Master Rad- Uloga i znacaj upravljackog racunovodstva

UNIVERZITET U NOVOM SADU FAKULTET TEHNIČKIH NAUKA 21000 NOVI SAD, Trg Dositeja Obradovića 6

UNIVERZITET U NOVOM SADUFAKULTET TEHNIČKIH NAUKANOVI SAD

ODSEK: INDUSTRIJSKO INŽENJERSTVO I MENADŽMENTSMER: INŽENJERSKI MENADŽMENTUSMERENJE: INVESTICIONI MENADŽMENT

DIPLOMSKI – MASTER RAD

KANDIDAT: SONJA ŠURLANBROJ INDEKSA: I1222

TEMA RADA: ULOGA I ZNAČAJ FINANSIJSKE FUNKCIJE U POSLOVANJU SAVREMENOG PREDUZEĆA

MENTOR RADA: Doc. dr VESELIN PEROVIĆNOVI SAD, 2009.

Diplomski-master rad Uloga i značaj finansijskog izveštavanja u poslovanju savremenog preduzeća

Sadržaj:

1. Uvod ......................................................................................................................................4

2. Finansijski menadžment ................................................................................................62.1. Predmet izučavanja finansijskog menadžmenta ...................................................................62.2. Ciljevi finansijskog poslovanja ................................................................................................82.3. Pojam i uloga finansijskog menadžera .............................................................................8

3. Finansijska funkcija preduzeća................................................................................................93.1. Zadaci finansijske funkcije 61 ......................................................................................9

4. Finansijsko izveštavanje u našoj zemlji ...........................................................................114.1. Godišnji (završni) račun .......................................................................................................124.2. Predzaključna knjiženja ..............................................................................................12

5. Finansijski izveštaji – strukturni elementi završnog računa ..............................................134.1. Bilans stanja (Balance sheet) ..............................................................................................14

5.1.1. Struktura bilansa stanja ..............................................................................................165.1.2. Aktiva .................................................................................................................18

5.1.2.1. Realna aktiva ..............................................................................................185.1.2.2. Fiktivna aktiva ..............................................................................................19

5.1.3. Gotovina i gotovinski ekvivalenti ...........................................................................195.1.4. Potraživanja od dužnika ...........................................................................195.1.5. Zalihe .................................................................................................................19

5.1.6. Nepokretnosti, postrojenje, oprema...........................................................................20 5.1.7. Gudvil (Goodwill) ..............................................................................................205.1.8. Intelektualna svojina, patenti i druga nematerijalna sredstva....................................21

5.2. Pasiva ....................................................................................................................................215.2.1. Obaveze i kapital .......................................................................................................225.2.2. Vrste obaveza .......................................................................................................225.2.3. Obaveze prema dobavljačima....................................................................................22 5.2.4. Dugoročne obaveze ..............................................................................................22 5.2.5. Akcionarski kapital ..............................................................................................22 5.2.6. Neraspoređena dobit ..............................................................................................23

5.3. Knjigovodstvena vrednost i tržišna vrednost .................................................................235.4. Bilans uspeha (Income statement) ....................................................................................24

5.4.1. Dobitak .................................................................................................................265.4.2. Gubitak .................................................................................................................265.4.3. Prikazivanje prihoda i rashoda ...........................................................................275.4.4. Poslovni prihodi ..............................................................................................275.4.5. Rashodi .................................................................................................................275.4.6 Finansijski prihodi ..............................................................................................285.4.7. Rezultat poslovanja ..............................................................................................28

5.5. Raspodela finansijskog rezultata ....................................................................................295.6. Metoda obračuna rezultata ..............................................................................................30

2


5.7. Izveštaj o novčanim tokovima ..............................................................................................30

6. Finansijska analiza .................................................................................................................326.1. Tehnika finansijske analize ..............................................................................................346.2. Vrste finansijskih analiza ..............................................................................................356.3. Instrumenti i postupci analize bilansa ....................................................................................366.4. Finansijska analiza i pokazatelji poslovanja...........................................................................366.5. Racio-analiza .................................................................................................................376.6. Vizuelna analiza .................................................................................................................446.7. Analiza pomoću računa pokrića ....................................................................................446.8. Analiza bilansa pomoću neto-obrtnog fonda .................................................................446.9. Cash Flow analiza .................................................................................................................456.10. „Funds Flow“ analiza ..............................................................................................47

7. Međunarodni računovodstveni standardi ...........................................................................477.1. Cilj primene Međunarodnih računovodstvenih standarda, kratak istorijat i primena u našoj

računovodstvenoj praksi ..............................................................................................487.2. Značaj IV direktive za ujednačavanje izveštavanja .......................................................517.3. Finansijski izvestaji u skladu sa MRS....................................................................................53

7.3.1. Bilans stanja po MRS 1 ....................................................................................537.3.2. Bilans uspeha po MRS 1 ....................................................................................557.3.3. Izveštaj o promenama na kapitalu po MRS 1 ..............................................567.3.4. Napomene uz finansijske izveštaje po MRS 1 ..............................................57

7.4. Izveštaj o tokovima gotovine po MRS 7 ...........................................................................587.5. MRS 10 – događaji posle Bilansa stanja ...........................................................................587.6. Izveštavanje po segmentima po MRS 14 ...........................................................................597.7. Konsolidovani i pojedinačni finansijki izveštaji po MRS 27 ..............................................597.8. Finansijsko izveštavanje u hiperinflatornim privredama po MRS 29 ………...………597.9. Obelodanjivanje u finansijskim izveštajima banaka i sličnih finansijskih institucija……….607.10. Periodično finansijsko izveštavanje po MRS 34 .................................................................61

8. Revizijski izveštaj .................................................................................................................61

9. Praktičan primer .................................................................................................................649.1. Bilans stanja ...........................................................................................................................659.2. Bilans uspeha..........................................................................................................................669.3. Finansijska analiza .......................................................................................................679.3.1. Pokazatelji likvidnosti .......................................................................................................67

9.3.2. Pokazatelji aktivnosti ..............................................................................................69 9.3.3. Pokazatelji finansijske strukture ...........................................................................719.3.4. Pokazatelji rentabilnosti ....................................................................................72

10. Zaključak ...........................................................................................................................73

11. Literatura ...........................................................................................................................75

3


Rezime

U cilju prikazivanja značaja finansijskog izveštavanja, sadržaja finansijskih izveštaja i analize istih, ovaj rad je podeljen u jedanaest celina. U prvom poglavlju predstavljena je istorija finansijskih izveštaja i računovodstva uopšte.

U drugom poglavlju prikazan je predmet izučavanja finansijskog menadžmenta, područja koja on svojim delovanjem obuhvata, osnovni ciljevi finansijskog poslovanja. U poslednjem segmentu ovog poglavlja je opisan pojam i uloga finansijskog menadžera.

Način izveštavanja u našoj zemlji, godišnji završni račun i postupak predzaključnog knjiženja, koji prethodi izradi završnog računa su razrađeni u trećem poglavlju.

U narednom, četvrtom delu ovog rada je detaljnije razrađen pojam finansijskih izveštaja. Dat je pregled bilansa stanja, bilansa uspeha i izveštaja o novčanim tokovima. U odeljku koji je posvećen bilansu stanja, prikazana je njegova struktura i sadržaj i razrađene su pojedine najznačajnije stavke. Na isti način prikazan je sadržaj i struktura bilansa uspeha i izveštaja o novčanim tokovima. Za svaki izveštaj dat je primer kako bi trebalo da izgleda, kao i primer izveštaja konkretnog preduzeća.

Peto poglavlje bavi se finansijskom analizom. U ovom delu objašnjen je sam pojam finansijske analize, vrste koje postoje, tehnike obavljanja iste, kao i instrumenti i postupci kojima se to postiže. U nastavku ovog poglavlja razrađene su metode finansijske analize, pa je tako dat prikaz i postupak obavljanja racio analize, vizuelne analize, analize pomoću računa pokrića, analize bilansa pomoću neto-obrtnog fonda, „Cash flow“ i „Funds flow“ analize. Objašnjen je mehanizam svake od ovih analiza, kao i način njihovog sprovođenja.

Nastavak rada, odnosno njegovo šesto poglavlje bavi se međunarodnim računovodstvenim standardima, njihovim ciljevima, kratkim istorijatom, kao i primenom u našoj računovodstvenoj praksi. Nabrojani su računovodstveni standardi koji se odnose na finansijske izveštaje, a potom je dat prikaz značaja IV direktive na izjednačavanje finansijskih izveštaja. U nastavku šestog poglavlja, prikazani su bilans stanja, bilans uspeha i izveštaj o promenama na kapitalu u skladu sa MRS (Međunarodni računovodstveni standardi). Nakon toga, nastavak poglavlja vezan je takođe za MRS, i prikazano je nekoliko najznačajnijih tačaka i pravila u skladu sa ovim standardima.

Revizijski izveštaj kao završni deo postupka finansijskog izveštavanja i nešto što mu daje vrednost i značaj, je tema kojom se bavi sedmo poglavlje. Ukratko je dat opis sadržaja revizijskog izveštaja, njegov značaj i funkcija.

U osmom poglavlju prikazan je i opisan značaj i zadaci finansijske funkcije u preduzeću. Definicija zadataka finansijske funkcije data je sa aspekta dva autora, ali ono što je zajedničko, i u čemu se svi autori slažu jeste da se zadaci ove funkcije svode na pribavljanje novčanih sredstava, naplatu potraživanja, blagovremenu nabavku i raspodelu dohotka koji je ostvaren poslovanjem.

4


Sledeće, deveto poglavlje je praktičan rad. Dat je primer bilansa stanja i bilansa uspeha preduzeća „Mas-promet“ d.o.o. iz Novog Sada. Na osnovu ovih podataka, za poslednje tri godine, sastavljen je izveštaj o tokovima gotovine. Takođe, urađena je i finansijska analiza, gde se kroz pokazatelje likvidnosti, rentabilnosti, aktivnosti i pokazatelje finansijske strukture može sagledati poslovanje preduzeća u ovom periodu.

Deseto poglavlje predstavlja zaključak ovog rada. Poslednje, jedanaesto poglavlje je spisak literature korišćen prilikom izrade rada.

1. Uvod

Istorija računovodstva je stara koliko i sama civilizacija. Računovodstvo predstavlja jednu od najznačajnijih profesija u ekonomiji i poslovanju. Njegov razvoj bio je uslovljen razvojem privrede, s’ jedne strane, i pojavom novca kao merila vrednosti i platežnog sredstva, s’ druge strane. Sve dok su proizvodne snage bile na nivou razvoja naturalne proizvodnje, proizvodnje robe za samog proizvođača, nije se osećala potreba za računovodstvenom evidencijom. Ukoliko je tada i vršena razmena, ona je obavljana putem trampe, roba jedne upotrebne vrednosti razmenjivala se za robu druge upotrebne vrednosti, u istom momentu, zbog čega nisu ni nastajali dužničko-poverilački odnosi i nije ni bilo potrebno evidentirati takvu razmenu. Međutim, kada je razvoj proizvodnih snaga omogućio proizvodnju i za tržište, došlo je i do razvoja trgovine. Tada počinje da se oseća potreba za evidencijom, jer treba znati ko kome i koliko duguje, odnosno ko, koliko i od koga potražuje, s’ jedne strane, i kolika je zarada trgovca, s’ druge strane.

Pojavom akumulacije omogućen je razvoj banaka, gde se javljaju kreditni odnosi, a samim tim i potreba za evidencijom, da bi se znali dužnici i poverioci i da bi se utvrdila zarada po osnovu kamate.

Tragovi računovodstvene evidencije otkriveni već kod antičkih naroda uglavnom su sa područja bankarskih poslova. Još u XVIII veku p.n.e. u Vavilonu u Zakonu kralja Hamurabija ukazuje se kakva se evidencija morala voditi sa područja dužničko-poverilačkih odnosa.

Vremenom se prvo u antičkoj Grčkoj, u bankarskim poslovima, javljaju i koriste dve knjige – „ephemerid“ i „trapezitica grammata“. Prva knjiga koja je predstavljala hronološku evidenciju svih poslovnih događaja, a druga račune (konta) klijenata.1

Potom se prve knjigovodstvene evidencije javljaju u Egiptu i Rimu. U kasnom srednjem veku dolazi do procvata italijanskih gradova i naglog razvoja trgovine, što je uslovilo i nagli razvoj knjigovodstvene evidencije. Najstarija sačuvana poslovna knjiga, odnosno samo njena dva lista potiču iz 1211. godine. Zatim postepeno dolazi do prelaska sa prostog na dvojno knjigovodstvo. Najstarija knjiga vođena po metodu dvojnog knjigovodstva potiče iz 1340. godine.

1 Teofanović dr R.: Istorija i teorija knjigovodstva, Beograd, 1958., str. 7

5


„Summa et Aritmetica, Geometria, Propotioni et Proportionalita“ je, zahvaljujući svom poglavlju „Particularis de Computis et Scripturis“ (Details of Accounting and Recording) posvećenom dvojnom knjigovodstvu jedna od najvažnijih knjiga ikad napisanih. „Summa“ je bila jedna od prvih knjiga štampanih na Gutembergovoj mašini, što joj je i omogućilo da se raširi po celoj Evropi. Kako je u knjizi i objašnjeno, ako je sve dobro urađeno, knjigovođa može, sabirajući sva dugovanja na desnoj strani i sva potraživanja na desnoj, sastaviti probni bilans, pri čemu zbirovi sa obe strane moraju biti jednaki. U suprotnom, postoji greška koja se mora pronaći ispraviti. Ovaj sistem je bio lak za primenu i ispunjavao je zahteve poslovanja, tako da se vrlo brzo proširio.

Savremeno poslovanje zahteva trenutno izveštavanje o aktivnostima i pokazateljima poslovanja preduzeća. Trend u informatičkoj eri je konceptualizacija i implementacija računovodstva kao informacionog sistema u vidu baze podataka, koji obuhvata sve kvantitativne i kvalitativne aktivnosti kompanije.

Konkretno, finansijsko izveštavanje ima istoriju dugu više od 170 godina. Tokom ovog perioda, sve do danas, razvoj finansijskih izveštaja je išao uzlaznom putanjom. Međutim, dva finansijska izveštaja, čija je vrednost sve do danas ostala neosporena su Bilans stanja i Bilans uspeha. Dugi niz godina primarni finansijski izveštaj bio je Bilans stanja, služeći pri tome, prvenstveno interesima poverilaca i kreditora, koji su u njemu pronašli instrument za obračun kapaciteta pokrića dugova. Početkom XX veka, bilans počinje služiti i drugim svrhama, u prvom redu potrebama menadžmenta preduzeća, koji je u njemu pronašao finansijski izveštaj koji prezentuje salda realnih tokova, kao i salda monetarnih tokova.

Drugi finansijski izveštaj, Bilans uspeha takođe ima bitnu funkciju – a to je da služi analizi procesa stvaranja bogatstva od strane preduzeća, kao i, s druge strane, sučeljavanju prodate proizvodnje i odnosne potrošnje, dopunjeno rezultatima vanrednih operacija iz kojih proizilazi periodični rezultat, kao osnova kontrole poslovnog procesa, polaganja računa, oporezivanja i obračuna statističkih agregata.

Prateći razvoj računovodstva, što se glavnog cilja bilansa tiče, razvile su se tri bilansne teorije, odnosno tri shvatanja, i to:

statičko, dinamičko, i organsko.

Savremena računovodstvena nauka se uglavnom temelji na osnovama dinamičkog shvatanja bilansa.

Glavna svrha bilansa, po statičkom shvatanju, je utvrđivanje imovinskog položaja preduzeća. Vremenom su se izdvojile dve forme statičke teorije bilansa, i to: starije (nerazvijeno) i novije (razvijeno) shvatanje bilansa.

Da bi se utvrdio pravi uspeh konkretnog preduzeća, potrebno je na kraju njegovog poslovnog života sastaviti totalni račun uspeha, u kome su svi prihodi identični primanjima, a

6


rashodi izdvajanjima. Različiti interesi nalažu preduzeću potrebu razlaganja ukupnog poslovnog života na periode što će usloviti sastavljanje periodičnog računa uspeha. Problem je prisutan kod izračunavanja periodičnog rezultata za pojedine periode razloženog ukupnog poslovnog života, odnosno za kraće vremenske periode, iz prostog razloga, što u njima svi poslovi nisu dovedeni do finala, u smislu da sva primanja i izdvajanja nisu dospela, u periodu koji se posmatra. Problem je rešen na taj način, što je Schmalnbach (čuveni nemački profesor, tvorac dinamičkog shvatanja bilansa) pored niza “izdaci-primici”, uveo i niz “rashodi-prihodi”.

Ako se razume prethodno stanje, odnosno prošlo poslovanje, to je prvi korak za analizu postojećeg stanja i pripremu za buduće poslovanje. Naime, ukoliko smo upoznati sa sadašnjom finansijskom situacijom, daleko je lakše kroz analizu finansijskih izveštaja razmotriti moguće pravce budućeg poslovanja preduzeća. Kako bi se u vođenju finansijske politike preduzeća bilans posmatrao kao dinamička kategorija, primenjuje se sistem analize više uzastopnih bilansa stanja. Jedino takva finansijska analiza daje osnovu za realnije zaključke, što je važno za pravilno vođenje finansijske politike preduzeća.

2.Finansijski menadžment

2.1. Predmet izučavanja finansijskog menadžmenta

Finansijski menadžment je naučna disciplina koja se bavi teorijom i metodologijom finansijskog upravljanja preduzeća u tržišnoj privredi. Predmet finansijskog menadžmenta je ispitivanje međuzavisnosti poslovnog rezultata preduzeća i efikasnosti u korišćenju angažovanog (sopstvenog i tuđeg) kapitala. Finansijski menadžment bavi se pronalaženjem i primenom optimalnih rešenja u pribavljanju i upotrebi finansijskih sredstava u cilju ostvarenja pozitivnih poslovnih efekata.

Prema tome, predmet proučavanja finansijskog menadžmenta je, kako pribavljanje kapitala za poslovanje uz iznalaženje najpovoljnijih uslova, tako i upotreba kapitala koja će doneti očekivane finansijske rezultate. Ključni zadatak je sagledavanje efekata korišćenja sopstvenog i tuđeg (pozajmljenog) kapitala.

Finansijski menadžment obuhvata sledeća područja finansijskog upravljanja preduzeća:

1. finansijsku analizu, planiranje i kontrolu;2. upravljanje obrtnim kapitalom;3. upravljanje fiksnim kapitalom i planiranje investicija;4. izbor i strukturu izvora finansiranja;5. strukturu, cenu kapitala i procenjivanje imovine preduzeća.

Finansijski menadžment povezan je sa teorijom bilansa preduzeća, računovodstvom, ekonomikom preduzeća, tehnologijom, informatikom, monetarnim i javnim finansijama i drugim ekonomskim disciplinama.2

2 Hrustić H.: Finansijski mendžment, Alfa-graf NS, Novi Sad, 2005. str.4

7


Kao posebna ekonomska disciplina, finansijski menadžment razvio se početkom prošlog veka. Njegovom razvoju doprineli su razvoj institucija tržišta kapitala, usavršavanje finansijskih instrumenata i unapređenje finansijske prakse. Kao akademski predmet, u savremenom smislu, pojavio se tek krajem pedesetih godina prošlog veka. Naime, period posle Prvog svetskog rada karakteriše nagli razvoj akcionarskih društava, odnosno akcionarskog vlasništva. Akcionari su zainteresovani za poslovanje preduzeća, jer očekuju prinos u obliku dividende i povećanje kapitala. Za uspeh preduzeća su zainteresovane i finansijske institucije, koje preduzeće snabdevaju kapitalom ili posreduju u ovom poslu.3

Sve to uslovilo je značaj odgovornosti menadžera za uspeh preduzeća. Posebna odgovornost bila je prema akcionarima i kreditorima, koji su uložili velike sume kapitala u preduzeća. Menadžeri su zainteresovani za uspeh preduzeća zbog sopstvene zarade i radi sticanja i jačanja svog poslovnog ugleda, a često su istovremeno i u ulozi akcionara preduzeća.

Iz svih navedenih razloga nastala je potreba za korišćenjem naučnih metoda u donošenju finansijskih odluka i uopšte upravljanja poslovanjem. Na taj način, razvoju finansija preduzeća doprineo je i razvoj kvantitativnih metoda i modela tako da su preduzeća počela da koriste matematičke metode i modele pri donošenju finansijskih i investicionih odluka. Smatra se da su osnove savremene teorije finansijskog menadžmenta postavljene krajem 50-tih godina prošlog veka.

Savremeni pristup finansijskog menadžmenta ogleda se u sistematičnom pristupu u donošenju odluka. Pri tome je važna vrsta i visina kapitala koje preduzeće treba da pribavi i način finansiranja, upotreba, ulaganje i finansijska struktura kapitala, usmerenog ka ostvarivanju dugoročnih ciljeva preduzeća.4

Upravljanje poslovanjem preduzeća obuhvata i problematiku u vezi sa razmatranjem brzine i obima rasta preduzeća i u kojem bi obliku preduzeće trebalo da drži svoju imovinu i kakva bi trebalo da bude struktura kapitala. Odgovori na postavljena pitanja podrazumevaju definisanje osnovnih finansijskih ciljeva, kvalitetnu informacionu osnovu za donošenje odluka kao i potpuno uvažavanje koncepta cene kapitala.

U osnovi, ključni zadatak finansijskog menadžmenta jeste analiza gotovinskog toka kako bi se obezbedila likvidnost preduzeća da odgovori na svoje obaveze. Upravljanje preduzećem je delatnost koja proizilazi iz finansijske funkcije, čiji je osnovni cilj ostvarenje planiranih poslovnih rezultata. Finansijske funkcije u upravljanju poslovanjem preduzeća su raznovrsne, počevši od procene prihoda, gotovinskog toka, troškova i drugih veličina. Upravo zbog toga finansijski menadžment ima dinamičnu ulogu u razvoju savremenog preduzeća.

Generalno, zadaci finansijskog menadžmenta svode se na analizu finansijskih informacija i utvrđivanje obima i finansijske strukture kapitala. Analiza finansijskih informacija je analitička interpretacija raspoloživih informacija na bazi kojih se može doneti ocena o postojećem

3 Krasulja D., Ivanišević M., Poslovne finansije, Centar za izdavačku delatnost, Ekonomski fakultet u Beogradu, Beograd, 2001. str. 34 Solomon E., The Theory of Financial Management, Columbia University Press, New York, 1963. p. 8

8


finansijskom stanju preduzeća, o mogućnostima razvoja poslovanja i načinima pribavljanja dodatnih izvora finansiranja.

Utvrđivanje obima i strukture kapitala vezano je za aktivu i pasivu bilansa stanje koja pokazuje vrednost i strukturu ulaganja kapitala preduzeća. U toj strukturi zastupljena je određena proporcija između obrtnog i fiksnog kapitala da bi poslovni kapaciteti preduzeća bili efikasno korišćeni.

Finansijska struktura kapitala sadržana je u aktivi bilansa stanja. Prvo, za finansijsku strukturu bitna je odluka o kombinaciji između sopstvenog i pozajmljenog kapitala, budući da od uspešnosti te kombinacije zavisi i stepen tekuće likvidnosti. Drugo, izbor pojedinačnih izvora finansiranja, kratkoročnih i dugoročnih, može da bude opredeljujući za ostvarenje odgovarajuće visine dobiti i budućih ciljeva preduzeća. Tako je centralno pitanje u razvoju finansija preduzeća postalo donošenje optimalnih odluka sa aspekta sadašnje i buduće pozicije preduzeća.2.2. Ciljevi finansijskog poslovanja

Ostvarenje dobiti (profita) kojim bi se uvećao postojeći kapital je osnovni motiv i najvažniji cilj finansijskog poslovanja. Uspešnim poslovanjem treba da se obezbede prihodi za pokriće rashoda, neto dobit, rentabilno poslovanje, i iznos gotovine za raspodelu vlasnicima, ali i za nova ulaganja radi razvoja poslovanja i jačanja konkurentnosti na tržištu. Svako preduzeće, da bi ostvarilo pozitivne finansijske rezultate, zainteresovano je za efikasno poslovanje.

Uspešan finansijski menadžment teško je zamisliti bez poznavanja metoda za izračunavanje dobiti pri promeni uslova poslovanja i pravilnog tumačenja dobijenih rezultata, što čini osnovu za donošenje pravilnih finansijskih odluka.

Upravljanje finansijama obuhvata povećanje plasmana sredstava na finansijskom tržištu, imovine za investiranje, upravljanje tokovima gotovine i donošenje optimalnih investicionih odluka i odluka o raspodeli dividendi. Maksimalno povećanje kapitala i efikasno upravljanje gotovinom odlučujući je kriterijum za ocenu uspešnosti upravljanja poslovanjem.5

2.3. Pojam i uloga finansijskog menadžera

Finansijski menadžer ima veliku odgovornost i ulogu u donošenju finansijskih odluka. Primarna uloga finansijskog menadžera je donošenje poslovnih odluka čiji bi rezultat trebalo da bude ostvarenje odgovarajućeg iznosa gotovine za nesmetano tekuće poslovanje i za investiranje, povećanje kapitala i usmeravanje odgovarajućeg iznosa gotovine za akumulaciju ili za isplatu dividendi.6 Finansijski menadžer je odgovoran za odluke koje su u vezi sa pribavljanjem gotovine na finansijskom tržištu, investiranje gotovine ili kapitalno budžetiranje, i ostvarenje priliva gotovine kao rezultata poslovanja. Korporacijsku kontrolu u suštini čini nadležnost u donošenju finansijskih i investicionih odluka.

