Романтизам

Деветнаести век је у историји света означен као доба европске експанзије. За једно столеће остварен је технолошки напредак већи него у претходном миленијуму. До тада углавном аграрна структура светске економије замењује индустријском. Забележен је огроман пораст становништва – популација је готово удвостручена. Несумњив је квантитативан раст и у области уметничке делатности и појачана динамика размене искуства (посебно у оквиру Европе). Сложеност, разноврсност, многозначност, па и бројне противуречности уметничких појава овог времена делимично су резултат чињенице што у ''духа времена'' учетвује велики број народа.Романтизам се по томе разликује од претходних епоха, јер су некад углавном доста јасно могле бити разликоване етапе установљења стила у једном духовном простору, а затим његово преношење реинтерпретација у другим. У романтизму то није случај. Његова уметност не може се свести на један национални модел. Питања оригиналности и креативности у овом времену постављена су у наглашеном виду. Но, она се никако не смеју поједноставити тиме што би знамење новог било дато једној националној традицији. Већ у првим манифестацијама романтичарског духа уочава се појава сродних, мада не и истоветних тенденција у оквиру разних националних традиција, као и њихово међусобно прожимање. Корени ових процеса уочени су још у класицизму, у његовој заинтересованости за народно, за природно право, а супротстављање народном праву и централистичкој власти. Социјални моменат почиње да игра све већу улогу. Мењају се облици организације музичког живота и музичког школства – они воде ка све већој демократизацији, могу се констатовати промене у сталешкој припадности личности композитора и других музичара, а нису неважне ни промене у саставу публике.

Романтизам у музици трајао је више од стотину година. Уобичајено је да се оријентационо као граничне године епохе узимају 1790 и 1910 (тако трајање епохе опредељује водећа светска музичка енциклопедија – The New Grove's Dictionary of Music and Musicians), мада хронологију промена ни овде није могуће прецизно одредити. Романтизам се поступним, еволутивним путем развијао из класицизма, мењајући и обогаћујући његове форме изражавања. Класични модел преживео је током целог XIX века. Поједини аутори, због посебне заинтаресованости романтизма за прошлост, овај период у развоју уметности виде само као један вид неокласицизма, односно класично-романтичну епоху сагледавају као једнствену. Било је покушаја да се таквој, јединственој епохи одреди неко ново име, али ниједан од предлога тог типа није шире прихваћен. На другој страни, на крају романтизма, као логична последица развојног пута музике у XIX веку, појављује се импресионизам и експресионизам – међусобно поларно постављени, али изникли из заједничког корена. Периодизацију романтизма отежава и то што се нове стилске тенденције нису истовремено појавиле у свим уметностима, као ни у свим земљама. Неке романтичарске тенденције испољавају се у музици XX века, посебно у земљама са периферије европског културног круга, који у новом добу знатно шири свооје географске границе и сферу утицаја.

4

Термин романтизам порекло води од речи роман – којом су још у XVII веку означавана приповедачка дела у којим се описују нестварни догађаји или пејзажи са меланхоличном атмосфером. Потом се његово значење примењује на целокупан покрет у, прво, немачкој књижевности, филозофији и политици с краја XVIII и почетком XIX века, да би се врло брзо романтичарске идеје прошириле по свим земљама Европе. Музика је последња међу уметностима ступила на пут романтизма, али када се на њему појавила, дошла је на сам врх пирамиде романтичних уметности, као она која је најближа суштини нових уметничких идеала.

У књижевности романтизам се појавио као негација академизма, устаљених норми у стваралаштву(које су понекад погрешно назване класицизмом). Романтичари су инсистирали на изразитој субјективности стваралачког чина и оригиналности идеја. Новина је издигнута до значаје естетичке норме, она постаје основни критеријум вредности дела и отуда велика динамика промена у формама израза. Уметничко дело према захтеву романтичера мора имати јединствену, непоновљиву концепцију. Прототип за овакве тежње дају већ и Бетовенове симфоније, а директна последица тих настојања било је смањење броја дела истог жанра у опусу једног композитора. Та тенденција прати се већ у делима класичара. Хајдн је написао 108 симфонија, Моцарт 54, а Бетовен само 9. У Бетовеново доба, за његова живота, настало је око 1000 симфонија. Њихов број се у опусима романтичара знатно смањује:Шуман има четири, Менделсон пет, Берлиоз три, Лист само две симфоније – а то су водећи композитори овог жанра у првој половини XIX века. Али, свако њихово дело има изразиту индивидуалну концепцију која би изгубила смисао и снагу дејства у покушајима копирања. Романтизам се зато с разлогом сматра колевком модерне уметности нашег доба.

