2

БЕОГРАД, 2005

Ž. М. G. LE KLEZIO

AFRIKANAC

Prevela s francuskog Mina Aksentijević-Hemard

Naslov originala: J. M. G. Le Clézio

L’Africain Mercure de France, 2004

Svako ljudsko biće je delo jednog oca i jedne majke. Možemo da ih nepriznajemo, da ih ne volimo, možemo da sumnjamo u njih. Ali, oni su tu, sa svojim licima, stavovima, načinom ponašanja, manijama, iluzijama, nadama, oblikom ruku i prstiju na nogama, bojom očiju i kose, načinom govora, mišljenja, verovatno s godinom smrti, i sve to je u nama.

Dugo sam sanjao o tome da je moja majka crnkinja. Izmislio sam za sebe čitavu priču i prošlost, da bih pobegao od stvarnosti po povratku iz Afrike, u tu zemlju, u taj grad u kome nisam poznavao nikoga, gde sam postao stranac. Onda sam otkrio da je moj otac, u stvari, Afrikanac, u trenutku kada je došao, da u penziji živi s nama u Francuskoj. To je bilo teško priznati. Bilo je potrebno da se vratim unazad, da sve ponovo započnem, da pokušam da razumem. Kao uspomenu na to, napisao sam ovu kratku knjigu.

Afrikanac

9

TELO

O licu koje sam dobio prilikom rođenja, imam svašta da ispričam. Pre svega, da je trebalo da ga prihvatim. Potvrditi da ga ne volim, bilo bi kao da mu dajem važnost koju ono nije imalo dok sam bio dete. Nisam ga mrzeo, nisam obraćao pažnju na njega, izbegavao sam ga. Nisam ga gledao u ogledalima. Čini mi se da ga nisam nikada posmatrao, i to godinama. Na fotografijama bih okretao glavu, kao da je neko drugi bio tu umesto mene.

Kada sam imao oko osam godina, živeo sam u Africi, na Zapadu, u Nigeriji, u jednom dosta izolovanom delu, u kome, izuzev moje majke i mog oca, nije bilo Evropljana i gde se, za dete kao ja, ljudski rod svodio na Iboe i Jorube. U kolibi, u kojoj smo stanovali (reč koliba, ima nešto kolonijalno u sebi što danas može da deluje čudno, ali koja sasvim dobro opisuje službeni smeštaj koji je engleska vlada davala vojnim lekarima; tu se nalazila cementna ploča umesto poda, četiri neokrečena zida od fasadnog kamena, krov od talasastog lima pokriven lišćem, nije bilo nikakvih ukrasa, mreže za spavanje su bile zakačene za zidove umesto kreveta; jedini ustupak luksuzu je bio tuš, povezan gvozdenim cevima za rezervoar na krovu koji se grejao pomoću sunčeve energije), u toj kolibi, dakle, nije bilo ogledala, slika, ničega što nas je moglo podsećati na svet u kome smo do tada živeli. Moj otac je okačio na zid raspeće, ali bez ljudskog lika. Tada sam naučio da zaboravljam. Čini mi se da sam ulaskom u kolibu počeo da brišem svoje lice, i lica svih onih koji su me okruživali.

Ž.M.G.Le Klezio

10

Iz tog perioda potiče i pojava tela. Mog tela, tela moje majke, mog brata, kao i dečaka iz susedstva s kojima sam se igrao, tela afričkih žena na stazama oko kuće, ili na pijaci, pored reke. Njihovog stasa, bujnih grudi, sjajne kože na leđima. Polnih organa dečaka i njihovih ružičastih, obrezanih glavića. I lica verovatno, ali kao maski od kože, ogrubelih, punih ožiljaka od tragova obreda. Ispupčenih stomaka, s pupkom nalik na oblutak ušiven ispod kože. I mirisa tela, kao i dodira s kožom, naježenom, s mnoštvom dlačica, ali ne grubog, već toplog i laganog dodira. Imam taj osećaj velike bliskosti tela oko mene, nešto što mi je bilo nepoznato ranije, nešto što je bilo novo i prisno, a što je u isto vreme rasterivalo strah.

Sloboda tela u Africi je bila nešto izuzetno. Ona je davala širinu i dubinu, ona je umnožavala utiske koji su proisticali iz tog spleta ljudi koji su me okruživali. Ona je bila u skladu sa zemljom ibo, s tragom reke Aje, s kolibama u selu, s njihovim crvenkastim krovovima i zidovima boje zemlje. Ona je blistala kroz sva ta imena, koja su me prožimala i značila za mene mnogo više od naziva mesta: Ogoja, Abakaliki, Enugu, Obudu, Baterik, Ogrude, Obubra. Ona je upijala u sebe bedeme kišne šume koji su nas stezali sa svih strana.

Deca se ne koriste rečima (tako da reči nisu istrošene). U to vreme sam bio veoma daleko od prideva i imenica. Tada nisam bio u stanju da izgovorim ni da zamislim reči kao: prekrasan, neizmeran, snaga. Ali sam bio sposoban da ih osetim. Do koje se mere drveće s ravnim stablima izvija ka tamnom nebeskom svodu, koji se zatvara nada mnom, zarobljavajući kao u nekakav tunel, krvavi usek lateritskog puta koji ide od Ogoje do Obudua, do koje mere, kroz prolaze koji vode u sela, osećam naga tela, sjajna od znoja, krupne prilike žena s decom koju nose na bedrima, sve to je stvaralo jednu povezanu celinu, lišenu laži.

Afrikanac

11

Sećam se dobro prilaza u Obudu: put izlazi iz senke šume i zatim osunčan, ulazi pravo u selo. Moj otac zaustavlja automobil i zajedno s majkom, razgovara, verovatno, s seoskim predstavnicima vlasti. Ja sam sam usred gomile i ne plašim se. Ruke, koje me dodiruju, prelaze preko mojih, zatim mi dotiču kosu i obod šešira. Među svim tim ljudima koji se guraju oko mene, nalazi se jedna stara žena, u stvari ja ne znam da je ona stara. Pretpostavljam da sam pre svega primetio njene godine, jer se razlikuje od nage dece, ljudi i žena, koje srećem u Ogoji, manje više obučenih na zapadnjački način. Kada se moja majka vratila (možda malo zabrinuta zbog gužve), ja joj pokazujem tu ženu: „Šta je s njom? Da li je bolesna?“ Sećam se da sam majci postavio to pitanje. Nago telo žene, puno bora i nabora, njena koža, kao izduvani meh, njene izdužene i opuštene dojke, koje su joj visile na trbuhu, njena sivkasta, ispucala koža bez sjaja, sve to mi se činilo čudno i u isto vreme stvarno. Kako sam mogao da pomislim da je ta žena moja baka? Nisam osećao ni užas ni samilost, već naprotiv ljubav i interesovanje, ono što izaziva suočavanje s istinom i doživljenom stvarnošću. Sećam se samo tog pitanja: „Da li je bolesna?“ Ono me još uvek i danas boli na čudan način, kao da toliko vremena nije proteklo od tada. Nije bio važan odgovor moje majke, bez sumnje utešan i pun ustručavanja: ,,Ne, nije bolesna, samo je stara.“ Susret sa starošću jedne žene u očima deteta je bez sumnje bio mnogo neprijatniji tu, jer su u Francuskoj i Evropi, žene obično pošteđene bolesti godina zahvaljujući steznicima, podsuknjama, grudnjacima i kombinezonima. Vrelina u obrazima, koju još uvek osećam zbog naivnog pitanja i grubog odgovora moje majke, kao šamar. Sve to je ostalo u meni bez odgovora. Pitanje se sigurno nije odnosilo na: zašto je ta žena postala takva, istrošena i deformisana od starosti?, nego: Zašto su me lagali? Zašto se od mene sakrivala istina?

Ž.M.G.Le Klezio

12

Afrika je predstavljala više telo nego lice. Ona je bila žestina osećanja, žestina apetita, žestina godišnjih doba. Prva uspomena koja mi je ostala s tog kontinenta je osip i moje telo pokriveno sitnim plikovima, koji su izbili zbog prevelike vrućine. Radilo se o bezopasnoj bolesti, koja nosi smešno ime barbouille i koja se na engleskom kaže — prickly heat, od koje pate belci kada dođu u ekvatorijalnu zonu. Nalazim se u kabini broda, koji polako plovi duž obale u vodama Konakrija, Fritauna, Monrovije, nag sam na ležaju, s otvorenog prozora dopire vlažan vazduh, telo mi je posuto talkom, imam utisak da se nalazim u nevidljivom sarkofagu, ili da sam riba uhvaćena u zamku i uvaljana u brašno pre nego što je stave da se prži na ulju. Afrika, koja mi je oduzela lice, vratila mi je telo, bolno, u groznici, to telo koje je Francuska od mene sakrivala u uspavljujućoj toplini doma moje bake, lišeno instinkta i slobode.

Ono što sam, isto tako, stekao na brodu koji me je vodio ka jednom drugom svetu, bilo je sećanje. Afrička sadašnjost je uklanjala sve ono što joj je prethodilo. Rat, skučenost u našem stanu u Nici (gde smo nas petoro živeli u dve prostorije u potkrovlju, bilo nas je čak i šestoro, ako računamo Mariju, kućnu pomoćnicu, koje moja baka nije mogla da se liši), oskudica u hrani, ili bekstvo u planinu gde je moja majka morala da se sakrije, zbog masovnih hapšenja Gestapoa — sve to se brisalo, nestajalo i postajalo nestvarno. Od tada, za mene postoji pre i posle Afrike.

Slobodu u Ogoji predstavljala je moć tela. Pogled bez granica, s terase od cementa na kojoj je kuća bila sagrađena i koja je podsećala na kabinu splava na okeanu trave. Ako učinim napor i pokušam da se setim, mogu da zamislim neodređene granice imanja. Neko, ko bi bio u stanju da sačuva precizno sećanje na ovo mesto, bio bi začuđen onim što je jedno dete od osam godina moglo tu da zapazi. Bez svake sumnje, to je bio vrt. Ali ne ukrasni vrt — da li je u toj zemlji uopšte postojalo nešto što se moglo smatrati ukrasnim? To je bio više korisni prostor, gde je moj otac posadio voćke, mango, gojavu, papaju, a umesto žive ograde ispred

Afrikanac

13

verande, narandže i sitni limun gde su mravi napravili vazdušasto gnezdo od lišća iz kojeg je izlazila neka vrsta paperja, poput pamuka, koje je štitilo njihova jaja. Negde, iza kuće, usred šikare, nalazio se kokošarnik s kokoškama i biserkama, i čije sam postojanje naslućivao samo zbog prisustva lešinara u vertikalnoj liniji prema nebu, na koje je moj otac pucao ponekad iz karabina. Dobro, može se reći vrt, jer je jedan od zaposlenih mladića u našoj kući nosio ime garden boy1. S druge strane imanja, u kućicama za poslugu, verovatno su stanovali: boy, small boy i pre svega kuvar, koga je moja majka volela i sa kim je pripremala jela, ali ne na francuski način, nego supu od kikirikija, pečene krompire ili foufou, kašu od slatkog krompira, koja je bila naša uobičajena hrana. S vremena na vreme, moja majka se upuštala s njim u eksperimente, kao što je pravljenje džema od kandirane gojave i papaje ili sladoleda koji je ručno mešala. U tom dvorištu je bilo, pre svega dece, i to u velikom broju, koja su dolazila svakog jutra da se igraju i da pričaju i s kojem smo se rastajali tek pošto bi pala noć.

Sve to je moglo ostaviti utisak organizovanog, kolonijalnog života, skoro gradskog — ili bar seoskog kao u Engleskoj ili Normandiji pre industrijske ere. Međutim, mi smo živeli u potpunoj slobodi tela i duha. Ispred kuće, u suprotnom smeru od bolnice u kojoj je radio moj otac, protezalo se beskrajno, blago zatalasano prostranstvo u kome se gubio pogled. Na jugu, nizbrdica je vodila do maglovite doline reke Aje, pritoke Krosa, i do sela Ogoje, Ijame i Bavopa. Prema severu i istoku, mogao sam videti veliku crvenkastu ravnicu prošaranu ogromnim mravinjacima, ispresecanu potocima i močvarama, gde je počinjala gusta šuma, kao i šumarak s drvećem geant, iroko i okoume, gde je sve to bilo pokriveno ogromnim nebeskim svodom jake plave boje, na kome je pržilo sunce i koji su, svakog popodneva, osvajali olujni oblaci.

Sećam se i nasilja. Ali ne tajnog, licemernog, zastrašujućeg nasilja s kojim su se susretala deca koja su se rađala za vreme rata — koja su se krila da bi izašla napolje, koja su uhodila Nemce u sivim šinjelima dok su krali gume s auta De Dion-Bouton2 moje bake, koja su slušala prežvakane priče o krijumčarenju, špijunaži,

1 Baštovan (eng.), prim. prev. 2 Marka prvih francuskih automobila, prim. prev.

Ž.M.G.Le Klezio

14

skrivenom značenju reči, porukama koje su stizale od oca preko gospodina Oglivija, američkog konzula, a naročito o gladi, nestašici svega i glasinama da su se moje sestričine i baka hranile ljuskama od povrća. To nasilje nije bilo fizičko. Ono je bilo podmuklo i prikriveno kao neka bolest. Ono mi je izjedalo telo, od njega sam imao napade neizdržljivog kašlja i tako strašne migrene da sam se sakrivao ispod stola i dugog stolnjaka, s pesnicama zarivenim u očne duplje.

Ogoja je pružala drugačije nasilje, otvoreno, stvarno, od koga mi je treperilo telo. To se moglo zapaziti u svakom detalju života i prirode koja nas je okruživala. Oluje, koje do tada nisam ni video, niti mogao da o njima sanjam, nebo crno kao mastilo, prošarano munjama, vetar koji je savijao veliko drveće oko vrta, koji je kidao palmino lišće s krova, koji se kovitlao kroz trpezariju i gasio petrolejke prolazeći ispod vrata. Ponekad bi uveče dunuo crveni vetar sa severa od koga su svetlucali zidovi. Tu električnu silu sam morao da prihvatim, da pripitomim, za nju je moja majka izmislila igru; brojali smo sekunde koje su nas delile od udarca groma, slušali smo ga kako se približava kilometar po kilometar i kako se posle toga udaljava prema planinama. Jednog popodneva, dok je otac operisao u bolnici, grom je ušao kroz vrata i raširio se po podu bez ikakvog zvuka, otopio metalne noge operacionog stola i sagoreo plastični đon na očevim sandalama, zatim se sklupčao i izašao tamo odakle je i došao, kao utvara, da bi na kraju otišao negde u nebeske visine. Stvarnost je ličila na legende.

Afrika je bila moćna. Za dete, kao što sam ja tada bio, snaga je bila opšteprisutna i neosporna. Ona je nadahnjivala. Teško je o tome danas govoriti, posle tolikih slomova i odricanja. Malo je Evropljana koji su to osetili. Posao koji je obavljao moj otac, prvo u Kamerunu, a zatim u Nigeriji, stvorio je izuzetnu situaciju. Englezi, koji su radili u koloniji, većinom su obavljali administrativne poslove. Oni su bili vojna lica, sudije ili načelnici (D.O. inicijali, izgovoreni na engleski način, Di-O, podsećali su me na neki religiozni pojam, kao varijaciju na „Deo gratias“ iz mise koju je moja majka čitala na verandi svake nedelje). Moj otac je bio jedini lekar u krugu od šezdeset kilometara. Ali te proporcije nisu imale nikakvog smisla: prvi administrativni centar je bio Abakaliki, na

Afrikanac

15

četiri sata vožnje, i da bi se do njega stiglo, trebalo je preći reku Aju pomoću splava i proći kroz gustu šumu. Sledeća rezidencija jednog drugog D.O.-a je bila na granici s francuskim Kamerunom, u Obudu, u podnožju brda gde su još uvek živele gorile. Moj otac je bio odgovoran za dispanzer u Ogoji (stara misionarska bolnica koju su napustile časne sestre), i bio je jedini lekar na severu okruga Kros River. Tu je radio sve, kao što je rekao kasnije, od porođaja do autopsije. Moj brat i ja smo bili jedina bela deca u čitavoj oblasti. Mi nikada nismo saznali kakva je mogla biti pomalo smešna strana prirode dece koja su bila vaspitana u ,,kolonijama“. Ako počnem da čitam ,,kolonijalne“ romane koje su napisali Englezi iz tog doba ili onog koje je prethodilo našem dolasku u Nigeriju — Džojs, Keri, na primer, autor Missie Johnson, ja ne prepoznajem ništa. Ako čitam Vilijama Bojda, koji je isto tako proveo deo detinjstva u zapadnom delu britanskih kolonija Afrike, ni tada ništa ne prepoznajem: njegov otac je bio D.O. (u Akri, u Gani, čini mi se). Ne razumem ništa od onoga što opisuje, pritisak kolonijalnog društva, smešnu stranu života belaca u ,,izgnanstvu“ na obali, sitničarenje, na koje su deca posebno osetljiva, prezir prema domorocima koje ne poznaju, sem malog broja onih koji su radili kao posluga i koji su morali da se pokoravaju svim čudima dece svojih gospodara, a naročito ne shvatam tu vrstu društva, u kojem su deca iste krvi istovremeno sjedinjena i razdvojena, u kojem naziru ironični odraz svojih mana i pretvaranja, i koje rađa na neki način školu rasne svesti koja im zamenjuje školu ljudske savesti — mogu reći da je, hvala Bogu, sve to za mene bilo potpuno nepoznato.

