Maksim Gorki

Na dnu

Preveo: Milan Đoković

Konstantinu Petroviču Pjatnjickom

LICA:

MIHAIL IVANOV KOSTILJOV, 54 godine, sopstvenik konačišta

VASILISA KARPOVNA, njegova žena, 26 godina

NATAŠA, njena sestra, 20 godina

MEDVEDEV, njihov ujak, policajac, 60 godina

VASKA PEPEL, 28 godina

KLEŠČ, ANDREJ MITRIČ, bravar, 40 godina

ANA, njegova žena, 30 godina

NASTJA, devojka, 24 godine

KVAŠNJA, prodavačica peciva, oko 40 godina

BUBNOV, kapadžija, 45 godina

SATIN i

GLUMAC... približno istih godina, oko 40

BARON, 33 godine

LUKA, poklonik, 60 godina

ALJOŠKA, obućar, 20 godina

KRIVI ZOB i

TATARIN, nosači

Nekoliko bezimenih beskućnika koji ništa ne govore

PRVI ČIN

Podrum koji liči na pećinu. Teška tavanica, počađaveli. kameni svodovi, sa kojih je otpao lep. Svetlost dolazi iz gledališta i odozgo naniže - kroz četvrtasti prozor s desne strane. Desni ugao zauzima Peplova soba, odvojena tankom pregradom: kraj vrata koja vode u tu sobu ležaj Bubnova. U levom uglu - velika ruska peć: u levom, kamenom zidu - vrata za kuhinju, gde stanuju Kvašnja, Baron i Nastja. Između peći i vrata u zidu - širok krevet, zaklonjen prljavom cicanom zavesom. Svuda kraj zidova - ležaji. Na prednjem planu kod levog zida - panj s mengelima i malim nakovnjem pričvršćenim za njega, i drugi, malo niže od prvog. Na drugom panju, pred nakovnjem, sedi Klešč i proba ključeve na starim katancima. Kraj njegovih nogu - dva velika svežnja raznih ključeva, nanizanih na žičani prsten, pokvaren samovar od pleha, čekić, turpije. Usred konačišta - veliki sto, dve klupe, stolica bez naslona, sve - neobojeno i prljavo. Za stolom, kod samovara, posluje Kvašnja. Baron žvaće crni hleb, a Nastja, na stolici bez naslona, čita neku raskupusanu knjigu, nalakćena na sto. Na postelji, zaklonjena zavesom, kašlje Ana. Bubnov sedi na ležaju i na kalupu za kape, koji je stegao među kolenima, meri isporene pantalone, smišljajući kako da ih prekroji. Kraj njega - karton od kutije za šešire - za štitove na kapama, parčad mušeme, krpčići. Satin, tek što se probudio, leži na ležaju i - grokće. Na peći, nevidljiv, vrpolji se i kašlje Glumac. Početak proleća. Jutro.

BARON: Dalje!

KVAŠNJA: Nee, kažem, dragi moj, prođi se ti mene s tim. To sam ja, kažem, okusila... i sad, da mi daš sto pečenih rakova, ne idem pred oltar!

BUBNOV (Satinu): Što ti grokćeš? (Satin grokće.)

KVAŠNJA: Zašto ja, kažem, slobodna žena, sama svoj gospodar, da se ma uz koga privežem, zašto ja da se potčinim muškarcu - ne! Sve da je i amerikanski princ, ni na pamet mi neće pasti da se udam za njega.

KLEŠČ: Lažeš!

KVAŠNJA: Štaa?

KLEŠČ: Lažeš. Udaćeš se ti za Abramku...

BARON (istrgne od Nastje knjigu i čita naslov): „Kobna ljubav"... (Smeje se.)

NASTJA (pruži ruku): Daj... daj mi! De... ne izmotavaj se!

BARON (gleda je, mašući knjigom u vazduhu).

KVAŠNJA (Klešču): Riđi jarče! Ti - lažeš! Kako smeš da mi kažeš nešto tako drsko?

BARON (udari Nastju knjigom po glavi): Baš si budala, Nastja...

NASTJA (otrgne mu knjigu): Daj...

KLEŠČ: Velika gospođa... A za Abramku ćeš se udati... to samo i čekaš...

KVAŠNJA: Razume se! Nego šta! Kako da ne! Ti si svoju ženu doveo na ivicu groba...

KLEŠČ: Ćuti, stara kučko! To nije tvoja stvar...

KVAŠNJA: Aa! Ne voliš istinu!

BARON: Počelo! Nastja - gde si?

NASTJA (ne podiže glave): Ostavi me na miru!

ANA (promoli glavu iza zavese): Svanulo! Tako vam boga... ne vičite... ne svađajte se!

KLEŠČ: Počela da kuka!

ANA: Svakog božjeg dana... pustite me bar da umrem na miru!

BUBNOV: Buka - ne smeta smrti.

KVAŠNJA (prilazi Ani): Kako si, mila moja, mogla da živiš s takvom bitangom?

ANA: Pusti me... idi...

KVAŠNJA: Dede! Ej ti... mučenice! Nikako nije lakše u grudima?

BARON: Kvašnja! Vreme je za pijacu...

KVAŠNJA: Odmah ću! (Ani) Hoćeš li da ti dam vruće taške?

ANA: Ne treba... hvala. Zašto da jedem?

KVAŠNJA: Samo jedi. Od toplog - biće ti bolje. Metnuću ti u činijicu i ostaviću... pa kad zaželiš, ti jedi! Hajdemo, gospodine... (Klešču) Uh, nečastivi... (Ode u kuhinju.)

ANA (kašlje): Bože...

BARON (lako gurne Nastju u potiljak): Baci to... ludice!

NASTJA (gunđa): Gubi se... ja tebi ne smetam. (Zviždućući, BARON odlazi za KVAŠNJOM.)

SATIN (podiže se na ležaju): Ko je to mene juče tukao?

BUBNOV: Zar ti nije svejedno?...

SATIN: Recimo da jeste... A zašto su me tukli?

BUBNOV: Jesi li igrao karata?

SATIN: Jesam...

BUBNOV: Zato su te i tukli...

SATIN: N-nitkovi...

GLUMAC (promoli glavu s peći): Jedanput će te sasvim ubiti...

SATIN: Ti si - cepanica.

GLUMAC: Zašto?

SATIN: Zato što dvaput čoveka ne mogu ubiti.

GLUMAC (poćuti): Ne razumem... zašto - ne mogu?

KLEŠČ: Hajde, bolje silazi s peći i raspremi stan... što se tu izležavaš?

GLUMAC: To se tebe ne tiče...

KLEŠČ: Kad dođe Vasilisa - pokazaće ti koga se tiče...

GLUMAC: Nek đavo nosi Vasilisu! Danas je Baronov red da rasprema... Barone!

BARON (izlazi iz kuhinje): Nemam ja kad da raspremam... idem s Kvašnjom na pijacu,

GLUMAC: Ne tiče me se... možeš ići.i na robiju... ali tvoj je red da počistiš pod... ja za drugog neću da radim...

BARON: Hajde, đavo nek te nosi! Nastjenka će počistiti. Ej, ti, kobna ljubavi! Probudi se! (Otme knjigu od Nastje.)

NASTJA (ustaje): Šta hoćeš? Daj ovamo! Bezobrazniče! I ti si mi neki - gospodin.

BARON (vraća joj knjigu): Nastja! Počisti pod mesto mene - hoćeš li?

NASTJA (odlazi u kuhinju): Vrlo važno... kako da ne!

KVAŠNJA (na kuhinjskim vratima - Baronu): Hajde - pođi! Počistiće se i bez tebe... Glumče! kad traže - uradi... nećeš se, valjda, pretrgnuti!

GLUMAC: Hm... uvek ja... to ne razumem...

BARON (iznosi iz kuhinje korpe pa obramici. U njima zemljani lonci, pokriveni s krpama): Danas je nešto teško...

SATIN: Mnogo ti vredi što si se rodio kao baron...

KVAŠNJA (Glumcu): Ti gledaj pa počisti! (Odlazi u trem, propustivši BARONA ispred sebe.)

GLUMAC (silazi s peći): Meni škodi kad udišem prašinu. (Ponosno) Moj organizam je otrovan alkoholom... (Zamisli se sedeći na ležaju.)

SATIN: Organizam... organon...

ANA: Andreja Mitriču...

KLEŠČ: Šta je sad?

ANA: Kvašnja mi je tamo ostavila taške... uzmi i pojedi.

KLEŠČ (prilazi joj): A ti - nećeš?

ANA: Neću... Što da jedem? Ti radiš... tebi je potrebno...

KLEŠČ: Bojiš se? Ne boj se... možda ćeš još...

ANA: Hajde, jedi! Teško mi je... sigurno ću skoro...

KLEŠČ (odlazi): Nemoj... možda ćeš - ustati.. dešava se to! (Ode u kuhinju.)

GLUMAC (glasno, kao da se odjednom probudio): Juče, u bolnici, doktor mi kaže: vaš je, veli, organizam - potpuno otrovan alkoholom...

SATIN (smeši se): Organon...

GLUMAC (uporno): Nije organon, već organizam...

SATIN: Sikambr.

GLUMAC (odmahuje rukom): Gluposti! Ja govorim - ozbiljno... da. Ako je organizam - otrovan... znači - škodi mi da čistim pod... da udišem prašinu...

SATIN: Makrobiotika... hi!

BUBNOV: Šta ti to mrmljaš?

SATIN: Reči... A ima još i - trans-scedentalni...

BUBNOV: Šta je to?

SATIN: Ne znam... zaboravio sam...

BUBNOV: Pa zašto, onda, govoriš?

SATIN: Tako... Dodijale mi, brate, sve obične reči... sve naše reči su mi dodijale! Svaku od njih čuo sam... sigurno, hiljadu puta...

GLUMAC: U drami „Hamlet" govori se: „Reči, reči, reči!" Dobra stvar... Igrao sam u njoj grobara...

KLEŠČ (izlazi iz kuhinje): Hoćeš li skoro s metlom da poigraš?

GLUMAC: To se tebe ne tiče... (Udari se rukom u grudi) Ofelija! Spomeni me u svojim molitvama! (Iza scene, negde daleko - potmula buka, uzvici, policajčev zvižduk. KLEŠČ seda za posao i počne da struže turpijom.)

SATIN: Ja volim nerazumljive, neobične reči... Kad sam bio mladić... radio sam u telegrafu... mnogo sam čitao.

BUBNOV: A bio si i telegrafista?

SATIN: Bio sam... Ima vrlo lepih knjiga... i mnogo zanimljivih reči... Ja sam bio obrazovan čovek... znaš?

BUBNOV: Čuo sam... sto puta! Pa i ako si bio... šta je s tim! Ja sam, eto, bio - krznar... imao sam svoju radionicu... Ruke su mi bile tako žute od boje: bojio sam krzna - tako su mi bile, brate, ruke žute do lakata! Već sam mislio da ih dok sam živ neću oprati... da ću i umreti žutih ruku... A pogledaj ih sad... prosto prljave... jest!

SATIN: Pa šta?

BUBNOV: Ništa više...

SATIN: Pa šta si hteo time?

BUBNOV: Onako... mislim nešto... Znači, ma koliko se ti spolja šarao, sve se otre... sve se otre, jest!

SATIN: Uh... kosti me bole!

GLUMAC (sedi, obgrlivši kolena): Obrazovanje - to nije ništa, glavno je talenat. Poznavao sam jednog glumca... uloge je sricao kad čita, ali je tako umeo da igra heroje da je... pozorište pucalo i treslo se od ushićenja publike...

SATIN: Bubnove, daj mi petparac!

BUBNOV: Imam samo dve kopejke...

GLUMAC: Ja kažem - talenat, to je potrebno heroju. A talenat - to je vera u sebe, u svoju snagu...

SATIN: Daj mi petparac, pa ću poverovati da si talenat, heroj, krokodil, starešina kvarta... Klešče, daj petparac!

KLEŠČ: Idi do đavola! Malo vas ima...

SATIN: Zašto psuješ? Pa znam da nemaš ni prebijene pare.

ANA: Andreja Mitriču... Guši me... teško mi je...

KLEŠČ: Šta da učinim?

BUBNOV: Otvori vrata u trem...

KLEŠČ: Lepo! Ti sediš na ležaju, a ja na podu - pusti mene na svoje mesto, pa otvaraj... ja sam i bez toga prozebao...

BUBNOV (mirno): Zbog mene ne treba da se otvara... tvoja žena moli...

KLEŠČ (mračno): Svako bi mogao nešto da moli...

SATIN: Buči mi glava... uh! Zašto ljudi jedan drugog tuku po glavi?

BUBNOV: Ne tuku samo po glavi, nego po celom telu. (Ustaje) Moram ići da kupim konca... A naše gazde se danas ne dadu videti... kao da su pocrkali. (Odlazi)

(ANA kašlje. SATIN zaturio ruke pod glavu i leži nepomično.)

GLUMAC (pošto se tužno obazre oko sebe, priđe Ani): Šta je? Rđavo?

ANA: Guši me.

GLUMAC: Hoćeš da te izvedem u trem? Hajde, ustani. (Pomaže Ani da se digne, ogrne joj ramena nekakvim dronjkom i, pridržavajući je, vodi je u trem.) Hajde, hajde... hrabro! I ja sam bolestan... otrovan alkoholom...

KOSTILJOV (na vratima): U šetnju? E, baš krasan par, našla vreća zakrpu...

GLUMAC: Skloni se... zar ne vidiš da idu bolesnici?

KOSTILJOV: Izvoli, proći... (Pevuši u bradu neku crkvecu pesmu, nepoverljivo razgleda konačište, krivi glavu nalevo, kao da nešto prisluškuje u Peplovoj sobi. Klešč razjareno zveči ključevila i etruže turpijom, gledajući gazdu cspod oka.) Stružeš?

KLEŠČ: Šta?

KOSTILJOV: Stružeš, velim? (Pauza) A-a... ovaj... Šta sam ja ono hteo da te pitam? (Brzo i tiho) Moja žena nije bila ovde?

KLEŠČ: Nisam je video...

KOSTILJOV (oprezno prilazi vratima Peplove sobe): Koliko mi mesta zauzimaš za dve rublje mesečno! Postelja... pa tu gde sediš... hm! Bogami, zauzima mesta za pet rubalja! Moraću ti povisiti za pola rublje...

KLEŠČ: Metni mi konopac oko vrata, pa me zadavi... Skoro ćeš da crkneš, a samo na pare misliš...

KOSTILJOV: Što da te zadavim? Kome će to koristiti? Neka ti. bog pomogne i živi kao što sam želiš. A ako ti povisim za pola rublje - kupiću ulja za kandilo... i pred svetom ikonom goreće moja žrtva... Goreće žrtva

za otkupljenje i mojih i tvojih grehova. Eto, ti sam o svojim grehovima i ne misliš... Ej, Andrjuška, kako si opak čovek! Žena ti jektiku navukla od tvog nevaljalstva... niko te ne voli, ne poštuje... posao ti diže galamu, nikom ne da mira...

KLEŠČ (viče): Jesi li došao... da me mrcvariš? (SATIN gromko rikne.)

KOSTILJOV (trgne se): Eh, ti, baćuška...

GLUMAC (ulazi): Smestio sam ti ženu u tremu, umotao je...

KOSTIJBOV: Kako si ti, brate, dobar! Lepo je to... sve će ti se to vratiti...

GLUMAC: Kad?

KOSTILJOV: Na onom svetu, bratac... tamo se sve, sve što mi uradimo beleži...

GLUMAC: Ti bi mogao i ovde da me nagradiš za moju dobrotu...

KOSTILJOV: Kako to ja mogu?

GLUMAC: Skini mi polovinu duga...

KOSTILJOV: He-he! Ti se jednako šališ, mili moj, jednako izigravaš... Zar se dobrota srca može porediti s novcem? Dobrota - to je najveće blago. A tvoj dug meni, pa to je samo dug! Znači, moraš da mi ga platiš... Dobrotu meni, starcu, moraš ukazati i bez nagrade...

GLUMAC: Lupež si ti, starče... (Odlazi u kuhinju. KLEŠČ ustaje i odlazi u trem.)

KOSTILJOV (Satinu): Čegrtaljka? Pobeže, he-he! Ne voli on mene...

SATIN: Ko tebe voli - sem đavola...

KOSTILJOV (podsmešljivo): Kako umeš da psuješ! A ja sve vas volim... ja znam da ste vi moja nesrećna braća, da od vas nema ništa, da ste propali... (Odjedanput, brzo) A... Vaska... je, li kod kuće?

SATIN: Pogledaj...

KOSTILJOV (prilazi vratima i lupa): Vasja! (GLUMAC se pojavi na kuhinjskim vratima. Nešto žvaće.)

PEPEL: Ko je?

KOSTILJOV: Ja... ja, Vasja.

PEPEL: Šta hoćeš?

KOSTILJOV (odmakne se): Otvori...

SATIN (ne gleda na Kostiljova): On otvori, a tamo - ona... (GLUMAC frkće.)

KOSTILJOV (nemirno, tiho): Je li? Ko je tamo? Šta... je?

SATIN: Šta? Meni - kažeš?

KOSTILJOV: Šta reče?

SATIN: Onako... za sebe...

KOSTILJOV: Pazi ti, brate! Nije sve za šalu... da! (Snažno udara u vrata.) Vasilije...

PEPEL (otvara vrata): Šta je? Što me uznemiravaš?

KOSTILJOV (zagleda u sobu): Ja... vidiš - eto...

PEPEL: Jesi li doneo novac?

KOSTILJOV: Došao sam poslom...

LEPEL: Jesi li doneo - novac?

KOSTILJOV: Kakav novac? Čekaj...

PEPEL: Novac, sedam rubalja, za sat - a?

KOSTILJOV: Kakav sat, Vasja?... Ah, ti...

PEPEL: Vidi ti njega! Juče sam ti, pred svedocima, prodao sat za deset rubalja... tri sam dobio, a sedam daj ovamo! Šta trepćeš? Šunjaš se tu, uznemiravaš ljude... a ne znaš šta ti je posao...

KOSTILJOV: Šš! Ne ljuti se Vasja... Sat je...

SATIN: Ukraden...