Центар романтичарског света постаје људска душа – у животу, и у стваралаштву. Жеља за самоспознајом је изразито јака. Уметници ''надгледају'' мисаони процес и покушавају да одгонетну суштину креативног чина. Интересовање за спознају света и самог себе приближава их филозофима. Како свет најчешће покушавају да објесне кроз своје ''ја'', настаје много манифеста. Идеја бесконачног налази се у основи њиховог погледа на свет. Циљ се у принципу не може достићи и зато се стреми све даље и даље. Отуда неугасива жеља за путовањем, одлеском – у свет маште, у прошлост (историјска тема је честа), у егзотичне крајеве, у народ. Стремљење је суштина романтизма, непресушни извор инспирације. Из ових тежњи рађа се нови вид комуникације са слушаоцем: више жеља да се пробуди на размишљање, него да се нешто објасни. За романтичаре нема готових истина, јер је тајна недостижна. Уматник је ту да активира свест о нечему, он укључује своју интуицију за откривање до тад непознатог и испуњава функцију божанског посредника. Романтичари идеализују природу и људске односе. Са идеализацијом намеће се једна од главних антитеза у њиховом животу и деловању: реално је овде, то је ужас, зло; прекрасно и идеално је негде тамо, и треба га достићи. Све ове одлике романтизма имају подтекст у социјалним променама. На почетку епохе долази до револуционарних превирања. Француска револуција

5

1789, и потом низ буржоаских револуција у периоду 1830-1848. године, говоре о сазревању једне нове покретачке снаге у историји – још једном је у Европи манифестован снажан талас национализма. За разлику од ренесансе, он сад има интеграциону функцију. И њега надахњује идеја хуманости исказана у пароли Француске револуције – Слобода, Једнакост, Братство – која је у суштини захтев за освајањем људских права на линији:слобода за јединку, за нацију, за човечанство. Међутим, пораст национализма у XIX веку није одвео природном етничком разграничавању – на тлу Европе више га и није било могуће реализовати – већ изградњи моћних држава – нација које се показују способним за организацију друштва на капиталистичким производним основама. Такве нације – државе селективно примењују принципе самоодређења и опредељења у зависности од економских интереса владајућих слојева. Појмови народа и нације су раздвојени, а овај други поистовећен је са државношћу. Међусобна трвења и сукоби интереса најмоћнијих воде читавом низу ратних сукоба који кулминирају 1914. Први светски рат има за последицу распад две моћне империје, аустроугарске и турске, а трећа – руска, доживљава суштинску трансформацију. У уметности је национализам XIX века ипак био у функцији препознавања етничких особености и тражења позиције у ланцу традиционалних вредности. Он је утицао на формирање нових националних традиција, па се појам европске културе шири далеко изван круга италијенско – француско – немачке уметности тог доба, као га иначе често поједностављују. Феномен такозваних ''националних школа'' у романтизму зато заслужује пуну пажњу.

Романтизам у музици

Романтичарске тенденције у музици појавиле су се већ у зрелим делима бечких класичара, и Хајдна, и Моцарта, док Бетовенов опус, почев од другог стваралачког периода, сасвим припада романтизму. Но, у делима Бетовенових савременика остају још увек живе црте класичног језика, посебно у третману форме. Елементи романтизма појављују се постепено, не увек подједнако у свим параметрима изражајноих средстава. Освајање нових простора у хармонском мишљењу, третману оркестра и инструмената, мелодије, ритма – текло је постепено. Због тога је у музиколуогији уобичајено раздвајање периода раног романтизма, у којем су класични узори јарко присутни, и позног (зрелог) романтизма, у којем је развој изражајних средстава довео до битних промена у музичком језику и условио изградњу монументалних романтичарских облика – музичке драме и симфонизираног балета у области сценске музике, позно романтичарске симфоније и других инструменталних жанрова, као и новог третмана жанрова и облика вокално-инструменталне музике. Промене у друштвеним односима и положају музичара, усавршавање музичких инструмената, чак и изградња нових архитектонских простора у којима се музика изводи – дакле, бројне спољашње околности интензивно утичу на промене у музичком језику. И у деветнаестом веку било је таквих утицаја. Демократизација музичког живота, нарочито промене у музичком школству,

6

утичу на измену социјалног порекла и статуса уметника. Музичари више не потичу само из музичких породица. Шуберт и Шопен воде порекло из учитељске породице, Шуманов отац је био књижар, Берлиозов лекар. Материјална основа музичке делатности добија нове изворе финансирања. Црква и аристократија више нису једине мецене – покровитељи уметности, мада њихова улога у том смислу још увек остаје веома занчајна. Не треба заборавити да је Франц Лист своје најзначајније композиције писао док је био у служби на вајмарском двору. Почетком века институција јавног концерта добија све већи значај. Временом се појављују нове мецене – богати трговци који могу да издржавају позоришне и оперске куће: чувена је делатност Саве Мамонтоба у Русији друге половине XIX века; Третјакова, који је сакупио фантастичну збирку уметничких дела (она су поклоњена држави и данас изложена у великој московској галерији која носи његово име). Значајна промена одиграла се захваљујући усавршавању штампе. Могућност масовнијег издавања дела, па и писања за тржиште непознатих конзумената, изазвала је праву револуцију у односу уметник-публика. Нестаје тесне зависности стваралаштва и извођења у оном смислу у које је код Моцарта нила ограничавајућа. То не значи да за композитора престаје да буде важно када и како ће дело извести, али то више није пресудно. Међутим, један други вид спреге извођаштва и стваралаштва и даље остаје веома актуелан. И у XIX веку, као и у претходним периодима развоја музике, композитори су најчешће били и истакнути извођачи. У спрези виртуоза у владању техником свирања на неком инструменту и истовремено композитора, музика добија снажне подстицаје за развој. Листова значајна делатност у Вајмару завршава се 1859. године. Он тада одлази из тог града због оштрих сукоба два поларизована табора у немачкој музици: припадника вајамрске (или новонемачке ) школе, на чијем челу се сам налазио, уз Вагнера и низ млађих композитора и, на другој страни, лајпцишке школе у коју су улазили наставници чувеног конзерваторијума који је основао Менделсон (заједно са Шуманом). Био је то сукоб прогресивних, новаторских тенденција у развоју музике и конзерватиних, академистичких позиција. Он је потом пројектован и на сукоб заступника програмске и апсолутне муизике