5 Hrustić H.: Finansijski mendžment, Alfa-graf NS, Novi Sad, 2005. str.126 Hrustić H.: Finansijski mendžment, Alfa-graf NS, Novi Sad, 2005. str.12

9


Postoje različiti interesi koje menadžer mora da uvaži i da reši, počevši od interesa vlasnika kapitala, zaposlenih, dobavljača, kupaca, državnih organa, i drugih. Posao finansijskog menadžera pokrivaju različite aktivnosti koje bi se mogle kategorizovati na tri oblasti:

finansijsko poslovanje; investiranje; finansijske usluge.

Za finansijsko poslovanje značajna je finansijska analiza, analiza troškova, i aktivnosti upravljanja gotovinom. Finansijske usluge obuhvataju finansijsko planiranje, uključujući i kadrovsko planiranje, obezbeđenje sredstava za nesmetano poslovanje, organizovanje procesa rada, poslove blagovremene naplate potraživanja od kupaca, investiranje, finansijski konsalting ili savetovanje, finansijsko informisanje, vođenje i kontrolu poslovanja.

3. Finansijska funkcija preduzeća

3.1. Zadaci finansijske funkcije

U literaturi su prisutni različiti pristupi definisanja zadataka finansijske funkcije. Tako je jedno od prvih gledišta u vezi sa zadacima finansijske funkcije dao dr Simon Babić, koji ističe da se zadaci svode na pribavljanje novčanih sredstava za prve nabavke i predujmove radnicima, zatim na naplaćivanja potraživanja koja se javljaju u vezi sa prodajom, i na podmirivanje obaveza u vezi sa nabavkama i raspodelom dohotka ostvarenog poslovanjem. Slične navedenim zadacima finansijske funkcije navodi dr Stevan Kukoleča, koji smatra da finansijska funkcija u preduzeću treba da obavlja:

pripremu i obezbeđenje izvora finansiranja, snabdevanje potrebnim finansijskim sredstvima svih službi u preduzeću kojima su

ta sredstva potrebna za obavljanje njihove aktivnosti u okviru procesa reprodukcije.

Savremeni uslovi poslovanja preduzeća imali su poseban uticaj na sveobuhvatnije definisanje zadataka finansijske funkcije. Osnovni zadaci finansijske funkcije treba da obuhvataju aktivnosti koje se odnose na:

pribavljanje novčanih sredstava potrebnih za normalan tok poslovanja preduzeća, korišćenje novčanih sredstava u poslovanju preduzeća, usklađivanje dinamike priliva novčanih sredstava sa rokovima dospeća obaveza

plaćanja prema njihovim izvorima, regulisanje novčanih tokova i praćenje finansijskih odnosa u preduzeću, kontrola upotrebe novčanih sredstava u kružnom toku preduzeća.

Prema gore navedenih pet osnovnih zadataka finansijske funkcije prisutan je i veći broj, uslovno rečeno, sporednih zadataka finansijske funkcije.

10


Pribavljanje novčanih sredstava preduzeća se javlja kao prvi zadatak finansijske funkcije koji proizilazi iz zahteva da se obezbede novčana sredstva iz sopstvenih izvora, tj. samofinansiranjem, a da se samo dodatna novčana sredstva obezbeđuju iz tuđih izvora. Pri pribavljanju novčanih sredstava finansijska funkcija treba da vodi računa o sledećim stvarima:

količini novčanih sredstava koje pribavlja, dinamici pribavljanja novčanih sredstava, dinamici vraćanja novčanih sredstava, uslovima pribavljanja novčanih sredstava (visini naknade), potencijalnim izvorima vraćanja novčanih sredstava, izboru optimalno najpovoljnijih kombinacija izvora sredstava.

U okviru drugog zadatka finansijske funkcije, koji se odnosi na korišćenje novčanih sredstava, neophodno je izvršiti isplatu obaveza nastalih po osnovu nabavke sredstava za proizvodnju (dobavljačima za isporučene robe i usluge), isplata akontacije ličnih dohodaka, isplate anuiteta na kredite za trajne potrebe, devizna plaćanja, kreditiranje kupaca i oročavanje sredstava kod poslovnih banaka.

Treći zadatak finansijske funkcije podrazumeva likvidnost preduzeća. Iskustva iz prakse pokazuju da se uspešnost rada finansijske funkcije meri upravo stepenom likvidnosti, odnosno nelikvidnosti preduzeća. Međutim, nelikvidnost preduzeća može biti izazvana i poremećajima u robnim tokovima, tako da se dejstvom finansijske funkcije to može privremeno otkloniti. Upravo zbog toga, za otklanjanje nelikvidnosti je neophodna angažovanost svih funkcija preduzeća. Uzroci nelikvidnosti su mnogobrojni, kao i mogućnosti njihovog otklanjanja.

Četvrti zadatak finansijske funkcije odnosi se na regulisanje finansijskih tokova, kao i na praćenje izvršenja finansijskih odnosa u preduzeću. Finansijski odnosi su posledica kretanja robnih ili novčanih sredstava. Četvrti zadatak finansijske funkcije se odnosi na:

ulaganje viškova kratkoročnih i dugoročnih slobodnih novčanih sredstava, podmirivanje kratkoročnih i dugoročnih potreba za novčanim sredstvima, korišćenje sredstava iz zajedničkih fondova (za razvoj, istraživanje, propagandu,

solidarnost) formiranih na nivou preduzeća, holding organizacija.

Svako ulaganje treba da bude propraćeno od strane finansijske funkcije i treba težiti da se ono realizuje na najbolji mogući način što podrazumeva najefikasniji način. Sve manjkove i viškove slobodnih novčanih sredstava treba uložiti u sopstvene dopunske programe, a tek posle ih eksterno plasirati.

Peti zadatak finansijske funkcije obuhvata kontrolu koja podrazumeva racionalne upotrebe novčanih sredstava. Pri kontroli upotrebe novčanih sredstava treba staviti naglasak na sledeće činjenice:

da li se koriste novčana sredstva u poslovanju preduzeća u smislu zakonskih propisa i akata poslovne politike preduzeća

da li se koriste novčana sredstva racionalno u svim fazama procesa reprodukcije.

11


Pozitivni primeri iz prakse pokazuju da se zadaci finansijske funkcije mogu podeliti u dve osnovne grupe:

1. primarne zadatke, koji obuhvataju:

pribavljanje novčanih sredstava, upotrebu (ulaganje) novčanih sredstava, usklađivanje roka i mobilizacije sredstava i rokova raspoloživosti izvora

2. sekundarne zadatke, koji obuhvataju:

disponiranje novca, kontrolu novčanih dokumenata i nadzor racionalne upotrebe sredstava, vođenje operativne evidencije, finansijsko planiranje, finansijsku analizu, finansijsko informisanje7

4. Finansijsko izveštavanje u našoj zemlji

Iz ciljeva i zadataka knjigovodstva i bilansa proizilaze zahtevi za finansijskim izveštavanjem. Instrumenti koji treba da zadovolje određene potrebe podređeni su ovim ciljevima i zadacima. Knjigovodstvo i bilans nemaju svoje samostalne ciljeve, već treba da zadovolje zahteve različitih korisnika. Suštinski posmatrano, svi oni koji se koriste informacijama sadržanim u instrumentima finansijskog izveštavanja su: interni (u poslovnom subjektu) i eksterni (van poslovnog subjekta) korisnici. Zahtevi brojnih korisnika (u računovodstvenoj teoriji i praksi) zadovoljavaju se putem sledećih obrazaca: Bilansa stanja, Bilansa uspeha, Izveštaja o novčanim tokovima (Bilans tokova gotovine), Izveštaja o promenama na kapitalu, Napomena uz finansijske izveštaje. Pomenuti dokumenti zajedno struktuiraju godišnji (završni) račun.

Finansijski izveštaji čine osnovnu sadržinu baze finansijskih izveštaja i izvor podataka za Registar podataka o bonitetu koji se vodi u Narodnoj banci Srbije i predstavljaju značajni element u sistemu makroekonomskog informisanja na nivou zemlje.8

4.1. Godišnji (završni) račun9

Skup više osnovnih dokumenata kojima se prikazuje ekonomska situacija poslovnog subjekta smatra se godišnjim (završnim) računom. Njime se vrši svođenje računa o efikasnosti poslovanja za proteklu godinu. Godišnjim računom se pravi godišnji prosek sa ciljem

7 Rodić J., Marković I.: Poslovne finansije sa programom finansijske konsolidacije, Beograd, 1986., str. 38 Izvor: www.nbs.yu9 Dmitrović Šaponja Lj., Petković Đ., Jakšić D.: Računovodstvo, Ekonomski fakultet Subotica, 2007. str. 435

12


sagledavanja uspešnosti rada i obezbeđenja uslova za korektivne akcije u budućim obračunskim periodima, pri tom imajući u vidu kontinuitet poslovanja u dužem vremenskom periodu. Mogućnost za korektivne akcije ne bi postojala ukoliko bi se efikasnost poslovanja sagledavala na kraju životnog ciklusa rada poslovnog subjekta.

Godišnjim računom menadžment polaže račune o svom radu pred vlasnicima kapitala. Značaj mu je takođe bitan i za sagledavanje poštovanja zakonitosti u poslovanju poslovnog subjekta.

Svaki poslovni subjekt na kraju poslovne godine sastavlja godišnji račun. Kod nas se on sastavlja na dan 31.12. tekuće godine. U svetu se poslovna godina završava različito. U najvećem broju zemalja to je 31.12., ali u nekima je to i: 31.03.; 30.06.; 30.09. tekuće godine, itd.

Izrada završnog računa ne vrši se samo na kraju godine (kao tekućeg poslovnog perioda) već i kod statusnih promena (razdvajanja, spajanja, stečaj, likvidacija, sanacija, itd.).

Prezentacija i obelodanjivanje finansijskih izveštaja predviđena je Zakonom o računovodstvu i reviziji, kojim je propisano da pravno lice i preduzetnik sastavljaju i prezentuju finansijske izveštaje za tekuću poslovnu godinu sa stanjem na dan 31.12. tekuće godine. Svi obveznici revizije iz člana 30. Zakona obavezni su da Bilans stanja i Bilans uspeha, Izveštaj o novčanim tokovima, Izveštaj o promenama na kapitalu, zajedno sa mišljenjem revizora, obelodane najkasnije do datuma isteka sedam kalendarskih meseci tekuće godine u sredstvima javnog informisanja ili putem Web site-a.

Godišnjim računom se na kraju poslovne godine utvrđuje stanje sredstava i izvora sredstava, kao i rezultat poslovanja za proteklu godinu. Godišnji račun sastavlja se na osnovu podataka utvrđenih inventarisanjem i usklađenih sa knjigovodstvenim stanjem. Stoga, pre sastavljanja godišnjeg računa je neophodno izvršiti usklađivanje knjigovodstvenog sa stvarnim stanjem, tj. izvršiti tzv. predzaključna knjiženja.

4.2. Predzaključna knjiženja

Na kraju godine, nakon knjigovodstvenog obuhvatanja svih poslovnih događaja neophodno je sačiniti godišnji račun. Njegova izrada iziskuje sprovođenje tzv. predzaključnih knjiženja, koja imaju za cilj da usklade knjigovodstveno sa stvarnim stanjem. Tekućim knjiženjima ne mogu se obuhvatiti sve promene vrednosti sredstava (aktive) i izvora sredstava (pasive), npr. kaliranje, kvar, lom, manjkovi, itd., usled čega dolazi do neslaganja između knjigovodstvenog i stvarnog stanja. Knjigovodstveno stanje treba da bude veran odraz stvarnog stanja. Predzaključna knjiženja obuhvataju:

vremensko razgraničenje rashoda i prihoda između prethodne i naredne godine, knjigovodstveno obuhvatanje viškova i manjkova, knjigovodstveno obuhvatanje otpisa nekretnina, postrojenja i opreme, knjigovodstveno obuhvatanje neplativih spornih potraživanja, razvijanje aktivno - pasivnih i pasivno - aktivnih računa,

13


usklađivanje sintetičke i analitičke evidencije, prečišćavanje mešovitih računa.

5. Finansijski izveštaji – strukturni elementi završnog računa

Finansijski izveštaj čini set propisanih obrazaca, u kojima obveznik, prema Zakonu o računovodstvu i reviziji, daje prikaz svog finansijskog položaja i poslovnih promena u izveštajnoj godini.

Prilikom sastavljanja finansijskih izveštaja, obveznici revizije primenjuju Međunarodne standarde finansijskog izveštavanja (MRS/MSFI), a mala pravna lica, ogranci stranih pravnih lica i preduzetnici – Pravilnik o načinu priznavanja i procenjivanja imovine, obaveza, prihoda i rashoda malih pravnih lica i preduzetnika („Službeni glasnik RS“, br. 106/06).

Saglasno računovodstvenoj regulativi, finansijski izveštaj velikog i srednjeg pravnog lica i ogranaka stranog pravnog lica sadrži:

Bilans stanja, Bilans uspeha, Izveštaj o tokovima gotovine, Izveštaj o promenama na kapitalu, Statistički aneks, i Napomene uz finansijske izveštaje.

Finansijski izveštaj malog pravnog lica, ogranaka stranog pravnog lica i preduzetnika, sadrži:

Bilans stanja, Bilans uspeha, i Statistički aneks.

Finansijski izveštaji se sastavljaju uz poštovanje načela nastanka poslovnog događaja i načela stalnosti poslovanja i moraju imati određena kvalitativna obeležja (razumljivost, važnost, značajnost, pouzdanost, blagovremenost) koja ih čine korisnim za donošenje ekonomskih odluka.

Cilj finansijskog izveštavanja jeste da obezbedi informacije o finansijskom položaju i uspešnosti poslovanja obveznika koje su značajne za korisnike finansijskih izveštaja prilikom donošenja ekonomskih odluka.

Korisnici informacija koje su sadržane u finansijskim izveštajima su sadašnji i potencijalni vlasnici, poverioci, kreditori, dobavljači, kupci, zaposleni, državni organi i šira javnost.

14


Vlasnici, investitori, banke, država, menadžeri, direktori i svi zaposleni u raznim preduzećima zainteresovani su za poslovni uspeh preduzeća. Iz tog razloga prate poslovanje preduzeća preko finansijskih izveštaja, koji se daju na uvid nezavisnim revizorskim firmama da bi se potvrdila njihova ispravnost i tačnost. Finansijski izveštaji sa svojim pozicijama daju uvid u finansijsko stanje preduzeća.

Finansijski izveštaji pokazuju, sa knjigovodstvenog aspekta, vrednost imovine preduzeća i obaveza u određenom periodu.

5.1. Bilans stanja (Balance sheet)

Bilans stanja pruža informacije koje se tiču likvidnosti i solventnosti preduzeća određenog dana. Analiza likvidnosti uključuje poređenje kratkoročne sposobnosti kompanije da zaradi novac i kratkoročnih potraživanja koja ima.

Likvidnost pokazuje sposobnost kompanije da odgovori redovno na potraživanja i obaveze koje moraju biti podmirene u narednih godinu dana. Likvidnost prvenstveno interesuje kreditore i potencijalne kreditore.10

Sredstva sa kojima preduzeće posluje se prikazuju u bilansu stanja. Reč bilans potiče od latinske reči ''bilanx libra'', što znači vaga sa 2 tasa. Bilansom se polaže račun o pozitivnim i negativnim rezultatima, uspesima i neuspesima koji prate poslovanje preduzeća. Bilans stanja je složen i sastoji se iz računa odnosno salda računa aktive i pasive.

Bilansne pozicije predstavljaju u bilansu vrednost svake kategorije sredstava i izvora sredstava. Obzirom da svako sredstvo ima svoj izvor, osnovna karakteristika bilansa stanja je bilansna ravnoteža, koja se vidi po tome što je vrednost svih pozicija na levoj strani u aktivi jednaka vrednosti svih pozicija na desnoj strani bilansa u pasivi, odnosno osnovna bilansna jednačina može se prikazati odnosom: aktiva = pasiva, što izražava kvantitativnu ravnotežu leve i desne strane bilansa.

Ukoliko bilans stanja nije u ravnoteži, to znači da bilans i ne postoji. Ukoliko finansijski rezultat nije raspodeljen, on se iskazuje u bilansu stanja, čime se uspostavlja ravnoteža između aktive i pasive. Pozitivan finansijski rezultat, koji predstavlja višak aktive nad pasivom, iskazuje se u pasivi, dok se negativan finansijski rezultat iskazuje u aktivi, jer predstavlja manjak aktive prema pasivi.

Bilans može biti prikazan u vidu jednostranog računa, pri čemu se prvo prikazuje aktiva, a ispod nje pasiva; ili u vidu dvostranog računa, pri čemu se levo prikazuje aktiva, a desno pasiva. Bilansne pozicije u aktivi bilansa stanja za preduzeća raščlanjene su prema principu rastuće likvidnosti, a sve pozicije pasive prema principu rastuće dospelosti. To znači da manji stepen

10 B.Stanko, T.Zeller, Understanding of Corporate Annual Report, 2003, John Willey & Sons,

p.32

15


likvidnosti imaju pozicije koje čine stalnu imovinu od stavki koje čine obrtnu imovinu, a u okviru toga gotovina i gotovinski ekvivalenti imaju najveći stepen likvidnosti. U pasivi, pak, osnovni kapital ima najduži rok dospelosti, odnosno najkraće su one obaveze koje su dospele, a nisu izmirene prema poveriocima. Postoji ustaljena ili propisana forma, sadržaj i raspored pozicija bilansa, koja se naziva bilansna šema. Formom bilansa određuje se broj kolona, njihov naziv, smeštaj aktive i pasive, kao i razmeštaj i naziv pojedinih delova i pozicija aktive i pasive.

Najprostije rečeno, bilans stanja je izveštaj o onome što preduzeće poseduje i što duguje u određenom vremenskom trenutku. Razlika između onoga što preduzeće poseduje i onoga što duguje, predstavlja akcionarski kapital. Kao što je jedan od ciljeva kompanije da poveća profitabilnost, drugi je da poveća akcionarski kapital. U suštini su oni usko povezani.

Dakle, bilans stanja je finansijski izveštaj koji pokazuje finansijsko stanje, odnosno vrednost imovine i izvore imovine preduzeća na određeni dan za određeni period.

Imovina koja se lako ili u bliskoj budućnosti može pretvoriti u gotovinu ili novac, naziva se tekuća ili obrtna imovina. Gotovina, hartije od vrednosti, dospela potraživanja i zalihe su tekuća imovina. Od svih navedenih oblika tekuće imovine očekuje se da se u periodu do godinu dana mogu pretvoriti (konvertovati) u gotovinu.

Druga vrsta imovine je fiksna ili stalna imovina, koja se u poslovnom procesu ne može pretvoriti u gotovinu odmah ili u roku do godinu dana, ili u toku jednog obračunskog perioda, ali se upotrebom ili korišćenjem ove imovine u poslovanju stvara gotovina. Fiksna imovina je materijalne prirode, poput opreme ili fabrike, ili nematerijalne, kao što je patent, idejni projekat, kompjuterski projekat, itd.

Akcionarski kapital (Equity) je „udeo“ akcionara u kompaniji izmeren po računovodstvenim pravilima. Kao što je već rečeno, zove se i knjigovodstvena vrednost kompanije. U računovodstvu je akcijski kapital uvek imovina umanjena za obaveze; to je takođe zbir ukupnog kapitala koji su platili akcionari, plus svaka dobit koju kompanija zaradi od svog početka, minus dividende koje su isplaćene akcionarima. Dobit se može ostvariti u bilo kom periodu, i akcijski kapital će u bilansu pokazati porast, i obrnuto. Vremenom, odeljak za akcijski kapital u bilansu stanja pokazuje akumulaciju dobiti ili gubitaka u poslovanju; stavka se zove neraspoređena dobit (gubici).11

Tekuće obaveze, kao što su dospeli računi na naplatu, su obaveze koje zahtevaju isplatu sa računa preduzeća u okviru tekuće godine poslovanja. Dugoročne obaveze su dugovi koji dospevaju na naplatu nakon isteka perioda od godinu dana.

5.1.1. Struktura bilansa stanja

11 Karen Berman and Jou Knight with John Case: Financial Intelligence, Business Literacy Institute, INC Harvard Business School, Boston, 2006. p. 88

16


U bilansu stanja imovina se iskazuje u levoj koloni – aktivi (assets), a izvori te imovine u desnoj koloni – pasivi (liabilities and shareholders equity). Ukupan iznos imovine (aktive) jednak je iznosu zbira obaveza i sopstvenog kapitala (pasive).

U aktivi se imovina grupiše prema funkciji. Aktivu čine:

fiksna ili stalna imovina (osnovna sredstva, nematerijalna ulaganja i dugoročna finansijska ulaganja – hartije od vrednosti);

obrtna imovina ili kapital (zalihe, materijal, gotovi proizvodi, nedovršena proizvodnja, kratkoročna potraživanja – kupci, kratkoročna finansijska ulaganja – hartije od vrednosti, menice, novčana sredstva – gotovina);

aktivna vremenska razgraničenja; gubitak iz ranijih godina i gubitak iz tekuće godine.

U pasivi se izvori imovine ili kapitala grupišu prema nameni za koju su pribavljeni. Pasivu čine:

osnovni kapital – akcionarski ili sopstveni kapital; dugoročne obaveze – krediti, hartije od vrednosti; kratkoročne obaveze (dobavljači, čekovi, menice i ostale kratkoročne hartije od

vrednosti, avansi, ostale kratkoročne obaveze iz poslovanja); pasivna vremenska razgraničenja; neraspoređena dobit iz tekuće godine.

Bilans stanja pokazuje veličinu kapitala, kvalitet i izvore kapitala kroz strukturu aktive i pasive. Do povećanja aktive i pasive se dolazi novim prilivom sredstava, što menja kvantitet i kvalitet izvora imovine. Svaki novi odliv sredstava dovodi do smanjenja aktive i pasive. Zato je bilans stanja snimak imovine preduzeća i novčanih izvora korišćenih za nabavku te imovine.12

Postoje dva tipična formata bilansa stanja. Tradicionalni model pokazuje aktivu na levoj polovini strane, a obaveze i akcijski kapital na desnoj, s’ obavezama na vrhu. Manje tradicionalni format stavlja aktivu na vrh, obaveze u sredinu, a osnivački kapital u dno strane. Kakav god da je format, bilans ostaje isti: aktiva mora biti jednaka zbiru obaveza i akcijskog kapitala. Često bilans stanja pokazuje uporedne cifre za, recimo, 31. decembar poslednje godine i 31. decembar prethodne godine.

Struktura Bilansa stanja13

1. Tekuća ili obrtna imovina: 1. Tekuće obavezeGotovina i hartije od vrednostiPrilivi – potraživanja od kupacaZalihe

+

IsplateKratkoročni dug

+

12 Hrustić H.: Finansijski mendžment, Alfa-graf NS, Novi Sad, 2005. str.2013 Hrustić H.: Finansijski mendžment, Alfa-graf NS, Novi Sad, 2005. str.19

17


=

2. Fiksna ili stalna imovina: 2.Dugoročne obavezeOsnovna sredstvaNematerijalna imovina +

3.Sopstveni kapital

Primer – Bilans stanja trgovinskog preduzeća „Trade Market“ a.d. na dan 31.12.2004. godine (u 000 dinara)14

Aktiva Iznos Pasiva IznosObrtna imovina Kratkoročne obavezeGotov novac 300 Dugovanja poveriocima 2.000Hartije od vrednosti 100 Dugovanja dobavljačima 5.300Potraživanja od kupaca 2.500 Ostale kratkoročne obaveze 120Zalihe 1.000 Ukupne kratkoročne obaveze 7.420Ostala obrtna imovina 490 Dugoročni krediti 5.000Ukupna obrtna imovina 4.390 Ostale dugoročne obaveze 4.300

Ukupne obaveze 16.720Fiksna imovinaZgrade i oprema 14.000 Akcionarski kapitalAkumulirana amortizacija 7.800 Obične akcije 4.000Neto fiksna imovina 6.200 Neraspoređena dobit 850Nematerijalna imovina 8.996 Ukupan akcionarski kapital 4.850Ostala imovina 1.984Ukupna aktiva 21.570 Ukupna pasiva 21.570

U primeru Bilansa stanja preduzeća „Trade Market“ a.d. možemo videti da je to preduzeće imalo 400 hiljada dinara gotovog novca i vrednosnih papira - hartija od vrednosti (300 plus 100), zatim potraživanja za prodatu robu od 2,5 miliona dinara, koja su dospela na naplatu (receivables). Zalihe (inventories) čine materijal i gotovi proizvodi koji čekaju na prodaju. Zajednička karakteristika navedene imovine, koja se naziva tekuća ili obrtna, je da se u bliskoj budućnosti može pretvoriti u novac, za razliku od fiksne imovine (poslovni prostor, oprema, nameštaj, vozila).

Prema priloženom Bilansu stanja, bruto vrednost fiksne imovine je 14 miliona dinara. Sadašnja vrednost fiksne imovine je manja za 7,8 miliona dinara na ime amortizacije, pa iznosi 6,2 miliona dinara.

Nematerijalna imovina iznosi 8,9 miliona dinara (projekti, softveri, renomirano poslovno ime, prepoznatljiva oznaka, marka, ugled preduzeća (goodwill)...)

Zatim, ako uporedimo ukupnu obrtnu imovinu (4,39 miliona dinara) i ukupne kratkoročne obaveze (7,42 miliona dinara), može se zaključiti da su obaveze veće od vrednosti imovine za


18


3,03 miliona dinara (4,39 - 7,42 = - 3,03). Dobijena vrednost se naziva neto obrtni kapital (Net Working Capital – NWC). To je obrtna ili tekuća imovina umanjena za tekuće obaveze.

Tu su i dugoročne obaveze, odnosno dugovanja koja treba isplatiti u roku dužem od godinu dana. Iz tabele se vidi da ove obaveze iznose 5 miliona dinara. Ostale dugoročne obaveze su 4,3 miliona dinara.