Nismo išli u školu. Nismo odlazili u klubove, nismo imali sportskih aktivnosti, nije bilo pravila, nismo imali prijatelja u smislu koji se daje ovoj reči u Francuskoj ili Engleskoj. Uspomena koju čuvam na to vreme mogla bi se uporediti s boravkom na nekom brodu između dva sveta. Ako danas gledam jedinu fotografiju kuće u Ogoji koju sam sačuvao (minijaturni snimak, formata 6x6, uobičajen posle rata), teško mi je da zamislim da se radi o istom mestu: tu je veliki otvoreni vrt u kome su bez ikakvog reda rasle palme i drveće s jarko crvenim cvetovima između kojih je prolazila pravolinijska aleja gde je moj otac parkirao svoj

Ž.M.G.Le Klezio

16

veličanstveni „Ford V8“. Bila je to obična kuća s krovom od talasastog lima, a u dnu su se videla prva stabla šume. U toj jedinoj fotografiji ima nešto hladno, skoro strogo, što predstavlja moć, mešavinu vojnog logora, engleskog travnjaka i prirodne snage, koju sam pronašao jedino, mnogo kasnije, u oblasti Panamskog kanala.

Tu, u tom okruženju sam doživeo trenutke svog života u divljini, slobodnog, skoro opasnog. Takvu slobodu pokreta, mišljenja i osećanja nisam nikada više doživeo. Sećanja su bez sumnje varljiva. O tom životu u potpunoj slobodi sam sigurno više sanjario nego što sam ga zaista proživeo. Između žalosne atmosfere na jugu Francuske za vreme rata i tuge zbog završetka mog detinjstva u Nici pedesetih godina, odbačen od strane drugova iz razreda zbog toga što sam bio čudan, opterećen preteranim autoritetom oca, suočen s velikom banalnošću za vreme života u gimnaziji, u izviđačima, i tokom mladosti pretnjama od odlaska u rat da bih održao poslednje privilegije ostataka kolonijalnog društva.

Zbog toga su dani u Ogoji postali moje blago, sjajna prošlost koju nisam smeo da izgubim. Sećam se odsjaja na crvenoj zemlji, pukotina na putu od sunca, trke bosih nogu kroz savanu do utvrđenja termita, dolaska oluje u sumrak, noći punih zvukova, naše mačke koja se pari s malim tigrovima na limenom krovu, mrtvila posle groznice u zoru, i hladnoće koja se uvlači pod mrežu protiv komaraca. Tе toplote, vreline, drhtaja.

Afrikanac

17

TERMITI, MRAVI, ITD.

Kada bi se prešla granica vrta ispred kuće u Ogoji (to je više bio gusti šiprag nego potkresana živa ograda), tu bi počinjala velika ravnica obrasla travom koja se prostirala sve do reke Aje. U sećanju jednog deteta pojam razdaljine i visine je uvek preteran. Imao sam utisak da je ta ravnica ogromna kao more. Provodio sam sate na ploči od cementa koja je služila kao trotoar ispred kolibe, s pogledom izgubljenim u tom beskraju, sledeći pokrete talasa koje je vetar stvarao na travi, zaustavljajući se tu i tamo na malim vrtlozima prašine, koji su poigravali iznad suve zemlje, tražeći tamne oblike senki u podnožju drveća iroko. Bio sam zaista na palubi broda. Brod je predstavljala koliba, ne samo zidovi od fasadnog kamena i limeni krov, nego sve ono što je nosilo obeležje britanske moći kao na brodu George Shotton, o kome sam čuo priče, (o gustoj pari, topovima, krovu od lišća), na kome su Englezi postavili kancelarije konzularnog odeljenja, i koji je plovio duž reka Niger i Benue u vreme lorda Lugarda. Bio sam samo dete, moć kraljevine me je ostavljala prilično ravnodušnim. Ali moj otac je poštovao njena pravila, kao da su jedino ona davala smisao njegovom životu. Verovao je u disciplinu pri obavljanju svakodnevnih radnji: rano ustajanje, nameštanje kreveta, zatim umivanje hladnom vodom u metalnom lavoru, posle čega je trebalo sačuvati vodu sa sapunicom za pranje čarapa i donjeg veša. Časovi s majkom svakog jutra, pravopis, engleski, aritmetika. Molitva svako veče i spavanje u devet sati. Nije bilo ničeg zajedničkog s francuskim vaspitanjem, nije bilo dečijih igara, ni veselih obroka kada svi govore u isti glas i na kraju nežnih bakinih priča, ni sanjarenja u krevetu dok bismo slušali kako škripi vetrokaz, ni čitanja o dogodovštinama jedne svrake koja putuje iznad

Ž.M.G.Le Klezio

18

normandijskih sela, iz knjige La joie de lire3. Dolazak u Afriku je promenio naš svet. Nadoknada za jutarnju i večernju disciplinu bila je sloboda tokom dana. Ravnica obrasla travom ispred kolibe bila je ogromna, opasna i primamljiva kao more. Nisam nikada mogao da zamislim da ću okusiti takvu nezavisnost. Ravnica je bila tu, ispred mojih očiju, spremna da me primi.

Ne sećam se dana kada smo se, moj brat i ja, po prvi put usudili da krenemo u savanu. Možda na nagovaranje dece iz sela, te pomalo neobične grupe, koja se sastojala od sasvim male, potpuno gole dece s velikim stomacima i dece skoro u pubertetu od dvanaest, trinaest godina, koja su bila obučena kao i mi, u košulje i šorceve kaki boje, i koja su nas naučila da skidamo cipele i vunene čarape kako bismo bosonogi trčali kroz travu. Onu koju vidim oko nas na retkim fotografijama iz tog perioda, bila su veoma tamne puti, nesrazmerno građena, nesumnjivo podrugljiva i ratoborna, ali, ona su nas prihvatila bez obzira što smo bili različiti.

To je verovatno bilo zabranjeno. Pošto je otac bio odsutan ceo dan, do mraka, mi smo shvatili da je zabrana bila relativna stvar. Majka je bila blaga. Ona je bez sumnje bila zaokupljena drugim stvarima, čitanjem ili pisanjem u kući, kako bi izbegla vrućinu popodneva. Postala je Afrikanka na svoj način, mislim da je smatrala da na svetu ne postoji bezbednije mesto za dva dečaka naših godina.

Da li je zaista bilo toplo? Toga se uopšte ne sećam. Sećam se hladnoće, zimi, u Nici ili Rokbijeru, osećam još uvek ledeni vazduh koji je duvao kroz uličice, hladnoću snega i leda, uprkos nazuvcima i prslucima od jagnjeće kože koje smo nosili. Ali, ne sećam se da mi je bilo toplo u Ogoji. Kada bi videla da izlazimo, majka bi nas primoravala da stavimo tropske šešire Cawnpore — u stvari šešire od slame, koje nam je kupila pre polaska u jednoj radnji u starom delu Nice. Otac je zaveo, između ostalih, pravilo vunenih čarapa i uglancanih kožnih cipela. Čim bi otišao na posao, mi bismo se izuvali i trčali bosih nogu. U prvo vreme sam trčeći zapinjao o cementni pod — ne znam zašto, ali uvek bih ogulio kožu na palcu desne noge. Majka bi mi umotala nogu, a ja bih sakrivao zavoj u čarapama. Posle bi sve počinjalo ispočetka. 3 Radost čitanja, prim. prev.

Afrikanac

19

Onda smo jednog dana trčali sami kroz crvenu ravnicu prema reci. Aja na tom mestu nije bila široka, ali je struja bila jaka i usput je otkidala grumenje crvenog blata. Ravnica je s obe strane reke delovala kao da je bila bez međa. Tu i tamo, usred savane, raslo je drveće s veoma ravnim stablima, za koje sam tek posle saznao da služi za pravljenje parketa od mahagonija u industrijalizovanim zemljama. Bilo je isto tako i pamuka i bodljikavih bagrema koji su pravili blagu senku. Trčali bismo, vođeni visokim stablima, sve dok ne bismo izgubili dah, kroz visoku travu koja nam je šibala lice u visini očiju. Još i danas, kada vidim slike Afrike, velike parkove Serengetija ili Kenije, osetim kako mi srce zalupa i čini mi se da prepoznajem ravnicu kroz koju smo trčali svakog dana, u toploti popodneva, bez cilja, kao divlje životinje.

Usred ravnice, na razdaljini koja je bila dovoljna da više ne vidimo našu kolibu, nalazilili su se zamkovi. Duž golog i suvog zemljišta nazirale su se površine zidova tamno crvene boje, s ivicama potamnelim od požara, kao zidine neke stare tvrđave. Tu i tamo, duž zidova, uzdizale su se kule čiji su vrhovi izgledali kao da su ih iskljucale ptice, bili su oštećeni, izgoreli od groma. Ove zidine su zauzimale veliku površinu, kao čitav jedan grad. Zidovi i kule su bili viši od nas. Iako smo bili deca, zamišljam, sećajući se, da su ti zidovi morali biti viši od odraslog čoveka, a neke od kula su prelazile i dva metra.

Znali smo da je to grad termita. Kako smo to saznali? Možda od oca ili od nekog dečaka iz

sela. Ali, niko nas nije pratio. Naučili smo kako da uništavamo zidove. Verovatno smo počeli da bacamo kamenje, kako bismo ispitali situaciju i kako bismo čuli odjek, kada bi ono udarilo u mravinjak. Onda smo štapom udarali zidove, visoke kule, da bismo videli kako se obrušava prašnjava zemlja i da bismo stavili na videlo hodnike i slepe insekte koji su tu živeli. Sledećeg dana, radilice bi zapušile pukotine i pokušale da sagrade kule. Mi bismo ponovo udarali sve dok nas ruke ne bi zabolele, kao da smo se borili protiv nevidljivog neprijatelja. Nismo govorili, samo smo udarali, besno vikali i nove površine zidova bi se rušile. To je bila igra. Da li je to bila samo igra? Osećali smo se veoma moćno.

Ž.M.G.Le Klezio

20

Sećam se toga danas, ne kao sadističke zabave nevaljale dece — kao okrutnosti u kojoj dečaci mogu da uživaju ispoljavajući je na nekom bespomoćnom živom biću, kao na primer: otkinuti nožice krompirovim zlaticama ili zgnječiti žabu između vrata — nego kao vrstu posedovanja kojom smo bili zaneti u prostranstvu savane, u blizini šume, u besu neba i oluja. Ili smo možda na taj način odbacivali preterani autoritet oca, sveteći se svakim udarcem štapa.

Deca iz sela nikada nisu bila s nama kada smo išli da rušimo mravinjake. Taj bes prilikom rušenja bi ih sigurno začudio, jer su oni živeli u svetu u kome su termiti bili deo svakodnevice, i imali ulogu u legendama. Prilikom stvaranja sveta, bog termita je stvorio reke, a od onda, on čuva vodu za živa bića pod zemljom. Zašto uništavati njegovu kuću? Bezrazložnost tog nasilja za njih ne bi imala nikakvog smisla: van igara, za njih je kretanje značilo zarađivanje novca, dobijanje nekog slatkiša ili lov na nešto što se moglo prodati ili pojesti. Najmlađu decu su čuvala malo starija, ona nikada nisu bila sama i nikada prepuštena sama sebi. Igre, razgovori i sitni radovi su se smenjivali bez nekog određenog reda: dok su šetali, skupljali su drva i sasušenu balegu za vatru, išli su po vodu čavrljajući satima ispred bunara, igrali su se piljaka na zemlji, ili su ostajali ispred ulaza u očevu kuću, gledajući u prazno i uzaludno čekajući. Ako bi ponešto ukrali, to bi uvek bilo nešto korisno, parče kolača, šibice, stari zarđali tanjir. S vremena na vreme, „garden boy“ bi se naljutio i terao bi ih bacajući kamenje, ali oni bi se trenutak zatim ponovo vratili.

Zato smo mi bili divlji kao mladi kolonijalci, sigurni da smo slobodni i da nas niko neće kazniti, bez obaveza i bez nadzora starije dece. Dok je otac bio odsutan i dok je majka spavala, mi bismo se izvukli, crvena prerija nas je privlačila. Trčali smo, bosonogi, svom snagom, daleko od kuće, kroz visoku travu koja nas je zaslepljivala, skakali smo preko stena, po suvoj zemlji, ispucaloj od vrućine, sve do grada termita. Srce nam je snažno udaralo, nasilnost je bujala u nama uz ubrzani dah, uzimali smo kamenje i štapove i udarali, udarali, rušili smo zidove tih katedrala bez razloga, samo zato da bismo videli kako se dižu oblaci prašine, kako padaju kule, kako odjekuju udarci štapa o stvrdnute zidove, kako se crveni hodnici izlažu suncu, kao vene kojima teče slabašni

Afrikanac

21

život boje sedefa. Ali, moguće je da pišući o tome dajem suviše književni i simbolički ton besu koji je primoravao naše ruke da udaraju po gradu termita. Bili smo samo dva deteta koja su preživela pet godina rata u zatvorenom prostoru, okruženi ženama, u atmosferi između straha i lukavstva, gde su se jedini uzvici čuli kada je moja baka proklinjala ,,Švabe“. Ti dani, kada smo trčali kroz visoku travu u Ogoji, bili su naša prva sloboda. Savana, oluja koja se spremala svako popodne, sunce koje nam upire u teme i to preterano ispoljavanje nasilnosti, kao smešne strane životinjske prirode, to je ispunjavalo naša mala pluća i bacalo nas na zidine termita, na te zamkove koji su se dizali ka nebu. Čini mi se da od tog doba nikada više nisam osetio takav zanos. Takvu potrebu da se oprobam, da gospodarim. To je bio jedan trenutak u našim životima, samo trenutak, bez ikakvog objašnjenja, bez žaljenja, bez budućnosti, skoro bez sećanja.

Čini mi se da bi bilo drukčije da smo ostali u Ogoji, da smo postali isti kao Afrikanci. Naučio bih da opažam i osećam. Kao dečaci iz sela, naučio bih da govorim sa živim bićima i da sagledam šta je to što termite čini božanskim. Čini mi se da bih čak i zaboravio na njih posle izvesnog vremena.

Tu je bilo žurbe i nečega što nije trpelo odlaganje. Došli smo s drugog kraja sveta (jer Nica je zaista bila drugi kraj sveta). Došli smo iz stana koji se nalazio na šestom spratu jedne otmene zgrade, oko koje se nalazio mali vrt u kome deca nisu imala pravo da se igraju, da živimo u ekvatorijalnom delu Afrike, na obali blatnjave reke, koja je bila okružena šumom. Nismo znali da ćemo se vratiti. Možda smo mislili, kao sva deca, da ćemo tu i umreti. Tamo, na drugoj strani mora, svet je utonuo u tišinu. Baka sa svojim pričama, deka s pevušećim glasom s Mauricijusa, drugovi s kojima smo se igrali i išli u školu, sve to je bilo potisnuto, kao igračke koje zatvorimo u kovčeg, kao strahovi koje ostavimo na dnu ormana.

Ravnica je izbrisala sve to u toplom vazduhu popodneva. Ravnica je imala moć da nam uzburka krv, da probudi bes i da nas svako veče ostavi žalosne i slomljene od umora u mrežama za spavanje.

Ž.M.G.Le Klezio

22

Mravi su bili u suprotnosti s tim besom, tom ravnicom i razarajućim nasiljem. Da li je bilo mrava pre Ogoje? Ne sećam se. Ili su to bili „argentinski mravi“, crna prašina koja je osvajala svake noći bakinu kuhinju i koja je povezivala sićušnim putevima njene žardinijere s ružama na ivici oluka i gomile đubreta koje je spaljivala u kotlarnici.

Mravi u Ogoji su bili užasni insekti vrste ,,exectoïde“, koji su pravili gnezda na dubini od deset metara ispod travnjaka u bašti, gde su verovatno živele stotine hiljada bića. Nasuprot termitima, blagim i bespomoćnim, nesposobnim, zbog slepila, da nanesu i najmanje zlo, osim da glođu crvotočno drvo u kući i oborena stabla; ovi mravi su bili crveni, krvoločni, imali su oči i vilice, bili su sposobni da luče otrov i da napadnu bilo koga ko bi im se našao na putu. Oni su bili pravi gospodari Ogoje.

Čuvam bolnu uspomenu na prvi susret s mravima, koji je usledio ubrzo po mom dolasku. Nalazio sam se u vrtu, nedaleko od kuće. Nisam primetio otvor koji upozorava na ulaz u mravinjak. Odjednom, a da toga nisam bio svestan, shvatio sam da sam okružen hiljadama insekata. Odakle dolaze? Verovatno sam se našao u ogoljenom delu koji je okruživao otvor u njihove hodnike. Ne sećam se toliko mrava, koliko straha koji sam osetio. Ostao sam kao ukopan, nesposoban da pobegnem, da mislim; na zemlji, koja je iznenada počela da se kreće, stvorio se tepih od njihovih oklopa, nožica, antena, on se okretao oko mene i stezao vrtoglavo, video sam mrave koji su počinjali da mi se penju na cipele i uvlače između petlji na čuvenim vunenim čarapama koje nam je nametnuo otac. U istom trenutku, osetio sam kako me peku prvi ujedi, na člancima i duž nogu. Taj osećaj, taj strah da će me živog pojesti, bio je užasan. To je potrajalo nekoliko trenutaka, minuta, dugo kao neka mora. Ne sećam se tačno, ali verovatno sam vikao, čak urlao, jer u sledećem momentu, majka me je spasla i odnela u naručju; oko mene, ispred terase naše kuće, nalazio se moj brat, dečaci iz susedstva, gledali su me bez reči, da li su mi se smejali? Da li su rekli: Small boy him cry? Majka mi je skinula čarape, polako ih je okrenula naopako, kao da otklanja mrtvu kožu, i kao da su šibane trnovitim prućem, video sam svoje noge pokrivene tamnim mrljama iz kojih je tekla po koja kap krvi; to su bile glave mrava

Afrikanac

23

koje su ostale pod kožom, tela su im bila otkinuta u momentu kada mi je majka skinula čarape. Vilice su im bile zabijene duboko, glave su se morale izvaditi jedna po jedna pomoću igle zamočene u alkohol.