7

Биографија

Франц Лист се родио у Рајдингу (Градиште) 1811. године од оца Мађара и мајке Аустријанке. Отац му је био надгледник имања које је у том крају припадао кнезу Естерхазију. У кући се говирило немачки; Лист није никада потпуно научио мађарски језик. Његове необичне музичке склоности су се рано појавиле па је веома брзо напредовао у учењу клавира. Неколицина мађарских аристократа била је задивљена лакоћом којом је рано савладао техничке потешкоће па су му пружили новчану помоћ, па је Лист 1821. продужио школовање у Бечу, где је код Карла Чернија учио клавир, а код Антонија Салијерија композицију и хармонију (последњи Бетовенов професор).Својим наступима је доживео велики успех пред бечком публиком. Након тога Лист 1823. у пратњи свога оца одлази у Париз да се упише на конзерваторијум. Али као странцу , то му није било дозвољено, и он је наставио рад са Паером и Рансеом. Већ после неколико јавних концерата Лист је убрзо стекао популарност. У Паризу се заљубљује у ћерку неког аристокрете, коју је подучавао; она му узвраћа љубав, али њен отац прекида њихову љубав. Разочаран, Лист у тим данима помишља на то да се замонаши.Читао је између часова: Паскал, Иго, Монтањ, Кант, Ламне, Констан.... Међутим , револуционарни догађаји у августу 1830. побуђују у њему нова размишљања и упознају га са новим личностима. Лист се заноси републиканским начелима, компонује Револуционарну симфонију посвећену Лафајету. Продубљују се и везе са уметницима: Берлиозом, Шопеном и другима. У Шопеновој кући упознао је грофицу д'Агу, надарену и образовану жену. Заљубила се у њега, осетила је и величину уметника, она је 1835. пристала да напусти мужа и децу и да започне нов живот са човеком у чијој је близини сматрала да ће наћи погодноји атмосферу за свој стваралачки рад. Она се бавила књижевношћу и писала је под псеудонимом Даниел Стерн. Након бега из Париза, Лист је са грофицом д'Агу живео у Швајцарској. Овде држи часове клавира, постаје је отац (имао је троје деце) и борави у друштву истакнутих стваралаца. Из тог доба потичу између осталог и клавирске композиције уједињене у циклусу Године ходочашћа. Швајцарска. Један од најпознатијих догађаја из његовог тадашњег живота је такмичење са чувеним пијанистом Сигисмундом Талбергом (1812-1871), до којег је дошао у Паризу 1837. Том приликом је изречено једно духовито мишљење:''Телберг је први пијаниста света, али Лист је једини.'' Раздобље Листових тријумфалних турнеја (1839-1847) води уметника са једног краја Европе на други и то га чини идолом ширих грађанских слојева и аристократије. Одушевљења која су изазивали његови концерти попримала су готово фантастичне димензије. Њега су дочекивали и испраћали краљевскм сјајем, а наступи су му се понегде претварали у народно славље. Обасипали су га почастима, а жене из свих крајева света лудовале су за њим, пратиле су га из града у град и носиле његове слке у медаљонима. У таквим приликама је увек

