Leto Moga Jezika

7/23/2019 Leto Moga Jezika

http://slidepdf.com/reader/full/leto-moga-jezika 1/44

BOŠKO TOMAŠEVIĆ

LETO MOGA JEZIKA

Berlin, 2001.

Mojoj deci,VeljkuiJakovu,samo njima.B. T.Insbruk, Berlin, Beč, 2001.

DUŠA

POSLANICA

Začudo, dogodila se tuga: Na smetovima iznad moga selaProlistala krv, Na stabla smrznutaI sama polegao Um.Duh se zaštitio mrazem iLegao na drum. Na saonama kočijaš hudTiho je prešao zamkiSprud.U vedroj noćiPadale su zvezde,U crkvici samojMolila se stud.Reci: ko sada napusti lukI biću na zemljiPodade muk –Šta bica s njim?

1978

ZIMA, KOČIJAŠ, ZVONIK, PUT

„Ludilo krsta, bol.”(M. de Unamuno)

Utonulo u noć sve je.Kočijaš pred portom stoji

i dahom svojim zvonik greje.



Kleca čamov sat. Zima pod kajasom bridi.

Sumorni voz iz puste zviždi.

Sve bliže. Stanica.Samo tek jedan beseni iz crne izroni hridi. – „Imperijal, braćo!”

Prolaze svetlosti kroz nebesa muk.Belina svuda.Kuda i seni, nepovratno, i satnik zabelesau huk.Ogledala, poslanice, note. Violinist prav ii prisilasvetlosti vonja.Kap bezglasnog biča.Salinici klize.Godine...Kajas skrutnut. Tišina u daždu sipi. Ne nosi misli.

Pod vencem zemljenemost uprošćava mir.Privezuje šal uz jagnjeće svilesivi žir.

Kao Galileja taj put je: bokova pokisli fenjeri.Čamov sat. Pod snegom gasne vreme.I večno je i s t o s njime.

Potonulo u noć sve je.(Uspenje zime nad ravni se ne broji)Kočijaš pred portom stojii dahom svojim zvonik greje.

1984

KOLSKI PUT

Zasnežen, u predeo kroz susedna stabla ka završetku svoje biti,gredi kolski put. Bez kočijaša, bez zaprega, udarajući u dovratak Zimekopa daljinu prekriven paocima, bez traga u Ništa.Ponekad, gradeć opasnost mišljenja,„vuče ognjištu” naklonost žita, domašajući svetlost bivstvovanja u izvorištu.Tamo, prema severoistoku, gde se sebi ne nada, odakle

s nova počinje



zbranost putovanja u domajno hodi i greši. Niko ne pridobijanjegovu odvaženost,niko dosuđenost njegove kušnje. Na tragu k izbavljujućem

ispred nužnosti,sred razlike svetlosti izmaknuća, nosi ono što uistinu,ma kako dugo bilo,mora biti deonica zemlje: čistinu i zbiljnost odakle Svetodopunjava meru i traži mir.

1986.

POVRATAK PUTA, ZALAZAK

Uvek odasvud bodra reč Istogokružuje poljski put: zagonetku trajnog ivelikog čuva ono jednostavno.(M. Heidegger: Poljski put)

Vraća se kroz zasneženost predelai vodi kolski točak žetve po tragusamom u svojoj biti.

Na rubu utrine,zanesen jednostavnim i Istim,u međuvršju plaveti stabla pozdravlja jednostavnost samome sebi iskona1i svetlost Razlikeu povratku,čuvajući sveudalj, prema zrenju toka, baštinsku vedrinuopasnosti pevanja.

1987.

1 J. Derrida

„POLJSKI PUT”

„Što oko puta ima svoju bit,sakuplja on svakome ko po njemuhodi i donosi Svoje”.(M. Hejdeger: „Poljski put”)

Tu, kraj utrine, pod senkom „izraslih stvari”, kroz zrenik

kovilja, načuvanje



Puta, hodi ratar. Gleda: setovanje obećava. Iznikla travkau povestan prestoRaskriljuje zamke i čili kroz rastanka žudni veo. O,

stranstvovanja! Sakupljanja!Uz ognjište, kao povesno konca, proplanak jutra se žari.I hodi, sudbinski ratar Jutra uvek isponova. I pada u prispeće vreme. Plodovi tavniGle, iz zaborava, na čistinu puta odvažuju se. O baštinjenja!Uz blagoslov, već pevanju - – Bezvremlju, vedrina se otkriva. Kao čist dan u povećenijestvarnog, milošću beskonačnost,Bremenom užežen, težak skuplja Svoje i domu, pribravsvëto, vraća se.Vetar huji. Čistine svu jeku nabaciv mudrosti u snazineokaljanoj. Beline vek mladosti.Prisnije (već) postaje plam razliven. Na tragu, pod snegomsakriven, hodi put.Ratar u izbi trošnoj svetkuje dub. Svu noć vejavica meladuba kut.Hrist iz dalji, s okomka krsna, spokojem zglašen, mahaomrtve vere skut.

1980.

PRIPREME ZA ZIMU

(Na jednu temu Borisa Pasternaka)

Svu noć se stabla pod vetrom muče.Sneg-tuga s planine koči susnežicu još malo se iva i jasen trsea s jutra trava se obeli i žad nepregledni prospe slepi mraz.

I dah plašnje na knjizi uspravljen je.Leto beše tavno i duboko.S ledom duša počinje da žeđai lista suve knjige poimence.

Prvo drvo u peći žalbu leči.Vetar lice nečije na staklo nalepi – tvoje il’ dečije? – hukne tmina – – uzde duši pritegni! Hladnoća piše (kao po pokrovu)svu ménu: drvetu, bezvrednosti, tkivu-ploti – i svemu.

1. novembra 2000.

PO HRISTU JESEN, U SPASKOM VEK



„Proći život – nije polje preći”.(B. Pasternak: „Hamlet”, IV, 4)

Po Hristu jesen, u Spaskom vek – zaći, tugo, u polje nevidljivo,kovilje, led i put, tavan, dalek.Ah, proći sve to, k’o klet, i proći strpljivo.Dubljenje-bdenje u tamu klizi i biva.Teža senke more štiti bezizbavljivo.U ruju iva pored vode grdim i glava mi pliva.Ah, proći sve to, k’o klet, i proći strpljivo.Daleko-isto u ponor stihove zari i muči. Nekuda ptice lete. Kandilo gori. Ruši se lišće gnjilo.U ekstazi raskrili dveri zvezda i u stud – trni i uči.Ah, proći sve to, k’o klet, i proći strpljivo.Čitaj: „Propadoh, k’o zver što gone”. Nesmotreno. Napolju svetlo, veje sneg. U duši zimljivo.Daleka dob i dver krugom te pronjiše bezvremeno.Ah, proći sve to, k’o klet, i proći strpljivo.

1980.

PET LISTOVA PO PASTERNAKOVOJ„ZAŠTITNOJ POVELJI”

ROŽDESTVO TVOJE

„Zaplove ustaPlavim osmehom pustoši gladnih”.(B. Pasternak: „Varijacije”, III, 6)

To gladan vrh – pupoljak sen mrtva oka zapojao.Slik neba s mećavom se sastao i januar s brezomU vek se zagledao. Molile sveće jestastvo zraka u HramuLednom Hrista Čudaka. Spavalo ja’nje, o, grešna imelo mraka.Sve knjige – jalovost ti znanu – celac zatrpao. – U vrt po reč,Valjalo bi! Kroz zev-praporac, moralo bi. Ah, jezik nepomični. Ne rečnikom – strogost nemu – muzikom kolevku zanjiši. I blagovestSlušaj iz suze-izbe u ravni praznine; i slušaj divlje!Praporac-reku. Popoljak tamu. Ne kloni. To reč te slušaU vek. Neizbežnom tugom visina. „Sav se dati”. JestastvoTvoje sledi! Snatri! Kovač u tami sve jeke tvoje lista.S ikone, besmrtno, na greh spoznanja, žižak ponavlja Hrista.Leluja plamen čavlom na struni. Leluja jek. Cvetanje u buni.Zvonari Vladimira bruje. Vitlaju Lefovci krstom oluje. – „Ti

Poniče više”. – Srebrnom zvezdom kao snegom grlate



glasove utuli. Nad vekom svitalo je. Kroz vitraž hrama, popoljkom-ružomzablistalo Roždestvo tvoje.

1980.

