Naziv originala:Scott OdenTHE LION OF CAIRO

Copyright © 2010 by Scott Oden

Translation Copyright © 2010 za srpsko izdanje Alnari d.o.o.ISBN 978-86-7710-566-2

Obrada: Miss Smilawww.balkandownload.org

Kan ma kanfi qadim azzaman

„Bejaše, ne bejaše,u prohujalim vremenima...”

- TRADICIONALNA BEDUINSKA PESMA

Z

PROLOG

VEKET I UDARCI ČELIKA su zamrli, zvuci izgubljeni u vetru koji je zavijaoiznad snegom prekrivenih grebena i izlivao se u prevoje i zaštićene

doline visokih avganistanskih planina. Pukotine u olovnosivim oblacima- oblacima koji nisu nagoveštavali nikakvo olakšanje od dugačke zime naKrovu sveta - dozvoljavale su kratak, podsmešljiv pogled na plavo nebo izlatastu svetlost sunca. Međutim, i to beše obmana, budući da nejaki zracisunčeve svetlosti nisu mogli da ublaže hladnoću koja je poput noža seklakroz kožu i vunu i debelu odeću, smrzavajući meso i ledeći braduljudima.

Ipak, dvojica muškaraca, sučeljena na krivudavoj stazici koja je vodilado seoceta Kuram ugnežđenog u planinskim vrletima, nisu obraćalamnogo pažnje na vetar, hladnoću, ili pak slabašnu sunčevu svetlost.Nanosi snega i gole stene behu im jedno te isto dok su polako kružilijedan oko drugog, a dah im se ledio sa svakom prodahtanom kletvom, pričemu je svaki borac tražio priliku da privede ovu borbu krvavomsvršetku. Oba čoveka su bila obučena u poderane avganistanske čakšire iofucane turbane, opasane odežde od prugaste svile i prljave vune, sakaiševima načičkanim drškama bodeža; bili su slične visine - ali dok jejedan bio krupan, širokih ramena, sa vratom poput bika i sedim vlasima ubradi, drugi je bio mlad i vitak, graciozan poput turske sablje koju jedržao u ožiljcima prekrivenoj ruci.

„Baber-kane”, reče mladić na arapskom jeziku obojenim egipatskimnaglaskom, „izmiri se s Alahom, jer je tvoj život pri kraju. Krv Kurama jebedna cena za krv slugu moga gospodara, ali to je cena koja mora bitiplaćena.”

Mišići u Baber-kanovom vratu su nabrekli kad je okrenuo glavu ustranu i pljunuo na tlo. U šaci je držao salavar - dugi bodež avganistanskihgorštaka - sa šezdeset centimetara dugačkom jednoseklom oštricom odsenkama prošaranog čelika iz Damaska, starijeg od islama, i balčakomobmotanim kožnim trakama i srebrnom žicom. Iskeženo lice izrezbarenou žućkastoj slonovači cerilo se sa jabuke mača. „Tvoj gospodar? Tvojgospodar je kukavica koja sedi na svojoj planini i igra se carstva! Tja!Misliš li da ne znam ko si ti, pseto alamutsko? Možda si pobio dvadesetak

mojih Afrida, ali ja sam ubio hiljadu tvoje braće, hiljadu tvojih pasa izAlamuta!” Baber-kan podiže salavar dok su mu oči sevale. „Deder priđibliže, moj mali asasine! Priđi bliže i postani hiljadu prvi!”

Mladom asasinu pade mrak na oči; izustivši grlenu psovku, skočio jeprema Baber-kanu i zamahnuo sabljom u luku koji bi afridskom poglaviciotfikario glavu s ramena... da ga ovaj nije očekivao. Baber-kan se sagnuo iizmakao u stranu, zuba ogoljenih poput osmeha mrtvačke lobanje dok jezadavao protivudarac.

Samo je puki refleks spasao mladiću život. Krajičkom oka je spaziosalavar koji se spuštao, čeličnu oštricu koja se presijavala na bledomzimskom svetlu; trznuo se u stranu i nespretno postavio sablju kako biparirao Baber-kanovom sečivu. Čelik je udario u čelik uz odzvanjajućitresak dok je salavar - premda naizgled krt i lomljiv - skršio oštricuasasinove sablje odmah iznad balčaka. Mladi ubica je vrisnuo kada mu jevrh avganistanskog sečiva zasekao obrvu i rasekao levi obraz, za dlakupromašivši oko.

Asasin se zateturao, držeći se za okrvavljeni obraz. Nešto više odpukog bola zatutnjalo mu je u glavi. Jezivi osećaj puzao mu je po kožilobanje i nadole niz kičmu - hiljadu ledenih pipaka koji pokušavaju dapronađu put u njegovu dušu. U ušima mu je odjekivala sablasna kakofonijaglasova koji nisu bili njegov sopstveni - zavijajući, blebećući, proklinjući,vrišteći; glasovi ispunjeni gnevom, užasom, svrhom... ledenom, ubilačkomsvrhom. Vilica mu se stegnula i zaškrgutao je zubima dok mu je besključao u grudima. Da li je preživeo strahotnu opsadu Askalona,inicijaciju u Al Hašišiju i iscrpljujući lov kroz avganistanske planine kakobi Afridima doneo smrt po nalogu svog gospodara, samo zato da biskončao od otrovanog sečiva? Nije otrov, narugao se jedan glas, jači odostalih; prastari glas obojen ludilom. Ne, nije otrov.

Asasinov gnev je nadjačao agoniju i pružio mu trenutak potpunejasnoće. Glasine koje je čuo o Baber-kanovoj surovosti, o njegovojludačkoj bezobzirnosti, o sporazumu između poglavica afridskogplemena i đina iz planina, najednom su dobile smisao. Mora da je posredibio salavar. Kakvim to đavolstvom, nije mogao smisliti, ali dodir oružjamu je ispunio glavu vizijama, prastarim i krvavim scenama pokolja,krvoprolića, i izdajstva. Dozivale su ga... asasinovi mišići se bolno zgrčiše;zateturao se prema Baber-kanu a zatim pao na kolena, gledajući navišekroz izmaglicu krvi i besa. „To... to s-sečivo!”

„Da! Osećaš to, zar ne?” odvratio je Baber-kan; prešao je palcem ikažiprstom uzduž oštrice salavara, sakupljajući asasinovu krv. Svirepi

osmeh mu se proširio kad je liznuo krv sa jagodica prstiju. „Ovo je Čekićnevernika, i niko mu se ne može odupreti! Kako se zoveš, psu?”

„Asad”, odgovorio je mladi asasin. Sedeo je pognute glave, nesvestankrvi koja mu se slivala niz rasečen obraz. Zglobovi prstiju desne šake mubehu sasvim beli, toliko jako je stezao dršku polomljene sablje. Moje pravopo rođenju. Usta mu se zgrčiše, nozdrve raširiše, dok se borio protivzastrašujuće paralize izazvane tom đavolskom oštricom, usredsređenoposmatrajući skršeno sečivo ispred sebe. Očeva sablja!

„Čekić nevernika ubija pre nego što uopšte zadam poslednji udarac!Čak i najnežnije milovanje sečiva lišava čoveka sve odlučnosti,ostavljajući ga golog i drhtavog na ivici ambisa!” Nasmejao se Baber-kan.„Asad, kažeš? Moja braća će saznati ime budale koja je mislila da izazovepoglavicu Afrida!” Prišao je bliže i podigao salavar, vrha nameštenog zasmrtonosni udarac.

„Dobar trik”, rekao je Asad podižući pogled, „budući da se tvoja braćaveć nalaze u paklu!” Asad se pokrenuo s neočekivanim beznađemranjenog lava. Bacio se prema Baber-kanu i zario krhotinu sablje koju jedržao u desnoj šaci Avganistancu u prepone. Krv je šiknula, pušeći se nahladnom vazduhu, dok se Avganistančeva besna rika pretvarala u vrisakbola. Skršeno sečivo je zagrizlo duboko; Asad ga je trgnuo nagore,otvarajući Baber-kanov stomak sve do pupka.

Krv se povukla iz Avganistančevog lica. Zanjihao se na nogama, očijuiskolačenih u neverici; Posegnuo je rukom napred i drhtavim prstimastegnuo okovratnik Asadove odežde. Baber-kan je s mukom pokušao dapodigne sečivo salavara.

„Alaha mi!” graknuo je. „K-kako?”Asad je zgrabio Avganistanca za zglob i istrgnuo mu sečivo iz šake.

Dodir balčaka od srebra i slonovače poslao je bele munje usijanog bolakroz asasinove mišiće, dok je istovremeno osetio kako mu nešto hladno iteško dodiruje um. Nešto prastaro. Nešto ispunjeno mržnjom. Asad setrznuo, užasnut, ali je stegnuo zube i nastavio da drži salavar. „Ja sam AlHašišija, budalo”, odgovorio je asasin. „Dok se ostali užasavaju ambisa,sinovi Alamuta ga priželjkuju. A sad, neka volja moga gospodara budeizvršena!”

Pre nego što je Baber-kan mogao da reaguje, Asad mu je jednimlaganim pokretom prešao salavarom preko grla a zatim gurnuo telo nazemlju. A Baber-kan, gospodar Kurama i poglavica Afrida - Baber-kan,koji je navukao na sebe gnev Skrivenog gospodara Alamuta zato što jeubijao njegove emisare - načinio je nesiguran korak unazad, stropoštao sena zemlju, i proveo poslednje trenutke života grčeči se u kaljuzi krvi i

snega.No, asasin nije obratio nimalo pažnje na Baber-kanove samrtne muke.

Nije obraćao pažnju na hladnoću, ni na vetar, niti na goruću agonijuposekotine na obrazu. Ne, asasinova pažnja je ostala usredsređena nadugačko sečivo u njegovoj ruci, na jabuku od žućkaste slonovačeizrezbarenu u obliku iskežene njuške đina. „Ja sam Al Hašišija”, rekao jeđavolu sa blistavim očima. „Ja sam ovaploćena smrt.”

Kao i ja, odgovorio je đavo...

S

PRVA SURA1:

PALMIRA

1.

UNCE JE VISILO NA krvavocrvenom nebu poput deformisanog grumena bakra,zacrnjenih ivica, isijavajući talase nesnosne toplote nad pejzažem

opustošenim ratom. Hiljade oklopljenih leševa prekrivale su ulice Askalona - telazauvek zamrznuta u činu umiranja; iskasapljeni na komade, ali ipak sa čeličnimi železnim sečivima još uvek u rukama. Iscepani stegovi, koje su nekada braniociAskalona ponosno nosili, sada su poput duhova šuštali na vrelom povetarcu.

A poput duha je, takođe, figura tamnokosog dečaka lutala kroz nepreglednumasu pobijenih, dok je mahala drvenim mačem u mladalačkoj razuzdanosti.Dečak je zamahivao mačem na zamišljene neprijatelje, a bleda koža njegovihudova bila je u neskladu s ovom krvlju prekrivenom pustarom. Jurio je vetar,jurio je zefire prašine kroz napuštene trgove i niz krivudave ulice; poredspaljenih građevina koje su opljačkali pobednički nazareni.2 Vetar je odveodečaka do srca grada, do mesta na kojem je uništena džamija zauzimala središnjideo prostranog trga.