8

био далеко од д'Агуове и његова осећања према тој жени су полако почела са се хладе и 1844. међу њима долази до потпуног прекида. У раздобљу своје концертне делатности Лист је много компоновао за клавир: настале су тада бројне транскрипције и варијације, клавирске обраде и парафразе и оригинална дела(мађарске рапсодије, циклус Године ходочашћа. Италија.) У половини четрдесетих година у Листовом животу је настао значајан преокрет. После деценија у којима је постао славан по читавом свету осећао је да мора да промени своје тежње и донесе судбоносну одлуку. Лист је знао да ће ако продужи пијанистичку каријеру и даље задржати положај најистакнутијег пијанисте света. Али слава није била његов циљ; он је тежио за стваралаштвом. На његову одлуку о напуштању пијанистичке каријере посебно су деловале две ствари: познанство са пољском књегињом Каролином Витгенштајн, коју је упознао у Кијеву. То је друга жена, после д'Агуове, која је одиграла значајну улогу у развоју Листа и као човека и као уметника. Док је прва жена у њему видела само виртуоза, овенчаног славом, Витгенштајнова ће га непрестано подстицати на рад и на стварање. С' друге стране смирен рад и стварање тражили су погодну средину, напуштање номадског живота и мењања боравишта. У том погледу Листу је добро дошла понуда да преузме водство музичког живота на двору великог војводе вajмарског. Он ју је прихватио и у Вajмару започео други, такође значајан део свог живота (1848-1861). У друштву књегиње, која се није одвајала од њега, доста је компоновао и музичку литературу обогатио је низом симфониских поема, клавирским концертима, сонатом у h-molu, Гранском мисом и другим делима; он у то време диригује опеским представама и симфонијским концертима, а повремено наступа и као пијаниста, организује значајне музичке фестивале, ради као педагог, саставља занимљиве студије и чланке. Око њега се окупљају млади музичари, такође долазе и музичари из целе Немачке, и Вajмар се за кратко време претвара у једно од главних жаришта не само немачког него и европског музичког живота. У Вajмару се Лист искрено и крајње несебично залагао за пропагирање савремене музике. Тада се учврстило његово чувено пријатељство са Ричардом Вагнером, које је у историји уметности редак пример међусобног схватања и поштовања, посебно са Листове стране. Лист је Вагнера представио музичкој Европи и омогућиоживот његовим делима, за која се унапрд могло предвидети да ће наићи на неразумевање и отпор, како позришних директора тако и публике. Лист 1861. напушта Вajмар због туђе злобе и зависти. Лист и Витгенштајнова одлазе у Рим, обраћају се највишој црквеној власти да пониште кнегињин брак, на који су је у младости били присилили. Међутим овај пкушај о поништењу брака није успео и убрзо их је напустила нада у заједнички живот. Лист је по нарави био религиозан и склон мистици и хтео је јавно рећи да је у његовом животу настала промена. Године 1865. примио је нижи духовни ред и постао abbé Лист. Многи су му због тога приговарали, гледајући у том кораку прорачунати потез, амбициозну тежњу за сензацијама, које ће поново ка њему привући погледе целог света. Но Лист је имао искрене намере и заиста је тежио за смирењем. Међутим, увидео је да потпуни мир и повлачење у суштини противурече његовом људском и уметничком темпераменту, Лист поново запоиње несталан живот, који проводи у неколико градова, у Риму, Будимпешти и Вajмару, где је опет навраћао , али не више као дворски диригент него као

9

наставник клавира, око којег су се окупљали многи од најнадаренијих младих пијаниста онога доба. Лист тада много компонује, претежно духовна, али и клавирска дела. Такође и наступа, па и даље пропагира дела Ричарда Вагнера, мада међу њима долази до повременог прекида, након Вагнеровог бега из Минхена у Швајцарску са Листовом ћерком Косимом. Међутим, дуге године непрекидног рада за себе и за друге, кршиле су помало његов организам. Године 1886. је тешко оболео и умро баш у Бaјрojту, где је лети присуствовао свечаним извођењима Вагнерових опера, у градићу у коме је Вагнер саградио оперу у свој дом.

10

Стваралаштво

Листова уметничка оставштина је велика. Али не дотиче сва подручја. Опера и камерна музика га нису привлачиле. Као клавирски композитор Лист има великих заслуга. Трагајући за новом садржајном тематиком, он је проналазио и нова средства уметничког изражавања и тако је обогатио клавирску технику. Новом клавиру дао је снагу и сјај оркестра, али и финоћу и продуховљеност звука. Међу конкретним појединостима, којима је обновио технику свог инструмента, споменимо, уз остало, вођење мелодије унутар тонског склопа, поверавајући је палцу једне руке или обе, скокове у великим интервалима, честу употребу тремола (тремоло је, пре свега, карактеристичан за све музичке романтичаре) и глисанда, опонашање акордичких потеза гудала на виолини итд. Као репродуктивни уметник, Лист је прекинуо с једном непотребном традицијом да су композитор и издовођач солистичке инструменталне музике, увек једна те иста особа. Али кад су просечни музичари почели испољавати тежњу за јефтиним успехом код публике, на коју је било размерно најлакше и најбрже утицати испразним виртуозитетом, квалитет композиција које су аутори изводили почела је опадати. Листова репродуктивна делатност је тада у прави час показала пијанистима нове путеве. Он није само потпомогао подизању уметничке вредности клавирске литературе, већ се одрекао искључивог извођења својих дела. Његови програми су пуни имена велике музичке прошлости. Али уз Баха, Бетовена и Шуберта сусрећемо и дела Листових савременика, првенствено Шопена. Тиме је солистичка репродуктивна делатност постављена на нов, једино исправан темељ, који се одражава у гледању на историјски развој музичке уметности као на нераздвојну целину, у којој све што је добро и вредно ужива пуну равноправност. Лист је клавиру наменио и нову улогу пропагирања музике. Полазећи са становишта да клавир може изводити и композиције које нису за њега писане, Лист је учинио оркестрална музику, у клавирској преради, приступачнијом ширим слојевима. Листовом заслугом је клавирски извод, специјално сценских и ораторијумских дела, постао нужна потреба и значајан помагач у музичкој настави и образовању. На том подручју довољно је споменути узорне Листове клавирске партитуре свих Бетовенових симфонија и Берлиозове Фантастичне симфоније и Харолда у Италији.

