Prvi deo

1. Metodika likovnog vaspitanja i obrazovanja je interdisciplinarna naučna oblast koja se oslanja na teorije likovnog vaspitanja i obrazovanja (kojima se bavi likovna pedagogija), na teoriju likovne umetnosti i likovno-umetničku praksu. Likovna pedagogija, koja je usko povezana sa metodikom likovnog obrazovanja i vaspitanja, oslanja se na teoretska saznanja i praktična iskustva različitih društvenih nauka.

2. Likovna pedagogija zajedno sa metodikom likovnog obrazovanja i vaspitanja proučava fenomen dečijeg likovnog stvaralaštva i bavi se prikupljanjem, opisivanjem, kritičkim preispitivanjem i sistematizacijom činjenica o pojavama u oblasti likovnog obrazovanja i vaspitanja. Bave se likovnim vaspitanjem i obrazovanjem kao namernom delatnošću, određenom normama u skladu sa kojima se utiče na razvoj dece i mladih (opšti i razvoj u domenu likovnog stvaralaštva i komunikacije). Predstavlja ključnu nastavu za pripremu budućih likovnih pedagoga (nastavnici likovne kulture u osnovnim i srednjim školama), učitelja (nastavnici likovne kulture u nižim razredima osnovne škole) i vaspitača u predškolskim ustanovama.

3. Predmet metodike likovnog vaspitanja i obrazovanja se odnosi na proces sticanja likovne kulture na svim nivoima vaspitno-obrazovnog rada, odnosno proces likovnog vaspitanja i obrazovanja, pri čemu se polazi od iskustva teorije likovne pedagogije i dosadašnje prakse u ovoj oblasti. Cilj metodike likovnog vaspitanja i obrazovanja je sistematizacija znanja iz različitih nauka, umetnosti i likovno-umetničke prakse i osposobljavanje studenata za samostalni rad kao budućih likovnih pedagoga. Osnovni zadatak metodike likovnog vaspitanja i obrazovanja je da se obezbedi dovoljna količina teoretskih znanja i praktičnih vežbi iz oblasti likovnog stvaralaštva dece predškolskog uzrasta i učenika osnovne i srednje škole. Specifični zadaci:

Uvođenje studenata u savremena teorijska znanja i praktična iskustva iz oblasti likovnog vaspitanja i obrazovanja i upoznavanje sa postupcima kojima se ostvaruju ciljevi, zadaci i programski sadržaji lik. vas. i obr.

Upoznavanje studenata sa estetskim, pedagoškim, psihološkim i sociološkim gledištima i osnovnim naučnim saznanjima potrebnim za razumevanje procesa od kojih se sastoji likovno vaspitanje i obrazovanje dece i mladih

Upoznavanje studenata sa planiranjem, organizacijom, realizacijom i evaluacijom likovnih aktivnosti u predškolskim, osnovnoškolskim i srednjoškolskim ustanovama

Osposobljavanje studenata da samostalno ocenjuju vrednost ideja o likovnom vaspitanju i obrazovanju , programa, metoda, sadržaja i sredstava

Osposobljavanje studenata za praćenje novih tendencija u oblasti likovnih umetnosti

Osposobljavanje studenata za osmišljavanje inovativnih metodičkih postupaka

Osposobljavanje studenata da svoja znanja u nose u svoju vaspitno-obrazovnu praksu i organizuju je u skladu sa njima

Osposobljavanje studenata da samostalno prate stručnu literaturu i kontinuirano se usavršavaju u ovoj oblasti.

4. Podela: Metodika likovnog obrazovanja dece predškolskog

uzrasta, rad sa decom u jaslicama do 3. godine i u dečijim vrtićima od 3. do 7. godine

Metodika nastave likovne kulture za osnovnu školu bavi se nastavom likovne kulture u nižim (1-4) i višim (5-8) razredima osnovne škole

Metodika nastave likovne kulture za srednju školu koja se bavi nastavnom likovne kulture kao opšteobrazovnim predmetom u gimnazijama i stručnim neumetničkim šk.

Posebne metodike koje se bave nastavom u srednjim stručnim umetničkim školama za oblasti likovnih i primenjenih umetnosti (dizajn, slikarstvo, vajarstvo, fotografija...)

5. Osnovni pojmovi su:Likovno vaspitanje, sistem postupaka kojima se bude i aktiviraju svi psihofizički potencijali vaspitanika u domenu likovnog stvaralaštva i izražavanja. Ono takođe podstiče i usmerava pozitivne tendencije u opštem razvoju, stvarajući uslove za usavršavanje sposobnosti likovnog izražavanja, proširivanjke iskustva u domenu likovne umetnosti, izgrađivanje etičkih i estetičkih stavova, oplemenjivanje emocija, menjanje stavova i ponašanja u skladu sa ciljevima likovnog vaspitanja i obrazovanja.Likovnim obrazovanjem se podstiče sticanje, usavršavanje, uobličavanje i proširivanje iskustva iz likovne kulture kod dece i mladih. Ono ima za cilj prenošenje odabranih znanja iz oblasti likovne umetnosti, koje je čovečanstvo prikupilo u toku svog razvoja i uobličilo kao vrstu umetnosti i vizuelni medij.

6. Najopštiji ciljevi likovnog vaspitanja i obrazovanja su uvođenje dece i mladih u složeni svet likovne kulture, vaspitanje putem likovne umetnosti (razvijanje pozitivnih osobina ličnosti, kreativnosti i sposobnosti za komunikaciju likovnim medijima), osposobljavanje za korišćenje likovnih tehnika i materijala u svakodnevnom životu i rad u skladu sa estetskim načelima.

7. Likovna kultura predstavlja kvalitet ličnosti koji se gradi i razvija likovnim vaspitanjem i obrazovanjem u najširem

smislu reči, putem vaspitno-obrazovnog rada u predškolskoj ustanovi, nastave u osnovnoj i srednjoj školi, vannastavnih aktivnosti i ličnog angažovanja pojedižnca. Likovna kultura podrazumeva: razvijen ukus i sposobnost komuniciranja likovnim i vizuelnim medijima, određeno osnovno znanje o likovnoj umetnosti i teoriji umetnosti, sposobnost da se doprinese estetskom i kulturnom načinu življenja u svojoj sredini, poznavanje likovnih tehnika i materijala...

8. Likovna umetnost je sadržaj vaspitno-obrazovnog rada, likovno vaspitanje i obrazovanje dece i mladih je proces usvajanja, a likovna kultura je cilj ovog procesa.

9. U srednjim stručnim umetničkim školama sadržaj nastave likovne kulture organizovan je kroz sistem stručnih umetničkih nastavnih predmeta, a u osnovnoj školi, gimnaziji ili nekoj drugoj stručnoj školi nastava likovne kulture predstavlja opšteobrazovni predmet, gde se učenik ne smatra budućim umetnikom, niti se teži da se od njega stvori umetnik.

10. Cilj nastave likovne kulture u neumetničkim školama (osnovnoj, gimnaziji, srednjoj stručnoj) je da učenici steknu osnovnu likovnu kulturu i osposobe se za komunikaciju likovnim medijima.

11. Metodika likovnog vaspitanja i obrazovanja je interdisciplinarna nauka koja polazi od rezultata mnogih nauka i naučnih disciplina (filozofije, estetike, sociologije kulture, pedagogije, didaktike, psihologije, sociologije, semiologije...).

Pedagogija: metodika l.v.i o. se u velikoj meri oslanja na znanja iz pedagogije na osnovu kojih se programira, planira, obavlja, prati i vrednuje likovno vaspitanje i obrazovanje.

Didaktika: svojim zakonitostima vezanim za sadržaje nastavnog procesa pruža metodici l.v.i o. temeljnu osnovu za elemente nastavnog procesa. Metodika l.v.i o. kao i metodike pojedinih nastavnih predmeta proizilaze iz dodaktike, kao opšte nauke o nastavi.

Psihologija, kao nauka o pojavama u psihičkom životu, u razvojnoj i pedagoškoj psihologiji, psihologiji opažanja, psihologiji umetnosti i dr, daje odgovore na pitanja koja zanimaju metodiku l.v.i o.: razrada sadržaja likovne kulture i raspodela po uzrastima, razjašnjenje psiholoških zakonitosti nastanka i razvoja likovnog izražavanja, analiza pokretačkih sila likovnog razvoja, proučavanje individualne specifičnosti dečjeg likovnog izraza.

Sociologija kao nauka koja teži da utvrdi zakonitosti u društvenim sistemima i organizaciji, značajna je za metodiku l.v. i o. jer fenomen estetskog razvoja se ne može izučavati izvan društva i uspostavljenih društvenih odnosa. Faktori koji utiču na ciljeve, karakter, metode likovnog obrazovanja i vaspitanja, uvek su društveno uslovljeni.

Semiologija, nauka koja se bavi proučavanjem znakova i simboličkog načina izražavanja, ima značajnu ulogu i povezanost sa metodikom l.v. i o. zbog analiziranja i tumačenja procesa i produkta likovnog stvaralaštva dece i mladih.

Antropologija,nauka o čoveku i njegovoj suštini, u svojim istraživanjima daje podatke o tome kako sredina utiče na razvoj, da li ga podstiče ili ograničava. Kulturna antropologija naročito pomaže metodici da sazna više o kulturi i njenom uticaju na čoveka i njegov razvoj.

Filozofija je naročito značajna jer se vaspitni sistemi temelje na filozofskim postavkama. Od shvatanja čoveka, njegovog položaja u svetu, smisla življenja, etike i morala, estetike i logike, zavisi smisao i ciljevi likovnog v. i o.

Estetika, filozofska disciplina, nauka o lepom, pruža podršku metodici u istraživanjima, analiziranjima i tumačenjima procesa i produkta likovnog stvaralaštva dece i mladih.

12. Osnovne sadržaje metodike likovnog obrazovanja i vaspitanja čine teorija likovne umetnosti, istorija umetnosti i tehnologija likovnih materijala.