KOSTILJOV (strogo): Ja ne uzimam kradene stvari... kako možeš...

PEPEL (hvata ga za rame): Je li - zašto si me uznemirio? Šta hoćeš?

KOSTILJOV: Da... neću - ništa... idem... kad si takav...

PEPEL: Odlazi, donesi novac!

KOSTILJOV (odlazi): Grubijani! Ej, ej...

GLUMAC: Komedija!

SATIN: Dobro je! Ja to volim...

PEPEL: Šta traži ovde?

SATIN (smeje se): Ne razumeš? Ženu traži... Zašto ga ne umlatiš, Vasilije!?

PEPEL: Sad ću i za takvu krpu da gubim živce...

SATIN: A ti pametno. Zatim se oženi Vasilisom... bićeš nam gazda...

PEPEL: Velika sreća! Kako sam mekan, vi ćete ne samo moje imanje nego i mene propiti u krčmi... (Seda na ležaj) Matori đavo... probudi me... A kako sam lepo sanjao: kao lovim ribu i upecao sam ogromnu deveriku! Takvih deverika ima samo u snu... Vučem je na udicu i plašim se da se struk ne otkine! Spremio sam meredov... evo, mislim, sad će...

SATIN: Nije to bila deverika, nego Vasilisa...

GLUMAC: Vasilisu je on odavno upecao...

PEPEL (ljutito): Idite vi do đavola... s njom zajedno!

KLEŠČ (dolazi iz trema): Pseća... zima...

GLUMAC: A što Anu nisi doveo? Smrznuće se...

KLEŠČ: Uvela je Nataška k sebi u kuhinju...

GLUMAC: Stari će je isterati...

KLEŠČ (seda za posao): Pa... Nataška će je dovesti...

SATIN: Vasilije! Daj mi petparac...

GLUMAC (Satinu): E, ti... što petparac! Vasja! Daj nam dvadeset kopejaka...

PEPEL: Da požurim... dok ne zatražite rublju... na!

SATIN: Giblartar! Na svetu nema boljih ljudi od lopova!

KLEŠČ (turobno): NJima je lako doći do novca... Oni - ne rade...

SATIN: Mnogi lako dođu do novca, ali ga mnogi lako ne daju... Rad? Učini da mi rad bude prijatan, pa ću, možda, raditi... jest! Možda! Kad je rad zadovoljstvo, život je lep! Kad je rad dužnost, život je robija. (Glumcu) Hej, Sardanapale! Hajdemo...

GLUMAC: Hajdemo, Navukodonosore! Napiću se - kao... četrdeset hiljada pijanica... (Odlaze)

PEPEL (zeva) Šta je, kako tvoja žena?

KLEŠČ: Izgleda da će skoro... (Pauza)

PEPEL: Gledam te - badava stružeš.

KLEŠČ: A šta da radim?

PEPEL: Ništa...

KLEŠČ: A šta da jedem?

PEPEL: LJudi žive...

KLEŠČ: Oni? Kakvi su oni ljudi? Krpe, đubretari... ljudi! Ja sam čovek radnik... sramota me i da ih gledam... ja od malih nogu radim... Misliš da se neću odavde izvući? Izvući ću se... Odraću se radeći, ali ću se izvući... Pričekaj... dok mi umre žena... Ovde sam proveo pola godine... a čini mi se da je prošlo šest godina...

PEPEL: Niko ovde nije gori od tebe... šta tu govoriš...

KLEŠČ: Nije gori! Nemaju časti, nemaju savesti...

PEPEL (ravnodušno): A šta će im čast i savest? Mesto cipela ne možeš ni čast ni savest da navučeš na noge... Čast, savest je za one koji imaju vlast i silu...

BUBNOV (ulazi): U... smrzoh se!

PEPEL: Bubnove! Imaš li ti savesti?

BUBNOV: Šta? Savesti?

PEPEL: Jest!

BUBNOV: A šta će mi savest? Ja nisam bogat...

PEPEL: Eto, i ja to kažem: čast, savest je za bogate, da! Klešč nas psuje: nemate, veli, savesti...

BUBNOV: Što, hteo da je uzme pod zakup?

PEPEL: Ima je i sam mnogo...

BUBNOV: Znači, prodaješ? E, to ti ovde niko neće da kupi. Stare karte bih kupio... ali i to na dug.

PEPEL (poučno): Glup si ti, Andrjuška! O savesti treba da čuješ šta kaže Satin... a i Baron...

KLEŠČ: Nemam ja s njima šta da razgovaram...

PEPEL: Pametniji su oni od tebe... iako su pijanice...

BUBNOV: Ko je i pijan i pametan, dvostruko vredi...

PEPEL: Satin kaže: svaki bi hteo da njegov sused ima savesti, ali nikom nije zgodno da je ima sam... I to je tačno... (Ulazi NATAŠA. Za njom LUKA, sa štapom u ruci, s torbom o ramenu, s loncem i čajnikom o pojasu.)

LUKA: Zdravo da ste, časni ljudi!

PEPEL (gladi brkove): Aa, Nataša!

BUBNOV (Luki): Bili časni, ali mnogo davno...

NATAŠA: Evo vam novog stanara...

LUKA: Meni je svejedno! Ja i hulje poštujem, po mom ni jedna buva nije rđava, sve su crnpuraste, sve skaču... tako ti je to. Gde ja, mila moja, da se smestim rvde?

NATAŠA (pokazuje na vrata koja vode u kuhinju): Tamo idi, dedice...

LUKA: Hvala, devojko! Kad kažeš tamo, onda tamo... Starcu gde je toplo, tu mu je i kuća...

PEPEL: Nekog zanimljivog čičicu ste nam doveli, Nataša...

NATAGDA: Zanimljiviji je od vas... Andreja! Tvoja žena je kod nas u kuhinji... dođi, malo posle, po nju.

KLEŠL: Dobro... doći ću...

NATAŠA: Sad bi, mislim, trebalo ljubaznije s njom da postupaš... neće još dugo...

KLEŠČ: Znam.

NATAŠA: Znaš... Nije dovoljno znati, treba da razumeš. Strašno je to umreti...

PEPEL: A ja se, vidiš, ne plašim...

NATAŠA: Je li! Hrabar čovek...

BUBNOV (zvizne): A konac je truo...

PEPEL: Odista se ne plašim! Ako hoćeš - odmah ću umreti! Uzmite nož, udrite me u srce... umreću bez jauka! Čak - radosno, jer od čiste ruke...

NATAŠA (polazi): Drugom vi to pričajte.

BUBNOV (otegnuto): A končić je truo...

NATAŠA (na vratima trema): Andreja, ne zaboravi ženu...

KLEŠČ: Dobro...

PEPEL: Divna devojka!

BUBNOV: Devojka bez mane...

PEPEL: Zašto ona sa mnom... tako? Odbija me... Svejedno će ovde propasti...

BUBNOV: Zbog tebe će propasti...

PEPEL: Zašto - zbog mene? Ja nju žalim...

BUBNOV: Kao kurjak ovcu...

PEPEL: Lažeš! Ja nju... veoma žalim... Teško joj je da ovde živi... vidim...

KLEŠČ: Čekaj da te Vasilisa vidi kako s njom razgovaraš.

BUBNOV: Vasilisa? Da, ona svode lako ne ispušta... opaka žena...

PEPEL (izvali se na ležaj): Idite obojica do đavola... proroci!

KLEŠČ: Videćeš... pričekaj!

LUKA (u kuhinji, peva): Usred noći... nigde puta da vidiš.

KLEŠČ (odlazi u trem): Gle, i on zavija.

PEPEL: Dosadno mi... zašto mi je tako dosadno? Živiš, živiš, sve je dobro! I odjedanput kao da se smrzneš: sve ti postane dosadno...

BUBNOV: Dosadno? Hm...

PEPEL: Bogami!

LUKA (peva): Eh, a ne vidiiš putaa...

PEPEL: Starče! Ej!

LUKA (proviruje na vrata): Je l' ja?

PEPEL: Ti. Nemoj da pevaš.

LUKA (ulazi): Ne voliš?

PEPEL: Kad se lepo peva, volim...

LUKA: Znači, ja ne pevam lepo?

PEPEL: Tako je...

LUKA: Gle ti njega! A ja sam mislio da lepo pevam. Uvek ti to tako ispadne: čovek za sebe misli

- dobro ja radim! Kad tamo, ljudi nisu zadovoljni...

PEPEL (smeje se): Gle! Pravo kažeš...

BUBNOV: Govoriš - dosadno, a sam se smeješ.

PEPEL: Šta se tebe tiče? Gavrane...

LUKA: Kome je to dosadno?

PEPEL: Meni, vidiš... (Ulazi Baron.)

LUKA: Gle! A tamo, u kuhinji, sedi devojka, čita knjigu i plače! Istinski! Suze joj teku... Ja joj velim: je li, mila moja, zašto ti to, a? A ona - žao mi! Koga ti, velim, žao? Pa ovde, veli, u knjizi... Jesi li video čime se čovek bavi, a? I to je, sigurno, od dosade...

BARON: Ona je - luda...

PEPEL: Barone! Jesi li pio čaj?

BARON: Pio sam... pa onda?

PEPEL: Hoćeš li da naredim pola boce?

BARON: Razume se... pa onda?

PEPEL: Idi četvoronoške i laj kao pas!

BARON: Budalo! Jesi li ti trgovac! Ili si pijan?

PEPEL: De, zalaj! Zabavljaće me... Ti si gospodin... bilo je vreme kad ovakve kao ja nisi ni računao u ljude... i tome slično...

BARON: Pa onda?

PEPEL: Šta? A evo sad te ja teram da laješ kao pas, i ti ćeš... hoćeš li?

BARON: Pa dobro, hoću! Cepanico! Kakvo ti jo to zadovoljstvo ako ja sam znam da sam postao možda gori od tebe? Da si me terao da idem četvoronoške dok nismo bili jednaki...

BUBNOV: Tako je!

LUKA: I ja velim - tako!

BUBNOV: Što je bilo - bilo je, a ostale su same trice... Ovde nema gospode... sve se smaklo... ostao samo go čovek...

LUKA: Znači, svi su jednaki... A ti si, mili moj, bio baron?

BARON: Pa šta? Ko si ti, strašilo?

LUKA (smeje se): Video sam grofa, i kneza sam video... a barona srećem prvi put, pa i to propalog.

PEPEL (smeje se): Barone! A mene si zbunio...

BARON: Vreme je da se opametiš, Vasilije.

LUKA: Ehe-he! Kako vi ovde, braćo, živite - ooj!

BUBCON': Eto kako, čim osvane, nastane nam lako...

BARON: Bilo je i bolje... jest! Ja ti se... nekad bilo... probudim ujutru i, ležeći u postelji, kafu pijem, kafu sa pavlakom... jest!

LUKA: To ti je čovek! Ma kako se prometao, ma kako se dovijao, rodio si se kao čovek, umrećeš kao čovek... I, gledam, ljudi postaju sve pametniji, sve zanimljiviji... žive sve gore, a hteli bi sve bolje... uporni su!

BARON: Ko si ti stari?... Otkud ovde?

LUKA: Je l' ja?

BARON: Putnik?

LUKA: Svi smo mi na zemlji putnici... Čuo sam kako govore da je i naša zemlja putnica u nebeskom prostranstvu.

BARON (strogo): Tako je, da, nego imaš li ti isprave?

LUKA (polako): A ko si ti agent?

PEPEL (radosno): Tako, stari! Vide li, Barona šta te snađe?

BUBNOV: Dobi gospodin što je tražio...

BARON (zbunjen): Šta ti je? Pa... šalim se, stari! Ni ja ti, brate, nemam isprava...

BUBNOV: Lažeš!

BARON: To jest... ja imam isprave... ali one ništa ne vrede...

LUKA: Sve su ti isprave takve... ništa ne vrede.

PEPEL: Barone! Hajdemo u krčmu...

BARON: Hajde! Zbogom, stari... obešenjak si ti!

LUKA Svega ima na svetu, mili moj...

PEPEL (na vratima trema): Pa šta je, hajdemo! (Odlazi. Baron ide brzo za njim.)

LUKA: Je li taj čovek zaista bio baron?

BUBNOV: Ko ga zna? Da je gospodin, to je sigurno... I sad on: malo-malo, pa pokaže da je gospodin. Vidi se da još nije zaboravio.

LUKA: Pa, gospodstvo ti je kao boginje... čovek ozdravi, a trag ostane...

BUBNOV: Ipak je dobar... Samo se ponekad ritne... kao ovo sad sa tvojim ispravama...

ALJOŠKA (ulazi pijan, s harmonikom u rukama. Zvizne): Ej, narode!

BUBNOV: Što vičeš?

ALJOŠKA: Izvinite... oprostite! Ja sam kulturan čovek...

BUBNOV: Opet si se nakresao?

ALJOŠKA: Kao što valja! Sad me je izbacio iz kvarta pomoćnik pristava Medjakin i kaže: da te, kaže, nisam video na ulici... nipošto! Ja nisam čovek bez karaktera... A gazda frči na mene... Šta je to gazda? Hm! Nesporazum... Pijanica je on, gazda... A ja sam čovek koji... ništa ne želi! Ja ništa neću i gotovo! Evo, uzmi me za šest groša! A ja ništa neću. (Nastja izlazi iz kuhinje.) Daj mi milion - neću! I da meni, dobrom čoveku, komanduje moj drug... pijanica... to ne želim! Neću! (NASTJA stoji u vratima i maše glavom gledajući ALJOŠKU.)

LUKA (dobrodušno): Eh, momče, spleo si se...

BUBNOV: LJudska gluposti...

ALJOŠKA (legne na pod): Evo, pojedi me! A ja ništa neću. Ja se ničeg ne plašim! Objasnite mi, od koga sam gori? Zašto sam gori od drugih? Eto, Medjakin kaže: ne izlazi na ulicu, njušku ću ti razbiti! A ja ću da idem... idem i leći ću na sred ulice - pa neka me zgaze! Ja ništa ne želim!

NASTJA: Nesrećniče! tako mlad i već ... tako nisko pao...

ALJOŠKA (sad je vidi, podigne se na kolena): Gospođice! Mamzel! Parle franse... prajskurant! Malo sam popio...

NASTJA (Šapatom): Vasilisa!

VASILISA (brzo otvara vrata, Aljoški): Opet si došao ovamo?

ALJOŠKA: Dobar dan... izvolite...

VASILISA: Jesam li ti rekla, štene jedno, da mi i ne prismrdiš ovamo... a ti opet došao?

ALJOŠKA: Vasilisa Karpovna... hoćeš li da ti... odsviram pogrebni marš?

VASILISA (Uhvati ga za rame i gura): Napolje!

ALJOŠKA (dok ide k vratima): Stani... nemoj tako! Tu skoro sam naučio... pogrebni marš! Nova muzika... čekaj! Nemoj tako!

VASILISA: Daću ti ja - nemoj... dići ću celu ulicu protiv tebe... bezbožniče prokleti... mlad si ti da laješ o meni...

ALJOŠKA (dok istrčava): Pa dobro, idem...

VASILISA (Bubnovu): Da nije kročio ovamo! Jesi čuo?

BUBNOV: Nisam ja tvoj stražar...

VASILISA: Šta me se tiče ko si! Ne zaboravi da ovde stanuješ od milostinje! Koliko si mi dužan?

BUBNOV (mirno): Nisam računao.

VASILISA: Gledaj, da ja ne izračunam!

ALJOŠKA (otvori vrata i vikne): Vasilisa Karpovna! Ja te se ne bojim... ne bojim! (Skrije se. LUKA se smeje.)

VASILISA: Ko si ti?

LUKA: Putnik... namernik...

VASILISA: Hoćeš da noćiš ili da stanuješ?

LUKA: Videću...

VASILISA: Ispravu!

LUKA: Može...

VASILISA: Daj!

LUKA: Doneću ti... u stan ću ti je doneti.

VASILISA: Namernik! Bolje da si rekao probisvet... to je bliže istini...

LUKA (uzdahne): Eh, nisi mnogo ljubazna, strina... (VASILISA ide prema vratima koja vode u Peplovu sobu. ALJOŠKA proviri iz kuhinje i šapće: „Je li otišla? a?)

VASILISA (okreće se njemu): Ti si još tu? (ALJOŠKA se skrije uz zvižduk. NASTJA i LUKA se smeju)

BUBNOV (Vasilisi): Nije tu...

VASILISA: Ko?

BUBNOV: Vaska...

VASILISA: Jesam li te pitala o njemu?

BUBNOV: Vidim da... svuda zagledaš...

VASILISA: Gledam je li sve u redu, razumeš? Zašto kod vas dosad nije počišćeno? Koliko sam puta naređivala da se održava čistoća?

BUBNOV: Na glumca je red da čisti...

VASILISA: Šta me se tiče čiji je red! Ako dođe sanitet i izrekne kaznu, onda ću... sve vas napolje!

BUBNOV (mirno): A od čega ćeš da živiš?

VASILISA: Neću da vidim ni truni đubreta! (Ide u kuhinju. Nastji.) Što si se ukipila? Zašto ti se njuška nadula? Što stojiš kao drvo? Čisti pod! Nataliju... nisi videla? Je li bida ovde?

NASTJA: Ne znam... nisam je videla...

VASILISA: Bubnove! Je li moja sestra bila ovde?

BUBNOV: Pa... ona je ovoga dovela...

VASILISA: A on... je li bio kod kuće?

BUBNOV: Vasilije? Bio je... Natalija je razgovarala s Kleščom...

VASILISA: Ne pitam te s kim! Svuda đubre... đubrište! Svinje! Ima da bude čisto... jeste čuli? (Brzo odlazi.)

BUBNOV: Kako je zla ta žena!

LUKA: Stroga ženica...

NASTJA: Moraš se prozliti kad tako živiš... Kad se neko veže za takvog muža kao što je njen...

BUBNOV: Nije se mnogo čvrsto vezala...

LUKA: Da li ona uvek tako... praska?

BUBNOV: Uvek. Došla ljubavniku, a njega nema...

LUKA: Pa se uvredila... Oj oj, oj! Kakvi ti sve ljudi ne zapovedaju na ovoj zemlji... i stalno ti jedan drugog nečim plaše... a ipak u životu nema reda... i nema čistote...