Ovde se dečak zaustavio i lako udario po zemlji vrhom mača. Čelo mu senabralo dok je posmatrao građevinu. Znatiželjan, popeo se uz niske stepenike izavirio kroz odškrinuta vrata. Unutra, senke su se kovitlale poput dima pogrebnelomače; zraci bakarnocrvene svetlosti prolazili su kroz pukotine u kupoli. Dečakje spazio tamno obličje čoveka koji je koračao ivicom prostorije, vitku utvaruobučenu u tuniku od prljave bele tkanine, koja je obazrivo izbegavala mutnusunčevu svetlost.

Dečakova mladost ga je učinila neustrašivim. Prešao je preko praga, a glasmu je zaparao tišinu. „Šta je bilo ovo mesto?”

Istog trena, silueta se zaustavila i okrenula prema vratima, spustivši se u

A

čučanj grabljivice, spremna za skok. Onjušila je vazduh poput lovačkog psa natragu zeca.

„Jesi li gluv?” rekao je dečak. „Šta je bilo ovo mesto?”„Grobnica!”, odgovorila je figura hrapavim, grlenim glasom punim gneva.

Krenula je napred, još uvek u čučečem položaju. „I zatvor.”Dečak se osvrnuo oko sebe u neverici. „Zatvor? Za koga? Nema nikakvih

vrata.”„Za groznu i strašnu zver.” Sablast je prilazila dečaku. „Zver koja nije

okusila meso niti pila krv mnogo pre nego što su tebe izvukli, cičećeg i pištećeg,iz majčine materice, maleni. „Bliže, zaobišavši široki zrak sunčeve svetlosti.Zlokobne oči su se caklile u polutami, a tetive škripale. Međutim, dečak i daljenije pokazivao nikakvu bojazan; stajao je nepokretno, nevoljan da poverujestrančevim rečima.

„Kakva je to zver?”Rastojanje između njih je sada iznosilo svega šest koraka; obličje se

uspravilo. Dečak je video krvavu šaru koja je ukrašavala grudi prljave tunike;crveni krst na beloj podlozi. Obličje je obavijao zadah smrti; dečak je zatreptao inabrao nos. Miris ga je podsetio da bi možda trebalo da bude oprezan.

„Zver najgore vrste”, prosiktala je utvara. „Ona koja je gladna!” Templar jezabacio glavu unazad, gnevno zavijajući dok je skakao na preneraženo dete.Prekasno, dečak je podigao drveni mač dok su se mrtvački hladne kandže zarivaleu njegovo grlo...

2.

SAD SE PRENUO iz sna i uspravio u krevetu, pipajući naslepo u potraziza oružjem dok se istovremeno borio da potisne uzvik straha. Čelo

mu je bilo orošeno znojem; nozdrve mu se raširiše dok su njegove poputkremena surove oči pretraživale senovite kutke prostorije. Pored, njegovadružbenica je zacvilela u snu. S džinovskim naporom, Asad se prisilio daudahne vazduh i naterao mišiće da se opuste. Natenane, skliznuo jenatrag na krevet i sklopio oči dok mu je lupanje srca jenjavalo.

Beše to poznati košmar. Mada je otada prošlo četrnaest godina,sećanja na zastrašujuću opsadu Askalona još uvek su ga progonila -sećanja na glad i žeđ, na ogromne vatre i zagušljive oblake dima, na

leševe ostavljene da istrule na suncu i plavokose divove čije su đavolskeopsadne mašine isekle gradske bedeme poput papira. Nevoljan drhtaj muje prošao telom.

Asad je uzdahnuo i otvorio oči. Slabašan povetarac je uskomešaoživopisne lanene zavese na uskim prozorima; napolju, grimizne i zlatnetrake su najavljivale izlazeće sunce. Vazduh je treperio od vreline čak ipre nego što su prvi sunčevi zraci zapalili vatru na okrečenim zidovimaod cigli od blata u pustinjskom gradu Palmiri.

Asad je prebacio noge preko ivice kreveta i seo. Premda se bližiočetrdesetoj, njegovo telo je još uvek nosilo neizbrisiv pečat ratnika -ožiljcima prekrivenu mešavinu čvornovatih mišića i žilavih tetiva.Asadove crte lica su bile oštre i četvrtaste; ne neprivlačno lice je činiozlokobnim iskrzani ožiljak koji se pružao od ugla levog oka do vilice,upadljiv čak i kroz kratko potkresanu bradu.

Kretanje je probudilo njegovu pratilju. Žena se protegnula, a vlažančaršav se povukao nadole i otkrio njene male grudi i deo zaobljenog kukaboje meda.

„Koliko je sati?” promrmljala je Safija, milujući mu leđa.„Skoro će zora”, rekao je Asad. „Nastavi da spavaš.”Duplo mlađa od njega, Safija je bila milosnica sa očima boje gloginja,

čije su joj draži donele lascivnu reputaciju na bazarima Palmire. „Pretoploje za spavanje”, odgovorila je. Rukom je kliznula niz njegov stomak,milujući čvrste trbušne mišiće pre nego što je krenula još niže. Mazno jekazala: „Osim toga, ova devojka bi zajahala svog omiljenog pastuva jošjednom pre nego što sunce izađe.”

Asad je upleo prste u njenu razbarušenu crnu kosu; nagnuo se dole ižestoko je poljubio pre nego što je sklonio njenu ruku sa prepona. „Nesad. Moram da završim posao.”

Safija je uzdahnula. „Kakav to posao možeš imati ovako rano?”Prevrnula se na leđa i posmatrala kako Asada ustaje i prelazi preko podazastrtog ćilimom do mesta na kojem je ležala njegova razbacana odeća.

„To te se ne tiče”, odgovorio je. Pronašao je dugačku košulju i belepamučne čakšire ispod hrpe prozirne tkanine koja je predstavljalaSafijinu haljinu, razbacanu i izmešanu u stihiji strasti prethodne večeri;navukao je čakšire, a potom se osvrnuo unaokolo u potrazi za čizmama.Stajale su u uglu prostorije, nedaleko od izgužvane gomile tkanine, zakoju se ispostavilo da je njegov poderan opasač i turban, njegov nekadacrn halat3 - sada izbledeo do nijanse tamnosive boje, usled dejstva sunca iznoja - i prazne korice od drveta uvezanog kožom. Metodično, Asad jeuzeo svoje stvari i obukao se.

„Ti si sumoran čovek.” Safija se uspravila u krevetu dok je Asadvezivao kosu ispod turbana. Jedan nabor turbana je ostavio da visislobodan, napravivši neku vrstu vela kako bi zaštitio usta i nos od peskanošenog vetrom. Ili kako bi sakrio crte lica od znatiželjnih očiju. „Nemašli želje za životom?”

Asadovo lice je očvrsnulo. Prišao je ponovo krevetu; Safija se trznula iudaljila od njega kada je kleknuo, pogleda usredsređenih na glatku kožuu podnožju milosničinog vrata. „Za životom, da. Za pitanjima, ne”, rekaoje i zavukao ruku ispod ležaja na kojem je do malopre spavao.

Asadovi prsti su se sklopili oko hladnog balčaka od slonovače. Istogtrena, mišići na njegovim rukama se zategnuše kada je dodir poslaokrhotine osećanja koje su mu se žarile u mozak - glad, čežnju, bes, bol,tugu. I, najsnažnije od svih: prastaro osećanje mržnje. Raširenih nozdrva,Asad je pokazao zube u prkosu. Odgurnuo je u stranu te kao žilet oštrevibracije, nadvladao ih je pukom snagom volje. Bolno grčenje mišića jenestalo u otkucaju srca, ostavivši tek slabašne odjeke za sobom.

Bacio je pogled na oružje koje je izvukao ispod kreveta - salavar, dugibodež gorštaka koji su vrebali u visokim prevojima avganistanskihplanina; jabuka oružja je bila izrezbarena u obliku iskeženog lica đina, čijasu usta sa dugim očnjacima bila otvorena u urliku nemušte srdžbe. Čekićnevernika, tako te Avganistanci zovu; sečivo afridskih poglavica - sečivo ludaka.Ali koje ime ti je tvoj tvorac nadenuo, pitam se? Koje reči je izgovorio kada te jezadojio svojom beskrajnom mržnjom?

Asad, poznat od Sevilje do Samarkanda kao Emir Noža, osovio se nanoge. Vratio je sečivo u kanije, a zatim je zadenuo korice u pojas okostruka, sa jednom rukom lako položenom na jabuku mača. Mahnuo jerukom Safiji dok je prelazio preko njene spavaće sobe i otvarao vrata saukrasnom železnom rešetkom koja su vodila u vrt. „Oblači se. Bliži sevreme za jutarnje molitve.”

„Molitve?” kazala je u neverici. Ne stideći se svoje nagosti, milosnicaje ispuzala iz kreveta i izašla za Asadom na portik sa kolonadom stubova.Vazduh je mirisao na svež pustinjski povetarac, na kuhinjski dim i tekispečen hleb. „Ne izgledaš mi kao naročito pobožan čovek.”

„Nemoj misliti da me poznaješ samo zato što smo dvaput leglizajedno”, odgovorio je.

Traka narandžaste vatre osvetlela je istočni horizont, predskazujućidan neprevaziđene blistavosti - dan ispunjen vrelinom i prašinom ihaosom. U roku od jednog sata nemilosrdno sunce će raspršiti hladnesenke u vrtu. Primamljivo pljuskanje vode u plavo glaziranom basenufontane postaće podrugljiv zvuk; ptice koje cvrkuću u bokorima

procvetalog jasmina potražiće utočište pod strehama prastarihspomenika. Jedini predah od vreline u vrtu tada će pružati slabašna senkapalme. Asad je uživao u svežini, dok je još trajala.

„Hoće li biti trećeg puta? Ili četvrtog? Nećeš li se vratiti večeras ipružiti mi priliku da te bolje... upoznam?” Safijini prsti su mu klizili nizruku.

Asad je bacio kratak pogled na sićušnu naložnicu. Stajala jeprekrštenih nogu, uspravnih leđa i ramena povučenih unazad kako biistakla svoje nevelike, kruškaste grudi. Nagoveštaj osmeha pojavio mu sena krajevima usana. „Možda”, rekao je, zagrlivši je rukom oko struka.Pomilovao je po nagoj zadnjici pre nego što ju je lako pljesnuo. „A sad,vrati se unutra pre nego što se prehladiš.”

Safija se nasmejala i odmaknula od njega. „Hoću li te videti večeras?”Sjaj u Asadovim očima nije ostavljao mesta sumnji. Posmatrao ju je još

nekoliko trenutaka, gledao ju je kako se šepuri prolazeći kroz rešetkastavrata i ulazi u spavaću sobu. Kada je skrenuo pogled, maska požude kojuje krajnje savesno održavao u njenom prisustvu je iščezla; njegovoožiljcima prekriveno lice odražavalo je samo hladno i disciplinovanosamopouzdanje. Sigurnost ubice.

Asad je izašao iz vrta kroz kapiju u spoljašnjem zidu. Safijina vila senalazila usred gusto naseljenih uskih uličica koje su oivičavale središnjibazar Palmire. Sagradila ju je, tvrdila je Safija, drevna kraljica Zenobija, amilosnica ju je održavala zahvaljujući darežljivosti njenih bezbrojnihpokrovitelja - činjenica koja nije promakla Asadovoj pažnji. Safija je bilamiljenica najbogatijih sinova Palmire, njenih prinčeva, trgovaca i šeika,muškaraca koji su posedovali potrebna novčana sredstva da joj omogućeraskošan život; zašto je, onda, ona tražila društvo čoveka njegovog kalibra:po svim pričama, probisveta bez prebijene pare sa reputacijom nasilnika?