To je jedna od priča, samo obična priča. Zašto to još uvek ima traga u meni, kao da su ujedi ratobornih mrava još uvek bolni, kao da se to dogodilo juče? Verovatno je sve to pomešano s pričama, sa snovima. Majka nam je pričala da je pre mog rođenja putovala na konju po zapadnom delu Kameruna, gde je moj otac bio terenski lekar. Noću su spavali u „kolibama , koje su u stvari bile jednostavne kućice od granja i palminog lišća uz sam put, u kojima su kačili mreže za spavanje. Jedne večeri, nosači su došli da ih probude. Imali su upaljene baklje, govorili su tiho i požurivali su moje roditelje da ustanu. Kada je majka o tome govorila, rekla je da ju je prvo uplašila tišina koja je vladala svuda u okolini, u šumi, kao i šaputanje nosača. Čim je ustala, ugledala je na svetlosti baklji kolonu mrava (tih istih crvenih mrava, okruženih mravima ratnicima), kako izlazi iz šume i počinje da prolazi kroz kolibu. Kolona, ili bolje rečeno reka, koja je polako napredovala bez zaustavljanja, ne obraćajući pažnju na prepreke; svi mravi su bili pribijeni jedni uz druge, proždirući i lomeći sve što im se nalazilo na putu. Moji roditelji su imali tek toliko vremena da skupe stvari, odeću, torbe s namirnicama i lekovima. Trenutak posle toga, tamna reka je tekla kroz kolibu.

Koliko puta sam čuo majku kako priča tu priču? Toliko, da sam počeo da verujem da se to meni desilo, pomešao sam tu reku koja sve nosi s vrtlogom mrava koji me je napao. Kružno kretanje insekata me ne napušta, ostao sam ukočen u tom snu, slušao sam tišinu, oštru tišinu, prodornu, strašniju od bilo kojeg zvuka na svetu. Tišinu mrava.

U Ogoji, insekti su bili svuda. Dnevni insekti i noćni insekti. Oni koji su odraslima bili gadni, nisu ostavljali isti utisak na decu. Nije mi potrebno da učinim veliki napor da bih ponovo

Ž.M.G.Le Klezio

24

zamislio noćnu navalu vojske bubašvaba — cancrelats, kako ih je zvao moj deka i koji su bili tema jedne zagonetke: kankarla, nabit, napas kilot — nosi odelo, ali nema gaće. Izlazili su iz pukotina u podu, iz drvenih letvi na plafonu i galopirali kroz kuhinju. Otac ih je mrzeo. Svake noći je išao u beskorisni i beskrajni lov po kući s baterijskom lampom u jednoj, i papučom u drugoj ruci. Bio je uveren. da su bubašvabe bile uzrok mnogih bolesti, čak i raka. Sećam se da je govorio: „Očistite dobro nokte na nogama, inače će bubašvabe doći noću da ih grickaju!“

Za nas, decu, oni su bili insekti kao bilo koji drugi. Trčali smo za njima i hvatali ih, verovatno da bismo ih pustili blizu sobe naših roditelja. Bili su debeli, crvenkastosmeđe boje i veoma sjajni. Teško su leteli.

Našli smo i druge prijatelje za igru: škorpije. Bilo ih je manje nego bubašvaba, ali mi smo imali rezerve. Otac, koji je naslućivao naše nestašluke, napravio je ispod verande, nа najudaljenijem mestu od svoje sobe, dva trapeza pomoću parčeta kanapa i držalja starog alata. Mi smo koristili trapez za jednu neobičnu vežbu: nogama smo bili okačeni tako da nam je glava visila nadole i onda bismo polako podizali prostirku od slame, koju je otac stavio da bi ublažio slučajni pad i posmatrali škorpije koje su bile ukočene u stavu za napad, s podignutim štipaljkama i repom na kome se videla žaoka. Škorpije koje su živele ispod prostirke su uglavnom bile male, crne, i verovatno bezopasne. Ali, s vremena na vreme, pogotovo ujutru, umesto njih su dolazili veći primerci, bele boje koja je prelazila u žutu, i mi smo instinktivno znali da je ta vrsta bila otrovna. Igra se sastojala u tome da izazivamo životinje s vrha trapeza pomoću struka trave ili grančice, i da ih gledamo kako se vrte, kao da su namagnetisane, oko ruke koja ih napada. Nikada nisu zabadale žaoku u predmet. Njihove neosetljive oči su znale da prave razliku između predmeta i ruke koja ga drži. S vremena na vreme, da bismo igru učinili zanimljivijom, morali smo da pustimo grančicu i da pružimo ruku, da bismo je brzo povukli u trenutku kada bi škorpija počela da vitla repom.

Teško mi je sada da zamislim kakva smo osećanja tada ispoljavali. Čini mi se da je u tom obredu s trapezom bilo nekog poštovanja, koje je, naravno, bilo nadahnuto strahom. Kao mravi,

Afrikanac

25

škorpije su bile pravi stanovnici tog mesta, mi smo bili samo nepoželjni, ali neizbežni podstanari, koji će svakako otići. Jednom reči, kolonijalisti.

Škorpije su jednog dana bile u središtu potresnog događaja, od koga mi srce još i danas zalupa. Moj otac, (to se sigurno desilo u nedelju ujutru, jer je bio kod kuće) je otkrio u ormanu belu škorpiju. U stvari, bila je to ženka, jer je na leđima nosila svoje potomstvo. Otac je mogao da je ubije jednim udarcem svoje čuvene papuče, ali to nije učinio. Otišao je do ormana s lekovima, uzeo je alkohol i njime poprskao škorpiju, a onda je upalio šibicu. Iz meni nepoznatog razloga, vatra je počela da gori prvo oko životinje, praveći krug od plavičastih plamenova, ženka se tada zaustavila u tragičnom položaju sa štipaljakama uperenim ka nebu, ukočenog tela, podižući iznad svoje dece bodlju s otrovom na kraju žljezde, koja se savršeno dobro videla. Drugi mlaz alkohola ju je odmah upalio. Scena nije mogla da traje više od nekoliko sekundi, a ja sam, međutim, imao utisak da sam dugo posmatrao njenu smrt. Ženka se okrenula nekoliko puta oko svoje ose, s repom koji se trzao. Mladunci su već bili mrtvi i zgrčeni su padali s njenih leđa. Zatim se ukopala, sa štipaljakama skupljenim na grudima u znak pomirenja sa sudbinom, a visoki plamenovi su se ugasili.

Svake noći, kao da se životinjsko carstvo svetilo, kolibu je osvajalo mnoštvo letećih insekata. Ponekad, uveče, pre kiše, tu se nalazila čitava vojska. Otac je zatvarao vrata i kapke (na retkim prozorima u kući nije bilo stakala), širio je mreže protiv komaraca iznad kreveta i visećih ležaljki za spavanje. Bio je to unapred izgubljen rat. Brzo bismo pojeli supu od kikirikija u trpezariji, kako bismo što pre otišli u sklonište pod mreže protiv komaraca.

Insekti su dolazili u talasima, čuli smo ih kako udaraju o kapke, privučeni svetlošću petrolejske lampe. Prolazili su kroz otvore na kapcima, ispod vrata. Kružili su kao poludeli u trpezariji oko lampe, pržeći se na staklu. Na zidovima, tamo gde se odbijala svetlost, gušteri su ispuštali zvuke svaki put kada bi progutali neku

Ž.M.G.Le Klezio

26

žrtvu. Ne znam zašto, ali čini mi se da ni na jednom drugom mestu nisam osetio takvu porodičnu atmosferu, i pripadnost zajednici. Posle vrelih dana, trčanja po savani, posle oluja i munja, ta zagušljiva prostorija je postajala kao kabina na nekom brodu, zatvorena u odbrani od noći, dok je napolju besneo svet insekata. Tu sam zaista bio zaklonjen, kao u dubini pećine. Miris supe od kikirikija, fufua, hleba od manioke, glas moga oca s pevušećim akcentom, koji nam priča anegdote koje su se desile tog dana u bolnici, i osećaj opasnosti koja vreba napolju, nevidljiva vojska leptira koja udara o kapke, uznemireni gušteri, topla i napeta noć, nemirna i spokojna kao nekada, nego grozničava i zamorna. I ukus kinina u ustima, te izuzetno male i gorke pilule koju je trebalo progutati sa čašom mlake vode iz filtera, pre spavanja, kako bismo izbegli malariju. Da, čini mi se da nikada nisam osetio takve trenutke bliskosti, takvu mešavinu obreda i prisnosti. Sve to je bilo tako daleko od bakine trpezarije, od smirujuće raskoši starih kožnih fotelja, uspavljujućih razgovora, posude za supu koja se puši i ukrasa od zelenike, u tihoj noći daleko od grada.

Afrikanac

27

AFRIKANAC

Posle dvogodišnjeg boravka u engleskoj Gvajani gde je radio kao terenski lekar na obalama reka, moj otac je došao u Afriku 1928. godine. Vratio se kući početkom pedesetih godina, kada je vojska ocenila da je ispunio uslove za odlazak u penziju i da više nije mogao da radi. Živeo je više od dvadeset godina u šikari (danas se taj izraz više ne upotrebljava) kao jedini lekar na teritoriji velikoj kao država i na kojoj je bio odgovoran za zdravlje hiljada ljudi.

Čovek koga sam upoznao 1948. godine, kada sam napunio osam godina, bio je istrošen, prerano ostareo zbog ekvatorijalne klime, razdražljiv zbog teofilina koji je uzimao da bi se borio protiv napada astme, a samoća ga je učinila zajedljivim, kao i sve te godine rata, koje je proveo odsečen od sveta, bez vesti o porodici, bez mogućnosti da napusti radno mesto kako bi pomogao svojoj ženi i deci, nije čak mogao ni da im pošalje novac.

Najveći dokaz ljubavi koji je dao svojoj porodici, bio je kada je usred rata prešao pustinju sve do Alžira kako bi se pridružio ženi i deci i kako bi ih odveo na sigurno mesto, u Afriku. Zaustavili su ga pre nego što je stigao u Alžir, tako da je morao da se vrati u Nigeriju. Tek je na kraju rata ponovo video ženu i upoznao decu tokom jedne kratke posete koje se uopšte ne sećam. Duge godine udaljenosti bez ikakvih vesti, tokom kojih je nastavio da obavlja svoj posao lekara za hitne slučajeve, bez lekova, bez opreme, dok su se ljudi širom sveta ubijali — mora da je sve to bilo više nego teško, mora da je to bilo nepodnošljivo, bez nade. O tome nikada nije govorio. Nikada nije nagovestio da je u njegovom životu bilo nečeg izuzetnog. Sve što znam o tom periodu je ono što sam čuo od majke, ili što bi ona rekla uzdahnuvši: „Bilo je teško tih ratnih

Ž.M.G.Le Klezio

28

godina kada smo bili daleko jedno od drugog...“ Mada, ona to nije govorila samo u svoje ime. Htela je da ukaže na zebnju koju je osećala jedna sama žena uhvaćena u klopku rata, bez prihoda, s dva mala deteta. Mislim da je mnogim ženama u Francuskoj bilo teško, s muževima koji su bili ratni zarobljenici u Nemačkoj, ili koji su nestali bez traga. Možda je zbog toga za mene sve to izgledalo sasvim obično. Muškarci nisu bili prisutni, oko mene su se nalazile samo žene ili vrlo stari ljudi. Shvatio sam tek mnogo kasnije, kada je prirodna dečija sebičnost izbledela kod mene, da je majka, koja je živela daleko od mog oca, ispoljavala zbog rata herojstvo bez zanosa, ne zato što toga nije bila svesna ili zato što joj je bilo svejedno (iako joj je vera mogla biti od velike pomoći), nego zato što se snaga u njoj budila zbog tolike nehumanosti.

Da li su rat i beskrajna izolovanost napravili od mog oca mračnog, autoritativnog čoveka, punog pesimizma, koga smo se više plašili nego što smo ga voleli? Da li je to bila Afrika? I koja Afrika? Sigurno ne ona koju možemo da upoznamo danas iz knjiga, filmova; bučna, razuzdana, puna života, prisna, u kojoj se nalaze sela, gde vladaju matrone i pripovedači, i gde se u svakom trenutku oseća izuzetna volja da se preživi u nesavladivim uslovima za stanovnike povlašćenih oblasti. Ta, takva Afrika, sigurno je već postojala pre rata. Zamišljam Dualu, Port Harkort, ulice zakrčene automobilima, pijace kroz koje trče deca čija se tela sijaju od znoja, grupe žena koje pričaju u hladovini drveća. Zamišljam velike gradove kao što je Oniča s pijacom gde se prodaju romani pristupačni svima i gde se čuje zvuk brodova na velikoj reci, koji prenose balvane. Lagos, Ibadan, Kotonu, zamišljam mešavinu običaja, naroda, jezika i šaljivu stranu kolonijalnog društva, poslovne ljude u odelima, sa šeširima i crnim, savršeno sklopljenim kišobranima, zatim pregrejane salone u kojima se Engleskinje hlade lepezama u dekoltovanim haljinama, terase klubova gde činovnici iz osiguravajućih društava Lloyd’s, Glynn Mills i Barclay’s puše cigare razmenjujući po koju reč o vremenu — old chap, this is a tough соиntrу4 — i poslugu u livrejama i belim rukavicama koja se kreće ne izgovarajući ni reči dok raznosi koktele na srebrnim poslužavnicima. 4 Stari moj, gadna je ovo zemlja (eng.), prim.prev.

Afrikanac

29

Otac mi je jednom ispričao kako je odlučio da ode na drugi kraj sveta po završetku studija medicine u bolnici Saint Joseph Elephant d' Castle u Londonu. Pošto je dobio stipendiju od vlade, morao je da se oduži zajednici. Tako je dakle dobio mesto na odeljenju za tropske bolesti u bolnici u Sautemptonu. Uzeo je voz, sišao je u Sautemptonu i našao skronmi smeštaj. Kako je trebalo da se pojavi na poslu tri dana kasnije, on se šetao kroz grad i gledao brodove koji odlaze. Po povratku u hotel, našao je veoma osornu poruku šefa bolnice u kojoj mu poručuje: „Gospodine, još uvek nisam dobio vašu posetnicu.“ Moj otac je, zatim, napravio posetnice (još uvek imam jedan primerak), na kojima je stavio samo svoje ime, bez adrese i bez zvanja. Zatražio je civilnu službu u Ministarstvu kolonija. Nekoliko dana kasnije, on se ukrcao na brod u pravcu Džordžtauna u Gvajani. Osim za vreme dva kratka odmora, za venčanje i rođenje dece, nije se vraćao u Evropu sve do penzije.

Pokušao sam da zamislim kakav bi bio njegov život (odnosno moj), da je umesto što je pobegao, prihvatio autoritativnog šefa klinike u Sautemptonu i postao seoski lekar u londonskim predgrađima (kao što je to bio moj deda u pariskim), u Ričmondu na primer ili u Škotskoj (koju je oduvek voleo). Ne želim da govorim o promenama koje su se mogle dogoditi njegovoj deci (jer roditi se tamo ili ovde nema velikog značaja), već o onome što je moglo da utiče na njega kao čoveka, da je vodio normalniji život i da je bio manje usamljen. Da je lečio ljude od kijavice i zatvora umesto od lepre, malarije ili letargičnog zapaljenja mozga. Da je s običnim ljudima delio svakodnevicu koja zbližava i uključuje čoveka u život jednog grada, kvarta ili zajednice, umesto što se sporazumevao na neobičan način, pomoću znakova, prevodilaca ili uprošćenog jezika koji se zove pidgin English (a koji nema nikakve veze s otmenim i produhovljenim kreolskim jezikom na Mauricijusu).

On je izabrao nešto drugo. Bez sumnje zbog ponosa i mogućnosti da pobegne od osrednjosti engleskog društva, ali isto tako i zbog privlačnosti te avanture. Ali to nije bilo bez posledica. Podrazumevalo je drukčiji način života i odlazak u jedan drugi svet. Trebalo je otići za vreme rata, odvojiti se od žene i dece i, na neki način, neizbežno postati stranac.

Ž.M.G.Le Klezio

30

Prvi put kada sam video oca, u Ogoji, učinilo mi se da nosi lornjon. Odakle mi ta ideja? Lornjon nije bio tako česta pojava u to vreme. Možda su u Nici neki stariji ljudi i sačuvali taj predmet, koji mislim da bi savršeno pristajao nekom od bivših oficira ruske carske vojske, s brkovima i zulufima, ili nekom od propalih pronalazača koji su posećivali moje ,,tetke“. Zašto on? U stvari, moj otac mora da je nosio naočare u stilu tridesetih godina, s tankim metalnim okvirom i okruglim staklima od kojih se odbijala svetlost. Iste one koje sam viđao na portretima muškaraca njegovih godina, kao Luj Žuve ili Džems Džojs (na koga je uostalom pomalo ličio). Ali, jedan običan par naočara nije bio dovoljan da bi se stvorila slika koja mi je ostala u sećanju na taj prvi susret, na njegov neobičan izgled i grub pogled, koji su isticale dve uspravne bore između obrva. Njegova engleska, ili bolje rečeno britanska strana prirode i strogost načina odevanja, davali su utisak da je jednom zauvek navukao na sebe neku vrstu neprobojnog oklopa.

Imao sam osećaj da posle prvih sati po mom dolasku u Nigeriju — dugi put od Port Harkorta do Ogoje, po pljusku, u ogromnom i neobičnom „Fordu V8“, koji nije bio nalik ni na jedno drugo vozilo — nije Afrika u meni izazvala šok, već otkriće tog nepoznatog, čudnog i vrlo moguće, opasnog oca. To što sam ga pogrešno zamišljao s lornjonom, opravdavalo je to osećanje. Da li je moj otac, moj pravi otac, mogao zaista da nosi lornjon?

Njegov autoritet je odmah počeo da predstavlja problem. Moj brat i ja smo ranije živeli u nekoj vrsti anarhičnog raja, koji je bio lišen svake poslušnosti. I ono malo discipline s kojom smo bili suočeni, dolazilo je od moje bake, stare, velikodušne i otmene gospođe, koja se protivila bilo kakvom vidu fizičkog kažnjavanja dece, ona je više volela da se stvari rešavaju na razuman i nežan način. Moga dedu po majci, koji je u mladosti na Mauricijusu bio strože vaspitan, držale su po strani poodmakle godine i velika ljubav prema baki, kao i navika da se zaključava u jedan sobičak gde je, kao mnogi okoreli pušači, na miru pušio duvan.