5.1.2. Aktiva

Aktiva je ono što kompanija poseduje: gotovina i hartije od vrednosti, mašine i oprema, objekti i zemljište.

Aktiva predstavlja aktivnu masu, odnosno sredstva koja kruže. U aktivi se prikazuje transformacija sredstava iz jednog oblika u drugi oblik. U aktivi se troše i nastaju efekti, a na osnovu promena koje nastaju u aktivi izvode se konstatacije o kvantitetu i kvalitetu poslovnih aktivnosti koje su se zbivale u preduzeću i onima koje treba očekivati u budućnosti. Otuda zaključak da aktiva predstavlja seriju samostalnih pokazatelja nezavisnih od pasive. Aktivu čine realne i fiktivne stavke.

Obrtna sredstva, koja obično dolaze prva u bilansu stanja, uključuju sve ono što za manje od godinu dana može da se unovči ili pretvori u gotovinu. Dugoročna aktiva je ona čiji je rok upotrebe duži od godinu dana.

5.1.2.1. Realna aktiva

Realna aktiva obuhvata poslovna i posebna sredstva. Svako preduzeće ima svoj osnovni zadatak, a za njegovo izvršenje služe poslovna sredstva, koja se dalje dele na osnovna i obrtna. Izvršenje osnovnog zadatka potpomažu sredstva posebne namene koje se formiraju u toku poslovanja (izdvajanjem dela dobitka kao što su rezerve i po osnovu amortizacije).

5.1.2.2. Fiktivna aktiva

Odnosi ili poslovne transakcije između dva preduzeća koje se javljaju u vidu sumnjivih, spornih i nenaplativih potraživanja imaju karakter fiktivne aktive, i izraz su smanjenja obrtnih sredstava odnosno nesolidnog poslovanja preduzeća. Smanjenje obrtnih sredstava po ovom osnovu može biti privremeno (kad je perspektiva naplate evidentna) i trajno (nema perspektive naplate). Uzroci koji dovode do stvaranje fiktivne aktive mogu biti interni (nesolidnost u poslovanju, nerentabilnost, neažurnost i sl.) i eksterni (propusti sistema).

Postoji mnogo podkategorija aktive. U nastavku ću nabrojati samo najpoznatije – one koje se pojavljuju u bilansima stanja gotovo svake kompanije.

19


5.1.3. Gotovina i gotovinski ekvivalenti

To je novac u banci ili novac na računima novčanog tržišta. Takođe, akcije i obveznice kojima se javno trguje – vrsta koja može da se pretvori u gotovinu u toku dana, ili kraće. Drugačije se ova kategorija zove likvidna imovina. To je jedna od malobrojnih stavki koje ne podležu diskrecionim odlukama računovođa.

Na primer, kada Microsoft kaže da ima 56 milijardi dolara u gotovini i kratkoročnim investicijama, to znači da on stvarno ima toliko u bankama, novčanim fondovima i hartijama od vrednosti. Naravno, ovo ne mora biti istina. Gigantska italijanska kompanija Parmalat je u svom bilansu stanja prijavila da ima milijarde na jednom računu u Bank of America, a nije imala.15

5.1.4. Potraživanja od dužnika

Potraživanja od dužnika (Accounts Receivable) je iznos koji klijenti duguju kompaniji. Ponekad bilans stanja uključuje stavku pod nazivom „sporna potraživanja“ koja se oduzimaju od potraživanja od dužnika. To je procena računovođe – obično zasnovana na iskustvu iz prošlosti – potraživanja koja duguju klijenti koji ne plaćaju svoje račune. U mnogim kompanijama oduzimanje spornih potraživanja daje precizniju sliku vrednosti potraživanja od dužnika. Zanimljivo je da mnoge kompanije koriste sporna potraživanja kao alat da „ispeglaju“ svoju zaradu. Kada se povećaju sporna potraživanja u bilansu stanja, mora da se prikaže trošak u odnosu na ostvarenu dobit u bilansu uspeha. To smanjuje prijavljenu zaradu. Kada se smanje sporna potraživanja, ovo umanjenje na sličan način povećava dobit u bilansu uspeha.

5.1.5. Zalihe

Kompanije koje pružaju usluge nemaju mnogo toga u smislu zaliha, ali gotovo sve druge kompanije – proizvođači, veletrgovine, maloprodaja – imaju. Jedan deo brojki o zalihama predstavlja vrednost proizvoda koji su spremni za prodaju. To su zalihe gotovih proizvoda. Drugi deo je vrednost proizvoda koji su još u izradi, odnosno zalihe nedovršene proizvodnje. Na kraju, postoje zalihe sirovina koje će se koristiti za izradu proizvoda, koje se upravo tako i zovu – zalihe sirovina.5.1.6. Nepokretnosti, postrojenje, oprema

Ova stavka u bilansu stanja (nepokretnosti, postrojenja, oprema – Property, Plant, Equipment) uključuje objekte, mašine, kamione, računare i svu drugu fizičku imovinu ili materijalna sredstva koja kompanija poseduje. Ova brojka predstavlja ukupnu vrednost koju treba platiti da bi se kupile sve prostorije i oprema koje kompanija koristi u svom poslovanju. Ovde je naročito bitna nabavna vrednost. Bez stalnih procena, niko ne zna koliko bi zaista nepokretnosti ili oprema kompanije, mogli da vrede na otvorenom tržištu.


20


Drugi razlog korišćenja nabavne vrednosti cene je izbegavanje mnoštva mogućnosti za unošenje pristrasnosti u brojke. Ukoliko je nekom sredstvu – zemljištu, na primer – upravo skočila vrednost i kada bismo želeli da „podignemo njegovu cenu“ u bilansu stanja do trenutne vrednosti, morali bismo da prikažemo dobit u bilansu uspeha. Ali ta dobit bi bila zasnovana samo na nečijem mišljenju o tome koliko to zemljište danas vredi. Neke kompanije (Enron) idu dotle da osnivaju fiktivna preduzeća, često u vlasništvu svojih izvršnih direktora ili nekog drugog zaposlenog, i onda tim fiktivnim pravnim licima prodaju svoju imovinu i sredstva.

5.1.7. Gudvil (Goodwill)

Goodwill se nalazi u bilansima stanja kompanija koje su kupile druge kompanije. To je razlika između cene koja je plaćena za kupljenu kompaniju i neto vrednosti imovine koju kupac zapravo dobija.

Primer

Na primer, ako jedna kompanija želi da kupi drugu za 500 miliona dinara, po pravilima računovodstva, ako se isplata izvrši u gotovom, stavka gotovina u bilansu stanja će opasti za 500 miliona dinara. To znači da ostala sredstva treba da se povećaju za 500 miliona dinara. Ovde treba obratiti pažnju na sledeće: pošto se kupuje zbirka materijalnih sredstava, ta sredstva se mogu proceniti na, recimo, 200 miliona dinara, nakon odbitka bilo kojih obaveza koje se preuzimaju. To nije loše, s’ obzirom da se kupuje aktuelno preduzeće sa imenom, listom klijenata, stručnim saradnicima, i ova takozvana nematerijalna imovina može u nekim slučajevima biti mnogo vrednija od materijalne imovine. Konkretno u ovom primeru, kupuje se nematerijalna imovina koja vredi 300 miliona dinara. To je 300 miliona dinara goodwill-a, koji zajedno sa 200 miliona dinara neto materijalne imovine čine 500 miliona dinara i predstavljaju odgovarajući porast imovine od 500 miliona dinara u bilansu stanja.

5.1.8. Intelektualna svojina, patenti i druga nematerijalna sredstva

Troškove stvaranja novog softverskog proizvoda ili patenta nema smisla prikazivati kao rashod u bilansu uspeha u datom periodu, ništa više nego kada bi se prikazao ceo trošak kupovine kamiona. Kao i kamion, softver i patent će pomoći u stvaranju prihoda u budućim obračunskim periodima. Tako se ova ulaganja smatraju nematerijalnim sredstvima i treba da se amortizuju tokom vremena u kojem donose prihod. Na isti način, međutim, troškove istraživanja i razvoja, koji ne rezultiraju nikakvim sredstvom koje bi možda donosilo prihod, treba evidentirati kao trošak u bilansu uspeha.

5.2. Pasiva

21


Pasiva prikazuje ''neaktivnu'' masu. Ona pruža informacije o poreklu sredstava, i podatke o nameni sredstava i izražava finansijsku konstituciju preduzeća. Finansiranje predstavlja aktivnost koja se odnosi na obezbeđivanje finansijskih sredstava koja mogu biti sopstvena i pozajmljena. Posmatrano sa pravne tačke gledišta, pasiva prikazuje dugove ili obaveze preduzeća. Ukupnost pasive se sastoji iz obaveza preduzeća prema samom sebi (što za cilj ima rentabilno poslovanje koje mora da ostvari) i obaveza prema trećim licima (dobavljačima, državi i drugim poslovnim subjektima).

Prema nameni finansijskih sredstava, razlikujemo:

finansiranje u užem smislu ili finansiranje proste reprodukcije, odnosno tekućih poslovnih aktivnosti, i

finansiranje u širem smislu ili finansiranje proširene reprodukcije, odnosno novih ulaganja.

Finansiranje se može posmatrati kao:

vlasničko, vremensko, i namensko.

Vlasničko finansiranje može biti:

sopstveno ili samofinansiranje iz poslovnog rezultata, i finansiranje iz tuđih izvora, kao što su banke, poslovni partneri itd.

Sa pozicije ročnosti, razlikuju se:

dugoročni - trajni izvori, putem kojih se finansiraju ulaganja u fiksna sredstva i stalna obrtna sredstva, i

kratkoročni - povremeni izvori, putem kojih se finansiraju povremene potrebe obrtnih sredstava.

Sa aspekta namene - svaki izvor finansiranja mora da ima definisanu namenu.16

5.2.1. Obaveze i kapital

Obaveze predstavljaju finansijske obligacije prema različitim stranama. Primera radi, kada preduzeće kupi robu od svojih dobavljača, stvara obavezu da je plati; kada uzme zajam od banke, stvara obavezu da ga vrati. Tako su dobavljači i banke prvi potražioci imovine preduzeća.17

Dakle, obaveze su ono što kompanija duguje, a kapital je njena neto vrednost.

16 Dmitrović Šaponja Lj., Petković Đ., Jakšić D.: Računovodstvo, Ekonomski fakultet Subotica, 2007. str. 44117 Hrustić H.: Finansijski mendžment, Alfa-graf NS, Novi Sad, 2005. str.22

22


5.2.2. Vrste obaveza

Obaveze su uvek podeljene u 2 kategorije:

tekuće obaveze - su one koje moraju da se plate za manje od godinu dana (to su uglavnom kratkoročni krediti i kratkoročni (obnovljivi) zajmovi, a

dugoročne obaveze - su one koje dospevaju na naplatu u dužem vremenskom okviru.

5.2.3. Obaveze prema dobavljačima

Obaveze prema dobavljačima pokazuju iznos koji kompanija duguje svojim dobavljačima. Kompanija svakodnevno dobija robu i usluge od svojih dobavljača i obično ne plaća račun najmanje 30 dana. Dobavljači su, zapravo pozajmili novac kompaniji. Obaveze prema dobavljačima pokazuju koliko se dugovalo na dan bilansa stanja. 18

5.2.4. Dugoročne obaveze

Većina dugoročnih obaveza su krediti. Ali postoje i druge obaveze koje su ovde navedene. Primer su odložene premije ili naknade, odloženi porezi i obaveze za penzije, itd.

5.2.5. Akcionarski kapital

Akcionarski kapital je ono što ostane kada se od aktive oduzmu obaveze. Akcionarski kapital uključuje kapital koji su obezbedili investitori i dobit koju je kompanija zadržala tokom vremena. Akcionarski kapital ima mnogo naziva, uključujući i kapital deoničara i kapital akcionara. Ova stavka obično uključuje sledeće kategorije:

Prioritetne akcije – poznate su još i kao akcije ili deonice sa prvenstvom – to je posebna vrsta akcija. Imaoci ovih akcija dobijaju dividende na svoja ulaganja, dok vlasnici običnih akcija ne. Međutim, prioritetne akcije obično nose fiksnu dividendu. Investitori koji imaju prioritetne akcije mogu da ne dobiju celu naknadu od rasta vrednosti kompanije.

Obične akcije – uglavnom nose pravo glasa. Ljudi koji ih imaju mogu da glasaju za članove upravnog odbora (obično jedna akcija, jedan glas) i za bilo koju drugu stvar koja se može staviti pred akcionare. Obične akcije mogu, ali ne moraju da nose dividende.


23


Vrednost iskazana u bilansu stanja obično pokazuje „nominalnu vrednost“, koja je obično veoma mala i nema veze sa tržišnom cenom akcija.

5.2.6. Neraspoređena dobit

Neraspoređena dobit ili akumulirana zarada je dobit koja je ponovo uložena u poslovanje, umesto da je isplaćena u obliku dividendi. Ova brojka predstavlja ukupan dohodak po izmirenju poreza, koji je ponovo uložen ili zadržan tokom životnog veka kompanije.

5.3. Knjigovodstvena vrednost i tržišna vrednost19

Knjigovodstvena vrednost imovine kompanije se utvrđuje u saglasnosti sa opšteprihvaćenim računovodstvenim principima ili standardima (Generally Accepted Accounting Principles – GAAP). Tržišna vrednost se određuje prema tekućoj stvarnoj vrednosti imovine koja bi se mogla postići prodajom na tržištu.

Opšteprihvaćeni računovodstveni principi ili standardi su vrsta uputstava za pripremu finansijskih izveštaja. U skladu sa međunarodnim računovodstvenim standardima, imovina se knjiži po nabavnoj vrednosti, korigovanoj za iznos amortizacije, a obaveze prema njihovoj hronološki evidentiranoj, istorijskoj ili originalnoj vrednosti. Dakle, tržišna vrednost imovine i obaveza nije jednaka svojim knjigovodstvenim vrednostima. Knjigovodstvena vrednost bazirana je na nabavnim vrednostima, a tržišna na sadašnjoj vrednosti imovine i obaveza.

Razlike između knjigovodstvene vrednosti i tržišne vrednosti su promenljive, zavisno od vrste imovine. Koliko će te razlike iznositi prvenstveno zavisi od kvaliteta, načina održavanja i vremena trajanja date imovine.

Knjigovodstvena vrednost obaveza nije ista kao njihove tržišne vrednosti. Potencijalno najbliža je kod kratkoročnih obaveza, dok su razlike veće kod dugoročnih obaveza.

19 Hrustić H.: Finansijski mendžment, Alfa-graf NS, Novi Sad, 2005. str.22-23

24


Primeri20

Pretpostavimo da je vrednost računarske opreme Novinsko-izdavačkog preduzeća „Politika“ iz Beograda koštala milion dinara pre dve godine, dok se danas na tržištu cena te iste opreme kreće oko 700 hiljada dinara. Ne ulazeći u razloge promene cene, možemo konstatovati da je knjigovodstvena vrednost računarske opreme veća od njene sadašnje tržišne vrednosti. To istovremeno znači da će bilans stanja preceniti vrednost imovine „Politike“, za iznos te razlike u ceni, odnosno razlike između knjigovodstvene i tržišne vrednosti date imovine.

Nasuprot ovome, uzmimo primer da je fabrika za proizvodnju štampača „Laser“ razvila proizvodnju u postrojenju koje košta 230 miliona dinara. Knjigovodstvena vrednost je 230 miliona dinara minus iznos amortizacije. Međutim, nakon što je postrojenje konstruisano, na tržištu su se pojavili kvalitetniji štampači u pogledu brzine i obima štampanja. Tržišna vrednost postrojenja fabrike „Laser“ automatski je prepolovljena. U tom slučaju, tržišna vrednost je manja od knjigovodstvene vrednosti i bilans stanja će preceniti vrednost aktive fabrike „Laser“.

Knjigovodstvena vrednost poslovanja je vrednost prikazana u finansijskim izveštajima. Knjigovodstvena vrednost neto imovine je vrednost umanjena za obaveze, odnosno to je vrednost kapitala vlasnika (akcionarski kapital) i neraspodeljene neto dobiti iz poslovanja (ostatak dobiti ili profita).

Razlike između knjigovodstvene i tržišne vrednosti najčešće su kod akcionarskog kapitala. Zato je sasvim prirodno da su akcionari i uprava preduzeća zainteresovani da ta razlika bude što veća u korist tržišne cene akcija.

U praksi zemalja razvijene tržišne privrede, preduzeća često smatraju da je u analizi rezultata poslovanja korisno razmatrati „tržišni bilans stanja“. Za razliku od knjigovodstvenog bilansa stanja, bilansne pozicije vrednuju se po tržišnoj vrednosti, a ne po knjigovodstvenoj vrednosti. Na taj način, razlika između tržišne vrednosti imovine i vrednosti obaveza daje tržišnu vrednost akcionarskog kapitala. Tržišna vrednost (cena) akcija se potom dobija kad se tržišna vrednost akcionarskog kapitala podeli sa ukupnim brojem akcija.

5.4. Bilans uspeha (Income statement)

Do dvadesetih godina XX veka, dominantan značaj u prikazivanju poslovanja preduzeća je imao bilans stanja jer je prikazivao sredstva i obaveze preduzeća. Sa razvojem konkurencije, razvojem novih preduzeća, i porastom značaja rezultata poslovanja za budućnost preduzeća, raste i značaj bilansa uspeha. Bilans uspeha svoj koren vuče iz bilansa stanja i u stalnoj je uslovljenosti i povezanosti sa njim.

Bilans uspeha je finansijski izveštaj u kojem su prikazani prihodi, rashodi i neto dobit ili gubitak iz poslovanja u određenom periodu. Bilans uspeha pokazuje kako je (ili nije) ostvarena dobit (prihodi minus rashodi), pokriće rashoda ili troškova i raspodelu ostvarene dobiti.

20 Hrustić H.: Finansijski mendžment, Alfa-graf NS, Novi Sad, 2005. str.23-24


Na osnovu poređenja prihoda i rashoda utvrđuje se finansijski rezultat preduzeća. Ako su prihodi veći od rashoda, ostvaren je pozitivan finansijski rezultat. Ukoliko su rashodi veći od prihoda, finansijski rezultat je negativan i tada se smanjuje kapital preduzeća. Kada je u bilansu uspeha prikazan negativan finansijski rezultat koji je veći od kapitala preduzeća, preduzeće neće moći da vrati dugove poveriocima. Tada se radi o gubitku ne samo sopstvene imovine, već i dela tuđe.

U strukturi bilansa uspeha na levoj strani se iskazuju rashodi, a na desnoj prihodi preduzeća.

Prihode preduzeća čine:

prihodi od prodaje proizvoda, robe ili materijala ili pružanja usluga; prihodi od finansiranja – kamate, kursne razlike; vanredni prihodi – neplaćeni prihodi iz ranijih godina, viškovi, smanjenje obaveza, i

sl.

Rashodi preduzeća su:

nabavna vrednost prodate robe i materijala, materijalni troškovi i amortizacija, nematerijalni troškovi, bruto zarade, nabavka osnovnih sredstava, rashodi za materijalna ulaganja;

rashodi finansiranja – kamate, kursne razlike; porezi i druge javne dažbine; vanredni rashodi – gubici, manjak, otpisi i sl.

Kada su prihodi veći od rashoda dobije se bruto dobit, a ako su rashodi veći od prihoda nastaje gubitak.

Bilans stanja i bilans uspeha nalaze se u međuzavisnosti i sa stanovišta vođenja finansijske politike preduzeća ovi finansijski izveštaji razmatraju se zajedno.

Kao i bilans stanja, i bilans uspeha se može iskazati dvostrano, u formi konta - jednostrano, ili u formi liste. U formi liste, prvo se prikazuju prihodi, ispod njih rashodi i kao treći deo prikazuje se razlika, odnosno finansijski rezultat.

U dvostranom pregledu, na levoj strani su prikazani rashodi i pozitivan finansijski rezultat, dok su na desnoj prikazani prihodi i negativan finansijski rezultat. Ovaj način je pregledniji i jasniji i u neposrednoj je vezi sa knjigovodstvom.

Forma konta više odgovara logici zaključivanja knjiga i uspostavljanju veze između knjigovodstva sa jedne, i bilansa uspeha s druge strane.


Primer – Bilans uspeha trgovinskog preduzeća „Trade Market“ a.d., na dan 31.12.2002. godine (u 000 dinara)

Prihodi 32.000Nabavna vrednost prodate robe 10.400Ostali troškovi 290Opšti i administrativni troškovi 9.900Amortizacija 2.200Dobit pre kamate i poreza 9.210Troškovi kamata 400Oporeziva dobit 8.810Porezi 1.233Neto dobit 7.577Akumulacija 3.577Dividende 4.000

Ovde vidimo da je preuzeće „Trade Market“ a.d. prodalo robu u vrednosti od 32 miliona dinara, a ukupni troškovi prodate robe su iznosili 10,4 miliona dinara. U opšte i administrativne troškove uključeni su izdaci na ime pomoćnog materijala i troškovi zarada zaposlenih. Iznos amortizacije je 2,2 miliona dinara. Ostali troškovi odnose se na troškove marketinga i reklame, distribucije proizvoda, itd.

Kako je preduzeće svoje investicije delom finansiralo bankarskim kreditima, u 2002. godini je moralo da plati kamate u iznosu od 400 hiljada dinara.

Deo dobiti se odnosi na plaćeni porez na dohodak preduzeća u iznosu od 1,233 miliona dinara. Bilans uspeha pokazuje i raspodelu ostvarene dobiti. Ostatak dobiti od 7,577 miliona dinara je raspoređen tako što je 4 miliona dinara isplaćeno akcionarima u vidu dividendi, a 3,577 miliona dinara je namenjeno za investiranje.

5.4.1. Dobitak

Dobitak čini višak prihoda nad rashodima. Analizom dobitka, najpre treba izvesti konstatacije o realnosti njegovog obračuna i karakteru, o obimu ostvarenog dobitka u tekućoj godini, trendu njegove dinamike u odnosu na prethodnu godinu i njegovom učešću u ukupnom prihodu. Pošto je dobitak složena kategorija, treba vršiti analizu elemenata iz kojih je sastavljen.

5.4.2. Gubitak

U slučajevima kad je ostvareni prihod manji od rashoda, preduzeće posluje sa gubitkom. Pojava gubitka može biti uzrokovana internim i eksternim faktorima. Interni faktori su izraz poremećaja u tokovima reprodukcije preduzeća, a između ostalih tu spadaju neiskorišćenost


kapaciteta, pogrešan izbor tehnologije i sredstava rada, neorganizovanost procesa rada, nedostatak kreativnog kadra, i sl. Eksterni faktori koji uzrokuju pojavu gubitka su inflacija, povećanje kursa stranih valuta, carinske stope, revalorizacija sredstava, i sl.

Gubitak može imati poslovni (poslovna perspektiva je loša), finansijski i vanredni karakter, u slučajevima kad su rashodi od navedenih aktivnosti preduzeća veći od prihoda.

5.4.3. Prikazivanje prihoda i rashoda

Prihodi i rashodi mogu da se prikazuju u bilansu uspeha u nesaldiranim (bruto princip) i saldiranim iznosima (neto princip). Bruto princip ne kompenzuje pojedine vrste prihoda i rashoda, svaka vrsta prihoda i rashoda se prikazuje posebno. Ovako iskazan bilans uspeha prikazuje ostvareni rezultat po izvorima (poslovni i finansijski rezultat). Neto princip može biti sastavljen na različite načine. Saldiranje prihoda i rashoda može da se vrši potpuno i delimično.

5.4.4. Poslovni prihodi

Poslovni prihodi predstavljaju najsigurnije prihode. Pošto se većina poslovnog prihoda formira po osnovu fakturisane, odnosno naplaćene realizacije učinaka, faktori poslovnog prihoda su količine proizvoda i prodajne cene ( P = Q x C ). Količina proizvoda i usluga (Q) utiče na poslovni prihod preko faktora proizvodnje (kapacitet, radna snaga) i faktora realizacije (kvalitet proizvoda, cena i sl.). Cene (C) kao drugi značajan faktor formiranja poslovnog prihoda se mogu formirati na tržištu i administrativno.

Analiza strukture poslovnih prihoda se svodi na analizu njihovih vrsta, pa se u tom smislu trebaju izvesti konstatacije o učešću pojedinih vrsta prihoda npr. od prodaje, zakupnina, subvencija, kompenzacija, itd. u poslovnom prihodu. Takođe, pošto se većina poslovnih prihoda formira na osnovu realizacije proizvoda, treba analizirati da li ti prihodi dolaze sa domaćeg ili inostranog tržišta. Analiza poslovnih prihoda se vrši i za preduzeće u celini, po organizacionim jedinicama i po proizvodima.

5.4.5. Rashodi

Pojam rashoda obuhvata sve izdatke koji prate poslovanje preduzeća, dele se na:

poslovne, finansijske, i vanredne.

Onaj deo rashoda koji je vezan za proizvodnju proizvoda, koji može biti ukalkulisan u cenu koštanja čini kategoriju troškova. Njih čine poslovni i finansijski rashodi21.

21 Bogetić P.: Analiza bilansa, Ekonomski fakultet, Podgorica, 2000., str. 172


Analiza obima rashoda se svodi na analizu ukupnih i pojedinačnih vrsta rashoda. Analizu rashoda treba početi sa izvođenjem konstatacija o obimu i dinamici rashoda tekuće godine sa rashodima prethodnih godina. Rast stope učešća rashoda u ukupnom prihodu dovodi do smanjenja poslovnog rezultata i ekonomičnosti poslovanja preduzeća.