Da je posredi bila ijedna druga žena, Asad bi to pripisao jednostavnojdosadi, dobrodošloj razonodi nakon beskrajne parade kultivisanih budalakoje su ukazivale počast njenoj postelji. Ali ne i Safija. Ona je bila suvišeproračunata. Zašto? Šta je to mogla zadobiti? Asadove oči se suziše.Spremao se da napusti Palmiru i krene za Bagdad pre kraja meseca - daoduzme život čoveku koga je pratio već više od godinu dana - a unjegovoj prirodi nije bilo da tek tako ode i ostavi pitanja bez odgovora zasobom. Uz božju pomoć, otkriće pravu istinu njenih motiva i uradiće toveć ovog jutra...

Asad je koračao niz uličicu između milosničinog doma i susednihzidova Safijinog komšije koji je trenutno boravio u Damasku, poslujući sasultanom lično (ili se, barem, tako brbljivi stražar pred njegovom kapijom

hvalisao). Poput većine domova u Palmiri, Safijina vila je predstavljalaprizemnu građevinu visoku šest metara, od kamenih temelja do ukrasnogzupčastog kruništa krova od belo okrečenog ćerpiča. Iznad niskogbaštenskog zidića koji je odvajao Safijin vrt od sokaka, niz stepenica seuzdizao do ravnog krova.

Asad je stao. Premda prigušene zidovima vile, začuo je Safijina trietiopska roba kako pevaju dok su obavljali jutarnje poslove - oddonošenja vode, preko paljenja vatre radi zagrevanja vode zagospodaričinu kupku, do izlaganja izabranih haljina radi odabira jednekoju će kurtizana nositi tog dana. Zaprežna vozila su kloparala poneravnoj kaldrmi obližnjeg bazara; čuo je oštar udarac čekića, i besnivrisak deteta. Čuo je dobroćudni smeh dok je grupa ljudi prolazilanedaleko odatle na putu prema javnim kupatilima - hamamima. Neštobliže, ulična džukela je nadigla dževu. Asad se osvrnuo i pogledao nazadniz ulicu. Čestice prašine u vazduhu su se pozlatile s prvim zracimasunca; uskoro, mujezin će se popeti na minaret glavne džamije u Palmirida pozove vernike na molitvu.

Poput mačke, Asad je skočio i zgrabio vrh baštenskog zidića, a zatimse prebacio preko. Lako je doskočio na zemlju; bešumno se popeo uzastepenice na krov Safijine vile. Kada bi vrelina leta postala nepodnošljiva,najveći deo žitelja Palmire povlačio bi se na krovove svojih domova, gdesu spavali ili se dokono zabavljali; Safija takođe. Njen dom je bio krunisanlođom od teškog crvenog kedrovog drveta, sa rupama u obliku rozetakako bi se iskoristio lutajući pustinjski vetar. Međutim, Asadovu pažnjusu privukle okrugle bakarne cevi - malkafi - koje su hvatale vetar i činilesistem provetravanja unutrašnjosti kuće.

I način da se oslušne šta se dešava unutra. ’Trač-rupe’, tako ih je zvaonjegov stari učitelj, Daud ar Rasul. „Postani čovek od malo reči i nećešimati zašto da brineš”, Ar Rasul je imao običaj da kaže. Asad je čučnuo natrenutak pored jedne trač-rupe, glave nagnute u stranu dok jenapregnuto osluškivao pokušavajući da prepozna Safijin glas; začuo jesamo čangrljanje zemljanog posuđa. Pored druge, čuo je glas čoveka kojije govorio na tečnom jeziku Afrike. Asad je išao od jedne do drugetračrupe, pažljivo stupajući kako ne bi načinio ni najmanji zvuk.Napokon, pored pretposlednjeg malkafa, začuo je Safijin mazni glas...isprva jedva čujan, ali sve glasniji kako se Safija nesumnjivo približavalaunutrašnjoj rešetki malkafa.

„... kunem ti se, do kraja nedelje ću ga vrteti oko malog prsta. Tada ćepropevati poput slavuja.”

„Budi oprezna s njim”, odgovorio je glas - muški, ali s prizvukom

ženstvenosti. Evnuh, možda? „Nemoj mu pružiti ni najmanji povod zasumnju. On nije muškarac s kojim se možeš igrati...”

„Ali on jeste muškarac, dragi, a muškarci su moja nadležnost - a netvoja. Poznajem ih bolje nego što znaju sami sebe. Muškarac mari samo zadve stvari: svoju muškost i svoj ego. Pomiluj jedno ili drugo i on će tipokloniti svoju naklonost, ali ako pomiluješ oboje - ah, ako pomiluješoboje, onda nema tajne koju ti neće otkriti, nema poverenja koje nećeizdati. Ovaj Emir Noža nije nimalo drugačiji. Da budem iskrena, nemampojma odakle potiče taj strah koji osećaš od njega. Izgleda mi tako...povodljiv.”

Asad je čuo kako se čovek zagrcnuo. „Povodljiv?” rekao je kada jepovratio dah. „Matori evnuh koji upravlja tvojim domaćinstvom jepovodljiv, Safija. Čovek koji ti peče hleb ili meša tvoje parfeme ili tidonosi papuče je povodljiv. Emir Noža je daleko od toga. On je ubicađina, tako mi Alaha! Ljudi pričaju da je prešao preko Krova sveta kako biučio pod slepim učiteljem iz Kine, na misterioznom Istoku; da je naučiokako da ubija najmanjim dodirom.”

„Mene je dodirnuo, a ja još uvek živim.”„Zato što nije poželeo tvoju smrt, ti budalasta ženo! On služi

gospodara Al Hašišije!”Safija je frknula. „Al Hašišija je najobičniji brlog lopova!”„Istina, ali oni su bez obzira na to veoma opasni. Ukoliko Emir Noža

namerava da ubije vezira Bagdada, Safija, moram da znam kad nameravada to učini.”

„Čemu sva ova šarada? Ako će to sačuvati život tvom veziru, zaštoonda jednostavno ne ubiješ tog Emira Noža i završiš s tim? Zar nemašnimalo ponosa, Huseine?”

Husein! Asadove usne se izviše u prezrivi osmeh. Poznavao ga je, nakraju krajeva - jedan od vezirovih poslušnika koji je spletkario i kovaozavere dok se u javnosti izdavao za lekara iz Karbale. Evnuh i Safija suočigledno bili bliski kao buve na beduinskom tepihu. Sada mu je,međutim, kurvino nabacivanje bilo savršeno jasno.

„Pokušali smo...”Asad se pridigao na noge; spustio je šaku na balčak salavara i osetio

kako bes zarobljen u drevnom sečivu struji kroz njegovo telo. Dovoljno ječuo...

3.

TAJ ČOVEK JE NEVEROVATAN!” kazao je Husein; njegove nagaravljene očinisu prestajale da se pokreću. Bio je mršav za evnuha, a obrijana

glava mu je bila nauljena i presijavala se poput kupole od slonovače.Zlato mu je svetlucalo na prstima i zglobovima ruku. Medaljon u oblikupolumeseca, od elektruma4 i sedefa, ležao mu je teško na grudima crno-zlatne odežde iz Damaska. Milujući tespih5 od abonosovog drveta,Husein je koračao napred-nazad po Safijinoj gostinskoj sobi, dok su musandale tiho šuštale po mermernim podnim pločama. „Otrov, izdajstva,zasede... pokušali smo sve to i nismo uspeli. Izgleda kao da Emir Nožabolje poznaje naše planove od nas samih.”

Safija je leškarila postrance na divanu. Sada je bila obučena u burnus6

od providnog lanenog platna boje šafrana i mazila je malu sivu mačkukoja je ležala pored nje. Životinja i njena gospodarica mazno su seprotegnule, trome usled sve veće vrućine; milosnica je, barem, uživala umlazu svežeg vazduha koje je isticao iz rešetke malkafa iznad njene glave.„Daj mi bočicu otrova”, rekla je nehajno. „Staviću ga u njegovo vinovečeras.”

Huseinovo čelo se naboralo. „Ti? Misliš da možeš uspeti u onome učemu su bolji ljudi od tebe omanuli?”

„Dabome. Da li je Emir verovao tim tvojim ’boljim ljudima' dovoljnoda spava u njihovom prisustvu, ili da jede i pije ono što su mu njihovesluge pripremile? On mi toliko veruje, pa još i više.”

Evnuh je zastao; kuglice tespiha su tiho kliknule jedne o druge dok ihje provlačio kroz svoje manikirane prste, zvuk nalik onome kada delićislagalice padnu svaki na svoje mesto. Bacio je pogled na Safiju.„Zanimljivo”, rekao je. „Ti možeš da uradiš tako nešto?”

Kurtizanine oči se pretvoriše u bodeže kada je shvatila posrednoznačenje njegovog pitanja. „Ja možda jesam žena, evnuše, ali nemoj mepogrešno smatrati za nežno i nejako cveće iz harema tvog gospodara!Tvoj strašni Emir Noža neće biti prvi čovek kojeg sam ubila, niti će bitiposlednji!”

„Zanimljivo, odista”, rekao je Husein, dok su mu fino uređene obrvebile spojene u dubokim mislima.

Safija je ponovo usmerila pažnju na milovanje mačkinog stomaka;slušala ju je kako prede i ignorisala evnuha koji je prišao lučnozasvođenom prolazu gostinske sobe. Sa druge strane se nalazilakurtizanina ložnica, u kojoj su mirisna ulja i parfemi jedva prikrilimošusni zadah seksa. Nakon izvesnog vremena Safija će pozvati sluškinje

i naložiti im da pospreme sobu u iščekivanju Asadovog povratka i da jeukrase crvenim i žutim svilama i svećama od grimiznog loja. Večeras ćedočekati ovog asasina, ovog Emira Noža, naga i svetlucava, premazanamirisnim uljima. Safija se zavalila na ležaju; zatvorila je oči i osetila vlagui vrelinu između butina. A kada se zadovoljim, on će umreti.

Čula je kako se Husein okreće ka njoj. „Ukoliko si zaista ozbiljna uvezi s ovim, imam odgovarajuću mešavinu već destilovanu, premda semora pomešati s vinom jačeg ukusa od običnog kako bi se sakrio njen...”

Zvuk ga je prekinuo; tiho šuštanje, poput svile koja se razdvaja podoštrim sečivom bodeža. Potom, tišina. Safija je čekala da evnuh nastavisvoju rečenicu. Milostivi Alahu! Oduzeli su mu lepe manire kada su muoduzeli jaja. „Kako bi se sakrilo šta? Ukus otrova?” Safija se uspravila nadivanu u istom trenutku kada je Huseinova skliznula s njegovih ramena;izbečila je oči na prizor jasno vidljivog beličastog kičmenog pršljena icureću koštanu moždinu, na dva vodoskoka blizanca jarkocrvene krvikoji su šiknuli iz presečenih arterija njegovog vrata. Evnuhova glava jetresnula na mermerne podne ploče uz kašast, mesnat zvuk ne tolikorazličit od onoga koji se začuje kada lubenica padne s ivice stola - dok jenjegovo telo ostalo upravno još nekoliko trenutaka, čak teturavokoraknuvši prema Safiji pre nego što se stropoštalo na pod.

