PANEVROPSKI UNIVERZITET APEIRON

FAKULTET POSLOVNE EKONOMIJE

Menadžment rizika

Tema:

ANALIZA RIZIKA ZA SAMOFINANSIRANJE I KREDITIRANJE

Mentor: Student:

Doc. dr Slobodan Lukić Igor Davidović 54-10/RBFT

Banja Luka, 2013.god.

Sadržaj

Uvod.................................................................................................................................................3

1. Riziko kontroling........................................................................................................................4

1.1. Identifikovanje……………………………………………………………...…….………..…4

1.2. Vrednovanje rizika…………………………………………………………………………....7

1.3. Izvještaj o riziku…....................................................................................................................7

2. Optimiranje rizika.…...................................................................................................................8

2.1. Izbjegavanje……......................................................................................................................8

2.2. Ublažavanje…...........................................................................................................................9

2.3. Transferiranje……..................................................................................................................10

3. Organizacija: kreditni menadžer…………........................................................................……14

4. OBLICI FINANSIRANJA.......................................................................................................16

4.1. Samofinansiranje...................................................................................................................16

4.1.1. Skriveni oblici samofinansiranja.........................................................................................16

4.1.2.Interni izvori samofinansiranja.............................................................................................17

4.1.3. Eksterni izvori samofinansiranja........................................................................................18

4.1.4. Bruto i neto sredstva za samofinansiranje..........................................................................19

Zaključak........................................................................................................................................20

Literatura........................................................................................................................................21

2

Uvod

Kredit nije elementaran samo u bankarskom poslovanju. I jedan instalater koji ugrađuje

grejne instalacije snosi određeni kreditni riziko. On svojim mušterijama na neki način daje kredit

na ime isporuke do trenutka završavanja posla kada slijedi naplata za izvršene usluge. Osim ako

nije drugačije ugovoreno.

Kao i kod drugih rizika, menadžment kreditnog rizika se dijeli na riziko kontroling i riziko

optimiranje.

I ovde se rizici moraju prvo identifikovati i vrednovati, prije nego što se pređe na sledeći

korak optimiranja. Optimiranje kreditnog rizika se ostvaruje, kao što je već prethodno opisano,

na nekoliko načina: izbjegavanjem, ublažavanjem i transferiranjem / transferom.

3

Kreditni rizik

1. Riziko kontroling

Riziko kontroling kreditnog rizika slijedi kontroling proces. Prvo se rizik identifikuje, zatim

vrednuje i konačno slijedi kontinuirano izvještavanje kako bi se spoznala odstupanja.

1.1. Identifikovanje

a) Vrste rizika

Počeci kreditnog menadžmenta leže u bankarskom poslovanju iako pogađaju preduzeća

svih branži. Kao što je prikazano postoje rizici emitenta, ali i rizik suprotne strane:

1. Rizik suprotne strane: Jedna ugovorna strana ne može da ispoštuje svoje obaveze i tako

drugim ugovornim stranama prouzrokuje fmansijsku štetu. Ovde se radi o riziku iz

ugovora. Kod Non banaka ovo bi bio rizik isporuke i usluge. Banke minimiraju ovaj rizik

preko klirinških kuća, koje na berzama fjučersa, opcija i drugih, nastupaju kao

kontrahenti svake transakcije i tako na osnovu dobrog rejtinga smanjuju ovaj rizik.

Slika 1: Sastavni dijelovi kreditnog rizika

4

Rizik emitenta: Zajmovi, mjenice ili drugi dužnički oblici su bezvrijedni kada emitent

mora da prijavi stečaj. Rizik emitenta sadrži mogućnost da će emitent za vrijeme, odnosno na

kraju roka biti platežno nesposoban. Ovo se još naziva i bonitetni rizik.

Pored ovih postoje još i dmgi oblici kreditnog rizika koji doduše pripadaju rizicima tržišta. Ovde

govorimo o Event-riziku.

b) Značaj

Kreditni rizici na osnovu svoje veličine imaju poseban značaj za preduzeće. Osnovni

problem je loš moral vraćanja/plaćanja od strane dužnika. Ako jedno preduzeće jednom kupcu

daje proizvod ili uslugu preko računa, ono mu istovremeno obezbjeđuje potrošački kredit ili

kredit isporuke. Kašnjenjem sa plaćanjem (izmirenjem tog računa) od strane kupca dolazi do

porasta potraživanja po osnovu proizvoda i usluga u bilansu dobavljača/isporučioca/prodavca.