EPIFANIJA

O zlu, od oca Augustine, čitam:Mala enim omnis participant ex bono...U: contr. Jul. L. 1, C. III.Od napisanog do ove zime,februara dvanaestog,na dan Tri Jerarhaleta obrnuta sred arheja petnaest vekova minu.Ali upravo ovo isto baš u ovo doba i časna svetlost ruba izvodim: pada sneg, banatska ravnica,iznad nje stogovi kukuruzovinea iznad ovih grane orahove.Sivo nebo – „savršena stvaranja”,sto na kome se razvilamekoćutna tmina Knjige, peć u dubokoj čežnji da stvori toplotu.Dišem; između mene i stola - štivo. Niti početak, niti kraj.Augustin u odeždi već poznatoj sa slika„čija snaga čami pokojna i pusta”upravo u čas ovaj na rubu svetlosti,niz prah koji seže u snovidnu bodrosttreperi i hlapi...

1985

VIRGILIJA, ILI GAĐENJE NA BIĆE SPRAM KRSTA

Rudiju Šeligu

Kasno je, kasnoDušo moja, loša savesti.Predubeđenja o Bogu jedva sme se držali.Sve posvećenosti, sva građenja svetovljau posuvraćenosti i podlosti iz Ničega u Ništaklatili smo i kladili.

Sve drugo ispod Drugoga nalaže iskušenje.



Sve moje razdiobe razastire iskušenje.Sve moje razdiobe razastire bićeispod hartije i pisaljke

bez mere i zapovedi.Jer ne vidi da je ništa.

1985

VJEČ NAJA PAMJAT

„Ali ti si taj isti i godine tvoje neće isteći”.(Stari Zavjet, Psalmi Davidovi, glava 102, s. 27)

Gotovo, Strpljenja to međa je.Jelej mirisao. Ko tvorca tavne vere jek.Lice, nasuprot mrtvoj zori, orošeno. Splelo sen.Ko nesta? Šta uistinu dođe? – Breza vaistinu!Drvo tihe jeze! Na sprudu – humke zvon.Pahulje pleti! Zima u larvi još jednom.Knjige staroslavne! Ugljevljem tkaju, snene žar.Reci: bogu kojem ti pođe na dar? Višnjoj reciKo profet? Al’ dublje no smrt nosi Saga. U maticu reči! PodJelen-vir gore svete. Listam knjigu. Vekova svu menu. Ti – u biblioteci.Ko san. Ni dan, ni godina ne tače tvoga stiha jek.„Mi kažemo: lepota je”. Ništa ne boli, druže, kroz vejavice vek,Tuleć spasonosno na spomen, u senci ploda, smrt vara.

1980.

NA PUTU K MRTVOJ MAJCI

Svuda tanak sloj snega. Negde će naći mesto za tebe.Zemlja je tvrda, smrznuta, kažu laka.U uglovima usana zdelica nevena – – senka moja s tobom u razgovoru.

Blagoslov Blagovesti! Nema vesti. Ne zam šta je. Voz kasni.Hoće da protekne Bog. I čas smrtnida utuli kandilce koje ge snatri.

Vratimo kartu milosti božjoj. Zaobiđimodveri. Život je kovčeg, mati. Prah što ga noseeoni i svila gladnih sati. Kad sitgneš tamo pitaj: ko će življenje naše na ovoj zvezdi da nam plati?



Putujem. Tvojoj raci sve bliži. Ležiš.Još nakratko gledaju te zvezde. Predstavi se ocu. Pozdravionog koji me neće sada. Na Čistopolju kolevka tvoja seda

gleda. Sneg unutra pada. Laka je zemlja, mrtva zemlja, vazda.

Na putu za Bečej, 4/5. februar 1996.

POGREB U BEČEJE

Veri Kureluk

Predvečerje letnje, prašina polegla po suncu. još vrelo. Miriše smilje. Deca nevesela.Sveća gorela. Moja ruka već Božjom povijena.

To bi! Ispod mene zvezde mirišu. Stanica.Pakao stiha više ne bije. Niti sa Tobom, niti sa Bogomotrov smeha se lije. – Kočija za mnom prođe!I sve je lakoćom odeveno: prašina i smilje. Ti u belom.

Možda zvona ima kada skoče trave iz Tvoga likai prostru krak k’o šume po meni. Još dan sparne jare plete.Opelo. Seju moju sen u tvoje pozno telo. Zaspah.Kovilje Gospoda ne moli više. Sve prođe i jarbolni Tvoj trnkroz mene. Ne pitaj ništa. Seci. Navi sat.

Ponovi sama život naš. Razgovetno! Bezbroj otkrića.Da l’ smelo se to? K’o ritu Ti s pleca strasti zbaci.Možda na nebu, ivâ ima. S mirisom u mome praznom okurasti. – Putujem. Zavlačim postelju u sneg plavi, u tresetištaškoljki. Ti istu tugu sekirom u šumi izdvoji.Da l’ prođe život? Tamo ili Ovde?U praznik spusti međe svoje. Ne boj se. I dođi!

Štutgart, 18. februara 1998.

RED VREMENA, POREDAK STVARI

Za V. K.

Pogledaj te pute zarasle u božićnjak,u cvet mojih usta; pogledaj, velim, snežnu deonicuduše moje, tu riblju uspavankuza dno upamćenosti svih stvarirazlivenih po znakovima volje tvoje.

Ono što palo je po tebi urašće



u mene, sa time ću putovati prema gostinskoj pravdi jezika, ploviću po krvi svojoj i ona će me

nositi travi, travi razmaknutoj pisanjem*.Iznad samotne Zemlje živeću u Gospodu, primiće me Jedini u kome su obamoja oka i moja ljubav jedina.Pogledaj te pute zarasle u božićnjak,u snežnu deonicu, pogledaj, velim,iz ruke mi smrznute tvoj jelen jede sneg, belinu čudesno topivu sa tobom kojas lanca pušta kerove na moju smrt.Ašov tvoj duboko je u meni i hitro,i slepo zaravnjuje cvet mojih usta,mahovinasti talas duše moje.

Innsbruck, 20. decembra 2001.Boško TOMAŠEVIĆ

* Aluzija na jedan Celanov stih iz pesme „Sažimanje”. prim. B. T.

PREMA SPASENJU

Za V. K.

Kao u onaj čas Mandeljštam prepolovi svoju tugu zbirnomkrošnjom podočnjačkog kruga, useli izbu sama sobom,razgori u peći vatru, prospi stud s leđa kostobolnih,listaj knjigu i prozivaj sene što pred počinak te muče.Poet tvoj – o ogromno zamračeno blistanje u breziku –skuplja težinu nežnosti i kosom januarskom – kao u julužetelac polje – preplivava daljinu razmreženu, sedu.Prema onom našem spokoju Rembrantu, pejsažu Harlemagredi u krznu s njime zanemelo vreme, sestra ona, život,stepskom žaokom vetra briše saonama zaleđene pute.Vatru bih tvoju u izbi dahom – pre zimâ ugrejanom! –da razgorim, da bratim sa šinjelom-setom sva tvoja i mojanenađena polja sa vreskom u martu, sa vriskom Otkrovenjakoje sa nama, k’o učitelj sa kredom školskom, stari.

Innsbruck, 28. februara 2002.Boško TOMAŠEVIĆ

O SEPTEMBARSKA VODO TISE

Bori Klašnji



O, septembarska vodo Tise,„dugo volim te već, hteo bih da ti damime majke”, u praznoj sobi lipa

cveta i bog smrtnog časa premalećevodi u treptav lik i vir.

O, septembarska vodo Tise,leto što prolazi s vrbama na žaluu tužnovedroj duši hteo bih zadržati,i lađe što prolaze preko protekle žetve u dan setavni smiruju i s lišćem predsmrtnog ruja u bezglasni padaju vir.

O, septembarska vodo Tise,ko mladić gledah ti praznik svetog prepunogleta i belinu zime zakr čenu ledom pa u žudnji mirisne daljine uz blagoslov domakrenuh na put. I čas naveja lahorti, vladičanska reko, da na povratak pomislih tih.

O, septembarska vodo Tise,gledaj, povratna pesma jošugledaće dan onaj i dolmu znanu s ravnicekad legnem na žalo ispod topola i sa vernih crkvenihzvona začujem topot konja što na pohod vojne podseća od kad je izgubljen mir.

O, septembarska vodo Tise,imena draga plove sa tobom i čamcimrki s mirisom vrba i smole obrubljuju jesen i pesak pod uspavankom žala. Nema više neba da se potraži sanda se podnese Bog. Čovek smerniji biva kad talas mudrog daha začinja smrtni log i mera kad prepokriva snovavrhunce što preko ravnice u vedrom blistanju vode grede svršetku.

Nansi, 1. septembar 1995.

LJUBAV

U tim popodnevnim časovimaspuštaju se srne u hotele.Kroz napupale zavese prozora ivrata ulaze i šire sehodnicima, kao akacije, čekajući.Unose samoću u pamćenje.Donose šoljice svetlog planinskogmleka na postelje ljubavnika.