Treći deo

25. Faze dečijeg likovnog izraza su:Stadijum škrabanja –slučajni realizam, od 2 – 4. godPrešematski stadijum – neuspeli realizam, od 4. - 6. godineStadijum šeme – intelektualni realizam, od 6. - 9. godineStadijum početnog realizma- fizio-plastični crtež, od 9. – 12. godineStadijum vizuelnog realizma – pseudo-naturalistički crtež, od 12. – 14. godineStadijum svesnog oblikovanja – posle 14 godine

26. Predškolski uzrast naziva se zlatnim dobom dečijeg stvaralaštva jer upravo skromno iskustvo, ne velik obim znanja, čini da dete na stvarima i ljudima primećuje ono što odrasli ne primećuju, jer se ono orijentiše prema spoljnjem izgledu predmeta i slobodno uspostavlja asocijacije, što može izgledati vrlo originalno. Neizgrađenost šema i šablona kojima se odrasli služe, omogućavaju detetu da pronalazi neobične ideje i uglove posmatranja, zapaža detalje koji drugima promaknu.

27. Deca su okrenuta procesu, a odrasli produktu stvaralaštva. Dete zanima sam proces kreativnog izražavanja (plesanja, pevanja, slikanja) i svoje aktivnosti može shvatiti kao igru, najčešće nemajući kritičan stav prema onome što je uradilo. Za razliku od deteta, odrasla osoba čak i kada uživa u procesu stvaranja, ipak će biti okrenuta rezultatu. Proces odraslog stvaraoca prolazi kroz određene etape, od zamisli, razmišljanju o načinu ostvarenja, izboru

materijala, do konačne realizacije i ocene urađenog, a dete, naročito mlađe, isprva je obuzeto samim procesom rukovanja nekim materijalom, a odluka šta rad predstavlja može i naknadno biti donešena, ili se kasnije i promeniti (tako dobija značenje Roršarhove mrlje).

28. Stadijum škrabanja ili slučajni realizam je faza stvaralaštva dece koja traje od 2. do 4. godine života, i u njoj škrabanje predstavlja značajan proces koji će dalje uticati na kontinuitet dečijeg razvoja. Karakteristično je za svu decu i predstavlja refleksiju njihovog fizičkog, emocionalnog i psihičkog razvoja, pri čemu postoje individualne razlike, tako da pomaže u razumevanju detetove inteligencije. Levenfeld uočava tri faze u stadijumu škrabanja: 1. nekontrolisano škrabanje, 2. kontrolisano čkrabanje i 3.imenovanje škrabotina, kada one počinju da imaju simboličku vrednost za dete, tek od 3. godine. Dete na ovom uzrastu nema razvijen kritički odnos ni prema onome što je stvorilo, ni prema produktima drugih. Škrabanje je pre svega, motorna aktivnost, i sve dok dete samo ne imenuje škrabotine, u linijama i oblicima koje stvori ne treba tražiti simbole koji imaju veće značenje od škrabotina. Pokušaji odraslog da prepoznaju sadržaje u fazi nekontrolisanog škrabanja nemaju nikakvog smisla, ali je neophodna podrška da dete shvati da je ovaj način njegove komunikacije sa okruženjem prihvatljiv. U fazi imenovanja škrabotina crteži sve više postaju zapis o tome kako se dete oseća u odnosu na svoje okruženje, a način na koji stvara škrabotine je važno sredstvo komunikacije.

29. Prešematski stadijum ili stadijum neuspelog realizma traje od 4. – 6. godine i predstavlja period najintenzivnijeg razvoja deteta uopšte, pa i u likovnoj oblasti. Likovno stvaralaštvo deteta u ovom periodu je direktan odraz njegovog ukupnog razvoja, i predstavlja dobar materijal odraslima za razumevanje detetove ličnosti i predstavlja zapise detetovog mišljenja. Ovo je početak svesnog, namernog definisanja oblika, kada dete simbolima koje smišlja predstavlja stvarnost. Već u ovom uzrastu javljaju se razlike u načinu crtanja, izboru oblika i nivou kreativnosti, a u brzini, ritmu, pravilnosti pokreta i jačini traga mogu se prepoznati osobine ličnosti. Dete u ovom uzrastu uspešno kombinuje linije, ali spontano, kao i oblik koji ima više simbolički nego realni karakter, ono ne prepoznaje i ne prikazuje razlike u osvetljenosti predmeta, površinu kao likovni element ne doživnjava, a tekstura koja se javlja na radovima je spontana, ne namerno prikazana. Boju koriste subjektivno, komponovanje je spontano ali postoji osećaj neke (nenaučene) harmonije. U ovom razvojnom stadijumu, deca imaju potpuno različit koncept prostora u odnosu na odrasle, doživljavaju ga nešto primarno vezano za sebe i predmete u njemu respoređuju haostično, više po emocionalom značenju nego po logičnom rasporedu.

30. Kreativnost se u ovom uzrastu ogleda kroz detetove slobodne i fleksibilne pokušaje da kroz stvaralačku aktivnost predstave nešto. Ovaj period je period najintrenzivnijeg krestivnog razvoja, kada dete nesputano šablonima i informacijama koje će tek kasnije dobiti pronalazi svoje, originalne načine prikazivanja. Uloga odraslog je da stvaralaštvo podrži i ohrabri.

31. Dete treba ohrabriti da koristi sva čula kako bi upoznalo razlike između osobina materijala, kao što je toplo-hladno, gletko-hrapavo, svetlo-tamno, itd. Podsticaji i ohrabrivanje odraslog su važni, kao i sugestije koje detetu daju podršku u stvaranju. Kada dete počinje da imenuje svoje škrabotine, ono time uspostavlja vezu između njih i okruženja i to je potrebno stimulisati i podsticati imaginativno mišljenje kroz dijalog, pitanjima o nacrtanom (koje je boje, veličine, koliko je brzo, kako se čuje...). U ovom uzrastu potrebno je obezbediti dovoljno adekvatnog materijala i prostora za rad i ohrabrivati dete da se slobodno upusti u kreativnu aktivnost. Dete ne treba ometati i prekidati dok radi, samo će najbolje znati kada je njegov rad gotov, a prekidanje kada se vaspitaču učini da je rad gotov i on u njemu prepozna kvalitete savremene umetnosti, deci neće biti jasno. Bilo koju temu koje dete predloži treba ohrabriti, da bi dete proširilo svoje granice mišljenja.

32. Stadijum šeme ili intelektualni realizam je faza od oko 6. do oko 9. godine, u kojoj se javljaju oblici obogaćeni detaljima, odnosima i specifičnim karakteristikama. Osnovna odlika dečijeg izražavanja u ovom uzrastu je formiranje šeme za oblike. B.Karlavaris navodi da svako dete formira svoju šemu, simbol koji nije zasnovan na neposrednom posmatranju objekta i odnosi se na koncept do kog je dete postepeno došlo i koji konstantno ponavlja. Levenfild ističe između šeme i stereotipija, koji su uvek isti, a šema uvek trpi neku promenu, a Karlavaris dodaje da dete koje je nesigurno ne usavršava dalje svoju šemu ima zastoj u likovnom razvoju, a takvu šemu nazivamo kliše. Zadatak odraslog je da prepoznaju ovu pojavu i davanjem detetu kreativnih i raznolikih zadataka pomognu da usvojenu šemu nadogradi i prevaziđe.

33. Deca mlađeg školskog uzrasta prikazuju različite oblike, sve sličnije realnom izgledu predmeta kod jednostavnijih predmeta, dok kod komplikovanijih još postoje znatna odstupanja. Linija je pročišćena, često se javlja kao kontura. Osvetljenost predmeta dete još ne prikazuje, kao i površinu i teksturu. Repeticija je zastupljena, dete popunjava prazan prostor ponavljanjem čime zadovoljava potrebu za dinamikom, što je deo spontanog izražavanja. Boja postaje sve realnija, komponovanje i harmonija su spontani ali moguće je kroz zadatke uvoditi razna pitanja (Asimetrija je pokazatelj kreativnosti). Kontrast je moguće izazvati muzičkim sadržajem, ali ne asocijativnim nazivom već samom muzikom.

34. Predškolska deca crtaju na osnovu onoga što znaju o predmetu u svojoj svesti.

35. Deca biraju temu na osnovu onoga što je njima najinteresantnije i najvažnije, a to su obično motivi iz detetovog okruženja i imaginacije. Teme se u velikoj meri oslanjaju na detetovo iskusto, kao što su igra, škola, odnosi sa okruženjem, pri čemu treba podsticati razvoj koncepta linije, boje, prostora i vremena. Pogodne su i teme koje uključuju detetovu maštu, emocije, snove, koje omogućavaju detetu da otkrije svoj unutrašnji svet, pri čemu ne sme biti sputavanja ni osude za sadržaj koji dete prikazuje i koji je visoko-emocionalan.

36. Emocionalna neproporcionalnost je preuveličavanje pojedinih elemenata na dečijem radu, koje nastaje kao rezultat detetove selekcije važnog i manje važnog. Dete može i da u potpunosti izostavi delove koje smatra nevažnim, što ne treba tumačiti kao netačno već kao njegov subjektivni doživljaj. Dete tako prikazuje ljude i objekte u neproporcionalnom odnosu, mama je veća od kuće, glava od šake, itd.

37. U dečijim likovnim radovima dinamizam nastaje kao želja da se prikaže pokret i neka radnja. Deca pronalaze mnoga dinamična rešenja: produžavaju ruke i noge kako bi dosegnuli neki predmet, linije simbolizuju tragove kretanja automobila ili životinje... Dete događaje određenog vremenskog trajanja i kontinuiteta prikazuje nizom scena na jednoj slici ili nizom crteža, poput stripa.

38. Osnovna odlika boje koju koriste mlađa deca je ekspresivnost i dekorativnost boja, kao rezultet jakih kontrasta, često komplementarnih. Deca u početku boju koriste za crtanje kontura, i to monohromno, a kasnije koriste više boja i boje površine. Dete boje koristi dekorativno i kombinuje ih po sopstvenom doživljaju bez obzira na realne boje predmeta. Dečiji odabir boja ne treba sputavati i navikavati ih na realne boje predmeta, jer deca nemaju potrebe za time, i takav pristup može im samo smanjiti kreativnost.