Na taj način su kod njega sredstva vezana. Iz ugla kupca korištenje kredita je atraktivno i

povoljno, jer je povezano sa niskim kamatnim stopama i kratkim periodom otplate. Za prodavca

je slika nešto drugačija. On je u ovom slučaju konfrontiran rizikom dodatnih troškova na ime

kamate zbog vezivanja kapitala.

Izostale naplate potraživanja na osnovu kreditnog rizika ne utiču samo na smanjenje

dobiti, nego i prouzrokuju tjesnace likvidnosti i time dovode u pitanje i egzistenciju preduzeća.

Konsekvence velikog stanja potraživanja je lako pobrojati. Postoji promet, ali bez priliva

novčanih sredstava iz čega slijedi veliko vezivanje kapitala i visoki troškovi fmansiranja

(fmansijski troškovi).

Kreditni rizik jednog jedinog debitora (kupca dužnika) je funkcija rizika okruženja i

sopstvenog rizika. Rizik debitora se prenosi na branžu i dalje na cijelu zemlju.

5

Slika 2: Kreditni rizik jednog jedinog debitora

c) Uzroci

Kako bi se kreditnim rizikom ispravno upravljalo moraju se prvo razumjeti uzroci. Oni su

mnogobrojni, ali se ipak mogu razdvojiti na uzroke pravnih i fizičkih lica.

Iza dugova pravnih lica najčešće stoji loše poslovanje i iz njega rezultirajući likvidnosni tjesnac.

Ali može biti i da kupac ne plaća jer svoj rast finansira đobavljačkim kreditima. Pravna lica -

kupci vrlo racionalno odlučuju u vezi dobavljačkih kredita jer oni mogu biti mnogo povoljniji nego

krediti od banaka. Kod fizičkih lica pored lošeg ekonomskog razvoja kao što je prezaduženost i

nezaposlenost pojavljuje se još i zaboravnost.

Zbog svega ovoga, faktori koji utiču na neplaćanje kredita od strane kupaca se moraju od strane

kreditnog menadžmenta jasno identifikovati. Kreditni riziko menadžment se mora na vrijeme uključiti

kako bi se kreditni rizik ograničio.

6

1.2. Vrednovanje rizika

Kreditni rizik se vrednuju shodno vjerovatnoći izostanka plaćanja. U bankarskom svijetu se

razvila cijela industrija ponuđača Credit-Risk. Kao najveći za akcije se računaju S&P i Moođv's. Ali

postoje i ponuđači informacija u vezi kreditnog rizika kod bankarskih kredita. To su npr. credit Metrics

od strane JP Morgan ili KMV (firma ćerka Moodv's).

A za veća preduzeća se angažuju rejting agencije ili agencije kreditnih informacija. Za manje

klijente se vrednovanje obavlja u intemim krugovima preduzeća.

1.3. Izvještaj o riziku

U vezi izvještavanja pisano u je u poglavlju Riziko kontroling.

Kao što se izvještava o drugim vrstama rizika, izvještava se i o kreditnom riziku pomoću

VaR i brojki. Kod izbora brojčanih podataka mora se obratiti pažnja da ih je lako i jeftino

emitovati i da su uzročni, nedvosmisleni i reproduktivni.

Kreiranje kvantitativnih (brojčanih) obilježja

Najvažniji elementi jcdnog brojčanog obilježja su: informacioni karakter, kvantifikativnost

i specifična fonna informacije.

Informacioni karaktcr clolazj do izražaja jer brojke omogućuju donošenjc presude u vezi

važnih uzročno posljedičnih ishoda.

Kvantifikovanost je osobina varijabli koje mjerno teoretski rcčeno, navedene veze i odnose

mjere na jednom metričkom skalnom nivou i tako omogućuju precizne izjave.

Specifična forma omogućava da se komplikovane strukture i procesi predstave na relativno

jednostavan i brz način.