Листове клавирске композиције можемо поделити у две велике целине. У првој су његове бројне транскрипције туђих дела, концертне варијације, фантазије и парафразе на туђе, често оперске теме. Другој, значајнијој, припадају оригиналне Листове композиције. Дела из прве целине важна су утолико што је рад на њима омогућио Листу освајање нових техничких поступака и ефеката, али тек се у другој целини Лист приказује као прави стваралац, уметник који је много донео

11

изградњи касноромантичарске клавирске музике програмских обележја. Из прве целине истичемо величанствени циклус од 19 мађарских рапсодија. У њима је Лист сјајно обрадио мађарске напеве, већином градске и циганске. Многе од њих улазе у ред најпопуларнијих Листових композиција. За другу целину Листових клавирских дела може се казати да нису сва на истој висини. Данас, кад се ти радови могу посматрати са извесне историјске перспективе, многи радови су бледи, безначајни, претрпани бравурозним, декоративним прелазима, који мало шта могу рећи. Али кад ова дела искључимо, остаје скуп композиција које су и по избору грађе и по начину уметничког остварења и по стварној вредности веома карактеристичне и занимљиве, колико за самог Листа толико и за романтичку клавирску музику уопште.

У ред најзначајнијих Листових клавирских дела улазе три свеске издања под заједничким насловом Années de pélerinage (Гоgине хоgочашћа). 1Прва свеска доноси композиторове утиске с пута и излета по Швајцарској: слике из природе (Уз извор, Олуја, На Валенштадском језеру), ликове из херојске прошлости земље или из књижевности (Капела Вилиама Тела, Оберманова долина), одраз локалног колорита (Женевска звона); сви ти призори носе на себи обележје субјективног романтичарског гледања уметника у избору садржајне грађе и с обзиром на изражајна средства. У другој свесци Лист износи утиске својих сусрета са италијанском културом (додатак тој свесци, објављен под насловом Венеција и Напуљ садржи и сцене из самог живота). Чувена дела с подручја ликовних уметности (Замишљеност по Микеланђеловој скулптури) и књижевности (три Петраркина сонета, опсежна соната – фантазија Након читања Дантеа) дала су Листу у тој свесци побуде за стварање програмских композиција дубљег садржаја, црпљена из збивања унутарашњег живота. У трећој свесци Година ходочашћа видљиви су одрази живота у Риму и њиховој околини, а у вези с тим и наглашена религиозност медитирања. Али, у тој свесци има раноимпресионистичких догађаја, као у композицији Игра воде у вили d'Este. Изворних црта, на бази сродних изражајних средстава каква сусрећемо у Годинама ходочашћа, наћићемо и у другим Листовим клавирским делима, тако у обе легенде (1. Св. Фрањо Асишки проповеда птицама, 2. Св. Фрањо Паулски хода по валовима), у циклусима Утехе(Consolations), Љубавни снови (Liebesträume) у баладама. Листову клавирску технику на посебан начин илуструју његове велике концертне етиде, од којих се многе често изводе на концертним приредбама (Лакоћа, Шумско жуборење, Плес патуљака).

Посебно место међу Листовим клавирским делима припада великој сонати у h-molu (1852-1853) једним од најопсежнијих дела целокупне клавирске литературе. Оно што је Лист учинио на подручју симфонијске

1 Лист је прву свеску написао 1835-1836. Касније, год. 1855, он ју је прегледао и дао му коначан облик направивши дефинитивни избор композиција. Друга свеска, компонована 1838-1849, била је прегледана и дотерана 1858. Трећа свеска настала је 1867-1882. Упоређивањем датума, закључујемо дасе рад на том делу протеже кроз готово читав Листов уметнички живот.

12

програмске музике, заменивши једним јединим ставом класичну (и Берлиозову) вишеставачност, то је на свој начин спровео и у својој јединој клавирској сонати. На месту традиционалних контрастних ставова налазимо само један став, велики, али богат разновршношћу угођаја и утисака. Богатство ове величанствене Листове компзиције који називају фаустовском, огледа се у контрастима епике, лирике и драматике, љубавне екстазе и мистичне замишљености, ироничког цинизма и тежње ка високим идеалима, корала и фуге.

Лист је неколико значајних радова посветио и подручју концертне музике с оркестром. То су: клавирски концерти у Es-duru и А-duru, као и Плес мртвних(Totentanz) за клавир и оркестар. Листови клавирски концерти знатно обогаћују концертну клавирску литературу онога времена у којој је владала претежно површна салонска виртуозност. Не само што је Лист тим својим делима дао дубљи музички садржај него је и оркестру наменио много већу улогу, често постижући занимљиве иснтрументалне ефекте. Осим тога, он је унео изврсне промене и у традиционалну троставачност инструменалног концерта. Концерт у Еs-duru (1849) има четири става (са додатком скерца), али тематска грађа циклично прелази из става у став.

214 215Note

Одлучна, борбена тема првог става јавља се и у финалу; тема aдађа постаје у бржем, енергичнијем темпу и изражају темом финала, док тему скерца такође сусрећемо у финалу. Концерт у А- duru (1849)је једноставачан, а разликује се од оног у Еs-duru више наглашеним лирским осећањима. Значајнији од другог концета је Плес мртвих за који је Листа инспирисала слика Тријумф смрти. У том делу, изграђеном на програмској основи, Лист је уствари дао низ богатих колористичких варијација на тему мртвачке секвенце Dies irae.