(One imaju pametne oči



spojene čistim mirom).Zavlače se, pred sumrak,i ogledala belinom slikarskog

platna, životinje, nedodirljive prozračne tuge i njihove nepozvaneiznenadne linije tela ričudubokodolinske zrakei slivaju se snežno u odjekekosca.

1974.

SINU JAKOVU

Sve više me dok ih se sećam bole naša putovanja.Sneg jedno proleće, tvoj rođendanI jedno leto:Rems,Ot Kenigsburg,Paris,Berlin.Sve više me bole naša putovanjaDržana za večnost, ponovljiva.Svako putovanje bilo je poslednje.Svaka blizina bila je poslednja.Sve bolnija mi jeTvoja radostDok otvaraš vrata hotelske sobeI razmeštaš naš prtljag.Svako je (već tada) išao premaSvome životu;Svako putovao prema sopstvenoj samoći.Svako: ka razgovoru i Nemuštoj gladiZa Drugim.

Innbruck, 17. V 1998.

„DER EPOCHALE WINTER”

„Svuda sneg, živo je ovdenem; poslednje vrane, čijeglasove čujemo: grak ću. – Čemu? Uzalud! Ništa!

Ništa više ne niče i ne raste ovde”.



(Fridrih Niče)

Voleo bih da se u bezličnoj svetlosti

spusti lišće na sveti da ne budem poslednji koji će ponovo postaviti pitanje o smislu bićazaraslom, Hrista radi, u izbavljujućekoje nisam razumeo.Voleo bih da budem sve zimesvakog razumevanja jednog prepokrivanja uopšte:sudbina koja se vratila na bilostnjenog prethodnog cilja.Voleo bih da ono naspramno jutra ponovo pronađe kartezijanski prolaznekog drugog pisanjakoje obnavlja bezglasnu skrovitostDekartovog boga.

1988.

NOVOGODIŠNJA

Na groblju u Raronu da l’ sada se diše?Travka ispod stiha čudna njiše se i njiše. I piše! Noć i takva zazorna lepota –„kucnuću se s tobom kucanjem tihim”i ničije gledanje više sa nama neće biti poslednje večeri uoči srede. Ne polovina, već čitav život ode po davnoj meri stiha i grede.

Na groblju u Raronu da l’ sada se diše?I da li se sada na tom mestu piše?Jer i dalje je bdenje moje i Marinesa crkvenim tornjem i zvonom iznad doline.Bdenje danonoćno svakim slogomkrasi žižak udešen za dalj – – u sve-vreme. Da li koje slovo ili reč meni osta? Na rubu polja jara sprži travu”.

Na groblju u Raronu da l’ sada se diše?Letopisom. Il više: borovom iglom i brezom?Do tebe teško je stići. I voda tumara.Granit liže sok snežni sa Alpa.I znam: sve sam ti bliže „odeždom zima”,retkim spletom rima i rasedom sedamdesetogodišnjim.

Još koja godina i krajće veka! Psalmi u spokoj



klatna. U prostranstvo, duni. Nad očima zemlja,nad čelom prah krsta. Ruzmarin, izmoljen za svet zemaljski,kraj Trsta, osušio se nije, štedar i rasut.

Ti me zapljusnu s večeri, Novogodišnjom, ovom,i poemom Marine.

1993.

ALBA VIA

„Dugo jevrijeme, al’ zbiva seistinsko.”(F. Helderlin: Mnemozina)

Kako se vraćaš, živote moj, podno mora,u plavet ničuću i sveobuhvatnu, Niz trnoput vratnica frigijskih, na ogledalu pinija, ka bezgrešnom Podnevugalilejskom!Reci, je l’ konačište blizu? Da l’ proplancise, i oni u Prostoru.Pod lozom naizmeničnom, vraćaju na galijamatrepernim, kao osuliniPamćenja, u svetoj vatri ništenja i saznanja?Jedno u istom.Isto u jednom. Svi u vremenu protičućem,u žetvi zlatnoj i mlečnoj.Kao prestolje vladara u koga dana više ne imaVeć kazaljke glede u nazad, raskrivajućidaljinu u jednostavnostKaže što priziva smrt jezika i stvari.O blaženo, samotnoZbivanje! Šta san je kad svako iskušénj, pod kresnicomTrena, otkriva sveto? Šta lik naš, pritajen i blag,U čašu dolaženja prisna? Šta povratakkroz suton vlažnojZemlji senki? Za vekove: gle, (tek) udesBoga na Sionu!I krug ruže pod zvezdom alabastrenom od jednog do drugog leta.I krug drugih života još, nesputan,u svemoći praznine i privida Nad menom godina – rune višestruke – e,

da bi blistalo



Delom nehajnim ono što ne nađosmo nikad!

1979

BLAGOVESTI

Majci za njen 85. rođendan

O, blagosti puta! Sada radostan treba bitiuz zastor od cveća. Ne pitati ništa. Ići!I nikakve sveće ne paliti dok pada Reč na bunilo života u plavet sabornu na ozelenelu granu.

Ne vek slaviti. Već pravek Glasa,Sagu miljašto okadi romor života u rasadnom danu.I tako svim strelama se dati, od „letopisa rebra”do spisâ trava i žilâ u presvetloj koži.

Zdravo vesti! Ne munja, ni strunaveć mi u razglasnoj voćki, na zvonu od raži; bruj kroz breme u pev i san po našoj dveri.Blagojutro svoda, seme prestono, ti nađe puta po mojoj veri.

Godine istinite na dušin praznik s menjanjem ivana prozor silaze. Trako čistog veka, glase nezalanzi, saberi!Ovo jutro pre Krsta nam kreće, uvek isponova. I rađa Vreme,života svu jeku, s vencem vaznesenja – preko ponora.

Boško TOMAŠEVIĆ

Frajburg u Brajsgauu, 7. aprila 2001.

SNEG NA USKRS

Čudesni dvori meki pred Vaskrsenje.Sneg i belina cvatnje. – Kuda iz ove tišineu preblagost sati? Kako mrazem u groznicu trava,u vrtove glorijâ i grlica sa cvećem? – Samo tako –Krstom prodisanim, u vihore Raja,Krstom blagim, orijaškim, strašću životnoga virauz spiralnu voćku, prijanjajući dahom.

Boško TOMAŠEVIĆ Frajburg u Brajsgauu, pred Uskrs, 14. aprila 2001.



BOG MOGA DANAS, 2

Svu noć je snežilo

„Ja dadoh svojima da odu”1Kapalo kao testo žuto gnojilo bića.Kapela zvonila! Bolelo meko

Sam. Sabrano rubljesećanje, belo. Sa mraza donešeno.Mirisalo pjano-hladno. Disalo sneno.S majkom i zvezdom u mraz zaraslo.

Godina onih, kraj kolonada drvećašumnih, u oko zavedenihkraj prozora, dečarac, stajah.Prvi život mileo tiho. – Krov preko puta.

Snežilo meko. U šiblju, kraj drumaneonskim belim prah osvetljen.Po očima blagost se širila. Sutra, pa iopet sutra do jorgovan-žreca u samost sve dublju.

Danas. Nedelja. Bog. Nikakve tajneu saznanju tom. Gledam, nekad, Tisu uAlpima. Probam kriti oči u zar poljananešenog nad valove žita. Ravnica glavu ne probada.

Prianja stih uz vitkost tvoje kobi.Zažarena, plava, ti stojiš u rublje od snegazamotana. Majka davno. Žena sada.večna ženskost nad smaknućem, nad svanućem.

Tu sam. Od noći što snežila je. Do jorgovan-metka.O blagost proteklog bića oslonjen. Mraz ponovo steže.Tvoja-moja tuga u iglu zabodena.Ipod svetlosti lampe ona ista mećava tinja.

Innsbruck, 17. decembra 2000.Boško TOMAŠEVIĆ

1 Boris Pasternak

BEZ MERE

Majci, umrloj pre više godina.

Kako da te sakupim,



od kakve tvari,od koje Božije mrvice Njegovog Imena,od koje unce vremena

kad te više nemasve sraslijas pragomi pukotinom trave,između.

Boško TOMAŠEVIĆ Frajburg u Brajsgauu, 22. aprila 2001.

REKA KROZ NAS

Reka smo kroz nas, Heraklite,iz jednoga u sve iz svega u jednoteče isti putsvetlo utočište čista belina nedirnute ravniobale desegnute divljinom jezikadivljinom vrbovih grana u rano prolećedok cvatu ruševine budućeg toka.Ovde smo, Heraklite, gde teče belina i čista svetlost svih sumornihstvari kroz nas jedino kroz nas ta čistinaima svoju prisegu svoj mir svoje lucifersko ponavljanje i razliku, „sa svih strana zbiljsko utočištekonačno bez izlaza”!