7

2. Optimiranje rizika

Optimiranje rizika ili upravljanje rizikom slijedi sistematiku drugih vrsta rizika: izbjegavati,

umanjiti, transferirati i zadržati.

„Izbjeći" znači kod kreditnog rizika već u startu, prije samog davanja kredita izvršiti

procjenu rizika i ako je neophodno, zbog prevelikog rizika odreći se sklapanja poslovnog

ugovora (posla). Ukoliko se ipak sklopi ugovor rizik se može osigurati potraživanjem i

raspršivanjem izbjeći koncentracija. Ako je i poslije ovoga rizik prevelik ostaje jedino

mogućnost transfera rizika.

2.1. Izbjegavanje

Prije nego što se krediti preuzmu / pretvore u potraživanja na ime proizvoda i usluga,

neophodno je prvo provjeriti nije li rizik previše velik.

Na osnovu istraživanja rizika specifičnih za branže ustanovljeno je da je u nekim branžama

rizik veći nego u nekim drugim.

Odgovarajućim izborom kupaca, ukoliko je to moguće, moguće je smanjiti kreditni

volumen i samim tim i Exposure. Takođe je moguće uvijek se pozvati na avans, kao jedan vid

osiguranja.

Za provjera kreditne sposobnosti ili boniteta postoji veliki broj metoda sa različitim

stepenom kompleksnosti. Najčešće korišteni izvori su interni i eksterni izvori informacija. Lista

informacija se može beskrajno proširivati primjenom ekspertnih sistema. Zajedničko svim

metodama je da se naznake lošeg morala plaćanja dobiju iz raspoloživih informacija i statistički

obrade. Provjera debitora je najbolja preventiva protiv nenaplativosti potraživanja. Zato je

neophodno provjeriti bonitet kupaca prije nego se sklope ugovori.

U bankarskom svijetu se pravi razlika između statičnih i dinarničnih provjera kreditne

sposobnosti:

Statična provjera kreditne sposobnosti: Ovde se utvrđuje da li je tražilac kredita

kreditno sposoban. To zavisi od njegovih ponuđenih sigumosti i trenutne imovinske

situacije.

8

Dinamična provjera kreditne sposobnosti: Ovde se vrši prognoza o budućim

prihodima preduzeća. Osnovu za ovakve prognoze čine fmansijski planovi, proračun

rentabilnosti za planirane investicije, planove prodaje itd.

S obzirom da se kod dobavljačke vezanosti radi o dugovima koji će se platiti u budućnosti,

kod provjere kreditne sposobnosti se mora sprovesti dinamična provjera u okvirima isporuke

robe.

2.2. Ublažavanje

Kreditni rizici koji su nastali zbog prirode posla se mogu ublažiti stvarnim i ugovornim

sigurnostima kao i diverzifikovanjem.

a) Stvarne sigurnosti

Ukoliko se u okviru provjere boniteta primijeti preveliki rizik za obezbjeđenje

dobavljačkog kredita, jedno preduzeće se može zaštiti stvarnim predmetima

osiguranja/sigurnosti. U ove siguraosti spada založno pravo. Pravo vlasništva se prenosi tek

nakon plaćanja isporučene robe. Poseban oblik ovog založnog prava su hipoteke. Hipoteke su

neadekvatne za umanjenje poslom uslovljenih kreditnih rizika jer su praktične tek kod većih

kreditnih suma.

b) Ugovorne sigurnosti - Covenants

Kod bankarskih kredita preduzećima se stavljaju uslovi u vidu ugovornih sigurnosti u

formi Covenants. Covenants su ugovorom utvrđene sporedne klauzule u vezi kredita.

Covenants bankama daju dodatne mogućnosti npr. raskid kreditnog ugovora ukoliko to

kreditno ponašanje klijenta zahtijeva/uzrokuje i tako podižu uticajni potencijal banke. Tako npr.

jedno preduzeće ne smije da povrijedi određene pokazatelje likvidnosti tzv. Financial Covenants

ili preduzeće mora da izvršava određene poslove radnje tzv. Affirmative Covenants. Ovim

dodatnim zahtjevima davalac kapitala ima prednost u tome što ima bolju kontrolu nad dužnikom i

time veću vjerovatnoću povrata sredstava/naplate potraživanja. Na ovaj način kreditor uzima

uticaj na tekuće poslovanje preduzeća, što na dužnika može pozitivno uticati iako ga na neki

način ograničava.

c) Diverzifikovanje

9

Banke mogu davanjem kredita ili razmjenom kreditnih portfolia sa drugim bankama

diverzifikovati svoj kreditni rizik. Sistematika diverzifikovanja je predstavljena ranije.