Majka je bila maštovita i šarmantna. Voleli smo je, i mislim da su je naše gluposti zasmejavale. Ne sećam se da je ikada povisila glas. Bilo nam je dozvoljeno da zavedemo dečiji teror u tom malom stanu. Tokom godina koje su prethodile našem odlasku u Afriku,

Afrikanac

31

radili smo stvari koje mi se sada čine prilično opasne: jednog dana, moj brat je došao na ideju da se popnemo na ogradu terase (sećam je se još uvek, bila je mnogo viša od mene), kako bismo stigli do oluka na šestom spratu koji se nadnosio nad celim kvartom. Mislim da su baka i deka, kao i majka, bili toliko uplašeni, da su zaboravili da nas kazne kada smo pristali da se vratimo.

Sećam se isto tako napada besa, kada ne bih dobio ono što hoću, bonbonu, igračku, ukratko, to se dešavalo zbog tako beznačajnih razloga, da ih se ni ne sećam; razbesneo bih se toliko da sam bacao kroz prozor sve što mi je dolazilo pod ruku, sve do nameštaja. U tim trenucima, niko i ništa me nije moglo smiriti. Ponekada se i danas setim tih izliva besa, koje mogu jedino da uporedim s osećanjem opijenosti eterom (eter koji udišu deca pre operacije krajnika). Gubitak kontrole, osećanje lebdenja, a u isto vreme neverovatno svesno stanje. To je bio i period kada sam bio žrtva jakih glavobolja, koje su na trenutke bile tako nepodnošljive da sam morao da se sakrivam ispod nameštaja da bih se zaštitio od svetlosti. Odakle su dolazili ti napadi? Danas mi se čini da je jedino objašnjenje za to bio strah tokom ratnih godina. Zatvoreni, mračni svet bez nade. Očajna hrana — crni hleb, za koji se govorilo da je pomešan s piljevinom i zbog koga sam zamalo umro kada sam imao tri godine. Bombardovanje luke u Nici od koga sam pao na zemlju u bakinom kupatilu, nikada neću zaboraviti, taj osećaj kada se tle otvorilo ispod mojih nogu. Ili čir na bakinoj nozi, koji se pogoršao zbog nestašice lekova; sećam se i sela u planini gde se majka sakrivala zbog opasnosti od deportacije, jer je otac bio na položaju u britanskoj vojsci. Čekali smo u redu ispred radnji s hranom, a ja sam gledao kako muve sleću na otvorenu ranu na bakinoj nozi.

Sve to se završilo kada smo otputovali u Afriku. Došlo je do korenite promene; po očevom nalogu, morao sam da se ošišam pre polaska na put, jer sam do tada nosio dugu kosu kao neki mali Bretonac, posle čega su mi izgorele uši na suncu, ali sam tako dobio izgled normalnog muškarca. Nikada više nisam patio od tih strašnih migrena i nikada više nisam dobijao napade besa kao u ranom detinjstvu. Dolazak u Afriku je za mene predstavljao ulazak u predvorje sveta odraslih.

Ž.M.G.Le Klezio

32

OD DŽORDŽTAUNA DO VIKTORIJE

U tridesetoj godini, moj otac napušta Sautempton na teretnom brodu s kabinama za putnike u pravcu Džordžtauna, u britanskoj Gvajani. Na retkim fotografijama iz tog doba vidi se da je bio snažan čovek, sportskog držanja, elegantno obučen, u odelu, i košulji s tvrdim okovratnikom, s kravatom, prslukom i cipelama od crne kože. Otisnuo se osam godina posle tragičnog dana 1919. godine, kada je njegova porodica izbačena iz svoje kuće na Mauricijusu, u kojoj se on rodio. U malom notesu, gde je beležio značajne događaje iz tih poslednjih dana koje je proveo u Moki, on je zapisao: „Trenutno, imam jednu, jedinu želju, a to je da odem što dalje odavde i da se nikada više ne vratim“. Gvajana je stvarno bila na potpuno drugoj strani sveta u odnosu na Mauricijus.

Da li dramatični događaj u Moki opravdava udaljavanje od porodice? Bez svake sumnje, u trenutku kada je odlazio, postojala je odluka koju je doneo i koje se nikada nije odrekao. Nije želeo da bude kao ostali. Nije mogao da zaboravi. Nikada nije govorio o događaju zbog kojeg su se svi članovi njegove porodice razišli. Osim, ponekada, u nastupu besa.

Sedam godina je studirao u Londonu, prvo na tehničkom, a zatim na medicinskom fakultetu. Mogao je da računa jedino na vladinu stipendiju, pošto je njegova porodica materijalno propala. On nije smeo da dozvoli da ne uspe. Specijalizirao je tropsku medicinu. Već unapred je znao da neće imati sredstava da otvori privatnu praksu. Događaj s posetnicom, koju mu je tražio direktor bolnice u Sautemptonu, poslužio mu je samo kao izgovor da prekine veze s evropskim društvom.

Jedino zadovoljstvo koje je imao, u tom trenutku, bili su odlasci kod strica u Pariz i strast koju je osećao prema sestri od

Afrikanac

33

strica, mojoj majci. Trenuci odmora koje provodi s njima u Francuskoj, vraćaju ga u mašti u prošlost koje više nema. Moj otac je rođen u istoj kući u kojoj i njegov stric, obojica su tu odrasli, ista mesta su im poznata, iste tajne, ista skrovišta, kupali su se u istom potoku. Moja majka nije tamo živela (ona je rođena u Mijiu), ali o svemu tome joj je pričao njen otac, bio je to deo njene prošlosti, daleki i prisni san (jer u to vreme, Mauricijus je tako daleko, da se o njemu moglo samo sanjati). Moji roditelji su sjedinjeni u tom snu, u njemu su zajedno, kao prognanici iz neke nedostižne zemlje.

Ali, to nije bilo važno. Moj otac je odlučio da ode i otišao je. Ministarstvo kolonija mu je dodelilo mesto terenskog lekara na rekama Gvajane. Čim je stigao tamo, iznajmio je pirogu s krovom od palminog lišća i fordovim motorom s dugom osovinom. Na pirogi je bio u pratnji cele ekipe; tu su bile bolničarke, vozač, vodič i prevodilac, s njima je plovio rekama: Mazaruni, Esekueibo, Kupurung, Demerara.

On sve fotografiše. Uz pomoć ,,Lajke“ s mehom, pravi crno-bele fotografije koje izražavaju bolje nego reči njegovu udaljenost i njegov polet u dodiru s lepotom tog novog sveta. Tropska priroda za njega ne predstavlja ništa novo. Na Mauricijusu, brzaci reke Crvena Zemlja, ispod mosta u Moki, ne razlikuju se od onih koje ovde nalazi uzvodno. Ali ova zemlja je ogromna, ona još uvek ne pripada u potpunosti ljudima. Na njegovim fotografijama se oseća usamljenost, napuštenost, i utisak da je dodirnuo najudaljeniju obalu na svetu. S pristaništa u Berbisu, fotografisao je neprozirnu površinu po kojoj klizi piroga, iza koje se nalazilo selo s barakama od talasastog lima i kržljavim drvećem. Njegova kuća je bila neka vrsta planinske drvene kolibe na stubovima uz ivicu pustog puta, gde je rasla jedna smešna palma. Ili, opet Džordžtaun, tihi, uspavani grad u toploti, bele kuće sa šalonima zatvorenim zbog sunca, okružene palmama, sveprisutnim obeležjem tropskih krajeva.

Otac je posebno voleo da fotografiše unutrašnjost zemlje, neverovatnu snagu brzaka, kojima se uzvodno probijala njegova piroga i na koju su konopcima za vuču bili pričvršćeni balvani kako bi joj omogućili da prođe mimo stena na koje je voda padala u slapovima; sve to je bilo uokvireno obalom duž koje su se protezale

Ž.M.G.Le Klezio

34

tamne zidine šuma. Tu su i vodopadi Kabri na reci Mazaruni, bolnica

Kamakusa, drvene kuće duž obale, prodavnice tragača za dijamantima. Odjednom se pojavljuje mirna površina jednog od rukavaca reke Mazaruni, kao blistavo ogledalo koje poziva na sanjarenje. Na fotografiji se vidi pramac piroge kako plovi niz reku, gledam je i osećam vetar, miris vode, čujem, uprkos brujanja motora, zvuke insekata u šumi i predosećam napetost koja se rađa pre mraka. Na ušću rio Demerara, neprerađeni šećer se tovari, pomoću čekrka, na zarđale teretne brodove. A na plaži se gube talasi od prolaska brodova, dok me dva indijanska deteta posmatraju, dečak, od oko šest godina, i njegova, jedva malo starija sestra, oboje imaju veliki stomak zbog parazita, a njihova veoma crna kosa podšišana je kao da su im stavili šerpu na glavu, ravno, do obrva; i ja sam izgledao tako u njihovim godinama. Uspomena na ta dva indijanska deteta koja su, s grimasom na licu zbog sunca, stajala na obali reke posmatrajući mog oca, bila je jedini trag njegovog boravka u Gvajani. Kao i sve te slike još uvek divljeg sveta, koji se nazire duž reka. Tajanstven i nepostojan svet, u kome vladaju bolesti, strah, i nasilje kopača zlata i tragača za blagom, svet Indijanaca koji propada, u kome se čuje pesma beznađa. Ako su još uvek u životu, kako žive taj dečak i ta devojčica? Sigurno su sada starci, na pragu smrti.

Kasnije, dugo posle toga, otišao sam u zemlju gde žive Indijanci, na obale reka. Upoznao sam sličnu decu. Svet se bez sumnje mnogo promenio, reke i šume su manje čiste nego što su bile u vreme mladosti moga oca. Međutim, učinilo mi se da sam shvatio šta je on osetio kada se upustio u avanturu pri iskrcavanju u luku u Džordžtaunu. I ja sam kupio pirogu i putovao sam u njoj stojeći na pramcu s raširenim prstima na nogama, kako bih se bolje držao, imao sam u rukama dugački štap kojim sam mahao, gledao sam kormorane kako poleću ispred mene, slušao sam kako mi vetar fijuče u ušima i kako se odjek motora sa čamca gubi u gustoj

Afrikanac

35

šumi. Gledajući fotografiju koju je otac snimio na prednjem delu piroge, prepoznao sam četvrtasti pramac, umotani konopac za vezivanje postavljen preko trupa tako da može da posluži, u slučaju potrebe, kao sedište, i canalete, trouglasto kratko veslo. A ispred mene, na kraju te duge rečne ,,aleje“ sklapala su se dva tamna zida šume.

Kada sam se vratio iz zemlje Indijanaca, moj otac je već bio bolestan i zatvoren u neprobojnu tišinu. Sećam se iskre u njegovim očima kada sam mu rekao da sam pričao s Indijancima o njemu, da su ga pozvali da se vrati na reke i da mu kao zamenu za njegovo znanje i lekove nude smeštaj i hranu na neodređeno vreme. Blago se nasmešio i čini mi se da je rekao: „Рге deset godina bih otišao.“ Bilo je suviše kasno, vreme se ne može zaustaviti, čak ni u snovima.

Gvajana je pripremila mog oca za put u Afriku. Posle sveg tog vremena koje je proveo na rekama, nije mogao da se vrati u Evropu — a još manje na Mauricijus, u tu malu zemlju gde se osećao nelagodno među sebičnim i ispraznm ljudima. Tada se ukazalo mesto u zapadnoj Africi, na uskoj teritoriji, koja je bila oduzeta Nemcima na kraju Prvog svetskog rata, i koja je podrazumevala istočni deo Nigerije i zapadni deo Kameruna pod britanskom upravom. Moj otac se prijavio kao dobrovoljac. Početkom 1928. godine, on se našao na brodu koji plovi duž afričke obale u pravcu Viktorije, u zalivu Bijafre.

Taj isti put sam prevalio, posle rata, dvadeset godina kasnije, s majkom i bratom, da bismo se pridružili ocu. Ali, on nije bio osoba koja se lako prepuštala đogađajima. Tada je imao trideset dve godine, postao je neosetljiv posle dve godine lekarskog iskustva u tropskom delu Amerike, bolesti i smrt su mu bile poznate, s njima je bio u dodiru svakog dana, u hitnim slučajevima i bez zaštite. Njegov brat Ežen, koji je bio lekar pre njega u Africi svakako mu je rekao: neće ti biti lako u zemlji u koju ideš. U Nigeriji je sigurno „uspostavljen mir“, a teritorija je pod upravom

Ž.M.G.Le Klezio

36

britanske vojske. Ali, to je oblast u kojoj je rat stalna pojava, rat među ljudima, rat zbog siromaštva, rat zbog lošeg postupanja s ljudima i korupcije, nasleđenih iz doba kolonijalizma, a pre svega, rat zbog bolesti. U Kalabaru, u Kamerunu, neprijatelj nije više bio Aro Čuku i njegovo proročanstvo, niti vojske Fulana s dugim karabinima iz Arabije. Neprijatelj se zvao neuhranjenost, kolera, pantljičara, parazitoza, velike boginje ili dizenterija izazvana amebama. Verovatno je očeva lekarska torba delovala lagano u odnosu na ovakve neprijatelje. Imao je skalpel, klešta, svrdlo za trepanaciju, stetoskop, steznik za zaustavljanje krvarenja i nekoliko osnovnih instrumenata kao mesingani špric, kojim mi je kasnije ubrizgavao vakcine. Antibiotici i kortizon tada nisu postojali. Sulfamidi su veoma retki, a praškovi i kreme izgledaju kao napici neke veštice. Vakcine se proizvode u ograničenim količinama da bi se suzbile epidemije. Teritorija na kojoj je trebalo voditi bitku i koju je trebalo obilaziti bila je ogromna. Prema onome što ga je očekivalo u Africi, ekspedicije na rekama u Gvajani su za moga oca mogle delovati kao šetnja. U zapadnom delu Afrike je ostao dvadeset dve godine, sve dok se nije potpuno iscrpeo. Tu je upoznao početnički polet, velike reke, Niger i Benue i planine Kameruna. Delio je ljubav i avanturu sa svojom ženom, putujući na konju planinskim stazama. A zatim se suočio sa samoćom i strahom tokom rata, s potpunom iscrpljenošću, gorčinom poslednjih trenutaka i osećanjem da je prevazišao sve granice jednog života.

Sve to sam shvatio mnogo kasnije, kada sam, kao on, otišao na put u jedan drugi svet. To sam sagledao, ne na retkim predmetima, maskama, statuetama ili komadima nameštaja koje je doneo iz oblasti Ibo i Gras Filds u Kamerunu. Niti gledajući fotografije koje je snimio prvih godina po dolasku u Afriku. To sam shvatio kada sam otkrio i naučio da bolje ,,čitam“ s predmeta iz svakodnevnog života od kojih se nikada nije odvajao, čak ni kada je bio u penziji u Francuskoj: njegove šolje, metalni, emajlirani plavo-

Afrikanac

37

beli tanjiri proizvedeni u Švedskoj, aluminijumski pribor za jelo pomoću kojeg je jeo svih tih godina, posude, umetnute jedna u drugu kojima se služio na terenu, u odmorištima. I svi ti drugi predmeti koji su bili izlizani, ulubljeni od drmusanja, koji su nosili tragove tropskih kiša i koji su izbledeli na poseban način od sunca na ekvatoru; predmeti od kojih je odbijao da se odvoji i koje je smatrao vrednijim od bilo kakve sitnice ili folklornih ukrasa. Njegovi drveni putni kovčezi osigurani gvozdenim obručima, na kojima je više puta prefarbao šarke i bravice i na kojima sam još uvek mogao jasno da pročitam adresu na koju su bili upućeni: General Hospital, Victoria, Kameroons. Pored njegovog prtljaga koji je bio dostojan putnika iz doba Kiplinga ili Žil Verna, tu su bile i kutije za cigare, crni sapun, petrolejke, gorionici za alkohol i velike metalne kutije za kekse ,,Mari“, u kojima je do kraja života držao čaj i šećer. Bilo je i hirurških instrumenata, koje je upotrebljvao u Francuskoj za pripremanje hrane tako što je sekao piletinu skalpelom i služio je pomoću klešta. I na kraju, bilo je i nameštaja, ali ne čuvenih stoličica bez naslona i ,,prestola“ iz jednog komada drveta tipičnih za crnačku umetnost. On je više voleo staru stolicu na rasklapanje od platna i bambusa, koju je nosio iz jedne kolibe u drugu planinskim stazama, i mali sto od trske koji mu je služio kao postolje za radio sa koga je, do kraja života, svako veče slušao vesti na BBC-u u sedam sati: Pom pom pom pom! British Broad-casting Corporation, here is the news!

Izgledalo je kao da nikada nije napustio Afriku. Po povratku u Francusku, zadržao je navike vezane za svoje zanimanje, ustajao je u šest sati, uvek je oblačio platnene pantalone kaki boje, obuvao je uglancane cipele, stavljao je šešir na glavu kada bi išao u nabavku na pijacu — kao što je nekada obilazio bolesnike (vraćao se u osam sati da pripremi obrok) — s preciznošću hirurškog zahvata. Zadržao je manije bivših vojnih lica. Pošto je imao znanje lekara uvežbanih za rad u dalekim zemljama — on se podjednako dobro služio s obe ruke i bio je u stanju da se sam operiše pomoću

Ž.M.G.Le Klezio

38

ogledala ili da zašije kilu. Imao je hrapave ruke hirurga, mogao je da pretesteriše kost ili da namesti šinu na prelomu, znao je da napravi čvor i da veže konce, a sada je koristio svoju snagu i znanje za obavljanje sitnih, nezahvalnih poslova koje većina ljudi u penziji ne pristaje da radi: sa istom marljivošću je prao sudove, popravljao slomljene pločice u stanu, prao veš, krpio čarape i pravio klupice i police od drvenih sanduka. Afrika je u njemu ostavila trag koji se mešao s onim koji je nosio u sebi kao uspomenu na strogo vaspitanje njegove porodice s Mauricijusa. Verovatno mu je bilo teško da nosi evropsku odeću svakog jutra kada bi odlazio na pijacu. Čim bi se vratio kući, oblačio je široku plavu košulju koja je podsećala na tunike iz Kameruna, i koju nije skidao sve dok ne bi došlo vreme za spavanje. Tako sam ga viđao pred kraj njegovog života. Nije više bio ni avanturista ni nepokolebljivi vojni lekar. Postao je otuđeni starac, prognan iz života i odvojen od posla koji je strasno voleo; jednom reči — brodolomnik.