Safiji se napokon povratila mogućnost govora, i milosnica je zavrištalakada se Asad pojavio iz senki njene spavaće sobe. Zakoračio je prekoevnuhovog leša koji se još uvek trzao sa ubistvom u očima i trakom krvikoja se slivala niz oštricu njegovog salavara.

„Zašto... zašto si ovde?” Pokušala je da ustane, očiju iskolačenih uužasu; pored Safije, mačka je zasiktala i skočila s kauča. „Zašto...”

Ne zastavši, Asad ju je ščepao za grlo, podigao je sa divana i pribio uzazid. Još jedan kreštavi vrisak pobegao je između čeličnih prstiju koji sudržali Safiju visoko iznad poda.

„Vrišti koliko ti srce ište. Ućutkao sam tvoje robove, a koga je izvanovih zidova briga za zvuke koji dolaze iz kuće bludnice?”

Grebala je noktima njegovu čeličnu šaku. “Z-zašto radiš ovo? On... onje bio moj lekar!” Asad se nagnuo bliže, sa nemilosrdnim izrazom naožiljcima prekrivenom licu. Dodirnuo je vrhom salavara njen obraz. Safijase trznula unazad od ledenog dodira čelika, zadrhtala, a zatim vrisnulakada su joj se pipci mržnje koja kida dušu poput crva ugnezdili u lobanji.„Nema drugog boga osim Alaha”, prošaptala je sklapajući oči.

Asad je ignorisao njenu molitvu. „Tvoj lekar je bio pseto koje jeodavno trebalo da lišim života. Ovo je dan tvoje smrti, Safija, ali predsobom imaš mogućnost izbora: odgovori mi iskreno, ispričaj mi sve što

S

znaš, i tvoja smrt će biti brza i bezbolna. Ili nastavi da me lažeš, iobećavam ti, skončaćeš u dugoj agoniji. Izbor je samo tvoj.”

Milosnica je hitro otvorila oči. „Molim te, Asade! Ja...”“Biraj.” Emir Noža joj je pritisnuo oštricu na obraz; oči su mu bleštale

poput komadića zaleđenog lavinog stakla.„Šta... šta želiš da znaš?”

4.

AFIJA JE NA KRAJU umrla lako, dok je mujezin pozivao vernike napopodnevnu molitvu. Asad je stajao iznad njenog tela, čija je lepota

bila neukaljana, izuzev uske rane ispod leve dojke na mestu gde je ubodbodežom zaustavio kucanje njenog srca; asasin je obrisao krv sa oštricesalavara komadom tkanine otkinutim sa poruba njenog burnusa, a zatimje vratio sečivo u kanije. Skrenuo je pogled sa Safijinog tela na evnuhovobezglavljeni leš. Vezir Bagdada je imao više očiju i ušiju u Palmiri negošto je Asad zamišljao, najmanje desetinu, i svi do jednog su biliusredsređeni na njega. Takva žestoka odlučnost i volja za životom bešeretka među neprijateljima Al Hašišije, koji često nisu preduzimali nikakvemere opreza osim molitvi - birajući radije da stave svoju sudbinu uAlahove ruke.

Čovek rešen u nameri da živi činio je Asadov posao izazovnijim. Nekatako bude! Udovoljiće toj bednoj ludi. Promeniće svoje planove; krenućeza Bagdad već danas umesto krajem meseca. Ali prvo... prešao jepogledom od jednog trupla do drugog.

Asadu ubijanje nije bilo strano čak i pre nego što se zakleo na vernostSkrivenom gospodaru Alamuta; ispekao je taj zanat u železnoj pećniciPalestine, boreći se protiv franačkih osvajača koji su zauzeli Jerusalim.Međutim, ono što su ga njegova braća u Al Hašišiji naučila beše kako daubija beščujno, brzo i bez kajanja. Ipak, osetio je blagi nalet tuge dok jeiznosio Safijino telo u vrt, gde će se pridružiti Huseinovom i telimanjenih kućnih robova - skupa sa hrpom krvlju natopljenog platna - nadnu rezervoara za vodu iz kojeg se napajala fontana. Uprkos njenomizdajstvu, Safija je bila prijatna družbenica. No, prijatna ili ne, Safija jeizabrala svoj put.

Asad je ćutke kleknuo i prebacio je preko opekom obloženog zidićarezervoara za vodu; nije izustio nikakav blagoslov kada je njeno telo

pljusnulo u vodu s ostalima, niti je izgovorio bilo kakvu molitvu kad jevratio drveni poklopac natrag na mesto. Uz malo sreće, proći će dani prenego što bilo ko pronađe njihove leševe.

Asad nije gubio vreme. Iz kurtizanine vile krenuo je na jug, premanajstarijem stambenom delu grada. Podneva su donosila osećajbezvoljnosti na ulice Palmire, dok su muškarci umesto šetnje tražilihladno piće i odmor u senkama među kojima su tražili zaklon od žestokevreline sirijske pustinje. Dućani su bili zatvoreni; ulične tezge na bazaruzabravljene, dok su prodavci leškarili ispod prugastih cirada u obližnjimdvorištima i vrtovima. Žene su se preznojavale u haremima.

Asadovo odredište je nadvisivalo ruševine rimskog hipodroma -karavan-saraj sa oronulom fasadom od gipsa koji se krunio i otpadao,ukrasnim gvozdenim rešetkama na pendžerima i lučno zasvođenimprolazom visokim bezmalo tri sprata. Bradata lica su zurila nadole sakrova, dok su u unutrašnjem dvorištu mazgari i kamilari ležali izvaljenimeđu stubovima arkada; neki su pili vino i bacali kockice, dok su drugidremali. Životinje za koje su bili zaduženi, deo karavana koji je čekaoprispeće pošiljke vina od datula, ležale su u središtu dvorišta ispod lišćapalmi, ričući i njačući, i mahale repovima u pokušaju da se odbrane odrojeva muva.

Niko se nije pomerio da ga zaustavi dok je asasin prolazio krozotvorena vrata karavan-saraja i kretao uz klimave, trošne stepenicaprema trećem spratu. Stražari su šetkali galerijom, i povremeno su senaginjali preko balustrade kako bi bacili pogled nadole u dvorište; ljudisurovih očiju, sa turbanima obmotanim oko šlemova i verižnjačama ispododora, koji su držali ruke dobrano udaljene od balčaka mačeva dok jeasasin s licem prekrivenim ožiljcima prolazio pored.

„Faruče!” pozvao je, otvarajući vrata koja su vodila u stambeneprostorije vodiča karavana. Glas mu je odzvanjao kroz kratak ulaznihodnik koji je vodio u gostinsku prostoriju. Mesto je bilo oskudnoopremljeno: izbledeli jastuci za sedenje i sofra sa nargilama, kredenac nakojem je stajala uljana lampa. Trščane prostirke prekrivale su pod, apreko njih su ležali ćilimi izatkani u nijansama plave svile i vune bojekrema, iskrzanih ivica i prašnjavi. „Bog te prokleo! Faruče!”

Čovek se pojavio kroz zavesu od niski drvenih zrna. Beše toPersijanac, brade nauljene i zašiljene na vrhu, sa izrazom zabrinutosti nadežmekastom licu. Bela kalota7 pokrivala mu je ćelavo teme; njegovdekorativnim vezom ukrašeni kaftan bio je uprljan mrljama mastila ivina. Bacio je pogled preko ramena ka prostoriji iz koje je došao, pre negošto je prosiktao Asadu: „Gde si, kog đavola, do sada?”

„Štitio sam naše interese.” Ubica mu je u kratkim crtama ispričao štase dogodilo u Safijinom domu. „Šteta što sam morao da je ubijem, ali zautehu naš stari prijatelj Husein nam više neće smetati. Promenio samplanove, Faruče. Potreban mi je dobar konj i dovoljno zaliha da stignemdo Bagdada.”

Faruk je, poput Asada, bio sluga Al Hašišije, premda ga Skrivenigospodar nikada nije pozvao da nekome oduzme život, ili da nepotrebnougrozi sopstveni. Tačnije, njegova prava vrednost se nalazila u relativnojanonimnosti. Kao nezaobilazna tačka na karavanskom putu izmeđuPalmire, Damaska, i Kaira, Faruk je pripomagao u usmeravanju protokainformacija do Alamuta - od poruka skrivenih naočigled svih, prekopisama napisanih poetskim šiframa, do tajnih poruka promrmljanihizmeđu potpunih stranaca. Bio je naviknut da ima posla s nosiocimainformacija, a ne s ljudima koji su te informacije koristili. Iznenadnoshvatanje mu se razlilo licem. „Čekaj, čekaj”, rekao je kad je Asad krenuoka ulaznim vratima.

„Konj, Faruče. Pošalji nekog od onih lenjivaca u dvorištu...”Zlato je blesnulo na popodnevnom svetlu kada je čvornovata ruka

rastavila zavesu. Asad ju je video krajičkom oka i reagovao; bleštavihočiju, poput dva proreza ubilačke vatre, zgrabio je dršku salavara. Drugušaku je stegnuo u železno čvrstu pesnicu. Faruk, kojem nije manjkalohrabrosti, uhvatio je Asada za ruku pre nego što je asasin isukao sečivo izkanija.

„Đavo te odneo! Čekaj, rekoh! On je ovde kako bi te video!” Vodičkaravana je trzajem glave pokazao na pridošlicu. „Kaže da te je poznavaotokom mnogih godina.”

Iznenađen, Asad je prepoznao čoveka koji je kročio kroz zavesu,čoveka čijih je sedamdeset godina ležalo teško na njegovim uzanimramenima. Obrve, srebrnkaste i retke poput njegove brade, sretale su se uneodobravanju iznad mršavog nosa u obliku slova V. „Da sam kojimslučajem tvoj dušmanin”, rekao je novopridošli čovek glasom nalikstruganju peščara po mermeru, „i da sam upola mlađi, ti bi se probudio upaklu, moj mladi Emire.”

„Onda neka je slava bogu zato što nisi moj neprijatelj, Daude arRasule! Es-selam alejkum.” Asad se duboko naklonio, vrhovima prstijudesne šake dodirujući srce, usne, i na kraju čelo.

„Alejkum es-selam”, odgovorio je starac, smešeći se. “I neka je slavabogu, odista. Drago mi je što te ponovo vidim, Asade.” Za glavu niži odvisokog Emira, Daud ar Rasul - poručnik Alamuta i glas Skrivenoggospodara - zakoračio je napred, zagrlio svog štićenika, i poljubio ga u

oba obraza.„Zbog čega si ovde, prijatelju stari?” upitao je Asad. Slabašan osmeh

nije mogao sakriti njegovu zabrinutost. „Trebalo bi da budeš na nekomhladnom i prijatnom mestu, a ne da se kuvaš u ovom prokletom kazanu.Faruče, donesi našem gostu nešto hladno da popije.”

Daud je podigao šaku; zlato je ponovo zasjalo na njegovom kažiprstu -pečatni prsten, prastar i masivan, sa stilizovanim orlom izrezbarenim ulazurnom kamenu. „Dobri Faruk se već pokazao kao odličan domaćin. Tii ja moramo da razgovaramo o izuzetno važnim stvarima, moj mladiEmire. Donesi mi stolicu, ako ti nije teško, dobri moj Faruče, a zatim nasostavi same.”