BUBNOV: Svi bi hteli reda, al' im pamet beda. Ipak se mora očistiti... Nastja!. Hajde ti to uredi.

NASTJA: Je li, kako da ne! Jesam li vam ja sobarica?... (Posle male pauze.) E, danas ću se napiti... tako ću se napiti!

BUBNOV: I to je posao...

LUKA: Zašto ti, devojko, hoćeš da piješ? Malopre si plakala, sad veliš: napiću se!

NASTJA (izazivački): A kad se napijem, opet ću plakati... sad razumeš!

BUBNOV: Ne sasvim...

LUKA: A zašto, reci? Bez razloga, vidiš, ni čir ne iskoči. (NASTJA ćuti i maše glavom.) Da... E, e... gospodo ljudi! Šta će biti s vama? Pa, hajde, ja ću ovde da počistim. Gde vam je metla?

BUBNOV: Za vratima, u tremu... (LUKA ode u trem.)

BUBNOV: Nastjenka!

NASTJA: A?

BUBNOV: Zašto se Vasilisa okomila na Aljošku?

NASTJA: Rekao je da je dojadila Vaski, i da Vaska hoće da je napusti... a da uzme Natašu... Idem ja odavde... u drugi stan...

BUBNOV: Zašto? Kuda?

NASTJA: Dojadilo mi... Suvišna sam ovde...

BUBNOV (mirno): Svuda si ti suvišna... a i svi su ljudi na zemlji suvišni... (NASTJA maše. glavom. Ustaje i polako odlazi u trem. Ulazi MEDVEDEV. Za njim LUKA s metlom.)

MEDVEDEV: Čini mi se da te ne poznajem...

LUKA: A ostale ljude, sve poznaješ?

MEDVEDEV: U svome kvartu moram svakog da poznajem... a tebe, eto ne znam...

LUKA: To je zato, čiko, što nije cela zemlja našla mesta u tvom kvartu... ostalo je malo i van njega... (Odlazi u kuhinju.)

MEDVEDEV (prilazi Bubnovu): Tako je, moj kvart je mali... mada je gori od svakog velikog... Sad, pre nego što sam se smenio na dežurstvu, odveo sam u kvart Aljošku obućara... Legao, razumeš, nasred ulice, svira na harmonici i dere se: ništa neću, ppšta ne želim! Okuda idu konji i uopšte saobraćaj... mogu da ga pregaze točkovima i ostalo... Plahovit momak... I, eto, sad sam ga... zatvorio. Mnogo voli da pravi nered...

BUBNOV: Hoćeš li doći večeras da igramo šaške?

MEDVEDEV: Doći ću. Dada... šta je... s Vaskom?

BUBNOV: Ništa... uvek isto...

MEDVEDEV: Dakle... živ je?

BUBNOV: Što da nije živ? On može da živi...

MEDVEDEV (u sumnji): Može? (Luka odlazi u trem s vedrom u ruci.) Da, da... priča se... o Vaski... nisi čuo?

BUBNOV: Svašta se priča...

MEDVEDEV: O Vasilisi se priča kao da... nije ti palo u oči?

BUBNOV: Šta?

MEDVEDEV: Tako... uopšte... Možda znaš, ali lažeš? Pa već svi znaju... (Strogo) Ne sme se, brate, lagati...

BUBNOV: Zašto da lažem?

MEDVEDEV: To, to! Eh, džukele! Pričaju! Baska s Vasilisom... vele... a šta me se tiče? Nisam joj otac, ja sam ujak... Zašto da se meni smeju... (Ulazi Kvašnja) Kakav je to svet... svemu se smeju... Aa! Došla si...

KVAŠNJA: Preljubazni moj garnizone! Bubnove! Opet mi je na pijaci dosađivao da se venčamo...

BUBNOV: I treba... zašto da ne! Ima novaca, a još je snažan kavaljer...

MEDVEDEV: Je l' ja? Ho-ho!

KVAŠNJA: Ah, ti, jadniče! Nemoj to, nemoj da mi pozleđuješ ranu! To sam, dragi moj, ja već iskusila... udati se isto ti je kao zimi skočiti pod led: Jedanput sam uradila i neću zaboraviti dok sam živa...

MEDVEDEV: Čekaj... nisu svi muževi isti.

KVAŠNJA: A ja sam jedna ista! Kad mi je crkao moj mili mužić, zemlja ga izela, čitav dan sam od radosti provela sama: sedim i sve ne verujem kakva me je sreća zadesila...

MEDVEDEV: Ako te je muž tukao... badava, trebalo je da se žališ policiji...

KVAŠNJA: Bogu sam se žalila osam godina, pa, nije mi pomogao!

MEDVEDEV: Sad je zabranjeno tući žene... sad je u svemu, strogost i zakon, red! Nikog ne smeti badava tući... ljude tuku radi reda...

LUKA (uvodi Anu): Evo, dogurali smo... eh! I zar može tako slab čovek da ide? Gde je tvoje mesto?

ANA (pokazuje): Hvala, dedice...

KVAŠNJA: Eto, ona je udata... vidite!

LUKA: Sirotica je sasvim slaba. Ide po tremu, hvata se za zidove i ječi. Zašto je puštate samu?

KVAŠNJA: Nismo videli, oprostite, baćuška! A sobarica joj, sigurno, otišla u šetnju...

LUKA: Vidiš, ti se smeješ... a zar smemo tako napustiti čoveka? Kakav je da je, on ipak nešto vredi...

MEDVEDEV: Nadzor je potreban! Ako odjednom umre? Biće povuci potegni... Moraš je pratiti!

LUKA: Tako je, gospodine naredniče...

MEDVEDEV: Dada... mada... još nisam baš narednik...

LUKA: E? A izgledaš - pravi delija! (U tremu žagor i bat. Dopiru potmuli uzvici.)

MEDVEDEV: Biće neki skandal?

BUBNOV: Liči...

KVAŠNJA: Hajde, da vidimo...

MEDVEDEV: I ja treba da idem... Eh, ta služba! Zašto razdvajati ljude kad se potuku? Sami bi prestali... i od tuče se čovek umori... Trebalo bi ih pustiti da se do mile volje biju... posle bi se manje tukli, jer bi duže pamtili batine...

BUBNOV (silazi s ležaja): O tome ti reci svojim starešinama...

KOSTILJOV (naglo otvori vrata i viče): Avrame! Hajde... Ubi Vasilisa Natašku... hajde! (KVAŠNJA, MEDVEDEV i BUBNOV jurnu u trem. Mašući glavom, LUKA gleda za njima.)

ANA: O, gospode... Jadna Nataša!

LUKA: Ko se to tuče?

ANA: Gazdarice... sestre...

LUKA (prilazi Ani): A zašto to rade?

ANA: Tako one... obe site... zdrave...

LUKA: Kako se ti zoveš?

ANA: Ana... Gledam te... ličiš na mog oca... na baćušku... i on je tako dobar... mek...

LUKA: Mnogo su me mesili, zato sam i mek... (Smeje se zvonkim smehom.)

Zavesa

DRUGI ČIN

Ista scena. Veče. Na ležajima oko peći SATIN, BARON, KRIVI ZOB i TATARIN igraju karte. KLEŠČ i GLUMAC posmatraju. BUBNOV na svome ležaju igra šaške s MEDVEDEVOM. LUKA sedi na stolici bez naslona pored Anine costelje. Konačište je osvetljeno dvema lampama: jedna visi na zidu pored onih što igraju karte, druga na ležaju Bubnova.

TATARIN: Još jedanput - i više ne igram...

BUBNOV: Zob! Pevaj! (Zapeva) Sunce zađe i izađe...

KRIVI ZOB (prihvata): Dok tamnicu skriva mrak...

TATARIN (Satinu): Mešaj karte! Dobro mešaj! Znamo te mi...

BUBNOV I KRIVI ZOB (zajedno): Noć i dai me straža čuva - eej! Motri na moj korak svak...

ANA: Batine... uvrede... ništa drugo - nisam videla... ništa!

LUKA: Ej, sirotice! Ne tuguj!

MEDVEDEV: Kuda ćeš? Gledaj!

BUBNOV: A! Tako, tako, tako...

TATARIN (preti Satinu pesnicom): Zašto hoćeš da sakriješ karte? Vidim ja... eh, ti!

KRIVI ZOB: Pusti, Asane! Ionako će nas opelješiti... Bubnove, povedi!

ANA: Ne pamtim kad sam bila sita... Drhtala sam nad svakim zalogajem hleba... Celog svog života sam strepela... Mučila se... da ne pojedem više od drugog... Celog života sam išla u dronjcima... celog svog nesrećnog života... Zašto?

LUKA: Ej, dete! Umorila si se? Ne mari!

GLUMAC (Krivom Zobu): Žandara baci... žandara, sotono!

BARON: Kod nas je pop.

KLEŠČ: Uvek oni dobiju.

SATIN: Tako smo navikli...

MEDVEDEV: Dama!

BUBNOV: I kod mene... hmhm...

ANA: Umirem...

KLEŠČ: Vidi, vidi! Kneže, nemoj da igraš! Nemoj, kad ti kažem!

GLUMAC: A on to ne zna bez tebe?

BARON: Pazi, Andrjuška, da te ne pošaljem do sto đavola!

TATARIN: Daj još jedanput! Krčag ide na vodu dok se ne razbije... pa i ja tako!

KLEŠČ (vrti glavom, odlazi Bubnovu).

ANA: Stalno mislim: bože! Da li mi je pisano da se mučim i na onom svetu? Da li i tamo?

LUKA: Biće dobro! Hajde, lezi! Ništa! Tamo ćeš se odmoriti! Istrpi još malo. Svi trpe, mila moja... svaki na svoj način trpi u životu. (Ustaje i brzim koracima odlazi u kuhinju.)

BUBNOV (zapeva): Čuvajte me, pazite me...

KRIVI ZOB: Al' pobeći ja ne mogu... (U dva glasa) I da hoću za slobodu... ej! Lanac steže moju nogu...

TATARIN (viče): A! Zavlačiš kartu u rukav.

BARON (zbunio se): Je li... hoćeš da je zavučem u tvoj nos?

GLUMAC (ubedljivo): Kneže! Prevario si se... niko, nikada...

TATARIN: Video sam! Huljo! Neću da igram!

SATIN (skuplja karte): Ti se, Asane, čisti... Znaš da smo hulje. Što si, onda, igrao?

BARON: Izgubio dvadeset kopejaka, a nadao dreku za tri rublje... i ti si mi neki knez!

TATARIN (vatreno): Treba igrati pošteno!

SATIN: A što to?

TATARIN: Kako što?

SATIN: Pa tako... Što?

TATARIN: Ne znaš?

SATIN: Ne znam. A ti znaš? (TATARIN, ogorčen, pljune. Svi mu se smeju.)

KRIVI ZOB (dobroćudno): Čudan si ti, Asane! Slušaj! Ako počnu da žive pošteno, za tri dana će umreti od gladi...

TATARIN: Šta se to mene tiče! Treba živeti pošteno!

KRIVI ZOB: Stara pesma! Bolje hajde da pijemo čaj... Buben! Ej, vi, lanci, moji lanci...

BUBNOV: Vi gvozdeni stražari...

KRIVI ZOB: Hajdemo, Asanka! (Odlazi pevušeći). Da pokidam vas ne mogu... (TATARIN preti Baronu pesnicom i odlazi za svojim drugom.)

SATIN (smeje se, Baronu): Vi ste, vaše vašestvo, opet tresnuli o ledinu! Obrazovan čovek, a ne ume da sakrije kartu...

BARON (raširi ruke): Đavo će je znati kako se...

GLUMAC: Nemaš talenta... nemaš vere u sebe... a bez toga... nikad, ništa.

MEDVEDEV: Kod mene je jedna dama... a kod tebe dve... hm!

BUBNOV: I jedna nije na odmet, ako je pametna... hajde,

KLEŠČ: Izgubili ste, Abrame Ivaniču!

MEDVEDEV: To se tebe ne tiče... jesi razumeo? Umukni...

SATIN: Dobitak pedeset tri kopejke.

GLUMAC: Meni tri kopejke... A, uostalom, šta će mi tri kopejke?

LUKA (izlazi iz kuhinje): Dakle, nadigrali ste Tatarina. A sad ćete na votku?

BARON: Hajde s nama!

SATIN: Hteo bih da vidim kako izgledaš pijan.

LUKA: Ništa bolje.nego trezan...

GLUMAC: Hajdemo, starče... deklamovaću ti kuplete...

LUKA: Šta to?

GLUMAC: Stihovee! - razumeš?

LUKA: Stihovee! A šta će mi ti stihovi?

GLUMAC: To je smešno... A ponekad tužno...

SATIN: Pa, kupletisto, hoćemo li? (Odlazi s Baronom.)

GLUMAC: Idem... stići ću vas! Evo, na primer, starče, iz jedne pesme... početak sam zaboravio... zaboravio! (Trlja čelo)

BUBNOV: Gotovo! Ode tvoja dama... hajde!

MEDVEDEV: Nisam dobro povukao... strela je pogodila!

GLUMAC: Ranije, dok mi organizam nije bio otrovan alkoholom, imao sam, starče, dobro pamćenje... A sad je, eto... svršeno, brate! Sa mnom je sve svršeno. Uvek sam tu pesmu recitovao s velikim uspehom... aplauzi kao gromovi! Ti... ne znaš šta su to aplauzi... to ti je, brate, kao... votka! Dešavalo se da iziđem, stanem evo ovako... (Zauzme pozu) Stanem... i... (Ćuti) Ničeg ne mogu da se setim... ni reči... ne mogu da se setim! Pesma koju sam najviše voleo... zar nije to strašno, starče?

LUKA: Kako može biti dobro kad čovek zaboravi ono što je najviše voleo? Cela ti je duša u onom što voliš.

GLUMAC: Propio sam ja dušu, starče... ja sam ti, brate, propao... A zašto sam propao? Vere nisam imao... Svršeno je sa mnom...

LUKA: Zašto? Leči se! Znaš, sad leče od pijanstva! Besplatno, bratac, leče... napravljena je tamo nekakva bolnica za pijanice... dakle, badava ih leče... Priznali su, vidiš, da je i pijanica čovek, pa im, čak, milo kad hoće da se leči! Nego, deder, pokupi se i ti! Idi...

GLUMAC (zamišljeno): Kuda? Gde je to?

LUKA: A to ti je... u jednom gradu... kako ono beše? Zove se nekako... Kazaću ti već kako se grad zove! Ti se, samo, zasad spremaj. Uzdržavaj se! zauzdaj sebe i trpi... A posle ćeš se izlečiti... i počećeš život iznova... zar nije to, brate, lepo, iznova? Hajde, odluči... prvi i drugi put.

GLUMAC (smeška se): Iznova! s početka... Lepo je to... Da, da... iznova. (Smeje se) Pa... da! Mogu li!? Da li mogu, a?

LUKA: Što da ne? Čovek sve može... samo ako hoće...

GLUMAC (odjednom, kao da se probudio) Čudan si ti! Hajde zbogom! (Zviždi) Čiča zbogom... (Odlazi)

ANA: Dedice!

LUKA: Šta je, kćeri?

ANA: Razgovaraj malo sa mnom...

LUKA (prilazi joj): Hajde da popričamo... (KLEŠČ se osvrće, ćuteći prilazi ženi, gleda je i pravi nekakve gestove rukama kao da hoće nešto da kaže.) Šta je, bratac?

KLEŠČ (tiho): Ništa... (Polako ide prema vratima na tremu, nekoliko sekundi stoji pred njima i odlazi.)

LUKA (pošto ga je ispratio pogledom): Teško je tvome mužu.

ANA: On me se više ne tiče.

LUKA: Je li te tukao?

ANA: Još kako... Zbog njega sam, čini mi se, i navukla jektiku...

BUBNOV: Moja žena je... imala ljubavnika: vešto je igrao šaške, obešenjak...

MEDVEDEV: Hmhm...

ANA: Dedice! Razgovaraj sa mnom, mili... Dosadno mi je...

LUKA: Nije to ništa! To je pred smrt, golubice. Ništa, mila! Nadaj se... Eto, dakle, umrećeš i smirićeš se... ništa ti više neće biti potrebno i ničeg nećeš morati da se plašiš. Tišina, mir... a ti ležiš! Smrt sve umiruje... ona je dobra prema nama... Umrećeš, odmorićeš se, kažu... i to je tačno, mila! A gde će ovde čovek da se

odmori? (Ulazi PEPEL. On je malo pijan, raščupan, mračan. Smešta se na ležaj kraj vrata i sedi ćuteći, nepomično.)

ANA: A ako me i tamo čekaju muke?

LUKA: Nema tamo ničega! Ničega! Veruj mi! Mir i ništa više! Prizvaće te gospodu i reći: gospode, vidi, došla raba tvoja Ana...

MEDVEDEV (oštro): A otkud ti znaš šta će tamo reći? Ej, ti... (Kad čuje glas Medvedeva, PEPEL digne glavu i osluškuje.)

LUKA: Biće da znam, gospodine naredniče...

MEDVEDEV (pomirljivo): Hm... da! Jest... to je tvoja stvar... Mada... još nisam baš... narednik...

BUBNOV: Nosim dve...

MEDVEDEV: Ah, ti... neka te đavo...

LUKA: A gospod pogleda na tebe blagoumiljato i kaže: znam ja Anu! Hajde, kaže, odvedite nju, Anu, u raj! Neka se smiri... znam, živela je vrlo teško... mnogo se umorila... Dajte Ani mir...

ANA (zadihana): Dedice... mili... kad bi tako bilo! Kad bi... bio mir... da ništa ne osećam...

LUKA: Nećeš! Ničeg neće biti! Veruj mi! Umri radosno, ne uznemiravaj se... Smrt, kažem ti, ona je nama kao mati maloj deci...

ANA: A... možda... možda ću ozdraviti?

LUKA (osmehuje se): Čemu? Opet da se mučiš?

ANA: Da mi je... još malo... da poživim... još malo! Ako tamo nema muka... može se ovde istrpeti... može!

LUKA: Ničeg tamo neće biti! Prosto...

PEPEL (ustaje): Tačno... a možda i nije tačno!