Ne podliježu svi kreditni dužnici paralelno identičnom riziku. Zbog toga se rizik može

umanjiti širokim rasipanjem/raspršivanjem. Odnosno izbjegavanjem kreditne koncentracije i

korištenje korelacije više kredita.

U praksi međutim, na raspolaganju stoji veoma malo prostora za ove instrumente.

2.3. Transferiranje

Ako su sve mogućnosti izbjegavanja i ublažavanja kreditnog rizika iskorištene, ostaje

jedino još mogućnost prenošenja kreditnog rizika na druge. Pored klasičnih metoda faktoringa i

kreditnog osiguranja postoje još i pretvaranje u HOV i kreditne derivate.

Slika 3: Instrumenti transfera rizika kod kreditnih rizika (GiD=gubitak i dobitak)

Ovde generalno možemo govoriti o dvije vrste djelovanja na dvije vrste nosilaca rizika.

10

Rizici se ili eliminišu u potpunosti iz bilansa, prenošenjem potraživanja, ili se samo osigurava

efekat GiD. Transfer rizika može uslijediti preko specijalizovanih ponuđača ili tržišta kapitala.

Specijalni ponuđači su faktoring preduzeća i preduzeća za osiguranje kredita koja su se

specijalizovala za kreditne rizike. Transfer rizika preko tržišta kapitala se tendencionalno vrši

preko banaka.

a) Faktoring - Osnovni princip faktoringa je relativno jednostavan. Faktoring klijent prodaje

svoja potraživanja u vezi nekog kupca dalje nekom faktora. On za to odmah dobija

ugovorenu protivvrijednost, kupovnu cijenu umanjenu za faktoring premiju. Kupac-

dužnik je informisan u vezi prodaje njegovog duga/obaveze faktora. On je sada zadužen

da uslove/obaveze iz ugovora koje je sklopio sa prodavcem sada ispuni prema faktora.

Slika 4: Tok Faktoringa

Faktoring klijent transferira pomoću ovog principa svoj kreditni rizik na faktora. Ovaj zadnji uzima

jedan vid odštete za preuzimanje kreditnog rizika u vidu faktoring premije. Faktor dalje pokušava da

ograniči ovaj rizik provjerom boniteta kupca/dužnika i tako određuje/utvrđuje limit robnog kredita

debitora. U okviru limita robnog kredita faktor onda kupuje / preprodaje potraživanja debitoru.

11

Faktoring preduzeće preuzima tri funkcije: funkcija finansiranja, uslužna funkcija i

delkredema funkcija.

Funkcija finansiranja: Prodajom potraživanja faktoring preduzeću faktoring klijent odmah

ostvaruje ugovorenu naplatu i to od faktora i tako poboljšava svoju likvidnost. Faktoring

preduzeće finansira ovaj iznos sve do njegove naplate.

Uslužna funkcija: U okviru prenosa potraživanja može se dogovoriti da se različiti koraci

ovog procesa u vezi potraživanja preuzmu od strane faktoring preduzeća.

Delkredere funkcija: Pod izrazom delkredere podrazumijeva se odgovomost za gubitke

po osnovu potraživanja jednog povjerioca zbog platežne nesposobnosti dužnika.