39. Prostor dete doživljava drugačije od odrasle osobe i za predstavljanje prostora na papiru deca imaju neka svoja tipična rešenja: šema osnovne linije -dete ređa predmete u horizontalnom nizu, šema prikaza prostora u planovima – dete deli prostor u više horizontalnih planova, koji su jasno podeljeni, bez preklapanja, šema prevaljivanja ili refleksna slika (egipatski crtež) – dete ne zna kako da prikaže prostor u perspektivi i zaklonjene predmete, pa koristi u radu prevaljivanje, šema za providnost predmeta – predmeti su predstavljeni kao da su providni, jer dete prikazuje sve što zna da postoji, iako se ne vidi u realnosti, šema za preuveličavanje – dete prikazuje proporcije specifično, predmeti su onoliko veliki koliko su detetu važni, što Karlavaris naziva emocionalnom neproporcionalnošću.

40. Rengenski crtež- ili šema za providnost predmeta – predmeti su predstavljeni kao da su providni, jer dete prikazuje sve što zna da postoji, iako se ne vidi u realnosti. Npr kada dete crta zgradu i nacrta i unutrašnjost prostorija kao da su zidovi providni.

41. Refleksna slika ili šema prevaljivanja (egipatski crtež) – dete ne zna kako da prikaže prostor u perspektivi i zaklonjene predmete, pa koristi u radu prevaljivanje. Javlja se u likovnim radovima dece kao rezultat nepoznavanja zakona perspektive, dete ne zna kako da prikaže prostor u perspekrtivi i zaklonjene špredmete, pa prevaljuje zgrade duž ivice ulice.

42. Stadijum početnog realizma (fizio-plastični crtež) je stadijum oblika i pojava koji traje od oko 9. do oko 12. godine, kada je razvoj likovnog izaza konstantan, ali sporiji. U ovim godinama kod dece javlja se svest o socijalnoj sredini, združivanje sa decom istog pola „gang age“ , razlika izmežu polova i potreba za grupnom saradnjom. U ovoj fazi dete teži da prikaže karakteristike čoveka i razlike između polova, oslobađa se šeme, geometrizovanih oblika, ali je rad na početku faze još daleko od vizuelnog realizma. Dobija se osećaj za detalje, a gubi osećaj za akciju i pokret, pa se često prikazuju krute, statične figure. Dete stiče iskustvo, sve manje koristi preuveličavanje (emocionalnu neproporcionalnost), proporcije su prirodnije ali se elementi emoc. neprop. sad ogledaju kroz posebnu obradu detalja koji su detetu bitni. Javlja se izražena težnja za realizmom. Dečiji crtež u ovoj fazi je vrlo sličan crtežima odraslih koji nisu imali formalno umetničko obrazovanje. Dete postaje svesno boje, ali se još ne prikazuju promene boje na svetlu. Prostor u ovoj fazi se prikazuje preklapanjem planova, za koje se sad javlja svest. Dete sad unapređuje estetske kriterijume i postaje kritično prema svom radu i radu drugih. U ovom uzrastu je pod pritiscima da zadovolji kriterijume vršnjaka kao i socijalne grupe, gde je često prisutna imitacija i navikavanje na šablone izvan ličnosti deteta. Kreativnost se u ovom uzrastu ogleda u željama i sposobnostima deteta da eksperimentiše, istražuje, što treba podsticati i podržati.

43. Stadijum vizuelnog realizma ( pseudo.-naturalistički crtež) traje od oko 12.-14. godine, predstavlja stadijum početka svesnog rasuđivanja i kraj spontanih aktivnosti. Ovo je faza prelaska sa nesvesnog, spontanog crteža onoga što dete zna na intrepretaciju onoga što dete vidi, rad je zasnovan na posmatranju i postoji sve veća objektivnost u prikazu. Ono počinje da razvija kritilki odnos prema sebi i sopstvenim radovima, pojava realizma predstavlja merilo detetovog sazrevanja i približavanju svetu odraslih. Ovo je vreme za razvoj vizuelnog mišljenja kroz proučavanje pojava, eksperimentisanje i otkrivanje zakonitosti kroz lično iskustvo. Pokušaj oslobađanja crtanja od sadržaja i pravljenje slobodnih kompozicija mogu uticati na razvoj

apstraktnog mišljenja. Sve je veći porast o vizuelnom izgledu objekta i potreba da se približi naturalističkom pristupu. Opservacija boja i oblika je razvijenija, pa samim tim i tačnost u prikazivanju boja, valera, teksture, plastičnosti, javlja se i lokalni ton. Boja je i dalje subjektivna i treba se čuvati generalizacije, kao što je učenje o bojama i ne treba insistirati na naturalizmu. Kod neke dece se razvija i sposobnost da prikažu perspektivna skraćenja smanjivanjem objekta u pozadini, stvarajući tako iluziju prostora. Dokazano je da različite metode učenja prikaza perspektive u ovom uzrastu nemaju skoro nikakav efekat, čak često predstavljaju ometajući faktor jer se deca lišavaju sopstvenog iskustva. Dete samo treba da otkriva načine prikazivanja udaljenosti i bude svesno svog otkrića, a nastavnik treba u tome da ga podrži i motiviše. Prikaz proporcija je realniji i uočava se veća tehnička spretnost u realizaciji motiva. Znanje, veštine i stavovi koje dete izgradi u ovom uzrastu kroz likovno stvaralaštvo imaće značajan uticaj na njegov odnos prema umetnosti u kasnijem životu. Snažan uticaj imaju i mediji na stavove učenika i konvencije u načinu mišljenja, rada i vrednovanja. Pritisak da se prilagodi standardima odraslih može da doprinese u velikoj meri gušenju kreativnih nagona kod učenika. Česti motivi su animirani likovi iz crtanih filmova ili video igrica, i prikazivanje ljudske figure kroz satrirične crteže-karikature nastavnika ili poznatih ličnosti. Jedna od najtežih tema u ovom uzrastu je autoportret, zbog složenosti povezivanja sa sopstvenim identitetom. U fokusu interesovanja mogu biti i religiozne teme, teme o pravdi, ljubavi i mržnji, pri čemu preuveličavanja forme predstavljaju emocionalni uticaj. Teme treba da potiču iz dubine detetove ličnosti ali i da podstiču ličnu odgoornost prema sebi i okruženju.

44. Stadijum svesnog oblikovanja se pojavljuje posle 14. godine i predstavlja fazu punog likovnog izraza. Likovno vaspitanje i obrazovanje je u ovom uzrastu više usmereno na sticanje znanja i veština i izgrađivanje stavova. Ovo je vreme mnogih odluka, pri čemu umetnost može da doprinese ukoliko program prati njihove razvojne potrebe. U ovom uzrastu manje dominira originalnost i kreativnost, a više se zapaža znanje i nivo likovnog iskustva. Učenik ima potrebu da svoja znanje konkretizuje kroz stvaralački rad, i da svaka aktivnost budenjegova unutrašnja reprezentacija. Izražena je i potreba da svaka aktivost bude njegova unutrašnja reprezentacija, kao i potreba oslobađanja od pritiska intelektualizacije, jer je većina nastavnih predmeta okrenuta teorijskim sadržajima sa malo šanse za razvoj kreativnost. Opažanje je u ovom uzrastu vrlo razvijeno, u skladu sa razvojem vizuelnog mišljenja. Spretnost i veština su karakteristike, linija je preciznija, detalji su naglašeniji, a prikaz prostora i pokreta zreliji. Učenici imaju snažnu potrebu da okruženje potvrdi vrednost njihove aktivnosti i produkta. Primamljivi su zadaci sa kreiranjem predmeta koji imaju izraženu funkciju (primenjena umetnost i dizajn) jer omogućavaju vezu njihovog rada sa stvarnošću i daju mu upotrebnu vrednost. Primamljivi su i savremeni

mediji, film, fotografija, digitalna umetnost, jer učenici imaju potrebu da isprobaju različite medije istraživanja u toku likovnog stvaralaštva.

Peti deo

53. Opšti nastavni ciljevi likovne kulture: Razvoj ličnosti i njenih kvaliteta Razvoj kreativnosti kao komponente ličnosti Socijalizacija ličnosti Razvoj empatije, tolerancije i humanih stavova Sposobnost komunikacije vizuelnim sredstvima Kultivisanje likovnih sposobnosti Sposobnost doživljavanja i izražavanja kroz likovno

stvaralaštvo Sposobnost kritičkog izražavanja, procenjivanje kvaliteta,

vrednosti i značenja Razvijanje posmatranja, opažanja, vizuelnog mišljenja,

inteligencije, motorike, mašte, emocija, koordinacije oka i ruke, apstraktnog mišljenja...