ANA (uplašeno): Gospode...

LUKA: A, lepoto moja ...

MEDVEDEV: Ko se to dere?

PEPEL (prilazi mu): Ja! Šta je?

MEDVEDEV: Ne treba da se dereš, eto šta je! Čovek treba da bude miran...

PEPEL: Eh... tikvane! A ovamo neki ujka... hoho!

LUKA (tiho Peplu): Čuješ, ne viči! Ovde žena umire... već joj se usne zemljosale... ne smetaj!

PEPEL: Tebi, deda, dopusti svaka čast! Ti si, brate, sila! Umeš lepo da lažeš... pričaš slatko! Laži samo... malo je, brate: prijatnih stvari na ovome svetu!

BUBNOV: Je li istina da žena umire?

LUKA: Izgleda ne šali se...

BUBNOV: Dakle, prestaće da kašlje... Mnogo je dosađivala svojim kašljem... Nosim dve!

MEDVEDEV: Ah, grom te spržio!

PEPEL: Avrame!

MEDVEDEV: Ja tebi - nisam Avram...

PEPEL: Avramčiću! Kunja li još Nataša?

MEDVEDEV: Šta se to tebe tiče?

PEPEL: Ne, reci: je li je mnogo Vasilisa istukla?

MEDVEDEV: Ni to te se ne tiče! To je porodična stvar... A ko si ti?

PEPEL: Ko sam da sam, ali... ako ja htednem, nećete više videti Natašku!

MEDVEDEV (ostavlja igru): Šta to govoriš? O kome ti to? Moja sestričina da... ah, lopove!

PEPEL: Lopov koga ti nisi uhvatio...

MEDVEDEV: Čekaj! Uhvatiću te... uskoro...

PEPEL: Ako me uhvatiš, teško celom vašem gnezdu. Misliš da ću ćutati pred islednikom? Udariće tuk na luk! Kad upitaju: ko me je podbadao na krađu i pokazivao gde ima šta da se ukrade? Miška Kostiljov i njegova žena! Ko je primao kradene stvari? Miška Kostiljov i njegova žena!

MEDVEDEV: Lažeš! Neće ti to verovati!

PEPEL: Poverovaće, jer je istina! I tebe ću umešati... ha! Sve ću vas upropastiti, đavoli, videćeš!

MEDVEDEV (gubi glavu): Lažeš! I... lažeš! I... kakvo sam ti ja zlo učinio? Besno pseto...

PEPEL: A kakvo si mi dobro učinio?

LUKA: Da!

MEDVEDEV (Luki): Što ti... kevćeš? Šta se ti tu mešaš? Ovo je porodična stvar!

BUBNOV (Luki): Odbi! Ne kukaj na tuđem groblju.

LUKA (krotko): Pa ja ništa! Samo kažem da je rđavo postupio onaj ko nije nikom dobra učinio...

MEDVEDEV (nije razumeo): Jest, jest! Mi se ovde... svi poznajemo... a ko si ti? (LJutito frkće i brzo odlazi.)

LUKA: Razljutio se kavaljer... oho-ho, vidim, braćo, da su vaši poslovi... zamršeni!

PEPEL: Otrčao da se žali Vasilisi...

BUBNOV: Zbijaš šalu, Vasilije. Mnogo si se nešto ohrabrio... vidiš, hrabrosti treba kad pođeš u šumu po pečurke... a ovde ti nije ni za šta... Otfikariće ti oni glavu.

PEPEL: A, to neće! Mi, Jaroslavci, ne damo se uhvatiti golim šakama... Ako dođe do rata, ratovaćemo...

LUKA: Zaista bi, momče, trebalo da ideš odavde...

PEPEL: Kuda? Deder, reci...

LUKA: Idi... u Sibir!

PEPEL: E! Ne, nego ću pričekati da me tamo pošalju o državnom trošku...

LUKA: Poslušaj ti mene, idi! Tamo možeš da nađeš svoj put... Tamo su takvi potrebni!

PEPEL: Moj put je jasan! Otac mi je celog života sedeo po tamnicama, pa je i meni to ostavio u nasledstvo... Još kad sam bio mali zvali su me lopov, lopovski sin...

LUKA: Lepa je zemlja Sibir! Zlatna zemlja! Ko je snažan i pametan, taj će tamo živeti kao bubreg u loju.

PEPEL: Starče! Zašto ti jednako lažeš?

LUKA: Šta reče?

PEPEL: Ogluveo, da bog da! Kažem, zašto lažeš?

LUKA: A šta sam to slagao?

PEPEL: Sve... Tamo ti je dobro, ovde ti je dobro... lažeš, brate! Zašto?

LUKA: Poveruj ti meni, pa pođi da sam vidiš... Reći ćeš mi hvala... Zašto se ovde potucaš? I... što ti je tako mnogo potrebna istina... razmisli! Od nje, istine, možeš i proštac da dobiješ...

PEPEL: Baš mi je svejedno! Neka bude i proštac...

LUKA: Čudan si čovek! Zašto sam sebe da upropastiš?

BUBNOV: Šta tu drobite vas dvojica? Ne razumem... Kakva je to istina tebi potrebna, Vaska? I zašto? Znaš istinu o sebi... i svi je znaju...

PEPEL: Čekaj, ne kevći! Pusti ga neka mi kaže... slušaj, starče: ima li boga? (LUKA ćuti i smeši se)

BUBNOV: LJudski ti je život tako... k'o iverje na vodi lako... sagradiš kuću... a iverje baciš...

PEPEL: Dakle? Ima li? Kaži...

LUKA (tiho): Ako veruješ, ima: ako ne veruješ, nema... U ono što veruješ to i postoji... (Ćuteći, PEPEL začuđeno i uporno gleda u starca.)

BUBNOV: Idem da pijem čaj... hoćemo li u krčmu? Ej!

LUKA (Peplu): Šta gledaš?

PEPEL: Onako... čekaj! Dakle...

BUBNOV: Dobro, ja ću sam... (Ide prema vratgsma i sreta se s Vasilisom.)

PEPEL: Prema tome... ti...

VASILISA (Bubnovu): Je li Nastasja kod kuće?

BUBNOV: Nije... (Izlazi)

PEPEL: A... došla si...

VASILISA (prilazi Ani): Još je živa?

LUKA: Nemoj da je uznemiravaš...

VASILISA: A šta si se ti tu... ukipio?

LUKA: Ja mogu da idem... ako treba...

VASILISA (ide prema vratima Peplove sobe): Vasilije! Imam posla s tobom... (LUKA dolazi do vrata koja vode u trem, otvara ih i s treskom ih zalupi. Zatim se oprezno uspuza na ležaj pa na peć.)

VASILISA (iz Peplove sobe): Vasja... hodi ovamo!

PEPEL: Neću da dođem... neću...

VASILISA: A... zašto? Što se ljutiš?

PEPEL: Dosadno mi... dojadila mi sva ta komedija...

VASILISA: I ja sam ti... dojadila?

PEPEL: I ti... (VASILISA jako stegne maramu na ramenima i pritisne šakama grudi. Ode do Anine postelje, pažljivo pogleda iza zavese i vrati se Peplu.) Hajde... kaži...

VASILISA: Šta da kažem? Na silu se ne može voleti... i karakter mi ne dopušta da tražim milost... Hvala što si rekao istinu...

PEPEL: Kakvu istinu?

VASILISA: To da sam ti dojadila... zar to nije istina? (PEPEL ćuti i gleda je.)

VASILISA (prilazi mu): Šta gledaš? Ne možeš da me poznaš?

PEPEL (uzdiše): Lepa si, Vaska... (Ona ga zagrli jednom rukom, ali joj on pokretom ramena zbaci ruku) ali me nikad srce nije k tebi vuklo... Živeo sam s tobom, i sve... ali mi se nikad nisi sviđala...

VASILISA (tiho): Tako... Da, da...

PEPEL: Pa, nemamo o čemu da razgovaramo! Nemamo o čemu... idi od mene...

VASILISA: Druga ti se svidela?

PEPEL: To se tebe ne tiče... Ako mi se i svidela, neću tebe zvati da mi budeš provodadžika...

VASILISA (značajno): Grešiš... Možda bih ti i provodadžisala ...

PEPEL (podozrivo): A za koga?

VASILISA: Znaš... što se pretvaraš? Vasilije... ja sam otvorena... (Tiše) Neću da krijem... uvredio si me... Kao bičem da si me ošinuo, a ne znam ni kako ni zašto... Govorio si da me voliš... i odjedanput...

PEPEL: A, ne odjedanput... odavno... duše ti nemaš, ženo... Žena mora dušu da ima... mi smo zveri... nama treba... nas treba naučiti... a čemu si me ti naučila?...

VASILISA: Bilo pa prošlo... Ja znam, čovek nije svoj gospodar... Više me ne voliš... pa dobro! Tako mora da bude...

PEPEL: Onda, znači gotovo! Rastali se mirno, bez skandala... pa lepo!

VASILISA: Ne, čekaj! Ipak... dok sam živela s tobom... stalno sam očekivala da mi pomogneš izvući se iz ovog vrtloga... da me oslobodiš od muža, od ujaka... od čitavog ovog života... Možda ja, Vasja, nisam ni volela tebe, već sam u tebi svoju nadu, tu svoju misao volela... Razumeš? Očekivala sam da me izvučeš...

PEPEL: Ti nisi ekser, ja nisam klešta... Mislio sam da ćeš ti, kao pametna... pa ti si pametna... ti si vešta!

VASILISA (sasvim se nagne k njemu): Vasja, hajde... da pomognemo jedno drugom...

PEPEL: Kako to?

VASILISA (tiho, snažno): Moja ti se sestra... sviđa, znam...

PEPEL: Zato je i tučeš zverski! Slušaj, Vaska! Da je nisi dirnula...

VASILISA: Čekaj. Ne padaj u vatru! Sve se može svršiti mirno, na lep način... Ako hoćeš oženi se njome! Daću ti još i novaca... trista rubalja! Ako skupim više daću ti više...

PEPEL (odmiče se): Stani... kako to? Zašto?

VASILISA: Oslobodi me... muža! Skini mi taj konopac...

PEPEL (tiho zviždi): Gle, šta reče! Ohoho! Kešto si to zamislila... muža, dakle, u grob, ljubavnika na robiju, pa sama...

VASILISA: Vasja! Zašto robija? Ti nećeš sam... preko drugova! Pa, recimo, i sam, ko će doznati? Natalija! razmisli. Dobićeš novac... otići ćeš nekud... mene ćeš zauvek osloboditi... i kad moja sestra ne bude pored mene, za nju će biti bolje. Meni je teško da je gledam... na nju se ljutim zbog tebe... i ne mogu da se uzdržim... mučim devojku, tučem je... tako tučem... da sama plačem od žalosti... A tučem! I tući ću!

PEPEL: Zver! Još se hvali svojim zverstvom.

VASILISA: Ne hvalim se, govorim istinu. Razmisli, Vasja... Dvaput si zbog moga muža sedeo u zatvoru... zbog njegove gramzivosti... On se, kao stenica, upio u mene... četiri godine siše! I kakav mi je on muž? Natašku kinji, istresa se na nju, prosjakinja, kaže! On je otrov za sve nas...

PEPEL: Vešto lažeš...

VASILISA: Ja govorim - jasno... Samo tlupak neće razumeti šta hoću... (KOSTILJOV ulazi obazrivo i prikrada se napred.)

PEPEL (Vasilisi): Hajde... idi!

VASILISA: Razmisli. (Ugleda muža.) Šta je? Mene tražiš? (PEPEL skoči i divlje gleda u Kostiljova)

KOSTILJOV: Ja sam... ja! A i vi tu... sami? A... Razgovarali ste? (Odjedanput lupi nogom i jako vikne) Vaska... pogana. Prosjakinjo... ženturačo! (Uplaši se svog uzvika na koji niko ništa nije odgovorio, niti se iko pomakao.) Bože mi oprosti... opet si me, Vasilisa, u greh navela... Svuda te tražim... (Vikne) Vreme je da se spava! Zaboravila si i zejtin u kandilo da naliješ... uh, ti! Bednice... svinjo... (Drhtavim rukama vitla prema njoj. Vasilisa polako ide prema vratima na tremu i obzire se na Pepla.)

PEPEL (Kostiljovu): Slušaj! Hajde... odlazi...

KOSTILJOV (viče): Ovde sam ja gazda! Odlazi ti! Lopove...

PEPEL (potmulo): Odlazi! Miška...

KOSTILJOV: Pazi šta radiš! Ovde sam ja... ja ću te... (PEPEL ga uhvati za jaku i protrese ga. S peći se začuje kako se. neko bučno pretura i kako zavija zevajući. PEPEL pusti Kostiljova i starac vičući otrči u trem.)

PEPEL (skoči na ležaj): Ko je to... ko je na peći?

LUKA (promoli glavu): Šta reče?

PEPEL: Ti?!

LUKA (mirno): Ja... ja glavom... o, gospode Isuse Hriste!

PEPEL (zatvara vrata na tremu, traži rezu i ne nađe je): Eh, đavoli... Starče, silazi!

LUKA: Odmah... silazim...

PEPEL (grubo): Što si se popeo na peć?

LUKA: A kuda ću?

PEPEL: Pa... pa ti si otišao u trem?

LUKA: U tremu je, bratac, meni, starcu, hladno.

PEPEL: Čuo si?

LUKA: Jesam čuo! Kako da ne čujem? Nisam, valjda, gluv? Eh, momče, imaš sreće. Baš imaš sreće!

PEPEL (podozrivo): Kakve sreće? U čemu?

LUKA: Pa u tome što sam se ja popeo na peć.

PEPEL: A... što si počeo da se tamo vrpoljiš?

LUKA: Zato, valjda, što mi je bilo vrućina... na tvoju sreću, jadniče... Pade mi na pamet da se, rekoh, momak ne prevari... da ne udavi starčića...

PEPEL: Da... mogao sam to... mrzim ga...

LUKA: Zar je to čudno? Ništa lakše... Često se, tako, ljudi prevare...

PEPEL (smeši se): Šta veliš? Da se nisi i ti nekad prevario?

LUKA: Momče! Slušaj što ću ti reći: tu ženu da ostaviš! Ni blizu sebe nemoj da je pustiš... Muža će ona i sama otpraviti na onaj svet, i to još veštije nego ti, jest! Nemoj da je slušaš, đavolicu... Pogledaj kako ja izgledam? Ćelav... A zašto? Baš od tih svakojakih žena. Poznavao sam ih, žena, možda više nego što sam na glavi dlaka imao... A ta Vasilisa, ona je... gora od kuge!

PEPEL: Ne razumem... da li da ti kažem hvala, ili si... i ti...

LUKA: Ništa nemoj da kažeš! Od mene nećeš bolje reći! Slušaj: onu što ti se ovde sviđa uzmi pod ruku, pa odavde korakom napred! Idi! Odlazi...

PEPEL (turobno): Teško je razabrati se u ljudima! Koji su dobri, koji zli... Ništa ne razumem...

LUKA: Šta tu ima da se razume? Svaki čovek živi po svome... kako mu srce zapoveda, onako i živi... danas dobar, sutra zao... Ako ti je ta devojka ozbiljno omilila... pođi s njom, pa kraj... Ili idi sam... Mlad si, naći ćeš ženu...

PEPEL (hvata ga za rame): Ne, reci zašto ti to sve...

LUKA: Čekaj, pusti me... Da pogledam Anu... nešto je mnogo krkljala... (Ode do Anine postelje, podiže zavesu, gleda, pipa rukom. Pepel ga zamišljeno i rasejano prati.) Isuse Hriste, premilostivi! Primi s mirom dušu rabe tvoje Ane koja se sada prestavila...

PEPEL (tiho): Umrla?... (Ne prilazeći, naginje se i gleda na krevet.)

LUKA (tiho): Smirila se! A gde joj je muž?

PEPEL: Sigurno u krčmi...

LUKA: Treba mu reći.

PEPEL (uzdrhti): Ne volim pokojnike...

LUKA (ide prema vratima): Što da ih voliš?... Žive treba voleti... žive...

PEPEL: I ja ću s tobom...

LUKA: Plašiš se?

PEPEL: Ne volim... (Žurno izlaze. Pusto i tiho. Iza vrata u tremu čuje se potmuli šum, nejednak, nerazumljiv. Zatim ulazi Glumac.)

GLUMAC (zastaje ia pragu ne zatvarajući vrata i, držeći se za dovratak, viče): Stari, ej! Gde si? Setio sam se... slušaj. (Posrćući pođe dva koraka napred i, pošto zauzme pozu, recituje)

Gospodo! Ako svet ovaj ne zna

K istini svetoj da pronađe put,

Čast bezumnom koji pod svoj skut

Primi ljude da im dade sna. (NATAŠA se pojavi na vratima iza Glumca.)

GLUMAC: Stari!

Ako sutra naše zemlje šar

Zaboravi sunce da okrepi,

Ceo ovaj svet tada naš lepi,

Od bezumnog dobiće svoj dar...

NATAŠA (smeje se): Strašilo! Natreskao si se...

GLUMAC (okreće se k njoj): A, ti si? a gde je čiča... dragi čičica? Ovde, kako izgleda, nikog nema... Nataša, zbogom! Zbogom... da!

NATAŠA (ulazi): Nisi mi rekao ni dobar dan, a već se praštaš...

GLUMAC (prepreči joj put): Putujem, odlazim... Čim nastane proleće, ja odoh...

NATAŠA: Pusti me... a kuda to?

GLUMAC: Da tražim grad... da se lečim... Treba i ti da odeš... Ofelija... idi u manastir... Znaš, postoji bolnica za organizme... za pijanice... Sjajna bolnica... Mramor... mramorni pod! Osvetljenje... čistoća, hrana... sve besplatno! I mramorni pod, jest! Naći ću je, izlečiću se i... ponovo ću... Ja sam na putu preporoda... što rekao... kralj... Lir, Nataša... moje umetničko ime je Sverčkov-Zavolžski... to niko ne zna, niko! Ovde ja nemam imena... Znaš li ti kakva je to uvreda izgubiti ime? Čak i, pse vabe nekim imenom. (NATAŠA oprezno obiđe Glumca, zaustavi se kod Aninog kreveta i gleda.) Bez imena nema čoveka...