Analiza strukture rashoda treba da prikaže učešće pojedinih vrsta rashoda (poslovnih, finansijskih, vanrednih) u ukupnim rashodima. Procenat učešća poslovnih rashoda u ukupnim rashodima treba da je približan procentu učešća poslovnih prihoda u ukupnim prihodima. Učešće finansijskih rashoda u ukupnim rashodima je uslovljeno stepenom zaduženosti i visinom kamate koja se plaća na pozajmljene kredite. Učešće vanrednih rashoda je indikator vanrednih aktivnosti preduzeća. Njihovo svođenje na nulu je znak pozitivnih trendova u ekonomiji preduzeća.

5.4.6 Finansijski prihodi

Finansijski prihodi obuhvataju:

prihode od kamata, realizovanih kursnih razlika i dividendi; prihode ostvarene iz odnosa sa povezanim pravnim licima, sa uzajamnim učešćem i

sa drugim pravnim licima; ostale finansijske prihode.

5.4.7. Rezultat poslovanja

Primarni cilj poslovanja preduzeća je različit za različite oblike preduzeća, tako je kod inokosnih i ortačkih preduzeća to uvećavanje profita u korist vlasnika kapitala, dok je kod deoničarskih društava i javnih preduzeća pre svega povećavanje rentabilnosti poslovnih ulaganja.

Rezultat poslovanja preduzeća se može posmatrati sa više aspekata.

Sa aspekta vremena u teoriji se razlikuju:

totalni (ukupni poslovni vek preduzeća); periodični (tromesečni, polugodišnji).

Sa aspekta prostora rezultat se može odnositi na:

preduzeće u celini; njegove organizacione delove.

Prema poreklu rezultat može biti:

poslovni;


finansijski; vanredni.

Po svom karakteru može biti:

uporediv (nastaje pod uticajem internih faktora privređivanja - radnog kolektiva); neuporediv (nastaje pod uticajem eksternih faktora - promene cena).

Razlikujemo nerealizovan (proizvedeni a nerealizovani učinci) i realizovan (koji može biti naplaćen i nenaplaćen).

Najinteresantnije analize poslovanja su prema:

poreklu poslovanja; uspešnosti poslovanja.

Prema poreklu, rezultat poslovanja se deli na:

poslovni; finansijski; vanredni.

Oni nastaju kao razlike prihoda i rashoda svakog ponaosob. Segmentiranje rezultata prema poreklu daje informacije iz kojih grupa prihoda on potiče. U normalnim uslovima, analiza će pokazati da većina rezultata potiče od poslovnih prihoda. Rezultat od finansiranja je obično negativan iz razloga što se obično više pozajmljuje sredstava nego što se plasiraju. Vanredni dobitak nastaje vanredno, pa se na njega ne može duže računati.

Prema uspešnosti poslovanja, rezultat može biti:

pozitivan (prihodi veći od rashoda); negativan (prihodi manji od rashoda).

U tržišnom sistemu privređivanja, pozitivan rezultat se izražava u vidu profita (dobitka), a negativan u vidu gubitka.

5.5. Raspodela finansijskog rezultata

Raspodela finansijskog rezultata se vrši u dve faze: u prvoj fazi se utvrđuje deo rezultata koji uzima država u obliku raznih dažbina, i deo koji ostaje preduzeću gde su rezultati ostvareni. Iz ovoga se može zaključiti da je država partner u raspodeli ostvarene dobiti, tako da preduzeću ostaje deo dobiti posle raspodele s državom. To je neto dobit. Preostali deo neto dobiti raspoređuje se kako odluči menadžment preduzeća, npr. na ime dividendi, stimulaciju zaposlenih, različite fondove i druge namene.


5.6. Metoda obračuna rezultata

Metode obračunavanja poslovnog rezultata:

metoda ukupnih troškova; metoda troškova prodatih učinaka

Obračun rezultata po metodi ukupnih troškova: rezultat poslovanja se utvrđuje poređenjem svih prihoda i rashoda proizvedenih proizvoda u obračunskom periodu bez obzira da li su realizovani ili ne. Ova metoda je pogodna za sagledavanje ukupnih ulaganja i njihovih rezultata.

Obračun rezultata po metodi prodatih učinaka: rezultat predstavlja razliku između prihoda od prodaje i pripadajućih rashoda, dok se ne prikazuju prihodi i rashodi koji se odnose na neprodate učinke. Ova metoda je pogodna za analizu rezultata poslovanja.

5.7. Izveštaj o novčanim tokovima

Izveštaj o novčanim tokovima ili tokovima gotovine je pregled svih primanja i isplata gotovine preduzeća u određenom periodu. U izveštaju o novčanim tokovima, gotovina se prema izvoru nastanka deli na:

iznos gotovine iz tekućeg poslovanja, koju čini neto dobit plus (minus) negotovinski troškovi i plus (minus) gotovina nastala usled promena obrtnog kapitala. Izvori gotovine nastali zbog promena obrtnog kapitala rezultat su smanjenja (povećanja) tekuće imovine ili obaveza;

iznos gotovine iz investiranja koju čini dobit iz dugoročno investirane imovine. Taj iznos uključuje i neto promene u neisplaćenim dugovima, naplaćene dividende i prodaju ili preprodaju običnih akcija;

iznos gotovine od finansijskih aktivnosti – povećanja ili smanjenja zajmova, nove emisije hartija od vrednosti, isplate dividendi, i dr.

Međutim, iznos gotovine koji stoji na raspolaganju preduzeću i iznos neto dobiti iz bilansa uspeha se razlikuju. Razlike između iznosa neto dobiti i iznosa gotovine su, u osnovi, posledica sledećih faktora:

dobit je umanjena za iznos amortizacije (negotovinski trošak). Kod izračunavanja neto dobiti odbija se iznos godišnje amortizacije iako amortizacija nije gotovinska isplata;

dobit ne odražava promene u strukturi obrtnog kapitala (povećanje ili smanjenje zaliha, nenaplaćena potraživanja od kupaca, itd.)

evidentiranje iznosa dobiti u bilansu uspeha pokazuje stanje prodaje, ali ne i kada je prodaja stvarno gotovinski naplaćena. Ne poklapa se vreme prodaje (isporuke) robe i vreme naplate od kupaca. Gotovina koju preduzeće potražuje iz bilansa uspeha tek treba


da se naplati od kupaca. Nasuprot tome, gotovina koju preduzeće duguje dobavljačima jednaka je vrednosti iz bilansa uspeha, uvećanoj za vrednost promena u zalihama.

Prema tome, prvi razlog neslaganja iznosa gotovine, koji stoji na raspolaganju preduzeću, i iznosa neto dobiti iz bilansa uspeha je što negotovinski izdaci, kao što je amortizacija, utiču na to da je prikazan iznos neto dobiti niži od funkcionalne stvarne gotovine.

Drugi razlog razlika između iznosa gotovine i neto dobiti objašnjava se upoređivanjem knjigovodstvene dobiti i gotovine. Gotovi proizvodi, proizvedeni ili nabavljeni i prodati, trošak su sve dok ne budu naplaćeni. Gotovina je orijentisana na naplatu, a ne na knjigovodstvenu evidenciju prodaje i potraživanja.

Izveštaj o novčanim tokovima sastoji se iz tri dela. Prvi deo odnosi se na iznos gotovine zarađene tekućim poslovnim aktivnostima. Drugi daje uvid u stanje gotovine za investicije – novac koji preduzeće investira u novu opremu ili u kupovinu drugih preduzeća (akvizicija), dok je u trećem delu prikazan iznos gotovine od finansijskih aktivnosti (zajmovi, akcije, dividende).

Primer – Izveštaj o novčanim tokovima preduzeća „Svetlost“ a.d. ( u milionima dinara)22

Gotovina IznosNeto dobit iz poslovanja 2.500Negotovinski troškoviAmortizacija 1.200Ostali negotovinski troškovi 200Promene obrtnog kapitalaSmanjenje (povećanje) zaliha (280)Smanjenje (povećanje) potraživanja od kupaca (500)Povećanje (smanjenje) obaveza prema dobavljačima 250Ostalo (60)Gotovina iz tekućeg poslovanja 3.310Gotovina za investicijePovećanja imovine i opreme (1.200)Akvizicije drugih preduzeća (4.520)Ostale investicije 800Gotovina za investicije (4.920)

Gotovina od finansijskih aktivnostiPovećanja (smanjenja) zajmova 3.000Otkup obveznica (2.000)Dividende (800)Gotovina od finansijskih aktivnosti 200

Neto porast gotovine i hartija od vrednosti (1.410)



U prvom delu izveštaja najveće smanjenje raspoložive gotovine je od nenaplaćenih potraživanja od kupaca u iznosu od 500 miliona dinara (iznos u zagradi), koja su inače uključena u prihode u Bilansu uspeha. Suprotno tome, iznos raspoložive gotovine povećan je za iznos od 250 miliona dinara, i odnosi se na obaveze prema dobavljačima, pošto preduzeće ove obaveze još nije isplatilo.

Amortizacija u iznosu od 1.200 miliona dinara nije gotovinska isplata, evidentira se i ostaje u preduzeću.

U drugom delu Izveštaja o novčanim tokovima, prikazano je da je preduzeće potrošilo 1.200 miliona dinara za nabavku nove opreme i 4.520 miliona dinara za kupovinu drugih preduzeća (iznosi u zagradi), što ukupno iznosi 5.720 miliona dinara. Na ostalim investicijama ostvaren je priliv gotovine u iznosu od 800 miliona dinara.

Što se tiče trećeg dela izveštaja koji govori o gotovini od finansijskih aktivnosti, preduzeće je emisijom obveznica obezbedilo iznos od 3.000 miliona dinara, potrošivši deo ovih sredstava na otkup opozivih obveznica (2.000 miliona dinara). Iznos isplaćenih dividendi akcionarima je bio 800 miliona dinara.

Na osnovu prikazanih podataka iz sva tri dela, rezultat prikazanog izveštaja je sledeći (u milionima dinara):

Gotovina iz poslovanja + 3.310Gotovina za nove investicije -4.920Gotovina od finansijskih aktivnosti + 200Stanje gotovine -1.410

Prema Izveštaju o novčanim tokovima, preduzeće je zaradilo 3.310 miliona dinara gotovog

novca iz tekućeg poslovanja, potrošila 4.920 miliona dinara na nove investicije i obezbedila 200 miliona dinara po osnovu finansijskih aktivnosti. Dakle, potrošeno je više nego što je zarađeno. Zato je Izveštaj o novčanim tokovima bio negativan u iznosu od 1.410 miliona dinara.

6. Finansijska analiza

U istraživanju finansijske politike svako preduzeće je pod uticajem brojnih faktora od kojih zavise rezultati poslovanja. Zato je nužna opreznost u donošenju finansijskih odluka i ustanovljavanju instrumenata finansijske politike.

Ali, dok s’ jedne strane, preteran opreznost može da smanji efikasnost poslovanja usled izbegavanja rizika, s’ druge strane, neopreznost može da ugrozi ne samo efikasnost, već i opstanak preduzeća. Za pravilno vođenje finansijske politike preduzeća važna je finansijska analiza poslovanja kao osnova za donošenje odgovarajućih odluka.23

23 Hrustić H.: Finansijski mendžment, Alfa-graf NS, Novi Sad, 2005., str.41


Finansijska analiza se bavi istraživanjem, kvantificiranjem i analitičkim interpretiranjem funkcionalnih relacija koje postoje između bilansnih pozicija (bilansa stanja i bilansa uspeha), sa ciljem da se omogući validna ocena finansijske pozicije rentabiliteta poslovanja preduzeća. Na ovaj način definisana finansijska analiza upućuje na analizu poslovnih sredstava i izvora finansiranja ovih sredstava, i na analizu poslovnog rezultata koji se dobija međusobnim poređenjem poslovnih prihoda i poslovnih rashoda u nekom vremenskom roku. Normalno da finansijska analiza ne mora da se zadrži samo na ovim fundamentalnim finansijskim izveštajima, već za predmet istraživanja može da ima i druge izveštaje koji odražavaju finansijski položaj preduzeća.24

Informaciona podloga za finansijsku analizu su osnovni finansijski izveštaji o stanju i uspehu preduzeća – bilans stanja i bilans uspeha, a u novije vreme i bilansi tokova gotovine i aneks.

Ciljevi finansijske analize mogu se podeliti na opšte i posebne. S’ obzirom na predmet finansijske analize, u literaturi je uglavnom prihvaćeno široko rasprostranjeno mišljenje da su ispitivanje i ocena finansijske situacije i merilo rentabilnosti uloženog kapitala, kao i pružanje svrsishodnih informacija o tome određenim korisnicima, opšti ciljevi finansijske analize.

Posebni ciljevi finansijske analize mogu se posmatrati sa aspekta internih i eksternih korisnika, ciljevi se svode na pružanje adekvatnih informacija odgovarajućim organima za potrebe analize, kontrole, planiranja i odlučivanja. S’ obzirom da ima više eksternih korisnika, kao što su:

vlasnici kapitala, poverioci, državni organi, statistički zavodi, privredne komore i poslovna udruženja, sindikat, konkurenti, privredna publikacija,

tako su i ciljevi različiti. Vlasnici kapitala u akcionarskim društvima prevashodno su zainteresovani za ostvarenu rentabilnost jer od nje zavisi prihod koji ostvaruju učestvujući u raspodeli rezultata po osnovu uloženog kapitala (dividende). Na drugom mestu je njihov interes za sigurnost uloženog kapitala. Otuda i potreba i zainteresovanost akcionara za analitičkim i drugim informacijama, na bazi kojih odlučuju o tome da li da zadrže ili prodaju akcije preduzeća, odnosno da li da kupuju nove ili ne. Kreditore prvenstveno interesuje sigurnost i pravovremenost povraćaja odobrenih kredita. S’ tim u vezi, danas preovladava shvatanje da se osiguranje odobrenih kredita primarno obezbeđuje rentabilitetom, a sekundarno visinom neto imovine, za razliku od ranije dominirajućeg mišljenja koje je u prvi plan isticalo neto imovinu kao garantnu supstancu za odobrene zajmove. Državni organi mogu u određenim situacijama da zahtevaju od pojedinih preduzeća određene analitičke izveštaje. Na primer kada nadležni državni organi razmatraju i ocenjuju poslovanje javnih preduzeća, zatim kada država učestvuje u

24 Nerandžić B., Dickov V., Perović V.: Ekonomika moderna, Stylos print, Novi Sad, 2004., str.102


ekonomsko-finansijskoj konsolidaciji nekih preduzeća. Statistički organi koriste izvorne bilansne informacije za izradu društvenih računa, odnosno za izračunavanje društvenog proizvoda nacionalnog dohotka. Pored toga, oni mogu zahtevati od preduzeća određene analitičke pokazatelje koji su produkt finansijske analize, čija je statistička obrada i praćenje predviđeno programom statističkih istraživanja. Privrednim komorama i poslovnim udruženjima su potrebne analize o efikasnosti poslovanja i ekonomsko-finansijskom položaju značajnih preduzeća, na osnovu kojih se može sagledati njihovo mesto u okviru grupacije ili grane. Sindikat je zainteresovan za politiku raspodele u preduzeću, sigurnost radnih mesta i perspektivu zapošljavanja novih radnika. Konkurenti žele informacije na bazi kojih mogu da ocene razlike u finansijskom i rentabilitetnom položaju i njihove uzroke. Brojni specijalizovani svetski časopisi iz oblasti privredne publikacije praktikuju da objavljuju godišnje liste značajnih analitičkih pokazatelja izračunatih na nivou privredne grane odnosno grupacije.

6.1. Tehnika finansijske analize

Finansijska analiza vrši se da bi se sagledala finansijska situacija preduzeća, koja je osnovno polazište za finansijsko planiranje. Zavisno od korisnika, ciljevi finansijske analize mogu da budu interni i eksterni. Interni su vezani za samo preduzeće radi poboljšanja upravljanja poslovanjem usklađenosti finansijske politike sa potrebama preduzeća. Eksterni ciljevi finansijske analize pokazuju finansijsku sliku preduzeća za potrebe kreditora i ostalih poverilaca.

Svako preduzeće koje namerava da se razvija, ulaže u obrtnu imovinu, opremu, razvoj proizvodnje, te je, samim tim, neophodno da raspolaže dovoljnim iznosom gotovine za te svrhe. Svi zainteresovani za poslovni uspeh preduzeća, počevši od finansijskog menadžera, akcionara, zaposlenih, dobavljača, države, i dr., oslanjaju se na finansijske izveštaje koji pružaju informacije o poslovanju preduzeća.

Analiza finansijskih izveštaja bavi se ocenom finansijskog stanja i upravljanjem obrtnim kapitalom. Finansijska analiza, pre svega, mora da prati izvršavanje finansijskih planova kojim su predviđeni načini upravljanja obrtnim kapitalom, obim i vrste finansiranja.

Obrtni kapital trebalo bi da se koristi na način da se raspoloživa imovina upotrebljava efikasno ako je cilj finansijske politike ostvarenje veće vrednosti kapitala. Manji obim obrtnog kapitala svakako ograničava veću proizvodnju i prodaju, dok veći obim podrazumeva veće stope prinosa na kapital. Povećanje obrtnog kapitala koji se očekuje kao rezultat poslovanja govori o stopi prinosa, odnosno o tome da li je i koliko ostvarena zarada po jednoj novčanoj jedinici ulaganja.

Prvo od čega se polazi pri oceni finansijskog stanja preduzeća su sledeći finansijski izveštaji: bilans stanja, bilans uspeha, izveštaj o novčanim tokovima, i analiza o izvorima i upotrebi sredstava. Sa stanovišta finansijske analize izuzetno je značajna priprema finansijskih izveštaja, u smislu sažimanja pojedinih bilansnih pozicija i njihovog adekvatnog grupisanja za potrebe analize. U tu svrhu pozicije u bilansu stanja se najčešće u aktivi grupišu prema principu opadajuće likvidnosti, a u pasivi prema principu rastuće dospelosti.


6.2. Vrste finansijskih analiza

U teoriji i praksi, razlikuje se više vrsta finansijske analize u zavisnosti od odabranihkriterijuma. Pri tome, najčešće korišćeni kriterijumi su:

1. korisnici analize,2. predmet analize,3. vreme posmatranja (period obuhvaćen analizom),4. način pripremanja bilansa za analizu i 5. metode (instrumenti) analize.

1. Polazeći od korisnika analize diferenciramo internu i eksternu finansijsku analizu. Prethodna objašnjenja o ciljevima finansijske analize i zahtevima internih i eksternih korisnika pružaju osnovu za identifikovanje sličnosti i razlika između jedne i druge. U osnovi između ovih dveju vrsta analiza nema dijametralnih razlika. Naime, obe polaze od istih opštih ciljeva, imaju isti predmet ispitivanja, a za njihovo objašnjenje mogu se koristiti iste metode, odnosno isti instrumenti. Međutim, kada je u pitanju interna finansijska analiza treba istaći da ona, po pravilu, ima više parcijalnih ciljeva, ispituje veći broj pojava, koristi obimniji fond podataka, samim tim pruža više informacija. Nasuprot njoj, eksterna finansijska analiza, uglavnom, ima manji broj posebnih ciljeva, upotrebljava skromniji fond podataka, obrađuje uži fond pitanja, te zato ima manju informacionu moć.

2. Prema predmetu (objektu) analize razlikujemo analizu bilansa stanja (analizu finansijske situacije), analizu bilansa uspeha (analizu uspešnosti poslovanja) i analizu bilansa tokova gotovine. Prva je usmerena na ispitivanje i ocenu rentabilnosti uloženog kapitala. Iako je moguće izvršiti samo analizu bilansa stanja ili bilansa uspeha, u teoriji i praksi preovladava shvatanje da se radi o komplementarnim, a ne o nezavisnim analizama. Naime, kompleksna ocena finansijskog stanja i rentabilnosti poslovanja preduzeća zahteva da se simultano sprovedu obe analize. Posmatrano sa stanovišta predmeta, treća vrsta analize je analiza tokova gotovine. Ona se bavi ispitivanjem priliva i odliva novčanih sredstava, prevashodno u funkciji ocene likvidnosti.

3. Sa stanovišta vremena posmatranja, tj. perioda obuhvaćenog analizom razlikuju se statička (analiza stanja) i dinamička analiza (analiza razvoja). Statička analiza ispituje bilans stanja na tačno određeni dan, odnosno bilans uspeha za jedan obračunski period. Dinamička analiza se bavi ispitivanjem i komparacijom niza sukcesivnih bilansa stanja i uspeha, što pruža mogućnost za identifikaciju trenda u odnosu na statičku analizu.

4. Prema kriterijumu koji uzima u obzir način pripremanja bilansa stanja i uspeha za analizu, diferencira se analiza: bilansa izraženih u apsolutnim brojevima, bilansa prezentiranih u relativnim brojevima i bilansa prikazanih u formi grafikona. Danas je opšte prihvaćeno da se, u postupku pripreme podataka za analizu, koriste sva tri načina prikazivanja. Naime, većina programskih paketa za finansijsku analizu pomoću kompjutera to omogućava brzo i jednostavno. Samo na taj način se obezbeđuje integralno i pregledno prezentovanje baznih finansijskih izveštaja pripremljenih za analizu.


5. Imajući u vidu metode (instrumente) tj. postupke analize, razlikujemo: racio analizu, analizu pomoću neto obrtnog fonda, analizu bilansa novčanih tokova („cash flow“ analizu), analizu bilansa tokova finansijskih sredstava („funds flow“ analizu), vizuelnu analizu i račun pokrića.25

6.3. Instrumenti i postupci analize bilansa

U instrumente i postupke analize bilansa spadaju: vizuelna analiza bilansa, analiza bilansa pomoću računa pokrića, racio analiza, analiza bilansa pomoću neto obrtnog fonda, „Cash Flow“ analiza i „Funds Flow“ analiza.

6.4. Finansijska analiza i pokazatelji poslovanja

Finansijska analiza bavi se istraživanjem funkcionalnih odnosa koji postoje između određenih pozicija u bilansu stanja i bilansu uspeha, da bi se omogućila verodostojna ocena finansijskog položaja i aktivnosti preduzeća.

Za analizu finansijskog stanja koriste se određena pravila finansiranja izražena u vidu racija, koeficijenata i drugih pokazatelja poslovanja, kojima se sumiraju finansijski podaci o stanju poslovanja. Informacije iz bilansa uspeha, iznos prihoda, rashoda i dobit, i informacije iz bilansa stanja, o vrednosti imovine, obavezama, i neto vrednosti imovine u određenom periodu, osnova su za izračunavanje finansijskih racija koji se odnose na ostvarene rezultate i ukazuju na nivo rizika u poslovanju. Izračunavanjem finansijskih racija meri se i ocenjuje svaki rizik u poslovanju.

Imajući u vidu da finansijski izveštaji sadrže veliki broj podataka, ovi podaci grupišu se radi finansijske analize da bi se dobio jasan i pregledan uvid u finansijsko stanje i da bi se mogli koristiti za izračunavanje racija ili pokazatelja poslovanja.26 Koriste se samo oni podaci koji su bitni za izračunavanje ključnih finansijskih racija. Kada preduzeće, na primer, traži kredit od banke, za očekivati je da će banku da interesuju pokazatelji zaduženosti i sposobnosti preduzeća da vraća dug i plaća kamatu.

Finansijska analiza je, u osnovi, racio analiza izražena u prostoj matematičkoj formuli kroz odnos jedne bilansne pozicije prema drugoj. Odnose između bilansnih pozicija koji se izražavaju racio brojevima korisno je stalno proveravati pomoću unapred postavljenih normi ili standarda da bi se izvršila ocena o finansijskom stanju preduzeća i budućim tendencijama. Pri analitičkoj interpretaciji racio brojeva nekog preduzeća, analitičaru obično stoje na raspolaganju jedan ili više od sledećih standarda, koje može koristiti alternativno ili komplementarno:

racio brojevi zasnovani na poslovnoj prošlosti svakog pojedinačnog preduzeća,

25 Stojiljković M., Krstić J.: Finansijska analiza, str. 16-1726 Brealy, A. Richard, Stewart C. Myers, Part IX, Financial Analysis and Planing, Principles of Corporate Finance, Third Edition, International Edition, McGraw-Hill Irwin, New York, 2003., p. 815


racio brojevi utvrđeni na bazi informacija iz tekućeg operativno-finansijskog plana preduzeća, koji odražavaju proteklo iskustvo preduzeća korigovano za očekivane promene u nastupajućem planskom periodu,

racio brojevi privredne grane kojoj pripada preduzeće.27

Zavisno od toga čemu treba da služe, svi racio brojevi mogu se klasifikovati u sledećih nekoliko grupa pokazatelja poslovanja ili finansijskih pokazatelja:

pokazatelji likvidnosti, pokazatelji aktivnosti, pokazatelji finansijske strukture, pokazatelji rentabilnosti, pokazatelji prinosa po akciji, finansijski leveridž, Dipon sistem analize.28

Navedeni pokazatelji nisu jedini i njihov redosled nije nepromenljiv. Na primer, kod kreditne analize na prvom mestu su svakako racija finansijskog leveridža. Međutim, većina autora na prvo mesto stavlja pokazatelje likvidnosti, pre svega zato što su pokazatelji likvidnosti kriterijum ne samo primarne sigurnosti i zaštite poverioca, već opstanka preduzeća.

Primer

Prilikom razmatranja odluke o kratkoročnom kreditiranju, poslovna banka je zainteresovana da najpre sazna pokazatelje likvidnosti preduzeća. Banka na toj osnovi ocenjuje mogući stepen rizika ulaganja svojih sredstava. Da li će preduzeću odobriti traženi kredit ili ne, zavisi ne samo od tekućeg racija likvidnosti, nego i od procene neto obrtnog kapitala, koji je kao izvor finansiranja izvesna garancija za zaštitu interesa kratkoročnih poverilaca.