Boško TOMAŠEVIĆ Innsbruck, 11. decembra 2000.

1 Semjuel Beket: „Bez”

ZAVEŠTANJE KAPITALA

V

ZAVEŠTANJE KAPITALA

I

RODILI SU ME, beše četvrtak u cvatnji;trebalo je otići kući, staviti me u kolevku,

podojiti, prepoviti, oprati i prostrti pelene.



Majsko zelenilo širilo se mirisno podnosenica drvetâ. Ja ne znam te davne stravei plašnje. Postojao je Bog ravan kao ogledalo

i čas spokojne jednine mlake kao svetlosti mleko. Nikakvo slaganje sa Reč ju.Samo razumljeno čutanje usebipočivanja.Hteli su me za izravnanje računa sa Zemljom.Ravnica se pružila unedogled. Reka je tekla.Prolazio ratarev dan. Nicalo zasejano.Prah je počivao sa mnom. Raznjihani vazduh.U oku još tama. Rođen je smrtni Bog. Nereč je. Želeo sam da nisam. A ako budem,(kada moram da budem) hoću da me puste živogu svetlost koja nije njihova, na zemlju kojanije njihova, hoću da se prstrem širom gledanja,da budem ostavljen predajući se Sebi.Da me ne otvaraju dok ne otklizim bez molitve, bez oproštaja, bez zazora. Neka me drže tačkom koja je ponavlja,umnožava, otklizujući se u Imovinu bez želje.Oni su to hteli: nesmrtno, zazorno vraćanje početku.

II PREDSTAVILI SU ME DRUŠTVU. Posadili u klupu. Najpre igračke, sto, stolica. Zazimeo Drugi.Glas koji govori. Bubica. Red. Nisi sam. Uvučen u sebe gledao sam bližnji rod i rad spermatozoida. JEDANse uvukao u otvor. Plod creva koje balaviod Istoka prema Zapadu, od Severa prema Jugu.Crkveno zvoni. Sačekivanje nemuštog spasa. Tražili su me.

TO SVOJE. Bio sam gladan njihovene Želje. Puštanje na pašu Sveta.Puštanja da se sam zovem Imenom.Zvao sam Drugog i izgubio svetlost ravnukao imanje cvatnje u rukama.Tiho su me ubili zazivanjem.Da me nikad nisu dozvali.Da me nikad ne dozovu.Da sneg bude dublji od njihovogglasa a belina jača od svake nesmotrenosti.Dokle god me nema kad me Ima.Dok se mraz ne spusti a Zima ne prođe.

III

PROJEKAT. LIRA. TEKST. Već vrhovi.



Rana mladost. Spol u nežnost spram Knjige.Spram jata ptica, spram puste kuće u ravnici.Prvo viđeno paperje cvetanja. April. Nikakvo pisanje.

Samo čekanje unutar Čitanja. Zvonila su podneva.Razbežano se vukle knjige. Logos se utiskivao s premalećem. Moj. Kao lava. Čekalo se kao dase bubri u sebi. Upućivalo.Volja je rasla. Podsticana voljom mladihsokova i intelekta. Nužnost se predavala Znanju.Istoriji. Jastvu koje je Bog.Budućnost pisma plavio je utočište i naše htenjeda se savlada gramatika moći, da se obznaniTrajnost tuči i mesa.

IV

TREBALO SE UVUĆI U BOGA. U istoriju. Spasavalame je tučnjava zvona u podne, u rešetkastmrežolik dan Podneva. Nosili su nebo oko porte,mahali kadionicama. Mirisalo proleće. Zima se spuštalau veče. Uvlačili su veru u mene. Bacah slabost smisla,hladnoću škole sumnje. U početku beše toplina dok sume držali u naruč ju učeći me molitvi. Sve je bilo tu.Topla peć. Belina postelje. Otac kao ikona: lepo bledo lice.U tihosti su spavali roditelji. I tu, između, bejah ja.Ujutro je nastavljeno posipanje njive večernje.Jednostavnostneba i kiše. Zimi je sve bilo zasuto snegom.I božićno drvo u uglu sobe. Proplamsaj sveće uočevom oku. Tihost. Boravi Bog na zemlji uvekdolazećoj u susret čistog logosa. Ponovljivost molitve.U danu svakodnevnom. Tolika veličanja. Tolike smrti.Toliki praznici. Trajalo se u trgovinama, u biroima,u učionicama, u bircuzima, na ulicama. Nebo je bilo jedno.Crkveni toranj uspostavljao je simetriju. Ležala ravnica.Bio Bog. Bila nedelja. Oprostiva ravnodušnost u mlekuiskoni i cvatnje.

V

DAVALO SE ONO što se imalo i ponelo.najpre je bilo rascvetavanje. U eklozi pamčenja samo seneiscrpnost širila. Mirisalo je po podnevu, po Spasu.Savršen život u namerama, u obmanama, u disanju.Bog me nije zaboravljao. Bejah jednostavan, u svakom slučaju.Dani, nedelje, meseci, godine Faustove, tragovi

elementarnih



Podeljenosti i razlika. Zajednički april u cvatnji. Eliotovnajlepši mesec. Miris nadolaženja mlade strave, čiste površine, hladnog čela. Niko da mi kaže zašto sam se rodio.

Žena me ujutro vređa, Fausti su na drugim stranama.U zamračenim stajama vitlejemskih, u mirisuslame i sena, u poverenju nesaopštivom stoji vazduh prolećni. Ne sećam se da samotvorio konzervu svoje duše.Platinastu ploču uspeha. Držali su me za novembar, za tišinu zvezda uAlpima. Za zvono koje prima gordost kao uspomenu.Sve se to može zapisati jer dolazi odozgo, iz groba.Biblioteke se ne sećaju moga imena, moga praha i mojenade.To je sve. Jer me napušta poštovanje i poziv opstanka.

VI

KO SAM MEĐU RILKEOM, CELANOM,PASTERNAKOM...?Ko me zaustavlja da ih ne prevaziđem stidom svojihizlaganja prahu duše? Nema pamćenja za to zbog čega nastavljam pogreben pot pod sporednim nebom književne istorije.Oduzimaju me svakim danom svojom cvatnjom u ravnodušnospašenim bibliotekama. Evropa nas prima u njene kataloge,u mermerno ćutanje. Nekada se živelo! Letela pismaCvetajevoj, Hajdegeru, kovčezima Nastasji Filipovnih.Iskustva su nepotrebna i ponavljajuća. Zemlja trpi sveti srebrnasto žute krstove molitava lica prozračnijih odAveljevog.Kad god poželiš pada ilovača na palače Taštinei remeti, poravnjavajući nebo, zapisanu tišinu zvezda.

VII

NE BISMO NASTAVLJALI DALJE. Sedmica je Bog.Približili smo se senkama, prepuštajući izobiljenovim vrhuncima vremena, novim virtuozima nade.Imam čisti list lipe pred sobom. Maticu jezika u Novom Sadu.Ravnicu po kojoj sam potekao kada se bregunice preletelespis koji sam postao u želji da ću se uspraviti nad bačkom zemljom. Ustala je Tisa nad vododerinama smrti.Preplivana. Niko joj tada nije govorio o moći poniženja,o pesku podno zelenih vrba. Sama je zaobišla groblja,

sama se



zaledila u januaru. Vetar se širio, nanoseći sneg u lice.Potom je procvala patnja. Sa bagremova je visio miristopline i insektnog davanja. Zvonilo u podne. U

raznjihanomdavanju plovio smrtni čas nekog bližnjeg pred plavovečernje. Zatvarale špaletne. Palila svetlost očevoglica. Tinjalo u peći. Belo je čekalo da padne u dom i san.Tu je bilo dok trajem u ogledalu čekaonice najbliže ponavljanje u razlici spokojne svetline koja me vodizbiru kristalnih zima i tamo gde teba da budem.

PUTEVI

RUE DE MON DÉSERT

Gledah kako se za mnom skupljaju groblja Francuske.Možeš me mirno zadržati upamćenjuu odgodi-razlicikad god stablo otvori svoje kriloizmeđu proleća i jesenitako ćudljivou savezu sa zemljomdok me poležu na rečisa mrvom svetlosti pod zaseokom.

6. jun 1991.

BEČ, PRETPROLEĆE

Milu Doru

Kopne kupole s prvim vlatima trava.Prozlatio se u kamenim zdanjima mirgodina i kristalno truljenje. Carevi ne vode na vojnu.Procvali miris kafea na Grabenuspušta se u mrak katedrala ihrani kripte predačkog soka.Poleću s Karlovog trga crveni tramvajii preko mermernih prstenova hitaju do Belvederea i Šenbruna.Uveče se u pozorišta spuštajusvetla vizonska krzna, otmeni br čići popodnevnih trgovacaskupljaju prah bina.Crni kolporteri lebde u tmastoj svetlosti metroa.