Prebacivanjem potraživanja faktor preuzima ukupan rizik u vezi nenaplativosti. Postoji

razlika između pravog i „nepravog" faktoringa. Kod pravog faktorinp faktor preuzima sve

tri funkcije. Kod nepravog/nepotpunog faktoringa faktor m preuzima delkredernu

fiinkciju

Prednosti faktoringa za faktoring klijenta su viSestrake. U prvoj liniji postižc s« poboljianje bilansa

i likvidnosti, a samim tim i mogućnosti vraćanja sopstvenih krrfttt i konačno boljeg finansijskog

tezultata te boljeg boniteta i rejtinga kod banaka.

b) Kreditno osiguranje - Kod kreditoog osiguranja se ne prenosi cijelo potraživanje nego

samo rizik u slučaju ne plaćanja. Kreditno osiguranje najčešće je aktoetoo u slučaju

insolvencije preduzeća. Procedura kreditnog osiguranja je identična kao i« slueaju osiguranja

ostalih rizika, što je opisano.

c) Asset backed securities - Pretvaranje potraživanja u vrijednosne papire -

Kao alternativa transferu rizika kreditni rizik se može transferirati i preko

tržišta kapitala. Umjesto prodaje potraživanja nekom faktoring preduzeću, vrši

se prodaja investitorima preko tržišta kapitala. Instrument zvani Asset

Securitisation, tj. pretvaranje u vrijednosne papire na tržištu kapitala nudi

interesantne alternative refinansiranja koji u Evropi sve više dobijaju na

značaju.

Ovo preobražavanje potraživanja u vrijednosne papire se ostvauje kroz četiri koraka:

1. Potraživanja preduzeća, se povezuju/skupljaju i kreira se po mogućnosti široko

12

diverzifikovani portfolio potraživanja koji bi trebao biti homogen. Vrijeme

trajanja/dospijeća bi trebalo biti slično, cash.flow bez većih Oscilacija i predvidiv.

Osim toga, potraživanja moraju pravno biti fiksirana i tako podobna izolovanju.

Velika diverzifikacija pojednostavljuje pretvaranje u vrijednosne papire, ali nije

neophodna.

2. Osniva konkretne potrebe specijalno preduzeće zvano Special Purpose

Vehicle (SPV)

3. Potraživanja preduzeća se u potpunosti i bez regresa prebacuju na SPV. Preduzeće

dobija ugovorenu cijenu.

4. SPV refinansira kupovinu portfolia potraživanja emisijom akcija koje su osigurane

portfoliom potraživanja. Često se za poboljšanje rejtinga daju i obezbjeđuju i dodatne

sigurnosti.

Prednost pretvaranja potraživanja u vrijednosne papire je manje u transferu kreditnih rizika

nego u arbitraži boniteta. Mogući lošiji bonitet preduzeća se zamjenjuje akcijom sa homogenim,

lakše proračunatim rizikom. Ovo snižava i finansijske troškove preduzeća. Pri tome se mora

raditi o homogenim potraživanjima. Arbitraža boniteta je moguća i kod najmanje diverzifikacije

potraživanja. Ovo je slučaj kada dužnik ima veći bonitet nego preduzeće-prodavac. Kao primjer

se može navesti preduzeće koje isporučuje automobilske dijelove i koje u odnosu na proizvođača

automobila ima veća potraživanja.

Pretvaranje potraživanja u vrijednosne papire je povezano sa visokim fiksnim troškovima

po transakciji, jer svaka transakcija zahtijeva velike provjere i stmkturiranje.

d) Kreditni derivati - Pored klasičnih instrumenata kao što su fcreditna

osiguranja, od sredine devedesetih godina na raspolaganju su bankarski

kreditni derivati za transfer rizika kod kreditora. Oni dozvoljavaju bankama da

zamijene rizik neplaćanja ili bonitetni rizik plaćanjem premije investitoru, bez

prenosa osiguranog potraživanja.

Derivatni finansijski instrumenti , kraće derivati, su finansijski instrumenti kod kojih cijena zavisi

od cijene drugih finansijskih instrumenata. Kod jednog kreditnog derivata investitor se obavezuje

da će izjednačiti/poravnati plaćanjem u slučaju da nastupi određeni događaj naznačen ugovorom,

Ovaj ugovor je kreditni derivat, sklopljen na vanberzanskom tržištu između dvije strane, gdje je

prodavac rizika u pravilu banka. On ovaj rizik izoluje i prenosi investitoru u zamjenu za

13

određenu premiju. Plaćanje investitora banci zavisi od „kreditaog događaja" (odvijanja vraćanja

kredita), npr. opadanje rejtinga, kašnjenje sa plaćanjem, promjena vlasnika, moguća insolvencija.