6.5. Racio-analiza

Racio analiza je jedan od najčešće korišćenih instrumenata finansijske analize. Konkretno, upotreba ove metode u praksi podrazumeva, pre svega, poznavanje osnovnih teoretskih-metodoloških postavki na kojima je ista izgrađena kao celovit i zaokružen sistem za analitičko ispitivanje finansijskog i rentabilitetnog položaja preduzeća. S’ obzirom na činjenicu da analitičaru stoje na raspolaganju brojni racio pokazatelji, značajno je pitanje njihovog izbora, grupisanja i utvrđivanja adekvatnog redosleda. Od istog značaja je i pravilna analitička interpretacija kvantificiranih racio veličina.

Danas, na osnovu masovnog korišćenja u praksi i široke rasprostranjenosti u literaturi, s’ pravom se može tvrditi da se radi o značajnoj metodi finansijske analize. S’ tim u vezi, neki

27 Hrustić H.: Finansijski mendžment, Alfa-graf NS, Novi Sad, 2005. str. 4828 Hrustić H.: Finansijski mendžment, Alfa-graf NS, Novi Sad, 2005. str. 49


autori gotovo da poistovećuju finansijsku analizu i racio analizu. To treba shvatiti više kao isticanje značaja ove metode, a manje kao isključivo tvrdnju.

Osnovne pretpostavke, na kojima počiva koncept racio analize, su sledeće generalne tvrdnje:

svaki od odabranih racio brojeva mora biti relevantan indikator za ocenu finansijskog položaja i rentabilnosti poslovanja,

u količinama oba elementa (i brojitelj i imenitelj) imaju jednaku važnost. Zato je neophodno analizirati uticaj i jednog i drugog elementa na veličinu racio broja,

uporedivost racio brojeva u vremenu predstavlja sadržinsku nepromenljivost brojitelja i imenitelja u svim analiziranim godinama,

pojedini racio brojevi su zavisni od veličine i promene drugih racia. Pri njihovoj interpretaciji neophodno je razmatrati tu međuzavisnost,

izabrani racio brojevi uvek se prezentuju u obliku tabelarnog pregleda u kome su grupisani u uže i šire homogene grupe pokazatelja, u skladu sa ciljevima i zahtevima analize,

kvantificiranje racio brojeva treba analizirati u odnosu na unapred postavljene standarde („norme“, „pravila“, odnosno kriterijume), da bi se moglo oceniti u kojoj meri njihova veličina održava povoljna ili nepovoljna stanja i tendencije.

Racio analiza bazira se na određenim komponentama bilansa stanja i bilansa uspeha i sračunata je na identifikovanje i ocenu finansijskog položaja (likvidnosti, sigurnosti i aktivnosti) i rentabiliteta poslovanja preduzeća. Imajući u vidu ciljeve racio-analize, razlikujemo sledeće vrste: likvidnosti, sigurnosti, upravljanja i rentabiliteta.29

Racio likvidnosti se dobija na bazi podataka iz bilansa stanja i koristi se kao inicijalni pokazatelj sposobnosti preduzeća da likvidira svoje obaveze o roku dospelosti. Prema tome, racio likvidnosti je usmeren na utvrđivanje i ocenu finansijskog položaja preduzeća na kratak rok. Razlikuju se 3 racia ili testa likvidnosti preduzeća, i to: opšti racio likvidnosti, racio reducirane likvidnosti i racio novčane likvidnosti.

Opšti racio likvidnosti je nastao kao refleks aplikacije bilansnog pravila u užem smislu, koje zahteva da osnovna sredstva budu finansirana sopstvenim ili bar permanentnim kapitalom, a obrtna sredstva da budu pokrivena kratkoročnim izvorima finansiranja. Ovaj racio se utvrđuje na sledeći način:

Opšti racio likvidnosti =

Kao i sve ostale racio brojeve, opšti racio likvidnosti posebno (zbog neidentifikovane strukture njegovog brojioca i imenioca) treba krajnje oprezno interpretirati i koristititi. Ipak, može se reći da opšti racio likvidnosti manji od 1 pokazuje nezadovoljavajuću likvidnost (kratkoročni kapital je korišćen za finansiranje osnovnih sredstava), opšti racio likvidnosti koji je 29 Nerandžić B., Dickov V., Perović V.: Ekonomika moderna, Stylos print, Novi Sad, 2004., str.115


jednak 1, predstavlja donju granicu, tj. realizaciju zahteva bilansnog pravila u užem smislu i opšti racio likvidnosti koji je jednak 2 predstavlja standardnu relaciju, tj. ostvaruje zahteve pravila finansiranja 2:1.

Racio reducirane likvidnosti predstavlja rigorozniji zahtev u pogledu ocene likvidnosti preduzeća i nastao je kao aplikacija pravila finansiranja 1:1, koje traži da osnovna sredstva i zalihe budu finansirani dugoročnim izvorima finansiranja. Ovaj racio likvidnosti se utvrđuje iz sledećeg odnosa:

Racio reducirane likvidnosti =

Ipak, kada je reč o oceni finansijskog položaja preduzeća na kratak rok na bazi racio-reducirane likvidnosti, po pravilu stoji konstatacija da iznos ovog racia iznad 1 pokazuje povoljnu i često poželjnu finansijsku strukturu preduzeća.

Racio novčane likvidnosti predstavlja još stroži test likvidnosti preduzeća. Ovaj racio se utvrđuje na sledeći način:

Racio novčane likvidnosti =

Racio sigurnosti ili solventnosti se, takođe, dobija na osnovu podataka iz bilansa stanja, ali služi za identifikovanje i ocenu finansijskog položaja (strukture) preduzeća na dugi rok. U stručnoj literaturi i privrednoj praksi se razmatra i primenjuje više racia sigurnosti ili solventnosti. Najvažniji su racio strukture izvora finansiranja (kapitala), racio učešća pozajmljenih izvora finansiranja (pozajmljenog kapitala) u ukupnim korišćenim izvorima finansiranja (ukupnom kapitalu) ili racio doprinosa pozajmljenih izvora finansiranja (pozajmljenog kapitala) pokriću aktive i racio učešća pozajmljenih dugoročnih izvora finansiranja (pozajmljenog dugoročnog kapitala), tj. dugoročnih kredita u ukupnim permanentnim izvorima finansiranja (permanentnom kapitalu).

Racio strukture izvora finansiranja (kapitala) utvrđuje se na sledeći način:

Racio strukture izvora finansiranja (kapitala) =

U stručnoj literaturi je najviše zastupljeno shvatanje prema kome iznos ovog racia sigurnosti ili solventnosti ispod 1 pokazuje nedovoljnu sigurnost, a iznad 1 sigurnost koja je iznad normale. To znači da preduzeća koja imaju izrazito neizvesne i slabije uslove privređivanja moraju imati znatniji iznos sopstvenog izvora finansiranja (sopstvenog) kapitala, tj. moraju obezbediti racio strukture izvora finansiranja (kapitala) iznad 1.


Racio učešća pozajmljenih izvora finansiranja (pozajmljenog kapitala) u ukupnim korišćenim izvorima finansiranja (ukupnom kapitalu) ili racio doprinosa pozajmljenih izvora finansiranja (pozajmljenog kapitala) pokriću aktive obično se izražava u procentima i izračunava na sledeći način:

Racio doprinosa pozajmljenih izvora finan. pokr. aktive = ×100

Racio učešća pozajmljenih dugoročnih izvora finansiranja, tj. dugoročnih kredita u ukupnim permanentnim izvorima finansiranja (permanentnom kapitalu) se, po pravilu, iskazuje u procentima i izračunava na sledeći način:

Racio učešća pozajmljenih dug.izvora fin. u ukupnom =

permanentnom finansiranju

Racio učešća pozajmljenih dugoročnih izvora finansiranja (pozajmljenog dugoročnog kapitala) u ukupnim permanentnim izvorima finansiranja (permanentnom kapitalu).

Ako pođemo od pretpostavke da dugoročni krediti iznose 40.000 dinara, a permanentni kapital 80.000 dinara, onda racio učešća pozajmljenih dugoročnih izvora finansiranja (pozajmljenog dugoročnog kapitala) u ukupnim permanentnim izvorima finansiranja (permanentnom kapitalu) iznosi 50%, što znači da 50% permanentnog kapitala predstavljaju dugoročni krediti (znači 50% permanentnog kapitala čini sopstveni kapital). Da li je to dovoljno, malo ili mnogo zavisi, takođe, od konkretnog preduzeća i to, pre svega, od strukture poslovnih sredstava datog preduzeća.

Racio upravljanja ili pokazatelji aktivnosti se dobijaju na bazi podataka iz bilansa stanja i bilansa uspeha, a izražavaju se u formi koeficijenata ili broja dana zadržavanja poslovnih sredstava u konkretnom obliku (zalihe, potraživanja od kupaca, obaveze prema dobavljačima i sl.). Ima više racia upravljanja ili pokazatelja aktivnosti, ali ćemo se zadržati na sledeća tri: racio obrta zaliha, racio regulisanja potraživanja od kupaca i racio regulisanja obaveza prema dobavljačima.

U okviru racia obrta zaliha od posebnog su značaja koeficijent obrta zaliha i pokazatelj prosečnog vremena zadržavanja zaliha u preduzeću. Koeficijent obrta zaliha utvrđuje se na sledeći način:

Koeficijent obrta zaliha =

Prosečno vreme zadržavanja zaliha u preduzeću se identifikuje na sledeći način:


Prosečno vreme zadržavanja zaliha u preduzeću =

Za praktične analitičke potrebe, koeficijent obrta zaliha i prosečno vreme zadržavanja zaliha u preduzeću mogu se utvrđivati i za pojedine oblike zaliha: materijal, nedovršenu proizvodnju, gotove proizvode, robu i sl.

Kada je reč o raciu regulisanja potraživanja od kupaca, takođe, izdvajamo koeficijent obrta kupaca i pokazatelj prosečnog vremena naplate potraživanja od kupaca. Koeficijent obrta kupaca se utvrđuje na sledeći način:

Koeficijent obrta kupca =

Ukoliko u posmatranom obračunskom periodu prihodi od realizacije proizvoda iznose 90.000 dinara, a prosečan saldo kupaca 15.000 dinara (saldo kupaca na početku obračunskog perioda je 14.000 dinara, a na kraju obračunskog perioda 16.000 dinara), koeficijent obrta kupaca iznosi 6,00, a to znači da se potraživanja od kupaca u odnosnom obračunskom periodu naplaćuju prosečno 6 puta. Takođe, izračunati koeficijent obrta kupaca od 6 pokazuje da prihodi od realizacije proizvoda u posmatranom obračunskom periodu iznose 600% u odnosu na prosečan saldo kupaca.

Prosečno vreme naplate potraživanja od kupaca se identifikuje na sledeći način:

Prosečno vreme naplate potraživanja od kupaca =

U našem pretpostavljenom primeru prosečno vreme naplate potraživanja od kupaca iznosi približno 60 dana (360 dana/6), što znači da je potrebno da prođe prosečno 60 dana od momenta prodaje proizvoda kupcima do trenutka naplate potraživanja od kupaca.

Kada je reč o raciju regulisanja obaveza prema dobavljačima zadržaćemo se na dva najvažnija pokazatelja, i to: koeficijentu obrta dobavljača i pokazatelju prosečnog vremena plaćanja obaveza prema dobavljačima. Koeficijent obrta dobavljača se utvrđuje na sledeći način:

Koeficijent obrta dobavljača =

Prosečno vreme plaćanja obaveza prema dobavljačima se meri na sledeći način:


Prosečno vrmene plaćanja obaveza prema dobav.=

Racio rentabiliteta, kao i acio upravljanja ili pokazatelji aktivnosti, koriste podatke iz bilansa stanja i bilansa uspeha s’ ciljem da identifikuju uspešnost poslovanja preduzeća, tj utvrde njegovu zarađivačku sposobnost u relevantnom vremenskom periodu.

U ekonomskoj literaturi rentabilitet se, po pravilu, ne shvata kao apsolutna veličina i ne meri samo visinom ostvarenog periodičnog (poslovnog) rezultata kao razlike ukupnih (odnosno poslovnih) prihoda i rashoda. Za ekonomistu, adekvatno merilo uspešnosti poslovanja preduzeća je relativan odnos periodičnog rezultata i angažovanih sredstava u realizaciji tog rezultata. Otuda, kao pokazatelji rentabiliteta poslovanja tržišno orijentisanog privrednog subjekta, pa i našeg preduzeća, pojavljuju se: stopa poslovnog dobitka, stopa neto-dobitka, stopa prinosa na ukupna poslovna sredstva i stopa prinosa na sopstvena poslovna sredstva.

Stopa poslovnog dobitka i stopa neto-dobitka spadaju u parcijalne pokazatelje rentabiliteta poslovanja preduzeća i fundirani su na podacima iz bilansa uspeha. Stopa prinosa na ukupna poslovna sredstva i stopa prinosa na sopstvena poslovna sredstva predstvaljaju globalne pokazatelje rentabiliteta poslovanja preduzeća i baziraju se na podacima iz bilansa stanja i bilansa uspeha. Stopa poslovnog dobitka se utvrđuje na sledeći način:

Stopa poslovnog dobitka = ×100

Ako pretpostavimo da u posmatranom obračunskom periodu poslovni dobitak (kao razlika između ukupnih poslovnih prihoda sa jedne strane, i fiksnih troškova perioda i varijabilnih troškova sadržanih u realizovanim proizvodima, sa druge strane) iznosi 7.500 dinara, a prihodi od realizacije proizvoda 70.000 dinara, stopa poslovnog dobitka će biti 10,7%. To znači da je preduzeće u odnosnom obračunskom periodu na svakih 100 dinara prihoda od realizacije proizvoda prosečno ostvarilo 10,7 dinara poslovnog dobitka.

Stopa neto dobitka se izračunava na sledeći način:

Stopa neto-dobitka = ×100

Pod uslovom da u analiziranom obračunskom periodu neto dobitak (kao razlika između poslovnog dobitka i plaćenih kamata i poreza na dobitak) iznosi 6.000 dinara, a prihodi od realizacije proizvoda 70.000 dinara, stopa neto dobitka će biti 8,6%. To znači da je preduzeće u analiziranom obračunskom periodu na svakih 100 dinara prihoda od realizacije proizvoda prosečno ostvarilo 8,6 dinara neto dobitka, tj. da je prosečno platilo 2,1 dinara na ime kamata i poreza na dobitak.


Stopa prinosa na ukupna poslovna sredstva predstavlja relativan odnos poslovnog dobitka i prosečnih poslovnih sredstava preduzeća angažovanih u posmatranom periodu ili proizvod stope poslovnog dobitka i koeficijenta obrta ukupnih poslovnih sredstava (koeficijent obrta ukupnih poslovnih sredstava je količnik između prihoda od realizacije proizvoda i prosečnih poslovnih sredstava preduzeća angažovanih u posmatranom obračunskom periodu):

Stopa prinosa na ukupna poslovna sredstva = ×100

Pod pretpostavkom da u analiziranom obračunskom periodu poslovni dobitak iznosi 7.500 dinara, prosečna poslovna sredstva 90.000 dinara (ukupna poslovna sredstva na početku obračunskog perioda 80.000 dinara, a na kraju obračunskog perioda 100.000 dinara) i prihodi od realizacije proizvoda 70.000 dinara, stopa poslovnog dobitka će biti 10,7% (7.500/70.000), koeficijent obrta ukupnih poslovnih sredstava 0,78 (70.000/90.000), a stopa prinosa na ukupna poslovna sredstva 8,3% (7.500/90.000 ili 10,7% ×0,78). Stopa prinosa na ukupna poslovna sredstva pokazuje procenat periodičnog prirasta ukupnih poslovnih sredstava preduzeća i njome se meri efikasnost korišćenja ukupnih poslovnih sredstava. Konkretno, u ovom hipotetičkom primeru, na svakih 100 dinara prosečno uloženih sredstava preduzeće je u posmatranom obračunskom periodu ostvarilo prirast tih sredstava za 8,3 dinara.

Za privrednog subjekta – robnog proizvođača, jačanje rentabiliteta upotrebe ukupnih poslovnih sredstava, tj. maksimiranje stope prinosa na ukupna poslovna sredstva znači realizaciju sledećih imperativa: povećanje učešća poslovnog dobitka u prihodima od realizacije proizvoda (maksimiranje stope poslovnog dobitka) i smanjenje vremena obrta ukupnih poslovnih sredstava (maksimiranje koeficijenta obrta ukupnih poslovnih sredstava).

Stopa prinosa na sopstvena poslovna sredstva je relativan odnos neto-dobitka i prosečnih sopstvenih poslovnih sredstava preduzeća angažovanih u posmatranom periodu (misli se na poslovna sredstva finansirana iz sopstvenih izvora finansiranja) ili proizvod stope neto dobitka i koeficijenta obrta sopstvenih poslovnih sredstava (koeficijent obrta sopstvenih poslovnih sredstava je količnik između prihoda od realizacije proizvoda i prosečnih sopstvenih poslovnih sredstava preduzeća angažovanih u posmatranom obračunskom periodu).

Stopa prinosa na sopstvena posl. sredstva = ×100 =

= ×100 = ×100

Ako pretpostavimo da u posmatranom obračunskom periodu neto-dobitak iznosi 6.000 dinara, prosečna sopstvena poslovna sredstva 50.000 dinara (sopstvena poslovna sredstva na početku obračunskog perioda 40.000 dinara, a na kraju obračunskog perioda 60.000 dinara) i prihodi od realizacije proizvoda 70.000 dinara, stopa neto dobitka će biti 8,6% (6.000/70.000),


koeficijent obrta sopstvenih poslovnih sredstava će biti 1,4, tj. 70.000/50.000, a stopa prinosa na sopstvena poslovna sredstva pokazuje relativan (procentualni) periodični prirast onog dela poslovnih sredstava koji je finansiran iz sopstvenih izvora finansiranja i njome se meri efikasnost upotrebe sopstvenih sredstava angažovanih u poslovanje preduzeća. U našem pretpostavljenom preduzeću, na svakih 100 dinara prosečno angažovanih sopstvenih poslovnih sredstava u posmatranom obračunskom periodu, ostvaruje se prirast tih sredstava za 12 dinara.

Maksmiziranje stope prinosa na sopstvena poslovna sredstva, tj. jačanje efikasnosti korišćenja sopstvenih poslovnih sredstava podrazumeva povećanje učešća neto-dobitka u prihodima od realizacije proizvoda (maksimiranje stope neto-dobitka) i smanjenje vremena obrta sopstvenih poslovnih sredstava (maksimiranje koeficijenta obrta sopstvenih poslovnih sredstava).

6.6. Vizuelna analiza

Vizuelna analiza bilansa ili metoda vizuelne analize je, po pravilu inicijalni postupak koji se primenjuje u analizi bilansa. Ova metoda je, zbog jednostavnosti i brzine primene naročito pogodna za potrebe eksterne analize sračunate na sticanje globalne predstave o finansijskom položaju i rentabilitetu poslovanja preduzeća. Postupak vizuelne analize bilansa se sastoji u posmatranju bilansa stanja i bilansa uspeha (izraženih u apsolutnim i relativnim brojevima, a posebno u vidu grafikona) i donošenju opštih ocena ili konstatacija o stepenu likvidnosti preduzeća, rentabilitetu poslovanja preduzeća, itd.30

Vizuelna analiza bilansa se može koristiti kao početna metoda , kako za potrebe statičke analize finansijskog položaja i rentabiliteta poslovanja preduzeća, tako i za potrebe dinamičke analize finansijske strukture i poslovnih rezultata preduzeća (analiza bilansa stanja i bilansa uspeha preduzeća većeg broja sukcesivnih obračunskih perioda – poslovnih godina).

6.7. Analiza pomoću računa pokrića

Metoda analiza bilansa pomoću računa pokrića tangira samo bilans stanja, ali se dopunjava sa ostalim postupcima analize koji istražuju i efikasnost poslovanja preduzeća. Kao i metoda vizuelne analize bilansa, i ova metoda se koristi za potrebe statičke i dinamičke analize finansijskog položaja (strukture) preduzeća.

Suština ove jednostavne metode sastoji se u utvrđivanju sledećih relacija, izraženih u apsolutnim i relativnim brojevima: strukture poslovne imovine, sredstava preduzeća (kao odnosa osnovnih prema obrtnim sredstvima preduzeća), strukture kapitala (kao odnosa sopstvenih i pozajmljenih izvora finansiranja poslovnih sredstava preduzeća) i pokrića osnovnih sredstava sopstvenim kapitalom (kao odnosa sopstvenog kapitala, tj. poslovnog i rezervnog fonda prema osnovnim sredstvima preduzeća).

30 Nerandžić B., Dickov V., Perović V.: Ekonomika moderna, Stylos print, Novi Sad, 2004., str.114


6.8. Analiza bilansa pomoću neto-obrtnog fonda

Analiza bilansa pomoću neto-obrtnog fonda polazi od celine bilansa stanja i uglavnom služi za potrebe dinamičke analize.

Neto-obrtni fond (NOF) ili neto-obrtna sredstva (NOS) predstavljaju deo obrtnih sredstava koji je finansiran dugoročnim izvorima finansiranja (sopstvenim kapitalom i dugoročnim kreditima). Neto-obrtni fond je jednak razlici između dugoročnog kapitala i osnovnih sredstava. Neto-obrtna sredstva predstavljaju razliku izmešu obrtnih sredstava i kratkoročnih obaveza ili kredita.

Kao što je već rečeno neto-obrtni fond se koristi uglavnom za potrebe analize razvoja na bazi sukcesivnih bilansa stanja većeg broja uzastopnih perioda. Jer, mada se visina neto obrtnog fonda uzima kao jedan od parametara za ocenu kreditne sposobnosti preduzeća, nema jedinstvenog mišljenja i univerzalnog pravila o visini neophodnog neto-obrtnog fonda. To je, zapravo, uslovljeno delatnošću, vrstom, rentabilitetom poslovanja preduzeća, njegovom strukturom kapitala, itd. Ali, kao opšti zahtev za visinu neto-obrtnog fonda može se izreći konstatacija prema kojoj stalno potrebna obrtna sredstva treba da budu finansirana dugoročnim izvorima finansiranja (sopstvenim kapitalom i dugoročnim kreditima) – to je i zahtev bilansnog pravila u širem smislu, koje je uglavnom opšte prihvaćeno.

Pri praćenju dinamike ili razvoja neto-obrtnih sredstava (NOS) ili neto-obrtnog fonda (NOF) treba imati u vidu da do njihovog povećanja dolazi usled prodaje osnovnih sredstava, povećanja sopstvenog kapitala (iz poslovanja – akumulirani dobici, pokloni, dotacije i sl.) i povećanja dugoročnih kredita (dobijanje novih dugoročnih kredita ili konverzija kratkoročnih u dugoročne kredite), a do smanjenja – zbog nabavke osnovnih sredstava, smanjenja sopstvenog kapitala (iz poslovanja – pokriće gubitka, preteranom raspodelom i sl.) i smanjenjem dugoročnih kredita.

6.9. Cash Flow analiza

„Cash Flow“ analiza polazi od podataka iz bilansa stanja i bilansa uspeha i koristi se za potrebe procene zarađivačke sposobnosti i finansijske situacije preduzeća. U ovom slučaju etimologija reči ne upućuje potpuno na suštinu pojma koji označava. „Cash flow“ se može prevesti kao tok gotovine ili novčani tok, a shvata se u upotrebljava dvojako, i to kao bruti „Cash Flow“ (tok primanja i izdavanja novca) i kao neto „Cash Flow“ (razlika primanja i izdavanja novca).

Neto „Cash Flow“ je indikator obima raspoloživih novčanih sredstava za samofinansiranje ili za otplatu dospelih obaveza i identičan je zbiru poslovnog dobitka, rezervi i amortizacije (često se naziva računovodstvenom neto-gotovinom).


Osnovna svrha izveštaja o novčanom toku jesu informacije o novčanim prilikama i novčanim izdacima u toku nekog računovodstvenog perioda. Izveštaj ujedno daje informacije o kompletnim investicionim i finansijskim aktivnostima preduzeća.

Novčani tokovi se u izveštaju grupišu u tri glavne kategorije: poslovne aktivnosti, investicione aktivnosti i finansijske aktivnosti.

Novčani tokovi iz poslovnih aktivnosti uključuju: novčane primitke (prilive): priliv od prodaje roba i usluga, primljene kamate i

dividende, ostali primici iz poslovanja (na primer primitak na osnovu rešenja sudskog spora),

novčane izdatke: izdaci za trgovinsku robu i usluge (uključujući plate zaposlenima), plaćanje kamata, plaćanje poreza, ostali izdaci vezani za poslovanje (npr. isplate na osnovu sudskog rešenja).

Primici i isplate kamata svrstavaju se u poslovne aktivnosti.

Investicione aktivnosti uključuju:

novčane primitke – prilive: novčani primici od prodaje HOV ili postrojenja, od naplate glavnice kredita,

novčane izdatke: izdaci za kupovinu HOV ili postrojenja, iznosi dati zajmoprimicima.

Finansijske aktivnosti uključuju:

novčane prilive: prilivi od kratkoročnih i dugoročnih pozajmica, novac primljen od vlasnika (npr. od emisije deonica),

novčane izdatke: otplate posuđenih iznosa bez kamata, isplate vlasnicima, novčane dividende.

Kritična važnost novčanog toka iz poslovnih aktivnosti sastoji se, pre svega, u činjenici da na duži rok preduzeće mora imati pozitivan novčani tok iz svojih poslovnih aktivnosti, ako želi opstati.