Afrika za mog oca počinje u trenutku kada je dotakao obalu Gold Koust u Akri. Slika je bila karakteristična za kolonije: evropski putnici, obučeni u belo s Cawnpore šeširima, iskrcavali su se u korpama, a zatim su se prebacivali do obale u pirogama koje su napravili crnci. Ta, takva Afrika nije bila neobična: uski pojas kopna uz obalu, od Senegala sve do Gvinejskog zaliva, poznavali su svi oni koji su dolazili iz velikih gradova zbog poslova ili da bi se brzo obogatili. Društvo, koje je za manje od pola veka izgradilo kaste, rezervisana mesta, zabrane, povlastice, zloupotrebe i profite. Bankari, trgovački činovnici, civilni ili vojni upravnici, sudije, policajci i žandarmi. Oko njih, u velikim lučkim gradovima kao što su: Lome, Kotonu, Lagos, ili Džoržtaun u Gvajani, stvorili su čiste i luksuzne delove grada, s besprekornim travnjacima i terenima za golf, s palatama od gipsanog maltera ili skupocenog drveta, s mnogobrojnim palmama na obali veštačkog jezera, kao što je bila kuća upravnika medicinskog centra u Lagosu. Malo niže, nalazi se krug kolonista, s komplikovanom lestvicom koju su opisali Radjard

Afrikanac

39

Kipling u Indiji i Rajder Hagard u istočnom delu Afrike. Zatim dolazi društveni sloj „pripitomljenih domorodaca“, koji su predstavljali neku vrstu izolacije; pisari, špekulanti... (imena ima na pretek!), i koji su se oblačili na poluevropski način, tako što su nosili cipele i crne kišobrane. Na dnu lestvice, nalazilo se more Afrikanaca, koji su od Zapadnjaka dobijali samo zapovesti i koji su ih prepoznavali kroz gotovo nestvarnu sliku automobila s crnom karoserijom, koji, trubeći, jure punom brzinom kroz njihova sela i kvartove grada, ostavljajući za sobom oblak prašine.

Moj otac je mrzeo tu sliku. On koji je prekinuo sa Mauricijusom i kolonijalnom prošlošću, on koji se rugao vlasnicima plantaža i njihovoj uobraženosti, koji je pobegao od konformizma engleskog društva, u kome čovek vredi prema onome što mu piše na posetnici, on koji je plovio divljim rekama Gvajane, koji je previjao, zašivao i lečio kopače zlata i dijamanata i neuhranjene Indijance; taj čovek nije mogao da gleda kolonijalni svet a da mu se ne smuči od prevelike nepravde u njemu, od svih tih koktela, zabava, igrača golfa u prikladnim odelima, od posluge, od svih tih tamnoputih ljubavnica koje se prostituišu s petnaest godina i koje su uvodili na sporedni ulaz, od svih tih zvaničnih supruga koje umiru od vrućine i koje bljuju svoju mržnju na poslugu zbog rukavica, prašine ili polomljenog posuđa.

Da li je on o tome govorio? Odakle kod mene ta instinktivna odbojnost koju osećam od detinjstva prema kolonijalnom sistemu? Verovatno sam uhvatio poneku reč ili misao o smešnoj strani upravitelja, kao što je to bio načelnik iz Abakalikija, kod koga sam ponekad išao s ocem i koji je živeo usred čopora pekinezera, koje je hranio goveđim odrescima, sitnim kolačima i pojio, isključivo, mineralnom vodom. Ili sam čuo priče od belaca iz visokog društva koji su putovali u grupi i išli u lov na lavove i slonove, naoružani puškama s nišanom i sačmom, koji su kada bi sreli mog oca u tim udaljenim predelima mislili da je organizator safarija i pitali ga da li je video divlje životinje. Moj otac bi im odgovarao: „Ovde sam dvadeset godina, ali nikada nisam video ni jednu, sem ukoliko ne mislite na zmije i lešinare.“ Ili možda kada sam išao kod načelnika koji je radio u Obudu na granici Kameruna i koji se zabavljao tako što mi je pokazivao lobanje gorila koje je ubio i koje sam morao da

Ž.M.G.Le Klezio

40

dodirujem, kao i brda iza njegove kuće gde se uveče, navodno, čulo urlanje velikih majmuna koji su ga izazivali udarajući se u grudi. A naročito kad pomislim na grupu crnaca, zarobljenika u lancima, koji su hodali u pravilnom ritmu, okruženi policajcima naoružanim puškama, na putu koji vodi ka bazenu u Abakalikiju; ta slika me je opsedala i ostala u sećanju.

Ili je to možda bilo mišljenje moje majke o tom kontinentu, u isto vreme tako novom, i tako iskorišćavanom od strane modernog društva? Ne sećam se šta je govorila, mom bratu i meni, o zemlji u kojoj je živela s našim ocem, gde smo mu se i mi priključili jednog dana. Znam samo da kada je majka odlučila da se uda za mog oca i kada je rešila da ide da živi u Kamerunu, njene prijateljice iz Pariza su joj rekle: „Šta, ideš da živiš kod divljaka?“ i znam da je, posle svega što joj je moj otac pričao, mogla samo da im odgovori: „Sigurno su manje divlji od Parižana!“

Posle toga je nastavio u Lagos, Overi, Abo nedaleko od reke Niger. Tada je već daleko od ,,civilizovane“ zone. Pred njim su predeli ekvatorijalne Afrike, isti kao oni koje je opisao Andre Žid u knjizi Put и Kongo (objavljenoj otprilike u vreme kada je moj otac boravio u Nigeriji): velika reka, kao rukavac koji se uliva u more, na kojoj plove piroge i parni brodovi, i njene pritoke; reka Ahoada sa ,,sampanima“5 i njihovim krovovima od palminog lišća, koje su plovile uz pomoć dugih štapova, i bliže morskoj obali, reka Kalabar, i ulaz u selo Obukun koji je napravljen tako što je gusta šuma na tom mestu bila isečena mačetama. To su prvi prizori koje je moj otac doživeo u zemlji u kojoj će provesti veliki deo svog radnog veka, i koja će, silom prilika, postati njegova prava domovina.

5 Mali brod sa jedrom, tipičan za Kinu, prim.prev.

Afrikanac

41

Zamišljam njegovo oduševljenje kada je stigao u Viktoriju, posle dvadeset dana putovanja. U zbirci fotografija koje je otac snimio u Africi, nalazi se jedna koja izaziva u meni posebno uzbuđenje, jer je baš nju izabrao da uveliča. Ona izražava osećanje čoveka koji se nalazi na početku, na pragu Afrike, na jednom gotovo netaknutom mestu. Na njoj je prikazano ušće reke na mestu gde se slatka voda meša s morem. Zaliv Viktorija ima oblik zaobljene linije koja se završava uskim jezičkom zemlje na kome su palme povijene na vetru koji dolazi s pučine. Talasi zapljuskuju crne stene i polako nestaju na plaži. Kapljice morske vode koje vetar raznosi, padaju na drveće u šumi i mešaju se s parom iz močvara i reke. Ima tu nečeg tajanstvenog i divljeg, uprkos plaži i palmama. U prvom planu, blizu obale, vidi se bela koliba u kojoj je otac boravio po svom dolasku. On nije bez razloga nazivao te kuće ,,konaci“ — izraz koji se upotrebljava na Mauricijusu. Ako predeo odgovara tom utisku i ako mi, kada ga vidim, zakuca srce, to znači da bi mogao biti negde na Mauricijusu, u zalivu Tamaren ili na rtu Malere, gde je moj otac ponekada u detinjstvu odlazio na izlete. Da li je, u trenutku kada je stigao, poverovao da će tu, možda, naći malo izgubljene čednosti ili uspomenu na ostrvo koje mu je zbog određenih okolnosti istrgnuto iz srca? Kako je mogao a da ne pomisli na to? Tu je našao istu crvenu zemlju, isto nebo, isti vetar koji neprekidno duva s mora, i svuda, na putevima, u selima, ista lica, isti dečiji smeh, istu nemarnu bezbrižnost. Bila je to, na neki način, iskonska zemlja, u kojoj bi se vreme moglo vratiti unazad i rasplesti potka grešaka i izdaja.

Zbog toga osećam njegovo nestrpljenje, njegovu veliku želju da uđe u unutrašnjost zemlje i da započne svoj posao lekara. Iz Viktorije, staze ga vode preko Kamerunskih brda do visoravni, gde treba da se prijavi na posao, u Bamendi. Tu će raditi prvih godina, u polurazrušenoj bolnici od sasušenog blata i palminog lišća, u dispanzeru irskih časnih sestara. Tu će provesti najsrećnije godine svog života.

Njegova kuća se zvala Forestri Haus. Bila je to prava brvnara, s krovom od lišća koji je moj otac brižljivo popravio. Niže, u dolini, nedaleko od zatvora, nalazio se grad plemena hausa sa zidinama od ilovače i visokim kapijama, baš kao u slavno vreme

Ž.M.G.Le Klezio

42

Adamave. Na izvesnoj razdaljini, nalazio se jedan drugi afrički grad, pijaca, palata kralja Bamende i kuća u kojoj su boravili načelnik i oficiri Njenog Veličanstva (koji su došli samo jednom da uruče odlikovanje kralju). Ta fotografija, koju je otac snimio, bez sumnje pokazuje na satiričan način uštogljenu gospodu iz britanske vlade u šorcevima, s uštirkanim košuljama, šlemovima i listovima utegnutim u vunene čarape, koji posmatraju povorku kraljevih ratnika u urođeničkoj nošnji s ukrasnim krznom i perjem na glavi, kako vitlaju kopljima.

Posle venčanja, moji roditelji odlaze u Forestri Haus u Bamendu, koji je njihov prvi dom. Tu stavljaju nameštaj, jedini koji su ikada kupili u životu i koji su svuda nosili sa sobom: stolove, fotelje napravljene od stabala drveta iroko, ukrašene tradicionalnim skulpturama leoparda, majmuna i antilopa sa zapadnog dela kamerunskih visoravni. Na fotografiji moga oca vidi se dnevna soba u ,,kolonijalnom“ stilu. Ispod nadstrešnice na kaminu okačen je štit od kože nilskog konja (u Bamendi je zimi hladno), s dva ukrštena koplja. Najverovatnije se radi o predmetima koje su ostavili prethodni stanari, jer te stvari nisu bile nalik na one koje je otac mogao da odabere. S druge strane, nameštaj u duborezu ga je pratio sve do Francuske. Proveo sam veliki deo detinjstva okružen tim nameštajem, sedeći na niskim stolicama, dok sam prelistavao rečnike. Igrao sam se sa statuama od abonosa, sa zvončićima od bronze, a male školjke sam koristio kao piljke. Za mene, ti predmeti u duborezu i te maske na zidovima nisu uopšte bili egzotični. Oni su bili afrički deo moje ličnosti, produžavali su, na neki način, moj život u Africi i objašnjavali ga. I pre nego što sam rođen, oni su prepričavali život mojih roditelja tamo, u tom drugom svetu u kome su bili srećni. Kako da to objasnim? Osetio sam čuđenje, čak i negodovanje, kada sam, mnogo kasnije, otkrio, da su slične predmete mogli da kupe ljudi koji ništa nisu doživeli, za koje oni nisu ništa predstavljali ili još gore od toga, za koje te maske, statue ili stolice nisu bile žive, već mrtve stvari, koje su često nazivali ,,umetnošću“.

Afrikanac

43

Prve godine braka, zaljubljeni jedno u drugo, moji roditelji su proveli u Forestri Hausu i na stazama planinskog dela Kameruna, sve do Bansoa. S njima je putovalo i osoblje, Njong — chocra6, Šindefondi — prevodilac, i Filipus — glavni nosač. Filipus je bio prijatelj moje majke. Bio je omanjeg rasta, jak kao bik i sposoban da pomeri stablo s puta, ili da ponese teret koji niko nije mogao da podigne. Majka nam je pričala da joj je nekoliko puta pomogao da pređe nabujalu reku, tako što ju je nosio na rukama iznad vode.

S njima su isto tako putovali i očevi nerazdvojni pratioci, koje je usvojio po dolasku u Bamendu: Džejms i Pegaz, dva blaga i ćudljiva konja, koji su imali beli pečat u obliku zvezde na čelu. Bio je tu i njegov pas Polison, neka vrsta ptičara, koji je trčao ispred njega, i koji bi mu uvek legao pokraj nogu kad god bi se otac zaustavio, čak i kada bi pozirao za neku zvaničnu fotografiju u društvu kraljeva.

6 Naziv koji se upotrebvljava u Indiji za dečake koji obavljaju sitne kućne poslove, prim.prev.

Ž.M.G.Le Klezio

44

BANSO7

U martu 1932. godine moji roditelji napuštaju Forestri Haus u Bamendi i nastanjuju se na planini, u Bansu, gde se sprema otvaranje bolnice. Banso se nalazi na kraju lateritskog puta kojim se moglo proći u bilo koje doba godine. Taj deo je bio na granici ,,divljine“, poslednje mesto pod britanskom upravom. Moj otac će biti jedini lekar i jedini Evropljanin, što mu je veoma prijalo.

Teritorija u njegovoj nadležnosti je ogromna. Ona se proteže od granice s Kamerunom pod francuskom upravom, na jugoistoku, sve do međa sa Adamavom na severu i podrazumeva oblasti u kojima vladaju poglavice, i male kraljevine koje su izbegle direktnu englesku upravu posle odlaska Nemaca, kao: Kantu, Abong, Nkom, Bum, Fumban, Bali. Na karti koju je sam nacrtao, moj otac je uneo razdaljine, ne u kilometrima, već u satima i danima hoda.

Odrednice koje je označio na karti daju pravu predstavu o teritoriji koju je voleo zbog prelaza preko reka, dubokih i hučnih voda, strmina na koje se treba popeti, krivina na stazama, nizbrdica koje vode u doline kojima se ne može ići na konju, i nepremostivih litica. Na kartama koje je nacrtao, imena predstavljaju pravu litaniju, tu se spominje hod po suncu, duž ravnica obraslih travom, ili naporno penjanje na planine usred oblaka: Kengavmeri, Mbiami, Tania, Ntim, Vapiri, Ntem, Vante, Mbam, Mfo, Jang, Ngonkar, Ngom, Nbirka, Ngu, trideset dva sata pešačenja, odnosno pet dana, ukoliko se dnevno pređe deset kilometara po teškom terenu. Uz sve to, trebalo se zaustaviti u zaseocima, poljskim logorima, trebalo je lečiti, vakcinisati, pregovarati (čuveni beskonačni razgovori) s lokalnim vlastima, slušati jadikovanje, voditi dnevnik, štedeti

7 Danas: Kumbo, beleška pisca

Afrikanac

45

novac, poručivati lekove u Lagosu i davati objašnjenja medicinskom osoblju u dispanzerima.

Ta zemlja će biti njegova domovina više od petnaest godina. Moguće je da je niko nije bolje osetio od njega, ispitao, proputovao, i propatio u njoj. Sreo se sa svakim stanovnikom, doneo je na svet mnogo dece, a s nekima je ostao do poslednjeg časa. Bio je voljen, iako o tome nije govorio niti je ikada ispričao bilo šta, mada su ta brda, šume, pašnjaci i ljudi koje je tamo upoznao, ostavili u njemu dubok trag.

U vreme kada je putovao kroz severozapadnu provinciju, karte nisu postojale. Jedina kojom je raspolagao bila je karta štaba nemačke vojske; u razmeri od 1:300 000 koju je napravio Moazel 1913. godine. Osim opisa glavnih rečnih tokova, Donga Kari, pritoke reke Benue na severu i reke Kros na jugu, kao i nekih starih utvrđenja, karta je veoma neprecizna. Abong, najsevernije selo na teritoriji koju je otac obilazio zbog svog posla i koje se nalazilo na više od deset dana hoda, obeleženo je na nemačkoj karti znakom pitanja. Oblasti Kaka i Mbembe su tako daleko od obale, kao da pripadaju nekoj drugoj zemlji. Većina ljudi, koji tu žive, nisu nikada videli Evropljane, a stariji su se s užasom sećali nemačke okupacije, streljanja, i otmice dece. Sigurno je da oni nisu uopšte bili svesni engleske ili francuske kolonijalne moći i da nisu ni pomišljali da se na drugom kraju sveta sprema rat. A to nisu bile izolovane ili divlje oblasti (kao što je moj otac govorio za Nigeriju, a naročito za šumu oko Ogoje). Naprotiv, to je bila napredna zemlja gde su stanovnici sadili voćke, slatki krompir, proso, i gajili stoku. Ona se nalazila usred jedne moćne oblasti pod uticajem islama, koji su doneli Fulani, trgovci i ratnici Hausi iz severnih kraljevina Kano, iz emirata Bornu, Agadez i Adamava. Na istoku se nalazi Banio i teritorija bororo, a na jugu, stara kultura Bamuna iz Fumbana koji vrše robnu razmenu, i koji su majstori u izradi predmeta od metala, oni čak koriste i pismo koje je izmislio 1900. godine kralj Njoia. Evropska kolonizacija jedva da je stigla do te oblasti. Duala, Lagos i Viktorija daleko zaostaju za njima. Stanovnici planinskog dela Bansa nastavljaju da žive sporim ritmom, kao što su to oduvek činili u skladu s prelepom prirodom koja ih okružuje, oni obrađuju zemlju, i vode na ispašu krave s dugim rogovima.

