe-remo bršljana i božičnog cveta za

ukrašavanje kuće, „jer u poređe-nju s tvojim, moj greh je kapljica vode u okeanu!

Pošto je u kući mirno, pretpostavljam da nisi obavestila oca o svojoj udaji?"

Odmahnula sam glavom.

„Aha, tako sam i mislila! Onda, zbog svih nas i radi mira u kući, nemoj ni da mu

kažeš dok ne prođu praznici. Nik i ja smo se pomirili i ne bi mi sada trebala nova

oluja."

Izgledalo je kao da su njihovi odnosi sada sasvim u redu. „Šta se dogodilo? Nisi

mu priznala ili on nije saznao da si ga prevarila?"

Odmahnula je glavom, lukavo se smeškajući. „Nijedno ni drugo. Nemam ni

nameru da mu priznam. Naročito ne sada kada je saznao da će od strica Fransisa

naslediti imanje u Bedingtonu i još dosta njegovih poseda. Sve što treba da učini jeste

da promeni prezime u Keri i ostatak života će provesti kao bogat čovek."

„A ti kao bogata žena."

Slegnula je ramenima. „Nemam ništa od toga, jer će sve pripasti njemu. Ali biću

žena udata za bogatog čoveka." A onda se pakosno nasmejala. „A to je bolje nego

kada se siromašna žena uda za siromašnog muškarca, i još ima bogatog oca koji neće

da joj pomogne."

„Meri, iskreno mi je drago zbog tebe."

„Samo se nadam da neće proćerdati taj novac. Znaš kako se kaže, budali novac

prolazi kroz prste."

„Znam, ali Nik nije budala. Ovo će mu pomoći da stane na noge."

U očima moje sestre videla sam odraz vedrog, plavog neba i zaista mi je bilo drago

zbog nje.

„Rekao je da će okrenuti novi list i ovog puta mu verujem. Već mesec dana nije bio

na borilištu medveda niti u kuglani. Čak je radije ostajao kod kuće nego što se

odazivao pozivima za partiju karata, tako da nisam imala ni vremena ni prilike da se

vidim sa onim drugim gospodinom."

Mada to nije htela da prizna, Meri je bila srećna što su joj se odnosi s Nikom

popravili. Rekla bih daje i njena mala ljubavna avantura proistekla samo iz želje da

zaboravi svoje bračne probleme.

Pokupile smo buketiće bršljana i božikovine i odnele ih Konstans, ali nam je ona

rekla da ih predamo slugama, pošto je ona već završila sa ukrašavanjem doma. I

zaista, učinila je to na takav način da bi neko pomislio da nam kraljica lično dolazi u

by voki

Dama i pesnik

posetu. Nije joj bila dovoljno dobra prirodno crvena boja bobica božikovine, već ih je

obojila u zlatno i venčićima okitila skoro svaku sliku u galeriji. Veliki kamin u

glavnoj trpezariji bio je ukrašen upletenim crvenim i zlaćanim svilenim trakama, a

sličnim ukrasima su bile ulepšane i sve drvene grede na tavanici i zidovima, kao i

ograde na stepeništima u celoj kući, tako daje sve šljaštilo kao u javnoj kući. Samo je

još nedostajalo da ušetaju dame sumnjivog morala i da se polugole promuvaju okolo.

I pored toga što sam bila okružena porodicom, nisam mogla da se opustim. Sedela

sam zureći kroz prozore koji gledaju na glavni ulaz, željno iščekujući vesti iz

Londona. Dan pre Božića, Vat je dojahao do glavnog ulaza. Skočila sam na noge i

smejući se otrčala da ga pozdravim, ali se ukopah na mestu kada sam videla njegov

tužan izraz lica. Uvela sam ga kroz kuhinju i ponudila ga jelom. „Kako je tvoj

gospodar, Vate? Je li dobro i zdravo?"

Odmahnuo je glavom. „On vene. Pati zbog vašeg odsustva, a rat između lorda i

grofice potpuno ga je iscrpeo, iscedivši iz njega svu radost i životnu snagu. Bio je na

Dvoru jednom ili dva puta, a u međuvremenu naporno radi i uopšte se ne smeje.

Voleo bih kada biste bili uz njega, gospođo." Osvrnula sam se oko sebe da se uverim

da nas niko ne prisluškuje. „Hoću, Vate, što pre budem u mogućnosti." Duša me je

zabolela od čežnje za njim. „Reci mu da je moj otac dobre volje i da vrebam pravi

trenutak. Neka bude spreman da dođe ovamo."

„Preneću mu to."

„Daj mu ovo." Poljubila sam ga u obraz, a on je jadničak pocr-veneo kao paprika.

„Ako mu budem preneo poljubac, nadam se da me neće zame-niti s vama", nacerio

se Vat.

Nasmejala sam se od srca. „Vate, ne brini, to se sigurno neće desiti."

Ispostavilo se da je pronaći trenutak kada je moj otac dobre volje i nije okružen

društvom bilo mnogo teže nego pronaći biser u školjci. Ako je bio sam, onda je bio

neraspoložen, a ako je bio raspoložen, onda nije bio sam. Tokom dvanaest dana

božičnih praznika kroz kuću je prošlo više ljudi nego ikada ranije. Sada, kada je

Louzli konačno postao njegovo vlasništvo, kao da je želeo da pokaže svim plemićima

iz grofovije kako ga je obnovio i koliko je novca uložio u preuređenje kuće. Kuvari

nisu prestajali da kolju i peku ovce i volove, te sam se upitala da li je ijedna životinja

u grofoviji preživela.

Upitao me je šta se dogodilo s Merinom predstavom pod maskama, isprepadavši

me zahtevom daje izvedemo ovde. A kada je bogojavljenska noć došla i prošla, a ja

još nisam bila pronašla priliku da razgovaram s njim, odlučila sam da skupim

hrabrost i kažem mu, pa kakvo god bilo njegovo raspoloženje. Poslednjih nekoliko

dana u kući je bilo mirnije, pa sam se ponadala da nije isplanirao neku novu zabavu.

Danas je, čini mi se, bio dobre volje. Pohvalio je Fransesin ručni rad, ističući kako je

ser Oglander srećan čovek. Zatim je na sva usta hvalio kuhinju svoje žene, da bi na

kraju odigrao partiju bekgemona s Nikom, mada mi nije bilo jasno zbog čega ga je

Nik pustio da pobedi. Ovo je, po svoj prilici, trebalo da bude ta noć. Sačekaću da

posle večere popije nekoliko pehara vina i opusti se u krugu porodice, a onda ću ga

zamoliti da nasamo popričamo. Koliko god da pobesni nakon mog priznanja, imaće

by voki

Dama i pesnik

celu noć da razmisli o tome, a nadala sam se i da će me sestra zaštititi od njegovog

gneva.

Odenula sam se s posebnom pažnjom, stavivši nakit koji mi je ostavila majka. To je

trebalo da mi pruži snagu, a njega da podseti na nju, koju je izgubio, i da ga odvrati

od pomisli da me odbaci i tako izgubi i mene. Odabrala sam haljinu za koju je rekao

da mi lepo stoji, a oko vrata sam stavila zlatan krstić koji mi je poklonila baka, da bih

uz sebe imala i božju pomoć. Dok sam silazila širokim stepeništem, hrabreći se da

istrajem u svojoj nameri, srela sam Vilijama, očevog glavnog vinara.

„Vilijame", smeškala sam se ovom starom gospodinu, „Večeras želim nešto važno

da saopštim ocu. Molim te, pobrini se da njegov pehar bude stalno pun vina. Pošto je

stvar veoma delikatna, sigurna sam da će je lakše prihvatiti uz Bahovu pomoć."

„Je li tako, gospođice En? Daću sve od sebe da vam pomognem. Ali znajte da vaš

otac nije naročito sklon piću, već radije drugima dosipa vino."

„Učini sve što je u tvojoj moći."

„Hoću, gospođice." Veselo mije namignuo. ,,I želim vam mnogo sreće."

Nakon što je proveo praznike kod brata u Londonu, te večeri je stigao i ser Džon

Oglander, jedini čovek koji je uspeo da me razveseli. Sišao je na večeru odeven kao

indijski princ, noseći na glavi turban od žute svile koji mu je poslao prijatelj, trgovac.

„Znate li, gospođice Mor, da narod Sika koji živi u toj velikoj zemlji nikada ne šiša

kosu, te im naraste i do dva metra. Zamislite to." Pokazao je na svoje proređene

uvojke. „Mislim da moje vlasi ne bi narasle ni desetak centimetara."

„Zavisi od toga gde ti rastu, Džone", našalio se moj zet Nik, cerekajući se.

Ser Džon ga je začuđeno pogledao, očigledno ne shvatajući Nikovu šalu. Činilo se

daje bio malo uvređen što je bez nekog posebnog razloga postao meta njegovog

ismevanja. A onda je s mnogo žara nastavio da objašnjava prisutnima kako je njegov

brat odličan trgovac. „Stvarno, Martin je vest s tkaninama. Ako vam bilo šta treba, on

vam to može nabaviti, gospođice En."

Ser Džon nije primetio da se svi za stolom kikoću. „Zar ne mislite, gospođice En,

da bi čak i plemići trebalo da počnu da trguju da moj brat ne bi previše zarađivao?"

Pogledala sam sve te zadrigle ljude za stolom, te iste koji su za praznike pojeli više

nego mnogi za godinu dana. Bilo mi je muka što su se smejali čoveku koji je za život

zarađivao radeći. I tada pomislih na svog muža, čiji je otac bio uspešan trgovac

gvožđem, i na to kako bi se svi prisutni s gađenjem namrštili da u društvu imaju

nekoga iz niže klase.

„Pošten rad nikome nije naškodio, Nik, pa ne bi ni tebi." Moj zet me je preneraženo

pogledao, zadržavši pehar s vinom na pola puta od usta.

„Naša En je sada postala i moralista?"

„U pravu je, dragi moj mužu", ubacila se Meri zadirkujući ga. „Nedelju dana rada

u prodavnici tkanine, dolazak u zoru i rad do večeri, bez odlazaka u pozorište i na

kartanje, ne bi ti uopšte naškodilo."

„Zaboga, Meri!" Nik je tresnuo svoj pehar o sto, prolivši vino.

Usred sve te buke i halabuke, ser Džon se nagnuo prema meni. „Jeste li skoro bili u

gradu, gospođice En?"

by voki

Dama i pesnik

„Jesam, ser Džone. Moj otac i ja smo se smestili u jednom stanu "na Čering Krosu."

„Onda ste to zaista bili vi! Tako sam i mislio! Video sam vas kako izlazite iz crkvice

nadomak savojske bolnice dok smo se brat i ja vraćali kući iz Kovent gardena. Rekoh

mu: 'Martine, pogledaj, eno gospođice Mor, to je kći ser Džordža i sestra moje

verenice.' Htedoh da vam priđem i pozdravim vas, ali ste tada razgovarali s nekom

otmenom damom na konju."