Vodič karavana je klimnuo glavom, doneo stolicu s uspravnimnaslonom iz unutrašnje prostorije, a zatim izašao kroz vrata, ostavljajućidvojicu muškaraca same u gostinskoj sobi. Daud je seo i izravnao sivihalat i potkošulju sa zlatnim dugmićima. Asad je izvukao kanije sasalavarom iz opasača i smestio se na jastuk pod Daudovim nogama, saoružjem položenim preko kolena.

Starac je namrgođeno pogledao sečivo, i iskeženo lice na jabucibalčaka. „Još uvek nosiš tu izopačenost? Sklanjaj mi je s očiju!” Načinio jeznak protiv uroka kako bi se zaštitio od zla.

„Kako želiš”, odgovorio je Asad. Stavio je salavar na pod iza sebe iprekrio ga obližnjim jastukom.

„Da imaš imalo mozga, bacio bi tu grozotu u more i ponovo seprihvatio poštenog sečiva! Poznajem kovača u Mosulu koji bi umeo daponovo iskuje sablju tvog oca. To je bilo valjano oružje.”

Sada je bio red na Asada da se namršti. „Šta se dešava, Daude? Nisiprevalio ovoliki put samo zato da bi me grdio zbog mog izbora oružja.”

„Ne. Ne, nisam, premda bi bilo mudro s tvoje strane kada bi poslušaomoj savet.” Starac je nakrivio glavu u stranu. „Ti si Egipćanin, zar ne?”

„Donekle” odgovorio je Asad, namrštivši se još više pri tome. „Rođensam u Kairu, mada već više od dvadeset godina nisam spustio pogled naobale Nila - ali ti već znaš sve ovo, prijatelju moj, kao što znaš i zbogčega.”

Poručnik Alamuta je klimnuo glavom, i pogladio bradu kao da sepriseća delića odavno zaboravljene priče. „Starost ne uništava samočovekove mišiće i kosti... ono pravi ršum od njegovog sećanja. Molim seda poživiš dovoljno dugo kako bi razumeo o čemu govorim.” Daud jeutonuo u tišinu. Prošlo je desetak otkucaja srca pre nego što je ponovoprogovorio. „Bio sam dečak kad se Ibn al Salah - neka mu je laka zemlja -preselio na nebo, i poživeo sam da vidim kako četvorica njegovih

plemenitih naslednika navlače na ramena ogrtač Skrivenog gospodara.Svi oni su imali svoje mane, ali smo ih trpeli jer su bili potomci Ibn alSalaha - neka mu je laka zemlja. Naš novi gospodar nije nimalodrugačiji.”

„On vlada Alamutom tek jedva nešto manje od godinu dana”, rekao jeAsad. „Kakve je mane mogao steći za tako kratko vreme?”

„Samo jednu, a ona je sasvim izvan naše kontrole - mladost. Naš novigospodar je veoma mlad, Asade. Mlad i prepun snova i ideala još uvekneuprljanih razočaranjem ili malaksalim usled starosti. No, uprkos svemušto mu možemo zameriti zbog njegovog dečačkog entuzijazma, on i daljeostaje izdanak Ibn al Salaha - neka mu je laka zemlja - prepredenidiplomata i neustrašiv vođa. Mladić se ponosi svojom sposobnošću daprepozna čovekovu snagu. Dok je njegov otac u tebi video isključivooružje, Skriveni gospodar tvrdi da u tebi vidi nešto više od toga.Sposobnog čoveka, u koga ima dovoljno poverenja da mu poveri izuzetnodelikatan zadatak.”

„Zar mi već nije dodeljen zadatak, da sprovedem njegov gnev nadonim psetom, vezirom u Bagdadu?”

Daud je prezrivo napućio usne. „Naš dušmanin u Bagdadu zaslužujesporu smrt, zaista, ali ona je zasad, nažalost, privremeno odložena. Tvojiplanovi su se odista i potpuno promenili, Asade. Skriveni gospodar želida odeš u Kairo.”

“U Kairo? Zašto, kog đavola?”Obrve starca se podigoše u znak upozorenja. „Nemoj zaboraviti svoje

mesto, Emire. Nemoj zaboraviti ko si, niti kome služiš.”Asad je skrenuo pogled, sevajući očima. Stegnuo je vilicu kako bi

potisnuo stihiju besa. „Progovorio sam bez razmišljanja. Ti me koriš, i to sdobrim razlogom. No, moje pitanje ostaje, Daude: zbog čega našgospodar želi da odem u Kairo? I zašto baš sada?”

„Da sklopiš savezništvo. Znaš li”, rekao je Daud, „da su fatimidskikalif iz Kaira i Skriveni gospodar maltene istih godina? Moji doušnici sumi rekli da je kalif postao punoletan godinu dana ili tako nešto pre našeggospodara. Dakle, da nema šizme koja potiče još iz vremena Ibn al Salaha- neka mu je laka zemlja - ova dva mlada lava bi danas mogla bitisaveznici. Možda čak i braća. Možeš li da zamisliš, Asade, kakvu bi moćposedovali ukoliko bi Kairo i Alamut bili kao jedno? Zbacili bismosunitskog kalifa iz Bagdada, oterali bismo Turke natrag sve do Crnogmora, i preoteli bismo Jerusalim iz ruku nevernika!” Podjednako brzo kaošto se pojavilo, uzbuđenje je iščezlo iz starčevog glasa. Pogledao je nadoleu svoje koščate ruke i okrenuo pečatni prsten kako bi bacio pogled na

izgravirani kamen. „A tako bi i bilo da nema decenijama stare kavge okonasleđa. Naši neprijatelji se ujedinjuju dok se mi veselimo u našimpodelama. Naš gospodar, barem, uživa u slobodi. Kalifa u Kairu mnogovoli narod toga grada, ali je on i pored toga i dalje bezmalo običan sužanju sopstvenoj palati, ili mi barem tako moje uhode govore. Preteranoambiciozni ljudi drže ga kao najobičniju marionetu.”

„A šta će moje prisustvo u palati postići?” promumlao je Asad.„Ukoliko je ovaj mladi kalif energična osoba, znaš podjednako dobro kaoi ja da bih mu možda i mogao pomoći da povrati svoje pravo po rođenjutako što ću proliti krv njegovih tamničara. Međutim, mnogo jeverovatnije da je on degenerisani bednik poput svojih predaka. Nikakvakoličina diplomatije ili krvoprolića s moje strane neće pružiti takvomčoveku kičmu kakva je potrebna da bi vladao Kairom. Ovo je unapredpropali cilj umotan u budalast zadatak, Daude. Naš gospodar mora dauviđa to takođe, zar ne?”

Daud se nagnuo napred. „Kao što rekoh: Skriveni gospodar je mlad,Asade, a mlade osobe neretko vide stvari koje stari ne mogu videti - ili nežele da vide. On ne veruje u izgubljene ciljeve niti u budalaste zadatke,ali on veruje u tebe, prijatelju moj. Veruje u Emira Noža. Idi u Kairo kaoizaslanik Alamuta. Iskoristi svoje zavidne sposobnosti da ojačaš kalifovpoložaj i ukloniš svakoga ko želi da mu učini nažao. Ali - a ovo je odpresudne važnosti, Asade - kalif mora znati ko mu pomaže. Njegovineprijatelji... neka njegovi neprijatelji nagađaju. Posej strah među njimakako ti volja, ali ovo stavi kalifu jasno do znanja: Alamut je voljan daoprosti naše međusobne razmirice i da premosti jaz koji nas predugorazdvaja.”

„A ako kalif ne želi da ima nikakva posla s Alamutom?”Daud je slegnuo ramenima. „Ono što on želi nebitno je. Kalif Rašid al

Hasan i Skriveni gospodar biće izmireni. Njegov opstanak - i naš - zavisiod toga.”

Asad nije odgovorio; prstima je odsečno lupkao po butini. Čitavihgodinu dana je radio malo šta drugo osim što je planirao smrt vezira uBagdadu - otvorenog dušmanina Al Hašišije koji je pritiskao svojesaveznike da pozovu u džihad protiv Alamuta. Do sada, već je dvadesetakfedajina, vernih, umrlo u direktnim pokušajima da ubiju vezira, pri čemuje svaki neuspeh otkrio ponešto o razrađenoj odbrani vezirove palate.Asad je iskoristio žrtvovanje fedajina da izatka zamku delikatnu poputpaukove mreže, i ništa manje otrovnu. A zbog čega? Da bi se njegoviplanovi raspršili zbog idealizma jednog mladića? Asad je uzdahnuo.Upravo zbog toga.

Uprkos iznerviranosti, Asad je pretražio sećanje u potrazi zauspomenama na Kairo, grad koji nije video dvadeset dve godine -njegovim prizorima i mirisima, ritmom govora njegovih žitelja, zvucimabezbrojnih bazara. Ova maglovita slika stvorila mu je poteškoće od samogpočetka; kojim putem do Kaira i pod kakvom maskom; šta će mu bitipotrebno kako bi se nastanio u gradu; na koje izvore informacija semogao osloniti. Lice mu se smrklo kada je napokon shvatio svuogromnost zadatka spasavanja nekog fatimidskog umobolnika od ljudiboljih od njega.

„Dakle, moj mladi Emire?”Asad je podigao pogled. „Te uhode koje si spomenuo”, rekao je.

„Očekujem da će mi biti potrebne. Pošalji Faruka, takođe. Najverovatnijeneće biti kraja i konca njegovim žalopojkama, ali on je dobar čovek iodlično poznaje Kairo. Biće mi potrebno i zlato, dovoljna količina daotvara vrata i dreši jezike ljudima.”

„Dobićeš sve što zahtevaš.”„To neće biti lako putovanje. Trebalo bi da se spremim i krenem što je

ranije moguće; verovatno već sutra, ali u najgorem slučaju do krajanedelje.” Asad je uzeo salavar i pridigao se na noge, s palcem zataknutimza pojas. Poput planine je nadvisivao nejakog poručnika Alamuta. „Ti simi poput oca, Daude ar Rasule, i zato se nadam da shvataš koliko jenemoguć ovaj zadatak koji si mi natovario na pleća.”

Daud je podigao pogled; oči su zasjale nekadašnjom vatrom.„Nemoguć? Ono što jedan čovek smatra nemogućim, za drugog je tekpuki izazov. Kakav čovek si ti, sine moj?”

„Pitaj me ponovo kada se budem vratio.”

S

DRUGA SURA:

U GRADU ŠATORA

1.

A DRUGE STRANE ZAMANDALJENIH vrata začuo se udarac, klepet metalakao da je neko ispustio tešku oštricu. Iznenađen, Al Hadž je podigao

pogled sa radnog stola u rusvaju, dok mu se svetlost dve uljane lampepresijavala u suženim očima. Nagnuo je glavu u levu stranu i oslušnuo...

Ponovo je začuo nekakav zvuk! Nešto tiši ovog puta, manje prodoran- struganje metala po drvetu.

Dlačice na korenu Al Hadžovog vrata naježiše se dok je preturao podarmaru knjiga, svitaka, i listova papira na stolu, tražeći zakrivljeni bodežkoji je povazdan držao nadohvat ruke. Pronašavši ga, isukao je sečivo izizlizanih kožnih kanija. „Ko ide?” povikao je Al Hadž.