Preuzimanje odgovornosti i učenje na greškama Razvijanje volje, pažnje, doslednosti u redu, radnih navika Sposobnost da se doprinese estetskom i kulturnom načinu

življenja u svom okruženju

54. Opšti obrazovni ciljevi u oblasti likovnog stvaralaštva: Sticanje teoretskih znanja iz svetske i nacionalne tradicije i

umetničkog nasleđa (autori, epohe, stilovi), sposobnosti razumevanja umetničkih dela kroz vreme i različite kulture i razumevanje konteksta vremena i sredine u kom su ta dela nastala

Sticanje teorijskih znanja iz teorije likovne umetnosti, različitih područja likovne umetnosti i tehnologije likovnih materijala

Razumevanje kulture svog društva i zajednice i različitih drugih kultura i korišćenje istih kao informacije za sopstveno kreiranje i stvaranje

Likovno opismenjavanje – usvajanje osnova likovnog jezika i Unapređenje likovnog jezika kroz samostalan praktičan rad Osposobljavanje dece za istraživanje i eksperimentisanje sa

različitim vizuelnim, taktilnim i ostalim senzornim iskustvima Osposobljavanje za samostalno likovno izražavanje u

tradicionalnim i savremenim tehnikama, medijima, materijalima Formiranje estetskih kriterijuma i osposobljavanje za samostalnu

analizu i procenu estetskog u prirodi, umetničkim delima, sopstvenim i tuđim likovnim radovima

Podsticanje na multidisciplinarnost, transfer znanja iz jedne oblasti u drugu, kroz povezivanje stečenih znanja sa ostalim nastavnim sadržajima

Podsticanje na samostalno pronalaženje informacija iz različitih izvora

Osposobljavanje za primenu stečenih znanja i praktičnih veština u svakodnevnom životu

55. Zadaci nastavnika, učitelja i vaspitača: Omogućiti deci sticanje znanja iz umetničkog nasleđa i teorije

umetnosti i primene istih kroz samostalno likovno izražavanje i stvaranje

Omogućiti deci da kroz samostalni umetnički rad otkrivaju osobine različitih likovnih materijala i tehnika i načine njihovog korišćenja

Podsticati kroz različite zadatke vizuelno opažanje, vizuelno mišljenje, kreativnost, sposobnost opažanja, doživljavanja i estetskog procenjivanja u prirodi, umetnosti, tradiciji, svom likovnom radu i radovima drugih

Razvijati partnerski odnos između deteta, nastavnika, učitelja, vaspitača i roditelja

Omogućiti transfer znanja, povezivanjem različitih obrazovno-vaspitnih oblasti, posebno govornog, muzičkog i likovnog stvaralaštva

Razvijati kod dece opštu spretnost, vizuelnu i motornu koordinaciju, posebno oka i ruke

Razvijati kod dece sposobnost izražavanja svojih ideja i tema, predstavljanja svog odnosa prema svetu, drugim ljudima i sebi

Razvijati radoznalost, istraživačko mišljenje, čulnu osetljivost Razvijanje sklonosti ka traganju za rešenjem pre nego prihvatanje

gotovog rešenja, spremnost za inovacije pre nego prilagodljivost Razvijanje stvaralaštva kod dece kao osobine ličnosti koja je

konstruktivna, produktivna, osetljiva, odgovorna. Zadovoljiti potrebe dece za otkrivanje osobina i svojstva stvari

negujući njihove istraživačke težnje, posmatranje, analizu i upoređivanje

Uvoditi decu u sistematsko posmatranje izgleda različitih predmeta i pojava, sa posebnom pažnjom za oblik, liniju, boju, teksturu, prostorne odnose,...

Doprinositi razvijanju vizuelne i likovne kulture kod dece, osposobljavajučći ih za nova, raznovrsna traganja u predstavljanju njima bliskih tema i motiva

Svakim postupkom razvijati stavove, fleksibilnost mišljenja i ponašanja, prenositi im znanja ali ne kao konačna, već kao izazov i podsticaj za kritičku proveru i dalja znanja

Osposobljavanje dece da postanu uspešni učenici koji uživaju u učenju, napreduju i postižu ciljeve, kao odgovorni građani koji doprinose društvu.

56 .Smisao, značaj i funkcija likovnog vaspitanja i obrazovanja je u postepenom uvođenju dece u likovnu kulturu, zavisno od uzrasta dece, potreba i individualnih mogućnosti, omogućavajući im da kroz likovno stvaralaštvo komuniciraju sa svojim okruženjem.

57.Pojmovi likovnog vaspitanja i obrazovanja: Kreativnost i divergentno mišljenje – podrazumevaju da deca

pokazuju kreativnost u igri medijima, stvarajući različite prilaze i odgovore na određene zadatke, na maštovit i lični način, i tako stvaraju originalne likovne radove.

Istraživanje i ekspreimentisanje – podrazumeva istraživanje i eksperimentisanje sa idejama, materijalima, alatkama, tehnikama, pri čemu dete ima svesnu nemaru i može da vrednuje svoj uspeh ili neuspeh

Preuzimanje odgovornosti i učenje na greškama – dete treba da bude sigurno u preuzimanju rizika, trudi se da unese nove ideje, bez straha od greške.

Kompetencije – sticanje potrebnih veština u likovnom stvaralaštvu

Analiziranje – ključni element razvoja ideja, kritičkog mišljenja i praktičnih istraživanja

Dizajniranje – oblikovanje formi različitih svrha i namena i povezanost sa praksom.

Evaluacija ili procenjivanje – uključuje procenu ličnih izbora ideja, tehnika i materijala, napredovanje u radu i rezultate koje postiže.

Medijumi – manipulisanje klasičnim medijumima i novim tehnologijama

Razumevanje kulture – sposobnost da se istražuje kultura svog naroda i prepoznavanje karakteristika različitih kultura i korišćenje istih kao informacija za sopstveno stvaranje

Kontekst ili značenje – praktično povezivanje značenja koje se ogleda u kreativnoj i kulturnoj industriji, i razumevanje uloge umetnika, zanatlije i dizajnera u različitim kulturama i vremenima.

Kritičko razumevanje – analiziranje i kritička evaluacija u odnosu prema svetu, ličnom stvaralaštvu i stvaralaštvu drugih

Razvoj spostvenih pogleda – razvoj i usvajanje jezika za izražavanje ideja

Istraživanje i kreiranje – sposobnost deteta da razvija ideje i namere kroz razne oblike posmatranja, iskustva, inspiracije, imaginacije (inspirisanje radovima drugih ili na osnovu svoje mašte)

Empatija, tolerancija, humani stavovi – razvoj sposobnosti saosećanja sa tuđim mišljenjem.

58. Opšti didaktički (nastavni) principi su načela od kojih se polazi u izvođenju nastave i ostvarivanju njenih ciljeva i zadataka. Ona bitno utiču na tok predavanja i zadatak im je da pomognu efikasnost nastave i imaju ulogu orijentacije.

Princip kvaliteta i vaspitne usmerenosti – vaspitni rad uvek ima orijantaciju i teži ka nekom kvalitetu, tj. cilju, pa svaka likovna aktivnost ima svoju vaspitnu usmerenost.

Princip sistematičnosti i postupnosti – likovna aktivnost je slobodna, ali vaspitno-obrazovni rad i dalje ima svoje ciljeve, zadatke i sadržaje.

Princip individualnosti i odmerenosti prema uzrastu – podrazumeva prilagođavanje metoda, oblika rada i pedagoških postupaka sa individualnim osobenostima svakog deteta, uvažavajući razlike među decom i njihov individulani tempo razvoja.

Princip slobodnog likovnog izražavanja – nastavnik podstiče slobodni i kreativni izraz dece, bez nametanja gotovih šema i šablona, uz blago usmeravanje.

Princip socijalizacije – kolektivni rad dece doprinosi razvoju društvenosti, međusobnom razumevanju i poštovanju različitosti.

Princip svesnosti i aktivnosti – podrazumeva aktivan odnos prema znanjimakoja dete stiče i svesno ih koristi u praksi.

Princip očiglednosti i apstraktnosti – najčešći princip, neposredno upoznavanje stvari uz bogata čulna i saznajna iskustva.

Princip povezanosti teorije i prakse – omogućava da dete razvija sposobnost stvaralačkog mišljenja i logičkog povezivanja teorijskih postavki sa praksom.

Princip integracije sa ostalim vaspitno-obrazovnim oblastima – dete stvarnost doživljava integralno, a ne podeljenu na oblasti, pa nastavnik treba da organizuju aktivnost da se prepliću sa ostalim sadržajem (naročito umetničkim).

59. Metode vaspitno obrazovnog rada su postupci ili načini rada u obradi sadržaja vaspitno- obrazovnog rada. Sadržaj određuje metodu (naučne, umetničke, istraživačke metode...) i ona služi nastavniku kao način rada sa decom kroz koji ostvaruje vaspitno-obrazovne ciljeve i zadatke. Proces likovnog vaspitanja uvažava metode do kojih je došla didaktika.

60. Verbalno-tekstualna metoda je najpristupačnije sredstvo za razmenu informacija među ljudima. Monolog kao oblik ove metode ima manu jer dugim trajanjem dovodi učenika u pasivan položaj slušaoca, što ima negativan efekat i ostavlja malo vremena za kreativni rad. Podsticajnu ulogu ima samo kratko, jasno i razumljivo izlaganje. U verbalnu metodu spadaju i metode opisivanja, objašnjavanja, predavanje ( koje je ipak najbolje u kombinaciji sa drugim iskustvima, gledanja, dodirivanja,...), pričanje- posebno uspešno kod mlađih uzrasta, dijalog, čija je prednost dinamika i aktivno učešće dece i diskusija, kao jedna od najefikasnijih metoda koja podstiče kritičko mišljenje, toleranciju i demokratičnost. Pokazivačka metoda se koristi za ilustraciju i demonstraciju određenih predmeta i pojava i oslanja se na čulno, posebno vizuelno opažanje. Pokazivanje objekta koji treba naslikati, kako se nešto crta i ispravljanje dečijih radova dovodi do

ometanja dečijeg likovnog stvaralaštva i predstavlja nametanje likovnih kriterijuma nastavnika i šema i modela. Ne treba pokazati ništa što bi moglo da posluži kao uzor za precrtavanje, posebno ne slike iz slikovnica pred ilustrovanje nekog teksta, jer su to gotova vizuelna rešenja odraslog umetnika. Poseban oblik je demonstracioni eksperiment, kada nastavnik podstiče decu da opažaju i zaključuju, istražuju različite likovne tehnike i materijale. Metoda saznavanja kroz praksu podrazumeva realizaciju prektičnih zadataka i podrazumeva igru i eksperimentisanje likovnim materijalima, pri čemu je važnije šta se u detetu zbiva dok otkriva mogućnosti istraživanja materijalima nego sam rezultat takvog čina. Otkrivačka i problemska metoda postavlja učenika u poziciju da sam istražuje i korisna je u oblasti stvaralaštva. Verbalne i pokazivačke metode u kombinaciji sa otkrivačkom mogu u značajnoj meri aktivirati dete na otkrivanje, rešavanje problema. Problem nastaje u praksi kada se ova metoda svede na to da deca otkrivaju samo ono što je nastavnik predvideo, čime se gube njeni pozitivni efekti.