Dlanovi mi se oznojiše, a grlo mi se steglo od iznenađenja. Od straha nisam uspela

ni glasa da ispustim. I pre nego što sam uspela da smislim šta da mu odgovorim, moj

otac je to učinio umesto mene.

„Baš ste me zainteresovali, ser Džone." Pretrnula sam od njegovog užasnog,

ledenog glasa. Zvučao je preteče, poput krvnika koji ispituje svoju žrtvu. „Zaista ne

znam šta bi ti, En, tražila na takvom skandaloznom mestu." Reči su mu bile oštre

poput bodeža. „Osim ako tamo nisi sklopila tajni brak, onaj koji sam ja izričito

zabranio."

by voki

Dama i pesnik

Glava 25

„Dakle, En" ljutito mi se obratio otac, a lice mu se bilo izobličilo u ružnu grimasu

pa mi je ličio na jednu od onih rugoba izrezbarenih u drvenom okviru kamina,

„hoćeš li mi odgovoriti? Ako si se zaista usudila da učiniš tako nešto, tako mi svega,

učiniću sve da taj omraženi brak poništim. Govori!"

Pošto sam i dalje ćutala, podigao je ruku da me udari. A onda se Meri ispreči

između nas štiteći me svojim telom, a siroti ser Džon se prestravi zbog svega što se

dogodilo zbog njegovog bezazlenog pitanja. „Ako je ovo način na koji postupate

prema svojim kćerima, gospodine, nije ni čudo što traže zaštitu od vas na drugom

mestu!"

„Ni ti nisi ništa bolja!" Moj otac htede grubo da je odgurne, ali je njen suprug

skočio na noge da je odbrani.

„Kontrolišite svoju ženu, gospodine!" - frknuo je besno na njega moj otac. „Neće

vam ta doneti ništa dobro!"

U znak protesta, Nik je poveo svoju suprugu napolje. „Ovo je hrišćanska zemlja,

oče! Moliću se Hristu da se smiluje tvojoj duši."

„Misli na svoju dušu, kćeri. Ako je istinit samo stoti deo ove priče, onda će tvojoj

sestri biti potrebna sva milost božja. Ona je ta koja je prekršila svaki crkveni i božji

zakon. Hvala dragom bogu, pa taj tajni brak, sklopljen bez mog znanja i dopuštenja,

nikada neće biti priznat!"

Osetila sam kako mi zuji u ušima. Borila sam se za vazduh kao da me je bio

zahvatio rečni vir iz koga nisam mogla da se iskobeljam.

„Vidite šta ste uradili, oče. Zbog vaših pretnji, En samo što se nije onesvestila."

„Nije ona tako krhka i nežna da bi se služila tim ženskim trikovima."

Uhvatio me je za bradu, čvrsto je stegnuvši. „Pošto ništa ne poričeš, vuci se u svoju

sobu i tamo i ostani sve dok ne otkrijem istinu o svemu ovome. Ne smeš ni sa kim da

razgovaraš, čak ni sa sestrama! Gubi se!"

Potrčala sam uz stepenice dok su me preneraženo gledale sve sluge iz trpezarije.

Grlo mi se steglo, a srce mi je toliko snažno udaralo da sam mislila da će mi iskočiti iz

grudi. Šta će me tek snaći kada otac otkrije da je sve to istina? Koliko su samo bili

različiti on i moj muž! Kao nebo i zemlja! Otac tako ograničenih, uskih shvatanja,

čvrsto uveren da svako mora da zna svoje mesto, od najnižih podanika do

najplemenitije gospode. Kako i ne bi prezirao ljude kao što je Džon, one koji jesu

skromnog porekla, ali čiji su um, znanje i bogatstvo duha toliko veliki da prevazilaze

vrednost i najplemenitije gospode!

Ušavši u sobu, nisam čekala oca da dođe i zaključa me, već sam uzela ogromni

metalni ključ i sama iznutra zaključala vrata svojih odaja. Bacila sam se na krevet i

gorko zaplakala. Ali nezadugo. Kakva je vajda od plakanja, osim što se jastuk

pokvasi od suza? Neću da plačem, moram da delam! Moram nekako da doturim

pismo Džonu i obavestim ga da je moj otac krivicom sirotog ser Džona sve saznao.

by voki

Dama i pesnik

Naša jedina nada je bila da dokažemo ocu da je naša ljubav čista kao suza i da je

njegov zet častan i pošten čovek pun vrlina. Šanse da u tome uspemo bile su jednake

kao i šanse muslimanskog hodočasnika da stigne do svetog grada Meke preko

Louzlija. Ipak, drugog izbora nije bilo! Možda će nam gospodin lord pomoći, ukoliko

bude govorio u Džonovu korist. Bilo kako bilo, sutradan će moj otac otići u London

da ispita stvar i nas dvoje ćemo biti u velikoj nevolji. I tada shvatih da moram da

stignem pre oca i upozorim muža na oluju koja nam se sprema.

Na vratima se začu lagano kucanje, i suviše nežno da bi to mogao biti moj otac. Od

mojih sestara, samo se Meri usudila da se suprotstavi ocu i podigne glas protiv njega.

I stvarno, bila je to ona. Uvukla sam je u sobu.

„Šta ćeš sad da uradiš?" - prošaputala je. „Otac urla kao pomahnitao, gore nego

najveća cicija kada mu ukradu blago. Nik i Tomas pokušavaju da ga smire, ali ga je

to samo još više razbesnelo. Sada kada je tu opaki vuk koji je namamio nevinu ovčicu

u svoj brlog, čak ni Nikovi gresi više ne izgledaju tako veliki."

„Bože blagi, nisam ja devica koja plače nad svojom sudbinom. Spavala sam s njim

zato što sam tako htela, a ne zato što me je on namamio u svoj krevet."

„Time nećeš smiriti oca. Radije će verovati da te je gospodin Don obeščastio nego

da si ti to sama učinila."

„Meri, moram nekako da obavestim svog muža o očevim namerama."

„Zima je, mrkli mrak. Jesi li poludela?"

„Znam put kao svoj dlan i jašem bolje nego mnogi muškarci, htela ti to da priznaš

ili ne. Pronađi mi nešto hrane i vode, a za ostalo ću se sama pobrinuti. Otac ide tek

sutra, a ti mu reci da neću ni sa kim da razgovaram niti da jedem. Tome će sigurno

poverovati, jer je sam tako naredio."

„En, nemam hrabrosti za to. Nešto ti se loše može dogoditi."

„Ako ne stignem do Džona na vreme, teško nama. Moram ga upozoriti, da bi imao

vremena da spremi svoju odbranu."

„Onda pošalji glasnika."

„Ne, moram to sama obaviti. Moram ga ohrabriti da izdrži sve ono što će uslediti."

„Ovo je poslednje što činim za tebe. En."

„Već si mnogo učinila." Čvrsto sam je zagrlila. „Hvala ti, sestro."

Sat vremena kasnije, donela mi je toplu odeću i zavežljaj s hranom koju je ukrala iz

kuhinje. „Srećno i brzo se vrati. Neću dugo moći da ih držim podalje od tvojih vrata."

Bilo je oko devet kada sam konačno uspela da se iskradem, zaključam vrata i

sakrijem ključ u nišu iza teške zavese na podestu stepeništa. Odabrala sam smeđu

kobilu i s lakoćom je osedlala, jer sam hiljadu puta gledala kako to rade konjušari.

Otvorila sam vrata štale

i izvela konja iz nje. Imala sam sreće što je napolju sve bilo obasjano mesečinom,

tako da se videlo kao usred dana. Kratko se osvrnuh oko sebe, tek da proverim da li

me je neko primetio, a zatim sam uzjahala kobilu i krenula. Bog je te noći bio na

mojoj strani - na putu nije bilo ni žive duše. A moja kobila Tes i ja smo se dobro

poznavale, pa ja grabila kao da je osećala da mi od njene brzine zavisi život.

by voki

Dama i pesnik

Samo jednom se propela, kada ju je uplašila lisica koja je istrčala na put, ali se brzo

smirila kada sam je pomilovala i obratila joj se nežnim recima. A onda sam umirila i

samu sebe. Ni sama ne znam odakle sam crpla snagu. Samo sam jahala, ne

zadržavajući se nigde osim da napojim i nahranim konja. U predgrađe Londona sam

stigla oko tri sata iza ponoći. Još je bilo mnogo do svitanja. Zaklonila sam lice

kapuljačom i pridružila se koloni konja, zaprežnih kola i jata glasnih gusaka koji su

prelazili preko Londonskog mosta. Pomislih na dan kada sam preko tog istog mosta,

pre dve godine, prešla s ocem. A kao da je bilo juče! Za te dve godine sazrela sam i

od devojčurka postala devojka, zaljubila se i sada sam, eto, postala Džonova tajna

supruga. Napravila sam taj opasni korak i sada nema povratka. A to ni ne želim.

Volim Džona svim srcem i zbog te ljubavi sam bila u stanju da učinim bilo šta.

Tako duboko zamišljena, nisam ni primetila da mi je vetar skinuo kapuljaču s

glave.

„Hej, gospođice!"

Neki neotesanac pakosnog izgleda je pokušavao da uhvati uzde mog konja. „Šta

jedna tako lepa i mlada dama traži sama u Londonu? Traži nevolju, rekao bih."

Osetih njegov smrdljivi dah kada je pokušao da me svuče iz sedla. „Daću ti ja

nevolju, i još nešto priđe..." Podbola sam Tes, ona se propela i povukla tog čoveka za

nama.

„Ostavi curu na miru!" - povika neka prljava žena, koja je prodavala gomilu

bezvrednih stvari raširenih po pločniku. „Ti si obična ništarija, Džebe Smite, i neće te

nijedna žena, a kamoli ovako mlada i lepa." Na to se čovek okrenuo i na trenutak

ispustio uzde iz ruke. Meni je to bilo dovoljno da poteram konja u galop, pravo kroz

mnoštvo ljudi koji su me pratili pogrdnim povicima, psovanjem i pljuvanjem, ali su

mi se ipak sklonili s puta, tako da sam uspela bezbedno da pređem na drugu stranu

reke. Bila sam silno uplašena, ali sam nastavila da jašem prema kući u kojoj je

stanovao moj muž. Kada sam ušla, prvo sam naišla na Vata, koji je poput vernog psa

spavao na slamarici ispred vrata njegovog gospodara.

„Dobro jutro, Vate", nežno sam ga prodrmala. „Tvoj gospodar još spava?"

Podigao se u sedeći položaj, uputivši mi zabrinut pogled. „Nije dobro, gospođice.