Gubici na vrijednosti u slučaju nekog kreditnog događaja se kompenzuju posredstvom

poravnavajućih plaćanja.

Vrednovanje kreditnih derivata je veoma kompleksno. Kreditni rizik koji je u korijenu

kreditnog derivata mora biti podoban za vrednovanje. Cesto se primijenjuju metode simulacije

kako bi se dobili nedostajući podaci.

Prednost kreditnih derivata je u zatvaranju praznina u bilansu riziko menadžmenta kod

banaka.

3. Organizacija: kreditni menadžer

S obzirom da potraživanja vezuju velika finansijska sredstva u preduzeću, veoma

je korisno „instalirati" poziciju kreditnog menadžera. Kreditni menadžer je u

preduzeću zadužen za kreditni menadžment, znači planiranje, kontrolu, upravljanje i

sprovođenje odobravanja/davanja kredita. Kreditni menadžer treba da razvija i upravlja

strukturama i procesima.

Slika 5: Procesni lanac: Kreditni menadžment

Kreditni menadžment se sastoji iz četiri procesna koraka:

1. Podrška u vezi izbora klijenta i akvizicija: Kreditni menadžment mora

sprovesti vrednovanje boniteta.

2. Osiguranje budućih potraživanja. U dogovoru sa prodajnim odjeljenjem treba

14

1 Izbor klijenta

2Osiguranje

potraživanja

3 Finansiranje

Transfera rizika

4Naplate/Opomene

da se obezbijede uslovi plaćanja kao i ciljevi, eventualno i sigurnosti.

3. Finansiranje & Transfer rizika: Nakon zaključenja ugovora o isporuci kreditni

menadžment podržava potragu za sprovođenjem optimalnog finansiranja. Pri

tome se primijenjuju različiti instmmenti za upravljanje rizikom. Transfer

kreditnog rizika je specijalni zadatak kreditnog menadžmenta.

4. Nadgledanje i upravljanje naplatom: Naplata je u nadležnosti kreditnog

menadžmenta koji je kontinuirano informisan od strane spoljnih službi kako bi na

vrijeme mogao da reaguje na negativan razvoj naplate u vidu opomena ili

inkasom.

Upravo kontinuirano nadgledanje potraživanja je centralni zadatak kreditnog

menadžmenta.

4. OBLICI FINANSIRANJA

15

4.1. Samofinansiranje

4.1.1. Skriveni oblici samofinansiranja

Skriveno samofinansiranje imaju preduzeća čiji je bilans sačinjen u skladu s načelom finansijske

pažnje, odnosno sadrži latentne rezerve. S obzirom na to da se ne pronalazi čitanjem bilansa,

naziva se skriveno samofinansiranje.

Latentne rezerve su posledica potcenjivanja imovine ili precenjivanja obaveza. Skriveno

samofinansiranje kod osnovnih sredstava javlja se kada je amortizacioni period kraći od veka

trajanja osnovnih sredstava i kada se primenjuje metod degresivne amortizacije. Na ovaj način

javlja se razlika između stvarne i sadašnje vrednosti (sadašnja vrednost se smanjuje) pa je

preduzeću potrebno manje izvora finansiranja.

Kad su u pitanju zalihe materijala, latentne rezerve su posledica evidentiranja zaliha po

nabavnim cenama koje su niže od poslednjih nabavnih cena. Za razliku između te dve vrednosti

potrebno je manje izvora finansiranja.

Skriveno samofinansiranje nastaje kod zaliha nedovršene prioizvodnje, poluproizvoda i gotovih

proizvoda ako se primenjuje sistem obračuna po varijabilnim troškovima ili sistem obračuna po

proizvodnim troškovima, uz uslov da je puna cena koštanja niža od neto prodajne cene.

Kod potraživanja latentne rezerve nastaju dvojako. Ako je indirektno otpisivanje iznad stvarnog

otpisa ili ako se bilansiraju po nižem kursu od vladajućeg kursa na deviznom tržištu.