Stišano bruje arije gonga. Ponoć odeljuje samotna



zvežđa duž procvalih zidova sutrašnjeg dana.Još jedna crnina provejava iz zlatnog stenja i hladnohodi senkama nepodeljenog vremena.

Beč, 3/4 april 1993.

MESTO

Na zidu ispred ikona Svetog Đor đa,malo desno fotografija radne sobe Dostojevskog,fotografija Mocarta, jedna reprodukcija Hendrika de Mejera„Snežni pejsaž”, na stolu čaša za šampanjac, lekovi,sveska sa beleškama, prevod „Bića i vremena”Martina Hajdegera, original istog dela, dva prevoda Huserlova„Krize...”, ručni časovnik, na zidu desno dve veće fotografijeu boji unutrašnjosti jedne stare apoteke,časopis „Ring des Nortes”, Autobiografija Mila Dora,Velekova i Vorenova „Teorija književnosti”.Šta je bilo pre tih stvari ispred moga oka?Koji predeli, koji pejsaži, koji enterijeri, koje sobe?Ikona Svetog Đor đa iznad kreveta, mala, jednobojna. – Odatle su pošla sva gledanja. Zaticao sam se tui tamo. Bio ovde, bio negde drugde. Stajao, ležao, sedeo,čučao. Tu. Iznad je bilo promenljivo nebo dnevnoi noćno. Mirisi ravnice, soba, planine, mora, gradova, ulica.Zvukovi koraka, zvona, seljačkih kola, motora, kiša, vetra.Obrastao Zemljom, ja popisujem inventarživota koji sebe ne prepoznaje među stvarima(koja su mesta) unutar razlikâ koje će uvek lebdetinad njima. Ovde je pitanje o Bogu suvišno.Dovoljno je samom sebi „nestati iz očiju”.I to nestajanje ređati četrdeset pet godina.Šta sam gledao pre nekoliko sekudni? Ne znam.Dodirujem obema rukama sto, sedim na stolici, jedna noga dodiruje plišani pud, druga je na njoj.TU sam ja. Niko umesto mene ne sedi,ne gleda ovo, niko u meni ne sedi, niko predamnom,niko mojim očima ne gleda, nikome u meni nijedat moj pogled, moje mesto. Ovde, u određenimkonstelacijama mesta na Zemlji jedno je zadržanoza mene ovde i sada, nužno.Jedno me je moralo priviti uza se, jednomsam se morao prepustiti.Inače gde bih mogao biti drugde?Tamo gde nisam. Sada sam samo ovde.

28. IV 1993.



ISTORIJSKA BAJKA

Posle tridesetogodišnjeg rata proleće sespušta u sela. Bah komponuje.Lovci se vraćaju iz lova.Prodavac pereca zvoni ulicom.Teški pivarski konji topću kaldrmom.Hrastovi mirišu. Mračne kafane su tople.Poslednji pada sneg. Kopni u podne.Hladne katedrale rađaju se u svetlom vazduhu.Skele se podižu brže no misao.Uveče gode lojanice. Dim se veseli.Dišu reke pod teretom poteklih santi.Drvene kuće klize kao čunovi.Erazmo ulazi u vreme.Voda kaplje. Sve hita u moju lobanju.Carevi i lude povukli se u dvorce.Muzika se tiho spustila na mehane,na balove i široke, plećate crkve.Lopovi i vešala još rade. Klerici ćute. Nastaje novo nasmejano vreme. Na holandskom platnu rastače se pamćenje.Rubens otvara radionicu. Raznežen jeistorijom. Svaki osvit prisila je bajke.Živi se opraštaju od odlazećih dana.U koferima nose slavujeu bagremare. S kasnim prolećem trebada poteče med na oči,na usta, na uši. Baciće se prvikamen u zaneseno žito. U crvene bulke.U začetak.

Beč, 24. januar 1994.

CAFÉ SCHWARZENBERG

Priberi sa mnom: srebro i zlato čistog vremenaneopterećenog prolećemna koga pada kasni sneg u bademu postojeći reči.U bademu belinacvetanja po kojoj silazi zvezda, u bademu vremena putujuća slavaWiener Melange kao nit Schrödingerove formule pritiska sjajšto zari po glečernim zvucima klavira. Pritiska osvit duše

„u letvastoj ogradi sveta”. Ovdeće biti moj Dan



prinesen momeživotu, dvorcima i krunama. Dan tvoj i moj spuznut po razjuženoj

prisegi volje da se gleda, da se živi, da se cvate s ljudimaizvan aula, izvan istina, izvan zvoništa svakog mišljenja.Café Schwarzenberg na svojim staklima čuva badem i čini mestarim. Ujutro mi nudi kr čag mleka, čita novine, njiše rosuu plavičastom dimu jučerašnjice. Evo, postoji dankoji počinje!Po ulicama pada srebro i zlato čistog vremenaneopterećenog prolećem.Pada sneg sa bademima iz oka, iz pancirne menevremena. Jednosustignuto vreme u mome dole i unutra. Priberi sa mnom:Café Schwarzenberg. plavetan i sam na pojilu usredživosti večeri,kao Brojgelovo platno.

1996.

FRAJBURG, REMEMBER

Ovde sam napisao ELEGIJE, PONAVLJANJA,svoje kasne stihove o Helderlinu.Sada mirno idem na svoj pogreb:spuštam se iz crnih šuma uravnicu gde će se ponoviti moje vremei nevidljivi tok njegove razlike.Kada mi to poneko prvobitno predvečerje dozvoli „živeću da sebe zaboravim”i čitati žute spise koje poneh s Univerziteta.Ležaću među vrbacima pored Tise.I svi će me njihati u kolevci Avramovoji sa mnom amvone nepotrebnog znanja.Pamćenje će biti duže!Misliću na Hajdegera, na hrastovemeđu kojima je napisano BIĆE I VREME,na gramatiku nemačkog jezika,na susret pevanja i mišljenja.Mirisaću na drvo, kišu,mahovinu i – NIŠTA. Od togatreba da sačinim svoje delo.

Frajburg, 10. maj 1996.

POVRATAK SRODNICIMA



Preklapaju se ovi dani u Frajburgu,Berlinu, Hajdelbergu, blaže se ulamentu nad Beogradom, nad dalekim

bez adrese ušćima i nadvijaju se nadničim, nad praznim između razbijeneduše i priznanja.Slobodni univerziteti, amfiteatri čistoga suncaslivaju se na povocima danâ, u vladavine nauke,u jednostavnosti bez opoziva. Oblaci su ovde čisti,mirišu na zelenu travu,na univerzalizam duše,na snagu nervnih vlakana,na guste šume slobodnih doktrina.Duvaju vetrovi sa Švarcvalda, sa Špreje, sa Nekara,sa slobodnih gradova vernih žalima reka.Čini se da jesam ovde kao onajZemlje sin – Helderlin – u blage se daljiutopiv sve sanjajući o plemenu Crnjanskogšto utešno me baca usudnoj plaveti,tražeć’ isto - jedno stitno izbavljenje u povratku*gde beskonačnija godina raste i svete časove,dane, u jedan sretniji meša red.*

Boško TOMAŠEVIĆ Frajburg u Brajsgauu, 19. aprila 2001.

* Slobodna interpretacija Helderlinovih stihova iz pesme „Povratak”. Prim. B. T.

DRUGI

MOJ FAUST

Sumrak, peć, svetiljka. Prostor jedan: pa i On.Knjiga starostavna: Gori vatra. Mišljahveć naDemonluk sur: brojevi patrljci, egzegeze.Al’, evo ih gde keze se pas i On. – „Svetlosti više, moj senjor, EdgaraTužnog spis nek izbriše. Mislite više naL’age’ d’or”.Sumrak, peć, svetiljka. Prostor jedan: pas i On.Ljubljah već. Tužan, mrski, strop.

Žena naga,



Ushit, skok i grob. Vetri huje i čujem im hodTiho, gluvo, pas i On. – „Burno beše veče to, moj senjor:

Mape, žene, egzegeze. Odredite (al’ što pre)U životu vaše teze!. – To reče, pa išćeze.Sumrak, peć, svetiljka. Sam za stolom.Života svu huku! Žena, deca, stvari...Knjige vuku mrtvi piljari.Star sam. Šta mari! Veseli su pas i On.

1976.