Po celu noć šeta po sobi i uopšte ne spava. Juče sam ga čuo kako se naglas moli bogu

da mu oprosti što je zgrešio oženivši se vama, čednom i mladom devojkom."

„Tiše, Vate. Idi kupi hleba i piva i ostavi ih pred vratima." Dala sam mu nekoliko

novčića. „Učiniću sve što je u mojoj moći da popravim raspoloženje tvog gospodara."

Kleknuo je pred mene i poljubio mi ruku. „Sam bog vas je poslao, gospođice."

Pomislila sam da bog baš i ne bi blagoslovio način kojim sam nameravala da

oraspoložim svog muža, ali sam brzo oterala ovu misao iz glave. „Idi sada."

Tiho sam otvorila vrata Džonove odaje. Spavao je na leđima, a tamna kosa mu se

bila rasula po jastuku. Svukla sam sa sebe odeću. Tresući se od hladnoće i hodajući

na prstima, popeh se u njegov krevet, priljubljujući svoje nago telo uz njegovo.

Trgnuo se iz sna i pogledao me zaprepašćeno. „En? Jesi li to stvarno ti, ili neka

prikaza koja je došla da me muči i mori?"

by voki

Dama i pesnik

„Vat reče da sam anđeo kojeg je sam bog poslao da te spase" zadirkivala sam ga.

Nasmejao se, čvrsto me prigrlivši uza sebe. Oči su mu sijale od želje i strasti. „Juče

sam se molio bogu da mi oprosti što sam te naveo na pogrešan put i sebično te

zaveo."

„Džone, mužu moj... Možda sam mlada, ali tačno znam šta želim. Tebe i nikoga

više."

Nakon ovoga, za nas dvoje sve je prestalo da postoji. Potonusmo u čudesni vrtlog

ljubavi i strasti, iz kojeg nas ni najjača sila ne bi mogla izvući. Bili smo sjedinjeni

telom i dušom, nošeni bujicom najdubljih i najiskrenijih osećanja, čvrsto rešeni da se

zajedno suprotstavimo svemu što bi stalo na put našoj sreći. Oboje smo znali da

moramo prebroditi veliko, uzburkano more, ali nismo se plašili te plovidbe.

„Moraš odmah reći mom ocu za naš brak dok se situacija dodatno ne pogorša i

zakomplikuje! Mislila sam da to mogu učiniti sama, ali sada shvatam da to moraš ti

učiniti. I to ponosito i časno, a ne pokunjeno, kao da se nečeg stidimo ili osećamo

krivicu. Stani pred njega otvorena srca i pobedi ga bistrinom svog uma."

Poljubio me je, a preko njegovog lica prešla je senka tuge. Došlo mi je da ga

pretresem i tako oteram tu setu. „Mislim da nije važno na koji ću mu način saopštiti

vest. Kako god da to učinim, on me nikada neće prihvatiti za zakonitog zeta."

„Onda ga nateraj da te prihvati! Porazi ga svojom raskošnom rečitošću, blistavim

umom i neodoljivim šarmom."

„Sve to postoji samo u mojim stihovima."

„Onda upotrebi njihovu moć! Omađijaj ga snagom svog duha! Pokaži mu da si mu

ravan i da te ljudi cene i poštuju!"

„En, En, kada bih samo imao taj tvoj mladalački optimizam."

Udarila sam ga jastukom po glavi. „Prestani da govoriš kao da ti je sedamdeset, a

ne dvadeset devet godina!"

Sunce se polako pomaljalo iza horizonta. Morala sam da ustanem i idem, jer će u

suprotnom biti zlo i naopako, ako samo neko otkrije da sam noć provela izvan svojih

odaja. Iskočila sam iz kreveta i, potpomognuta hladnoćom, obukla se tako brzo da

brže nisam mogla.

„Idem sada, mužu moj. Obećaj mi da ćeš brzo doći. Veruj, biće najbolje da on iz

tvojih usta čuje da me voliš i da je naša ljubav čista i neokaljana. Ne dozvoli da mu

oni ljigavci, koji bi te najradije zgazili, pune glavu kojekakvim glupostima. Čekam

te."

Nežno sam prodrmala uspavanog Vata i pozdravila se s njim. Pošto je bio pametan

i razborit momak, setio se da napoji i nahrani moju kobilu, tako da sam mogla smesta

da krenem na put. Vat me je preko vode prevezao čamcem, tako da sam dobila

najmanje pola sata na vremenu. Nisam se nigde zaustavljala, već sam galopirala sve

do ulaza u Gilford, mesto koje je moj otac zastupao u Parlamentu. Tu sam usporila,

navukla kapuljaču i pognula glavu, a kada sam izašla iz grada, ponovo sam poterala

Bes u galop. Stigla sam do našeg imanja nešto pre deset sati. Sjahala sam s kobile i

vezala je za drvo, ne želeći da rizikujem da me neko vidi dok je uvodim u štalu.

Učiniću to kasnije, kada svi budu zauzeti oko pripremanja ručka.

by voki

Dama i pesnik

Sada je samo trebalo da se neopaženo ušunjam u sobu i pomolim se bogu daje

moja sestra Meri uspela da prikrije moje odsustvo. Ušla sam na zadnja vrata, na

prstima prošla kroz kuhinju, a odatle u hodnik. Tu i tamo sam čula čavrljanje i smeh

očeve posluge, i tada pomislih kako bi bilo lepo da ih nije doveo pedeset, već samo

pet. Kretala sam se oprezno, krijući se u tamnim nišama ako bi neko naišao. Trebalo

mi je čitavih dvadeset minuta da stignem do svojih odaja. Brzo sam skinula ogrtač

mokar od znoja i presvukla se u uobičajenu odeću. Trenutak kasnije se oglasilo

zvono za ručak, kojem se, naravno, zbog očeve kazne neću odazvati. A onda se

dogodilo nešto iznenađujuće. Začulo se kucanje na vratima. Pred njima je stajala

Franses. Po njenom veselom izrazu lica sam shvatila da mi donosi lepe vesti.

„Otac nije pronašao nove dokaze o tvom tajnom venčanju. Kaže da možeš sići i

pridružiti nam se za stolom."

Srce mi je poskočilo od radosti. Niko nije znao istinu bolje od mene.

Moja maćeha Konstans je s čuđenjem zaključila da danas divno izgledam i da mi

oči neobično sijaju.

„Za nekoga ko je proveo toliko vremena u zatvorenom prostoru, obrazi su ti

veoma rumeni", dodala je Meri, upitno podigavši jednu obrvu.

„En", glas mog očaje zvučao ponizno, „sedi s nama. Moram da ti se izvinim. Poslao

sam poruku gospodinu lordu i on poriče postojanje tog braka."

Na ovo se trgnuh kao da mi se parče stakla zabilo pravo u srce. Stvarno nisam

mogla da i dalje krijem istinu. „Oče, trebalo bi da ja tražim oproštaj od vas", skupljala

sam snagu da mu sve priznam, „jer postoji nešto..."

„En, ne kvari mi raspoloženje, već sedi!"

Poslušala sam ga. Sada mi više nije preostalo ništa drugo osim da čekam da se moj

muž pojavi u Louzliju. A to se dogodilo tri dana kasnije. Doduše, ne onako kako sam

ja očekivala.

by voki

Dama i pesnik

Glava 26

Dok sam ga čekala da dođe i objavi veliku vest, svakog sam se jutra molila

Svevišnjem da nam se smiluje i pomogne nam, a s druge strane, bila sam svesna da je

učinjeni greh bio prevelik da bi mi bio oprošten. Nakon molitve bih sela u fotelju

pored prozora, očekujući da se pojavi moj muž.

Kada sam trećeg dana ugledala muškarca odevenog u crno kako jaše prema našoj

kući, srce mi je sišlo u pete od silnog uzbuđenja. Okrenuo je konja prema velikoj

drvenoj kapiji koja je razdvajala prednje dvorište od parka. I tek tada shvatih da to

nije on! Bio je to eri od Nortamberlenda, naš sused koga su prozvali čarobnjakom

zbog njegovih sklonosti prema alhemiji i astronomiji. Ali zašto je došao ovamo sam,

bez pratnje?

Zašto bi čovek njegovog ugleda i značaja došao u posetu mom ocu sam i

nenajavljen? Odjednom mi je sinulo! On je bio blizak prijatelj mog muža. Da li je

Džon, znajući koliko moj otac poštuje ljude višeg ranga, poslao erla da ga zastupa u

našem slučaju? Ako je tako, učinio je veliku grešku, jer moj otac ne voli nikome da

popušta, a sada je došla osoba višeg ranga da mu saopšti da se njegova kći tajno

udala za čoveka koga on prezire. Posmatrala sam erla kako ulazi kroz veliki glavni

ulaz i, napeta kao struna, iščekivala očevo urlanje ili zvuk razbijenog stakla kada

bude saznao strašnu vest. Začudo, ništa se nije čulo. Samo neobična tišina. Možda

sam od straha počela da umišljam, ali zaista, u kući je bilo tiho kao u crkvi, kao da je

sve pomrlo. Nisu se čule čak ni životinje po štalama, svuda je vladao muk. I dalje

sam čekala. A onda su se vrata naglo otvorila i moja sestra Franses je uletela u moju

sobu, sva u suzama. „En! Reci da to nije istina!"

Ne sačekavši da joj odgovorim, okrenula se i otrčala, valjda da svima rastrubi

novosti, povikavši da me otac zove da smesta siđem u trpezariju. Ponosno sam

zabacila glavu, duboko udahnula i krenula, kao da idem u bitku za sopstveni

opstanak. Konačno je došao taj trenutak i neću da ga propustim.

U trpezariji je bilo prilično hladno, izuzev pored kamina, ispred kojeg je stajao moj

otac, hladan i nepomičan kao statua. Iznad njega su visili portreti njegovih predaka

namrgođenih lica, baš kao što je sada bilo i njegovo: okrutno, ljutito i uvređeno.

Odmah do njega, stajale su poredane moje tri sestre.

U ruci je držao pismo zapečaćeno meni dobro poznatim crvenim voštanim žigom i

adresirano meni najdražim rukopisom. Očevo lice je bilo sivo poput pokvarene

surutke. „Dakle, istina je! Udala si se za njega i sve vreme si me lagala, iznova i

iznova?"

Ispravila sam se i ponosno, bez reči stala pred njega.

„Otkad si prvi put boravila u palati Jork, ova je stvar tekla meni iza leđa. I sada on,

taj tvoj... muž, piše meni!" Ispljunuo je reč „muž" kao da je najpoganija na svetu, pa

mu se gadi da je izgovori. „On kaže da ste se još tamo obećali jedno drugom."