Ž.M.G.Le Klezio

46

Fotografije koje je otac snimio svojom ,,Lajkom“ pokazuju njegovo oduševljenje prema toj zemlji. Na primer, slika Afrike u Nsungliju blizu Nkora nema ničeg zajedničkog s obalom, gde je vlažnost vazduha velika, gde je priroda sveprisutna, skoro preteća. Tu se još više osećao pritisak okupacije britanske i francuske vojske.

U toj zemlji, obzorje je daleko, nebo je široko, a predeli se pružaju u nedogled. Moji roditelji se osećaju slobodno, kao nikada do tada. Oni hodaju čitav dan, ponekada peške, ponekada na konju, a noću se zaustavljaju ispod nekog drveta da prespavaju pod otvorenim nebom, ili u improvizovanom logoru, kao u Kvolu, na putu za Kišong gde su zanoćili u jednostavnoj kolibi od sasušenog blata i lišća, u kojoj su zakačili mreže za spavanje.

U Ntumbu, na visoravni, otac je fotografisao jedno stado koje su sreli, s majkom u prvom planu. Oni su na tako velikoj visini da se stiče utisak da se maglovito nebo oslanja na rogove krava, u obliku polumeseca, i zaklanja vrhove okolnih planina. Sreća mojih roditelja se oseća, uprkos lošem kvalitetu fotografija. Na poleđini jedne od fotografija koja je snimljena u oblasti Gras Filds na teritoriji Mbembe, na kojoj se vidi mesto gde su proveli noć, moj otac je zabeležio s neuobičajenim zanosom: „Prostranstvo doline koja se vidi u daljini je beskrajno.“

Mogu da zamislim uzbuđenje koje je osećao kada je prelazio preko visoravni i ravnica obraslih travom, kada je jahao uskim stazama koje krivudaju niz planinske padine i otkrivao u svakom trenutku nove vidike, plavičaste obrise planina koje izviru iz oblaka kao priviđenja, okupane u afričkoj svetlosti, ponekad jakoj u podne, a ponekad blagoj u suton, kada crvena zemlja i trava boje rđe izgledaju kao osvetljene iznutra nekom tajnom vatrom.

Moji roditelji, su osećali fizičku iscrpljenost, zamor u nogama posle celodnevnog pešačenja, jer su morali da siđu s konja i da ga vode na ularu do samog dna ponora. Osećali su i opekotine od sunca, žeđ koja se ne može ugasiti, ili hladnu vodu koja je dosezala konjima do grudi, kada je trebalo preći preko brzaka. Moja majka je jahala kao Amazonka s nogama sa strane, kao što je naučila u jahačkoj školi u Ermenonvilu. I taj položaj, tako neudoban — nesumnjivo pomalo smešan zbog razlike među

Afrikanac

47

polovima, koji je još uvek bio na snazi u Francuskoj pre rata — paradoksalno joj je davao izgled Afrikanke. U tome ima nečeg nemarnog i ljupkog, a u isto vreme starinskog, što podseća na biblijska vremena ili karavane naroda Tuareg8, kada su žene putovale kroz pustinju u korpama, pričvršćenim na bokove jednogrbih kamila.

Ona putuje s mojim ocem kroz planine na zapadu i prati ga dok on posećuje bolesnike. Idu od jednog do drugog sela, sa svitom nosača i prevodiocem, čija imena otac beleži na karti: Nikom, Babungo, Nji Nikom, Luakom Ndie, Ngi, Obukun. Ti logori su ponekada veoma jednostavni: u Kvaji, u oblasti kaka, borave u kolibi od granja bez prozora usred plantaže banana. Vlažnost vazduha je tako velika da svakog jutra moraju da stavljaju čaršave i pokrivače na krov da se suše. Na istom mestu ostaju jednu ili dve noći, ponekada čitavu nedelju dana. Voda za piće je kisela i ljubičasta zbog permanganata, kupaju se u potoku i kuvaju na vatri od suvih grančica na ulazu u kolibu. Noći su hladne na planinama u oblasti ekvatora, bučne, ispunjene glasovima divljih mačaka i mandrila. Međutim, to nije bila Tartarenova Afrika, ni Afrika Džona Hjustona. To je više bila Afrika iz Africain Farm, stvarna, prenaseljena, u kojoj haraju bolesti i u kojoj se vode plemenski ratovi. Ali, isto tako snažna i vesela s mnoštvom dece, sa svečanostima na kojima se igra, s dobrim raspoloženjem i s duhovitim pričama pastira koji su se mogli sresti duž puta.

Vreme koje su proveli u Bansou za moje roditelje predstavlja vreme mladosti i avanture. Tokom njihovog obilaska Afrike, oni se ne susreću s kolonijalizmom. Engleska administracija je ostavila, prema svojim principima, tradicionalnu političku strukturu, s kraljevima, crkvenim poglavarima, sudijama, kastama i njihovim povlasticama.

Kada bi stigli u neko selo, moje roditelje su dočekivali kraljevi izaslanici, govorili su s crnačkim poglavicama i slikali se s kraljevskom pratnjom. Na jednoj od fotografija, moji roditelji poziraju s kraljem Memfoi iz Bansoa. Prema tradiciji, kralj je uvek nag do pojasa, na prestolu, s metlicom za rasterivanje muva u ruci. Pored njega stoje moji roditelji, obučeni u pohabanu odeću, 8 Narod koji živi u Sahari, poznat po tkaninama boje indiga (Plavi ljudi), prim. prev.

Ž.M.G.Le Klezio

48

prašnjavu od puta, majka na sebi ima dugačku suknju i cipele za hod, a otac košulju sa zasukanim rukavima, preširoke i prekratke pantalone kaki boje, stegnute kaišem koji liči na konopac. Nasmejani su, srećni i slobodni u toj avanturi. Iza kralja se vidi zid palate, koja je u stvari obična koliba od naslaganog sasušenog blata na kojoj se sjaje strukovi slame.

Ponekad, duž puta kroz planine, noći su žestoke, vrele, čulne. Majka nam je pričala o svečanostima koje su se organizovale iznenada, u selima kao što je Babungo u oblasti nkom, na četiri dana hoda od Bansoa. Na glavnom trgu u selu, pripremaju se igre s maskama. Ispod smokve, bubnjari udaraju u tam-tam, muzika odjekuje daleko. Žene počinju da igraju potpuno nage, jedino što imaju na sebi su pojasevi od perlica oko struka. One se kreću jedna iza druge, nagnute, i udaraju nogama po tlu u ritmu bubnjeva. Muškarci stoje. Neki nose haljine od rafije, ostali imaju maske s likom bogova. Govornik upravlja čitavom ceremonijom.

Svečanost počinje u suton, oko šest sati i traje sve do zore. Moji roditelji leže na krevetu od ukrštenih remenova, ispod mreže za komarce, i slušaju bubnjeve koji udaraju ujednačenim ritmom, kao otkucaji srca koje samo ponekad zastane. Oni su zaljubljeni. Afrika, u isto vreme divlja i tako humana, pruža okrilje za njihovu prvu bračnu noć. Njihova tela su celog dana izložena vrelini sunca, oni su prepuni izuzetne snage. Zamišljam da vode ljubav, te noći, priljubljeni jedno uz drugo u tami, u ritmu bubnjeva koji bruje pod zemljom; tela su im vlažna od znoja, u kolibi od ilovače i granja, koja nije veća od skrovišta za ptice. Zatim, u zoru, oni zagrljeni tonu u san i ne čuju poslednje snene zvuke tam-tama, dok se mreža za komarce, lagano leluja na hladnom jutarnjem vazduhu.

Afrikanac

49

BESNILO U OGOJI

Mislim da je rat izazvao slom u očevom životu. Postojalo je pre i posle. Pre, za moje roditelje, predstavljao je zapadni deo kamerunskih visoravni, brežuljci oko Bamende, Bansoa, Forestri Hausa, putevi duž Gras Fildsa i planine Mbam u oblastima mbembe, kaka, šanti. To nije bio raj — i to nije imalo ničeg zajedničkog s opuštenom blagošću obale u Viktoriji, s luksuzom palata i dokolicom kolonijalista — već je predstavljalo riznicu humanosti, nešto što je bilo snažno i velikodušno, kao mlada krv koja ključa u žilama.

Možda je to bila sreća. U tom periodu majka je ostala dva puta u drugom stanju. Afrikanci imaju običaj da kažu da se ljudska bića ne rađaju kada izlaze iz majčine utrobe, već na onom mestu i onog trenutka kada su začeta. Ja ne znam ništa o svom rođenju (što, verovatno, nije samo moj slučaj). Ali, ako zavirim u svoju dušu, ako usmerim pogled ka unutrašnjosti mog tela, osećam snagu, uzavrelu energiju i mešavinu molekula spremnih da se spoje i da stvore telo. Čak i sve ono što je prethodilo trenutku začeća, sve što je u sećanju vezano za Afriku. Ali to nije ni nejasno ni savršeno sećanje, to su slike: visoravni, lica staraca, velike oči dece koja boluju od dizenterije, dodir s telima, miris ljudske kože, žamor jadikovki. Uprkos svemu tome, i zbog svega toga, te slike su slike potpune sreće u kojoj sam začet. Sećanje je vezano za mesta, za obrise planina, za nebo na uzvisinama, za prozračnost jutarnjeg vazduha. Za ljubav koju su gajili prema svojoj kući, toj kolibi od sasušenog blata i lišća, za dvorište u kojem su svakog jutra, na zemlji, sedele žene i deca čekajući pregled, dijagnozu, vakcinu. Za prijateljstvo koje ih je zbližavalo s tim ljudima.

Ž.M.G.Le Klezio

50

Sećam se očevog pomoćnika iz Bansoa, kao da sam ga poznavao, starog Ahiđa koji je postao njegov savetnik i prijateij. On se brinuo o svemu, o nabavkama, o planiranju putovanja u udaljene oblasti, o odnosima s poglavicama, o nadnicama za nosače, o stanju koliba u kojima su se zaustavljali. U početku je pratio mog oca na putovanjima, ali njegove poodmakle godine i zdravstveno stanje mu to, kasnije, nisu dozvoljavali. On nije bio plaćen za posao koji je obavljao. Na taj način je sticao ugled i poverenje: bio je doktorova desna ruka. Zahvaljujući njemu, mog oca su svi prihvatili (čak i vračevi, kojima je bio direktna konkurencija), tako je našao svoje odrednice u zemlji, i uspeo da obavlja svoj posao. Tokom dvadeset godina koje je proveo na zapadu Afrike, otac je sačuvao samo dva prijatelja: Ahiđu i ,,doktora“ Džefriza, jednog od načelnika iz Bamende, koji se sa strašću bavio arheologijom i antropologijom. Malo pre odlaska mog oca, Džefriz je zaista doktorirao i dobio službu na Univerzitetu u Johanesburgu. Pisao je s vremena na vreme, slao je brošure i članke o svojim otkrićima, a isto tako smo, jednom godišnje, za Boxing day9, dobijali paket sa želeom od gojave iz Južnoafričke Republike.

Ahiđo je godinama redovno pisao mom ocu u Francusku. 1960. godine, kada je njegova zemlja postala nezavisna, Ahiđo je pitao mog oca za savet oko pripajanja zapadnih kraljevina Nigeriji. On mu je odgovorio da smatra, imajući u vidu istoriju, da bi bilo poželjnije da budu pripojeni francuskom delu Kameruna, jer je ta zemlja miroljubiva. Kasnije se pokazalo da je imao pravo.

Zatim su pisma prestala da stižu, i otac je saznao od časnih sestara iz Bamende da je njegov stari prijatelj umro. Isto tako, paket sa želeom od gojave jednom nije stigao za Novu godinu, i mi smo odmah shvatili da nas je doktor Džefriz napustio. Tako su se prekinule poslednje veze koje je otac imao sa svojom drugom domovinom. Jedino što je ostalo, bila je bedna penzija, koju je nigerijska vlada davala bivšim službenicima u trenutku kada je zemlja postala nezavisna. Ali, i penzija je prestala da stiže posle izvesnog vremena, kao da je ta čitava prošlost nestala. Dakle, rat je uništio očev afrički san. 1938. godine majka se vratila u Francusku 9 Drugi dan Božića, prim. prev.

Afrikanac

51

kod roditelja, zbog porođaja. Kratki odmor, koji je otac uzeo zbog rođenja svog prvog deteta, omogućio mu je da se pridruži mojoj majci u Bretanji, gde ostaje do kraja leta 1939. godine. On se vraća brodom u Afriku pred samu objavu rata. Njegovo novo radno mesto nalazi se u Ogoji, u oblasti Kros River. Kada je izbio rat, on shvata da će za Evropu biti isto tako krvav kao i prethodni 1914. godine. On se možda nada, kao i mnogi drugi ljudi u Evropi, da će se napredovanje nemačke vojske zaustaviti na granici, i da će Bretanja, kao najzapadnija oblast, biti pošteđena.

Kada su novosti o napadu na Francusku stigle u junu 1940. godine, bilo je kasno da se učini bilo šta. U Bretanji, u Роn-l’Abeu, moja majka gleda nemačke trupe kako marširaju ispod prozora, dok na radiju objavljuju da je neprijatelj zaustavljen na Marni. Naredbe generalštaba su se morale prihvatiti bez pogovora: svi oni koji nisu imali stalno boravište u Bretanji morali su da napuste mesto stanovanja. Iako se tek oporavila od porođaja, majka je bila primorana da ode, prvo u Pariz, a zatim na slobodnu teritoriju. Vesti se više ne prenose. Otac, u Nigeriji, zna šta se dešava jedino zahvaljujući BBC-u. Za njega, koji je tamo izolovan, Afrika postaje klopka. Hiljadama kilometara daleko od njega, majka se vozi putevima punim dezertera, u bakinom starom De Dionu, sa svojim roditeljima i decom, od kojih jedno ima godinu dana, a drugo tri meseca. Otac je, bez sumnje, u tom trenutku preduzeo suludi poduhvat da pređe pustinju i da se, u Alžiru, ukrca u pravcu juga Francuske, da bi spasao svoju ženu i decu, i da bi ih doveo u Afriku. Da li bi moja majka tada prihvatila da pođe s njim? Trebalo je da napusti roditelje usred tog meteža, a oni više nisu bili u stanju da se brane. Trebalo se suočiti s opasnostima tokom putovanja, i sa rizikom da ih Nemci ili Italijani uhvate i deportuju.

Otac sigurno nije imao nikakav plan. Krenuo je u avanturu bez razmišljanja. On je pošao u Kano, na severu Nigerije, i tu je platio kako bi prešao Saharu u jednom od kamiona iz kolone. U pustinji nema rata. Trgovci nastavljaju da prenose so, vunu, drvo i sirovine. Pomorski putevi su opasni, namirnice se prevoze preko Sahare. Za oficira, koji radi kao lekar u engleskoj vojsci i koji putuje sam, takav poduhvat je odvažan i bezuman. Otac zatim ide ka severu i konači blizu Tamaghaseta (u to vreme, For-Leperin).

Ž.M.G.Le Klezio

52

On nije imao vremena da se spremi, da ponese lekove i namirnice. Obroke deli s Tuarezima koji prate kolonu kamiona, pije, kao i oni, vodu iz oaza, ona je alkalna i izaziva stomačne probleme kod onih koji nisu naviknuti na nju. Tokom čitavog puta, on snima pustinju, u Zinderu, u In Guezamu, u planinama Hogar, kao i natpise na stenama na tamacheq10 jeziku, logore nomada, devojke s licem namazanim crnom bojom, decu. On provodi nekoliko dana u tvrđavi u In Guezamu, na granici s delom Sahare koji je pod francuskom upravom. Na slici se vidi nekoliko kuća od ilovače na kojima se vijori francuska zastava, a u jarku pored puta se nalazi jedan zaustavljeni kamion, možda upravo onaj u kome je putovao. On zatim prelazi na drugu stranu pustinje, u Arak. Možda stiže do tvrđave Mak-Mahon, u El-Goleji. Za vreme rata, svaki stranac se smatra špijunom. Na kraju ga zaustavljaju i ne dozvoljavaju mu da prođe. Očajan, on se vraća natrag, istim putem do Kanoa, do Ogoje.

Posle tog neuspeha, Afrika nema za njega isti ukus slobode. Bamenda i Banso su predstavljali vreme sreće, u tom netaknutom svetu planinskih oblasti, okruženom divovima kao što su, Bambuta 2700 m, Kođu 2000 m, Oku 3000 m. Mislio je da odatle nikada neće otići. Sanjao je o savršenom životu, u kojem bi njegova deca odrastala usred prirode i postala, kao i on, stanovnici te zemlje.

Ogoja, na koju ga je osudio rat, je udaljeno mesto engleske kolonije, veliko selo u zagušljivoj kotlini na obali reke Aje, okruženo šumom i odsečeno od Kameruna neprelaznim planinskim vencem. Bolnica koja je u njegovoj nadležnosti postoji odavno, to je velika zgrada od cementa s krovom od talasastog lima, s operacionom salom, sa spavaonicama za pacijente i ekipom bolničara i babica. Iako je sve pomalo improvizovano (obala se nalazi na jedan dan vožnje), mnoge stvari su ipak predviđene. Di.-O. (načelnik) nije bio daleko, veliki administrativni centar za Kros River se nalazio u Abakalikiju, i do njega se moglo stići kolima.

Službeni smeštaj koji mu je namenjen, nalazio se odmah 10 Jezik naroda Tuareg, prim. prev.

Afrikanac

53

pored bolnice. To nije bila lepa kuća od drveta kao Forestri Haus u Bamendi, ni rustična koliba od ilovače i palminog lišća kao u Bansou. Bila je to moderna kuća, dosta ružna, napravljena od betonskih blokova, s krovom od talasastog lima, koja se svakog popodneva pretvarala u rernu — i koju je moj otac ubrzo pokrio lišćem da bi je izolovao od toplote.