Niko nije odgovorio.Al Hadž se pridigao iz stolice i prešao preko zatamnjene radne sobe,

posmatrajući svaku škrinju, svaki kredenac i svaki pendžer sa spuštenimmušepelima, kao da svaki komad pokućstva skriva u sebi ubilački život.Debeli ćilimi prigušivali su njegove korake. Stigavši do vrata, podigao ježelezni mandal i širom ih otvorio. „Ko to ide, rekoh?”

Na galeriji sa rešetkastom ukrasnom ogradom ispred Al Hadževihodaja - na četvrtom spratu karavan-saraja kojeg je posedovao esnaftrgovaca čohom i svilom - mladi jermenski rob u dugačkoj beloj košulji jeklečao na uglačanom parketu od tvrdog drveta. Galerija je gledala premadvorištu u kojem su noćne svetiljke od pozlaćenog bakra, postavljeneusred rastinja, odavale mutnu, žućkastu svetlost; svež povetarac jedonosio miris Nila, mreškao je šiljasto lišće palmi i činio da senke udvorištu poigravaju.

Na Al Hadževu iznenadnu pojavu s bodežom u ruci, jermenski dečakje uplašeno zamečao i legao potrbuške na pod galerije. Srebrni izgravirani

poslužavnik, ukrašen emajliranim lišćem, ležao mu je nadomak lakta;blizu njegovih ruku nalazili su se odgovarajući pehar i prevrnuta činijadatula. Lokve prosutog soka od nara odavale su slatkast miris. Al Hadž senamrštio, osećajući se kao budala, shvativši da je dečak očigledan izvormalopređašnje buke. „Zašto se šunjaš unaokolo, dečače? Šta to kog đavolaradiš?”

Rob - evnuh, dvanaest godina star i nedavno uškopljen - podigao jepogled, dok su mu suze svetlucale na dugim trepavicama. „Gospodarrekao... d-donesem osveženje tebi...”, kazao je na iskvarenom, jedvarazumljivom arapskom jeziku. „P-poslužavnik... ispao...”

Al Hadž je prešao preko praga i bacio pogled na galeriju. Dečakovgospodar, Ibn Zajid, živeo je na spratu iznad; Zajid je bio stara tračarakiselog lica, trgovac svilom iz daleke Kine i najsumnjičaviji čovek kojeg jeAl Hadž ikada upoznao. Ibn Zajidova trenutna opsesija beše da saznaizvor bogatstva svog suseda - čovek nije mogao da shvati kako jedanskromni prodavač drangulija i džidžabidža koji se laktao s prosjacimaispred uništene džamije Al Hakima može da priušti sebi smeštaj podistim krovom kao i on, dobrostojeći trgovac. Al Hadž je uzdahnuo iponovo pogledao roba. Premda bled i prestrašen, i dalje to beše zgodanmladić, visok za svoje godine, punih usana, tamnih očiju nagaravljenihrazmazanim kolom. Kao i osveženje koje je nosio, dečak je bio ponuda.

Al Hadž nije imao sluge, niti robove koje bi potencijalni neprijateljmogao prinuditi da otkriju njegove tajne; sada mu je, već drugi put zapola godine, Ibn Zajid - koga Alah nije blagoslovio prefinjenošću - nudiojednog roba, ponuda koju je bilo lako odbiti. Al Hadž se dobro sećaoprvog pokušaja trgovca: ljupke Indijke sa obale Malabar, devojke gipkepoput igračice, čije su svilene pletenice bile namirisane cimetom iražinom vodicom. Nije lakog srca odbio taj dar, ali ga ipak jeste odbio - au napadu jarosti stara budala je prodala devojku sirijskom podvodaču kojije zadovoljavao ukuse perverznih mušterija. Niti će, smatrao je Al Hadž,dečakova sudbina biti išta drugačija, budući da Ibn Zajid nije bio osobanaviknuta na gorak ukus poraza. Napad besa suzio je Al Hadževenaborane oči u dva uska proreza.

Kleknuo je, podigao poslužavnik i pehar i metnuo ih u svoj stan,zajedno s nožem. Rob je pokupio datule i ponovo ih naslagao u činiju,stariji čovek je namignuo; osmeh je ublažio stroge crte njegovog lica. „Jaću to uzeti. Vrati se svom gospodaru i zahvali mu se u moje ime nagostoljubivosti. Reci mu da zbog upravo takve ljubaznosti vredi živeti uovako finoj ustanovi. Razumeš?” Oklevajući, dečak je klimnuo glavom. AlHadž je ustao. „Dobro. Ovo što ću ti poslednje reći je najhitnije: kaži mu

da ću mu se, uz božju volju, odužiti s kamatom.” Al Hadž se vratio usvoje prostorije, zalupio vrata i navukao železnu rezu.

Kada je ostao sam, Al Hadžev bes se ohladio. Naslonio se naarabeskama ukrašen ragastov i zavrteo glavom. Moraću da se ratosiljam tematore budale, i to uskoro - pre nego što njegove sumnje postanu svakodnevnagovorkanja po bazarima Kaira. Jer, u ovom slučaju, Ibn Zajidove sumnjebehu sasvim osnovane. Al Hadž nije bilo njegovo pravo ime, niti jenjegova zaliha srebra poticala od valjanja drangulija po kasabi - mada setim poslom bavio najvećim delom dana. Ne, čovek poznat kao Al Hadžtrgovao je mnogo dragocenijom robom - informacijama, skupljanjemtajni.

Mali deo njegove duše je sažaljevao Ibn Zajida. Oni kojima je Al Hadžslužio nisu trpeli da bilo ko gura nos u njihove poslove. Čuveni postrpljenju, lukavstvu, njegovi poslodavci su vodili strašni rat protiv svojihugnjetača - muslimana, nazarena ili Jevreja; oni behu majstoriprerušavanja koji su se mesecima mogli skrivati među neprijateljimaukoliko bi to bilo potrebno, posmatrajući i čekajući pravo vreme dazadaju udarac. Imali su mnogo imena - onoliko koliko ima zvezda nanebu - ali njihov najmoćniji naziv beše onaj koji je podjednako unosiostrah u srca sultana i roba: Al Hašišija, asasini, ta slavna sekta čiji suprinčevi vladali s nedostižnih visina Alamuta.

Poput njegovog besa, i Al Hadževo sažaljenje je ubrzo izbledelo,ohladivši se. Spustio je činiju s datulama na pod pored poslužavnika,uspravio se i vratio za radni sto. Alatke njegovog zanata ležale surazbacane po izlizanoj površini od tikovine: pisma predstavljanja spreporukama i ličnim poslovima; liste inventara; trgovačke knjige stroškovima i prihodima; vosak za pečatiranje s pečatima; prazni listovifinog papira iz Samarkanda; računaljka. Ovi predmeti bili su nešto višeod običnih podupirača - sadržali su poruke, pojedine skrivene u izlišnimglasinama, druge pak u redovima brojki od kojih se čoveku vrtelo u glavi.Ibn Zajidova smrtna presuda putovaće gradom na sličan način - u vidupisma kolegi u kojem se tuguje nad gubicima na tržištu svile, za kojim ćeuslediti dugi nizovi brojki koje će, kada se uporede s odgovarajućimslovima arapskog pisma, dati starčevo ime. „Sitničav zločin”, tugaljivo ćesaopštiti Ibn Zajidovim sinovima. I neka Alah sačuva budale od sopstveneradoznalosti.

Al Hadž je ponovo seo u stolicu. Izabrao je pravougaonik teškogpapira, uzeo pero i umočio vrh u prastaru mastionicu od egipatskogalabastera. Kada je počeo da sastavlja pismo, dva zvuka su mu poremetilakoncentraciju, oba zlokobna u sveobuhvatnoj tišini radne sobe - škripanje

drvenih mušepela i tiho struganje čelika po koži. Namrštio se, a ruka muje krenula prema bodežu i pronašla samo praznu kaniju. Blagosloven Alah,ostavio sam ga pored vrata! Al Hadž se okrenuo...

... i ugledao smrtonosnu avet: visoku priliku, vitku poput drškekorbača i obučenu u crno od glave do pete. Oko njega, senke su serazdvajale i kovitlale poput ogrtača iz pakla; samo su mu oči bile vidljive,i gorele su vatrom fanatizma. Zloduh je strahovitom brzinom jurnuoprema Al Hadžu, krećući se graciozno poput grabljivice, a sečivo unjegovoj ruci beše tek nejasna mrlja u vazduhu.

Paralizovan, Al Hadž je užasnuto posmatrao kako mu se sečivopribližava. Držao je mušepele na prozorima zabravljene; nalazio se načetvrtom spratu... za ime proroka, ko bi se usudio? „Ko...?”

A zatim, bol. Plamteći bol. Procvetao mu je u grudima, iščupavši mudah iz pluća i orobivši mu sposobnost govora. Kost i drvo su zajednozakrckali. Al Hadž nije mogao da vrišti; nije mogao da proklinje; nijemogao da zaviče i zamoli boga za olakšanje. Sve što je mogao da uradibeše da se grči i uvija pod klinom ledene vatre koji ga je držao prikucanogza stolicu.

Oči sablasti - oči smrti! - prikovale su ga poput dva duga koplja bledevatre, gledajući kroz njega s neprikrivenim prezirom. Čovek se nagnuonapred, glave udaljene tek nekoliko centimetara od Al Hadževog uha, iprošaptao: „Dečak je bio neočekivana diverzija. Trebalo bi da mu sezahvalim. Brzo, prijatelju moj. Znamo da nisi sam u Kairu. Kaži nam kojereči će izvući tvoje drugove iz njihovih skrovišta?” Čovekov naglasak jeotkrivao njegovo sirijsko poreklo. Sirijac...

U agoniji, Al Hadž je bacio pogled na dugačak bodež koji je štrčao izsredišta njegovih grudi, pocrnelog sečiva svetlucavog od krvi. Po izgledufranačko, sa jednostavnom bronzanom gardom8 u obliku krsta i drškomuvezanom kožnim trakama isflekanom znojem. Al Hadž je želeo daposegne rukom i zgrabi dršku. Želeo je da izvuče bodež i zavitla ga u licekopileta, ali su mu ruke bile teške poput olova, nepokretne.

„Hajde, prijatelju moj, izgovori reči”, prošaptao je napadač glasommekim poput svile.

Svila. Al Hadž je trepnuo, okusivši krv u ustima; zadrhtao je kada muje nalet hladnoće prošao telom, dok je bol u grudima i leđima laganoopadao. Uz božju volju, odužiću mu se s kamatom. „P-pitaj...”, izustio je.Usne mu se razvukoše u grimizni osmeh. „Pitaj... s-starca... n-na spratu...iznad!”

Napadač se uspravio žmireći. Prsti su mu se sklopili oko drške bodeža;druga ruka mu je teško počivala na Al Hadževom ramenu. „Nema veze.

K

Pronaći ćemo ih kao što smo pronašli i tebe, prijatelju moj. Mrtvi nemajutajne.” Kost je zastrugala kada je uljez iščupao sečivo iz Al Hadževekičme, uvrnuo ga i zabio vrh oštrice u njegovo srce.

Čovek koji se nazivao Al Hadž ukrutio se, otvarajući usta u nemomvrisku...

2.