Precenjivanjem obaveza stvaraju se latentne rezerve. Ako se devizne obaveze vode po višem

kursu od vladajućeg kursa to je skriveni oblik samofinansiranja do trenutka izjednačenja kursa na

deviznom tržištu i kursa po kome se obaveze vode.

Kod dugoročnih rezervisanja, veće rezervisanje za pokriće nekog budućeg troška od stvarnog

troška predstavlja skriveno finansiranje, sve dok se višak dugoročnog rezervisanja ne ukine u

korist prihoda. Ako je unapred obračunata zatezna kamata za neblagovremeno plaćanje obaveza,

16

a to se očekivanje ne ostvari, stvarna obaveza za zateznu kamatu je latentna rezerva sve dok se

ona ne prihoduje. Možemo zaključiti, da razlika između bilansne vrednosti obaveza i stvarno

plaćenih obaveza, pod uslovom da su bilansne obaveze veće od stvarno plaćenih predstavlja

skriveni oblik finansiranja.

4.1.2.Interni izvori samofinansiranja

Interni izvori finansiranja su:

amortizacija,

naplaćena glavnica dugoročnih potraživanja,

dugoročna rezervisanja,

akumulirani neto dobitak i

efekti revalorizacije nadoknađeni iz ukupnog prihoda.1

Amortizacija je novčana vrednost uračunata u nove proizvode i usluge na ime utrošaka

određenih osnovnih sredstava. Amortizacijom se vrši transformisanje naturalnih osnovnih

sredstava u novčana sredstva. Prvo se transformišu u robni oblik zatim u potraživanje od kupaca

jer je amortizacija sadržana u prodajnoj ceni i na kraju u gotovinu pri naplati potraživanja od

kupaca. Amortizacija predstavlja mobilizaciju osnovnih sredstava u gotovinu i predstavlja izvor

samofinansiranja.

Naplata glavnica dugoročnih plasmana predstavlja izvor samofinansiranja jer se vrši njihova

direktna mobilizacija u gotovinu. Kod datih dugoročnih kredita to je naplaćena glavnica, a kod

prodaje kupljenih akcija i obveznica to je plaćena cena pri kupovini.

Dugoročna rezervisanja stvaraju se za: pokriće troškova obnavljanja šuma, pokriće rizika za

dobro i o roku izvršenja posla u građevinarstvu, pokriće troškova servisiranja proizvoda u

garantnom roku, rezervisanje za troškove investicionog održavanja osnovnih sredstava, za otpis

1 Tuševljak S., „Finansije preduzeća", Consseco institut, Beograd – S. Sarajevo, 2003.

17

potraživanja i za zadržane kaucije i depozite. Ona predstavljaju izvor samofinansiranja sve do

njihovog iskorišćenja za pokriće troškova.

Akumulacija neto dobitka polazi od neto dobitka koji predstavlja neto finansijski rezultat

poslovanja preduzeća i raspodeljuje se na akumulaciju i potrošnju. Izvor samofinansiranja

predstavlja onaj deo neto dobitka koji je akumuliran za preduzeće.

Efekti revalorizacije nadoknađeni iz ukupnog prihoda proističu od revalorizacije osnovnih

sredstava koja predstavlja ponovno određivanje vrednosti osnovnih sredstava. Revalorizacijom

osnovnih sredstava vrši se usklađivanje njihove knjigovodstvene nabavne vrednosti sa njihovom

stvarnom vrednošću koja se iskazuje na osnovu tržišne cene. Sprovodi se kada se stopa inflacije

meri višecifrenim brojem.

Efekti revalorizacije pasive povećavaju pasivu i predstavljaju negativni efekat revalorizacije, a

efekti revalorizacije aktive povećavaju vrednost aktive i predstavljaju pozitivni efekat

revalorizacije. Ako su negativni efekti revalorizacije veći od pozitivnih, razlika među njima

povećava rashode i pokriva se iz ukupnog prihoda, pa samim tim predstavlja izvor

samofinansiranja. Razlika između revalorizacione razlike kod nabavne vrednosti osnovnih

sredstava i revalorizacione razlike kod otpisane vrednosti osnovnih sredstava predstavlja efekat

revalorizacije osnovnih sredstava.