NATAŠA: Pogledaj... dragi moj... pa ona je umrla...

GLUMAC (vrti glavom): Ne može biti...

NATAŠA (povlači se): Bogami... pogledaj...

BUBNOV (na vratima): Šta da pogledam?

NATAŠA: Ana je... umrla!

BUBNOV: Dakle, prestala da kašlje. (Ode do Anine postelje, gleda i odlazi na svoje mesto.) Treba Klešču reći... to je njegova stvar...

GLUMAC: Idem ja... reći ću... izgubila ime! (Odlazi).

NATAŠA (nasred sobe): I ja ću... isto tako jedanput... u podrumu... pretučena...

BUBNOV (prostire nekakve dronjke na svom ležaju): Šta? Šta to mrmljaš?

NATAŠA: Onako... za sebe...

BUBNOV: Čekaš Vasku? Pazi, Vaska će ti prebiti leđa...

NATAŠA: A zar nije svejedno ko će ih prebiti? Bolje on...

BUBNOV (leže): Dobro, to je tvoja stvar...

NATAŠA: Možda je i... dobro što je umrla... ali mi je žao... Bože! Zašto čovek živi?

BUBNOV: Tako ti je sa svima: rode se, požive i umru. I ja ću umreti i ti... Šta imaš da žališ? (Ulaze: LUKA, TATARIN, KRIVI ZOB i KLEŠČ: ide iza svih, polako, sav zgrčen.)

NATAŠA: Pssst! Ana je...

KRIVI ZOB: Čuli smo... bog joj dao rajsko naselje, kad je umrla...

TATARIN (Klešču): Treba je odneti napolje! U trem je treba izneti! Ovde nije za mrtve, ovde živi treba da spavaju...

KLEŠČ (tiho): Iznećemo... (Svi prilaze postblji. KLEŠČ tleda na ženu preko tuđih ramena.)

KRIVI ZOB (Tatarinu): Misliš da će smrdeti? Iz nje neće izići smrad! još za života se sva osušila...

NATAŠA: Gospode! Pa da je makar malo požalite... da neko bar jedne reči kaže! Eh, vi...

LUKA: Nemoj ti, devojko, da se vređaš... nije to ništa! Gde će oni... što mrtve da žalimo? Ej, mila moja! Žive ne žalimo... sami sebe ne možemo da požalimo... ostavi to!

BUBNOV (zeva): I opet ti se smrt reči ne plaši... bolest se plaši reči, a smrt ne!

TATARIN (odmakne se): Treba policiju...

KRIVI ZOB: Policiju - to svakako! Klešč! Jesi li javio policiji?

KLEŠČ: Ne... Treba je sahraniti... a ja imam svega četrdeset kopejaka...

KRIVI ZOB: Pa, za ovo moraš uzajmiti... ili da mi skupimo... ko petparac, ko koliko može... A policiji da javiš... što pre! Inače će pomisliti da si ubio ženu... ili tako nešto... (Ide prema ležaju i sprema se da legne pored Tatarina.)

NATAŠA (odlazi prema ležaju Bubnova): Eto... sad ću da je oanjam... ja uvek sanjam pokojnike... plašim se da idem sama... u tremu je mračno...

LUKA (ide za njom): Plaši se živih... to ti ja kažem...

NATAŠA: Otprati me, dedice...

LUKA: Hajdemo... hajdemo! otpratiću te! (Odlaze. Pauza.)

KRIVI ZOB: Oho-ho! Asane! Uskoro će proleće, prijatelju... biće nam toplo. Sad već seljaci u selima opravljaju ralice i drljače... spremaju se da oru... dada! A mi?... Asane?... Već čmava, prokleti Muhamed...

BUBNOV: Tatari vole da spavaju...

KLEŠČ (stoji nasred konačišta i tupo gleda preda se): Šta sad da radim?

KRIVI ZOB: Lezi pa spavaj... ništa više...

KLEŠČ (tiho): A... ona... šta ću s njom? (Niko mu ne odgovara. Ulaze Satin i Glumac.)

GLUMAC (viče): Stari! Ovamo, moj verni Kent...

SATIN: Ide Mikluha-Maklaj... hoho!

GLUMAC: Svršeno i rešeno! Stari, gde je grad ... gde si ti?

SATIN: Fatamorgana! Nalagao ti je stari. Ničega nema! Nema gradova, nema ljudi... ničega nema!

GLUMAC: Lažeš!

TATARIN (skače): Gde je gazda? Idem gazdi! Kad ovde ne može da se spava, nek ne uzima pare... Mrtvi... pijani... (Brzo odlazi. Satin zviždi za njim.)

BUBNOV (sanjivim glasom): Lezite, deco, ne galamite... noću valja spavati!

GLUMAC: Da... ovde - aha! Mrtvac... „Naša mreža izvukla mrtvaca"... pesma... B-beranžeova!

SATIN (viče): Mrtvaci ne čuju! Mrtvaci ne osećaju. Viči... urlaj... mrtvaci ne čuju! (Na vratima se pojavi LUKA.)

Zavesa

TREĆI ČIN

Zapušteno mesto u dvorištu, po kome je razna starudija i gde raste korov. U dnu: visok granični zid od cigala. On zaklanja nebo. Pored njega zovino šiblje. Desno: crn bondručni zid nekakve dvorišne zgrade, šupe ili konjušnice. Levo: siv, sa opalim malterom, zid kuće u kojoj je smešteno konačište Kostiljovih. Taj zid stoji popreko, tako da mu zadnji ugao izlazi gotovo na. sredinu ovog zapuštenog mesta. Između njega i crvenog zida uzan prolaz. Na sivom zidu dva prozora: jedan u visini zemlje, drugi oko dva aršina više i bliže graničnom zidu. Pored tog zida leže široke. saonice okrenute salincima nagore i komad grede od oko četiri aršina. Desno kraj zida, gomila starih dasaka i letava. Veče, sunce zalazi i osvetljava granični zid crvenom svetlošću. Rano proleće, doskora je još zemlja bila pokrivena snegom. Crne grančice zove još nisu napupile. Na gredi sede jedna pored druge NATAŠA i NASTJA. Na saonicama LUKA i BARON, KLEŠČ leži na gomili drva kraj desnog zida. U prozoru koji je nalegao na zemlju vidi se njuška BUBNOVA.

NASTJA (zatvorenih očiju i klimajući glavom po taktu reči priča kao da peva): On dođe preko noći u baštu, pod venjak, kao što smo se dogovorili... a ja ga već odavno čekam i dršćem od straha i bola. I on drhti, beo kao kreda, a u rukama mu levorvert...

NATAŠA (gricka semenke): Gle! Znači, istina je što govore da su studenti vatreni...

NASTJA: I kaže mi strašnim glasom: najdraža moja ljubavi

BUBNOV: Oho! Najdraža?

BARON: Čekaj! Ako ti se ne sviđa, nemoj da slušaš, ali ne smetaj u laganju... Produži!

NASTJA: Premila, kaže, moja ljubavi! Moji roditelji, kaže, ne pristaju da se venčam s tobom i prete da će me zauvek prokleti što te volim. Zato ja, kaže, moram sebi da oduzmem život... A levorvert mu ogroman i napunjen sa deset metaka... Zbogom, kaže, mila drugarice srca moga! Moja se odluka ne može promeniti... bez tebe ne mogu da živim. A ja sam mu odgovorila - moj nezaboravni prijatelju... Raule...

BUBNOV (začuđeno): Šta? Kako? Kraul?

BARON (smeje se): Nastka! La... pa prošli put beše Gaston!

NASTJA (skoči): Ćutite... bednici! Oh... probisveti! Zar... zar vi možete razumeti... šta je to ljubav? Prava ljubav? A moja je bila... prava! (Baronu) Ti! Ništavni stvore! Obrazovan čovek... kažeš kafu si pio ležeći u postelji...

LUKA: Stanite vi! Nemojte da smetate! Poštujte čoveka... nije stvar u onome što se kaže, već zašto se kaže, u tome je stvar! Pričaj, devojko, pusti ti njih!

BUBNOV: Vrano, okiti se tuđim perjem... govori!

BARON: Pa, dalje!.

NATAŠA: Nemoj da ih slušaš... šta hoće oni? To iz zavisti... nemaju šta o sebi da kažu...

NASTJA (ponovo sedne): Neću više! Neću da govorim... Kad ne veruju... kad se smeju... (Odjedanput prekine govor, ćuti nekoliko trenutaka i, pošto opet zažmuri, nastavi vatreno i glasno maše rukama po taktu reči i kao da osluškuje udaljenu muziku.) A ja mu odgovaram: radosti života moga! Meseče jasni moj! Ni ja bez tebe ne mogu da živim na ovome svetu... jer te ludo volim i voleću te dok mi srce bije u grudima! Ali, kažem, nemoj sebi da oduzimaš mladi život... jer je on potreban tvojim dragim roditeljima, kojima si ti sva radost... ostavi me! Bolje da ja propadnem... od tuge za tobom, živote moj... ja sama... ja ovakva! Pusti da ja... propadnem svejedno! Ja ništa ne vredim... i nemam izlaza, nemam... (Pokrije lice rukama i nečujno plače.).

NATAŠA (okrene se u stranu, tiho): Ne plači... ne treba! (Smešeći se, LUKA miluje Nastju po glavi)

BUBNOV (kikoće se): Ah... đavolska cura! a?

BARON (takođe se smeje): Deda! Misliš da je to istina? Sve je to iz knjige „Kobna ljubav"... Sve je to glupost! Ostavi je!

NATAŠA: Šta se to tebe tiče? Ćuti... kad te je bog kaznio.

NASTJA (besno): Propalice! Ništarijo! Imaš li duše!

LUKA (uzme Nastju za ruku): Hajdemo, mila! ništa... ne ljuti se! Ja znam... Ja verujem! Ti imaš pravo, a ne oni... Ako veruješ da si zaista volela... znači, volela si! Volela! A na njega nemoj da se ljutiš... On se... možda baš iz zavisti podsmeva... možda nikad nije ništa pravo osetio... nikad nije osetio! Hajdemo!

NASTJA (snažno pritiskuje ruke na grudi) Dedice! Bogami... to je bilo! Sve je bilo! Taj student... bio je Francuz... Zvao se Gastoša... imao je crnu bradicu... išao u lakovanim čizmama... neka me grom sprži na mestu! I tako me je voleo... tako voleo!

LUKA: Znam. Lepo je to! Verujem! U lakovanim čizmama, kažeš? Ej-ej-ej! A i ti si njega volela? (Ode iza ugla.)

BARON: Ala je glupa ta devojka... dobra, ali glupa nepodnošljivo!

BUBNOV: I zašto to... čovek voli toliko da laže. Uvek kao da stoji pred islednikom... isto tako!

NATAŠA: Izgleda da je laž... prijatnija od istine... Ja takođe...

BARON: Šta takođe? Je li?

NATAŠA: Izmišljam... Izmišljam i čekam...

BARON: Šta?

NATAŠA (zbunjena se smeši): Tako... Eto, mislim, sutra će... neko doći... neko osobit... Ili će se nešto desiti... nešto isto tako sasvim novo... Dugo čekam... stalno čekam... A... u stvari šta ja mogu da čekam? (Pauza)

BARON (sa osmehom): Nemaš šta da čekaš... Ja ništa ne čekam! Sve je već... bilo! Prošlo... svršeno! Dalje!

NATAŠA: Ponekad... zamislim da ću sutra... iznenada umreti... I dođe mi od toga užasno... Leti je dobro misliti o smrti... leti grmi... uvek može da te ubije grom...

BARON: Rđavo ti živiš... ta tvoja sestra... to je đavolja narav!

NATAŠA: A ko lepo živi? Svi rđavo žive... vidim ja...

KLEŠČ (dotle nepomičan i odsutan - odjedanput skoči): Svi? Lažeš! Ne svi! Kad bi svi... u redu! Onda ne bi dozlogrdilo... da!

BUBNOV: Šta ti je, kao da te đavo žacnu? Vidi ga kako udari u dreku! (KLEŠČ ponovo legne na svoje mesto i mrmlja.)

BARON: E... treba da idem na mirenje s Nastjenkom... ako se ne pomirim, neće dati za piće.

BUBNOV: Hm... LJudi vole da lažu... Ali Nastka... to je razumljivo! Navikla da maže lice... pa sad hoće i dušu da namaže... rumenilo meće na dušu... A... drugi - zašto oni? Eto, na primer, Luka... on mnogo laže... i ne izvlači od toga nikakve koristi... Star je već... Šta će to njemu?

BARON (polazi i smeši se): Svi ljudi imaju sive duše... svi žele malo rumenila...

LUKA (izlazi iza ugla): Je li, gospodine, što ti uznemiravaš devojku? Bolje da joj ne smetaš... pusti nek se zabavlja plačem... Ona lije suze za svoje zadovoljstvo... šta to tebi škodi?

BARON: Glupo, stari! Dojadila mi... Danas Raul, sutra Gaston... a uvek jedno isto! Uostalom idem da se s njom pomirim... (Odlazi.)

LUKA: Hajde, idi... uteši je! Utešiti čoveka nikad nije od štete...

NATAŠA: Dobar si, dedice... Zašto si tako dobar?

LUKA: Dobar, kažeš? Pa... dobro, neka je tako... da! (Iza crvenog zida tiho se čuje harmonika i pesma) Treba, devojko, da neko bude i dobar... ljude treba požaliti! Hristos je žalio sve ljude, pa je i nama zapovedio... Kažem ti, dobro je... na vreme požaliti čoveka! Evo, na primer, ja sam služio kao čuvar letnjikovca... kod jednog inženjera kraj grada Tomska... Pa lepo! Letnjikovac beše u šumi, mesto zabačeno... a beše zima i ja sam u letnjikovcu... Divno, lepo! Kad, jedanput čujem neko se prikrada!

NATAŠA: Lopovi?

LUKA: Oni. Prikradaju se, dakle, jest! Uzmem pušku, iziđem... Pogledam, njih dvojica... otvaraju prozor i tako se zaneli poslom da mene i ne vide. Ja im doviknem: ej, vi! napolje odavde! A oni, dakle, na mene sekirom... Opomenem ih - odstupite, rekoh! Inače sad pucam! Pa okrećem pušku čas na jednog, čas na drugog. Oni padnu na kolena: vele - pusti nas! Da, ali sam se i ja već bio... naljutio... zbog sekire, znaš! Kažem: ja sam vas, protuve jedne, terao, niste otišli... a sad, velim: neka jedan od vas nalomi pruća! Nalomiše. Sad, naredim, jedan lezi, a drugi šibaj po njemu! Tako ti oni, po mojoj zapovesti, išibaše jedan drugog. A kad se išibaše... kažu mi - dedice, vele, daj nam hleba, Hrista radi! Skapaćemo od gladi. Eto ti lopova, mila moja (smeje se) ... i još sa sekirom! Jest... Dobri ljudi obojica... Kažem im: mogli ste, protuve jedne, odmah hleba da tražite. A oni, vele - dojadilo nam... tražiš, tražiš, a niko ne daje... dozlogrdilo nam! Tako su oni kod mene živeli čitavu zimu. Jedan, zvao se Stepan, uzme, ponekad, pušku i krene u šumu... A drugi, Jakov, stalno je kunjao i kašljao... Tako smo, dakle, utroje očuvali letnjikovac. Dođe proleće - zbogom, kažu, dedice! I odoše... krenuše Rusijom...

NATAŠA: To su bili begunci? Razbojnici?

LUKA: Zaista tako - begunci... pobegli iz zatočenja... Dobri ljudi... Da ih nisam požalio, možda bi me ubili... ili tako nešto... A onda sud, tamnica, Sibir... čemu to? Tamnica te dobru ne nauči, i Sibir te dobru ne nauči... vrlo prosto. (Pauza)

BUBNOV: Hm, da! A ja, vidiš, ne umem da lažem! Zašto? Po mome, istinu na sredu, pa kud puklo da puklo! Šta tu vazdan?

KLEŠČ (odjedanput ponovo skoči kao oparen i viče): Kakva istina? Gde je istina? (Kida dronjke sa sebe) To je istina! Posla nema... snage nema! To je istina! Skloništa... skloništa nema! Treba da

crkneš... to ti je ta istina! Do đavola! Šta će... mi ta istina? Daj da odmahnem... da odmahnem daj! Šta sam ja skrivio?... Šta će meni istina? Živeti, do đavola, živeti se ne može... to ti je istina!

BUBNOV: Vidi kako se... raspomamio!

LUKA: Gospode Isuse... čuješ, mili! Ti...

KLEŠČ (drhti od uzbuđenja): Kažete - istina! Ti, stari, tešiš sve ove ovde... A ja ti kažem... mrzim ih sve! I tu istinu... neka ide do vraga, prokleta da je! Jesi li razumeo? Razumej! Neka je prokleta! (Otrči iza ugla, osvrćući se.)

LUKA: Ej-ej-ej! Kako se uzbudio čovek... I kuda pobeže?

NATAŠA: Baš kao da je poludeo...

BUBNOV: Dobro on to izvede! Kao u pozorištu... Često mu se to dešava... Još nije navikao na život...

PEPEL (polako dolazi iza ugla) Mir časnom skupu! Šta je, Luko, lukavi starče, neprestano pričaš priče?

LUKA: Da si video... kako se ovde čovek razvika!

PEPEL: Klešč, je li? Šta mu je? Otrča kao oparen...

LUKA: I ti bi otrčao da ti tako... nešto stegne srce...

PEPEL (sedne): Ne volim ga... mnogo je zao i gord. (Podražava Klešča) „Ja sam radnik." I kao da su svi niži od njega... Radi kad ti se sviđa... šta se tu gordiš? Ako ćemo ljude da cenimo po radu... onda je konj bolji od svakog čoveka... vuče i ćuti! Nataša! Jesu li tvoji kod kuće?

NATAŠA: Otišli na groblje... posle su hteli na bdenije...

PEPEL: Da, vidim da si slobodna... to retko biva!

LUKA (zamišljeno, Bubnovu): Eto... ti kažeš - istina... Ona, istina, nije za čoveka uvek dobra... ne može se uvek duša izlečiti istinom... Desilo se, na primer, ovako nešto: poznavao sam jednog čoveka koji je verovao u pravednu zemlju...