Klimnula sam.

by voki

Dama i pesnik

„Podseti me, koliko si tada imala godina?" „Četrnaest."

,,A taj čovek, tvoj muž, nije ni na šta drugo mislio osim na to kako da iskoristi jednu

tako mladu i čednu devojku?"

Pogledala sam ga pravo u oči, ukrstivši svoj topao pogled s njegovim ledenim.

„Nije on mene iskoristio! Znala sam od našeg prvog razgovora da mi se dopada i da

neću nijednog drugog osim njega, mada to nisam isprva ozbiljno shvatala. U stvari,

ja sam njega više nagovarala nego on mene."

Čuvši ovo, više nije mogao da zadrži svoj bes. Bez reči mije prišao i ošamario me

svom snagom, tako da sam posrnula i zamalo se srušila na pod. Na to Meri istupi

napred.

„Hoćeš li i ti da dobiješ svoje? Idi kući svom mužu raspikući i budi srećna što nisi ti

ta koja je prekršila zakon, jer te ne bih primio u kuću. Ni tebe", okrenuo se prema

sirotoj Franses, koja je od straha ustuknula nazad. „ A ni tebe!" - ošinuo je pogledom

Margaret. Sama pomisao na Margaret koja vara Tomasa bila je smešna, ali se ona

prestravila od očevog jezivog pogleda.

A zatim se okrenuo prema erlu, obraćajući se i njemu gnevnim tonom. „Kako jedan

razvratnik i čedna, mlada devojka mogu biti "par? Ma, zna taj šta radi! Krije se iza

cele te parade samo da bi profitirao i izvukao korist za sebe!"

„To nije tačno, oče!" - konačno sam i ja progovorila. „Nas dvoje smo sjedinjeni

najiskrenijom ljubavlju. Dva tela, a jedna duša, čija srca kucaju istim ritmom."

„Pih, kakve su to gluposti? Čime li te je omađijao? Dva tela, a jedna duša, kažeš?

Pre bih rekao da ga zanima tvoj imetak, a ne duša!"

Ponovo se usredsredio na čitanje pisma. „Po ovome ispada da treba da mu budem

zahvalan jer, kako on kaže, nije me obavestio o tom sramotnom braku zbog toga što

nisam imao dobro mišljenje o njemu. Naravno da nisam, jadnice! Kako bih i mogao

imati lepo mišljenje o jednom zaduženom papisti, prostačkom pesniku i obmanjivaču

mladih devojaka koji želi da se ovajdi i napreduje ženidbom iz moje porodice?"

„Oče", Meri se umešala, „to nije istina!"

„Kakve veze ti imaš sa ovim, Meri? Kladim se, i više nego što mislim. Tvoj muž se

baš druži s papistima, je li tako? Pitam se da li se En spetljala s tom ništarijom dok je

stanovala pod tvojim krovom? Verovatno si im donosila pivo i nameštala jastuke?"

Meri je mudro ćutala, a to je oca još više razjarilo. „Odlazi! Vrati se kući i onom

tvom slabiću! Idi!"

„Neću da ostavim En bespomoćnu i nezaštićenu pred tvojim neopravdanim

besom!"

„Naravno", ponovo je podigao ton nastavivši da urla, ,,i njen muž se u ovom pismo

zabrinuo da En ne bude žrtva mog gneva." Uzmakla sam, plašeći se da će opet da me

udari. „Ne brini, Meri, pošto je vodim sa sobom u London. Hoću da svom teći kaže u

lice da se valjala po krevetu s njegovim sekretarom dok je njegova supruga umirala

od malih boginja..."

„Oče, kako možeš tako nešto da kažeš?" - zavapila sam zbog ove neistinite

optužbe.

„Poričeš li?"

by voki

Dama i pesnik

„Naravno da poričem! Volela sam tetku kao rođenu majku! Kada ju je Svevišnji

uzeo sebi, bila sam veoma tužna. Gospodin Don je bio jedini koji je ostao da me uteši.

Međutim, nismo učinili nikakav greh niti je među nama bilo ičeg nečasnog! Niti bi on

ikada zlou-potrebio takvu situaciju..."

„To znači da si mu se svojevoljno podala?"

Nije sačekao da išta kažem u svoju odbranu. „Vidiš, nešto iz ovog pisma me je

naročito uvredilo. To što kaže da o ovome ne govorimo njegovom gospodaru, lordu,

da ga ne bismo naljutili. Kao da nije bilo dovoljno što te je zaveo pod njegovim

krovom? E, pa, da znaš, nešto sam smislio."

Odjednom je počeo da se smeška, a taj osmeh me je više plašio od njegovog gneva.

„Ako se toliko plaši da izgubi posao, onda ću učiniti sve što je u mojoj moći kako bi

ga otpustili!" Pakosno me je pogledao, ne pokazujući ni trunčicu milosti. „I da znaš,

En, poništiću taj skaredni brak kako znam i umem. Nećeš još dugo nositi to ogavno

prezime!"

Gurnuo je pismo u moje drhtave ruke. „Evo, čitaj šta mi je ta kukavica od tvog

muža napisala - nije imao hrabrosti da dođe i u lice mi sve to kaže. Taj ima hrabrosti

samo za piskaranje."

Potrčala sam ka svojim odajama, a suze su mi se slivale niz lice. Dok sam se

saplitala penjući se uz stepenice, pokušavala sam da pročitam Džonove reči. Moj je

mudri i pametni muž pogrešio što je ocu preneo vest putem pisma. Da je došao lično,

imao bi šansu da svojim blistavim umom i raskošnom rečitošću uveri oca u iskrenost

svojih namera. Ovako, njegove reči su zvučale drsko i izazivački, kao da je hteo da

kaže „stvar je svršena i vi tu više ništa ne možete da promenite". Bože, može li moj

otac zaista poništiti brak, kako je pretio?

Nemarno sam ugurala naramak odeće u putnu košaru. Kada već ne mogu da

budem sa svojim mužem, nije me bilo briga šta ću nositi na sebi. Jašući na konju

bismo mnogo brže stigli u London, međutim, otac je pozvao kočiju i naredio

livrejisanim slugama da nas prate. Palo mi je na pamet da u Londonu već sigurno

kruže glasine o meni. One pakosne dvorske dame verovatno uživaju u pričama o

mojoj propasti. Nisam tome pridavala nikakvog značaja jer sam prezirala njihov

način života: sve su bile nalickane i dote-rane, a zapravo nisu smele da trepnu dok

im kraljica to ne dozvoli. Ali je mom je ocu to, očigledno, mnogo značilo. U grad

ćemo ući s mnogo pompe, tako da svi vide raskošnu povorku ser Džordža Mora od

Louzlija, viteza, šerifa grofovija Sari i Saseks, i višeg dvorskog komornika.

Vožnja je bila tiha i mirna. Sluge nisu izašle da nas isprate, a oni koji su nas pratili

su namerno okretali pogled od mene da ne bi videli veo na mom licu. Mogla sam

nositi i masku, ali sam odlučila da to ipak ne činim. Neka svi vide tragove „brižne"

očeve ruke na mom obrazu.

Meri mi je ćutke mahnula u znak pozdrava. Znala sam da je bila zabrinuta za moju

bezbednost i budućnost mog braka, ali sada nisam osećala ništa drugo osim bola i

besa. Nipošto ne smem dozvoliti ocu da me slomi.

Kada smo konačno stigli u palatu Jork, preplavila su me nežna osećanja i

uspomene na njegovo udvaranje i sve ukradene trenutke koje smo Džon i ja zajedno

by voki

Dama i pesnik

proveli. Setih se zaljubljenih golubova, prvih stihova koje sam pročitala, svega onoga

što je dovelo do ove iskrene i snažne ljubavi zbog koje smo se zavetovali jedno

drugom i postali muž i žena. Ali dokle če to trajati?

Dočekao nas je tečin sluga koji je bio zadužen za brigu o konjima gostiju, što nas je

prilično iznenadilo. On htede da se pobrine o našoj zaprezi, ali je moj otac zahtevao

da nas lord, čuvar kraljevskog pečata, odmah primi.

Cela kuća je odzvanjala povicima i veselim smehom, nežnim zvucima laute,

grofičinim čavrljanjem, Zagorom njenih kćeri i mnogobrojnog društva okupljenog

oko trpezarijskog stola. Moj teča, inače vedar čovek, sada je izgledao umorno i

iscrpljeno, očigledno nemajući gde da se skloni u sopstvenoj kući.

„Šta je to tako hitno, zete moj, kada me dižeš od stola? Moram ti reći da nisi

izabrao najsrećniji trenutak da mi iznosiš svoje probleme. Grofica je, i pored moje

zabrane, opet dovela svoje nove dvorske prijatelje i poslužila ih najskupljim

đakonijama."

„Siguran sam da ćete mi posvetiti svoje dragoceno vreme kada budete čuli o čemu

je reč. Donekle se tiče i vaše časti."

Lord je duboko uzdahnuo, protrljavši rukom umorno lice. „Hajde, onda, da

čujem."

„Tiče se moje kćeri En i vašeg sekretara."

„Nije valjda Gregori Daunhol?" Na njegovom naboranom licu pojavio se smešak.

„Zar on nije malo prestar i ozbiljan da bi za njim zaigralo mlado devojačko srce?"

„Ne, nije o njemu reč!" Otac je sada govorio kroz zube, čime je izazvao pažnju

grofičinih gostiju. „Nije reč o Gregoriju Daunholu, već o gospodinu Džonu Donu. I

nije joj samo srce zaigralo, već mnogo više od toga! Zaveo ju je i odvukao u krevet i

to pred vašim nosom, dok je moja jadna sestra umirala u mukama. I što je još gore..."

„Šta može biti gore od takvog izdajničkog ponašanja?" - povikao je lord bled kao

krpa. „Da li je trudna?"

Otac mi je uputio otrovni pogled. „Tog smo zla, srećom, pošteđeni. Ali se zato pre

tri nedelje tajno oženio njome u savojskoj crkvi, kršeći sve crkvene zakone i pravila

čestitosti i pristojnosti." Gurnuo mu je u ruku Džonovo pismo.

Krv mi je jurnula u glavu, a u ušima mi je toliko tutnjalo da sam mislila da ću se

onesvestiti. Ali ne smem da pokleknem. Moram da budem jaka. I stoga sam

progovorila. „Gospodaru! dragi tečo, uopšte nije tako bilo! Nismo zgrešili niti izdali

vaše poverenje! Nas dvoje smo se zavoleli čim smo se ugledali, a to je bilo pre skoro

tri godine. A ipak, ponašali smo se smerno, suzbijali osećanja, strpljivo čekali da

vidimo hoće li se naša ljubav rascvetati ili će uvenuti. I upr-kos svemu, poštovanju

prema vama, razlici u staležu i godinama, teškoćama da se sretnemo, naša je ljubav

rasla i postajala snažnija iz dana u dan. Na kraju smo je krunisali blagoslovenim

brakom."