61. Oblici vaspitno obrazovnog rada su nastavne kategorije koje zavise od karakteristika oblasti koja se obrađuje i podrazumevaju međusobni odnos između nastavnika i dece.

Individualni oblik rada je najzastupljeniji i podrazumeva samostalni rad pojednica bez razmene informacija sa drugom decom.

Frontalni (kolektivni) oblik rada predstavlja rad nastavnika i dece u grupi u uslovima koji su jednaki za sve učesnike. Pozitivno je što uključuje svu decu ravnopravno u aktivnost, podstiče socijalizaciju i timski rad, a nedostatak je to što individulžalnost ne dolazi do izražaja.

Rad u parovima (tandem) se ne koristi često u likovnom vaspitanju i obrazovanju jer se naglašava značaj individualističkog rada.

Grupni oblik rada podstiće dobre socijalne odnose,sposobnost za rad u grupi i sl.

Domaći rad od dece zahteva pripremljenost za rad van nastave i ima za cilj osamostaljivanje, produbljivanje i proširivanje znanja i veština, formiranje radnih navika.

Ekskurzije podrazumevaju proučavanje različitih pojava, bića, predmeta, procesa u vanškolskim uslovima, u likovnom v. i o. odnose se na posete muzejima, galerijima, pozorištima itd.

Vannastavne aktivnosti se koriste sa decom koja pokazuju posebno interesovanje za likovno stvaralaštvo i treba da se omogući svakom detetu koje pokaže zainteresovanost a ne samo pojedincima po izboru nastavnika.

62. Likovne aktivnosti u vrtiću i nastavni čas likovne kulture u osnovnoj školi su različite vrste organizacije vaspitno-obrazovnog procesa u oblasti likovnog vaspitanja i obrazovanja. Likovne aktivnosti imaju karakter igre bez strogo definisanog vremenskog ograničenja , dok su nastavni časovi ograničeni deo

nastavnog procesa u trajanju od 45 minuta i ne oslanjaju se na igru već imaju osmišljen nastavni sadržajkoji ima za cilj sistemsko usvajanje određenih znanja i veština.

63. Likovne aktivnosti imaju karakter igre bez strogo definisanog vremenskog ograničenja. Organizuju se u korelaciji sa ostalim oblastima za koje je isto osnovni oblik organizacije igra, odnosno vaspitanje i učenje putem igre. Tip likovne aktivnosti zavisi od procesa razvoja deteta, njegovih likovnih i opštih sposobnosti.

64. Nastavni časovi su ograničeni deo nastavnog procesa u trajanju od 45 minuta i ne oslanjaju se na igru već imaju osmišljen nastavni sadržaj koji ima za cilj sistemsko usvajanje određenih znanja i veština. Zavisno od glavnog nastavnog cilja određuje se i tip časa, a osnovni tipovi časa su

Obrada gradiva – čas uvođenja u novu oblast i prenošenje novih znanja i veština. Odnose se na oblasti likovne tehnike i materijali, teorija umetnosti, umetničko nasleđe.

Praktičan rad – čas utvrđivanja znanja, realizacije kreativne ideje kroz stvaralački rad. Odnosi se na iste oblasti.

Procena rezultata – čas kontrole teorijskih znanja i praktičnih veština i procena razultata. Ocenjuje se trud deteta, a ne da li se nastavniku rad dopada ili ne.

65. Karlavarisova tipologija nastavnika: Autoritaran tip – gospodar je situacije, on se najviše čuje,stalno

govori i daje savete, stišava decu koja sve njegove predloge moraju da prihvataju bez pogovora. On svoje postupke ne prilagođava individualnim karakteristikama i potrebama deteta i zapostavlja sve što zna o dečijem razvoju i misli samo na produkte koji će prikazati njegove uspehe u radu. Rezultat su radovi koji liče jedni na druge, kruti su u izrazu, i on je najčešće njima nezadovoljan.

Anarhični tip – „onaj koji se ne meša“ je sasvim suprotan autoritarnom, on sve prepušta slučaju i improvizaciji, ne planira ni priprema aktivnosti. On nije uključen u aktivnost, obavlja druge poslove ili napušta prostoriju. Rezultat su površni radovi, bez doživljaja i kod dece se ne primećuje veći pomak, a on je ravnodušan prema produktu.

Demokratski tip – uspeva da stvori prijatnu, opuštenu atmosferu uz dobru i osmišljenu organizaciju u kojoj učestvuju i deca. Usposatvlja prisne odnose sa decom, trudi se da što bolje upozna svako dete i da uvažava njihove potrebe i interese.

66. Nastavnik, učitelj ili vaspitač likovnog vaspitanja i obrazovanja treba da ima sledeće osobine i kompetencije: dobre organizacione sposobnosti, sposobnost za timski rad, uspostavljanje partnerskih odnosa i saradnje, široko opšte obrazovanje i kulturu, dobro poznavanje teorije i prakse likovne kulture u njenim savremenim tendencijama, dobra metodička osposobljenost, dobro poznavanje

psiholoških i socioloških aspekata detetove ličnosti, dobro poznavanje programa svog predmeta na svim nivoima, i da poseduje ljudske kvalitete- ljubaznost, humanistički odnos prema deci i ljudima, empatija, tolerancija, objektivnost u radu, da bude entuzijasta, optimista i da voli svoj poziv. Važno je i njegovo lično iskustvo u radu sa likovnim medijima, jer onaj ko se nije isprobao u likovnom izražavanju, neće moći ni da razume određen način mišljenja.

67. D. Belamarić kaže da do ometanja dečijeg likovnog stvaralaštva dolazi najčešće zbog nepoznavanja i nerazumevanja njegove uloge i funkcije u razvoju deteta. Oblici ometanja: crtanje deci, ispravljanje dečijih oblika, korišćenje bojanki, izlaganje samo pojedinih dečijih radova i širenje šablona među decom, procenjivanje dečijih radova pred samom decom, prigovaranje, prenaglašavanje vrednosti, urednost i preciznost.

68. Opšti postupci za podsticanje dečijeg likovnog izražavanja su pre svega proširivanja obima dečijeg iskustva, fizičkog, socijalnog i logičko-matematičkog, kao i podsticcanje dečije radoznalosti i sklonosti da se pitaju pitanja, traga za nepoznatim, odstupa od rutinskih postupaka, da se misli i ponaša na neuobičajen način i isprobavaju rešenja koja nisu naučena od drugih. Podsticanje se oslanja na unutrašnje motive i potrebe deteta, posebno na potrebu za komunikacijom. Opšti zadaci odraslog u podsticanju stvaralaštva:

Da zadovoljava dečiju potrebu da ono što doživi, opazi ili čuje od drugih izrazi na određen način

Da omogućava detetu slobodu u potrebi za izražavanjem Da utiče na dečije stvaralačko održavanje da ono postane bogatije,

sadržajnije, ispunjeno smislom za dete i one koji dolaze u dodir sa njim

Da podržava i oplemenjuje prirodnu sklonost deteta da u svim delatnostima izražava i stvaralački uobličava svoje iskustvo.

Da kao kriterijum vrednosti uzima ono što je iskreno, autentično, poteklo od deteta, a ne ono što je u skladu sa ukusom i očekivanjem odraslog

Da obezbedi detetu uslove za spontano i iskreno prepuštanje zanosu stvaralačkog procesa

Da dovodi dete u vezu sa onim materijalima koji mu bude interesovanje i predstavljaju novinu, podstiču maštu

Da potencira individualan pristup u mišljenju i različitosti povećanje tolerancije prema različitosti

Da pruža detetu mogućnost da bira, varira i pronalazi nove načine korišćenja već poznatog materijala

Da pouči i uputi dete onda kada mu tehnička neveština i neobaveštenost predstavljaju prepreku u izražavanju (npr da mu pokaže kako se smekšava glina, mešaju boje...)

Da unapređuje dečiju autonomiju i nezavisnost Da neguje humane stavove, empatiju i razumevanje za druge i

njihove emocije.

69. Za procenjivanje i analizu dečijih likovnih radova treba uzeti u obzir više aspekata: Psihološki aspekt – odnosi se na individualne, psihološke

aspekte deteta i njegove razvojne mogućnosti (tok je isti kod sve dece ali tempo individualan). Procenom psiholoških komponenti ukazujemo na razvojni stepen deteta.

Sociološki aspekt – odnosi se na detetovo okruženje, socijalnu sredinu, nivo obrazovanja i socijalni status roditelja, uticaj tradicije, kulture, vrednosnog sistema, uticaj medija, druge dece i sl. Ovom analizom otkrivano kako dete komunicira sa svojim okruženjem, iskazuje svoj stav, misli i osećanja, pomoću znakova- simbola.

Pedagoški aspekt – predstavlja uticaj vaspitno-obrazovnog programa, njegovih ciljeva, uticaj nastavnika ili vaspitača (koji može da podstiče ili sputava stvaralaštvo). Dečiji likovni rad otkriva pozitivne i negativne vaspitne uticaje u vrtiću ili školi. Ako se u radovima ogleda neukus, kič, podržavanje, jeftina dopadljivost, tada izraz nije stvaralački ni dečiji, ni estetski, tada se razvija rutina, šablon koji ubija stvaralaštvo.

Estetski aspekt – podrazumeva nivo likovnih sposobnosti deteta, sposobnost vizuelne komunikacije likovnim sredstvima. Kao što deca ne teže da predstave stvarnost, ona još manje teže da stvore umetničko delo, zato estetski kriterijumi ne bi trebali biti odlučujući za procenjivanje proizvoda stvaralaštva.

70. U predškolskim ustanovama ne vrši se ocenjivanje rezultata dece već evaluacija koja podrazumeva posmatranje i praćenje dečijeg razvoja, a u školi se procenjivanje vrši ocenjivanjem koje može biti numeričko ili opisno. Likovni izraz dece predškolskog uzrasta je indikator ne samo likovnog već njihovog opšteg razvoja, zato je ovo sistematsko prikupljanje podataka značajno za evaluaciju rada vrtića.