BUBNOV: U šta?

LUKA: U pravednu zemlju. Mora biti, govorio je, da na svetu postoji pravedna zemlja... u toj, veli, zemlji žive naročiti ljudi... dobri ljudi! jedan drugog poštuju, jedan drugom prosto u svemu pomažu... i sve je kod njih divno, lepo! I, eto, taj se čovek neprestano spremao da ide... da traži pravednu zemlju. Bio je siromašan, živeo teško... i kad mu je već dolazilo toliko teško te

samo da legne i umre nije gubio raspoloženje, već se samo smešio i govorio: ništa! izdržaću! Još malo ću pričekati, a onda ću ostaviti ceo taj život i otići u pravednu zemlju... Ta zemlja bila mu je jedina radost...

PEPEL: Pa? Je li pošao?

BUBNOV: Kuda? Ho-ho!

LUKA: I onda u to mesto, bilo je to u Sibiru, poslaše jednog prognanika, učenjaka... Dođe on, taj učenjak, s knjigama, s planovima i sa svakojakim stvarima... Kaže taj čovek učenjaku: pokaži mi, molim te, gde leži pravedna zemlja i kako se tamo ide. Učenjak odmah otvori knjige, razvi planove... gledao, gledao, nigde nema pravedne zemlje! Sve je tačno, sve su zemlje ucrtane, ali pravedne nema!

PEPEL (tiho): Je li? Nema? (Bubnov se smeje.)

NATAŠA: Čekaj ti... pa onda, dedice?

LUKA: Čovek ne veruje... Mora biti, kaže... traži bolje! Inače, kaže, te tvoje knjige i planovi ništa ne vrede ako nema pravedne zemlje... Učenjak se uvredi. Moji su planovi, kaže, najtačniji, a pravedne zemlje uopšte nigde nema. Ali se, onda, i čovek razljuti - kako to? Toliko sam živeo, toliko trpeo i stalno verovao da ima! a po planovima izlazi da nema! To je nepošteno! I kaže on učenjaku: ah, ti... ološu nijedan! Hulja si ti, a ne učenjak... pa mu prilepi jednu! I još jednu! (Poćutavši) A posle je otišao kući i obesio se! (Svi ćute. Luka, smešeći se, gleda na Pepla i Natašu)

PEPEL (tiho): Đavo da ga nosi... priča nije vesela...

NATAŠA: Nije mogao da otrpi što se prevario...

BUBNOV (mračno): Sve su to bajke...

PEPEL: Pa da... eto ti pravedne zemlje... dakle, nije ni postojala...

NATAŠA: Žao mi... čoveka...

BUBNOV: I to su... sve izmišljotine! Ho-ho! Pravedna zemlja! Baš je potrevio! Ho-ho-ho! (Nestane ga s prozora.)

LUKA (maše glavom prema prozoru gde je bio Bubnov): Smeje se! Ehe-he... (Pauza) Pa, deco! ostanite mi zdravo! Skoro ću vas ostaviti...

PEPEL? Kuda ćeš sad?

LUKA: U Ukrajinu... Čujem da se tamo pojavila nova vera... treba videti... jest! LJudi sve traže, sve žele nešto bolje... daj im, bože, strpljenja!

PEPEL: Šta misliš... hoće li naći?

LUKA: Je l' ljudi? Naći će! Ko traži nađe... Ko svojski hoće dobije!

NATAŠA: Kad bi nešto našli... kad bi izmislili nešto bolje...

LUKA: Izmisliće! Samo im treba pomoći, devojko... treba ih poštovati...

NATAŠA: Kako ja da im pomognem? I sama sam... bez pomoći...

PEPEL (odlučno): Ja ću opet... ponovo ću s tobom da razgovaram... Nataša... eto pred njim... on sve zna... Hajde... sa mnom!

NATAŠA: Kuda? Po tamnicama?

PEPEL: Rekao sam neću više da kradem! Bogami neću! Kad sam rekao učiniću! Pismen sam... radiću... Eto, on kaže treba ići po svojoj volji u Sibir... hajdemo tamo, hoćeš li?... Misliš da mi ovaj moj život nije ogadio? Eh, Nataša! Znam... vidim! .. Tešim se time što drugi više kradu nego ja, pa ipak žive kao da su pošteni... samo, to mi ne pomaže! To... nije ono! Ne kajem se... u savest ne verujem... Ali jedno osećam: treba živeti... drukčije! Treba lepše živeti! Treba tako da živim... kako bih mogao samog sebe da poštujem...

LUKA: Tačno, mili! Bog neka te čuva... Hristos nek ti bude u pomoći! Tačno: čovek treba sebe da poštuje...

PEPEL: Ja sam odmalena lopov... svi su mi uvek govorili: lopov Vaska, lopovski sin Vaska! A? Je li tako? Pa dobro! Eto, ja sam lopov! Razumej: ja sam, možda, od nevolje lopov... zato sam lopov što se niko i nikad nije setio da me nazove drugim imenom... Nazovi me ti... Nataša, hoćeš?

NATAŠA (tužno) Ne verujem već... nikakvim rečima... I uznemirena sam danas... leglo mi nešto na srce... kao da nešto očekujem. Uzalud si, Vasilije, danas poveo taj razgovor...

PEPEL: Pa kada ću? Ne govorim ti ovo prvi put...

NATAŠA: I što da pođem s tobom? Da te... volim... ne volim te mnogo... Ponekad mi se sviđaš... a katkad teško mi i da te pogledam... Jasno je da te ne volim... oni koji vole, u voljenom ne vide ničeg rđavog... a ja vidim...

PEPEL: Zavolećeš - ne boj se! Ja ću te navići na sebe... samo pristani! Više od godinu dana sam te posmatrao... vidim, čestita si devojka... dobra... vredna... mnogo sam te zavoleo! (VASILISA, nagizdana, pojavi se na prozoru i, stojeći uz ragastov, sluša.)

NATAŠA: Da. Mene si zavoleo, a moju sestru...

PEPEL (zbunjeno): Šta mi je ona? Malo li je... takvih...

LUKA: Ne gledaj na to, devojko! Kad nema kiše, dobar je i grad...

PEPEL (neveselo): Sažali se na mene! Gorak je moj život... pasji život bez radosti... Kao da tonem u glib... a nemam za što da se uhvatim... sve je trulo... ništa se ne drži... Tvoja sestra... mislio sam... nije takva... Da nije tako... pohlepna za novcem ja bih za nju... sve učinio! Da je ona bila potpuno moja... Ali njoj je nešto drugo potrebno... njoj je novac potreban... i sloboda joj je potrebna... a sloboda joj treba da živi razvratno. Ona ne može da mi pomogne... A ti si kao mlada jela: bodeš, ali se čovek za tebe može pridržati...

LUKA: I ja ti kažem idi sa njim, devojko, idi! On nije rđav momak, dobar je! Samo mu češće pomeni da je dobar momak, da, ovaj, ne zaboravi to! On će ti verovati... Samo mu reci: Vasja, reci, ti si dobar čovek... ne zaboravljaj! Razmisli, mila, šta ti drugo ostaje? Sestra ti je ljuta zver, o njenom mužu ne vredi ni govoriti: starac je gori nego što rečima možeš iskazati... i ceo ovaj život ovde... nemaš kud! A momak je jak...

NATAŠA: Nemam kud... znam... mislila sam... Samo, eto... ne verujem nikome... A da idem nemam kud...

PEPEL: Ima jedan put... ali na taj put ja ti neću dati... Pre ću te ubiti...

NATAŠA (smeši se): Eto... još ti nisam postala žena, a već hoćeš da ubiješ.

PEPEL (zagrli je): Ostavi, Nataša! Svejedno!

NATAŠA (privija se uz njega) Ali... jedno ću ti reći, Vasilije... evo, govorim ti kao pred bogom! kad me prvi put udariš... ili na drugi način uvrediš... neću sebe žaliti... ili ću se obesiti, ili...

PEPEL: Neka mi se ruka osuši ako te dirnem!

LUKA: Pusti to, mila, nemoj da sumnjaš! Ti si njeemu potrebnija, nego on tebi...

VASILISA (s prozora): Gle, verili se! Nek je srećno i dugovečno!

NATAŠA: Došli! o, bože! Videli su... ah, Vasilije!

PEPEL: Što si se uplašila? Sad niko ne sme ni da te takne!

VASILISA: Ne boj se, Natalija! Neće te on tući... On ne može ni da tuče, ni da voli... ja znam!

LUKA (tiho): Ej, gujo otrovnice...

VASILISA: On je junak samo na jeziku...

KOSTILJOV (ulazi): Nataška! Šta tu radiš, badavadžiko? Praviš spletke? Žališ se na svoje rođake? A samovar još nije gotov? Sto nije postavljen?

NATAŠA (odlazeći): Pa vi ste hteli da idete u crkvu...

KOSTILJOV: Ne tiče te se šta smo mi hteli! Ti moraš da radiš svoj posao, što ti je naređeno!

PEPEL: Ćuti ti! Ona više nije tvoja sluškinja... Natalija, nemoj da ideš... nemoj ništa da radiš!

NATAŠA: Ti ne komanduj... još je rano! (Odlazi.)

PEPEL (Kostiljovu): Dosta je vašeg! Dosta ste se istresali nad tom devojkom! Sad je ona moja!

KOSTILJOV: Tvoja? Kad si je kupio? Koliko si dao?

VASILISA (smeje se).

LUKA: Vasja! Hajde idi...

PEPEL: Nešto ste mnogo... veseli! Da vam ne presedne smeh!

VASILISA: Uh, strašno! Uh, ala te se bojim!

LUKA: Vasilije idi! Vidiš da te izazivaju, podjaruju te, razumeš li?

PEPEL: Da... aha! Laže... lažeš! Neće biti onako kako ti hoćeš!

VASILISA: Neće biti ni onako kako ja neću, Vasja!

PEPEL (preti joj pesnicom): Videćemo... (Odlazi.)

VASILISA (odlazeći s prozora): Udesiću ti ja svadbu!

KOSTILJOV (prilazi Luki): Šta je, čičice?

LUKA: Ništa, čičice!

KOSTILJOV: Dakle... Kažu da odlaziš?

LUKA: Vreme je...

KOSTILJOV: Kuda?

LUKA: Kud me oči vode...

KOSTILJOV: Da skitaš, dakle... Sigurno ti ne prija da živiš na jednom mestu?

LUKA: Pod stanac kamen - rečeno je - ni voda ne može...

KOSTILJOV: To je kamen. A čovek mora na jednom mestu da živi... Ne mogu ljudi da žive kao bubašvabe... Kud ko zaželi, tamo i da odmili... Čovek mora da odredi sebi mesto... da ne švrlja po zemlji tek onako...

LUKA: A ako je nekom mesto svuda?

KOSTILJOV: Onda je on skitnica... nekoristan čovek... Potrebno je da čovek bude koristan, da radi...

LUKA: Gle ti njega!

KOSTILJOV: Da. Nego kako?... Šta je to... poklonik? Neobičan čovek... koji ne liči na druge... Ako je on zaista neobičan, nešto zna... saznao je nešto onako... što nikom nije potrebno... možda je i istinu tamo saznao... ali nije svaka istina potrebna... da! Nek je čuva za sebe... i nek ćuti... Ako je zaista... neobičan... on ćuti! Ili govori tako da ga niko ne razume... On ništa ne želi, ni u šta se ne meša, ne buni ljude uzalud... Kako ljudi žive njega se ne tiče... On mora da živi pravedno... mora da stanuje u šumama... u pustinjama... da ga niko ne vidi! Nikom da ne smeta, nikog da ne osuđuje... a za sve da se moli... za sve ljudske grehove... za moje... za tvoje... za sve! On i beži od svetske taštine zato... da se moli. Tako je to...

(Pauza) A ti... kakav si ti poklonik... Isprava nemaš... Uredan čovek mora da ima isprave... Svi uredni ljudi imaju isprave... da!

LUKA: Ima ljudi i ljudi...

KOSTILJOV: Hajde... ne mudruj! Ostavi zagonetke... Ja nisam gluplji od tebe... Šta to znači - ljudi i ljudi?

LUKA: Kakva je to zagonetka? Kažem ima zemlje na kojoj ne vredi sejati... i ima plodne zemlje... ma šta da na njoj zaseješ rodi... Tako ti je to...

KOSTILJOV: Pa? Šta hoćeš da kažeš?

LUKA: Eto ti, na primer... Da ti gospod bog kaže: Mihailo! Budi čovek! Svejedno, ništa ne bi vredelo... kakav si, takav ćeš i ostati...

KOSTILJOV: A... a, znaš li ti da je ujak moje žene policajac? I ako ja...

VASILISA (uđe): Mihailo Ivanoviču, idi da piješ čaj.

KOSTILJOV (Luki): Znaš šta: odlazi odavde! napolje iz moje kuće!

VASILISA: Da, kupi se, starče! Mnogo ti je dugačak jezik. A i ko će ga znati... možda si neki begunac.

KOSTILJOV: Još danas neću da te vidim više ovde! Inače ću... pazi!

LUKA: Pozvaćeš ujaka? Pozovi ujaka... Begunca sam, kaži, ulovio... Možda će ujak dobiti nagradu... tri kopejke...

BUBNOV (na prozoru): Šta tu prodajete? Za šta tri kopejke?

LUKA: Mene, evo, prete da prodaju...

VASILISA (mužu): Hajdemo...

BUBNOV: Za tri kopejke? Pripazi, starče... Prodaće te oni i za kopejku.

KOSTILJOV (Bubnovu): Šta si zinuo kao budala na brašno! (Pođe sa ženom.)

VASILISA: Koliko na svetu ima prostaka... i svakojakih hulja!

LUKA: Prijatno!

VASILISA (okrene se): Jezik za zube... otrovna pečurko! (Zamakne s mužem za ugao.)

LUKA: Noćas odlazim

BUBNOV: Bolje. Uvek je bolje otići na vreme...

LUKA: Pravo kažeš...

BUBNOV: Mene pitaj. Ja sam se, možda, spasao robije što sam otišao na vreme.

LUKA: E?

BUBNOV: Istina. Bilo je to ovako: žena mi se spanđala s kalfom... Kalfa je, da kažem, bio dobar... vrlo vešto je od psećih koža pravio medveđe... a od mačjih kengurske, vidrine i svakojake još. Okretan čovek. Dakle, moja se žena s njim spanđala... i tako su se čvrsto vezali da sam stalno morao biti na oprezi da me ne otruju, ili na neki drugi način smaknu. Dešavalo se - ja istučem ženu... a kalfa mene... Tukao je strahovito! Jedanput mi je iščupao pola brade i rebro mi slomio. Ali je i mene spopadao bes... jedanput sam ženu gvozdenim aršinom tresnuo po glavi... i uopšte zametnu se krvav rat! Ipak, vidim ja ništa ne mogu da uradim... jači su od mene! I odlučim ti ja da ubijem ženu... tvrdo odlučim! Ali se na vreme trgnem i odem.

LUKA: Bolje tako! Ostavi ih tamo nek od pasa prave medvede!

BUBNOV: Samo... radionica mi je glasila na ženino ime... i ja ostanem kao što me vidiš! Mada, pravo da kažem, propio bih i radionicu... Vidiš, sklon sam piću...

LUKA: Sklon si piću? Aa!

BUBNOV: Žestoko sam sklon piću! Kad počnem da se nalivam sve propijem, do gole kože... I još nešto - lenština sam. Nikako ne volim da radim! (SATIN i GLUMAC dolaze prepirući se.)

SATIN: Glupost! Nikuda ti nećeš otići... sve su to koještarije! Stari! Čime si ti to napunio uši ovom jadniku?

GLUMAC: Lažeš! Deda! Kaži mu da laže! Ja idem. Danas sam radio, čistio sam ulicu... a votku nisam pio! Šta kažeš: na to? Gledaj trideset kopejaka, a ja trezan!

SATIN: Gluposti i ništa drugo! Daj ovamo, ja ću da popijem, ili da prokockam...

GLUMAC: Beži! Ovo je za put!

LUKA (Satinu): Što ga ti buniš?

SATIN: Kaži mi, čarobniče, ljubimče bogova, šta mene čeka u životu? Sve sam, brate, izgubio, ostao sam praznih šaka. Ali još sve nije propalo, deda ima na svetu i pametnijih varalica nego što sam ja!

LUKA: Baš si ti, Konstantine, veseljak... prijatan čovek!

BUBNOV: Glumče! Hodi ovamo! (GLUMAC ode prozoru i čučne ispred njega. Poluglasno razgovara.)

SATIN: Ja sam ti, brate, u mladosti bio zanimljiv čovek. Prijatno mi je kad se toga setim! Sila momak... sjajno sam igrao, glumio sam na pozornici, voleo sam da nasmejem ljude... divota!

LUKA: Pa kako si, je li, skliznuo sa svog puta?

SATIN: Ala si ti radoznao, čičice! Sve bi hteo da znaš... šta će ti to?

LUKA: Hoću da razumem ljudska dela... a tebe gledam i ne razumem! Valjan si čovek, Konstantine... nisi glup... i odjedanput...

SATIN: Tamnica, deda! Četiri godine i sedam meseci odsedeo sam u tamnici... a posle tamnice nemaš kud!

LUKA: Oho! Zbog čega si odsedeo?

SATIN: Zbog jedne hulje... ubio sam jednu hulju u besu i razdraženju... U tamnici sam naučio i karte da igram...

LUKA: A ubio si zbog žene?

SATIN: Zbog rođene sestre, ali prestani s tim! Ne volim kad mi se postavljaju pitanja... a i... sve je to bilo odavno... sestra mi je umrla... prošlo je... već devet godina. Divno čeljade je bila ta moja sestra!

LUKA: Ti lako podnosiš život! A kako je bravar malopre nadao dreku... ej-ej-ej!

SATIN: Klešč?

LUKA: On. Posla, viče, nema... ničega nema!

SATIN: Naviknuće se... Čega sad da se prihvatim?

LUKA (tiho): Vidi! Ide... (KLEŠČ ide, polako, nisko oborene glave.)