4.1.3. Eksterni izvori samofinansiranja

Eksterne izvore samofinansiranja čine:

emisija akcija,

novi ulozi vlasnika,

ulaganje kapitala inokosnog vlasnika u inokosno preduzeće i

prodaja dugoročnih obveznica iznad nominalne vrednosti.2

Emisijom i prodajom običnih i prioritetnih akcija pribavlja se akcijski kapital. Kapitalni dobitak

kao izvor samofinansiranja ostvaruje se ako je razlika između nominalne i prodajne cene akcije

2 Tuševljak i Rodić: „Finansije preduzeća“, Beograd, 2003.

18

pozitivna. S obzirom na situaciju u našoj privredi, važno je napomenuti da deljene akcije ne

predstavljaju dodatni izvor za samofinansiranje. Svaki otkup akcija predstavlja smanjenje izvora

samofinansiranja.

Povećanje kapitala po osnovu dodatnog ulaganja vlasnika odnosno inokosnog vlasnika

predstavlja novi izvor za samofinansiranje u visini dodatnog ulaganja.

Obveznica se može prodati po nominalnoj i većoj vrednosti od nominalne. Kada se obveznica

proda po većoj vrednosti od nominalne, to znači da je ostvarena premija na prodaju tih

obveznica. Premija se iskazuje na strani pasive i predstavlja izvor za samofinansiranje.

4.1.4. Bruto i neto sredstva za samofinansiranje

Jedna od osnovnih težnji preduzeća je obezbeđenje njegovog opstanka, a opstanak u okruženju

koje se stalno menja vezan je za rast i razvoj. Rastom i razvojem preduzeća se osposobljavaju da

efikasnije izvršavaju postojeće i preuzimaju nove zadatke u procesu društvene reprodukcije,

odnosno da ostvaruju veću dobit. Rasta i razvoja nema bez ulaganja iz finansijskog rezultata.

Pod bruto sredstvima za samofinansiranje podrazumevaju se sledeća sredstva3:

o naplaćena glavnica dugoročnih plasmana,

o amortizacija,

o dugoročna rezervisanja na teret ukupnog prihoda,

o akumulirani neto dobitak,

o konvertovana dividenda u dividendne akcije i

o efekti revalorizacije.

Neto sredstva za samofinansiranje predstavljaju razliku između bruto sredstava i zbira otplaćene

glavnice dugoročnih obaveza, nominalne vrednosti otkupljenih sopstvenih akcija i prihodovanih

dugoročnih rezervisanja.

Zaključak3 Isto,

19

Kreditni rizik predstavlja najznačajniji rizik kome je banka izložena u svom poslovanju. Moglo

bi se reći da je ovaj rizik star koliko i samo bankarstvo, jer pozajmljivanje novca drugoj

ugovornoj strani uvek je sa sobom nosilo opasnost da pozajmljena sredstva neće biti vraćena. Još

tada je prepoznata potreba za upravljanjem ovim rizikom kako bi se sprečile negativne posledice

po bankarski posao, te su u skladu sa tim preduzimane različite aktivnosti. Naravno stepen

složenosti mehanizama kojima se upravljalo kreditnim rizikom tada bio je daleko jednostavniji

nego što je danas. Kompleksnost upravljačkih sistema nametnula se kao neophodnost u uslovima

kada se finansijsko tržište razvija velikom brzinom, kada se kreiraju novi instrumenti i bankarski

proizvodi itd. Cilj je da se na adekvatan način kontroliše izloženost riziku i prate sva eventualna

pogoršanja kao i da se preduzmu preventivne mere kako bi se nepovoljne situacije sprečile.

Najbolji primer o tome šta se dešava kada se relaksiraju kriteijumi te samim tim poveća

verovatnoća realizacije kreditnog rizika je upravo velika kriza na hipotekarnom tržištu kredita u

SAD (u čijem izvoru se jednim delom nalazi i ovaj rizik) koja je poprimila ogromne srazmere i

proširila se i na ostatak sveta.

Literatura

20

Doc. dr Slobodan, M. L., Doc. dr Bogdan, V. G., Mr Slavica, L.: Menadžment rizika,

Banja Luka, 2009. godine

http://www.bazel2.rs/index.php?

option=com_content&task=blogcategory&id=28&Itemid=89

21