71. Ocenjivanje može biti numeričko (skala od 1 do 5) ili opisno (kvalitativno). Opisno ocenjivanje ima prednosti jer daje mogućnost da nastavnik svestranije pristupi učeniku i njegovim individualnim karakteristikama, pruža podatke o tome da li dete napreduje, stagnira ili nazaduje i sl. Problem ovog pristupa je što nastavnik mora dobro poznavati učenika, što je u uslovima našeg školstva zbog broja učenika i ograničenog vremena vrlo teško. Numeričko ocenjivanje predstavlja klasifikaciju rezultata, pri čemu svaka ocenaima simboličku vredonost. Problemi ovog ocenjivanja su: subjektivistički pristup, slabe ocene kao kazne za ponašanje, etiketiranje učenika na osnovu ocena kao „dobre“ i „loše“ ili „talentovane“ i „netalentovane“ dece, ocenjivanje na osnovu uspeha u ostalim oblastima...

72. Prilikom procenjivanja razultata i vrednovanja, treba uzeti u obzir sve aspekte (sociološki, pedagoški, psihološki, estetski), a kriterijumi za ocenjivanje su: posvećenost radu, uložen trud, aktivnost na času, nivo usvojensoti sadržaja nastavne jedinice u skladu sa individualnim sposobnostima deteta i nivo kreativnosti učenika. Ako je dete uložilo trud u svoje izražavanje, ako je zadovoljno onim što je napravilo i vidi smisao u tome, zaslužuje svaku pohvalu i od njega ne treba tražiti ništa više. Manje je važno kako nešto izgleda nego šta to za dete predstavlja. Nastavnik ne treba da nameće svoje kriterijume, stavljajući naglasak na urednost, jasne konture, realne boje, spoljašnju sličnost objekta itd jer se to nepovoljno odražava na stvaralaštvo i vodi do ukalupljivanja i konformizma.

73. ?

74. Uspešno oblikovan predmet koji nešto znači, može se koristiti u igri i radu i snažan je podsticaj za dalji razvoj stvaralaštva, npr dete je napravilo igračku koju koristi u igri, ili je ukrasilo crtežima prostor u vrtiću ili školi, biće ispunjeno ponosom i osećanjem da se ostvaruje kao stvaralačko biće. Dete koje zna da od otpadnih materijala napravi sebi igračku i njome se igra, stalno je nadograđujući, unoseći nove ideje i maštu, neće osetiti dosadu, za razliku od deteta okruženog sa mnogo gotovih predmeta kojima se brzo zasiti i iscrpi njihove mogućnosti.

75. Didaktička vrednost izložbi je u tome što se na njima afirmišu savremeni pogledi na dečije likovno stvaralaštvo i one deluju posredno na stručno usavršavanje rada nastavnika i vaspitača koji ih posećuju. Estetska vrednost je u tome što su likovni radovi dece najprirodnija vrsta oplemenjivanja prostora škole ili vrtića, jer potiču od same dece i deo su njihovog sveta, ove izložbe deluju prijatno i stvaraju toplu atmosferu. Vaspitna svrha se ispunjava ako dete ostaje glavni akter u izboru radova za izložbudok odrasli pružaju samo potrebnu podršku. Važno je da se često menjaju načini, mesta i sadržaji izložbe jer će inače deca brzo izgubiti interesovanje za njih.

76. Dnevne izložbe se organizuju u radu sa predškolskom decom posle svake likovne aktivnosti gde se izlažu radovi sve dece u grupi. Osnovna namena im je da deca mogu da posmatraju svoje likovne radove i radove druge dece, radovi doprinose uređenju prostora i dete tako oseća da vaspitač podržava njegov rad. Važno je izložiti radove sve dece. Didaktičke izložbe se organizuju u vrtićima, školama, ustanovama kulture i sl. I za cilj imaju razmenu informacija među stručnjacima. Za ove izložbe vrši se selekcija. Reprezentativne izložbe se najčešće organizuju tematski i u njima ne moraju da učestvuju sva deca, tu se prikazuju radovi dece iz jedne ili više vaspitno-obrazovnih ustanova i to za širu javnost. Izbor radova vrši stručni žiri u čijem sastavu su likovni pedagozi, muzejski pedagozi, umetnici, učitelji, vaspitači...

Izložbe povodom praznika su uglavnom tematski vezane za neki praznik i organizuju se u školi, predškolskoj ustanovi, mesnoj zajednici... Deca ovakvim radovima prikazuju svoje viđenje društvenih događaja i ove izložbe namenjene su, njima, roditeljima i široj publici.

77.Prilikom organizovanja dnevnih izlozbi koje se uglavnom organizuju u decijim vrticima treba izloziti sve decije radove, nezavisno od toga da li zadovoljavaju estetske kriterijume jer dete čiji rad nije izložen osecace se odbačeno i njegovo interesovanje za likovno stvaralaštvo će opadati. Pritom vaspitaci ne trebaju prepravljati radove pre izlaganja jer ce to takođe biti pogubno za dečije stvaralastvo. U samom nameštanju dečije dnevne izložbe treba i svako dete da učestvuje jer ce tako vise da se oseca korisnim.

Šesti deo

78. Od 2 do 4 godine dete je u fazi škrabanja, kada razvija motoriku i važno je da materijal ne bude tehnološki zahtevan, najpogodniji su oni koji povlačenjem ostavljaju kontrasni trag na podlozi (kreda, olovka, flomaster, bojica). Dete se najradije opredeljuje za flomaster, i to debeli crni flomaster, zbog intenziteta traga i obojenosti. Od 4 do 6 godine dete je u prešematskoj fazi, kada je pogodno da se upozna sa mogućnostima klasičnih materijala, zbog iskustva i samopouzdanja u korišćenju. Ukrasni materijali- perlice, šljokice, dezenirani papiri, koje im neki vaspitači daju nisu dobri jer dete štede od razmišljanja, nametajući gotov model, a i iz razloga što dete još nema estetske težnje u stvaralaštvu, već komunicira kroz rad. Nije pogodna ni izrada stereotipnih oblika, npr ukrasa za praznike jer izrada oblika koje dete nije samo stvorilo može smanjiti pouzdanje u oblicima koje dete samo stvara. Dete primećuje razlike u tragovima različitih materijala, ali ne obraća pažnju na to kakvi su predmeti u stvarnosti već iz crta kako ih doživljava. Najprikladnije za rad su gusto mešane tempere, u mnogo boja, kao i upoznavanje sa grafičkim izražavanjem (otiskivanjem prstima ili šakom, kartonotiskom,...) i glina, plastelin i testo, za stvaranje 2dimenzionalnih i trodimenzionalnih oblika, koje sintetički, spajanjem, dete pravi. Od 6 do 9 godina dete je u fazi šeme, i izgrađuju mu se veštine rukovanja raznim materijalima, pri čemu je važna podrška nastavnika svakom detetu da razvije sopstvenu metodu korišćenja, a metode „korak po korak“ nisu poželjne. Forsiranje previše tehnika i materijala može biti zbunjujuće, pogodni su materijali za crtanje-olovka, drvene bojice, tuševi u boji i sl, tempere, krede (jer se dete najčešće izražava čistim bojama), glina i poluoblikovani i otpadni materijali kako bi dete

razvijalo istraživački duh, najizraženiji u ovom periodu. Od 9 do 12 godine dete je otkrilo značaj okruženja i dovodi ga u vezu sa sobom. Plakatne boje omogućavaju detetu da istražuje prostor koji mu je sada u fokusu, a nuđenjem ograničene palete boja ohrabrujemo dete da meša i stvara nove boje.Kolaž je pogodan jer pruža svest o varijacijama o teksturi, oblicima i preklapanju planova, kao i glina ali ne za izradu grnčarije već za istraživanje forme i teksture. Na uzrastu od 12 do 14 godina učenici su svesniji dizajna i imaju donekle već oformljan ukus. Povećana je briga za oblikovanje i dekoraciju, pri čemu inspirativni mogu biti oblici iz prirode, kao i adaptirane forme iz prirode- semenke, mak, skelet ribe, kamenčići i sl, kao i fotografisanje i obrada fotografije na kompijuteru ili animacija. Posle 14 godine važan element nastave likovne kulture je slikanje, kroz koje učenik može da se izražava. Ipak u ovom uzrastu nisu svi skloni svim materijalima, pa im je važno omogućiti one medijume u kojima se prepoznaju. Učenik je sada spreman da primi i informacije o svojstvima materijala koje bi nastavnik trebao da predaje. Treba podstaći i eksperimentalni pristup kroz istraživanje filma, fotografije, digitalne umetnosti...

79. Osnovnu programsku građu nastave likovnog vaspitanja i obrazovanja čine sadržaji preuzeti iz likovne umetnosti, teorije likovne umetnosti, istorije umetnosti i tehnologije materijala. Ovako obimna građa ne može se doslovno pretočiti u programe, već se mora osmisliti i prilagoditi.

80. Likovna umetnost podrazumeva klasične vidove likovnog izražavanja: crtanje i slikanje, vajanje i grafika, a primenjena umetnost podrazumeva one vidove likovnog stvaralaštva koji imaju definisanu primenu: dizajn, scenografija, fotografija, arhitektura, keramika... Likovne tehnike znače specifičan način upotrebe likovnih materijala u stvaralaštvu, mogu biti crtačke, slikarske, vajarske, elementi grafike i primenjene umetnosti. Likovni materijali su medijumi koje deca koriste u likovnom izražavanju i odlikuju se specifičnim mogućnostima izražavanja, fizičkim svojstvima, karaterom, lepotom i ograničenjima. Deci treba ponuditi razne materijale, povremeno ih menjajući, da bi se unela svežina i podstaklo interesovanje za stvaralaštvo.

81. U likovnom vaspitanju i obrazovanju zastupljena su sledeća područja; crtanje, slikanje, elementi grafike, vajanje, elementi primenjene umetnosti, multimediji i osnovi estetskog procenjivanja.