SATIN: Ej, udovče! Što si obesio nos? Šta bi hteo da izmisliš?

KLEŠČ: Mislim... šta ću da radim: Alata nemam... sve je pojela sahrana.

SATIN: Ja ću ti dati savet: nemoj ništa da radiš! Prosto budi zemlji teret!

KLEŠČ: Lako je to... reći... Ali mene je stid od ljudi...

SATIN: Pusti to! LJudi se ne stide od toga što ti živiš gore nego pas... Pomisli samo ti nećeš da radiš, ja neću... i stotine... hiljade, drugih, svi! razumeš? svi napuste posao! Niko ništa neće da radi, šta ćemo onda?

KLEŠČ: Svi će skapati od gladi...

LUKA (Satinu) Ti treba s takvim rečima da odeš među begune... Ima takva sekta, zovu se beguni...

SATIN: Znam... oni nisu budale, deda! (Kroz prozor Kostiljovih dopiru NATAŠINI uzvici: „Zašto? Čekaj... zašto?")

LUKA (uznemireno): Nataša? Ona to viče? a? Ah, ti... (U stanu Kostiljovih graja, trka, zvek razbijenog posuđa i piskava, vika KOSTILJOVA: „Aa, otpadnice... ženturačo...")

VASILISA: Stani... čekaj... Ja ću nju... ovako... ovako...

NATAŠA: Pretukoše me! Ubiše...

SATIN (viče kroz prozor): Ej, vi tamo!

LUKA (uzmuva se): Zovite Vasilija... Vasju zovite... ah, bože! braćo... deco...

GLUMAC (potrči): Evo ja ću... sad ću ga...

BUBNOV: Nešto su često počeli da je tuku...

SATIN: Hajdemo, stari... bićemo svedoci!

LUKA (ide za Satinom): Kakav sam ti ja svedok! Ne znam kuda ću... Kad bi Vaska što pre...

NATAŠA: Sestro... sestrice... Vaaa...

BUBNOV: Usta joj zapušiše... idem da vidim... (Graja u stanu Kostiljovih se stišala i prenosi se, izgleda, iz sobe u trem. Čuje se kako starac viče: „Stani!" S treskom se zalupe vrata i taj zvuk, kao sekirom, preseče graju. Na pozornici je mirno. Sumrak.)

KLEŠČ (ravnodušno sedi na saonicama i jako trlja ruke. Onda počne nešto da mrmlja najpre nerazumljivo, posle): Pa kako? Treba živeti... (Glasno) Treba imati skloništa... zar ne? Skloništa nema... ničega nema! Sam čovek... potpuno sam... Bez pomoći. (Odlazi polako, zguren. Nekoliko trenutaka vlada zlokobna tišina. Zatim, negde iz prolaza začuje se zbrka, graja, haos zvukova. Ti zvuci bivaju sve jači i približuju se. Čuju se pojedini glasovi.)

VASILISA: Ja sam joj sestra! Ostavi...

KOSTILJOV: Kakvo ti imaš pravo?

VASILISA: Robijašu...

SATIN: Zovi Vasku! brzo... Zob udri ga! (Policijska pištaljka.)

TATARIN (utrčava. Desna ruka mu je povezana): Kakav je to red danju ubijati?

KRIVI ZOB (za njim Medvedev): E, dobro sam ga opaučio!

MEDVEDEV: Kako možeš da se tučeš?

TATARIN: A ti? Šta je tebi dužnost?

MEDVEDEV (trči za nosačem): Stoj! Daj mi pištaljku...

KOSTILJOV (utrčava): Avrame! Uhvati... drži ga! Ubica... (Iza ugla dolaze KVAŠNJA i NASTJA - one vode pod ruku raščupanu NATAŠU. SATIN, uzmičući, gura VASILISU, koja, razmahujući rukama, pokušava da udari sestru. Oko Vasilise, kao da je pobesneo, skače ALJOŠKA, zviždi joj u uši, viče, urla. Zatim se pojave još nekoliko odrpanaca, muškaraca i žena.)

SATIN (Vasilisi): Kud si nagla? Prokleta sovuljago...

VASILISA: Odbi, robijašu! Rastrgnuću je, makar glavu izgubila...

KVAŠNJA (odvodi Natašu): A ti, Karpovna, dosta... sram da te bude! Šta si se raspomamila?

MEDVEDEV (uhvati Satina): Aha... tu si!

SATIN: Zobe! Udri ih! Vaska... Vaska! (Svi se skupe u gomilu pred prolazom, kraj crvenog zida. NATAŠU odvode desno i tamo je smeste na gomilu drva.)

PEPEL (iskoči iz sokačića i, ćuteći, snažnim pokretima probija se kroz prisutne): Gde je Natalija? Ti...

KOSTILJOV (krije se iza ugla): Avrame! Uhvati Vasku... braćo pomozite da uhvati Vasku! Lopova... razbojnika...

PEPEL: A ti... stara pokvarenjačino! (Snažno razmahne i udari starca. Kostiljov padne tako da mu se iza ugla vidi samo gornja polovina tela. Pepel jurne prema Nataši.)

VASILISA: Udrite Vasku! Rođeni moji... udrite lopova!

MEDVEDEV (viče na Satina): Ne možeš... ovo je porodična stvar! Oni su rođaci... a ko si ti?

PEPEL: Kako... čime te je? Nožem?

KVAŠNJA: Pogledaj kakve su to zveri! Ključalom vodom oparili devojci noge...

NASTJA: Prevrnuli joj samovar...

TATARIN: Možda slučajno... treba tačno znati... ne može se govoriti tek onako...

NATAŠA (skoro u bunilu): Vasilije... uzmi me... ne daj me...

VASILISA: Braćo! Pogledajte! vidite! umro! Ubili ga... (Svi se zgrnu kraj prolaza, oko Kostiljova. Iz gomile iziđe BUBNOV i ide prema Vasiliju.)

BUBNOV (tiho): Vaska! Stari je... ovaj... gotov!

PEPEL (gleda ga kao da ne razume) Hajde... zovi... treba u bolnicu... ja ću se već razračunati s njima!

BUBNOV: Kažem ti starca je neko ubio... (Graja na pozornici se utiša, kao kad se vatra prelije vodom. Čuju se pojedini poluglasni uzvici: „Zar je mogućno?" „Odjedanput!" „Je li?" „Hajdemo, brate!" „Ah, do đavola!" „Sad se drži!" „Beži dok ne dođe policija!" Gomila se smanjuje. LJudi odlaze. Bubnov, Tatarin, Nastja i Kvašnja jurnu prema lešu Kostiljova.)

VASILISA (diže se sa zemlje i viče likujući): Ubili ga! Moga muža... evo ko ga je ubio! Vaska ga je ubio! Ja sam videla. Rođeni moji, ja sam videla! Šta je, Vasja? Policija?

PEPEL (odlazi od Nataše): Pusti me... dalje! (Gleda na starca. Vasilisi.) Pa sad? je li ti milo? (Gurne leš nogom.) Lipsala... stara psina! ispalo je onako kako si ti htela... Kako bi bilo da i tebe dokusurim? (Jurne na nju. Satin i Krivi Zob ga brzo uhvate. Vasilisa se sakrije u sokačić.)

SATIN: Dođi k sebi!

KRIVI ZOB: Bruuu! Kud si nagao?

VASILISA (pojavi se): Šta je, Vasja, dragi prijatelju? Od sudbine ne uteče. Policija! Avrame... zviždi!

MEDVEDOV: Oteli mi pištaljku, đavoli...

ALJOŠKA: Evo je! (Zviždi. Medvedev trči za njim.)

SATIN (odvodi Pepla Nataši): Vaska ne boj se! Ubistvo u tuči... sitnica! Jevtino ćeš proći...

VASILISA: Držite Vasku! On je ubio... ja sam videla!

SATIN: I ja sam triput udario starca... Zar je njemu mnogo trebalo! Pozovi me za svedoka, Vaska...

PEPEL: Neću... da se branim... Samo hoću i Vasilisu da u to umešam... i umešaću je! Ona je to htela... Ona me je nagovarala da joj ubijem muža... nagovarala me!

NATAŠA (odjedanput, glasno): Aa... sad sam razumela! Dakle tako, Vasilije? Dobri ljudi! Oni su to zajedno! Moja sestra i on... zajedno! Sve su to oni udesili! Tako, Vasilije?... Zato si sa mnom malopre razgovarao... da ona sve čuje? Dobri ljudi! Ona je njegova ljubavnica... vi znate... to svi znaju... oni su zajedno! Ona... ona ga je nagovarala da joj ubije muža... muž im je smetao... i ja sam smetala... Eto i mene su osakatili...

PEPEL: Natalija! Šta ti je... šta je tebi?

SATIN: Dakle tako... do đavola!

VASILISA: Lažeš! Laže ona... ja... on, Vaska ga je ubio!

NATAŠA: Oni su zajedno! Prokleti da ste! Oboje...

SATIN: Vidi sad komedije! Drži se, Vasilije! Smrsiće ti konce.

KRIVI ZOB: Ne mogu da razumem! Svašta!

PEPEL: Natalija! Zar ti... to doista? Zar veruješ da sam ja... s njom...

SATIN: Pobogu, Nataša... razmisli!

VASILISA (u sokačetu): Ubili su mi muža... vaše blagorodstvo... Vaska Pepel, lopov... on ga je ubio... gospodine pristave! Ja sam videla... svi su videli...

NATAŠA (trza se kao izbezumljena): Dobri ljudi... moja sestra i Vaska su ubili! Policijo slušaj... eto ta, moja sestra, naučila je... podgovorila... svog ljubavnika... eto tog, proklet da je! oni su ubili! Vodite ih... sudite im... Uzmite i mene... i mene u tamnicu! Tako vam boga... i mene u tamnicu!

Zavesa

ČETVRTI ČIN

Pozornica kao u prvom činu. Samo nema Peplove sobe, pregrada je polomljena. I na mestu gde je sedeo Klešč nema nakovnja. U uglu gde je bila Peplova soba leži TATARIN, prevrće se i ponekad jekne. Za stolom sedi KLEŠČ, on opravlja harmopiku i, s vremena na vreme, proba. Na drugom kraju stola SATIN BARON i NASTJA. Pred njima flaša votke, tri flaše piva i veliki komad crna hleba. Na peći se prevrće i kašlje GLUMAC. Noć. Pozornica je osvetljena lampom koja stoji nasred stola. Napolju vetar.

KLEŠČ: Da... nestalo ga je za vreme one gužve...

BARON: Iščezao ispred policije... kao dim kad plane vatra...

SATIN: Tako iščezavaju grešnici pred licem pravednika!

NASTJA: Bio je dobar starčić! A vi... vi niste ljudi... vi ste rđe!

BARON (pije): U vaše zdravlje, ledi!

SATIN: Zanimljiv starac... da! Eto Nastjenjka se zaljubila u njega...

NASTJA: I zaljubila sam se... i zavolela ga! Tačno! On je sve video... sve je shvatao...

SATIN (smeje se): I uopšte... za mnoge je bio... kao kačamak za bezube...

BARON (smeje se): Kao melem za čir...

KLEŠČ: On je... umeo da se sažali... a vi, eto... nemate sažaljenja...

SATIN: Kakva ti je korist ako te ja požalim?...

KLEŠČ: Ti umeš... ne da požališ... umeš da ne vređaš...

TATARIN (sedne na ležaj i ljulja svoju bolesnu ruku kao dete): Bio je dobar starac... imao je zakon u duši! Ko ima zakon u duši, taj je dobar! Ko je zakon izgubio, taj je sebe uništio!

BARON: Kakav zakon, kneže?

TATARIN: Takav... Svakakav... Znaš kakav...

BARON: Dalje!

TATARIN: Ne vređaj čoveka, eto ti zakona!

SATIN: To se zove „Zbornik zakona o kaznama protiv zločina i prestupa"...

BARON: I još „Uredba o kaznama koje izriču primiritelne sudije"...

TATARIN: Mi to zovemo Koran... vaš Koran treba da je zakon... Duša treba da bude Koran... da!

KLEŠČ (proba harloniku): Šišti, đavo! Knez tačno kaže... treba živeti po zakonu, po Jevanđelju.

SATIN: Pa živi...

BARON: Pokušaj...

TATARIN: Muhamed je dao. Korani rekao: evo zakona! Radi kao što je tu napisano! Posle će doći vreme i Koran neće biti dovoljan... vreme će doneti svoj zakon, nov... Svako vreme ima svoj zakon...

SATIN: Pa da... došlo je vreme i donelo „Zbornik o kaznama"... Čvrst zakon... neće se skoro izlizati!

NASTJA (udari čašom po stolu): I što... zašto ja ovde živim... s vama? Idem... idem kud bilo... na kraj sveta!

BARON: Bez cipela, ledi?

NASTJA: Gola! Četvoronoške ću odbauljati!

BARON: To će biti živopisno, ledi... kad krenete četvoronoške...

NASTJA: Jest, odbauljaću! Samo da ne vidim tvoju njušku... ah, sve mi je postalo odvratno! Ceo život... svi ljudi!

SATIN: Kad poćeš povedi sobom i Glumca... I on se tamo sprema... čuo je da samo na pola vrste od kraja sveta ima bolnica za organone...

GLUMAC (pomoli glavu s peći): Organizme, budalo!

SATIN: Za organone otrovane alkoholom...

GLUMAC: Da! On će otići! On će otići... videćete!

BARON: Ko je to on, ser?

GLUMAC: Ja!

BARON: Merci, svešteniče boginje... kako beše? Boginja drame, tragedije... kako se zvaše?

GLUMAC: Muza, tikvane! Nije boginja, nego muza!

SATIN: Laheza... Hera... Afrodita... Atropa... đavo će ih znati kako se sve zovu! To je onaj stari natentao Glumca... razumeš, Barone?

BARON: Stari je glup...

GLUMAC: Neznalice! Divljaci! Melpomena! LJudi bez srca! Videćete on će otići! „Tovite se, mračnjaci"... pevao je Beranže... da! On će naći svoje mesto... gde nema... nema...

BARON: Zar ničega nema, ser?

GLUMAC: Da! Ničega! „Ova jama... grob će meni biti... ja umirem nemoćan i slomljen!" Zašto vi živite? Zašto?

BARON: Slušaj! Kin ili genije i raskalašnosti! Ne deri se!

GLUMAC: Lažeš! Hoću da se derem!

NASTJA (podiže glavu sa stola, razlahuje rukala): Viči! Neka čuju!

BARON: Kakvog to smisla ima, ledi?

SATIN: Ostavi ih, Barone! Neka idu do đavola! Pusti neka viču... neka lome vratove... pusti ih! I u tome ima nekog smisla! Ne smetaj čoveku, kako je govorio stari... Da, on je to, stari kvasac, ukiselio naše društvo...

KLEŠČ: Namamio ih nekud... a put im nije pokazao...

BARON: Stari je šarlatan...

NASTJA: Lažeš! Sam si šarlatan!

BARON: Ćuti, ledi!

KLEŠČ: Istinu on... nije voleo, taj stari... Mnogo se bunio protiv istine... tako i treba! Da govorimo pošteno šta će tu istina? I bez nje ne možeš disati... Eto, knez... prignječio ruku na radu... i sad će mu, vidiš, odseći ruku... eto ti istine!

SATIN (udari pesnicom po stolu): Ćutite! Svi ste vi skotovi! Da niste više pisnuli o starcu! (Mirnije) Ti si, Barone, gori od svih! Ništa ne razumeš... i lažeš! Stari nije šarlatan. Šta je to istina? Čovek to je istina! On je to razumeo... vi ne razumete! Glupi ste kao cepanice... Ja razumem starca... da! On je lagao... ali iz sažaljenja prema nama, đavo da vas nosi! Ima mnogo ljudi koji lažu iz sažaljenja prema bližnjem... to znam! čitao sam o tome! Lepo, nadahnuto, uzbudljivo lažu! Ima laži što teši, laži što umiruje... laži što opravdava teret koji je radniku prignječio ruku... i okrivljuje one što umiru od gladi... ja poznajem laž! Malodušnima... i onima što žive od tuđeg znoja njima je potrebna laž... jednima daje snage, drugi se zaklanjaju iza nje... onom ko je sam svoj gospodar... ko je nezavisan i ne ždere tuđe, šta će njemu laž? Laž je religija robova i gospodara... Istina je bog slobodnog čoveka!

BARON: Bravo! Sjajno rečeno! Slažem se! Govoriš... kao čestit čovek!

SATIN: Zašto i varalica ponekad da ne govori pošteno, kad čestiti ljudi... govore kao varalice? Da... mnogo štošta sam zaboravio, ali još ponešto znam! Stari? On je pametan! Na mene je uticao kao kiselina na stari i drljavi novac... Da popijemo za njegovo zdravlje! Sipaj... (NASTJA puni čašu i daje Satinu.)

SATIN (smeši se): Stari živi na svoj način... on sve posmatra svojim očima. Jedanput sam ga upitao: deda zašto ljudi žive?... (Trudeći se da govori Lukinim glasom i podražavajući njegovim pokretima.) „Za nešto bolje ljudi žive, mili moji! Eto, recimo, žive stolari i sve ti je to - ništarija... I sad se među njima rodi stolar... takav stolar kakvog svet još nije video: sve je nadmašio i nema mu ravna među stolarima. Čitavom stolarskom poslu on daje svoj pečat... i odjedanput taj posao pokrene za dvadeset godina unapred... Isto tako i svi ostali... bravari, pa onda... obućari i drugi radnici... i svi seljaci... čak i gospoda žive za nešto bolje! Svaki misli da živi za sebe, a ovamo ispada da živi za nešto bolje! Po sto godina, a možda i više ljudi žive za boljeg čoveka! (NASTJA uporno gleda SATINU u oči. KLEŠČ prestaje da opravlja harmoniku i takođe sluša. BARON, iisko oborene glave, tiho dobuje prstima po stolu. GLUMAC pomoli glavu s peći i hoće oprezno da se spusti na ležaj.)