Kako je živeo sve te duge ratne godine, sam u toj velikoj praznoj kući, bez vesti od žene koju voli, i dece?

Posao lekara postaje opsesija za njega. U Ogoji nema one blage opuštenosti kao u Kamerunu. Ukoliko je morao da ide na teren, to više nije obavljao na konju, krivudavim planinskim stazama. Koristio je automobil („Ford V8“, koji je kupio od svog prethodnika, koji je više bio kamion nego auto, i koji je na mene ostavio snažan utisak, kada je otac došao da nas sačeka na izlasku sa broda u Port Harkortu). Išao je lateritskim stazama u okolna sela, Ijama, Nionia, Bavop, Amači, Baterik, Bakalung, sve do Obudua na obroncima kamerunskih planina. Odnos prema bolesnicima više nije isti. Ima ih previše. U bolnici u Ogoji, on nema vremena da razgovara i da sluša jadikovke afričkih porodica. Za žene i decu nema mesta u bolničkom dvorištu, zabranjeno je paliti vatru i kuvati. Bolesnici su smešteni u spavaonicama, leže na pravim metalnim krevetima, s belim uštirkanim čaršavima i pate u istoj meri od brige i bolesti. Kada bi ulazio u sobe, otac bi video strah u njihovim očima. On više nije lekar koji sa sobom donosi izlečenje zahvaljujući lekovima sa zapada, i koji deli svoje znanje s mudracima iz sela. On je stranac, čiji je ugled priznat u čitavoj zemlji, koji seče ruke i noge kada ih zahvati gangrena, i čiji je jedini lek u tom instrumentu, istovremeno zastrašujućem i običnom, u mesinganom špricu s iglom od šest centimetara.

Posle svih tih godina tokom kojih se osećao blizak Afrikancima, kao njihov rođak i prijatelj, moj otac je otkrio da je lekar samo jedan delić kolonijalne sile, da se on ne razlikuje od policajca, sudije ili vojnika. A kako je i moglo biti drugačije? Pružati medicinsku pomoć znači, isto tako, imati moć nad ljudima, a kontrola zdravlja je takođe i politička kontrola. Britanska vojska je to dobro znala: početkom veka, posle žestokog otpora, ona je uspela da pobedi, uz pomoć oružane sile i moderne tehnike, magiju

Ž.M.G.Le Klezio

54

poslednjih ibo ratnika u svetilištu Aro Čuku, na manje od jednog dana hoda od Ogoje. Nije bilo lako promeniti celokupan narod, kada se ta promena vrši prinudno. Otac je, bez sumnje, naučio tu lekciju zbog usamljenosti i izolovanosti u koje je utonuo zbog rata. To uverenje je kod njega još više učvrstilo pesimizam i ideju o neuspehu. Sećam se da mi je jednom rekao na kraju svog života, da, ukoliko bi trebalo da počne sve ispočetka, ne bi želeo da bude lekar, već veterinar, jer su životinje jedine u stanju da prihvate svoju patnju.

Вilо je isto tako i nasilja. U Bansou, u Bamendi, u kamerunskim planinama, moj otac je bio očaran blagošću i smislom za humor kod Afrikanaca11. U Ogoji je sve bilo drukčije. Zemljom vladaju plemenski ratovi, osvete i obračuni između sela. Putevi i staze nisu sigurni, trebalo je biti naoružan. Iboi iz Kalabara su se najupornije odupirali najezdi Evropljana. Za njih se govorilo da su hrišćani (to je, čak, jedno od obrazloženja koje je korišćeno u Francuskoj da bi ih podržali u borbi protiv njihovih suseda Joruba, koji su muslimani). U stvari, animizam i fetišizam su vrlo rasprostranjeni u to vreme. Vradžbine su isto tako uobičajene u Kamerunu, ali za mog oca, one imaju mnogo otvorenije i pozitivnije značenje. Na istoku Nigerije, vradžbine su tajne i izvode se pomoću otrova, skrivenih amajlija i znakova koji nose nesreću. Moj otac je tada prvi put čuo priče o bacanju čini, magiji i ritualnim zločinima, od Evropljana koji su tu stanovali i od starosedelaca, koji su radili za njih. Legenda o Aro Čukuu i njegovom žrtvenom n Opšte mišljenje o blagosti ljudi u oblasti Bansoa teško da se može primeniti na ljude ostalih oblasti na zapadu Kameruna. U jednoj studiji posvećenoj narodu Vija u okrugu Bamenda, doktor Džefriz navodi primere svireposti u večnom ratu s plemenom Fulani iz Kišonga: kada bi uhvatili nekog pripadnika naroda Vija, oni bi mu odsekli uši i ruke do lakata, zatim bi ušili jedan dlan za drugi i na taj način napravili neku vrstu ogrlice, koju bi okačili oko vrata tog nesrećnika pre nego što bi ga poslali u njegovo selo. Francuska i engleska vojska su se borile protiv takvog nasilja, koje se danas ponovo pojavljuje u nekim zemljama zapadne Afrike, kao na primer u Liberiji, beleška pisca

Afrikanac

55

kamenu nastavlja da uznemirava duhove. Te priče su stvarale atmosferu nepoverenja i napetosti. Pričalo se kako su u nekom selu, nedaleko od Obudua, stanovnici imali običaj da zategnu konopac preko puta, kada bi videli da se neki usamljeni putnik tuda uputio biciklom. Čim bi jadnik pao, odmah bi ga dotukli, odneli iza jednog zida, raskomadali i pojeli. A u jednom drugom selu, načelnik je tokom obilaska zaplenio, s tezge jednog mesara, meso koje je navodno bilo svinjsko, a glasine su tvrdile da je bilo ljudsko. U Obudu, gde su se nedopušteno lovile gorile iz okolnih planina, mogle su se videti, na pijaci, šape koje su se prodavale kao suveniri, ali izgleda da je bilo i dečijih šaka u prodaji, ukoliko bi se bolje pogledalo izbliza.

Otac nam je pričao te zastrašujuće priče, u koje je verovao samo delimično. On nikada nije naišao na slučajeve ljudožderstva. Jedino što je sigurno, to je da je često išao na teren da vrši autopsije zbog ubistva. To nasilje za njega postaje opsesija. Znam da nam je pričao da je ponekada, kada bi pregledao leševe, morao da pričvrsti skalpel za štap pre nego što bi napravio rez na koži, da bi izbegao eksploziju gasa, jer su tela bila u poodmaklom stanju raspadanja.

Bolest za njega dobija tada uvredljivi karakter, pošto je čar Afrike prestala da postoji. Zanimanje koje je obavljao sa zanosom, počinje da ga opterećuje u toj toploti, vlažnosti reke i usamljenosti na kraju sveta. Blizina patnje ga zamara: sva ta tela koja gore u groznici, naduveni stomaci bolesnih od raka, noge izjedene od čireva, izobličene od sionske bolesti, lica izrovana od lepre i sifilisa, žene pocepane od porođaja, deca ostarela od avitaminoze, njihova siva koža kao pergament, kosa boje rđe i izbuljene oči zbog smrti koja ih čeka. Dugo posle toga, on mi je pričao o tim užasnim stvarima s kojima se trebalo suočavati, svakog dana, kao da se isti redosled stalno ponavljao: starica koju je trebalo vezati za krevet jer je poludela zbog uremije, čovek, kome je izvadio tako dugačku pantljičaru, da je morao da je namota na štap, mlada žena kojoj je morao da izvrši amputaciju noge zbog gangrene, jedna druga koju su doneli na umoru zbog velikih boginja, s naduvenim licem punim rana. Fizička blizina te zemlje, taj osecaj koji nam može pružiti jedino dodir s humanošću u svoj toj bolnoj stvarnosti; miris kože, znoj, krv, bol, nada, iskrica koja se pokatkad vidi u pogledu nekog

Ž.M.G.Le Klezio

56

bolesnika kada prestane groznica, ili taj beskrajni trenutak u .kome lekar vidi život koji se gasi u zenici samrtnika — sve to što ga je ponelo i davalo mu snagu na početku, kada je plovio rekama u Gvajani, kada je hodao planinskim stazama u brdovitim predelima Kameruna, sve to se dovodi u pitanje u Ogoji, zbog svakodnevne strahovite iznurenosti i neispoljenog pesimizma, zbog činjenice da nije u stanju da obavi svoj zadatak do kraja.

Ispričao mi je priču, glasom prigušenim od uzbuđenja, o mladom Ibou koga su doveli u bolnicu u Ogoji sa vezanim rukama i nogama, dok su mu usta bila zapušena nekom vrstom drvene brnjice. Ujeo ga je pas, ali besnilo se pojavilo tek kasnije. On je bio potpuno svestan svega i znao je da će umreti. Na trenutke, u ćeliji u kojoj su ga izolovali, on dobija napade, njegovo telo se izvija na krevetu uprkos tome što je vezan, njegovi udovi imaju takvu snagu da se dobija utisak da će kožni remeni popucati. Istovremeno, on mrmlja i urla od bolova, iz usta mu izlazi pena. Zatim tone u san, pod dejstvom morfijuma. Nekoliko sati kasnije, moj otac mu iglom ubrizgava otrov u venu. Pre nego što je izdahnuo, dečak ga je pogledao, a zatim je izgubio svest i njegova pluća su ispustila poslednji uzdah. Kakav čovek može biti neko ko je to doživeo?

Afrikanac

57

ZABORAV

Evo kako sam doživeo oca kada sam ga video 1948. godine, na kraju njegovog afričkog perioda života. Nisam ga ni prepoznao ni razumeo. Suviše se razlikovao od svih ljudi koje sam poznavao, bio je stranac za mene, čak i gore od toga, skoro neprijatelj. On nije imao ničeg zajedničkog s ljudima koje sam viđao u Francuskoj u krugu prijatelja moje bake, tih ,,ujaka“, i tih prijatelja mog deke, koji su bili gospoda iz drugog vremena, prefinjeni, odlikovani, rodoljubivi, revanšisti, pričljivi; donosili su poklone, imali su porodicu, veze, bili su pretplaćeni na časopis „Journal des voyages“, čitali su Leona Dodea i Baresa. Oni su bili uvek savršeno odeveni u siva odela s prslucima, nosili su košulje s tvrdim okovratnicima i kravatama, šešire od filca i baratali štapovima s metalnim vrhom. Posle večere bi se smestili u kožne fotelje u trpezariji, koje su ih podsećale na srećna vremena, pušili bi i pričali, a ja bih zaspao s nosom u praznom tanjiru slušajući brundanje njihovih glasova.

Čovek koga sam ugledao na molu u Port Harkortu, u podnožju broda, bio je iz nekog drugog vremena: nosio je suviše široke, bezoblične i prekratke pantalone, belu košulju, i crne kožne cipele prašnjave od puta. Bio je strog i ćutljiv. Kada je govorio francuski, imao je pevušeći akcenat sa Mauricijusa, a kada je govorio pidgin, to je zvučalo kao da udara u zvona. Bio je nepokolebljiv, autoritativan, a u isto vreme nežan i velikodušan s Afrikancima koji su radili za njega u bolnici i u kući. Imao je razne manije i navike koje nisam poznavao i o kojima nisam imao pojma: deca nisu uopšte smela da govore za stolom, sem ukoliko nisu dobila odobrenje, nisu smela da trče, da se igraju, ni da se izležavaju u krevetu. Nisu smela da jedu van obroka, naročito ne

Ž.M.G.Le Klezio

58

slatkiše. Deca nisu smela da stavljaju ruke na sto za vreme jela, nisu smela ništa da ostave u tanjiru i morala su da vode računa da nikada ne žvaću s otvorenim ustima. Bio je opterećen čistoćom i zbog toga je radio čudne stvari, prao je ruke alkoholom, a zatim bi zapalio šibicu. Stalno je proveravao filter za vodu, pio je samo čaj, čak i vruću vodu (ono što Kinezi zovu beli čaj), sam je pravio sveće od voska i kanapa koji je zamakao u parafin, a sudove je prao u ekstraktu biljke sapunjače. Njegov jedini kontakt sa svetom bio je radio, povezan s antenom koja je prelazila preko bašte, jer nije čitao ni knjige ni novine. Jedino što je čitao, bila je jedna mala knjiga sa crnim koricama, koju sam našao mnogo godina kasnije i koja me gane kad god je otvorim, nosila je naslov Oponašanje Hrista. To je bila vojnička lektira, kao što zamišljam da su nekada davno vojnici na bojnom polju mogli čitati Misli, Marka Aurelija. Naravno, o tome nam ništa nije govorio.

Od prvog trenutka, moj brat i ja smo ga izazivali; sipali smo mu biber u čajnik. To mu nije bilo smešno, jurio nas je oko kuće i žestoko istukao. Možda bi se neki od ,,ujaka“ koji su dolazili kod bake tome samo nasmejali. Tada smo odjednom shvatili da otac može da bude opasan, da može da nas kazni, da ode u šumu po šibe i da nas dobro izudara po nogama. Mogao je da zavede muška pravila koja su isključivala bilo kakav razgovor ili opravdanje. Isto tako je mogao da deli pravdu u zavisnosti od slučaja, da odbija pogađanja, cinkarenje i sve one igre sa suzama i obećanjima koje smo bili naviknuti da igramo s bakom. Ili da ne opravdava ni najmanji izraz nepoštovanja ili početak napada besa: za mene je stvar bila jasna, kuća u Ogoji je bila prizemna i nije bilo nijednog komada nameštaja koji bi se mogao baciti kroz prozor.

Taj isti čovek je zahtevao od nas da se molimo svako veče pre spavanja, a da nedelju posvetimo čitanju molitvenika. Pravila koja smo otkrili zahvaljujući njemu nisu trpela nikakve pogodbe. To je bio određeni način života i ponašanja. Pretpostavljam da smo u Ogoji shvatili da Deda Mraz ne postoji, da svetkovine i crkveni praznici služe da bismo se molili i da nije bilo potrebno davati poklone, a u našoj situaciji to se moglo smatrati sasvim suvišnim.

Stvari bi sigurno bile drugačije da nije bilo tog sloma zbog rata, da je moj otac, umesto što se sukobio s decom koja su za njega

Afrikanac

59

postala stranci, mogao da se navikne da živi u istoj kući sa tek rođenim detetom i da je mogao da prati njegove spore korake, koji vode od detinjstva ka zrelosti. Afrika mu je oduzela porodični život i ljubav prema najbližima, iako je tu bio srećan sa svojom ženom, s kojom je delio život i avanture u Bansou i Bamendi.

Čini mi se da danas žalim što sam to propustio. Pokušavam da zamislim kako se osećalo osmogodišnje dete, koje je odraslo u zatvorenom prostoru zbog rata, i koje su odveli na drugi kraj sveta da upozna jednog stranog čoveka koji mu je bio predstavljen kao otac. I to još u Ogoju, u prirodno okruženje u kome je sve razuzdano, sunce, oluje, kiša, rastinje, insekti, u zemlju koja je u isto vreme puna slobode i stega. Gde su ljudi i žene bili potpuno različiti, ne zbog boje kože ili zbog kose, već zbog načina na koji su govorili, hodali, smejali se, jeli. Gde su bolest i starost bili uočljivi i gde su radost i dečije igre mnogo upečatljivije. Gde se detinjstvo završava vrlo rano, skoro bez prelaznog doba, gde dečaci rade s očevima, a devojčice se udaju i postaju majke sa trinaest godina.

Voleo bih da sam odrastao pored oca koji priča događaje iz svog života, peva pesmice, ide sa svojim sinovima na reku Aju, u lov na guštere ili rakove, da sam mogao da mu dam ruku dok mi pokazuje retke leptire, otrovno cveće, otkriva tajne prirode koje dobro poznaje, da slušam kako priča o svom detinjstvu na Mauricijusu, da idem s njim u posetu prijateljima, kolegama u bolnici, da gledam kako popravlja automobil ili kako menja slomljene kapke na prozoru, da sadim s njim drveće i cveće koje voli, buganviliju, strelicije, rajske ptice, i sve ono što je moglo da ga podseća na prelepi vrt njegove rodne kuće u Moki. Ali, zašto sanjati o tome? Ništa od svega toga nije bilo moguće.

Mi smo, umesto toga, vodili protiv njega podmukli i iscrpljujući rat, jer smo se plašili kazni i batina. Najgori period je bio kada se vratio iz Afrike. Uz teškoće zbog prilagođavanja koje je imao, osećao je neprijateljstvo u sopstvenom domu. Njegovi izlivi

Ž.M.G.Le Klezio

60

besa su bili preterani, neumereni i zamorni. Tukao nas je štapom ili pesnicom zbog najmanje sitnice; razbijene posude, pogrešno upotrebljene reči, pogleda. Sećam se da sam osećao nešto što je ličilo na mržnju. Sve što sam mogao da učinim, bilo je da slomim prut, ali on je išao u brda da naseče druge. Bilo je u svemu tome nečeg zastarelog, moji drugovi nisu doživljavali takve stvari. Verovatno sam posle toga očvrsnuo, baš kao što se kaže u jednoj arapskoj poslovici: onaj koga tuku, prvo je slab, ali kasnije ojača.

Danas, posle sveg tog vremena koje je prošlo, shvatam da nam je otac preneo najteži deo vaspitanja — onaj koji se ne uči ni u jednoj školi. Afrika ga nije promenila. Ona je u njega usadila strogost. Kasnije, kada se, u penziji, vratio na jug Francuske, on je poneo sa sobom to afričko nasleđe. Autoritet i disciplinu, do surovosti.