Изванредно плодна била је Листова делатност на подручју оркестарске музике. Одушевљен Берлиозовим програмским стварањем, Лист је у развоју оркестарске програмске музике учинио велики корак напред. Он је исправно уочио сукоб који је код Берлиоза постојао између програмских начела и

13

традиционалне симфонијске вишеставачнсоти, коју је Берлиоз и даље чувао, помажући се лајтмотивском фикс идејом да би остварио утисак јединства. Лист је једним потезом уклонио вишеставачности и створио тип једноставачног симфонијског програмног дела, које је назвао симфонијска поема. Вишеставачну поделу задржао је додуше и Лист, али само у ретким случајевима, кад је то посебно тражила логика структуре изванмузичког дела. (тако у Симфонији о Фаусту и у Симфонији о Божанској комедији, та је дела, уосталом и сам аутор назвао симфонијама, а не симфонијским поемама).

Што се тиче садржајне стране Листових симфонијских поема, у њој се огледа темељни став Листа као уметника, израстао из романтичко-идеалистичке концепције живота и света. То је став човека који животне противуречности схвата као одраз борбе између зла и добра, светла и мрака, душевне чистоће и греха, духа и тела. Романтичар, Лист је и песимиста и оптимиста: песимиста утолико што је разочаран земаљским животом у којем се не остварују идеали, где потпуна правда и истина не побеђује, оптимиста утолико што коначни циљ живота налази изван гранца овога света и сматра да победа духа сигурно доводи ка њему. Према томе, потпуно је разумљиво што такав дуализам мисли и осећања сусрећемо и у многим Листовим делима, као и у скоро свим симфонијским поемама. Мада, уметникове симфонијске поеме налазе свој извор у објективно датим, већ постојећим изванмузичким збивањима и делима, оне се у ствари чешће претварају у посебне, субјективне исповести. Као програмски композитор, Лист је у својој романтичкој осетљивости за утицаје са стране редовно тражио и налазио погодну грађу за програмска оркестарска дела. Али је изабирао такву темактику која му је стварно или симболички била најближа. Напокон, гледане са стајалишта музичке форме, Листове симфонијске поеме се, с обзиром на њихову једноставачност, дају свести на слободно третирану схему сонатне форме (у ужем смислу речи, као форме првог сонатног става), у којој се сусрећу и одломци потпуно нових доживљаја и темпа, у вези с програмском позадином појединог дела. За Листа је веома карактеристичан и поступак према којем симфонијско ткиво развија из једне темељне мисли; она тако постаје у неку руку лајтмотив читаве архитектонике, коју уметник гради на монотематском начелу једне главне теме с неколико више или мање слободних варијација.

Лист је написао тринаест симфонијских поема. Прва од њих, Што се чује у брдима(1849), настала је према истоименој песми Виктора Игоа. У њој је Лист на своју руку проширио песникову замисао која истиче подвојености што влада између природе, која је сретна у свом непознавању патња, и човечанства, које муче непрекидне боли. У другој симфонијској поеми Таssо(1849) која је и једна од најуспелијих, приказао је генијалног и несретног италијанског песника Торкуата Таса, аутора величанственог епа Ослобођени Јеруалим. На основу истоимених књижевних радова, Гетеова драма и Бајронов спев, Лист је у том делу, изразито дуалистички конципираном, дао слику душевног стања несретно заљубљеног и прогнаног Таса и посмртног тријумфа његовог стваралаштва. Трећа симфонијска поемa, Les préludes (1854), можда је најпопуларнија од свих. И она је конципирана дуалистички. Узимајући за темељ свога дела