SATIN: „Svi, mili moj, svi koliko ih ima, žive za nešto bolje! Zato i treba poštovati svakog čoveka... jer ne znamo ko je, zašto se rodio i šta može da uradi... možda se rodio na našu sreću... da nam bude od velike koristi?... Naročito dečicu treba poštovati... mališane! Mališanima sve putove treba otvoriti! Ne smetajte dečici da žive... Poštujte dečicu!" (Pauza)

BARON (zamišljeno): Hm, da... za nešto bolje? To me... podseća na našu porodicu... Stara familija... iz Katarininog vremena... plemići... vojnici! došljaci iz Francuske... Služili, podizali se sve više... Za vreme Nikolaja I moj deda, Gustav Debil... zauzimao je visok položaj... bogatstvo... stotine kmetova... konji... kuvari...

NASTJA: Lažeš! To nije istina!

BARON (skoči): Šta? Pa... dalje?!

NASTJA: Nije istina!

BARON (viče): Kuća u Moskvi! Kuća u Petrogradu! Kočije... kočije s grbovima! (KLEŠČ uzima harmoniku, ustaje i odlazi u stranu, odakle posmatra scenu.)

NASTJA: Nije istina!

BARON: Ćuti! Ja vam kažem... desetine lakeja!

NASTJA (sa uživanjem): Nije istina!

BARON: Ubiću te!

NASTJA (spremna da pobegne): Nije istina da su imali kočije!

SATIN: Ostavi, Nastjenjka! Nemoj da ga ljutiš...

BARON: Čekaj ti... đubre! Moj deda...

NASTJA: Nisi imao dedu! Ništa nije istina! (SATIN se kikoće.)

BARON (umoran od gneva, seda na klupu): Satine, reci toj... drolji... a i ti se smeješ? Ni ti ne veruješ? (Očajnički viče, udarajući pesnicom po stolu.) Istina je, đavo da vas nosi!

NASTJA (likujući): Aa, razvikao si se? Sad si razumeo kako je čoveku kad mu ne veruju?

KLEŠČ (vraća se stolu): Mislio sam biće tuče...

TATARIN:.Eeh, glupaci! Užasno!

BARON: Ne mogu... dopustiti da me ismeva! Ja imam dokaze... dokumenta, đavo je odneo!

SATIN: Ostavi ti! I zaboravi na dedine kočije... u kočijama iz prošlosti ne možeš nikuda da se odvezeš.

BARON: Ali kako se ona usuđuje?

NASTJA: Vidi! Kako se usuđujem!

SATIN: Eto, usuđuje se! Što je ona gora od tebe? Mada, u prošlosti, svakako, ne samo što nije imala kočije i dedu nego, čak, ni oca i majku.

BARON (umiruje se): Đavo da te nosi... ti... umeš... hladnokrvno da rasuđuješ... A ja... izgleda, nemam karaktera...

SATIN: Stvori ga. To je korisna stvar... (Pauza) Nastja! Da li odlaziš u bolnicu?

NASTJA: Zašto?

SATIN: Nataši.

NASTJA: Drckan si se setio! Ona je odavno izišla... izišla i nestala! Nigde je nema...

SATIN: Znači sasvim izišla...

KLEŠČ: Zanimljivo je ko će koga bolje nasaditi. Vaska, Vasilisu ili ona njega?

NASTJA: Vasilisa će se izvući! Ona je lukava. A Vasku će poslati na robiju...

SATIN: Za ubistvo u tuči dobija se samo zatvor...

NASTJA: Na žalost. Bolje bi bilo na robiju... Sve bi vas trebalo... na robiju... kao đubre vas iščistiti... u neku jamu!

SATIN (začuđeno): Šta je tebi? Spopao te bes?

BARON: Kako bi bilo da joj ja jednu zalepim... za tu drskost?

NASTJA: Pokušaj! Dirni me!

BARON: Pokušaću!

SATIN: Pusti! Ne diraj je... ne vređaj čoveka! Iz glave mi ne izlazi... taj starac! (Kikoće se) Ne vređaj čoveka! A ako su mene nekad uvredili, i to odjedanput za ceo život? Šta onda? Da oprostim? Ništa. Nikome...

BARON (Nastji): Ti treba da znaš da ja nisam s tobom ovce čuvao! Gaduro!

NASTJA: O, bedniče! Pa ti... od mene živiš kao crv od jabuke! (Svi muškarci prsnu u smeh.)

KLEŠČ: Eh... ludo! Baš si ti jabuka!

BARON: Nema smisla... ljutiti se... ona je idiotkinja!

NASTJA: Smejete se? Lažete! Nije vama smešno!

GLUMAC (mračno): Opauči ih!

NASTJA: Kad bih... mogla! Sve bih ja vas... (uzima sa stola čašu i baca je na pod) ovako!

TATARIN: Zašto lupaš posuđe? E... glupačo!

BARON (ustaje): Ne, sad ću ja nju... naučiti kako da se ponaša!

NASTJA (beži): Neka vas đavo nosi!

SATIN (za njom): Ej! Dosta! Koga ti plašiš? U čemu je, najzad, stvar?

NASTJA: Psine! Dabogda pocrkali! Psine!

GLUMAC (mračno): Amin!

TATARIN: Uh, uh! ljuta žena, ruska žena! Drska... pusta! Tatarka nije takva! Tatarka zna zakon!

KLEŠČ: Treba je izudarati...

BARON: Životinja!

KLEŠČ (proba harmoniku): Gotova! A njenog gazde nikako nema... Vatreno momče...

SATIN: Sad popij jednu!

KLEŠČ: Hvala! A vreme je i i da se čovek malo opruži...

SATIN: Navikavaš li se na nas?

KLEŠČ (ispije i ode u kut prema ležaju): Pa, tako... Svud su ti ljudi... Najpre to ne vidiš... zatim... kad dobro razgledaš, izlazi da svi ljudi... nisu rđavi! (TATARIN nešto prostire na ležaju, pada na kolena i moli se.)

BARON (pokazuje Satinu na Tatarina): Vidi!

SATIN: Pusti. To je dobar momak... ne smetaj mu! (Smeje se) Danas sam nešto dobar... đavo će ga znati zašto!

BARON: Ti si uvek dobar kad malo povučeš... I pametan...

SATIN: Kad sam pijan... sve mi je lepo... Da-da... On se moli? Divno! Čovek može da veruje i da ne veruje... to je njegova stvar! Čovek je slobodan... za sve će da plati sam: zato što veruje, zato što ne veruje, zato što voli, zato što je pametan. Čovek za sve plaća sam i zato je slobodan! Čovek to je istina! Šta je to čovek?... To nisi ti, nisam ja, nisu oni... ne! To si ti, ja, oni, starac, Napoleon, Muhamed... svi zajedno! (U vazduhu prstom ocrtava čovekovu figuru.) Razumeš? To je ogromno! U tome je svaki početak i kraj... Sve je u čoveku, sve za čoveka. Postoji samo čovek, sve ostalo je delo njegovih ruku i njegovog mozga! Čovek! To je veličanstveno! To zvuči... ponosno! Čovek! Treba poštovati čoveka! Ne žaliti... ne unižavati ga sažaljenjem... treba ga poštovati! Da popijemo za čoveka, Barone! (Ustaje) Lepo je to kad osećaš da si čovek! Ja sam robijaš, ubica, varalica, jest, tako je! Kad prolazim ulicom ljudi me gledaju kao što se gleda na lopova... i sklanjaju se i osvrću se za mnom... i često mi kažu: gade! Šarlatane! Radi! Da radim? Zašto? Zato da budem sit? (Smeje se) Uvek sam prezirao ljude koji su se suviše trudili da budu siti. Nije u tome stvar, Barone! Nije u tome stvar! Čovek je nešto više! Biti čovek, to je više nego biti sit!

BARON (klima glavom): Ti umeš da rasuđuješ... To je lepo... to, mora biti, zagreva dušu... Ja to ne znam... ja ne umem! (Osvrće se i tiho, obazrivo.) Ja se, brate, plašim... ponekad. Razumeš li? Drhtim... Od toga šta će biti dalje?

SATIN (hoda): Gluposti! Koga čovek ima da se plaši?

BARON: Vidiš... otkako znam za sebe... meni je u glavi nekakva magla. Nikad i ništa nisam shvatao. Nekako mi je... nelagodno... čini mi se da sam se celog života samo presvlačio... a zašto? Ne razumem! Učio sam školu, nosio mundir plemićkog instituta... a šta sam učio? Ne sećam se... Oženio sam se, obukao frak, zatim halat... a uzeo sam rđavu ženu i zašto? Ne razumem. Proćerdao sam sve što sam imao, nosio nekakav sivi kaput i žute pantalone... a kako sam propao? Nisam ni primetio... Služio sam u glavnoj kontroli... mundir, kapa s kokardom... proneverio državni novac, obukli su mi robijaško odelo... zatim sam obukao sve ovo... I sve... kao u snu... a? To je... smešno...

SATIN: Ne mnogo... više je glupo...

BARON: Jest... i ja mislim da je glupo... A... biće da sam se i ja za nešto rodio... a?

SATIN (smeje se): Verovatno... Čovek se rađa za bolje! (Klima glavom.) Tako... dobro!

BARON: Eto ta... Nastka! Pobegla... kuda? Idem da vidim... gde je? Ipak je... ona... (Odlazi. Pauza.)

GLUMAC: Tatarine! (Pauza) Kneže! (TATARIN se osvrne.)

GLUMAC: Pomoli se... za mene...

TATARIN: Šta kažeš?

GLUMAC (tiše): Pomoli se... za mene!

TATARIN (posle kratkog ćutanja): Moli se sam...

GLUMAC (brzo se spusti s peći, prilazi stolu, drhtavom rukom sipa votku, pije i skoro odjuri u trem): Odoh ja!

SATIN: Ej, ti, sikambr! Kuda? (Zviždi. Ulaze Medvedev u ženskoj, vatom postavljenoj rekli i Bubnov: obojica su pri piću, ali ne mnogo. Bubnov u jednoj ruci drži nanizane perece, u drugoj nekoliko ribica, pod pazuhom flašu votke, u džepu od kaputa drugu.)

MEDVEDEV: Kamila, to ti je kao... magarac! Samo bez ušiju...

BUBNOV: Ostavi! Sam si kao magarac.

MEDVEDEV: Kamila uopšte nema ušiju... ona nozdrvama sluša...

BUBNOV (Satinu): Prijatelju! Tebe sam tražio po svim krčmama i rakidžinicama! Uzmi flašu, obe ruke su mi zauzete!

SATIN: A ti metni perece na, sto, pa ćeš jednu ruku osloboditi...

BUBNOV: Tačno! Eh, ti... Vidi, žaco! Kakav je, a? Glava.

MEDVEDEV: Lupeži su svi pametni... ja znam! Oni bez pameti ne mogu. Dobar čovek je dobar i kad je glup, a rđav obavezno mora da bude pametan. Ali, što se tiče kamile, nemaš pravo... ona je jahaća životinja... nema rogova... i nema zuba...

BUBNOV: Gde je narod? Zašto ovde nema ljudi? Ej, izlazi... ja - častim! Ko je tamo u uglu?

SATIN: Hoćeš li brzo to da propiješ? Strašilo!

BUBNOV: Ja brzo! Ovog puta sam zgrnuo čitav mali kapital... Zobe! Gde je Zob?

KLEŠČ (prilazi stolu): Nema ga...

BUBNOV: Rrrr! Pseto! Brlju, brlju, brlju! Ćurančino! Ne laj, ne blebeći! Pij, veseli se, šta si se pokunjio?... Ja sve častim! Ja, brate volim da častim! Da sam bogat... ja bih... otvorio besplatnu krčmu! Bogami! S muzikom i pevačkim horom... Doći, pij, jedi, slušaj pesme... razgali dušu! Jadni čoveče... ovamo kod mene u besplatnu krčmu! Satine! Ja bih... tebe bih... uzmi polovinu od celog mog kapitala! Eto tako!

SATIN: Daj mi sad sve...

BUBNOV: Ceo kapital? Sad? Na! Evo rublja... evo još... jedan dvaestak... petparci... kopejke... sve uzmi!

SATIN: Dobro! Kod mene će se bolje držati... Staviću ovo na kartu...

MEDVEDEV: Ja svedočim... novac je dat na čuvanje... koliko svega?

BUBNOV: Ti? Ti si kamila... Svedoci nam nisu potrebni...

ALJOŠKA (ulazi bos): Braćo! Noge sam okvasio!

BUBNOV: Idi pa okvasi grlo... Toliko ti i čini. Dragi moj... pevaš i igraš... to je lepo! A što piješ ne valja ti! Škodljivo je, brate... da piješ škodljivo!

ALJOŠKA: Vidi se po tebi! Samo kad si pijan ličiš na čoveka... Klešč! Je si li opravio harmoniku? (Peva poigravajući.)

Kada moja njuška

Ne bi lepa bila,

Tad me moja kuma

Ne bi ii ljubila!

Ozebao sam, braćo! Hladno!

MEDVEDEV: Hm... a sme li se pitati: ko je to kuma?

BUBNOV: Ostavi! Ti, brate, sad zaveži! Nisi više policajac... pa kraj! Nisi ni policajac, nisi ni ujka...

AJBOŠKA: Već prosto tetkin muž!

BUBNOV: Jedna ti je sestričina u zatvoru, druga umire...

MEDVEDEV (ponosno): Lažeš. Ona ne umire: ona mi je nestala bez glasa! (SATIN se smeje.)

BUBNOV: Svejedno, braćo! čovek koji nema sestričine nije ujka.

AJBOŠKA: Vaše prevashodstvo! Dobošaru kozje vojske u ostavci!

Kuma ima para,

A ja baš ni groš!

Al' zato sam delija

I veseljak još! Hladno! (Ulazi ZOB: zatim, do kraja čina, još nekoliko figura, muškaraca i žena. Oni se svlače, nameštaju se na ležajima i gunđaju.)

KRIVI ZOB: Bubnove! Što si kidnuo?

BUBNOV: Hodi ovamo! Sedi... da zapevamo, brate! Hoćemo li onu što ja volim... a?

TATARIN: Noć je, treba da se spava! Preko dana pevajte!

SATIN: Ne mari, kneže! Hodi i ti ovamo!

TATARIN: Kako - ne mari? Nastaće larma... kad ljudi pevaju, nastaje larma...

BUBNOV (ide k njemu): Kneže! Šta je s rukom? Jesu li ti odsekli ruku?

TATARIN: Zašto? Čekaj... možda ne treba seći... Ruka nije od gvožđa, odsečeš je začas...

KRIVI ZOB: Rđavo ti se piše, Asanka! Bez ruke nisi nikud pristao! Mi ti valjamo ako su nam dobre ruke i leđa... Kad izgubiš ruku nisi više čovek! Ne valja ti posao! Hajde da popiješ votku... nema ti druge!

KVAŠNJA (ulazi): Ah, dragi moji ukućani! Kako je napolju, kako je napolju! Hladno, lapavica... Je li moj policajac ovde? Policajče!

MEDVEDEV: Ovde sam!

KVAŠNJA: Opet si obukao moju reklu? A kao da si... i malo onako, a? Šta će ti to?

MEDVEDEV: Pa imendan... Bubnovu... a i hladno... lapavica!

KVAŠNJA: Daću ja tebi... lapavicu! Nemoj da se maziš... Hajde na spavanje...

MEDVEDEV (ide u kuhinju): Da spavam mogu... hoću... vreme je!

SATIN: Zašto si... tako stroga prema njemu?

KVAŠNJA: Ne ide drukčije, prijatelju moj. Takvog muškarca. treba strogo držati. Uzela sam ga u kuću: mislila sam imaću koristi od njega... jer on je vojno lice, a vi ste besni ljudi... ja sam ženska strana... Kad on pije! Nije to za mene!

SATIN: Rđavo si izabrala pomoćnika...

KVAŠNJA: Boljeg nema... Ti sa mnom nećeš da živiš... vidi samo kakav si! A i da počneš živeti sa mnom, nećemo sastaviti više od nedelju dana... i proigraćeš me na kartama celu celcatu!

SATIN (smeje se): Tačno, gazdarice! Proigraću...

KVAŠNJA: Pa da! Aljoška!

ALJOŠKA: Evo ovde sam!

KVAŠNJA: Šta ti to brbljaš o meni?

ALJOŠKA: Ja? Sve! Sve, po savesti! Eto, kažem, to je žena! Silna! Mesa, sala, kostiju deset pudi, a mozga ni grama!

KVAŠNJA: Ti to lažeš! Imam ja mozga još koliko... Nego, zašto ti pričaš kako ja bijem svog policajca?

ALJOŠKA: Mislio sam da si ga bila kad si ga vukla za kosu...

KVAŠNJA (smeje se) Budalo! A ti se pravi da ne vidiš. Zašto da iznosiš prljav veš iz kuće?... I njega to vređa... Zbog tvog pričanja počeo je da pije...

ALJOŠKA: Znači, pravo vele kad kažu da i kokoška pije! (SATIN i KLEŠČ se smeju.)

KVAŠNJA: Podsmevaš se! Kakav si ti to čovek, Aljoška?

ALJOŠKA: Čovek prve vrste. Na sve spreman! Kao zapeta puška!

BUBNOV (kraj Tatarinovog ležaja): Hajde! Svejedno ne damo im da spavaju! Pevaćemo... celu noć! Zobe!

KRIVI ZOB: Da pevamo? Može...

ALJOŠKA: A ja ću da sviram!

SATIN: Da čujemo!

TATARIN (smeši se): De, šejtane Bubno... daj ovamo vina! Da pijemo, da se veselimo, smrt kad dođe, umrećemo!

BUBNOV: Sipaj mu, Satine! Zobe, sedi! Eh, braćo! Zar čoveku mnogo treba? Eto popio sam malo i milo mi! Zobe! Kreni onu... što je ja volim! Zapevaću... zaplakaću!

KRIVI ZOB (zapeva): Sunce zađe i izađe...

BUBNOV (prihvata): Dok tamnicu skriva mrak! (Vrata se brzo otvaraju.)

BARON (vikne stojeći na pragu) Hej vi! Hajde... hodite ovamo! Napolju... tamo... Glumac se... obesio! (Ćutanje. Svi gledaju u Barona. Iza njegovih leđa pojavi se NASTJA i polako, široko otvorenih očiju, ide prema stolu.)

SATIN (tiho): Eh... pokvari nam pesmu... budala!

Zavesa