„Da ga više nikad nisi nazvala blagoslovenim!" - presekao me je otac. „Ta veza nije

blagoslovena, već prokleta! Grešna i nakazna!" Uhvatio je lorda za bogato izvezeni

rukav. „Gospodin Don mora da plati za ovo! Izneverio je vaše poverenje i morate ga

by voki

Dama i pesnik

otpustiti iz službe! I ne samo to... Treba ga zatvoriti u Flit i baciti ključ na dno

Temze!"

„Smiri se, Džordže, oduvek si bio previše naprasit." Tužna pogleda, okrenuo se

prema meni. ,,A ipak, En, ako je zaista izneverio moje poverenje i prekršio zakon,

nema drugog izbora: gospodin Don mora u zatvor."

by voki

Dama i pesnik

Glava 27

Nisam bila prisutna kada su ga odveli u Flit. Zahvaljujući tome što je bio lordov

najbolji sekretar, nisu ga izvodili pred sud, već su to učinili bez mnogo buke. Vat mi

je rekao da je Džon otišao visoko podignute glave i da je prema čuvarima bio

pristojan, ali sam sigurna da je bio silno preplašen. Uostalom, njegov rođeni brat je

umro u zatvoru od kuge.

Kada sam čula da su ga zatvorili, pokušala sam da umilostivim oca.

„Zar vas savest nimalo ne peče? On će tamo usahnuti, a možda čak i umreti!"

Znao je on dobro da se zatvor Flit nalazi u blizini dela grada pogođenog kugom.

„Nemoj meni da govoriš o savesti!" Razbesneo se kao ris, šibajući me okrutnim

recima bolnije od biča. „Ti, koja si se pretvarala da si čedna i nevina, a ovamo si se

uvlačila u njegov krevet kao poslednja drolja!"

„On je moj muž. Smem li makar da mu odnesem nešto hrane i čisto rublje na to

užasno mesto?"

„Ne!" Pomislila sam da će me udariti, ali se nisam pomerila ni za pedalj. Gledala

sam ga pravo u oči, onako s visine, pošto je bio niži od mene. „On neće biti tvoj muž

sve dok kenteberijski nadbiskup lično ne odobri taj brak u Velikom veću. A pošto

sam podneo zahtev za njegovo poništenje, to se nikada neće dogoditi!"

„Ne govori tako", jedva sam se suzdržavala da ne zaplačem. „On jeste moj muž

pred bogom i niko, pa ni ti, ne može da poništi svetu božju službu."

Odjednom se pakosno zacerekao. „A ti si njegova sudbina, je li? Ili je bar tako

rekao lordu. Dok te nije sreo, njegov život bio je bezvredan san. A sada će mu postati

noćna mora! Čak i ako ikad izađe iz zatvora, neće imati od čega da živi. Lord ga je

otpustio iz službe."

„Ne želim više da slušam tvoje pakosne, otrovne reči. On me voli i ja volim njega. I

nije nam stalo ni do čega drugog, osim do naše ljubavi. Pa čak ni do te proklete

službe."

Opet se pakosno nasmejao, ismevajući me. „Svakom je muškarcu stalo do službe i

novca. Misliš li da možete živeti od ljubavi i od vazduha?"

„Ako je to potrebno, da."

Znajući da bi mu to donelo samo još veće nevolje, nisam smela da se usudim da

posetim svog muža u zatvoru, mada sam zbog toga užasno patila. Ipak, uspela sam

da doturim poruku Vatu da mu odnese neke sitnice. Kada se vratio i ispričao mi šta

je video, mislila sam da će mi srce pući od tuge. Zatvorili su ga u vlažnu i mračnu

tamnicu, u kojoj se gušio od smrada ostalih zatvorenika i prljave reke pune smeća. A

zbog počinjenog dela je morao da plati tri funte i dvadeset penija svaki put kada bi

tražio da ga puste na svež vazduh, u šetnju dvorištem, reče mi Vat.

„Nije sam, gospođice. Posećuju ga prijatelji, a on svakog dana piše pisma lordu i

vašem ocu, nadajući se da će se jedan od njih dvojice smilovati njegovoj duši. A vama

by voki

Dama i pesnik

je poslao ovo." Predao mi je svitak papira ispisan poznatim, dragim rukopisom. U

tom pismu, muž me je hrabrio da izdržim i da verujem u to da će naša ljubav na

kraju ipak pobediti sve nedaće. Ali u postskriptumu je napisao nešto što mi je

nateralo suze na oči. Džon Don. En Don. Propast.

I tada se zakleh svojim životom da nikada neću dozvoliti da se to dogodi. Prošlo je

čitavih šest dana otkako su mi muža zatvorili. Svakog sata sam strepela da će mi

javiti daje oboleo od neke teške bolesti. Naredno pismo koje je stiglo je bilo

adresirano na mog oca.

Ovog puta, u njemu nije bilo ni trunke drskosti, već mu se obraćao ponizno i s

punim poštovanjem.

„Gospodin Don je, izgleda, konačno naučio lekciju", slegnuo je ramenima.

Srce mi je obasjao tračak nade. ,,I šta ćeš mu odgovoriti?"

„Da njegova sudbina nije u mojim, već u lordovim rukama."

Malo je nedostajalo da ga podsetim da nije lord poslao mog muža u zatvor, već on.

Čak mu je lord govorio da malo razmisli o tome, ali ga moj otac nije poslušao:

gospodin Don mora u zatvor i treba mu oduzeti sredstva za život. A sada se ponaša

kao Pontije Pilat, perući ruke od njegove sudbine.

A onda je jednog dana, potpuno neočekivano i nenajavljeno, stigla moja baka.

Došla je iz Louzlija u pratnji samo jednog sluge noseći oko vrata dva reda lanaca, kao

daje gradonačelnica Londona.

Moj otac je tog dana večerao ranije, pošto je imao dug i naporan dan u Parlamentu.

Taman kada su sluge počele da raspremaju posuđe sa stola, ona je ušla držeći u ruci

bič, baš kao i Meri kada se pojavila na mom venčanju. Za razliku od Meri, koja je bila

oličenje lepote i otmenosti, iz moje bake su isijavali neukrotiva snaga i hrabrost.

„Dakle, Džordže", glasno je povikala s vrata, ne skidajući čak ni ogrtač, „došla sam

da čujem: zašto si učinio tu besmislicu poslavši gospodina Dona u zatvor?"

Moj otac je skočio sa svoje pozlaćene stolice. „Moja draga majko, ne znaš ništa o

celoj toj situaciji."

„Znam dovoljno, a to je da se taj čovek oženio mojom unukom."

„Tačno tako. Ali u tajnosti, bez mog dopuštenja, kršeći crkvene zakone, a uz to, ona

je maloletna!"

„Hiljade ljudi se venčavaju mimo crkvenih zakona. Eto, i lord se tako oženio onom

rospijom, a moja jadna kći se još nije bila ni ohladila u grobu."

„Majko, zaboravljaš daje En imala samo četrnaest godina kada joj se taj razvratnik

počeo udvarati. Zloupotrebio je njenu čednost."

„En mi se se zaklela da njih dvoje nisu bili u vezi sve do njene sedamnaeste, a ako

ćemo pravo, zakon dopušta da se devojka uda u dvanaestoj. Uostalom, zar nisi verio

Franses u tom uzrastu, a da pri tom čak nije ni upoznala budućeg muža?"

Ljutito joj je okrenuo leđa. „Ovo je drugačije. Tajno su se viđali. I bili su u vezi."

„I koliko dugo se to dešavalo?"

„Tri godine."

by voki

Dama i pesnik

„I nakon tri duge godine i perioda razdvojenosti, ipak su rizikovali i tajno se

venčali, znajući da im ti to nikada ne bi dopustio. Zar to nije dovoljan dokaz da je

njihova ljubav čvrsta i da traje?"

„Ona je samo dete i šta zna o svemu tome? A izabrala je čoveka za koga mnogi

kažu da je lovac na miraz, razvratnika o kojem kolaju razne priče, čoveka koji potiče

iz porodice okorelih katolika, pisca nekoliko bednih stihova... I očekuješ da ću da

skačem od radosti zbog toga?"

„En nije dete, već žena. Samo što ti to, očigledno, ne vidiš i ne shvataš. Sama je

izabrala svog čoveka i dokazala da je njena ljubav prema njemu jača od svih nevolja.

Čak je zamalo umrla od gladi samo da bi ti to dokazala. Zar nisi primetio kako joj se

lice ozari samo na pomen imena Džona Dona?"

„Nemam vremena da slušam te ženske gluposti!"

„Odbijaš da prihvatiš njen izbor, a dao bi je čoveku koji bi pokušao daje obeščasti

protiv njene volje. I sada je kažnjavaš samo zato što njen muž ne odgovara tvojim

ličnim ambicijama i interesima tvoje porodice?"

„Majko, ja..." Konačno više nije imao šta da kaže u svoju odbranu.

Položila je ruku na njegovo rame. „Džordže, naprasit si i plahovit, ali voliš svoju

kćer, zar nije tako?"

„Kako da je predam čoveku koji je zloupotrebio njenu čednost i kojim čitav

London ispira usta?"

„Valjda ti je život tvoje kćeri važniji od ispraznih priča koje će trajati koliko i dim

na jakom vetru. Uostalom, kocka je bačena. Ona se udala za njega, u dobru i u zlu."

„Taj brak još nije pravno dokazan."

„Sine moj, gospodin Don je podneo zahtev Sudu časti i, koliko čujem,

najverovatnije će mu ga odobriti."

Na to se gnev mog oca izduvao. Oborio je ramena, izgledajući kao neki nejaki

starac. „Kakva su ovo vremena došla? Da devojka može da se uda za koga hoće bez

očevog pristanka i blagoslova? I da očeva volja ne vredi ni pola boba?"

„Vremena se menjaju, sine moj."

„Oče, ja ga najiskrenije volim", rekla sam skrušeno. „On je moj zakoniti muž. A

sada trune u toj smrdljivoj i vlažnoj tamnici i može da umre od neke opake bolesti."

Okrenuo je glavu od mene, ali sam ipak osetila da se bori između ponosa, gneva i

ljubavi prema meni.

Moja baka se nikada nije predavala lako. Glasno mu je pripre-tila: „Neću se vratiti

u Sari sve dok se ova besmislica s držanjem gospodina Dona u zatvoru ne završi!"

Izraz njenog lica bio je odlučan i toliko ozbiljan daje svima bilo jasno da neće odustati

od te namere. „Ako nastaviš da budeš tvrdoglav, kao što umeš, ja ću biti još

tvrdoglavija! Tvrđa od ovog hrastovog stola!" Rukom je pokazala prema masivnom

komadu nameštaja. ,,I nikada me se nećeš otarasiti. Izbor je na tebi!"