14

истоимену песму француског романтичког књижевника А. де Ламартинеа, Лист је приказао низ епизода из човечјег живота на земљи и обележја човечје нарави: одлучност и мужевност, тежњу за љубављу, разочарење, борбеност, пад и победу, ужитке у лепоти природе; али све је то тек увод у други живот који почиње смрћу. По стварној вредности музичких замисли и снази њиховог развијања ова Листова симфонијска поема је сигурно једна од најуспелијих. У њој се монотематски принцип, варирање основне музичке замисли, испољава на веома занимљив начин. Орфеј (1854) је настао је у време кад је Лист у Веимару увежбавао истоимену Глукову оперу. Она га је подстакла на размишљање о митском јунаку који је снагом тонске уметности савладавао све противничке натрпиродне силе, па и саму смрт. Али у чињеници да Орфеју ипак није успело сачувати Еуридику, пошто ју је отео у подземљум, Лист је угледао симболику, карактеристичну за романтичарско назирање: човек се може приближити свом идеалу, али онда кад мисли да му је најближи, разочаран примећује да му он измиче и нестаје. И у Прометеју (1850) Лист је назрео дубоку симболику. У тој инструменталној предигри за Хердеровог Ослобођеног Прометеја приказао је не само титана из грчке митологије који је из љубави према људима узео Зевску искру божанске ватре, однео је на Земљу и тиме се изложио страховитој казни. Прометејева искра је симбол напретка, али човек је прикован уз захтеве и последице своје земаљске нарави, коју може надвладати само снага духа. Следеће године компонирао је Лист симфонијску поему Маzeppa, према истоименом књижевном делу Виктора Игоа. И овде сусрећемо карактеристичну дуалистичку концепцију: у лику козачког хетмана који – осуђен на смрт и привезан за леђа коња – јури, уместо у пропаст, у ведрију, славну будућност, Лист је угледао боли и муке генија и његову коначну победу. Симфонијска поема Свечани звуци (1853) повезана је за уметникове личне доживљаје. Настала је у часу кад се чинило да више ништа не стоји на путу његовог венчања с кнегињом Витгенштаин. Осма симфонијска поема, Héroïde funébre (1849-1850) у ствари је тужбалица, али нема везе ни са једним херојским ликом. Хунгариа(1854) посвећена величању Листове домовине, оживљује историју Мађарске, борбу за земљу и победу народа. У Хамлету (1858), сажетом, кратком делу, Лист је изнео лик Шекспировог бесмртног јунака, којег муче сумње у вези са његовим одговорним задатком. Није тешко увидети да је и Хамлет у ствари симболичка фигура, иза које стоји немирна нарав романтичара, коју такође изједају сумње и противуречја. Настајање симфонијске поеме Битка с Хунима (1856-1857) дала је повод истоимена слика В. Каулбаха. Дуалистичко начело Листове концепције види се у том делу на посебно јасан начин: и овде се сукобљују дух и материја, светло и тама, хришћанство и поганство. Победа је на страни духа. Над ратним метежом издиже се победоносно хришћански корал Crux fidelis. Симфонијска поема Идеали (1857), написана на основу истоимене Шилерове песме, приказује три етапе у животу човека ствараоца: полет младости, горку спознају о недостижности идеала и трезно, зрело схватење да полагани, тихи, конструктивни рад, једва приметно али незаустављиво и поуздано, уграђује камен по камен у творевину која ће, кад засија у својој коначнсоти, оправдати живот и његове тежње.

15

У одмаклим годинама Лист је написао своју последњу симфонијску поему Von der Wieдe bis zum Grabe.

У својим оркестралним делима Лист је неколико пута задржао вишеставачну поделу програмно замишљена симфонијског дела, уколико је то изричито траживала садржајна структура изабране изванмузичке грађе. Одуставши тако од свога темелјног формалног принципа,Лист је у тим случајевима напустио и наслов симфонијска песма и послужио се традиционалним називом симфонија. На том подручју он је дао два значајна дела. Симфонију о Фаусту и Симфонију о Дантеу, од којих је прва уједно и највеличанственија, најизворнија од свих Листових композиција.

Пишући Симфонију о Фаусту (1853- 1854) Лист је изабрао троставачну поделу, јер му се наметала природном логиком. Сваки став је посвећен једној од три главне особе у Гетеовом Фаусту: Фаусту, Маргарети и Мефистофелу. Разграђујући сваки став, Лист је поседовао велику снагу уметничког обликовања и удубљивања у филозофску позадину свог великог изворника. Фаустово незадовољство и искиданост његовог душевног живота, успешно је приказао смиреним хармонијама повећаних трозвука у којима се крију тематска језгра, који су карактеристични за каснији развој музичког ткива у делу (пр.216- други део је на следећој страни) Лик Маргарете, Лист је оживео најпре једноставном, умилном, чистом и наивном мелодијом, која касније прелази у страсну узбурканост. За Мефистофела, Лист није измишљао посебних тема. Овог Фаустовог злог духа, који се свему руга и све подвргава својој сатанској иронији, Фаустове теме подједнако најављују чежњу и стремљење, вољу и љубав, али искривљене, исмејане у циничним гримасама.

Ноте 216

16

У том свом најамркантнијем, најдубљем и најискренијем делу Лист је, за разлику од Берлиоза у Фаустовом проклетству, спасио јунака. Његова религиозно-романтичка нарав је, супротстављајући се Берлиозовом атеизму, увек осећала потребу за спасењем, за преображењем након смрти. Поводећи се за својим тежњама ка мистици. Лист је, неколико година касније (1857) додао Симфонији о Фаусту одломак у којем тенор соло и хор износе последње стихове из Гетеовог Фауста.2

Симфонија о Дантеу (тачније: Симфонија ка Дантеовој Божанској комедији 1856) морала је такође имати ти става, према троделној подели генијалног Дантеовг спева (Пакао- Чистилиште- Рај), али по Вагнеровом савету. Лист је одустао од компоновања последњег става и заменио га је хорском тачком на текст Магнификат. Уметнику је успело још више него у већ споменутој клавирској композицији Након читанја Дантеа, да се уживи у фантастични свет паклених страхота. И поред веома успешних одломака међу којима се истиче лирски контраст епизоде Паола Малатесте и Франческе да Римини, ово Листово дело не досиже висину Симфоније о Фаусту.

Посматране у целини, Листове оркестарске композиције одају понекад и покоји недостатак: попуштање мелодијске инвенције, премало аутокритичности (што се понекад огледа у готово салонској сладуњавости мелодије), незанимљивости инструментације и недостатак смисла за полифонију. Али тамо где су заиста успеле, оне представљају велико обогаћење европске музичке литературе, колико у проширивању граница садржајне тематике толико и у епохалном решењу формалних проблема. Осим тога, Лист је у својим оркестарским композицијама очитавао веома бујну хармонијску инвенцију, којом је плодно утицао на Ричарда Вагнера и друге своје савременике.