ARAVANSKI DRUM JE KRIVUDAO preko Sinaja nalik prašnjavom ožiljku.Napuštajući lučki grad Akabu na Crvenom moru, pratio je prastare

beduinske puteve od bunara do bunara, krivudajući duž klanaca Vadi alAriša gde su žbunje i šipražje rasli u koritima odavno presušenih reka;kod Al Suvaisa, ispod vrtoglavih visina brda Džebal Ataga, put jeprolazio pored slomljenog obeliska - površine izbrazdane usled stolećaizloženosti vremenskim prilikama - koji je označavao istočnu granicuFatimidskog kalifata u Egiptu.

Asad je zauzdao kobilu i sačekao da mu se Faruk pridruži.Persijančevi poslovni poduhvati često su ga dovodili u Kairo istim ovimputem; tako da je imao poznanike duž celog druma - ljude koji su slušalisvakodnevne vesti i pamtili deliće za koje su znali da bi zanimalipersijskog trgovca. Faruk im je uzvraćao darežljivo, poklanjajući imdragocene meleme, fine tkanine, ili srebrni novac. Nikada nisuposumnjali da je on išta više do običan zaljubljenik u tračeve i ogovaranje.

Put od Sueca bio je zakrčen putnicima, mnogojezičnom mešavinomtrgovaca, zanatlija i hadžija; tri jasno odvojena karavana - jedan iz sveteMeke, jedan iz Damaska pretovaren tamjanom i jedan iz Mosula koji jenosio ćilime i fine kujundžijske radove - stopila su se u masu ljudi, konja ikamila koja se sporo gegala. Stotine stopala i potkovica podizale suizmaglicu koja je odbijala da nestane. Prašina je ulazila u kosu i braduljudima učvršćujući ih, i taložila im se na licu sve dok prolazeća gomilaviše nije ličila na skupinu ljudskih bića, već na kavalkadu bučnih duhovana putu za džehenem.9

Asadova kestenjasta kobila je zanjištala, klecajući prednjom levomnogom. Sjahao je i pogladio životinju po vratu, mrmljajući joj nežno da bije umirio; kleknuo je i podigao joj nogu kako bi pregledao potkovicu.Asad je mrzovoljno opsovao. Ne samo da se komadić kamena ugnezdio ukobilino osetljivo kopito, već se i sama potkovica pomerala pri njegovom

dodiru. Pažljivo je izvadio kamen i bacio ga u stranu. Olabavljenapotkovica će morati da sačeka.

Asad se uspravio kada je Faruk, na leđima šarca, lagano dokasao isustigao ga. Proveli su mesec dana van Palmire i Persijanac je većizgledao bolje nego što ga je Asad ikada ranije video; nosio je bele čakširei opasani kaftan ispod ogrtača od fino istkanog plavog pamuka. Njegovturban je takođe bio plave boje, s naborom ispod brade koji mu je štitionos i usta od naleta peska. Kratka sablja visila je sa unkaša sedla.„Nevolja?”

„Kobila mora biti ponovo potkovana, a ovog puta bi trebalo da touradi neki kovač koji zna svoj posao. Tako mi Alaha, čovek koji jenamestio ovu potkovicu bio je boginjama izjedeni seoski idiot.” Asad jeotresao mešavinu peska i sasušenog znoja od koje mu se skorio halat, azatim zavezao pojas u čvor. Spustio je šaku na dršku salavara. „Šta je tvojčovek u Suecu imao da kaže?”

„Ništa dobro”, odgovorio je Persijanac. „Nije primio nikakve vesti izKaira, usmene ili pismene, već duže od mesec dana. To je veoma čudno,kaže.”

„Možda nisu imali ništa zanimljivo da komentarišu. Kakve vesti sisaznao od drugih putnika?”

„Osim čudesa i loših predskazanja?” Faruk je slegnuo ramenima.„Samo iste zbunjujuće priče o kugi i ratu. Jedan beduin mi se zakleo da jevideo krilatog đina maskiranog u ogromnog lešinara kako kruži okoDžebal al Farona, Faraonske planine. Drugi su, pak, čuli glas Oca Užasakoji je govorio u zagonetkama odnekud ispod peska u Gizi. Bismila! Šta jeistina od svega toga? Pojedini govore da su se sudanski plaćenici pobuniliprotiv vezira i sada borave u lučkom delu Kaira, Fustatu; drugi kažu dasu turski vojnici potpalili vatru u toj četvrti i da je požar trajaosedamdeset dva dana pre nego što je milostivi Alah ugasio plamenovepomoću peščane oluje.”

„Istina najverovatnije leži negde u sredini”, rekao je Asad. Bacio jepogled niz put kojim su došli, škiljeći kako bi kroz prašinu uhvatio tračakvrelinom opustošenog pejzaža kroz koji su tegobno putovali. „Koliko jošima do Kaira?”

„Inšalah, 10 ne duže od tri ili četiri dana, kada se napokon izvučemo izove zabiti.” Trzajem glave je pokazao na izmešani karavan. „Ali nedeljudana, ili više, ukoliko hamsin zaduva.”

„Hamsin!” Asad je uzviknuo. Ti vetrovi, rođeni u pustarama Sahare,javljali su se svakog proleća da ometu sveže severne povetarce i zaspudolinu Nila peskom i vrelinom i ludilom. „Jašimo onda, kao da nam je

S

sam šejtan za petama, i pomolimo se da naša dobra sreća potraje.”„Molili se ili ne, to neće predstavljati nikakvu razliku.” Faruk je

ponovo slegnuo ramenima u gestu mirenja sa sudbinom. „Bog ne slušanaše molitve. Da nas sluša, ja bih se sada nalazio u kakvom senovitomvrtu, pušeći nargile, sa hladnim pićem nadohvat ruke i dve obnaženedevojke koje bi plesale za moju zabavu. Ne, prijatelju moj, molitva jebeskorisna kada je bog gluv za tvoje reči.”

Drvo i koža sedla su zaškripali kada je Asad uzjahao. „S obzirom natvoje beskrajno kukumavčenje”, rekao je odmahujući glavom, „gluvoća bipredstavljala dar s neba.”

* * *

3.

DRUGE STRANE SUECA ZAPOČINJALA je Istočna pustinja - prebivalištešakala, lešinara i očajnih ljudi. Ispod usijanog belog neba, visoki klanci

od crvenog i zlatastog peščara, oštri poput žileta, gospodarili su nadnestalnim peščanim dinama i ravnicama prekrivenih sitnim kamenčićimaodronjenim sa padina. Oaze hlada postojale su samo pored malih bunaraduž druma, ispod prašnjavog palminog lišća ili zakržljalih akacija;premda ponekad bljutava, slankasta, i topla, voda u tim bunarima jebarem bila pitka.

Asad je zadao ubitačni tempo. Tokom naredna tri dana budio jeFaruka u hladne sate pred zoru i držao ga u sedlu dobrano nakon zalaskanemilosrdnog sunca; tokom najtoplijeg dela dana, međutim, Asad jepopuštao pred Persijančevim iskustvom i tada su tražili bilo kakav hladkoji se nalazio u blizini. Nikada to nije bio predugačak odmor, teknekoliko sati predaha. Nakon što bi proždrali po šaku suvih datula i zalilito s nekoliko gutljaja mlake vode, nastavljali su dalje s putovanjem.

A tako je bilo i popodneva četvrtog dana. Jahali su jedan iza drugog;Asad se namrštio kada je Faruk zauzdao konja i stao. Persijanac je baciopogled preko ramena i nasmešio se. „Pogledaj tamo”, rekao je, pokazujućirukom prema napred i ulevo.

Asad je zaklonio oči dlanom i proučavao horizont. Nije video ama bašništa u treperavoj izmaglici, izuzev odsjaja sunčevih zraka na udaljenim

stenama od krečnjaka koje su štrčale iz mora zlatastog peska. „Jesi lipobenavio? Tamo nema ničega osim pustinje.”

„Pogledaj pažljivije.”Asad je umesto toga iskosa podozrivo pogledao Persijanca.„Hajde, pogledaj pažljivije, prijatelju moj.” Faruk je ponovo pokazao

rukom. „Tamo, prema jugozapadu.”„Džabe traćimo vreme”, odgovorio je Asad, ali je ipak uradio kako mu

je Faruk naložio, škiljeći u naznačenom pravcu. Video je nekakvosvetlucanje... bleštav odsjaj sunca... previše bleštav i previše pravilan...

„Šta je to, kog đavola?”Farukov osmeh se proširio. „U ovo doba dana, sunčevi zraci se upravo

ovako odbijaju od minareta džamije Al Džamali, na vrhu brdaMukatam...”

„... koje nadvisuje Kairo”, rekao je Asad.„Koje nadvisuje Kairo, zaista. Hvaljen Alah, jer on zaista zaslužuje

zahvalnost. Naše putovanje je skoro pri kraju.”Asasin je klimnuo glavom. „Naše putovanje, možda, ali naš zadatak

tek počinje. Hajde, moj persijski prijatelju!” Proleteo je pored Faruka,terajući kobilu u galop. „Traćimo dragoceno vreme!”

Sa svakim pređenim kilometrom znaci naseljenosti su postajali sveprimetniji - od crnih okruglih šatora beduina do udaljenih zvukova ukamenolomu u brdima Mukatam. Svaki klanac kroz koji je dvojacprolazio je otkrivao sve veći deo doline Nila. Poput svakog dobrogEgipćanina, Asad je još kao dete naučio da Nil predstavlja žilu kucavicuAfrike; vode bogate hranljivim crnim muljem tekle su od srca premaglavi kontinenta. Na jugu, Nil je predstavljao uzanu traku plodnosti,poput dugačke i uske oaze oivičene sa svake strane zemljanim nasipima isurovom pustinjom. Na severu, reka se širila u šest pritoka koje su hranilejezera i močvare delte pre nego što bi se ispraznile u Sredozemno more.Kairo se nalazio na samom ušću, gde se sever susretao s jugom.

S grebena brda Mukatam, dok je krvavocrveni sunčev disk visio iznadzapadnog horizonta, Asad je ponovo ugledao grad svog detinjstva.Medina al Kahira, nazivali su ga, Pobednički grad; okružen poljima ikanalima, Kairo je izgledao manji nego što ga se Asad sećao - zidovimaopasana naseobina, sa pola tuceta kapija, mermernim kupolama džamija ipalata grimiznim na zalazećem suncu i krivudavim sokacima skrivenim usenkama. Izvan zidina je primetio znakove gradskog razvoja: pijace imauzoleje, vile i vrtove pored jezera, načičkane s južne strane duž putaza Fustat, luku Kaira, mešavinu opeka od blata i starog kamenazlokobnog izgleda koja je grlila obalu Nila poput deteta na majčinoj sisi.

Z

Daleko s druge strane zapadne obale Nila, Asad je razaznao u daljiniveličanstvene vrhove Džebal al Farona - Planine faraona, temonumentalne piramide posvećene paganskim kraljevima starog Egipta.

„Kaže se da onaj ko nije video Kairo nije video ništa od sveta.”Farukovo sedlo je zaškripalo kada se Persijanac pomerio. Severnipovetarac je zaduvao, donoseći mirise procvetalog drveća pomorandži imulja Nila.

„Ja sam video svet”, odgovorio je Asad. Zurio je u tamnocrveno nebo.„Kairo bledi u poređenju s njim. Kad sam bio dečak, sećam se da sustanovnici Kaira imali običaj da zatvaraju gradske kapije od sumraka dosvitanja. Da li je još uvek tako?”