Preduzeće sa negativnim novčanim tokom iz poslovnih aktivnosti neće moći stalno prikupljati novac iz drugih izvora. Sposobnost preduzeća da pribavi novac finansijskim aktivnostima zavisi od njegovih sposobnosti da generiše novac iz svojih redovnih delatnosti. Ni kreditori, ni deoničari, ni investitori neće rado investirati u preduzeće koje nema dovoljno novca iz poslovnih aktivnosti za promptno plaćanje dospelih obaveza, kamata i dividendi.

Izveštaj o novčanim tokovima obuhvata novčane transakcije u okviru nekog obračunskog perioda, a u računovodstvu se glavna knjiga vodi na obračunskoj osnovi. Kod pripreme izveštaja o novčanim tokovima moraju se pojedine stavke računovodstvenog izveštaja korigovati, iz suštinskih razloga nastale poslovne promene. Na primer, evidentiranje troška amortizacije ne zahteva isplatu novca, a evidentira se u korist poslovnih rashoda, znači povećava rashode, a ne


znači izdatak. Više je takvih stavki koje utiču na krajnju razliku između neto-dobiti i neto-novčanog toka iz poslovnih aktivnosti. Ove stavke se mogu grupisati u nenovčane rashode, u vremenske razlike i neposlovne dobitke i gubitke.

Izveštavanje o novčanom toku može se prikazati pomoći direktne i indirektne metode. Direktna metoda prikazuje pojedine novčane prilive i odlive koji su obuhvaćeni poslovnom aktivnošću preduzeća, a indirektna metoda počinje sa neto-dobiti, sa različitim korekcijama, da bi se uskladila neto dobit sa neto novčanim tokom iz poslovnih aktivnosti.

Novčani tokovi neophodan su instrument samog preduzeća za izradu finansijske strategije. Strategija novčanih sredstava direktno zavisi od likvidnosti i finansiranja, a indirektno zavisi od rentabilnosti poslovanja. To znači da se raspoloživim novčanim sredstvima prvo moraju obezbediti likvidnost, zatim ulaganja (finansiranje), a tek potom ona utiču na povećanje ili smanjenje finansijskog rezultata u preduzeću.

Svaka finansijska strategija novčanih sredstava treba da se odnosi na:

rokove raspoloživosti novčanih sredstava, potrebnu količinu novčanih sredstava za održavanje likvidnosti upotrebu viška novčanih sredstava31

6.10. „Funds Flow“ analiza

„Funds Flow“ analiza počiva na bilansima stanja dveju ili više sukcesivnih obračunskih perioda. Sam termin „Funds Flow“ se može prevesti kao tok izvora sredstava ili kao finansijski tok. „Funds Flow“ analizom se identifikuju i prate neto razlike (povećanje ili smanjenje) bilansnih pozicija ili segmenta dveju ili više sukcesivnih bilansa i neminovno se dopunjava analizom bilansa uspeha i „Cash Flow“ analizom.

7. Međunarodni računovodstveni standardi

Međunarodni računovodstveni standardi (u daljem tekstu MRS) predstavljaju računovodstvene standarde uvedene da bi se postigla transparentnost i jednoobraznost finansijskih izveštaja bilo kog ekonomskog subjekta bez obzira na delatnost kojom se bavi i zemlju u kojoj posluje. MRS imaju svrhu svestranijeg, lakšeg i boljeg razumevanja finansijskih izveštaja, uz osnovni cilj da obezbede podatke i informacije za uporedne analize za nesmetano poslovno komuniciranje zainteresovanih subjekata koje rezultira bržem protoku robe i kapitala. MRS u stvari predstavljaju, neku vrstu harmonizacije različitih računovodstvenih regulativa koje se odnose na pripremu i prikazivanje finansijskih izveštaja koji služe kao osnova za donošenje ekonomskih odluka. Standardi kao pojam su u primeni skoro u svim oblastima tehnike, tehnologije, u prirodnim naukama i drugim oblastima. Njih propisuju nadležni stručni državni organi. Što se tiče MRS oni su uglavnom u obliku normi ponašanja i postupaka u profesionalnom radu računovođa, da bi njihove informacije o poslovanju nekog ekonomskog subjekta bile 31 Vunjak N., Finansijski menadžment, Proleter-Bečej Milen-Subotica, Subotica, 2001. god., str. 253


kvalitetne za potencijalne zainteresovane korisnike tih informacija. Računovodstveni standardi u sebi uključuju i norme profesionalne etike računovođa.

MRS u svom osnovnom značenju podrazumevaju dogovorena pravila o pripremanju, priznavanju, odmeravanju ili vrednovanju i prezentaciji stavki računovodstvenih iskaza ekonomskog subjekta. Kao što je već rečeno, osnovni elementi finansijskih izveštaja ekonomskih subjekata su: Bilans stanja, na kraju poslovne godine, Bilans uspeha za poslovnu godinu na čijem se kraju sastavlja Bilans stanja, Gotovinski tok za isti period za koji se sastavlja Bilans uspeha i Promene na kapitalu.

Da bi bio prihvaćen u međunarodnom okruženju, javno publikovan računovodstveni (finansijski) izveštaj korporacija mora da bude usklađen sa MRS i MSFI u svim materijalno značajnim stavkama, da ga javno obelodani menadžment i da bude nedvosmisleno potvrđen izveštajem revizora.

7.1. Cilj primene Međunarodnih računovodstvenih standarda, kratak istorijat i primena u našoj računovodstvenoj praksi

Cilj računovodstvenih standarda je ostvaren ako finansijski izveštaji daju istinitu i objektivnu, tzv. fer informaciju o nekom ekonomskom subjektu. Primena računovodstvenih standarda omogućava bolju, lakšu i pouzdaniju informaciju o finansijskom položaju nekog ekonomskog subjekta kao i prikaz njegove zarađivačke sposobnosti, za šta su zainteresovani potencijalni korisnici finansijskih informacija kao što su: akcionari, menadžment, zaposleni, investitori, banke kreditori i drugi. Pre nego što se finansijski izveštaji obelodane široj javnosti oni podležu preispitivanju od strane nezavisnih ovlašćenih stručnjaka kao što su revizori. Njihovo mišljenje o finansijskim izveštajima računovođe nekog ekonomskog subjekta je merodavno u smislu toga da li su ovi finansijski izveštaji istiniti i objektivni ili nisu.

Suština je u tome da se dobije pouzdana potvrda o doslednoj primeni računovodstvenih standarda u svim segmentima koji su obuhvaćeni finansijskim izveštajima. Finansijski izveštaji prikazuju, takođe, koliko je rukovodstvo dobro upravljalo resursima koje su mu akcionari poverili na upravljanje. Finansijski izveštaji obuhvataju i opis primenjenih računovodstvenih politika koje treba da su konzistentne da bi podaci bili uporedivi. Za pravilnost i tačnost prezentovanja finansijskih izveštaja primarna odgovornost leži na rukovodstvu preduzeća. Za finansijsko izveštavanje postoji konceptualni okvir koji treba da prate računovodstveni standardi kao opšte prihvaćeni teorijski principi u oblasti računovodstva. Konceptualni okvir koji je računovodstvena profesija razvila u različitim zemljama polazi od toga da finansijski izveštaji treba da budu korisni onima kojima su namenjeni.

Računovodstveno informisanje na bazi MRS dobija svoj potpuni uticaj i značaj otvaranjem privreda u celom svetu i globalizacijom tržišta svih vrsta. Samim tim državni monopol u ovoj oblasti gubi svoj značaj, a sa njim i nacionalni standardi koje one propisuju za primenu na svojoj teritoriji, a koji mogu da se razlikuju od prihvaćenih međunarodnih računovodstvenih standarda. Osnovni preduslov za to je međusobno poslovno informisanje ekonomskih subjekata širom sveta bez obzira na državno uređenje, razvijenost privrede i slično.


1973. godine šesnaest profesionalnih računovodstvenih asocijacija je osnovalo Komitet za međunarodne računovodstvene standarde, pod nazivom IASC ( International Accounting Standards Commitee), sa sedištem u Londonu.

Tokom perioda, Komitet za Međunarodne računovodstvene standarde je pristupio Međunarodnoj federaciji računovođa (The International Federation of Accountants - IFAC), koju je 1977. godine osnovalo 49 zemalja u Njujorku, 1977. godine.

Shodno odboru za Međunarodne računovodstvene standarde, svrha finansijskih izveštaja je da prezentuju informacije bitne za donošenje poslovnih odluka. Iako su finansijski izveštaji element sadržaja svih računovodstvenih standard, ne bave se njima svi standardi na isti način i u istom obimu. Računovodstveni standardi koji se neposredno bave finansijskim izveštajima su:

MRS 1 - Prezentacija finansijskih izveštaja MRS 10 – Događaji posle datuma Bilansa stanja

MRS 7 – Izveštaji o novčanim tokovima

MRS 14 – Izveštavanje po segmentima

MRS 27 – Konsolidovani i pojedinačni finansijski izveštaji

MRS 29 – Finansijsko izveštavanje u hiperinflatornim privredama

MRS 30 – Obelodanjivanje u finansijskim izveštajima banaka i sličnih finansijskih institucija

MRS 34 – Periodično finansijsko izveštavanje32

Komitet za međunarodne računovodstvene standarde ima konsultativne grupe koje čine ugledne međunarodne profesionalne i poslovne institucije. Svi oni nastoje da se dođe do maksimalnog usaglašavanja nacionalnih računovodstvenih standarda sa međunarodnim računovodstvenim standardima. U daljoj budućnosti verovatno će do toga doći i na globalnom planu, kao i do primene ovako ujednačenih standarda kao vida normativnog regulisanja računovodstva sa ciljem unapređenja i lakšeg pristupa računovodstvenim informacijama koje bi bile razumljive, pouzdane, istinite i objektivne za sve zainteresovane korisnike tih informacija.

Danas Asocijacija nosi naziv Odbor za međunarodne računovodstvene standarde, i broji 156 članica, a među njima je i naša zemlja od 1997. godine. Od 1981. godine počinje snažan proces izgradnje profesionalne regulative, kada se donosi i Kodeks profesionalne etike računovođa. Izmenama i dopunama 1993.godine, Kodeks profesionalne etike je usaglašen sa IFAC-ovim kodeksom. Istovremeno je otpočeo rad na ustanovljavanju računovodstvenih i finansijskih načela, usvojenih i proglašenih 1989. godine, a potom se pristupilo i izradi jugoslovenskih računovodstvenih standarda. Njihovo donošenje, usvajanje i proglašavanje je

32 Dmitrović Šaponja Lj., Petković Đ., Jakšić D.: Računovodstvo, Ekonomski fakultet Subotica, 2007. str. 498


završeno 1991/92. godine , kada su i objavljeni, a 1993. godine donet je jugoslovenski računovodstveni standard 31 – Stručna osposobljenost za samostalno vođenje računovodstva ( u saradnji sa ACCA –Association of Chartered Certified Accountants, danas vodeća međunarodno priznata profesionalna organizacija). Što se tiče jugoslovenskih računovodstvenih standarda – ukupno 33 su uglavnom bili usklađeni sa MRS,ali su imali i jugoslovenske specifičnosti. Značajne razlike su postojale u odnosu na MRS a odnose se na tretman korekcija za efekte hiperinflacije i vanrednih pozicija, kao i druge manje značajne razlike, posebno u vezi sa obračunom amortizacije osnovnih sredstava i nematerijalnih ulaganja. Savez računovođa i revizora Srbije, kao profesionalna organizacija je nastojao da se oblast računovodstva profesionalizuje i zakonski reguliše po uzoru na razvijene zemlje sveta, što u krajnjem slučaju doprinosi da finansijski izveštaji dobiju novi kvalitet i transparentnost, tj. da postanu razumljivi za širok krug korisnika tih informacija. Tim povodom izvršen je prevod postojećih MRS. U cilju edukacije računovođa i cele te struke organizovani su brojni seminari, simpozijumi, savetovanja i sl. Savezna skupština je usvojila Zakon o reviziji i računovodstvu na sednici Veća građana 26. decembra 2002. godine i na sednici Veća republika 17. decembra 2002. godine. Ovim zakonom uređuju se uslovi i način vođenja poslovnih knjiga, sastavljanje, prezentacija, dostavljanje i obelodanjivanje finansijskih izveštaja, kao i uslovi i način vršenja revizije finansijskih izveštaja.

Odredbe ovog zakona odnose se na preduzeća, zadruge, banke i druge finansijske organizacije, organizacije za osiguranje, berze i berzanske posrednike i druga pravna lica, zatim na fizička lica koja samostalno obavljaju privrednu delatnost radi sticanja dobitka – preduzetnici koji utvrđuju dobit u skladu sa zakonom kojim se utvrđuje porez na prihod od samostalne delatnosti, osim preduzetnika koji porez plaćaju u paušalnom iznosu.

Odredbe ovog zakona odnose se i na preduzeća i druge oblike organizovanja koje je pravno lice osnovalo u inostranstvu, ako propisima države u kojoj su osnovani nije utvrđena obaveza vođenja poslovnih knjiga, sastavljanja i revizije finansijskih izveštaja. Odredbe ovog zakona ne odnose se na budžete i korisnike budžetskih sredstava osim ako posebnim propisima nije drugačije određeno. Pravna lica i preduzetnici dužni su da vođenje poslovnih knjiga , sastavljanje, prezentaciju, dostavljanje i obelodanjivanje finansijskih izveštaja vrše u skladu sa zakonom, profesionalnom i internom regulativom. Pod zakonskom regulativom podrazumevaju se ovaj zakon i podzakonski propisi koji se odnose na izvršavanje ovog zakona.

Pod profesionalnom regulativom podrazumevaju se: Kodeks etike za profesionalne računovođe, Međunarodni računovodstveni standardi (MRS), Međunarodni standardi revizije (MSR), nacionalni standardi koji uređuje uslove za osposobljavanje računovođa i revizora i sticanje stručnih zvanja, nacionalni standard za računovodstveni softver i drugi nacionalni standardi donešeni u skladu sa saopštenjima autoritativnih tela Međunarodne federacije računovođa (IFAC).

Pod internom regulativom podrazumevaju se: interni opšti akti koji sadrže posebna načela, uputstva i smernice za vođenje poslovnih knjiga, sastavljanje, prezentaciju, usvajanje, dostavljanje i obelodanjivanje finansijskih izveštaja, koje donosi pravno lice i preduzetnik, u skladu sa zakonskom i profesionalnom regulativom. Član 19 ovog zakona predviđa da su pravna lica i preduzetnici dužni da vođenje poslovnih knjiga, sastavljanje i prezentaciju finansijskih


izveštaja vrše u skladu sa računovodstvenim načelima definisanim u okviru MRS. Za priznavanje, procenjivanje i prezentaciju pozicija finansijskih izveštaja primenjuju se MRS.

Prevod, objavljivanje i usklađivanje MRS i MSR u skladu sa preporukama Međunarodne federacije računovođa (IFAC), Odbora za Međunarodne računovodstvene standarde (IASB) i Komiteta za međunarodnu praksu revizije (IAPC), vrše pravna lica koja od odgovarajućeg organa Međunarodne federacije računovođa (IFAC) dobiju pravo za prevod i objavljivanje.

Tri osnovne računovodstvene pretpostavke na kojima se zasnivaju finansijski izveštaji u svetu su:

neodređeno trajanje delatnosti, tj. poslovanje na neograničen period; doslednost, odnosno nepromenjena forma i sadržina finansijskih izveštaja iz perioda u

period ili, drugim rečima, postojanost računovodstvene politike firme; priznavanje ekonomskih promena nakon nastajanja, odnosno načelo fakturisane

realizacije. 33

Unošenje pouzdanih računovodstvenih informacija u finansijske izveštaje iziskuje uvažavanje i sledećih principa:

opreznosti u transakcijama, koja je u tržišnoj privredi velike neizvesnosti važna, ali nije korektno da se po tom osnovu stvaraju skrivene rezerve;

preovlađivanja suštine nad formom (poslovne transakcije se iskazuju u njihovoj suštini i finansijskoj realnosti, a ne u njihovoj zakonskoj formi);

obaveznog obelodanjivanja onih pojedinosti koje su bitne za prosuđivanje i odlučivanje.34

Pomenuta opšteprihvaćena načela GAAP-a (Generally Accepted Accounting Principles), kao proizvod iskustva zemalja tržišno razvijenh privreda i kritičke analize ekonomske nauke, prihvatile su članice Evropske zajednice, sada Evropske unije, kao obavezujuća načela i direktive za ujednačavanje nacionalnih propisa koji se odnose na izradu, sastavljanje, prezentaciju i kontrolu godišnjih računa i finansijskih izveštaja, i to:

četvrtu direktivu (1978) o pravilima procenjivanja, u kojima dolazi do izražaja GAAP i o sadržini godišnjih računa korporacije;

sedmu direktivu (1983) o sadržini, ciljevima, principima i metodama konsolidovanja bilansa stanja i bilansa uspeha korporacije;

osmu direktivu (1978) o kvalifikaciji lica odgovornih za obavljanje revizije finansijskih iskaza. 35

33 Dmitrović Šaponja Lj.: Uporedna analiza strukture bilansnih šema i bilansnih šema u zemljama Evropske unije, Beograd, 2003., str. 1534 Dmitrović Šaponja Lj.: Uporedna analiza strukture bilansnih šema i bilansnih šema u zemljama Evropske unije, Beograd, 2003., str. 1535 Dmitrović Šaponja Lj.: Uporedna analiza strukture bilansnih šema i bilansnih šema u zemljama Evropske unije, Beograd, 2003., str. 15


7.2. Značaj IV direktive za ujednačavanje izveštavanja36

Četvrta direktiva se odnosi na akcionarska društva, društva sa ograničenom odgovornošću i komanditna društva na osnovu akcija, a za njeno usvajanje razlozi su bili motivacioni faktori, i to:

usklađivanje nacionalnih propisa država članica u vezi sa finansijskim izveštajima; poslovanje poslovnih subjekata van nacionalnih granica i potreba zaštite neto imovine, minimum ekvivalentnih zakonskih propisa, koji iziskuju određeni obim računovodstvenih

informacija koje poslovni subjekti treba da objave, zahtev da godišnji računi treba da prezentuju istinite informacije o imovini, obavezama,

finansijskom položaju, dobitku i gubitku poslovnog subjekta, što ujedno predstavlja i utvrđivanje propisanih bilansnih šema (stanja i uspeha) i određivanje minimalnih sadržaja informacija u napomenama (nekada u aneksu i izveštaju o poslovanju).

U određenim slučajevima su moguća izvesna odstupanja od odredaba četvrte Direktive Evropske unije, i to:

za male i srednje poslovne subjekte (društva); za poslovne subjekte koji imaju manji nacionalni značaj; za složene poslovne subjekte (grupe, koncerne, holding-kompanije i sl.) prilikom

sastavljanja konsolidovanih bilansa; za završne (godišnje) račune koji su sastavljeni u skladu sa četvrtom direktivom Evropske

unije.

Bilans stanja, shodno odredbama četvrte direktive Evropske unije, može se prezentovati u dvostranom ili u stepenastom obliku. Četvrta direktiva daje mogućnost utvrđivanja dve šeme Bilansa stanja. Sadržaji pozicija u aktivi su dati po redosledu rastuće likvidnosti, a u pasivi – po redosledu rastuće ročnosti. Za obe šeme je karakteristično da na početku iskaza imovine, odmah posle pozicija „neuplaćeni upisani kapital“ i „rashodi osnivanja“ dolazi pozicija „stalna imovina“ kao dugoročno imobilisanje, što je pokazatelj finansijskog naprezanja. Bitna razlika se ogleda u poziciji neto tekućih (obrtnih) sredstava u vidu viška kratkoročnih obaveza nad tekućim (obrtnim) sredstvima i pokazatelja mogućnosti održavanja tekuće platežne sposobnosti.

Četvrta direktiva u čl- 23. do 26. preporučuje četiri šeme Bilansa uspeha (tj. računa dobitka i gubitka), i to dve po metodi ukupnih troškova i dve po metodi troškova prodatih proizvoda.

Ostavljena je sloboda članicama Evropske unije da same odluče da li će prihvatiti sve četiri šeme Bilansa uspeha i obe šeme Bilansa stanja ili će se opredeliti za samo po jednu od njih, ili, pak, drukčije. Između šema za koje se određena članica Evropske unije opredelila i koje je u svom zakonodavstvu kodifikovala, pojedini poslovni subjekti biraju jednu šemu Bilansa uspeha i jednu šemu Bilansa stanja. Ukoliko bi se svi poslovni subjekti opredelili za iste šeme Bilansa stanja i Bilansa uspeha, što je praktično malo verovatno a teorijski mogućno, mogli bi se dobiti svodni bilansi (za uže ili šire poslovne celine), kojima bi se samim tim omogućila uporedivost. U

36 Dmitrović Šaponja Lj., Petković Đ., Jakšić D.: Računovodstvo, Ekonomski fakultet Subotica, 2007. str. 496


drugom, pak, slučaju, što je i verovatnije u praksi, opredeljenje za razne šeme Bilansa uspeha i Bilansa stanja onemogućuje ostvarivanje principa uporedivosti, jer ne postoji mogućnost svođenja određenih podataka. Kontinuitet forme je zastupljen u direktivi, jer se izveštaji ne mogu menjati iz godine u godinu.

Sledeća opšta načela u vezi sa Bilansom stanja i Bilansom uspeha posebno se ističu u četvrtoj direktivi, a to su:

načelo kontinuiteta; pojedinačno iskazivanje bilansnih pozicija, uz mogućnost njihovog dubljeg

raščlanjivanja; uporedivost bilansnih pozicija u tekućoj godini u odnosu na prethodnu godinu; obezbeđenje istinitih informacija (verne slike) o imovini, obavezama, finansijskom

položaju, dobitku u gubitku; mogućnosti prilagođavanja šema Bilansa stanja i Bilansa uspeha radi raspodele

ostvarenog rezultata; primena bruto principa radi obezbeđenja veće iskazne moći Bilansa stanja i Bilansa

uspeha.

7.3. Finansijski izveštaji u skladu sa MRS

U oblasti finansijskog izveštavanja svrha standardizovanja jeste obezbeđenje kako podataka, tako i informacija, koje omogućuju uporedne analize i nesmetano poslovno komuniciranje. Naime, cilj standardizacije je postizanje istinitosti, objektivnosti, uporedivosti, kao i najvažnijih osobina finansijskih izveštaja.

MRS 1 preporučuje oblike finansijskih izveštaja čija forma nije obavezna, već je poslovni subjekt kreira i prilagođava svojim specifičnim potrebama.

Cilj ovog standarda je da propiše osnov za prikazivanje finansijskih izveštaja opšte namene, da bi se obezbedila uporedivost kako sa sopstvenim finansijskim izveštajima preduzeća iz prethodnih perioda, tako i sa finansijskim izveštajima drugih preduzeća. Da bi se taj cilj postigao, u ovom standardu utvrđen je opšti pristup prikazivanju finansijskih izveštaja, smernice za njegovu strukturu i minimum zahteva u odnosu na sadržaj finansijskih izveštaja. Priznavanje, merenje i obelodanjivanje specifičnih poslovnih promena i događaja uređeno je drugim MRS-om. Ovaj standard se primenjuje za prikazivanje svih finansijskih izveštaja opšte namene, važi za sve vrste preduzeća uključujući banke i osiguravajuća društva.

Godina dana je najčešće period u kom se prezentuju finansijski izveštaji. U posebnim okolnostima, ukoliko se sastavljaju finansijski izveštaji za kraći ili duži vremenski period od jedne godine (npr. spajanje, pripajanje, podela, promena vlasništva, itd.) poslovni subjekt bi trebao da obelodani (pored perioda naznačenom u finansijskom izveštaju) razlog za drugi izveštajni period, kao i to da nisu uporedivi podaci sa podacima iz prethodnog godišnjeg izveštaja (bilansa stanja, bilansa uspeha, izveštaja o promenama na kapitalu, kao i izveštaja o promenama gotovine). Obelodanjivanje stavki finansijskih izveštaja i finansijskih stavki datih u napomenama (koje prate finansijske izveštaje) zahteva MRS 1.


7.3.1. Bilans stanja po MRS 1

Bilans stanja, kao što je već rečeno, predstavlja pregled u kome je prikazana imovina i njena struktura u obliku stalne imovine i tekuće (obrtne) imovine, na jednoj strani, i kapitala i obaveza, na drugoj strani. U ovom pregledu sadržani su podaci za tekući i prethodni obračunski period. Rezultat poslovanja (kao razlika vrednosti čiste imovine) se utvrđuje poređenjem odgovarajućih pozicija dveju obračunskih perioda (tj. dva uzastopna bilansa stanja).

U bilansu stanja, imovina se iskazuje odvojeno prema karakteru i stepenu njihove očekivane (potencijalne) likvidnosti, a obaveze se iskazuju prema njihovom očekivanom roku dospeća. MRS zahteva sistematizaciju prema roku naplativosti imovine (ali dozvoljava izbor u vezi sa klasifikacijom na stalnu i tekuću), a prema roku izmirenja treba da budu sistematizovane obaveze. Sva imovina koja će biti naplaćena u roku od godinu dana, odnosno u roku naplativosti dužem od godinu dana, kao i ročnost obaveza, ovim standardom se zahteva da budu prikazana u napomenama. U napomenama treba da budu informacije koje ukazuju na probleme likvodnosti i ročnosti.

Analiza finansijskog položaja poslovnog subjekta je zapravo svrha sastavljanja bilansa stanja, i upravo stoga su prema principu rastuće likvidnosti raščlanjene sve pozicije u aktivi, a prema principu rastuće dospelosti sve pozicije u pasivi. Informacije o datumima dospeća su od značaja za procenjivanje likvidnosti i solventnosti poslovnog subjekta.