POHVALA HELDERLINU

Sviknut na sobičak u stolarevoj kućiTi najdalje hodaše; do dna povesniceBitka u najprisnijem bezbožništvu, neotuđenDuhu, no raskriljen svetu i nebu. SkriveniBog i ambis grobovaše ti u očima poputGolubica s mrtvih ostrvlja kao dragiAlem kamen. To te zadrža u prisnoj Travi svetog i spase od zemaljskog! TakoStajaše jedno vreme, čisti i prav u Neizrecivom rastvaranju božanskog i prepoznavanju inogU nebeske zaroniv lađe pa preko crnihŠuma i reka nemačkih do dna gr čkeZore zađe u letnjem zrenju, tumačećiPostojeće. No pev ti sveodvažni ne zatrajaU punoći misli, čineć nemoguće. Tavno izvi seLeto božanskom se kaleći milošću, jasnoćomI sjajem neizrecivim, najprisnijim, u jedinstvu!Sad, druk čiji diže se dan i duga oskudnaZima na čelo šalje ti dar: znamenje svéte noći i mira;Postojiš u gluhoti i strašan delomLičeć na prapoverenje, u svetlu grobnice, prekoPonora zračeći i najboljih otaca!

1977.

VILIJEM BLEJK

U bezbroj kazá stariš delo Blejkovo; u ravnovesju podnevaČovekovog što, namah, pretvori se u istinu, ne odbacivusput ništa.Davno utonuv u jevanđelje svekolike algebre vremena,zapamćeneU vlastitom ničućem, u korenskoj slici postojanja. O, da,

sveto



Janje mudraca! Ni Šopenhauer, ni Po, ni Borhes nesvladaše te. Niti ijedno „lukavstvo što tvori sličnost”. Jer trajno je,

(odveć trajno)Rastinje Losa pastira! I cveta na mrazu gotskom, na studiTajne,U gluhoti prašine. – Delo, ah budućnost! Budućnost,(ona) koja te opravdava.Protičuć kroz vreme, u sagi zamirnoj, oko kolibaProtočkih i svetih. A sveudalj, povrh svećolikih pustinjaOrka. Na arhipelazima Urisenovim u zaru zvonećeg jutra,zemljovid, eno,Darovatelj ratara, sudbinski, nad kovinom žita božanskog, u Nadolazeće, peva. Reč proroštva? Tugovanka kroz zareće Ništa?Živi konopac od runa i ludila ispleten. Melanholična srećaletine i taštine svanuća(Sad) oslušni doba od soli i zime, val ironije trpke:U bezbroj káza stariš delo Blejkovo; na ognjištu stanišUsud belokosni i raspevano, večno tkivo postanja.

1979.

HORHE LUIS BORHES. EPILOG

Bio si Borhes. Sada ni Niko. Kao Uliks.Sada si svi ljudi: mrtav.Sati i stoleća ostavili su nam tvoju ubogu milostinju:Ispremeštane i osakaćene reči, sva vremena i događajeu dugom nizu anaforičnih rečenica,neponovljivih i nedokučivih.S revnošću učena čoveka,u jednovremenosti jezika kod Alefa čitaš Borhesa,s čijim umećem možeš ramatrati varijacijedvadesettri slova i sudbinu jednog jedinog trenutka.Jer i ja koji ovo pišem neisplakan sedimu Vavilonskoj biblioteci, već iscrpeo neizmenljivusumu prilika koje mi je pružio alfabet.Ispred ogledala, u središtu šestorokuta,u drugom vremenu u kojem teče prvoi trećem vremenu u kojem se giba drugo,(i tako u beskraj), Martin Fjero odgoneta Peščanu knjigu.Suvišno je reći da interpolacije te knjigeu sve ostale neizbežne spise pravdaju, ex hypothesi,

nepostojanog Borhesa, istog i drugačijeg



(koga u svesti umnožava drugi regressus)i čije se ime na mathesis Kataloganikada više neće ponoviti.

1986.

KRAJ VEKA, PASTERNAK

Pasternaku, druže nepoznati moj, o, nije baš sve jasno: Marburg, neokantijanstvo,stanice sred poređanih nemih jela, pesma jedna što po Hamletu cvetamimo nas, tebe i mene, niko miris tog cveta da ponese.Sve nas snađe: vejavice farisejstvo, gola zemlja,stud, uz prozor samotnjaštvo, zvezdicom trebarevoluciju u telo upisati. – Kraj veka, sve primljeno,nastavljeno sa mnom, moje doba u istoj bari se ogleda, plavo, u mastilo utonulo.Dokle tako? Zar spis ne zna slabije da boliod tuge neme? I sve može pahulja da budekao što je i bilo: logori tihi, sneni, prema nebusu gredili hladno-tiho. Naš vek slavuji nisugradili. – Samo mećave i sveće na venacDevin se pele, ruke Gernike, da ih nikone može skriti. Natorpa* treba pitati: gde smoto bili? Ili bolje, preko zira se prebaciti,a tamo, ruže Jerihona cvetaju i daljevečno mrtvo-živo propinju se prema novom veku. Banućemo tamo – i opetista radost zvona – svetlost iz početka –Vitlejem, Gospa, Raspeće – Hristos vaistinu!

Dvorac Elmau, 3. novembra 2000.Boško TOMAŠEVIĆ

* Paul Natorp, nemački filosof, 1854–1924. Držao predavanja u Narburgu gde je i Pasternak jedno vreme boravio. Prim.: B. T.

BRAT MOJ – PASTERNAK

„Ti bi želeo da proizađeš kao onaj koji si,time što učiš”(Pindar, Pyth., II, 72)

Blizu i davno – po dnu tavnom poezije.Kao gost u Spaskom! – Mini! Mrtve breze vije.

Šta nesta? Dver? Plot? Gestimanski san?



To zov plena prispeva kroz rešetku šume u suri sklopljen dan.

Dalj plela sve iznova zvezde. Sveća gledala!

Na čipkast glas Hamleta „prva slana” padala.Tek kap tajne zastane. – Uđi!, dah sene oroženeBezdan-pupoljak uz jecaj bogomolje, gle, sad u svet će da krene.

Isceli! jazbinskom sudbom povrh vere – znanje.Tiho! Ah, kako zapalost tuge u taktu žila štiti bezvremenoI opija led prerezom noći kao mrtvo zvono staklasto granje.

Kako stići?, pitaš! Mećavom belom stih zavejan, eno,U oskudno vremena... u setno klena. Ništa besmisleno!Učeć danonoćno, u zamah sveta, partiju šaha, partiju plena.

1980.

ŠAROVO PISMO HERAKLITU

Dobro je da se vratimo obodu kruga, Heraklite, jer, uistinu, „jedan je dan jednak svakome”i dašak prometeja sličan je biljci na kamenuu ponavljanju neprevodivog ostatka tragovakoje remeti poezija na njenim obalamarazmičući jogunaste vode Logosa.

Izvan knjige „zajednički su početak i završetak”.Staza, napredujući u unutrašnjosti bližnje stvari brige, preko ostajne smrti strele u vrhovimazavršava se u praskozorje pod senkom svitkakoji ne prepoznaje da je među otiscima dana.

Dobro je da se vratimo obodu kruga, Heraklite, preko leje srećne težine duha u zaponoč je jezikaodakle se može započeti oporuka pamćenjana teskobnu jednostavnost pisanja istog stanja sumnje.„To je naime jedno”.

1988.

„RAZGOVOR POD KESTENOM”

(Žanu Bofreu)

ŠAR: Dodirujem u prolaznosti kazanog„na vršku i u brazdi strele”

skrovitu vatru



i svetiljku svagdanje zore„pod pokrovom Žudnje”, napred.

HAJDEGER: Ali jutarnje mišljenjau delu pesnikanije li to zaziv usuda bićanajzad, devičanskog, po vrhuncima;osvetovljenje gde minulost je budućnostna tragu opasnosti...

ŠAR: Koja hodi prema nekoj reci, samo to,u zasneženosti prisutnogai „nikad ne doseže svetlosti bića”.Al’ započinje.

1985.

POVRATAK DŽOJSU

Treba se vratiti Džojsune posle njegove smrtiveć pre jutrom kada nad njegovim grobomokuplja se Cirihs tornjevima katedrala u plavetii jatom časovnika nad usnulimkubizmom jezera.Treba se vratiti Džojsudok traje metaforaslavljenja svekolikog pisanjai za obnavljanjenovog pamćenja trošisimetrična beskonačnostgramatoloških pustolinakoje su jezik:opiljci ruže-peskana svome izvoru bestidnom i drevnom.