Osim boga, baka je bila moj najjači saveznik. Dok sam joj te noći pomagala da

raspakuje stvari, od srca sam joj zahvalila na svemu.

„Nadam se da će tvoj otac popustiti. Ali on je težak i svojeglav i i suviše mu je stalo

do tuđih mišljenja."

by voki

Dama i pesnik

„Draga moja bako, bog te blagoslovio što si došla i stala na moju stranu."

„En, i ja sam se opirala tom braku kao i svi drugi, ali život me je naučio daje

uzaludno plakati nad prolivenim mlekom. Pošto je stvar svršena, treba da dokažeš

daje sve to bilo vredno tolike žrtve."

„Hoću, bako, čim dobijem priliku."

by voki

Dama i pesnik

Glava 28

Čim je svanulo, izvukla sam se iz kuće pre nego što su se ostali probudili i otišla do

crkve svete Bogorodice da se pomolim bogu da moj muž što pre izađe iz onog

užasnog zatvora. Znajući šta se dogodilo njegovom bratu dok je tamnovao u

Njugejtu, plašila sam se .da će i mog dragog zadesiti ista sudbina. Ako do kraja dana

ne budem ubedila oca da popusti, sama ću otići u Flit, pa makar me to stajalo života.

Čak i u ovaj rani sat, u crkvenom dvorištu, tom mestu mira i pokajanja, bilo je

življe nego na pijaci; trgovci su postavljali svoje tezge, a u krčmi s druge strane

dvorišta se točilo pivo vrednim zanatlijama - i to upravo ovde, pred božjim očima.

Bila je tu i mala štamparija u kojoj su štampani leci i plakati, i ispred koje se upravo

svađala grupa pisaca.

Zaklonjena velom, prošla sam pored svih njih i ušla u crkvu na stražnji ulaz.

Jutarnja misa uveliko je trajala. Čuvši mnogobrojne glasove kako izgovaraju reči

molitve, osetih olakšanje u srcu.

Klečala sam pognute glave, preklinjući boga da nam se smiluje. Jesmo zgrešili pre

braka, ali smo uprkos svemu održali našu ljubav i krunisali je svetim brakom. Ni

sama ne znam koliko dugo sam se molila. Mora da je bilo dugo, jer od hladnoće više

nisam osećala prste, a kada sam se okrenula, u crkvi više nije bilo nikoga. A onda, u

okrilju božje tišine, pade mi na pamet stravično rešenje.

„Oprosti nam, voljeni Gospode", izgovorila sam glasno. „Ako već moraš da nas

kazniš zbog učinjenog greha, onda kazni samo mene. Oslobodi mog muža iz tamnice

pre nego što se razboli, i nikada se više neću protiviti očevim željama, čak i ako to

znači da treba da se razdvojim od njega, koga volim najviše na svetu, i da se nadam

da ćemo biti zajedno na onom svetu. Amin."

Kada sam izašla iz crkvene tame, zaslepila me je dnevna svetlost, pa sam se

sklonila u senku. Pomislih: ako moj otac neće ništa da učini za nas, zašto ne bih otišla

pravo kod teče?

Kada sam stigla, upravo je bio završio s jutarnjom molitvom. Srećom, još nije otišao

na posao. Na njegovom licu, inače ljubaznom, sada su se videli tragovi brige i lošeg

raspoloženja koje gaje pratilo otkad se oženio groficom od Darbija. Čula sam da mu

protivreči u svemu i svađa se s njim, čak i oko potpuno beznačajnih stvari, kao i da se

njihovi ljutiti povici mogu čuti sve do kraljičine palate. Koliko je sve to bilo različito

od mirnog i blaženog života koji je vodio s mojom voljenom tetkom!

„Šta mogu da učinim za tebe ovog hladnog jutra?" Tužno je odmahnuo glavom.

„Svašta pitam. Sigurno je reč o gospodinu Donu." Pokazao mi je pismo. „Ovo je

jutros stiglo od njega."

„Onda mi ne preostaje ništa drugo osim da se pridružim njegovoj molbi.

Gospodaru, dragi moj tečo, njegov je rođeni brat umro u Njugejtu od kuge."

Slegnuo je ramenima. „To je česta pojava."

by voki

Dama i pesnik

„Molim vas, saslušajte me. Ako će ga to spasti od užasne smrti u memljivoj

tamnici, odreći ću se našeg braka."

Mada je dobro znao da će me to skupo stajati, samo je gledao pred sebe, ne

izgovorivši ni reč.

„Da li zaista toliko voliš gospodina Dona da bi se svega odrekla zbog te ljubavi -

porodice, imetka, pa čak i svog dobrog imena?" Okrenuo se prema prozoru, zureći u

hladnu, tmurnu reku. „Ljubav može biti varka, En."

Pretpostavljam daje time mislio na svoju sadašnju suprugu, tako sebičnu i oholu.

„Naša ljubav to nije", staloženo mu odgovorih. „Kao što ste to i sami jednom

osetili, ljubav može biti najveća uteha i radost, slična onoj koju dragi bog nesebično

daje svim stvorenjima."

„Tačno." Duboko je uzdahnuo, pognute glave. „Oslobodiću tvog dragog."

Izgubih dah od sreće i uzbuđenja.

„Ali, En, ne mogu ga ponovo primiti u službu."

Ugrizla sam se za usnu, znajući da će to Džonu teško pasti i da će još teže pronaći

drugu službu. Nije nam se smešila lepa budućnost, ali me nije bilo briga za to. Važno

je samo da će ga osloboditi i na tome sam bila zahvalna bogu.

„Zapamti, En, na meni je da ga oslobodim, ali to je sve što mogu da učinim. Neću

da se mešam u vaše porodične odnose. Otac je otac. Ne mogu umesto njega priznati

taj brak."

,,I ovo mije dovoljno. Ako ga oslobodite, ništa više neću tražiti."

Kiselo se nasmejao. „Eh, taj mladalački optimizam. Oduvek sam cenio darovitost

gospodina Dona, mada je ponekad umeo da bude zaslepljen ambicijama. Mada bih ti

poželeo drugog muža, priznajem da te je ovaj vredan. Ako vam bude dozvoljeno da

budete zajedno, pred vama je prilično trnovit put."

„Pazićemo i čuvati jedno drugo. To nam je dovoljno. Mnogo vam hvala na svemu."

„Želim vam mnogo sreće. Još danas ću ga osloboditi iz zatvora, a sve ostalo zavisi

od tvog oca. I odluke Suda časti."

Uprkos lošem vremenu, lepljivom blatu koje mi se hvatalo za haljinu i

upropašćenim skupocenim cipelama, srce mi je pevalo od radosti. Danas će biti

pušten iz tamnice! Put do priznanja našeg braka biće dug i težak, ali sada je bar bio

moguć. Procenila sam da je bolje da ocu ne spominjem svoju posetu lordu. Kada je

Vat došao, donoseći mi lepe vesti, pravila sam se da mi je svejedno, skrivajući svoju

ushićenost.

Vat je sijao od sreće, poput mačka kada mu s božične trpeze daju parče sočnog

pečenja. „Donosim vam vesti od mog gospodara. Sada je u pritvoru u svom stanu, ali

i to je bolje od onog groznog mesta, pa se ne žali."

Odjednom je pao na kolena, uhvativši me za obe ruke. „O, gospođice En, zaista

sam se plašio za njega dok je boravio na onom strašnom mestu. Ali sada je slobodan,

i na tome zahvaljujem dragom bogu."

Celog dana sam glumila poslušnu kćer, znajući da samo tako mogu da pridobijem

očevo poverenje i ostvarim svoj cilj. Žudela sam da vidim Džona, ali nisam smela to

by voki

Dama i pesnik

da učinim. Zato sam rekla Vatu da mu prenese da se moli bogu da nas što pre

ponovo spoji.

Iznenadio me je očev prerani povratak iz Parlamenta, a još više njegov poziv da se

baka i ja prošetamo s njim do Vajthola. Dok smo šetali vrtovima Vajthola, na licu smo

osetili drhtav dah nadolazećeg proleća. Žudela sam da ugledam svog muža, mada

sam znala da je to ludost, jer je bio u kućnom pritvoru. Mnogo se fine gospode šetalo

stazama vrta, mnogi od njih su bili odeveni u crna odela, ali nijedan od njih nije bio

on. Odmah pored vrta, prostiralo se malo groblje, i tamo spazih groficu od Darbija i

mog teču kako posmatraju nadgrobne ploče.

„Ser Džordže!" - srdačno nas je pozdravila grofica, kao da smo joj najbliži rođaci.

„Milo mi je što vas vidim! I drago mi je što čujem da je gospodin Don oslobođen. Taj

čovek je prepun talenata. Tražiću od njega da napiše stihove u čast venčanja moje

kćeri."

Moj otac, koji o svemu tome ništa nije znao, izgledao je kao da ga je iz vedra neba

pogodio grom, te nije uspeo da progovori ni reč.

„Jeste li ikada razmišljali, ser Džordže", nastavila je grofica, „da će stihovi Džona

Dona živeti mnogo duže od svih nas? Da će postati besmrtni i da će im se diviti

mnogi budući naraštaji?"

Na ovo moj otac nije imao odgovor. Nije se čak ni pobunio protiv lordove odluke

da oslobodi mog muža.

Baka me je gurnula laktom. „Tvoj otac je oduvek želeo da bude besmrtan. Prihvati li

tvog muža za sina, pre će to postati nego da mesec dana provede mumlajući Očenaš."

Ipak, ono što je u velikoj meri promenilo situaciju nabolje, bio je glas da će sud,

uprkos svemu, proglasiti naš brak važećim. Meri nam je došla u posetu rekavši da,

pošto ćemo na kraju ipak biti pravi muž i žena, svet priča da se otac poneo ishitreno i

da je sam sebi skočio u stomak, kao i da bi trebalo da zamoli lorda da vrati gospodina

Dona u službu.

Što se mene tiče, nisam smela tome da se nadam, već sam nastavila da glumim

poslušnu, mirnu i dobru kćer i da se molim Svevišnjem.

Te godine su uskršnji praznici pali u rano proleće. Baka je već postala nemirna i

nestrpljiva da se vrati svojim kokoškama koje je bila poverila Stivenu i Houp. „ Hoće

li se već jednom raskraviti, ili će ostati tako zadrt kao neki staromodan učitelj koji se

drži pravila koja su svi odavno prevazišli?"

A onda je došao i taj dvadeset sedmi dan aprila, kada me je otac pozvao u svoju

radnu sobu. Podigao je glavu nad gomilom papira rekavši: „Kćeri, dole je neko ko

želi da razgovara s tobom."