Листова реформаторска делатност испољила се и на подручју црквене музике. Његове велике мисе, Гранска(1855) написана за отоварање катедрале у Грану, и Мађарска крунидбена миса (1867) носе трагове такве делатности (лајтмотивска употреба грегоријанских напева, оркестарски међуставови, искоришћавање мађарских народних мелодија). Ти трагови су најочигледнији у Листовим ораторијумима Св. Елизабети и Христ. У Св. Елизабети (1858- 1862) Лист износи низ слика из живота насловне јунакиње, некада мађарске кнегиње, која је због туђе злобе невина страдала и стрпљиво подносла све тегобе којима је била изложена. Применивши на то дело, састав вагнеријанских лајтмотива, Лист му је дао и архаичну боју, послуживши се грегоријанском мелодиком и старим мађарским народним духовним напевима. Лик јунакиње приказан је с

2 Лист је још једно дело израдио на Фаустовој тематици. То су Две епизоде из Ленауовог ''Фауста'' за велики оркестар:1. Ноћна поворка, 2. Плес у сеоској крчми (тзв. Мефисто-валцер)

17

много топлине и саосећања, па је то једна од најискренијих и најуверљивијих Листових композиција.

Ораториумј Христ (1962-1866) приказује Христов живот, његову муку и ускрснуће. Лист је у том делу спровео још снажнији покушај обнављања ораторијумске форме. Главне улоге поверио је хору и оркестру. Речитатива и солистичких тачака има само онда када су заиста потребни (Проповијед на гори, Оче наш, Молитва на Гетсеманском брду). Пре свега функција оркестра је најзанимљивија и важна. Опсежни оркестарски одломци, скоро једиснтвене симфонијске поеме, постају најнепосреднији тумачи Листовог проживљавања одлучних догађаја у Христовом животу. Цитати грегоријанског корала снажно придоносе остварењу мистичких аскетских доживљаја.

На пољу вокалне музике Лист је оставио више од 70 песама. Оне су често једноставне, прожете искреним осећањем. Њихова клавирска дионица готово и не подсећа на бујност и виртуозност мајсторових композиција за клавир. Али и у њима примећујемо богатство хармонијске подлоге, значајну улогу дисонанце и нагла модулирања. Свом залагњу за праву уметност и немилосредном откривању свега лажног, неискреног и намештеног Лист је оставио, попут Шумана, трајан споменик у својим списима.

Соната h-moll

18

Соната h-moll је настала средином века, и долази као симболична круна једне епохе у развоју жанра клавирске сонате. После ње дуго времена није било значајнијих дела. Тек руски композитори с краја XIX и почетка XX века – А. Скрјабин, С. Рахмањинов и С. Прокофјев – започињу ренесансу клавирске сонате. Сам Лист се неколоко пута у свом клавирском стваралаштву обраћао сонатном облику, али је једино овом делу дао назив соната. У њој је применио нову концепцију форме (ону, коју је користио и у својимсимфонијским поемама) која подразумева стапање и преплитање сонатног облика и сонатног циклуса. Листова h-moll соната писана је у једном ставу, али у његовим оквирима у току развојног дела сонате, појављују се и лагани став и скерцо – сви делови циклуса. Особеност конструкције форме је монотематизам: цела, веома обимна соната траје четрдесетак минута, изграђена је на три основна мотивска језгра дата на самом почетку.

Ноте11111111111

Лист ове мотиве током дела мајсторски трансформише, мења им карактер: злослутни, мрачни мотив применом начина извођења добија изглед

19

лирске теме, те упркос томе што материјали извиру из истог мотивског језгра, основни принцип сонате – двотемност, дуализам материјала – није нарушен.

222222222

Из материјала прве теме изведена је и тема скерца – фугата, а такође и завршна група експозиције сонатног облика.

3333333333

Једини материјали у сонати који немају изворуиште у наведеним мотивима су први одсек друге теме (целе сонате) и прва тела лаганог става

20

(писаног иначе такође у сонатном облику, тако да се говори о сонати у сонати). У теми лаганог става лако је препознати музички омаж Шуману, којем је соната h-moll посвећена.

4444444444444444

Лист је довршио сонату почетком свог првог вајмарског периода, фебруара 1853. године. У изврсном смислу она представља изузетак у односу на већину његових дела с обзиром да постоји само једна позната верзија ове композиције. Соната се јавља скоро упоредо са најзначајнијим делима из првог вајмарског периода – симфонијом Фауст и првим симфонијским поемама (Мазепа, Орфеј, Тасо). Лист је посветио ову сонату Роберту Шуману, као знак пажње што му је овај композитор посветио своју Фантазију у C-duru . Брамас и Клара Шуман нису успели да сагледају вреднсот овог дела. Вагнер је био један од ретких савременика који је искрено дивио овој сонати говорећи да је она ''дивна изнад сваког очекивања ; велика, достојна љубави, дубока и узвишена''. Ханс фон Билов је почетком 1857. године премијерно и са великим успехом извео ову сонату у Берлину, приликом промоције првог клавира марке Бехштајн.

21

Закључак !!!!!!!!!!!!!!!!!!!!Садржај!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!

22