82. Pri izboru pribora, likovnih tehnika i materijala u radu sa decom pre svega treba voditi računa o tome da budu bezbedni za decu (bez oštrih makaza, skalpela, oho lepila i drugih lepaka sa štetnim isparenjima, jute i drugih materijala koji se krune, drvo mora biti dobro išmirglano...), a zatim da su primereni dečijem uzrastu

(vodene boje nisu zanimljive maloj deci jer ne daju jak kontrast na papiru, neke grane grafike su suviše komplikovane za decu) i da im se ponudi mogućnost izbora, da odaberu onu tehniku koja im omogućava najbolji izraz. Materijal je dobar jedino ako doprinosi detetovim potrebama i pomaže mu da izrazi svoje misli i osećanja. Gotovi oblici, bojanke, šabloni i „korak po korak“ kompleti nisu poželjni jer ne razvijaju kreativnost i ne pružaju dovoljno mogućnosti za individualni izraz.

83. U likovnom vaspitanju i obrazovanju dece koriste se pribor za crtanje (grafitna olovka, ugalj, sepija, tuš, pastelne bojice, voštane bojice), pribor za slikanje (vodene boje i akvarel, tempere, akrilne boje, kolaž, mozaik), grafiku (najčešće kartoni za kartonotisk), vajarski materijali (glina, beolin, plastelin, testo), različiti papiri, mogu se koristiti i različiti materijali iz prirode poput zrnevlja, kamenčića, lišća, otpadni materijali koji dobijaju novu funkciju (čepovi, flaše, kutije, ambalaže). Pored ovoga koristi se i razni pribor : školske makaze, bezbedna lepila, gumica za brisanje, trska, pero za crtanje, posude za boju i vodu, razne četkice, plastične špahtle za vajanje... Ne koristi se pribor kojim se deca mogu povrediti: makaze, metalna pera, šestar...

84. Vrste podloga za slikanje: Papir, postoji mnogo vrsta: natron (pak papir) je nebeljeni

papir prirodno smeđe boje, pogodan za crtanje i slikanje, fotokopir papir pogodan je za crteže suvim materijalima, akvarel papir pogodan za crtanje i slikanje gotovo svim materijalima, paus papir je prozirni papir za preslikavanje, ali zanimljiv i za crtanje po njemu, salvet papir je vrlo tanak i nepogodan za oslikavanje, koristi se za kolaž najviše, pergament je toniran i daje posebne efekte, ali je skup pa se mogu koristiti i razne tonirane zamene, hamer se koristi za grafičke crteže i slikanje plakata, tripleks karton je tanji karton za slikanje, crtanje i trodimenzionalno oblikovanje, lepenka je deblji karton pogodan za oblikovanje, novinska hartija interesantna za kolažiranje i papirmaše ali zbog otrovnog olova deca moraju oprati ruke nakon korišćenja.

Tekstilna platna se oslikavaju najčešće uljanim bojama, ali mogu i temperama i akrilnim bojama. Zanimljiva su i za različite tehnike bojenja voskom i pravljenje batika vezivanjem čvorova i kuvanjem u boji.

Drvo i daske od drvnih prerađevina mogu se koristiti kao slikarske podloge. Neophodno je da površina bude glatka, da se deca ne povrede na zacepljene delove iverice.

PVC podloga pre svega u vidu otpadne ambalaže, čaša i flaša, može se bojiti akrilnim bojama i određenim markerima, inače ne prima boju.

Staklo koristi se za oslikavanje akrilnim bojama ili bojama za vitraž. Ne preporučuje se da deca samostalno rade sa ovom podlogom, da se ne povrede.

Keramika je materijal za oblikovanje, a kao gotov proizvod može se oslikavati

Gips je dobar za izradu kalupa za skulpture, oblikovanje predmeta i kao podloga za slikanje. Pošto je u prahu, mora se koristiti pod nadzorom nastavnika.

Beton je odlična podloga za izradu murala. Pripremu ili grundiranje podloge za crtanje i slikanje

preporučljivo je da obavi nastavnik ili vaspitač, nanoseći širokim četkama, lazurno u više nanosa boju za beton ili akrilnu boju na podlogu. Ovaj zaštitni sloj boje ne dozvoljava da boja pri slikanju probije na podlogu i daje posebne rezultate u slikanju i crtanju na papir, platnu, dasci...

85. Funkcija likovnog materijala u dečijem likovnom stvaralaštvu je da im pomogne da izraze svoje misli i osećanja, i dobar je jedino ako doprinosi u tome. Materijali koji to deci ne dozvoljavaju, kao što su šabloni i bojanke, nisu preporučljivi jer rezvijaju konformizam, ne navode na kreativna rešenja i čine decu isferustriranim kada ne mogu da nacrtaju te „savršene“ likove kao u bojankama.

86. Zadatak nastavnika je da dete uputi u tehnologiju onih tehnika koje imaju jasno propisane procedure (mozaik, bakrorez, linorez), ali ne i da korišćenje svakog materijala objašnjava korak po korak jer tako deca ne tragaju za svojim načinom upotrebe materijala i gube kreativnost. Na njemu je da decu podrži u njihovom načinu likovnog izražavanja.

87. Postoji više likovnih područja: Likovno područje crtanja – označava likovnu disciplinu u kojoj je

linija glavno izražajno sredstvo. Linijom se mogu postići svi ostali likovni elementi tekstura, svetlina, proporcije, veličine, pravac i smer, osim boje.

Likovno područje slikanja – osnovno izražajno sredstvo su boja i površina. Slikanje bojom i četkom traži od deteta izvesno poznavanje postupka rada, pa je dete u početku obuzeto istraživanjima, kako bi upoznalo mogućnosti i kasnije ih organizovano primenilo u svom radu.

Likovno područje elementi grafike – grafika je tehnički postupak umnožavanja crteža sa matrice, postoje tri vrste: visoka, duboka i ravna štampa, i za dobijanje otiska koristi se grafička presa. U radu sa decom mogu se koristiti i drugi postuci, umesto grafičke boje koriste se tempere ili tuš, a najčešće se koriste tehnike frotaž-protrljavanje predmeta različite strukture, otiskivanje različitim predmetima na podlogu i kartonotisk, lepljenjem komada kartona dobija se matrica.

Kombinovani mediji – mogu se koristiti i eksperimentalni vidovi likovnog izražavanja kombinovanjem različitih materijala i postupaka. Iako se eksperimentiše, ne znači da treba koristiti sve što nam padne pod ruku, bez ikakvog kriterijuma i smisla, već treba kombinovati materijale i tehnike tako da čine estetsku celinu, npr

sušene testenine, griz, kafa, zrnevlje, kanap i konac, tkanine, ambalaža, stare stvari...

Likovno područje vajanja – osnovno izražajno sredstvo je trodimenzionalni oblik izveden u nekom materijalu. Dete motiv svog ostvarenja spontano bira, ili on ni ne postoji u mlađem uzrastu,kada je dete obuzeto samom tehnikom i eksperimentisanjem.

Likovno područje oblikovanja različitih materijala – ima neke elementarne karakteristike primenjene umetnosti oblikovanja određene funkcije i dizajna. Kod dece razvija smisao za kompoziciju, sklad, funkcionalnost, preplitanje praktičnog i estetskog.

Likovno područje multimedija – fotografija, film, animacija. Pružaju nove mogućnosti razvoja dečijeg likovnog stvaralaštva.

88. Odlike materijala i tehnika: Likovno područje ctranja:

1. crtež grafitnom olovkom- postoje različite tvrdoće, od H9 kao najtvrđe sa najsvetlijim tragom, preko HB, srednje, do B8, najmekše i najtamnije, tako da crtež olovkom može biti lak i lepršav ili čvrst i taman.

2. crtež ugljenom i sepijom – ugljen je komad termički obrađene grančice drveta, koji ostavlja taman crtni trag, a sepija je crvenkasta kreda slična ugljenu, oba materijala imaju velike izražajne mogućnosti.

3. tuš – tečna boja, crna ili u boji, može se nanositi trskom, četkicom, drvenim štapićem i daju izražajan bogat crtež raznih linija.

4. suvi pastel – pastelne krede su vrlo izražajne, može se njima crtati, mogu se utrljavati, tonirati četkicom i vodom.

5. voštani pastel – boje na uljanoj osnovi koje se vodom ne rastvaraju, imaju intenzivan sjaj i lake su za rukovanje.

Likovno područje slikanja:1. vodena boja i akvarel – boja na bazi vode, koja se nanosi na

papirnu podlogu ili na tkaninu, koja se prethodno može iscrtati voskom(batik).

2. tempera i gvaš – pokrivne, blago matirane intenzivne boje, najrasprostranjenije do pojave uljanih.

3. akrilna boja – novija slikarska tehnika, visokog sjaja, brožzo se suši, postojana i jakog intenziteta.

4. kolaž – novija tehnika u kojoj se različiti materijali (papiri u boji, novine, tkanine, fotografije, ...) lepe na podlogu u pravljenju nove vizuelne celine.

5. mozaik – tehnika slikanja ređanjem kamenčića ili stakliča, komadića bojenog papira ili stiropora u vizuelnu celinu.

6. vitraž – u klasičnom smislu delovi bojenog stakla vezuju se u olovnu konstrukciju, a u radu sa decom umesto stakla koristi se paus papir ili prozirna folija u boji, i lepi za papir umesto olova. Može se potom izložiti na prozorima.

Likovno područje elementi grafike:1. otiskivanje različitih predmeta premazanih bojom na podlogu

2. kartonotisk delovi kartona se ređaju na matricu za otiskivanje

3. frotaž protrljavanje predmeta različite strukture Kombinovani mediji- kombinuju se materijali i tehnike koji čine

skladnu celinu (kanap i konac, zrnevlje, brašno, kafa, griz, papiri,...) Likovno područje vajanja

1. testo – odličan materijal pogodan za mlađu decu jer je bezopasan i lako se oblikuje

2. plastelin i beolin – oblikovni materijali u različitim bojama. Beolin nakon kuvanja stvrdne.