3. III 1990.



VEČERNJI RAZGOVOR S GOSPODINOM MARI KRIGEROM

Dobro, gospodine Kriger,Vi „predlažete niz rešenja koja, čini Vam se, obećavaju temeljno teorijsko osvetljavanjecelokupnog estetičkog procesa koji stoje iza jedne pesme.” – Ja, evo, pišem pesmu.Gospode, vreme je tako zaraženo poetikama što i Vi priznajete već na prvoj strani Vaše „Theoryof Criticism”.Ja, doduše, gledam kroz prozor u etersku opasnost žesti sa malo snega u sutonu i smišljam poruku protiv metode. Ne postoji zima naše mašte,nema fatalne forme,ona je samo za ovo književno delostvorenaa upravo se i događa u bežanju od šifre i jeste différance onome što Vi vidite da prebiva u pesmi.Jer, kako gledati suton koga ja gledam.(suton je to bića),kako videti Jakova spram Rahelei vatru što dogoreva u peći kraj meneu najtemeljnijoj nezaključenostiopnoga o čemu i govorimo upravo sada, Bi i ja, gospodine Krige?Kako sve to izložiti na jednom mestua ne videti da su ova dva glasa tekstadva konteksta u metodi?dva probirljiva oka istine: ja sam spram čistine bića„u velikom čuđenju”, na raspuću dana i noći.Vi sami spram materijalnosti Aristotela,

Horacija, Boaloa, Kolridža, Igao,



(a šta ćemo s Remboom?)u najboljem oblutku zadatkašto već je propitivanje jednakog pod

blistavo bledom tišinom.Zar to ne moramo, svako na svojoj stranimoći, uvek isponova da učimo?

1986.

KNJIŽEVNO POLJE KRAJ ALEKSANDRIJE

Present, c’ est I’ heure des cuirassiers.Tu je Rolan Bart i Frenk Lentrikija,Ajhab Hasan,Edvard Sajd, Pol de Man, Dirda, Žak Erman.Fuko koji tek započinje Reč i stvarizahvaljujući jednomBerhesovom tekstu. Nedostaje Venedikt Jerofejev! Njega nema.Sakrio se u tok indirektnog i krajnjediskretnognaznačavanja godišnjih doba. – Kuda se denuo Vronski? Pjer Bezuhov?Platon Karatajev?S dve konačne mogućnosti (hladne,nepristupačne mogućnostida se pisanje misli i gole nemogućnostida se to misli)Džon Bart šiše Književnost iscrpljenosti. Ne postoji nešto ako ne ukazuje na nešto.Kalemite!Grančice u rano proleće prepliću se,cvetaju u urvinama, tkajući i savijajućido u beskonačnosttkanje hipotetične knjige učenog pedanta. Ne postoji Pesak iz urni. Pismoiz urni. Negde postoje zbiljski prethodnici kojima ću ja

prethoditi da bih započeo druga

čije



Pokapanje u urnama,drugačiju odsutnost reči.Sada započinjem Reči i stvari. Pišem

Književnost iscrpljenja.Otkrivam nabor na Delezovom prsluku. Na potisnutomhorizonrtu jezika moje delo ulazi u očiglednoispoljavanje reda stvari, u krajolik polja s tragovima:kao da je u ovom času smisao Lepote nestaoi vratio se s belinom bića, opet.

1990.

BAROKNI FORMULAR

Izdaleka prema meni išlo se:izlokanim drumom Sterna, Rablea, Tereze od Avile,duž linija i preko vlažno-crnih jaruga Poa, Bodlera, Ničea, Blejka, Dona, pijanim brodom Artura Remboa, po jeseni Baratinskog i Disa,na saonama po vejavici Brjusova i Pasternaka.Večeri jedne na Nevi Cvetajeva sasvim nema,logori polarne svetlosti: Mandeljštam koji ne ispunjava razloge smrti.Ispisao bi se tako barkni formular umećaod Svedenborga do Borhesa,harfom semiranitskom koja opeva krugove otaca – sve dalje – do pre ovih, do pre inih onih.I tako po svim drumovima jezikâ sve dok se ne siđedo Heraklitove vode,Do iza pustinjâ vavilonskih prema Gilgamešui dalje prema logosui još dublje prema Krstu izvan logosakoji nikoga od utkanih u Reč nije poznavao do sebe samai koji o ravnoj liniji bićanikad neće ni pričati, ni pevati.

Boško TOMAŠEVIĆ Innsbruck, 21. marta 2001.

GOSPOD MOJ

57.



Video sam Te brao si svet pod kupolama moje kuće

Beše neznani deo dananeznani deo nedeljei godine bezobalje vremenaPeo sam seu TvojhramU njemu nevaseljenskivejavica svećai raspelou mojim očima poput praharasplinutoVideo sam Te prao si hramu aulamamojih pustinjamojih močvaraBeše doba žetve„noć užarenih jabukovih stabala”1noć izvorne deobe bićaBeše prisila svetlosti2 Glad.

Insbruk, 15. XI 1997.

1 Tomas Bernhard2 Sintagma je Celanova. Prim. B. T.

31.

U Tvome hramu Gospode„sanjari zima velikih ogledalačija je praznina čitav Tvoj život...!1Kada bih trebaokada bih trebao ponovokada bih trebao ponovo u Vitlejem doći isa novim satom započeti vreme bilo bi isuviše ponavljanja bilo bi odveć mnogo citata uTvome svetu Gospode premalo ironije i još manje hleba Nada bi me nosila grobuodveć mnogo sveća

odveć mnogo svetlosti



Jer je sveća kao da postoji jer je grob kao što je rođenjekao što sam ja kao da postojim

kao što si Ti Gospodekao da postojiš.

Bila Baldberta,Feldafing, 26. VIII 1997.

1 Oskar V. de Lubik-Miloš

44.

Veče u tuđini Gospode pred zimučini me srećnimČini jednostavnostmoje radostiviteškom i časnomJer ionakonema moje zemljeGospodenema stabla pred kojim sammir svoj provodionema mirisa koji me pamtiniti oka koje me gledaPostoji samo jedna blaga zemljalopova i mrtvacai jedna vrataka kojima se moralo poći bila su nezaobilaznana putu častii čistine.Sunce je na nebu svudaGospodei zvezde su gorei vazduh je ovde pun mirai prisnog mirisadima iz domovaViše je već odveć mnogoa ostalo je nepotrebno.

Fisen, 3. X 1997.

23.



Uz Tvoju pomoć Gospode pišem ovoove rime

Tvojih ustau ponavljanju neljubavii krvi„molitve radii milosti dalekog neba”u jetkosti želje bez gneva pritisnut glasomkoji me snatriUz Tvoju pomoć Gospode pišem ovodok svetli imeTvojes kišom nepomičnih anđelau kapi nebanad ovim jezeromi ne mogu da vidimono što će u pisanjeda mi dođekada sutra oveseli sedanna krmi ovog perakoje ovo pišei snega hartije njegove posle umornih zvezda.

Vila Valdberta,Feldafing, 20. VII 1997.

70.

Kako jeste Gospodesudi mi kako jestesivo-belo lepi trenucine od danas ne od jučesve to tako kako jesteizvan mene i u menineka bude odvagano prosuđeno.Sačini Gospode jedan ulaz-izlazza mene drugi za Tebetu gde sam ja promičukanali svih mogućnostikoje si mi dao

konače u meni preispituju



svoje temelje razloga za i protiv treba biti odvažan moralanneslavoljubiv povučen u svoj jezik

misliti Gospode da je to neko Tvoje-Naše-janije nigde da je neupotrebljivamoneta za jednu buduću epsku zimukada se sasvim razvali srce Tvojekada nas prospeš po gradovimakroz koje će duvati peščani vetroviza mene za Zenona za Dekartaza Abelara i Eloizu za razum za ljubavkoja se predaje kako se nikad izvan Tebe predavala nije. Sudićeš Gospode kako jestekako si hteo i kako nije moralo biti.

Erlangen, 30. I 1998.

71.

Potrebni su mi čvrsti poreci Gospodeaule prisnih mirisazvuci crkvenih zvona NedeljaPotrebne su mi Gospodekrošnje radostimrvice očijušarke ruku drktavih od prisnostiPotrebni su mi čvrstioslonci Gospodeverande i ljuljaške smehaograde cveća saće dodiranežnost trave u martuguste lagune lišćau Tvome dahuPotrebne su mi Gospoderavne iskoničitanja osviti čitanjašapatidatost snega na gotskim zdanjimamoje duševreme srećevatraDve usen što vode razgovorŠopen Mazurka B molJasnost.



Štutgart, 7/9. II 1998.

6.

Ja hoću da govorimo u prebivanju u Ničemuu trnu jezgre predivne posteljena kojoj je rasprostrt plač Gospodnji – naš hlebmoj Gospode –tašti cvet jezikana kome pevamona kome se suše naša ustai naše molitvei naše pelenesav cvet naše gladiusred Tebe po kome pliva plod„u koji si odavno zagrizao”.

Bečej, 3. V 1997.

52.