Poslovni subjekt shodno prirodi poslovanja samostalno odlučuje da li će imovinu i obaveze klasifikovati prema opadajućoj likvidnosti u aktivi i rastućoj dospelosti u pasivi, ili prema periodu obrta imovine i dospeća obaveza. Razlikovanjem imovine prema periodu obrta obezbeđuju se informacije o imovini koja cirkuliše u tekućem (operativnom) ciklusu kao obrtni kapital, tj. o imovini koja je u upotrebi u dugoročnim operacijama.

Prema MRS 1 posebno se ističe podela imovine na tekuću i netekuću, tj. kratkoročne i dugoročne obaveze. Tekuća (obrtna) imovina prema ovom standardu predstavlja imovinu:

od koje se očekuje da će biti realizovana, tj. koja se drži za prodaju ili potrošnju u toku operativnog ciklusa;

koja je na zalihama za potrebe trgovine i očekuje se da će biti realizovana u roku od 12 meseci od datuma bilansiranja i

u obliku gotovine ili gotovinskog ekvivalenta, čija upotreba nije ničim ograničena.

Tekuća (obrtna) imovina može biti:

materijalna (zalihe u vezi sa proizvodnim ciklusom, kao npr. sirovine, materijal, nedovršena proizvodnja, gotovi proizvodi i roba),

gotovina i ekvivalenti gotovine, potraživanja (kratkoročna) i kratkoročna ulaganja.


Stalna imovina je ona imovina čiji je predviđeni vek trajanja duži od godinu dana, tj. čije se otuđenje očekuje u dužem roku (bez obzira na to da li su materijalna imovina, nematerijalna imovina, finansijska imovina, ulaganja ili potraživanja). Pored ročnosti dospeća prilikom klasifikacije imovine može se koristiti kriterijum koji se odnosi na oblik, odnosno, vrstu imovine.

Stalna imovina može biti:

nematerijalna (patenti, licence, osnivačka ulaganja, goodwill, troškovi razvoja, itd.) materijalna (zemljišta, šume, građevinski objekti, postrojenja, oprema, itd.) finansijska (dugoročna ulaganja i potraživanja).

Tekuće obaveze su obaveze za koje se očekuje da će biti izmirene u toku operativnog ciklusa (čije izmirenje dospeva u roku od godinu dana od dana bilansiranja). Osim njih, sve ostale obaveze smatraju se dugoročnim.

Iako ovaj standard, kao što je već rečeno, ne propisuje redosled na format šeme, on ukazuje na to koji podaci mogu da budu prikazani u Bilansu stanja, a koji u napomenama.

Pozicije koje bi prema MRS 1 trebalo da budu obavezno prezentovane u bilansu stanja su:

nekretnine, postrojenja i oprema, ulaganje u nekretnine, nematerijalna ulaganja, stalna imovina namenjena prodaji, finansijska imovina, učešća u kapitalu drugih lica (po metodu udela), kupci i druga potraživanja, gotovina i gotovinski ekvivalenti, zalihe, dobavljači i druge obaveze, potraživanja i obaveze za poreze u skladu sa MRS 12 – Porezi na dobitak, obaveze u vezi sa stalnom imovinom namenjenoj prodaji, rezervisanja, finansijske obaveze, manjinski interes – upisani kapital, emitovani kapital i rezerve koje pripadaju vlasnicima.

Najvažniji zahtev koji bi trebao da ispuni finansijski izveštaj je zahtev za vernim i poštenim izveštavanjem. Za poštenu i fer prezentaciju finansijske situacije poslovnog subjekta ili kada iziskuju Međunarodni računovodstveni standard, dodatno u napomenama bi trebalo prikazati posebne stavke, zaglavlja i podzbirove.

Prema MRS 1 finansijski izveštaj ne sastoji se samo od propisanih obrazaca, već i iz napomena i dopunskih informacija koji čine njegov sastavni segment.


7.3.2. Bilans uspeha po MRS 1

Bilans uspeha kao finansijski izveštaj sadrži zbirni prikaz prihoda (zarađenih) i rashoda (nastalih) u toku redovnog poslovanja. Mnogi ga smatraju i najvažnijim finansijskim izveštajem, jer pokazuje profitabilnost poslovnog subjekta.

MRS 1 ne propisuje njegovu strogu formu, već navodi minimum stavki koje bi trebale biti prezentovane u Bilansu uspeha, a ostavlja mogućnost poslovnim subjektima da isti prilagode sopstvenim potrebama. Posebne stavke koje bi trebalo da budu prezentovane u Bilansu uspeha su:

prihodi, troškovi finansiranja, učešće dobitka i gubitka pridruženih poslovnih subjekata, kao i efekti zajedničkih

poduhvata, troškovi poreza, dobitak ili gubitak iz redovnih aktivnosti, dobitak ili gubitak koji pripada manjinskim akcionarima, dobitak ili gubitak koji pripada vlasnicima kapitala matičnog poslovnog subjekta, neto dobitak ili gubitak perioda.

Ukoliko se iziskuje verna i fer prezentacija ili su prisutni zahtevi iz drugih Međunarodnih standarda, prezentuju se i dodatne posebne stavke, zaglavlja i podzbirovi. Na osnovu podataka i Bilansa uspeha, korisnicima finansijskih izveštaja treba da bude omogućeno da procene uspešnost poslovanja konkretnog poslovnog subjekta u budućem periodu.

Stavke prihoda i rashoda se mogu međusobno prebijati jedino ukoliko je to dozvoljeno ili zahtevano Međunarodnim standardima, ako su dobici, gubici i vezani rashodi proizašli iz istih ili sličnih transakcija, ili u slučaju kada su poslovni događaji od malog značaja.

U Bilansu uspeha rashodi se raščlanjuju:

prema njihovoj prirodi – tj. metodu ukupnih troškova. prema njihovoj funkciji – tj. prema metodi prodatih učinaka. U napomenama poslovni

subjekt treba da objavi dodatne informacije o prirodi troškova. Pomenute informacije koriste se pri predviđanju budućih novčanih tokova.

Od konkretnih okolnosti u zakonodavnoj regulativi zavisi izbor jedne od navedenih klasifikacija troškova. Npr. u našoj zemlji, kao i u velikom broju zemalja, zakonodavna regulativa propisuje obrasce finansijskih izveštaja.

7.3.3. Izveštaj o promenama na kapitalu po MRS 1

Ovaj izveštaj je pre svega namenjen vlasnicima kapitala. Sastavlja se u skladu sa MRS 1 u kojem je dat minimum pozicija, i to:


neto dobitak ili gubitak perioda, prihodi, rashodi, gubitak ili dobitak priznaju se na teret ili u korist kapitala, ukupni prihodi i rashodi perioda. Odvojeno se iskazuje ukupan iznos koji pripada

vlasnicima kapitala matičnog poslovnog subjekta i iznos koji pripada manjinskim akcionarima,

zbirni efekat promena računovodstvenih politika u skladu sa MRS 8.

U cilju dobijanja podataka o totalnim dobicima i gubicima perioda, iskazivanje prihoda i rashoda iziskuje podzbir. Neophodno je (u okviru ovog izveštaja ili u napomenama) obezbediti i dodatne informacije o:

kapitalnim transakcijama, usklađivanju iznosa (na početku i na kraju perioda) u kom se evidentiraju akcijski kapital,

akcijska premija i rezerve, saldu akumuliranog dobitka ili gubitka (na početku perioda i na dan bilansa stanja, kao i

kretanje za period).

Da li je došlo do povećanja ili smanjenja imovine u posmatranom periodu, treba da pokažu podaci o promenama neto imovine poslovnog subjekta na početku i na kraju (obračunskog) perioda

7.3.4. Napomene uz finansijske izveštaje po MRS 1

Napomene predstavljaju dodatne informacije u cilju poštene i verne prezentacije (zahtevane u MRS) u vidu opisa i raščlanjivanja prikazanih iznosa pozicija finansijskih izveštaja. U njima se obelodanjuju korišćeni metodi bilansiranja, primenjene računovodstvene politike i značajne transakcije i događaji.

U napomenama uz finansijske izveštaje treba da se:

obelodane informacije koje nisu prikazane u finansijskim izveštajima, pruže informacije koje doprinose vernom prikazivanju finansijskih izveštaja, i prikažu informacije o osnovama za sastavljanje finansijskih izveštaja i specifične

račnovodstvene politike

Po jednoobraznom rasporedu se prikazuju napomene, a koje sadrže:

izjavu o usaglašenosti sa MRS; izjavu o osnovama prema kojoj su utvrđene pozicije Bilansa uspeha, Bilansa stanja i

primenjene računovodstvene politike; dodatne informacije za prikazane stavke u sažetim finansijskim izveštajima; ostala obelodanjivanja, koja uključuju i:

- potencijalne obaveze (shodno MRS 27 – Rezervisanja, potencijalne obaveze i potencijalna imovina),


- obelodanjivanja koja nemaju finansijsku prirodu, npr. finansijski rizik, upravljački ciljevi i politike (shodno MRS 32 – Finansijski instrumenti: obelodanjivanje i prikazivanje).

U napomenama poslovni subjekt treba da obelodani:

iznos dividendi koje su predložene pre nego što su finansijski izveštaji odobreni za izdavanje, ali još nisu dodeljene vlasnicima kapitala, kao i

iznos svih kumulativnih preferencijalnih dividendi koje nisu priznate u finansijskim izveštajima,

sedište i pravnu formu poslovnog subjekta, opis prirode poslovanja i aktivnosti, naziv matičnog poslovnog subjekta i krajnjeg matičnog poslovnog subjekta grupe.

7.4. Izveštaj o tokovima gotovine po MRS 7

MRS 7 – Izveštaj o tokovima gotovine je osnova za sačinjavanje ovog izveštaja. U njemu svi prilivi i odlivi gotovine treba da budu grupisani u tri podbilansa, i to:

prilivi i odlivi iz poslovnih aktivnosti, prilivi i odlivi iz aktivnosti plasiranja i investiranja, prilivi i odlivi iz aktivnosti finansiranja.

Korisnici finansijskih izveštaja vrše procenu sposobnosti poslovnog subjekta da stvara gotovinu i gotovinske ekvivalente.

7.5. MRS 10 – događaji posle Bilansa stanja

Cilj MRS 10 je propisivanje:

slučajeva u kojima poslovni subjekt treba da uskladi svoje finansijske izveštaje za događaje nastale posle bilansa stanja;

objavljivanja informacija koje poslovni subjekt vrši do datuma kada su finansijski izveštaji odobreni za izdavanje i o događajima nastalim posle datuma bilansiranja.

Ukoliko događaji nakon datuma bilansa stanja ukažu na to da je ugrožena pretpostavka neograničenog poslovanja poslovnog subjekta, tada MRS 10 upućuje na to da poslovni subjekat ne sastavlja finansijske izveštaje na osnovu načela neograničenog poslovanja.

Razlikujemo dve vrste povoljnih i nepovoljnih događaja koji nastaju između datuma bilansa stanja i datuma na koji su finansijski izveštaji potpisani za izdavanje, i to:

događaji koji potvrđuju stanja i okolnosti koje su postojale i pre datuma bilansa stanja (usklađivanje događaja posle datuma bilansa stanja), i


događaji koji ukazuju na stanja koja su nastala posle datuma bilansa stanja (neusklađivanje događaja nakon datuma bilansiranja).

Svi događaji do datuma kada su finansijski izveštaji odobreni za izdavanje, čak iako ti događaji nastanu posle javnog objavljivanja dobiti ili drugih odabranih finansijskih informacija, smatraju se događajima posle datuma bilansa stanja.

7.6. Izveštavanje po segmentima po MRS 14

Cilj ovog standarda je da ustanovi načela za izveštavanje o finansijskim podacima po segmentima – podacima o različitim vrstama proizvoda i usluga koje preduzeće proizvodi i o različitim geografskim područjima na kojima posluje kako bi se pomoglo onima koji koriste finansijske izveštaje da bolje razumeju rezultat preduzeća iz prošlosti, bolje ocene rizike i prinose preduzeća i budu bolje informisani prilikom donošenja sudova o preduzeću u celini. Mnoga preduzeća proizvode grupe proizvoda i pružaju usluge ili posluju u geografskim područjima u kojima preovlađuju različite stope rentabilnosti, mogućnosti rasta i rizici, zato su ovi podaci važni za procenjivanje rizika i prinosa diversifikovanog i multinacionalnog preduzeća.

7.7. Konsolidovani i pojedinačni finansijski izveštaji po MRS 27

Ovaj standard se primenjuje u pripremi i prikazivanju konsolidovanih finansijskih izveštaja za grupu preduzeća pod kontrolom matičnog preduzeća kao i kod računovodstvenog obuhvatanja ulaganja u zavisna preduzeća u posebnim finansijskim izveštajima matičnog preduzeća . Konsolidovane finansijske izveštaje prikazuje matično preduzeće da bi prikazalo finansijsko stanje, rezultat poslovanja i promene u finansijskom stanju grupe u celini. Ovde se javlja i pojam manjinskog interesa zavisnog preduzeća u vidu neto rezultata poslovanja i neto imovine koji nisu u vlasništvu matičnog preduzeća i oni se prikazuju odvojeno od matičnog preduzeća. Konsolidacija podrazumeva eliminisanje internih odnosa unutar grupe tj.međusobnih potraživanja i obaveza kao i nastale nerealizovane dobitke i gubitke ( osim u slučaju kada trošak ne može da se povrati). Konsolidovani finansijski izveštaji za celu grupu rade se na isti datum i za izradu izveštaja pripremaju se podaci primenom jednoobraznih računovodstvenih politika za iste transakcije u okviru grupe matičnog i zavisnih preduzeća, a ako to nije moguće mora da se obelodani.

7.8. Finansijsko izveštavanje u hiperinflatornim privredama po MRS 29

U hiperinflatornim privredama izveštavanje o rezultatima poslovanja i finansijskom stanju u domaćoj valuti nije korisno bez preračunavanja. Zbog gubitka kupovne moći novca poređenja iznosa nisu moguća čak i u istom obračunskom periodu što dovodi do pogrešnih zaključaka. Iznosi bilansa stanja preračunavaju se primenom opšteg indeksa cena. Monetarne stavke se ne preračunavaju jer su na dan bilansa već iskazane u monetarnoj jedinici. Sva ostala sredstva i obaveze su nemonetarne stavke i podležu preračunavanju . Sve stavke bilansa uspeha se preračunavaju primenom promene u opštem indeksu cena od dana kada su stavke prihoda i rashoda prvi put iskazane u finansijskim izveštajima do izveštajnog perioda. Dobitak ili gubitak na neto monetarnom položaju uključuje se u neto prihod i obelodanjuje kao posebna stavka. Finansijski izveštaji preduzeća u uslovima hiperinflacije u privredi mogu biti zasnovani na istorijskim vrednostima ili tekućim vrednostima, ali moraju biti iskazani u mernoj jedinici koja važi na dan Bilansa stanja. Uporedni iznosi za prethodni period takođe moraju da se preračunaju na mernu jedinicu koja važi na dan Bilansa stanja. U finansijskim izveštajima treba obelodaniti kretanje zvaničnih indeksa cena za izveštajni period koji su korišćeni za preračunavanje.

7.9. MRS 30 - Obelodanjivanje u finansijskim izveštajima banaka i sličnih finansijskih institucija

Poslovanje banaka kao i njihove obaveze razlikuju se od drugih preduzeća jer osnovna funkcija banke je da prima uloge i pozajmljuje sredstva tj. kreditira i ulaže. Razlika između kamatne marže od pozajmljivanja i rashoda finansiranja po primljenim ulozima je prihod banke. Ovaj standard je specifičan za ovu delatnost. Da bi banka pripremila finansijske izveštaje i obelodanila ih, mora da prikaže računovodstvene politike koje su primenjivane za izveštajni period, a koje se odnose na sledeće pozicije:

priznavanje glavnih vrsta prihoda i rashoda;

procenjivanje ulaganja putem njihove naplativosti i stvaranje rezerve za nenaplativa potraživanja ili njihov otpis;

procenjivanje ulaganja u hartije od vrednosti – akcije i one hartije od vrednosti kojima će se trgovati;

jasno razgraničenje potraživanja i obaveza od potencijalnih potraživanja i obaveza; osnov za utvrđivanje troškova za opšte bankarske rizike i njihov računovodstveni

tretman; stvarni gubitak i potencijalni gubitak od plasmana; politiku otpisa nenaplativih zajmova i plasmana.

Banka je obavezna da u svojim finansijskim izveštajima da komentar uz finansijske izveštaje o pitanjima kao što su upravljanje likvidnošću i rizicima kao i kontrolom istih. Korisnike finansijskih izveštaja banaka zanima njihova likvidnost i solventnost, kao i rizici povezani sa sredstvima i obavezama koje su priznate u bilansu stanja i sa vanbilansnim stavkama. Banke su izložene rizicima fluktuacija valuta, promena kamatnih stopa, promena cena na tržištu i neizvršenja obaveza njenih komitenata. Svi ovi rizici treba da budu obelodanjeni u finansijskim izveštajima banaka.

Banka obelodanjuje ročnu strukturu sredstava i obaveza grupišući ih po rokovima dospeća od dana Bilansa stanja do ugovorenog datuma dospeća. Iz ove ročne strukture aktive i pasive proizilazi usklađenost ili kontrolisana neusklađenost potraživanja i obaveza, prihoda i rashoda od kamata ili prihoda i rashoda od promena kurseva valuta za sredstva i izvore u stranim sredstvima plaćanja. Uravnoteženost dospeća sredstava i obaveza govori o tome da banka vodi računa o svojoj likvidnosti i napred napomenutim rizicima. Banka vrši izdvajanja na ime opštih bankarskih rizika, uključujući i buduće gubitke ili potencijalne obaveze. Ona je u obavezi da ove iznose obelodani i prikaže kao smanjenje neraspoređenog dobitka prethodnog perioda, a kad se naplate kao njegovo povećanje, što znači da ih ne uključuje u utvrđivanje neto dobitka ili gubitka za tekući period. Banka ima obavezu da obelodani primljena obezbeđenja i jemstva za svoje plasmane,a isto tako i iznose sredstava koje je dala kao jemstvo za svoje obaveze (npr.obezbeđenje depozita).

Specifičnost za banke je i prikaz u finansijskim izveštajima posebnog bilansa poslova u ime i za račun – zastupničkih poslova.

7.10. Periodično finansijsko izveštavanje po MRS 34

Ovaj standard ima za cilj da propiše minimalni sadržaj periodičnog finansijskog izveštaja i principe za priznavanje i merenje u finansijskim izveštajima međuperioda. Periodično finansijsko izveštavanje zahtevaju često državni organi, komisije za hartije od vrednosti, berze i računovodstveni organi. Periodični finansijski izveštaji mogu biti potpuni kao i godišnji tj. da sadrže Bilans stanja, Bilans uspeha, Izveštaj o promenama na kapitalu, Izveštaj o tokovima gotovine, računovodstvene politike i napomene.

Periodični finansijski izveštaji po ovom standardu moraju da imaju najmanje sledeće komponente: sažeti Bilans stanja, sažeti Bilans uspeha, sažeti Izveštaj svih promena na

sopstvenom kapitalu bez novih uplata ili isplata po osnovu ostvarene neto dobiti za dati period, sažeti izveštaj o tokovima gotovine i izabrane napomene sa objašnjenjima.

8. Revizijski izveštaj

Revizijski izveštaj je završni deo postupka i daje vrednost finansijskim izveštajima. Cilj revizijskih izveštaja je omogućiti deoničarima, vlasnicima obveznica, bankarima i svima onima koji se oslanjaju na finansijske izveštaje da odrede stepen odgovornosti koju je revizor preuzeo. Da bi revizor mogao da uradi revizijski izveštaj, on mora da raspolaže finansijskim izveštajima koji sadrže podatke o preduzeću, kao što su: finansijsko stanje, uspešnost poslovanja, gotovinski tokovi, politike kojima se usmerava preduzeće. Odgovornost za sastavljanje ovih izveštaja, kao i za njihov kvalitet snosi menadžment preduzeća. Revizori pregledaju celokupnu postavku preduzeća, njegovu organizaciju, ispituju računovodstvene politike, sisteme internih kontrola i valjanost svih evidencija kojima se dokumentuju ekonomski događaji. Jednom rečju, pod lupu revizora sastavlja se celokupna arhitektura poslovnih procesa, regulativa preduzeća, kao i njegovo ponašanje.

Revizijski izveštaj biće objavljen tek kada revizor prikupi dovoljno dokaza i kada reviziju obavi u skladu sa opšteprihvaćenim računovodstvenim načelima. Kada se finalizira izveštaj o reviziji, poželjno je izdati izveštaje o reviziji što je pre moguće, a nakon odobravanja finansijskog izveštaja od strane klijenta. Ovim bi se izbeglo izlaganje revizora riziku zbog događaja koji mogu nastati nakon datuma bilansa stanja. Revizor priprema opširni izveštaj za upravni odbor preduzeća, pored izveštaja koji se radi u kratkoj formi, koji se publikuje u javnost.

Prema IFAC-ovom (The International Federation of Accountants) standardu ISA 700, izveštaj treba da sadrži sledeće elemente: naziv izveštaja, naziv primaoca, uvodni paragraf, paragraf u kome je opisan obi mi priroda revizije, paragraf koji sadrži mišljenje revizora o finansijskim izveštajima, datum izveštaja, adresu i potpis revizora. Najčešći tip izveštaja revizora je standardni pozitivni izveštaj. Pozitivni izveštaj se sastoji od tri, a ponekad i četiri paragrafa: uvodni paragraf, paragraf u kojem je opisana priroda revizije, paragraf koji sadrži mišljenje revizora o finansijskim izveštajima i o određenim okolnostima, i četvrti paragraf, u kome se stavlja naglasak na neku određenu temu. Uvodni paragraf sadrži identifikaciju revidiranih finansijskih izveštaja i izjavu o odgovornosti uprave preduzeća i odgovornosti revizora. Paragraf obima revizije sadrži pozivanje na Međunarodne standard revizije, ili relevantne nacionalne standard ili praksu i opis rada koji je revizor obavio. Paragraf mišljenja sadrži mišljenje o finansijskim izveštajima koje je izrazio revizor.

Mišljenje izraženo u izveštaju revizora može biti: pozitivno, modifikovano (sa rezervom), negativno ili izveštaj u kome revizor objavljuje nemogućnost davanja mišljenja. Izveštaj u kome revizor izražava pozitivno mišljenje se izdaje na jasan i afirmativan način, kada je revizor zadovoljan u svim bitnim aspektima, odnosno kada potvrđuje: da su finansijske informacije pripremljene korišćenjem prihvatljivih računovodstvenih politika koje su dosledno pripremljene; da su finansijske informacije date u skladu sa relevantnim propisima i zakonima; da su finansijski izveštaji, posmatrano u celini, saglasni sa saznanjima revizora o poslovanju preduzeća; i da postoji adekvatno objavljivanje svih pitanja koja su relevantna za pravilnu prezentaciju finansijskih informacija.

Izveštaji revizora koji nisu pozitivni se nazivaju “ostalim izveštajima, ili izveštajima koji nisu pozitivni”. Izveštaj revizora koji sadrži modifikovano mišljenje se izdaje kada revizor zaključi da ne može izdati pozitivno mišljenje, ali da efekat bilo kakvog neslaganja s’ upravom ili ograničenja u obimu revizije nije toliko značajan da zahteva izveštaj revizora koji sadrži negativno mišljenje ili izražavanje nemogućnosti davanja mišljenja. Izveštaj koji sadrži negativno mišljenje ili se izdaje kada je efekat neslaganja toliko značajan i sveobuhvatan za finansijske izveštaje da revizor zaključuje da izražavanje mišljenja sa rezervom nije dovoljno da bi se otkrila pogrešna ili nepotpuna priroda finansijskih izveštaja.

9. Praktičan primer

Finansijska analiza se bavi istraživanjem i kvantifikovanjem funkcionalnih odnosa koji postoje između bilansnih pozicija, stanja i uspeha sa ciljem da se omogući verodostojna ocena finansijskog položaja i aktivnosti preduzeća. U okviru finansijske analize sve fizički definisane veličine pretvaraju se u finansijske, odnosno izražavaju se kao iznosi novca.

Finansijska analiza, u osnovi, predstavlja racio analizu. Odnos jedne bilansne pozicije prema drugoj, izražen u prostoj matematičkoj formuli, naziva se racio. U zavisnosti od toga čemu treba da služe racio brojevi, oni se mogu klasifikovati u nekoliko srodnih grupa finansijskih pokazatelja. Ova klasifikacija nije uopštena i manje ili više zavisi od ličnih preferencija samog analitičara. Jedna od tih klasifikacija je i sledeća, po kojoj se racio brojevi grupišu na:

Pokazatelje likvidnosti Pokazatelje aktivnosti Pokazatelje finansijske strukture Pokazatelje rentabilnosti Pokazatelje tržišne vrednosti

Ako uporedimo rezultate dobijene ukrštanjem bilansnih pozicija, dolazimo do informacija vezanih za likvidnost, profitabilnost, nivo poslovne aktivnosti kompanija. Neophodnost upoređivanja jedne kompanije sa drugom je neminovna, jer nam podaci dobijeni računanjem finansijsksih koeficijenata ne bi dali nikakvu informaciju ako isti ne bi bili upoređeni sa rezultatima preduzeća iz iste grane, ili rezultatima istog preduzeća, ali iz različitih vremenskih perioda.

U nastavku biće predstavljena finansijska analiza poslovanja preduzeća „Mas-promet“ d.o.o. Novi Sad, u prethodne tri godine.

“Mas-promet” d.o.o. je domaće privatno preduzeće koje na regionalnom tržištu posluje od 1995. godine i trenutno ima 29 zaposlenih. Delatnosti kojima se preduzeće bavi su:

- proizvodnja i prodaja PVC i ALU stolarije- distribucija građevinskog materijala- zastupništvo engleske kompanije POLYFLOR - industrijski vinil podovi- distribucija laminata i višeslojnih parketa

Preduzeće posluje na tri lokacije, od kojih su dve u Novom Sadu, a jedna u Beogradu.