3. glina i glinamol – kvašenjem postaju elastični i spremni za upotrebu, termičkom obradom postaju trajno čvrsti.

Likovno područje oblikovanja različitih materijala: 1. papir – njegova upotreba je gotovo neograničena, za kolaž,

oblikovanja, origami, papirmaše...2. tekstil – oblikuje se sečenjem ili cepanjem i krojenje,

šivenjem, lepljenjem, može se koristiti za kolaž, oblikovanja, punu plastiku,...

3. vuna i kanap – za ukrašavanje predmeta i stvaranje novih oblika obmotavanjem, vezivanjem, tkanjem, šivenjem, lepljenjem...

4. sunđer – zahvalan za oblikovanje rezanjem, šivenjem, lepljenjem, za kreiranje predmeta ili pozorišnih lutaka...

5. žica- oblikuje se savijanjem, čime se dobijaju prostorne forme, a može se koristiti i za pravljenje dekorativnih predmeta, ukrasa i nakita.

6. prirodni materijali – sušeni plodovi, semenke, suvo lišće i cveće, stabljike biljaka, grančice, kamenčići mogu se spajanjem, vezivanjem, lepljenjem, aranžiranjem koristiti za pravljenje aranžmana od suvog cveća, figurice životinja i ljudi, itd.

7. otpadni materijali (kutije, čepovi, plastične flaše, delovi nekih aparatam, dugmići, ambalaža) koriste se za preoblikovanje u nove celine, čime se razvija kreativno ponašanje, stvaranje, racionalizacija, štednja, ekologija...

Likovno područje multimedija – fotografija, film, animacija, od kojih je film najprimenljiviji, jer deluje i slikom, i govorom i muzikom, i prenosi deci konkretne situacije i svedočanstva iz stvarnosti, otvara deci nove asocijacije i uglove posmatranja stvari. Budući da je pun zbivanja, akcije, pokreta, on detetu više pogoduje nego reč ili knjiga.

89. Dete je potrebno upoznati sa klasičnim medijima zbog razvijanja motorike, razvijanja estetskoih kriterijuma, samopouzdanja, upoznavanja sa svetom kroz crtanje istog, itd, ali važno ga je upoznati i sa savremenim medijima jer umetnost danas napušta standardne okvire i umetničko izražavanje se širi na različite medije.

90. Estetsko procenjivanje se odnosi na razvijanje i kultivisanje estetskih osećanja u kontaktu sa predelima, ljudima, živim svetom i

umetničkim delima. Estetski ideal dece u određenom dobz blizak je formi njihovog likovnog izražavanja, što nastavnik mora znati.

91. Deca uzrasta od 5-7 godine manje cene dečiji crtež a više interesovanja pokazuju za umetničke slike, privlače ih one slike kojima su sadržaj kuće, cveće, more, priroda, životinje, svetlih i živih boja, jasnih kontura, sa naglašenom plastiko, valerima, teksturom, jasnim događajima, figurama i radnjom. Istorijska razdoblja impresionizma, primitivne umetnosti, realizma, renesansa, barok, romanika i gotika, egipatska, asirska i japanska umetnost. Deci osnovnoškolskog uzrasta odgovaraju dela od baroka do savremene umetnosti, a apstraktna umetnost tek deci posle 12.godine.

92. Kod dečaka do 5.godine omiljena tema je životinja, a kod devojčice dečiji portret. Od 1.do8. razreda najneomiljenija tema je portret,jer teme čoveka i ljudske sudbine tada još ne interesuju decu. Tokom osnovne škole, enterijer i mrtva priroda su teme prihvaćene kod devojčica, ali ne i kod dečaka. Pejzaž je za njih prazna slika jer nema ljudi i životinja, za razliku od gradskog pejzaža koji je prihvaćeniji.

93. dela savremene umetnosti odgovaraju deci posle 12 godine.

94. Po B. Karlavarisu, deca mogu sliku da dožive intelektualno i estetski. Intelektualno razumevanje slike uglavnom se odnosi na razumevanje prostora, vremena i radnje. Estetski doživljaj slike pojavljuje se kasnije, posle 13 godine. Umetnička dela doprinose stavranju interesovanja za njih,razvijanju potrebe za umetnošću, razvijanju estetskih kriterijuma, sticanju vizuelne i likovne kulture.

95. Nastavnik ili vaspitač mora da poznaje razvojne karakteristike dece i njihove sposobnosti da prihvate umetničko delo u određenom uzrastu. U zavisnosti od uzrasta vrši se odabir umetničkih dela.

96. Tema, odnosno motiv u likovnom stvaralaštvu je predmet misaone obrade i likovne obrade. Tematski rad je skup raznovrsnih postupaka pomoću kojih se obrađuje određena tema. Motivacija je skup podsticaja koji stvaraoca pokreću na likovnu aktivnost.

97. Preporučuje se da nastavnik ponudi nekoliko tema i deci prepušta izbor i njihovu izvedbu, ne kvareći im spontanost u izboru, i ostavljajući im pravo da ne izaberu ni jednu od ponuđenih ako ne žele. Tako se izbegava nametanje teme, kao i potpuno odustajenje od uticaja na temu. Deci se teme nude u skladu sa njihovim interesovanjima i mogućnostima, uvažavajući metodičke preporuke koje se odnose na tematiku, primerenost utrastu, aktuelnost, programski sadržaj... Uzimaju se u obzir faktori: uzrast, interesovanja, mogućnosti, iskustvo i doživlja deteta.

98. ?

99. ?

100. Teme mogu biti: religiozne (sadržaji iz Starog ili Novog zaveta), mitološke (likovi i priče iz motova raznih naroda), istorijske (značajni događaju iz prošlosti), portret, autoportret, grupni portret, akt, mrtva priroda (slike predmeta, ambijenta), pejzaž (slike prirode ili grada), žanr scene (svakodnevne situacije), ili nastale na osnovu psihološkog ili vizuelnog doživljaja.

101. Funkcionalni aspekti prostora u kom se odvijaju likovne aktivnosti su: funkcionalnost, da odgovara svojoj nameni, da budu obezbeđeni zdravstveno-higijenski zahtevi, pedagoška opravdanost- dovoljno prostora za kretanje, igru, rad, oprema usklađena za likovnim područjem. Estetska vrednost ne podrazumeva samo dekorativnost već i da ima didaktički aspekt (reprodukcije umetničkih dela, fotografije prirode, dizajniranih predmeta, dečiji likovni radovi).Važno je da u dekoraciji ne bude preterivanja, već da bude sa skladom i merom, da se ne koriste kič elementi (junaci iz crtanih filmova, sladunjave ilustracije iz slikovnica koje razvijaju naklonost ka dopadljivosti), jer deva tada imitiraju navedene elemente, pri čemu se vrši negativan uticaj na njihovu kreativnost.

102. Specifična oprema podrazumeva: štafelaji, stolivi za vajanje, grafička presa, razboj za tkenje, peć za keramiku, predmeti za rad po prirodi (ćupovi, draperije, bista, torzo,..) police za izlaganje i čuvanje radova, svako dete treba da ima svoju mapu za radove, kostimi, geometrijska tela, albumi, knjige, fotografije, časopisi... Materijali za rad treba da budu uredno složeni na policama i dostupni deci.

103. Dobar udžbenik likovne kulture treba da ima razvojno informativnu ulogu, da pomaže izgradnji znanja, da je ilustrovan primerima dečijih radova, radova savremene umetnosti i iz umetničkog nasleđa. Treba da bude zasnovan na naučno potvrđenim činjenicama, teorijama i metodičkoj praksi i osmišljen u skladu sa ciljevima nastavnog predmeta. Neophodno je da bude podsticajan, podržava interesovanja učenika, nudi posebne zahteve za darovite učenike. Pregled sadržaja, naslova i podnaslova treba da bude jasno organizovan i omogući učeniku lako snalaženje.

104. Korelacija, povezivanje sadržaja predmeta likovna kultura sa ostalim nastavnim predmetima je važna jer sadržaji treba da se podržavaju i potpomažu, čime se omogućava transfer znanja iz jedne oblasti u drugu. Upoznavanje prirodne i društvene sredine zavisi od nivoa vizuelne i likovne kulture jer se u toj oblasti mnogo koriste metodi pokazivanja i prikazivanja. Upoznavanje biljnog i životinjskog sveta potpunije je ako se saznaju i estetske

karakteristike. Kreativna likovna aktivnost povezana je i sa matematikom, jer deca u svojim radovima koriste različite linije, površine, oblike, prostorne odnose. Npr crtanjem jata ptica ili mravinjaka deca se susreću sa skupovima, imaju prilike da broje, mere, upoređuju. Likovno izražavanje vezano je za govornih aktivnosti, jer je i samo oblik komunikacije. Likovna aktivnost i govor su u predškolskom uzrastu nerazdvojni u izražavanju. Likovno, muzičko i dramsko stvaralaštvo organski su povezani, kao oblici stvaralaštva. Muzika može da pojača doživljaj kod dece, a u transponovanju muzičkog doživljaja u likovni izraz dete angažuje većinu svojih sposobnosti i psihofizičkih funkcija.

105. Bojanke štete kreativnosti i ograničavajuće su za dečije likovno stvaralaštvo. Njihov sadržaj svodi se na siluete ljudskih ili životinjskih likova, često iz dečijih animiranih filmova, a od deteta se očekuje da prazan prostor unutar linija popuni, često i određenom bojom. Dete zadatak izvršava mehanički, bez mesta za kreativnost. Bojanke dete „štede“ odrazmišljanja i maštanja, nudeći mu gotove šablone, koji utiču i na individualni izraz deteta, koje pokušava da kopira crteže iz bojanke kao idealne. Ovo može biti frustrirajuće za dete, koje na mlađem uzrastu ne može da zadovolji takve estetske kriterijume, pa često odustaje od crtanja nezadovoljno svojim rezultatom. Neka deca uživaju u bojenju, jer ne moraju previše da razmišljaju, pa su bojanke pribežište za nesigurnu decu.