Zavrtelo mi se u glavi od uzbuđenja, pa sam oprezno sišla stepenicama do očeve

biblioteke. Tamo je stajao neki muškarac, licem okrenutim prema prozoru. Okrenuo

se na zvuk mojih koraka. Mislila sam da će mi srce od sreće iskočiti iz grudi! Nakon

toliko meseci, tu, na nekoliko koraka od mene, široko se osmehujući, stajao je moj

muž.

by voki

Dama i pesnik

Glava 29

Nakon svih patnji i neizvesnosti, pa čak i strepnje da će umreti u onoj vlažnoj ćeliji,

kada sam mislila da će mi se duša razbiti na komade, ovo je bio trenutak naše

pobede. Ipak, hrabrost me je napustila, te osetih stid.

Srušili smo tolika ustaljena pravila, razgnevili mnoge bližnje, izazvali toliko

skandala i podstakli more govorkanja, rizikovali sve zbog ljubavi, pa je nagrada za

sve to morala biti jednaka ceni koju smo platili. A šta ako je pomislio daje, zbog

gubitka njegove službe, naša budućnost neizvesna i osuđena na siromaštvo? Stao je

pred mene, zabrinutog pogleda. Za ovu priliku beše obukao crni kaput izvezen

zlatnim koncem. Ni sama ne znam zašto, ali nisam mogla da progovorim.

Čudno, ali osetih olakšanje kada je, šepureći se kao i uvek, smrknut i bez namere

da nam osmehom poželi sreću, u sobu ušao moj otac.

„Pa, gospodine Done, dobili ste svoju En. Budite ljubazni pa mi recite gde ćete

živeti, pošto sam razumeo da nemate ništa od svog imetka?"

Čak i sada, kada je sve bilo gotovo, moj otac je morao da bude zajedljiv. Učiniće

sve samo da nam zagorca ovaj radostan trenutak.

Pružio mi je ruku kao da sam sluga koji dolazi od svog gospodara.

„Zbogom, En. Odlično sam prošao s kćerima, zar ne? Meri se udala za plemenitog

raspikuću, a ti za siromašnog pesnika."

Prihvatila sam njegovu ruku, mada sam želela da je odgurnem. „Zbogom, oče. Žao

mije što nisam onakva kći kakvu ste želeli. Ipak, imate Margaret i Franses, one su baš

po vašoj volji, naći će vam se kada ostarite."

Okrenula sam se i izašla iz sobe. Nisam čak spremila ni svoje stvari, samo sam

želela da što pre napustim tu zlu i mučnu kuću. Baka mi ih može kasnije poslati.

I tada je spazih. Čekala je u hodniku, gledajući me tužno. Njene oštre crte lica

omekšale su od nežnosti koju je želela da mi uputi. „Ne obraćaj pažnju na svog oca.

On ne razlikuje ljubav od puke poslušnosti. Sada se ovako ponaša, ali omekšaće kada

bude čuo dobre stvari o gospodinu Donu."

„Možda će on smekšati, ali ja verovatno neću."

Gurnula mi je kesu punu novca u ruku. „Venčani poklon od mojih jadnih

kokošaka. One vam žele mnogo sreće."

Grlo mi se steglo, a suze mi jurnuše na oči. Iza bakinih leđa pojavila se Prudens,

noseći korpu s nešto mojih stvari. Kopala je po džepu svoje kecelje i iz njega izvukla

zavežljajčić koji mi je sramežljivo predala.

„Za vaš novi dom. Sitnica, gospođice. Jastučnica na kojoj sam svojom rukom

izvezla vaše i gospodinove inicijale." Pogledala sam slova ,,E M" i ,,Dž D", izvezena

svilenim koncem, zauvek isprepletena na tom nežnom platnu. Tek tada sam postala

svega svesna.

„Hvala ti, Prudens. Bila si mi dobra prijateljica." Na to se rasplakala kao kiša, jer su

dame iz visokog društva retko kad nazivale svoje sluškinje prijateljicama.

by voki

Dama i pesnik

„Hvala vam, gospođice. Mnogo ćete nam nedostajati."

A onda smo izašli na blatnjavu ulicu. Mada sam bila svesna da ne možemo sebi

priuštiti kočiju, bilo mi je drago što ju je Džon ipak iznajmio - želela sam što brže i što

dalje da pobegnem od oca i te kuće u Čering Krosu. A onda se štrecnuh i upitah ga:

„A gde će nam biti dom?" Zamislila sam nas dvoje kako lutamo ulicama bez ičega

osim ličnih stvari. „Hoće li gospodin Hejns dozvoliti da stanujem s tobom?"

Odmahnuo je glavom.

„Tvoj rođak Frensis nas zove da stanujemo u njegovoj kući u Perfordu. Nije daleko

od Louzlija i tvoje bake, a Frensis kaže da ima dovoljno prostorija. Imaću mir i tišinu

za pisanje, a moći ću i njemu da pomognem oko papira i poslova na imanju. Možda

je to rekao iz puke ljubaznosti, ali kaže da ćemo nas dvoje biti od velike pomoći

njemu i Meri."

„Jadni moj Džone", pomilovala sam ga po licu. „Ti, koji mrziš selo iz dna duše i

smatraš ga dosadnim mestom i izvorom svih zala."

„Takvo bi bilo bez tebe. A s tobom ću veselo šetati livadama, obožavaću krave i

kititi ih venčićima cveća i pisaću stihove o lepotama seoskih kokošaka."

Nasmejala sam se ovome. „Nemoj da se sprdaš sa seoskim kokoškama."

Zazveckala sam kesom koju mi je dala baka. „Pošto će one da plate ovu vožnju

kočijom!" Opet se štrecnuh. „Da li odmah idemo za Perford?"

Nasmešio se lenjo i tajanstveno. „Sutra ćemo. Noćas ćemo nas dvoje provesti toliko

željenu prvu bračnu noć."

„A gde ćemo provesti toliko željenu prvu bračnu noć?"

„Videćeš."

Pogledala sam kroz prozor kočije. Prolazili smo ulicom Strand, a zatim ulicom Flit.

Primetila sam da se stresao kada smo prolazili pored zatvora, te mi je bilo drago

kada smo skrenuli prema Smit-fildu. Zaustavili smo se ispred „Izlazećeg sunca",

mirne krčme nedaleko od crkve svetog Bartolomjua.

Bila sam pomalo razočarana što ćemo prvu bračnu noć provesti na ovako

skromnom i skrovitom mestu, ali ipak, bila sam zahvalna bogu što smo uopšte

zajedno.

Vrata nam je otvorio vlasnik krčme, prijatan i ljubazan čovek. Poveo nas je do naše

sobe. Kada je otvorio vrata, zanemela sam od čuda! Bila je to najlepša soba koju sam

ikada videla! Zidovi i plafon bili su optočeni izrezbarenim drvetom i ukrašeni

prelepim tepisima najlepših boja. I ne samo zidovi: i pod je bio prekriven mekim

tepihom. Prozori su bili ukrašeni teškim svilenim zavesama u riđoj i zelenkastoj boji,

zavezanim debelim konopcem, kao u pozorištu. A svuda oko nas bilo je neobičnih

predmeta, lula postavljenu na srebrni stalak iz kojeg se širio mirisni dim; globus na

kome su bile označene sve novootkrivene zemlje, a oko kreveta je bilo postavljeno

mnoštvo malih lampi od obojenog stakla, tako daje cela soba izgledala kao da je

posuta svetlucavim draguljima. Pogled mi pade na krevet, masivan, s raskošnim

baldahinom, prekriven somotom oivičenim krznom hermelina i bele lisice.

Uhvatio je moj začuđen i pomalo stidljiv pogled.

„Soba pripada kapetanu broda koji ovde boravi samo između dve plovidbe."

by voki

Dama i pesnik

„Nikada nisam videla nešto ovakvo." Osetila sam potrebu da ćaskamo i da malo

odgodimo trenutak kada ćemo nas dvoje konačno leći kao pravi muž i žena. Uzela

sam u ruku veliku školjku u kojoj su se prelivale dugine boje.

„Iz Indijskog okeana. Soba je prepuna takvih dragocenosti."

Pogled mi pade na nešto poznato. Preko kreveta je ležala moja lanena spavaćica.

„Prudens ju je poslala po Vatu pre nego što smo stigli."

„Ako dobro pamtim vaše stihove, gospodine Done, mislim da mi taj deo odeće

neće biti potreban. Niste li rekli da se najveće zadovoljstvo može osetiti samo preko

gole kože?"

Nasmejao se, uhvativši me za obe ruke.

„Ima li igde na svetu još jedna žena kao što si ti, moja draga En?"

„Nema. Da postoji, verovatno bi je pronašao, pošto si skinuo skoro sve dame u

Londonu. U stvari, za neke od njih bi se teško moglo reći da su dame."

„Vidi, vidi, tako mlada, a ovako zbori. Mislim daje dobro što te se ser Džordž

otarasio. Nije ni čudo što te je tako lako prepustio meni."

Setivši se svega kroz šta sam prošla za te tri godine, prestadoh da se smejem. „Ne,

Džone, nije me lako prepustio. Za to sam morala pošteno da se namučim."

„Znam, najdraža moja. I sada, nakon svih stradanja i patnji, došla si u moj

siromašni svet."

„Nemoj tako. Naše bogatstvo je u tome što smo zajedno. Sada nam više niko ne

može nauditi i sami ćemo izgraditi svoju budućnost, lepšu nego što možeš i da

zamisliš."

Privukao me je sebi, podigao me u naručje i odneo u krevet.

,,U pravu si", rekao je veselo, „ovo nam neće biti potrebno." Uzeo je moju

spavaćicu i zavrljačio je na pod. „Dođi, hajde da se oslobodimo svih tih vezica,

pojaseva i steznika." Jedno drugom smo razvezali odeću i legli. Kao da smo se našli

usred neke nove, neistražene zemlje.

Napipala sam rukom njegovo nago telo i prošaputala: „Moj muž." Zagledao se u

moje oči, dotakao me i rekao: „Moja žena."

Noć, u kojoj smo bez straha i strepnje konačno mogli uživati u čarima naših tela,

prošla je kao treptaj oka. Probudila sam se kada su sunčeve zrake već uveliko

obasjavale našu sobu, igrajući se sa zrncima prašine.

„Ne obraćaj pažnju na sunce", reče mi moj muž. „Juče nismo legli zato što je bio

mrak, pa zašto bismo onda ustali samo zato što. je osvanuo novi dan?"

Uživali smo u ljubavnom zanosu još sat vremena, a onda su Vat i vlasnik krčme

zakucali na vrata, obavestivši nas da su nam konji spremni i da možemo da krenemo

u Perford kod mog rođaka Frensisa.