Volim Gospode dosadutvoga vremenazapočeto vreme nereda prevarâ i zaborava. Ne znam višešta da očekujemi čije mrtvemeđu močvarama da oplakujemBilo me je malomoj Gospodeu mojoj krviu letu moga jezikau povesti moga naroda puštenog s lancadok prao se svetsnovima vatromi meramaneusaglašenim jošsa prozirnim disanjemi pevanjem bez značajaBilo me je malo

moj Gospode



u mlakom žaljenjuu odgovornostiu krhkom zvonu koje

kao da ne postojiili kao da postojikao kad nas ispira leddok pada mraz i vino nas podvostručava„dugo uporno uprkosizlascima zalascima sunca obrtimanebeskih telana osramoćenu zemlju padaju suze stvari!1

Bečej, 31. X 1997.

1 Zbignjev Herbert

60.

Doći će Gospode i meni veče u Lansudoći će melanholija časovaono što tu-tako-ležišto predmneva jasnu Noć Ničegateskobešto prihvara opasnostusudnog stecaja na putušto meri sabrano stremljenje merena vagiS kraja svih opsadadoći će i meni veče u Lansu belina cele zimereči i stvarikoje se sležu nanašim lutanjimahleb i vinokoji nas u oblič junade posećuju.

Innsbruk, 20. XI 1997.

STAJANJE, GOSPODE, u redu vremenakada nismo anđeli, priprema putu odvojenosti bivstvovanja u tuđinstvu.Jesenstvo se tako bliži oslikanim jezicima, produbljuje sumrak prozora,ulazi u moj vek. U rasejanost.



1991.

59.

Vidim Gospode zaboravonoga što me se tičevidim zaborav danakoji me nećeokret zakona od moje voljekoju treba da pokrivaunca moje istine bit moga putaVidim Gospode zaboravonoga što me se tiče„Pevam u predvečerje o tvom sutonu” pred čas moga večernja koje će zazimetina mom kućnom pragukoji čeka da uđemu prah moje sudbineu „cvet duše moje”da bih sebe opravdao tek u opasnostii sebi bio spasonosno izvršenjealgebre svoga nebasvoga točka cvastiVidim Gospode zaborav moga jezikavidim zaborav beskonačne i nedvosmisleneistorijevidim zaborav onoga što me opravdavaonaj sam koji bejahi sve ono što me uz Tvoj blagoslov napuštagovorim i pišem u sutonu koga si poslao naInsbruk bidim Gospode zaboravonoga što me se tiče.

Insbruk, 18/19. XI 1997.

19.

Ponovo čitam knjigeo Gospodei ne bojim selica Tvogakoje me pretičeu mome delanjui seje po mojimočima

žito mak



i rosu u travii kosa koga sunce podiže

u moj pev blizu vatrei prepušta mumoj jezikmoj logos duše mojekoja me obmanulau carstvu Tvomeu životu Tvomeu ambarima TvojimPusti meGospodevreme je moje izbrisano(i Tvoje sa mnom)ispijeno sa zvezdomkoju si ispevaoispunjeno pepelomkoga si prosuo.

Vila Valdberta,Feldafing, 18. VII 1997.

15.

Treba se vratiti vremenukoje tečeovom maču koga vremenastavlja po vodama lemanskimu jednakosti pribiranja mogaznanja patnje i žalostiTreba se vratiti gostoljubivostii pribranjuo Gospode pronaći najpotrebniji put našem grehui onome što mora doći prema svim milostimai za sve milostiumirene istinei umirene savestiradi Tebe GospodeTreba se vratiti ravnomernomglaviranju časovnikai svim suverenim bićima

dopustiti u doba rascvetavanja duše



da priđu mojoj njivi mome stolu i mome hlebuu noći „koja mi udara ribe pod vetrom” približiti glad i greh

mnogo pre no što žitu dođe vremeda bude prosleđeno siromasimai obnovljeno u grobnim utrobamaispred Tvoga pažljivog pogledaGospodeTreba pronaći vremeu venjacima pamćenjas najvišeg Časa i Putausred najbolnije mere Znanja pred sutonomdrugačijim od našeg.

Bečej, 28. V 1997.

77.

Na kraju besede na koncu vremenaizašao sam pred lice Tvoje Gospode pred teloTvoje„da duboko sanjam sa stvarimakako lak i tih bih mogaoiz zajedničke dubine u novi dan da izronim!1Bezbroj je vremenâ jošBezbroj tavanica cvećai svećaI sva ta mećava voštanog zrenja praće mi stopalasenku Tvoje cvatnjeu meniVreme je mojes uvojka Tvoje masline sašlo pred rizom snežnom pognulo glavu blaženo težomVreme je moje...i tako redomTi znaš boljeProdužiU sneg večniu mak leta OčeU OsanaDalje.

Štutgart, 5. III 1998.



1 R. M. Rilke: Soneti posvećeni Orfeju

NAGNUTI SE nad početak. Nagnuti se, pripiti se.Tu nema Boga.Samo se rame uz rame preseca dahnajnepoznatijeg. Najbližeg blagoslovai lomispolja i iznutralaki smrtonosni početak.

1991.

POGOVOR

Pesme iz zbirke „Leto moga jezika” nastale su između 1974. i 2001. godine i bile su deo celinerazličitih zbirki: „Kartezijanski prolaz” (1989), „Č uvar vremena” (1990), „Celan-studije” (1991), „Videlo žiška » (1992), „Ponavljanje i razlika” (1993), „Ugarci” (1994), „Preispitiva-

nje izvora” (1995), „Plan povratka” (1996), „Druga istorija književnosti” (1997), „Č istina i

prisutnost ” (2000), „Sezona bez Gospoda” (1998), „Appendix” (2001). Za razliku od ostalihzbirki koje su prethodno u svome temelju imale nekakvu orijentišuću zamisao, ova zbirka pret-stavlja izbor onih pesama koje su autoru, nezavisno od njihove umetničke vrednosti, po nečemu bile drage. On ih je pisao neoptrećen ijednim njegovim pesničkim nazorom ili poetikom i,možda, ne najboljim delom sebe, ali svakako sa poveljivošću jednoga bezuslovnog da poeziji ivernosti takvoj veri. Zbirka, dakle, ne pretstavlja nikakvu antologiju autorove poezije, jer bi utom slučaju jedna takva knjiga bila sasvim drugačije sastavljena. Oslobođen bilo kakve zamisliosim predavanjem– na – uvid jednog izbora njegove poezije koga je sačinilo korenovanje vlastite„svete, neokrnjene, zdrave i spasene” stvaralačke sile, autor svesku ovih stihova predaje nepri-strasnom čitaocu – strancu ili njegovom bližnjem, svejedno, i to tako kao da želi reći: voleo bihda je ove pesme pisao neko drugi ili, sasvim obratno a u istom smislu, kao da je želeo da čitalackaže: bilo bi mi drago da sam ove pesme napisao ja.

AutorBerlin, jula 2001.



Bio-bibliografska beleška o autoru

Književni teoretičar i pisac dr Branko Tomašević (1947) poslednjih godina živi i stvara u Nansi- ju, Frajburgu, Beču, Berlinu, Erlangenu i Insbruku, objavljujući knjige i tekstove u brojnim svet-skim univerzitetskim centrima. Član je Evropske Akademije nauka, umetnosti i književnosti, nju- jorške Akademije nauka, Društva pisaca Francuske, francuskog PEN centra, saradnik međuna-rodnog Instituta za geopolitička istraživanja (Pariz), Društva za empirijska izučavanja književno-sti, kao i Međunarodne asocijacije književnih kritičara.

Važniji radovi:Bitno pesništvo (1988),Kartezijanski roman (1989),Iz iskustva bitka i pevanja: Nacrt za jednu ontologiju pesništva (1990),Samorazorne teorije (1994),Beskonačna zamena. Fundamentalna ontologija kao teorija poezije (1997),Poezija i mišljenje bića (1998),Konačna teorija književnosti (2001).Pored radova iz književne teorije i nauke o književnosti piše i poeziju. Knjige pesama:Kartezijanski prolaz (1989),Čuvar vremena (1990),Celan-studije i druge pesme (1991),Videlo žiška (1992),Svetlost za iskop (1992),Ponavljanje i razlika (1992),Cool Memories (1994),Ugarci (1994),Predeo s Vitgenštajnom i druge pesme (1995),Preispitivanje izvora (1995),Plan povratka (1996),Druga istorija književnosti, izabrane pesme (1997),Razgovor u Hajdelbergu (1998),Sezona bez Gospoda (1998),Studija testamenta, poema (1999),Čistina i prisutnost (2000),Pustinje jezika (2001),Appendix (2001).

Većina njegovih pesničkih knjiga objavljena je izvan srpskih kulturnih centara (Nansi, Getingen,Beč, Birmengen, Troaja, Štutgart).

Knjige i radovi prevođeni su mu na francuski, nema

čki, flamanski i luži

čki jezik.

Leto Moga Jezika

Documents

Transcript of Leto Moga Jezika