Ali isto tako tačnost i poštovanje, kao pravilo starih kamerunskih i nigerijskih zajednica, u kojima deca ne plaču i ne smeju da se žale. Pretpostavljam da je naklonost prema takvom redu bez suvišnih stvari, bez predrasuda našao u islamu. Tek sada shvatam ono što mi je onda izgledalo besmisleno, njegovu opsesiju prema čistoći i načinu na koji je prao ruke. Gađenje koje je ispoljavao prema svinjskom mesu, iz koga je vrhom noža izvlačio učaurena jaja pantljičare, kako bi nas što bolje u to ubedio. Način na koji je jeo i kuvao pirinač kao Afrikanci, dolivajući postepeno toplu vodu. Kako je spremao bareno povrće uz sos od ljute papričice da bi mu poboljšao ukus. Voleo je sušeno voće, datule, smokve, čak je i banane stavljao na sunce, na okvir prozora da se osuše. Poklanjao je mnogo pažnje odlaženju na pijacu, veoma rano ujutru, u društvu radnika iz arapskih zemalja, kao i onih koje je susretao u policijskoj stanici, svaki put kada je išao da produži dozvolu za boravak.

Sada sve to izgleda kao anegdota. Ali, afrički način ponašanja je postao njegova druga priroda i davao je primer, koji se nije mogao zanemariti, svom detetu, koje je zatim odraslo. Posle dvadeset dve godine života u Africi, on je osećao duboku mržnju prema kolonijalnom sistemu, u svakom obliku. 1954. godine smo otišli na turističko putovanje u Maroko (gde je jedan od ,,ujaka“ bio upravnik poljoprivrednog imanja). Sećam se jednog događaja

Afrikanac

61

mnogo bolje od svih ostalih. Vozili smo se redovnom autobuskom linijom od Kazablanke do Marakeša. U jednom trenutku, šofer (Francuz) je pobesneo, počeo je da vređa jednog starog seljaka i izbacio ga napolje, jer verovatno nije imao novaca da plati prevoz. Moj otac je bio ozlojeđen. Njegov komentar se odnosio na celokupnu francusku vlast u zemlji, koja je zabranjivala stanovnicima da se bave bilo kakvim poslom, čak i da voze autobus, i koja je zlostavljala siromašne. U istom periodu, on je slušao radio svakog dana i pratio borbu plemena Kikuju za nezavisnost Kenije i plemena Zulu, protiv rasne diskriminacije u Južnoafričkoj Republici.

Ali, to nisu bile apstraktne ideje ni politički izbor. To je bio glas Afrike, koji je govorio iz njega i koji je budio stara osećanja. On je sigurno mislio o budućnosti kada je putovao na konju s mojom majkom po kamerunskim stazama. To je bilo pre rata, pre samoće i gorčine, kada je sve bilo moguće, kada je zemlja bila mlada i kada se sve moglo dogoditi. Daleko od korumpiranog i profiterskog društva na obali, on je sanjao o ponovnom rađanju Afrike, bez stega kolonijalnog društva i zle kobi epidemija. To je bio trenutak blaženstva na prostranstvima obraslim travom po kojima su kaskala stada u pratnji pastira, ili u seoskim kućama sa zidovima od ilovače i krovovima od lišća u okolini Bansoa, u njihovom vekovnom savršenstvu.

Dolazak nezavisnosti u Kamerun i Nigeriju, a zatim postepeno na čitav kontinent, sigurno ga je veoma interesovao. Svaki ustanak je za njega bio novi zrak nade. Rat koji je tada upravo izbio u Alžiru i zbog koga su njegova sopstvena deca mogla biti mobilisana, predstavljao je vrhunac užasa. On nikada nije oprostio De Golu njegovu dvostruku igru.

Otac je umro one godine kada se pojavila sida. On je još pre toga zapazio da su velike kolonijalne sile, zbog strategije, zaboravile kontinent koji su eksploatisale. Tirani, kao Bokasa i Idi Amin Dada, došli su na vlast uz pomoć Francuske i Engleske, a vlade zapadnih zemalja su im dostavljale oružje i novčanu pomoć godinama pre nego što su ih osudili. Šezdesetih godina, vrata su bila otvorena za emigraciju; kolone mladih ljudi su napuštale Ganu, Benin ili Nigeriju, da bi služili kao radna snaga i da bi popunili

Ž.M.G.Le Klezio

62

predgrađa, a onda su se ta ista vrata zatvorila kada su, zbog ekonomske krize, industrijalizovane zemlje postale hladne i neprijateljski nastrojene prema strancima. Prepustili su Afriku starim demonima, malariji, dizenteriji, gladi. Danas vlada nova kuga koja se zove sida, i koja preti da usmrti trećinu afričkog stanovništva, ali zapadno društvo koje raspolaže lekovima, pravi se da ništa ne primećuje i da ništa o tome ne zna.

Izgleda da je Kamerun izbegao to prokletstvo. Planinski deo na zapadu je napravio razuman izbor, tako što se odvojio od Nigerije i na taj način izbegao korupciju i plemenske ratove. Ali, modernizacija nije donela očekivanu dobrobit. Na očigled mog oca, nestajao je šarm sela, spor i bezbrižan način života u ritmu poljoprivrednih radova. Sve to je zamenila dobit, potkupljivost i izvesna vrsta nasilja. lako je bio daleko od Bansoa, moj otac je sve to naslućivao. Sigurno je osećao dolazak novih vremena kao talas koji se povlači, ostavljajući za sobom mnoštvo uspomena.

Dok su moji roditelji, 1968. godine, posmatrali kako se ispod njihovih prozora u Nici nagomilava brdo đubreta zbog opšteg štrajka, i dok sam ja, u Meksiku, slušao brujanje vojnih helikoptera koji su prenosili tela studenata ubijenih u Tlatelkou, Nigerija ulazi u završnu fazu užasnog masakra, jednog od najvećih genocida ovog veka, poznatog pod imenom rat u Bijafri. Iboi i Jorube se ubijaju zbog izvora nafte na ušću reke Kalbar, dok zapadni svet to ravnodušno posmatra. Još gore od toga, velike naftne kompanije, uglavnom „Shell-British Petroleum“ iz Engleske i Holandije učestvuju u tom ratu, tako što vrše pritisak putem svojih vlada da se obezbede izvori i naftovodi. Vlade koje ih predstavljaju, sukobljavaju se međusobno preko zaraćenih strana, Francuska uz pomoć ustanika iz Bijafre, a Sovjetski Savez, Engleska i Amerika uz pomoć federalne vlade, sastavljene većinom od Joruba. Taj građanski rat postaje svetski skandal, rat između civilizacija. Govori se o sukobu hrišćana protiv muslimana, ili nacionalista protiv kapitalista. Razvijene zemlje pronalaze, tako, neočekivano tržište za gotove proizvode: oni prodaju, u oba tabora, lako i teško

Afrikanac

63

naoružanje, nagazne mine, tenkove, avione, čak se nemački, francuski i čadski plaćenici bore u četvrtoj brigadi u Bijafri na strani pobunjenika iz Ojukva. Ali, krajem leta 1968. godine, vojska Bijafre kapitulira, jer je opkoljena, desetkovana od strane federalnih trupa pod komandom generala Bendžamina Adekunle, koji je, zbog svoje okrutnosti, imao nadimak „Сrnа škorpija“. Jedini otpor, još uvek pruža šačica boraca, uglavnom dečaka, koji vitlaju mačetama i drvenim štapovima u obliku raketa, preteći Migovima i ruskim bombarderima. Bijafra ulazi u dugu agoniju posle pada Abe (koja se nalazi nedaleko od drevnog svetilišta Aro Čuku). Uz saučesništvo Engleske i Amerike, general Adekunle uspostavlja blokadu na čitavoj teritoriji Bijafre i onemogućava bilo kakvu pomoć ili snabdevanje. Pred navalom federalne vojske, koju je obuzelo osvetničko ludilo, stanovništvo beži ka preostaloj teritoriji Bijafre, u savane i šume, pokušava da opstane s rezervama hrane. Muškarci, žene i deca su uhvaćeni u smrtonosnu zamku. Od septembra nije više bilo vojnih operacija, ali milioni ljudi su ostali odsečeni od sveta, bez hrane i lekova. Kada su međunarodne organizacije konačno mogle da prodru do pobunjeničke zone, otkrile su sve razmere užasa. Duž puteva, uz obale reka, na ulazu u sela, stotine hiljada dece je umiralo od gladi i žeđi. Celokupna teritorija zemlje je izgledala kao veliko groblje. Svuda, po ravnicama obraslim travom, sličnim onima na kojima sam vodio rat protiv termita, besciljno su tumarala deca bez roditelja, nalik na kosture. Dugo posle toga opsedala me je pesma Sinua Ašebe, Božić u Bijafri, koja počinje rečima:

Ne, nijedna Devica s detetom neće moći da se uporedi

Sa slikom nežnosti majke Prema svom sinu koga će uskoro morati

da zaboravi.

Video sam te užasne slike u svim novinama i časopisima. Po prvi put, zemlja u kojoj sam proveo najznačajniji deo detinjstva, prikazana je celom svetu, ali samo zato što je bila na umoru. Kako je moj otac mogao to da prihvati kada je video te slike? U sedamdeset drugoj godini, čovek može samo da posmatra i da ćuti. Možda da pusti poneku suzu. Iste godine kada je uništena zemlja u

Ž.M.G.Le Klezio

64

kojoj je živeo, ocu je oduzeto britansko državljanstvo, zbog proglašenja nezavisnosti Mauricijusa. Od tog trenutka, on je prestao da sanja o odlasku. Nameravao je da se vrati u Afriku, ali ne u Kamerun, već u Durban, u Južnoafričku Republiku, da bi bio bliže svojoj braći i sestrama koji su ostali na rodnom Mauricijusu. Zatim je zamišljao da će se nastaniti na Bahamima, u Eleuteri, gde je hteo da sagradi neku vrstu kolibe. Sanjao je gledajući geografske karte. Tražio je novo mesto, ali ne neko od onih koje je poznavao ili u kojima je patio, tražio je novi svet, gde bi mogao početi sve iz početka, kao na nekom ostrvu. Posle masakra u Bijafri, on više nije sanjario. Obuzeio ga je tvrdoglavo ćutanje, koje ga je pratilo sve do smrti. Zaboravio je čak i da je bio lekar i da je vodio život avanturiste i junaka. Kada je jednom kratko boravio u bolnici zbog komplikacija gripa, gde je dobio transfuziju, imao sam mnogo poteškoća kada sam zamolio da mu se pokažu rezultati. „Zašto ih želite? upitala je bolničarka. Da li ste vi lekar?“ Ja sam joj odgovorio: „Ја nisam, ali on jeste.“ Bolničarka mu ih je tada donela. „Ali, zašto mi niste rekli da ste lekar?“ Otac joj je odgovorio: „Zato što me niste pitali.“ Na izvestan način, mislim da je to učinio ne zato što je postao ravnodušan, već zato što se poistovetio sa svima onima koje je lečio i na koje je počeo da podseća pred kraj života.

Imam stalno želju da se vratim Africi i sećanjima iz detinjstva. Na izvor mojih osećanja i opredeljenja. Istina je da se svet menja, a ja sam tako daleko od dečaka koji stoji usred ravnica s visokom travom, na toplom vazduhu punom mirisa iz savane i glasova iz šume, koji oseća na usnama vlagu neba i oblaka, da nijedna priča ni putovanje nisu dovoljni da mi omoguće da mu se pridružim.

Međutim, ponekad, dok nasumice hodam ulicama nekog grada, u prolazu ispred kapije kuće u izgradnji, odjednom osetim hladan miris upravo izlivenog cementa, i eto me u kolibi u Abakalikiju, ulazim u četvrtastu, senovitu prostoriju moje sobe, vidim iza vrata velikog plavog guštera kojeg je udavila naša mačka i kojeg mi donosi u znak dobrodošlice. Ili, kada se najmanje nadam, osetim miris vlažne zemlje našeg vrta u Ogoji, dok monsun tutnji po krovu i pravi potoke boje krvi koji vijugaju po ispucaloj zemlji.

Afrikanac

65

Čujem, čak, kroz brujanje automobilske gužve u aveniji, blagu muziku žubora reke Aje.

Čujem glasove dece koja viču, koja me zovu, nalaze se ispred žive ograde na ulazu u vrt, doneli su kamenčiće i ovčije pršljenove da se igramo i da me vode u lov na belouške. U toku popodneva, posle časa računanja s majkom, smestio bih se na betonu, u verandi, pravio bih bogove od ilovače pod vrelinom beličastog neba i sušio ih na suncu. Sećam se svakog od njih, njihovih imena, podignutih ruku, maski. Alasi, gromovnik, Ngu, Eke-Ifite — boginja majka, Agvu — zloća. Ima ih još mnogo, svakog dana sam izmišljao novo ime, oni su bili moji chi, moji dusi koji su me štitili i koji su se zalagali za mene kod Gospoda Boga.

Gledam toplotu kako se diže ka nebu u sumrak, i munje koje se nečujno prenose preko oblaka i njihovih sivih kresta uokvirenih vatrom. A kada padne noć, slušam topot grmljavine, kako se malo po malo približava, i osećam talas vazduha koji lagano pomera moju ležaljku i gasi plamen lampe. Čujem majku kako broji sekunde koje nas razdvajaju od udara groma, koji se kreće brzinom od tristo trideset tri metra u sekundi i kako računa razdaljinu. Na kraju, osećam hladan vetar, koji dolazi s kišom i fijuče punom snagom kroz krošnje drveća, čujem svaku grančicu kako ječi i pucketa dok se vazduh pun prašine, koju podiže kiša dobujući po zemlji, uvlači u sobu.

Sve to je tako daleko i tako blizu. Jedna obična tanka opna, kao ogledalo, deli današnji svet od jučerašnjeg. Ne mislim na nostalgiju. Taj bol koji osećamo kada smo napušteni nije nikada kod mene izazivao nikakvo zadovoljstvo. Mislim na sadržinu, na osećanja, na najlogičniji deo mog života.

Prvo sam dobio nešto, a zatim mi je to oduzeto. Ono što mi je neosporno nedostajalo je: otac i detinjstvo koje sam mogao da provedem uz njega, u toplini porodičnog doma. Znam da mi je to nedostajalo, bez tuge i bez posebnih zabluda. Svetlost koju čovek gleda iz dana u dan na licu žene koju voli, ili iskra koju vreba u pogledu svog deteta. To ne može da dočara nijedna slika, nijedna fotografija. Ali, sećam se šta sam dobio po prvi put kada sam stigao u Afriku: to je bila sloboda, tako snažna da sam od tog osećaja goreo, on me je opijao i u njemu sam uživao do bola.

Ž.M.G.Le Klezio

66

Ovde ne mislim na egzotičnu stranu stvari: deci je potpuno nepoznat taj porok. Ne zato što su u stanju da vide drugu stranu stvari i predmeta, nego upravo zato što ih vide onakve kakvi su: drvo, rupu u zemlji, mrave radilice, grupu razigrane dece u potrazi za zabavom, starca sa zamućenim pogledom koji pruža svoju mršavu ruku, ulicu u nekom afričkom selu kada je pijačni dan, to je mogla biti bilo koja ulica u bilo kom selu, bilo koji starac, deca, drvo ili mravi. To blago čuvam još uvek u dubini duše i niko mi ga ne može oduzeti. Ono predstavlja mnogo više od običnih sećanja, ono je sastavljeno od izvesnosti.

Da nisam imao tu čulnu spoznaju Afrike, da nisam dobio to životno nasleđe još pre rođenja, šta bi se sa mnom dogodilo? Danas, postojim, putujem, osnovao sam porodicu i nastanio sam se na drugom mestu. Međutim, ja sam neprestano obuzet nekom nevidljivom materijom koja se kreće između zidova stvarnosti, tada me obuzima vreme iz prošlosti, koje sam proveo u Ogoji. To dolazi u talasima, omamljuje me i opija. I ne samo to sećanje iz detinjstva, neverovatno precizno za svako osećanje, za miris, ukus, razlike, i trajanje.

To shvatam tek sada, dok pišem. To sećanje ne pripada samo meni. Ono pripada i sećanju na vreme koje je prethodilo mom rođenju, kada su moji roditelji išli zajedno planinskim stazama, u kraljevinama na zapadu Kameruna. I sećanju na nade i strahove mog oca, na njegovu usamljenost, i očajanje u Ogoji. Sećanju na trenutke sreće kada su moji roditelji bili sjedinjeni u ljubavi koju su smatrali večnom. Išli su nasumice stazama, a imena tih mesta su se nastanila u meni kao imena ljudi, Bali, Nkom, Bamenda, Banso, Nkong-samba, Revi, Kaja. Imena oblasti, Mbembe, Kaka, Nsungli, Bum, Fungom. I visoravni na kojima su se polako kretala stada goveda s rogovima u obliku polumeseca, koji dodiruju oblake, između Lasima i Ngonzina.

Možda me, na kraju svega, moj stari san nije prevario. Ukoliko je moj otac postao Afrikanac zbog sticaja okolnosti i sudbine, ja onda mogu da gajim uspomenu na majku Afrikanku, onu koja me je negovala i hranila u trenutku kada sam začet, i kada sam rođen.

Decembar 2003–Januar 2004

67

Ž.M. G.Le Klezio AFRIKANAC

Urednik VLADIMIR KRULJ

Lektura i korektura BILJANA BJEGOVIĆ'

Prelom SEVERIN M. FRANIĆ

Likovni urednik MIHAILO GRBIĆ

Izdavač TRAGOVI, Beograd KIP NE&BO, Beograd

Za izdavače BILJANA VRCELJ VLADIMIR KRULJ

Štampa GRAFIČKI STUDIO ART-A

Tiraž 500 primeraka

ISBN 86-7602-011-6

68

CIP Katalogizacija u publikaciji Narodna biblioteka Srbije, Beograd 821.133.1-94

LE KLEZIO, Žan Mari Gistav Afrikanac / Ž.M.G. Le Klezio ; prevela sa francuskog Mina Aksentijević Hemard. Beograd : Tragovi: Ne & Bo, 2005 (Beograd : Art-a). 90 str. : fotogr. ; 21 cm

Prevod dela: L'African / J. M. G. Le Clézio. Tiraž 300.

ISBN 86-7602-011-6 COBISS.SR-ID 126155788

69

70