Tamo smo stigli kasno popodne. Celim putem smo se smeškali jedno drugom

prisećajući se prethodne noći. Ispred velike, drvene seoske kuće, čekali su nas

zagrljeni Frensis i njegova žena Meri, njihova deca i dva psa ptičara, koja su trčkarala

oko njegovih nogu.

Sve vreme dok smo bili u njihovoj kući, Frensis je prema nama. bio ljubazan; i

mada je naše novčano stanje bilo više nego mršavo, vreme koje smo proveli u

by voki

Dama i pesnik

Perfordu bilo je ispunjeno srećom. Naredne godine, posle toliko decenija provedenih

na prestolu, umrla je kraljica. Većina ljudi je ceo život provela pod njenom

vladavinom, tako da za drugog vladara nisu ni znali. Smrću kraljice Elizabete

završila se jedna značajna istorijska etapa.

Nasledio ju je škotski kralj, čime je opet počela otimačina za položaje i povlastice.

Bilo mije iskreno drago kada su Frensis, Merin muž Nik, Margaretin muž Tomas i

moj brat Robert bili proglašeni vitezovima. Merin problematični Nik je zaista

nasledio veliko imanje. Postao je poštovanja vredan građanin, zauvek se okanivši

kockanja. Moj otac je dobio još veću titulu nego što je imao - postao je lični rizničar

princa od Velsa. I mada sam znala da im moj muž pomalo zavidi na napredovanju,

bilo mu je drago zbog njih. Ipak, ponekad bi samo duboko uzdahnuo nad životom

koji je brakom izgubio.

Kada je kralj Džejms Stjuart pošao u letnji obilazak kraljevine, prvu noć je proveo u

Perfordu, a naredne dve kod mog oca u Louzliju. Srećom, radovi su bili gotovi pre

nego što je kralj stigao, tako da su mogli da ga ugoste u novim odajama, posebno

ukrašenim u njegovu čast.

Te godine se rodila i naša voljena kći. Vodimo tih i miran život. Moj muž ponekad

piše pisma svojim prijateljima, obrađujući u njima raznovrsne teme. Neki ga

nagovaraju da se vrati u London, poslovima na Dvoru, ali on odbija govoreći im da

mu je lepše na se selu. A svom bliskom prijatelju Henriju Vatonu napisao je da se

oseća kao da je bog sada konačno na njegovoj strani. Verovatno samo da bi meni

udovoljio.

Ipak, najvažnije je da imamo jedno drugo.

Marljiva stara ludo, samovoljno Sunce, Zašto nas tako

Kroz prozore i zavese obilaziš?

Moraju li tvojim kretom doba ljubavnika teći?

Drska bedna cepidlako, idi karaj

Zakasnele dake i ljute šegrte,

Idi reci dvorskim lovcima da će jahati Kralj,

Zovi seoske mrave na žetvene dužnosti;

Ljubav, vazda ista, ne zna za doba, ni klimu,

Ni časove, dane, mesece, te dronjke vremena.

Tvoji zraci, tako uvaženi i jaki Zašto su misliš?

Mogao bi ih pomračiti i zakloniti treptajem,

Kad nju s pogleda tako dugo ne bih izgubio:

Ako njene oči tvoje ne oslepe,

Pogledaj, i sutra kasno, kaži mi

Da li su i Indije začina i rudnika

Tamo gde ih ostavi, il ovde sa mnom leže.

Pitaj za kraljeve one koje si videlo juče,

I čućeš: „Svi ovde u jednoj postelji leže."

by voki

Dama i pesnik

Ona je sve Zemlje, svi Prinčevi, ja,

Ničeg drugog nije:

Prinčevi nas igraju samo; upoređena s ovim

Sva čast gluma, sve bogatstvo alhemija.

Ti, sunce, upola si srećno kao mi

Što svet je zbijen tako;

Tvoje godine spokojstvo traže,

I pošto su dužnosti tvoje

Da greješ svet, to činišgrejuči nas.

Sijaj ovde nama, i bićeš svugde;

Ova postelja središte ti je, ovi zidovi tvoj globus.

by voki

Dama i pesnik

Pogovor

,,I suviše je velika bila cena kojom smo platili našu sreću da bismo ikada mogli da

je prokockamo i zamorimo se jedno od drugog", napisao je Džon Don 1614. godine,

dvanaest godina nakon što su se on i En venčali.

Njihov brak, u kome se rodilo dvanaestoro dece, trajao je petnaest godina,

okončavši se Eninom tragičnom smrću koja ju je zadesila u trideset trećoj godini.

Umrla je od groznice nakon rođenja dvanaestog deteta. Mada je to za ono vreme bilo

izuzetno neobično, Džon Don se nikada nije ponovo oženio. Napisao je: Postoje ona

koju sam toliko voleo platila svoj poslednji dug svima, za mene nema drugog života osim onog

u Raju, u kome je sada njena duša.

Njih dvoje nikada nisu materijalno dobro stajali. Nakon što je njihov brak

proglašen važećim, ser Džordž Mor je nastavio loše da se ponaša prema svojoj kćeri,

odbijajući godinama da joj preda njen miraz. Preživeli su zahvaljujući nasledstvu

koje joj je ostavila tetka, a koje joj je lord Edžerton odmah odobrio. Izgleda da joj je

teča brže oprostio grehe koje je počinila, ali nikada nije vratio Džona Dona u svoju

službu. Srećom, Enin brat od tetke, Frensis Voli, pružio im je gostoprimstvo u svom

domu u Perfordu, nedaleko od Louzlija u okrugu Sari.

Neke od Donovih najemotivnijih pesama gotovo sigurno su bile inspirisane i

posvećene En, jer u njima nije bilo škakljivih seksualnih aluzija kojima su obilovale

pesme koje je pisao u mladosti. U svim pe-smama koje je pisao nadahnut ljubavlju

prema En oseća se snaga njegovog duha, senzualnosti i duboke iskrenosti. I u njima

postoji dosta strasti i poigravanja slikama iz njihovog intimnog života, ali se ipak

jasno vidi da uživa u životu u kojem sve deli s voljenom osobom, te ne mora da piše

samo o sopstvenim iskustvima. Iz tih stihova se vidi daje samo s njom postigao toliko

željeno jedinstvo tela i duše. Prema zapisima Ajzaka Votona, biografa Džona Dona,

jedan od razloga za to je ležao u činjenici da je En Mor, za razliku od velike većine

žena tog doba, bila „čudesno i raznovrsno obrazovana".

Nedugo nakon što se oženio sa En Mor, Džon Don je napisao pesmu „Zbogom

zabranjena tugo" (A Valediction Forbidding Mourning) koja sadrži najsnažnije ljubavne

slike ikada napisane. Pesnik govori o međusobnoj zavisnosti zaljubljenih, kao i o

njihovim individualnim razlikama. On zamišlja nju i njega kao srodne duše, dva

prepletena kruga u kojem se oboje kreću. I dok jedno luta, drugo osluškuje i ljubavlju

ga dovodi do sebe.

Džon Don je bio ambiciozan, pametan i bez sumnje neprilagođen životu u gradu i

na Dvoru. Iz Londona je došao razočaran i osujećenih planova, ali je upravo zbog

toga njegova poezija dobila na zrelosti. Sigurno je bilo perioda kada je čeznuo za

svojim poslom, karijerom i muškim društvom, ali su ljubav i briga za En bile jače i

nikada nisu prestajale. Njihova životna priča nije bila bajka sa srećnim krajem, ali je u

njoj bilo iskrenih i snažnih osećanja.

by voki

Dama i pesnik

Mnogi su se užasnuli kada je 1615. stupio u crkvenu službu, a nakon prerane Enine

smrti, potpuno se posvetio „božjim stvarima", da bi na kraju postao poglavar

katedrale svetog Pavla, u kojoj je održao jednu od najlepših i najčuvenijih propovedi

na engleskom jeziku: „Nijedan čovek nije ostrvo".

Sa Eninim ocem, ser Džordžom Morom, izgladio je odnose pet godina nakon

venčanja s njegovom kćerkom.

Nažalost, nije sačuvano nijedno pismo pisano Eninom rukom, niti postoji ijedan

njen portret. Često se pominje daje Džon Don žrtvovao svoju karijeru zbog nje, a

malo je poznato da se ona iz ljubavi prema njemu dragovoljno odrekla visokog

društvenog statusa i svih privilegija koje imala.

„Dama i pesnik" je roman napisan prema činjenicama iz biografije Džona Dona, ah

je većim delom istorijska fikcija i plod mašte spisateljice. Ovaj roman nam dočarava

jednu srednjovekovnu ljubavnu priču o kojoj se skoro ništa nije znalo. Osim toga,

autorka je naslikala sliku En Mor, junakinje koja se u istorijskim zapisima skoro i ne

pominje.

Izjava zahvalnosti

Celog života bila sam opčinjena Džonom Donom i njegovom poezijom, ali bez

neizmerne pomoći i revnosti mog agenta Džudit Mari i urednice Imodžen Tejlor ta

opčinjenost ne bi bila pretočena u roman.

Zahvaljujem se Centru za istorijska istraživanja okruga Sari koji je sačuvao lokalna

dokumenta; Arheološkom društvu okruga Sari na njihovom angažovanju na kući

Džordža Mora u Louzliju; osoblju u Louzliju, posebno gospodinu Nikoli Šeriton-

Satonu, kao i vlasnicima kuće.

Izrazitu zahvalnost upućujem Tomasu Hesteru, koji mi je omogućio uvid u pisma

Džona Dona; Patriši de Vekej, koja mi je dala inspiraciju; Valeri Klejton, koja me je tri

godine kinjila da završim knjigu; profesoru Nilu Roudsu, direktoru postdiplomskih

studija u Školi engleskog jezika na Univerzitetu Sent Endruz, koji me je uputio na

autore oksfordskog izdanja o delu Džona Dona koje je izdao Džon Keri, gde sam

pronašla pesme Džona Dona poredane po hronološkom redu. Naravno, veliku

zahvalnost dugujem i Džonu Keriju i njegovoj studiji „Džon Don: Život, misao i

umetnost".

Neizmerno sam uživala slušajući interpretaciju ljubavne poezije Džona Dona koju

je tako erotično i divno recitovao pokojni Ričard Berton, kao i u muzičkoj kolekciji

„O, mila šumo" u kojoj su pesme i soneti Džona Dona izvođeni u pratnji laute, što se

autoru sigurno ne bi dopalo.

by voki

Dama i pesnik

Na kraju, zahvaljujem svojoj porodici, kojoj sam se popela na glavu recitujući

Donove stihove u svakoj prilici, kao i svojoj prijateljici Karol Keli, koja mi je poklonila

vezeno platno iz sedamnaestog veka, koje je utkano i u ovaj roman.