9.1. Bilans stanja

(iznosi su u hiljadama dinara)Red. br.

Pozicija Godine31.12.2006. 31.12.2007. 31.12.2008.

AKTIVAA. STALNA IMOVINA 8.651 8.134 18.459

1. Neuplaćeni upisani kapital 0 0 02. Goodwill 0 0 03. Nematerijalna ulaganja 0 0 04. Nekretnine, postrojenja, oprema i biološka

sredstva8.651 8.134 18.459

5. Dugoročni finansijski plasmani 0 0 0B. OBRTNA IMOVINA 30.752 59.625 34.002

6. Zalihe 20.515 48.831 22.0377. Stalna sredstva namenjena prodaji i sredstva

poslovanja koje se obustavlja0 0 0

8. Kratkoročna potraživanja, plasmani i gotovina 10.237 10.794 11.8419. Potraživanja 9.606 9.379 10.47410. Kratkoročni finansijski plasmani 0 0 011. Gotovinski ekvivalenti i gotovina 619 1.404 1.27812. Porez na dodatu vrednost i aktivna vremenska

razgraničenja12 11 89

13. Odložena poreska sredstva 0 0 0V. POSLOVNA IMOVINA 39.403 67.759 52.461G. GUBITAK IZNAD VISINE KAPITALA 0 0 0D. UKUPNA AKTIVA 39.403 67.759 52.461Đ. VANBILANSNA AKTIVA 0 0 0PASIVAA. KAPITAL 8.879 10.796 15.220

14. Osnovni kapital 2.195 1.117 1.11715. Neuplaćeni upisani kapital 0 0 016. Rezerve 379 379 37917. Revalorizacione rezerve 0 0 018. Neraspoređeni dobitak 6.305 9.300 13.72419. Gubitak 0 0 020. Otkupljene sopstvene akcije 0 0 0

B. DUGOROČNA REZERVISANJA I OBAVEZE

30.524 56.963 37.241

21. Dugoročna rezervisanja 0 0 022. Dugoročne obaveze 2.452 2.125 9.608

- Dugoročni krediti 0 0 8.565- Ostale dugoročne obaveze 0 2.125 1.043

23. Kratkoročne obaveze 28.072 54.838 27.63324. Kratkoročne finansijske obaveze 8.241 10.443 10.59425. Obaveze iz poslovanja 18.358 41.845 15.31226. Ostale kratkoročne obaveze i pasivna

vremenska razgraničenja7 13 857

27. Obaveze po osnovu poreza na dodatu vrednost i poreza na dobitak

1.466 2.537 742

28. Odložene poreske obaveze 0 0 0

V. UKUPNA PASIVA 39.403 67.759 52.461G. VANBILANSNA PASIVA 0 0 0

9.2. Bilans uspeha( iznosi su u hiljadama dinara)

Red. br.

Pozicija Godine31.12.2006. 31.12.2007. 31.12.2008.

A. PRIHODI I RASHODI 1. Poslovni prihodi: 122.608 187.355 225.301

- Prihodi od prodaje 122.564 185.255 226.758- Prihodi od aktiviranja učinaka i robe 0 0 0- Povećanje vrednosti zaliha učinaka 44 2.100 0- Smanjenje vrednosti zaliha učinaka 0 0 1457

2. Finansijski prihodi 1.011 1.300 1503. Ostali prihodi 2.659 5.000 4.1794. Poslovni rashodi: 123.186 189.508 219.924

Nabavna vrednost prodate robe 84.700 149.108 177.793 Troškovi materijala 19.492 19.399 20.675 Troškovi zarada, naknada zarada i

ostali lični rashodi9.310 10.040 10.190

Troškovi amortizacije i rezervisanja 1.863 1.781 1.6725. Finansijski rashodi 155 723 3.8066. Ostali rashodi 19 288 1.1467. Poslovni dobitak 0 0 5.3778. Poslovni gubitak 578 2.153 09. Dobit (gubitak) iz redovnog poslovanja pre

oporezivanja2.918 3.136 4.754

Neto dobitak (gubitak) poslovanja koji se obustavlja

0 0 0

B. DOBIT (GUBITAK) PRE OPOREZIVANJA

2.918 3.136 4.754

V. POREZ NA DOBITAK10. Poreski rashodi perioda 101 116 12811. Odloženi poreski rashodi perioda 0 0 012. Odloženi poreski prihodi perioda 0 0 013. Isplaćena lična primanja poslodavcu 0 0 0

G. NETO DOBITAK (GUBITAK): 2.817 3.020 4.626

9.3. Finansijska analiza

Godine2006 2007 2008

Pokazatelji likvidnostiOpšti racio likvidnosti 1.1 1.09 1.23Rigorozni racio likvidnosti 0.36 0.2 0.43Neto obrtni fond 2.680 4.787 6.369Pokazatelji aktivnostiKoeficijent obrta kupca 12.76 19.75 21.6Prosečan period naplate 28.21 18.23 16.7Koeficiijent obrta zaliha 5.97 3.79 10.2Vreme trajanja jednog obrta 60.3 95 35.3Koef. neto obrtnih sredstava 4 3.14 6.67Koef. obrta ukupnih poslovnih sredstava

3.11 2.77 4.32

Koef. obrta sopstvenih sred. 14.17 22.78 12.3Pokazatelji fin. struktureOdnos pozajmljenih prema ukupnim izvorima fin.

0.77 0.84 0.7

Odnos dug. duga i sopstvenih izvora

0.28 0.26 0.52

Odnos dug. duga prema ukupnoj kapitalizaciji

0.22 0.21 0.67

Koef. pokrića kamate 0 0 0Pokazatelji rentabilnostiStopa prinosa na sopstvena poslovna sredstva

3.2% 3.7% 2.5%

9.3.1. Pokazatelji likvidnosti

Ova grupa pokazatelja ukazuje na sposobnost preduzeća da plaća dospele novčane obaveze, uz održavanje potrebnog obima i strukture obrtnih sredstava i očuvanje dobrog kreditnog boniteta.

Najvažniji u ovoj grupi pokazatelja su: opšta likvidnost, trenutna likvidnost, neto obrtna sredstva (neto obrtni fond).

Opšta likvidnost

Opšti racio likvidnosti je nastao kao refleks aplikacije bilansnog pravila u užem smislu, koje zahteva da osnovna sredstva budu finansirana sopstvenim ili bar permanentnim kapitalom, a obrtna sredstva da budu pokrivena kratkoročnim izvorima finansiranja. Drugim rečima, opšti racio likvidnosti pokazuje sa koliko je obrtnih sredstava pokriven svaki dinar kratkoročnih obaveza, što se uzima kao prvi indikator sigurnosti kojim su zaštićeni interesi kratkoročnih poverilaca preduzeća. Ovaj racio se utvrđuje na sledeći način:

Opšti racio likvidnosti =

Opšti racio likvidnosti pokazuje sa koliko je obrtnih sredstava pokriven svaki dinar kratkoročnih obaveza, što se uzima kao prvi indikator sigurnosti kojim su zaštićeni interesi kratkoročnih poverilaca preduzeća.

Iz tabele vidimo da je opšti racio likvidnosti najnepovoljniji u 2006. godini, sa trendom rasta, tako da je najpovoljniji u 2008. godini. Ovaj koeficijent može biti i prenizak i previsok, a umnogim industrijskim granama je previše nizak kada je blizu 1. Na tom nivou, firme su jedva sposobne da gotovinom koja pristiže pokrije obaveze koje će dospeti.

Rigorozni pokazatelj likvidnosti je praktično isto što i opšti pokazatelj likvidnosti, samo što su zalihe uklonjene iz obračuna. To znači sledeće: skoro sve ostalo u kategoriji tekuće aktive je gotovina, ili se lako pretvara u gotovinu. Na primer, većina potraživanja od kupaca će biti plaćena za mesec ili dva, tako da su ona dobra skoro kao gotovina. Rigorozni racio likvidnosti pokazuje koliko bi lako bilo za kompaniju da otplati svoj kratkoročni dug, ne čekajući da rasproda zalihe ili da ih pretvori u gotov proizvod. U većini slučajeva rigorozni racio bi trebalo da bude iznad 1.

Rigorozni racio likvidnosti

Rigorozni racio likvidnosti se računa po formuli:

Rigorozni racio likvidnosti =

Iz tabele se vidi da je rigorozni racio likvidnosti narušen u sve tri reprezentativne godine.

Neto obrtni fond

Neto obrtni fond, odnosno neto obrtna sredstva predstavljaju apsolutnu razliku između obrtnih sredstava i kratkoročnih obaveza, odnosno dugoročne izvore finansiranja obrtnih sredstava. Neto obrtna sredstva ukazuju na sposobnost zaduživanja preduzeća na kratak rok. Računaju se po formuli:

Neto obrtna sredstva = Obrtna sredstva – Kratkoročne obaveze

Neto obrtna sredstva ukazuju na mogućnosti zaduživanja preduzeća na kratak rok. Da bi banka odobrila preduzeću kredit, to najpre zavisi od likvidnosti preduzeća, ali i od odnosa kratkoročnih obaveza prema neto obrtnim sredstvima, koja na neki način služe kao garancija da će preduzeće ispuniti svoje obaveze prema banci.

Pretpostavlja se da preduzeće koje ima veći iznos neto obrtnih sredstava, uz istu brzinu konverzije zaliha i potraživanja u gotovinu, automatski obezbeđuje i srazmerno veći stepen likvidnosti.

U konkretnom primeru neto obrtnog fonda kompanije „Mas-promet“ d.o.o. vidimo da on iz godine u godinu ide uzlaznom putanjom.

9.3.2. Pokazatelji aktivnosti

Finansijski pokazatelji aktivnosti preduzeća obuhvataju sve relativne odnose između prihoda i troškova, sa jedne strane, i pojedinačnih i ukupnih ulaganja u poslovna sredstva, sa druge strane. Ovi pokazatelji nazivaju se koeficijenti obrta poslovnih sredstava.

Neki od tih koeficijenata su:

Koeficijent obrta kupca =

Prosečan period naplate =


Cena koštanja realizovanih proizvoda se ne može naći u bilansu uspeha u našoj zemlji, zbog obračuna rezultata primenom metode ukupnih troškova. Umesto ovog pokazatelja, često se koristi:


Vreme trajanja jednog obrta =

Koeficijent neto obrtnih sredstava =

Koeficijent obrta poslovnih sredstava =

Koeficijent obrta stalnih sredstava =

Koeficijent obrta kupaca

U slučaju našeg preduzeća potraživanja od kupaca se naplaćuju prosečno 12.76, tj. 19.75, odnosno 21.6 puta godišnje. Koeficijent pokazuje i to da na svakih 12.76, tj. 19.75, tj. 21.6 dinara ostvarenih prihoda od realizacije u toku godine, jedan dinar ostaje nenaplaćen u saldu potraživanja od kupaca na kraju godine.

Kada se broj dana u godini podeli sa koeficijentom obrta kupaca, dobija se prosečno vreme trajanja jednog obrta, odnosno prosečan period naplate potraživanja od kupaca. Ovaj pokazatelj je povezan i sa kreditnim uslovima koje preduzeće nudi kupcima. Iz tabele možemo videti, da s’ obzirom da je kreditni period 30 dana, prosečan period naplate je zadovoljavajući. Pogotovo je ohrabrujuća činjenica da od sukcesivno, sa godinama opada, odnosno potraživanja od kupaca se naplaćuju u kraćem roku.

Koeficijent obrta kupaca i period naplate potraživanja važni su za analitičko sagledavanje poslovanja da bi se vodila ispravna politika likvidnosti i rentabilnosti preduzeća, ali i politika prodaje. Ti pokazatelji su ujedno i provera racija likvidnosti, mereći brzinu pretvaranja potraživanja u gotovinu, kojom se pokrivaju dospele novčane obaveze. Sa druge strane, povećanje koeficijenta obrta kupaca, odnosno smanjenje perioda naplate potraživanja neophodan je uslov za ostvarenje rentabilnosti, tj. da se manjim ulaganjem ostvari veći prihod.

Koeficijent obrta zaliha

U preduzeću „Mas-promet“ d.o.o. zalihe se prosečno obrnu, tj. realizuju 5.97, odnosno 3.79, odnosno 10.2 puta godišnje. To takođe znači da na svakih 5.97, tj. 3.79, tj. 10.2 dinara prodaje po ceni koštanja, jedan dinar ostaje vezan u vrednosti zaliha.

Kada se broj dana u godini podeli koeficijentom obrta zaliha, dobija se prosečno trajanje jednog obrta, koje pokazuje prosečno vremensko zadržavanje zaliha na skladištu. Prosečna starost zaliha iznosi 60.3 dana 2006. godine, 95 dana 2007. godine, odnosno 35.3 dana 2008. godine.

Prosečno vreme zadržavanja zaliha 35.3 danaPeriod naplate potraživanja 16.7 dana-------------------------------------------------------------Period pretvaranja zaliha u gotovinu 52 dana

Iz ove računice vidimo da je u 2008. godini prosečan period pretvaranja zaliha u gotovinu 52 dana. Smanjenje prosečnog vremena zadržavanja zaliha i perioda naplate potraživanja povoljno bi uticalo na likvidnost preduzeća, pošto bi se ubrzao vremenski ciklus naplate potraživanja od kupaca i pretvaranja zaliha u novac. Povećavala bi se i rentabilnost poslovanja, jer bi se angažovao srazmerno manji obim imovine uz brži obrt.

Koeficijent neto obrtnih sredstava pokazuje odnos neto prihoda od prodaje i neto obrtnih sredstava. Iz tabele vidimo da on varira, pa je tako u 2006. godini 4, u 2007. 3.14, a u 2008. 6.67. To znači da na svakih 4/3.14/6.67 ostvarenih neto prihoda od realizacije preduzeće angažovalo 1

dinar neto obrtnih sredstava, odnosno neto obrtna sredstva se obrnu prosečno 4/3.14/6.67 puta godišnje.

Koeficijent obrta ukupnih poslovnih sredstava pokazuje da na svaki uloženi dinar u poslovna sredstva kompanija „Mas-promet“ d.o.o. ostvari u proseku 3.11 dinara 2006. godine, 2.77 dinara 2007. godine i 4.32 dinara 2008. godine.

Koeficijent obrta sopstvenih sredstava pokazuje da preduzeće „Mas-promet“ d.o.o. na svaki dinar ulaganja finansiranih iz sopstvenih izvora ostvaruje neto prihode od realizacije u proseku u iznosu od 14.17 dinara 2006. godine, 22.78 dinara 2007. godine, odnosno 12.3 dinara 2008. godine.

Kao prihvatljiva standardna veličina za upoređivanje i ocenu efikasnosti korišćenja sopstvenih sredstava pojedinačnih preduzeća uzima se prosečan koeficijent obrta ove imovine za delatnost kojoj pripada. Nizak koeficijent je pokazatelj suvišnog ulaganja u odnosu na mogućnost koriščenja ove imovine za povećanje prihoda. Istraživanje uzroka nedovoljnog obrta sopstvenih sredstava je odgovoran i složen zadatak finansijske analize, kao osnove za donošenje odluka kojim bi se poboljšala efikasnost korišćenja ove imovine.

9.3.3. Pokazatelji finansijske strukture

Cilj ovih pokazatelja je da se utvrdi solventnost kompanije, koja predstavlja sposobnost kompanije da izmiruje obaveze na duži rok.

Ukupna poslovna sredstva preduzeće može da finansira iz različitih izvora, koji se dele na sopstvene i tuđe. Odnos između sopstvenih i pozajmljenih izvora finansiranja naziva se finansijskom strukturom preduzeća i izražava se u pasivi bilansa stanja. Glavni pokazatelji finansijske strukture izračunavaju se na sledeći način:

Odnos pozajm. prema ukupnim izvor. finans.=

Odnos dugoročnog duga i sopstv. izvora =

Odnos dug. duga prema ukupnoj kapitaliz.=

Koef. pokrića kamate =

Odnos pozajmljenih prema ukupnim izvorima finansiranja

Odnos između pozajmljenog kapitala, bilo da je u pitanju kratkoročni ili dugoročni dug, prema ukupnom kapitalu, pokazuje relativno učešće pozajmljenih izvora u ukupnim izvorima finansiranja. Ukoliko se taj odnos, odnosno racio izrazi u procentima, razlika do 100 predstavlja srazmeran deo finansiranja poslovanja iz sopstvenih izvora. Sudeći po podacima iz tabele, ne možemo reći da je situacija u kompaniji „Mas-promet“ d.o.o. povoljna, s’ obzirom da u 2006. godini svaki dinar pribavljen u poslovnu imovinu, putem dugova, kratkoročnih i dugoročnih iznosi 0.77 dinara ili 77%, dok je ostatak od 23% finansiran iz sopstvenih izvora. Situacija u 2007. godini se još nepovoljnija, dok se u 2008. beleži blagi boljitak.

Odnos dugoročnog duga i sopstvenih izvora pokazuje da preduzeće na svaki dinar ulaganja iz sopstvenih izvora u proseku angažuje 0.28 dinara dugoročnog duga u 2006. godini, odnosno dugoročni dugovi učestvuju u finansiranju preduzeća sa 28% u odnosu na sopstveni kapital. U 2008. godini, situacija je najnepovoljnija, ako imamo u vidu da dugoročni dugovi učestvuju sa 52% u finansiranju preduzeća u odnosu na sopstveni kapital.

Odnos dugoročnog duga i ukupnog kapitala

Preduzeće finansira poslovanje 22% iz dugoročnih izvora, u 2006. godini, 21% u 2007, i 67% u 2008. godini

9.3.4. Pokazatelji rentabilnosti

Pokazatelji rentabilnosti se odnose na stopu poslovnog i neto dobitka, stopu prinosa na ukupna poslovna sredstva i stopu prinosa na sopstvena poslovna sredstva. Jednostavnije rečeno, rentabilnost nam govori da li preduzeće ostvaruje neophodan profit. Pokazatelji rentabilnosti se dobijaju na sledeći način:

Stopa prinosa na ukupna poslovna sredstva =

Stopa prinosa na sopstvena poslovna sredstva =

Stopa prinosa na ukupna poslovna sredstva pokazuje da je kompanija „Mas-promet“ d.o.o. na svakih 100 dinara prosečno uloženih sredstava ostvarilo dobitak od 3.2%, tj. 3.7%, tj. 2.5% u 2008. godini. Ova stopa ima smisla ako se vrši komparacija sa stopama iz drugih vremenskih perioda jednog preduzeća, ili ako se vrši poređenje sa drugim preduzećima iz iste grane ili sa prosekom cele grane.

10. Zaključak

Vlasnici, investitori, banke, država, menadžeri, direktori i svi zaposleni u raznim preduzećima zainteresovani su za poslovni uspeh preduzeća. Iz tog razloga prate poslovanje preduzeća preko finansijskih izveštaja, koji se daju na uvid nezavisnim revizorskim firmama da bi se potvrdila njihova ispravnost i tačnost. Finansijski izveštaji sa svojim pozicijama daju uvid u finansijsko stanje preduzeća. Analiza finansijskih izveštaja bavi se ocenom finansijskog stanja i upravljanjem obrtnim kapitalom. Prvo od čega se polazi pri oceni finansijskog stanja preduzeća su: bilans stanja, bilans uspeha i izveštaj o novčanim tokovima. Sa stanovišta finansijske analize izuzetno je značajna priprema finansijskih izveštaja, u smislu sažimanja pojedinih bilansnih pozicija i njihovog adekvatnog grupisanja za potrebe analize.

Dakle, javni interes je glavna smernica i računovodstva i finansijskog izveštavanja. Investitori, kreditori, vlada i vladine agencije, državni fiskalni organi, poslovni partneri, zaposleni, menadžment poslovnih sistema direktni su predstavnici javnog interesa, dok je javnost u najširem smislu reči njegov indirektni predstavnik.

Kroz rad smo videli da finansijski izveštaji pokazuju, sa knjigovodstvenog aspekta, vrednost imovine preduzeća i obaveza u određenom periodu. Preduzeće posluje kao tim, zajedničkim snagama svih zaposlenih, zbog čega su svi prirodno zainteresovani za očuvanje i povećanje kapitala, odnosno imovine preduzeća. Finansijsko stanje preduzeća analizira se pomoću određenih pravila finansiranja koja se izražavaju u vidu racija, koeficijenata i brojnih drugih pokazatelja poslovanja. Ukrštanjem informacija iz bilansa uspeha (iznos prihoda, rashoda, dobit) i bilansa stanja (vrednost imovine, obaveze) dobijamo osnovu za izračunavanje finansijskih racija koji se odnose na ostvarene rezultate i ukazuju na nivo rizika u poslovanju. Izračunavanjem ovih racija meri se i ocenjuje svaki rizik u poslovanju.

Finansijska ravnoteža poslovanja pretpostavlja korišćenje pravila finansiranja. Brzina obrta kapitala bitno utiče na veličinu tog istog kapitala. Pored toga, finansijska ravnoteža znači usklađivanje potreba ulaganja kapitala, sa mogućnošću pokrića obaveza. Finansijsko usklađivanje moguće je samo ako su međusobno usaglašeni rokovi i iznosi uplata i isplata, koje nisu samo bilansne pozicije. Uplate i isplate, ili, prilivi i odlivi novčanih sredstava, praktično, moraju u određenom periodu da budu u međusobnom odnosu koji obezbeđuje sadašnji, budući i planirani obim i rentabilnost poslovanja.

U praksi se ponekad čini da je teško upoređivati finansijske pokazatelje ili racija jednog preduzeća sa drugim preduzećima iz iste delatnosti usled razlika u prikazivanju vrednosti svih bilansnih pozicija. Vrednost zaštitnog znaka ili renomea preduzeća (goodwill) ponekad je teško proceniti, a neke obaveze za plaćanje, poput lizinga i garancija, nisu uvek u pojedinim preduzećima prikazane kao obaveze. Ali, bez obzira na te nedostatke, ipak su informacije o poređenjima i prosečnim trendovima u određenom periodu izuzetno korisne.

ABSTRACT

Owners, investors, banks, state, managers, CEO’s and all employees in every company are interested about success of their company. That is the reason why they watch for financial statements of companies, which are given to independent reviser firms in order to certify their correctness. Financial statements give an insight about financial position of concrete enterprise. Financial statement analysis do the scanning of financial position and manage with working capital. The most important about financial analysis are balance sheet, income statement and statement of cash flow. Very important is preparation of financial reports, in the meaning of compacting some statements’s positions and their adequate assembling for analysis’s needs.

So, public interest is the main guideline of accounting and financial system. Investors, creditors, government and their agencies, state’s fiscal system, business partners, employees, management are direct representatives of public interest, while public is, in the widest meaning, indirect representative.

In this work, we have seen that financial statements shows, from the accounting aspect, value of company’s assets and liabilities at some period. Company is working as a team, with collective and cooperate strength of all the employees, and that is why all are interested in preserving and growing of capital and company’s assets. Company’s financial position is tested by some rules of financing which are expressed like ratios, coefficients and more other indexes. By combining information from income statement (income, outcome, earning) and balance sheet (asset, liabilities) we can get the base for counting financial ratios which refer to accomplished results and show level of risk in business.

Financial balance of business mean use of some rules of financing. Rate of cash flow affects capital value. Also, financial balance mean adjustment of capital input, with possibility of liability covering. Financial balance is possible only if deadlines between payments and redemption are met. Payments and redemption, or inflows and outflows of money, practically, at some moment must be in each other relation which provide present, future and planned business profitability.

In a practice, sometimes it seems hard to compare financial indexes or ratios of one company with some other one from the same industry because of the differences in a way of result presentation in balance sheet and income statement. Value of trademark or company’s image (goodwill) is sometimes hard to estimate, and some things, like financial leasing or guarantee, aren’t always shown as liabilities. But, despite all that, information about comparing and average trends in some periods are very useful.

11. Literatura:

Teofanović dr R.: Istorija i teorija knjigovodstva, Beograd, 1958. Hrustić H.: Finansijski mendžment, Alfa-graf NS, Novi Sad, 2005. Krasulja D., Ivanišević M., Poslovne finansije, Centar za izdavačku delatnost, Ekonomski

fakultet u Beogradu, Beograd, 2001. Dmitrović Šaponja Lj., Petković Đ., Jakšić D.: Računovodstvo, Ekonomski fakultet

Subotica, 2007. Bogetić P.: Analiza bilansa, Ekonomski fakultet, Podgorica, 2000., Nerandžić B., Dickov V., Perović V.: Ekonomika moderna, Stylos print, Novi Sad, 2004., Stojiljković M., Krstić J.: Finansijska analiza, Vunjak N., Finansijski menadžment, Proleter-Bečej Milen-Subotica, Subotica, 2001.

god., Rodić J., Marković I.: Poslovne finansije sa programom finansijske konsolidacije,

Beograd, 1986. Karen Berman and Jou Knight with John Case: Financial Intelligence, Business Literacy

Institute, INC Harvard Business School, Boston, 2006. Brealy, A. Richard, Stewart C. Myers, Part IX, Financial Analysis and Planing,

Principles of Corporate Finance, Third Edition, International Edition, McGraw-Hill Irwin, New York, 2003.,

B.Stanko, T.Zeller, Understanding of Corporate Annual Report, 2003, John Willey & Sons,

Solomon E., The Theory of Financial Management, Columbia University Press, New York, 1963.

www.nbs.yu www.wikipedia.org www.principlesofaccounting.com www.investopedia.com

http://www.investopedia.com/

http://www.principlesofaccounting.com/

http://www.wikipedia.org/

http://www.nbs.yu/

Master Rad- Uloga i znacaj upravljackog racunovodstva

Documents

Transcript of Master Rad- Uloga i znacaj upravljackog racunovodstva