Faruk je klimnuo. „Jeste, ali su gradski stražari postali nemarni. Zasitan novac se može kupiti ulazak u grad nakon zalaska sunca, bezpostavljanja suvišnih pitanja.”

„Njihov nehat će ići u našu korist, onda.” Ubica je poterao svojukobilu napred. „Imaš li neko sklonište u gradu?”

„Ne baš...”

4.

VEZDE SU SIJALE NA nebeskom svodu dok ih je Faruk vodio premanjihovom odredištu, karavan-saraju postavljenom nedaleko od

bakljama osvetljenih severnih kapija Kaira. Nazivane Bab al Futuh i Babal Nasr - Kapija osvajanja i Kapija pobede - predstavljale su tradicionalnipočetak i završetak svakog vojnog pohoda fatimidskih generala.Vojskovođa bi izjahao kroz prethodnu kapiju kako bi izvršio volju svogkalifa, a vraćao se kroz potonju - ili se ne bi uopšte vratio.

„Ne sećam se ovoga”, rekao je Asad, gledajući visoke građevine odkamena s desne strane široke Ulice karavana - karavan-saraje i trgovačkaskladišta - sa krovnim vencima i uskim prozorima ukrašenimskulpturama, prošarane manjim kućama od opeke sa oslikanim fasadama;pojedine kuće su imale male, uređene vrtove. „Pre dvadeset dve godinesve ovo je bilo paradno polje.”

„Vreme je marljiv vojnik”, odgovorio je Faruk. „Ono maršira napredbez odmora i ikakvih briga. Ko to može znati? Za dvadeset dve godineovo može ponovo postati paradno polje. Samo Alah, u svojojbezgraničnoj mudrosti, zna ove stvari.”

Koliko je Asad mogao da primeti, noć nije donela nikakav očigledansvršetak poslovima u Ulici karavana. Lučonoše i naoružani stražari pratilisu ljude u skupocenim odeždama, koji su hodali unaokolo i nadgledaliprijem i raspodelu robe; robovi su utrčavali i istrčavali iz skladištaprenoseći poruke i račune i ugovore za potpisivanje. Kalifovi tržišniinspektori nikada nisu bili daleko, starajući se da težine i mere buduprecizne i da trgovci plate pun iznos poreza koje je princ vernihnametnuo na uvoznu robu. Manje značajni trgovci sretali su se sa svojimposlovnim partnerima u senci velikih trgovačkih kuća, i sedeli su zajednona jastucima ispred kako bi razmenili novosti uz bokal vina od datula ilulu hašiša. Neki od ovih ljudi pozdravili su Faruka po imenu.

„Es-selam alejkum, braćo!” rekao je Persijanac. „Potražite me ponovokrajem nedelje, prijatelji moji! Pristiže mi pošiljka tamjana, najboljeg uceloj Arabiji! Daću vam više nego povoljnu cenu. Ti, dečače!” pozvao jeFaruk mladog roba. Izvadio je novčić iz kese okačene o pojas i zavitlao gakroz vazduh. „Ukoliko tvoj gospodar dozvoljava, otrči do Abu Hamzinekrčme i reci tom časnom gospodinu da ove večeri očekuje društvo! Poručimu da Faruk iz Palmire šalje svoje pozdrave!”

Dečak je uhvatio novčić u letu i otrčao ne sačekavši odobrenje svoggospodara. Faruk je sjahao; Asad je učinio isto, verujući da Faruk imadobar razlog za takav postupak. Stajao je ćutke sa strane, držeći uzdenjihovih konja dok je Faruk ležerno prilazio grupi ljudi koji su sedelipodvijenih nogu ispred ulaza u jedan od imućnijih karavan-saraja,poredani na ćilimima i jastucima ispod lučnih prozora. Slatkast miris sepodizao iz njihovih nargila dok su posmatrali kako se odvija večernjatrgovina, vazda radoznali. Faruk ih je srdačno pozdravio.

„Prijatelji moji! Halide, dobro izgledaš! Kako ti je sin, Umare? Šta sedešava, braćo? Čuo sam glasine u Palmiri - govorkanja o neredima ilošem znamenju i o požaru koji je progutao pola grada! Požurio samispred karavana kako bih se uverio u to sopstvenim očima, da spasem štose da spasti. Međutim, evo me ovde, i posmatram prijatno okupljanjeučenih ljudi. Neka Alah zgromi sve one koji pune moje uši takvimlažima!” Ljudi su se gurkali i pomerili u stranu, napravivši mesta da bi seFaruk pridružio njihovom krugu. Persijanac je čučnuo pored Umara. Onbeše najstariji među njima, čovek sa posedelom bradom, mršav ielegantan u beloj galabiji i turbanom obmotanom fesu.

„To nisu u potpunosti laži, Faruče”, rekao je. „Neko vreme smo mislilida je kraj svih stvari uistinu došao.”

„Jeste, vala”, ubacili su se ostali. „Počuj, tako nam blagoslovenogproroka, jer Umar govori istinu.”

„Moraš mi ispričati ovu priču, Umare!”Asad se oslonio s noge na nogu, gledajući niz ulicu dok je prisluškivao

njihov razgovor. Preuzeo je ulogu Farukovog telohranitelja koji sedosađuje, namestivši stav i izraz lica tako da prolaznici koji obrate pažnjuna njega vide upravo to - slobodnjaka koji ubija vreme sve dok više nebude potreban svom poslodavcu.

Voda u nargilama je zaklokotala kada je stari Umar povukao dim,zadržao ga izvesno vreme u plućima a zatim izdahnuo, pri čemu mu jeoblačić dima obavio glavu. „Znaš li, Faruče, da među ratobornimmamelucima, belim robovima s reke koji čuvaju kalifa i ispunjavaju svakunjegovu želju, postoje dve velike družine: jedna sastavljena od mnoštvaTuraka, i druga čiji su članovi Čerkezi s dalekog Kavkaza? Oni su robovi,jašta, ali su čuveni koliko zbog svoje odanosti toliko i zbog umešnosti soružjem. Pa ipak, pre otprilike dva meseca, nezamislivo se dogodilo -jedan kalifov mameluk, Čerkez, bodar mladić i ponosan, čijeg se imenatrenutno ne mogu setiti, ispao je iz kalifove milosti i otpušten je iznjegove službe. Kakav beše njegov prestup, ja ne znam, ali ga je Halid,čovek žućkastog lica sa nakostrešenom crnom bradom i nepoverljivimočima, prekinuo. „Bio je Čerkez! Toj bagri ne treba nikakav razlog da sešepure pred bogom i prorokom!” Ostali slušaoci su siktanjem ućutkaliHalida.

Umar je nastavio. „Kakav god da je bio njegov greh, on ga je samouvećao otišavši u Fustat, gde je bekrijao sa buntovnicima, ljudima kojimrze red i mir kao što Alah mrzi nevernike.” Umar se nagnuo napred.„Oni su ubedili ovog nezadovoljnika da se vrati u palatu i zabode mač ugrudi princa vernih! Možeš li pojmiti takvu stvar? A njegovi drugovi,mameluci, koji su tog dana čuvali vrata Zlatne dvorane tek tako su mudopustili da uđe! Moj nećak - sećaš ga se, Faruče... on je kupio polovinutvoje poslednje pošiljke tamjana - on je bio tamo da zamoli kalifa da namsmanji poreze i video je čitav nesrećan slučaj. Bez obzira na sve dvorane ievnuhe koji se motaju oko prestola, rekao je, ovaj prokleti Čerkez je uspeoda priđe blagoslovenom kalifu onoliko koliko sam ja sada udaljen od tebe- pre nego što ga je neko primetio i digao uzbunu.”

„Alah blagoslovio njegovo oštro oko, ko god da je”, promrmljao jeFaruk saosećajući, što učiniše i ostali. Asad je primetio da je nekolicinadrugih muškaraca, trgovaca i vodiča karavana, prišla bliže i sada su stajalina obodu kruga, slušajući kako Umar pripoveda svoju priču - koju sunesumnjivo čuli već hiljadu puta ranije. Ipak, starac je uživao u njihovojpažnji; zastao je radi dramskog efekta i povukao golem dim iz nargila.

„Ko ga je zaustavio, tog bezbožnog Čerkeza?” upitao je neko iz

gomile. „Da li je to bio neki veliki vitez ili pak lukavi sluga?”Umar je odmahnuo glavom. „Zaustavio ga je veliki vezir, lično.

Čerkez je bio toliko usredsređen na kalifa - maltene kao da je bio slep zasve ostalo, rekao je moj nećak - da nije video kako mu se vezir približava sdesne strane. Bez reči, taj hvale vredni čovek je istrgnuo mamelukovsopstveni bodež iz pojasa i zabio mu ga u srce!” Umar je izvukaozakrivljenu kamu iz pojasa da dočara udarac. „Jednom! Dvaput! Triput!Sve dok nevernik nije pao mrtav pred njegovim nogama.” Glumećiiscrpljenost, starac je spustio kamu u krilo. „Pa, nakon toga u dvorani jezavladao haos. Turski mameluci okrivili su svoju čerkesku braću za ovajpropust u odbrani kalifa; Čerkezi su krivili proklete Jevreje i nazarenekoji vrebaju u Fustatu za kvarenje svog sadruga, a vezir je okrivio sve njihzajedno - odatle potiču tvoji abrovi o neredima i požaru, Faruče.Fustatom su mesec dana tekle reke krvi dok su se Čerkezi, Jevreji inazareni borili jedni s drugima, uništavajući i pljačkajući. Naposletku, ponalogu blagoslovenog kalifa, vezir je poslao sudanske najamnike u Fustatda uguše nerede, a zatim najurio sve mameluke iz palate! Turcima jenaređeno da čuvaju gradske kapije, dok je vezir srozao Čerkeze na bedanpoložaj gradske milicije.”

„Vezir, međutim, svakako nije ostavio palatu nebranjenu?” upitao jeFaruk.

„Bože sačuvaj! Ne, taj zadatak je dodelio drugoj grupi plaćenika poimenu jandarijanci, sirijskim Arapima otetim ispred samog nosa sultanaDamaska, Alah ga prokleo...”

Asad se okrenuo ovlaš i zabuljio se u Farukov potiljak. Ali šta je skalifom, želeo je da upita. Čitava priča je zvučala maltene previše zgodno,previše podesno, kao da je neko u palati - štaviše, neko iz kalifovogbliskog kruga dvorana - izrežirao čitavu dramu kao savršen načinuklanjanja pretnje mameluka. Kao što je Umar rekao, ovi robovi vojnicibili su žestoko odani svom gospodaru i predstavljali su ogromnuprepreku svakom neprijatelju koji bi poželeo da ukloni kalifa. Neko ih jevešto nadmudrio i doveo strane plaćenike na njihovo mesto. Ali ko?Vezir? Komandant armije? Neki bezlični dvorski službenik koji je voleoanonimnost senke? Ili, da li je čitava priča mogla odista biti takojednostavna - da je osramoćeni Čerkez zaista samo želeo da krvlju speremrlju na svojoj časti?

Asadu je bilo potrebno još informacija. On...Komešanje iza njega, dalje niz ulicu, skršilo je njegov tok misli poput

buzdovana. Začuo je približavanje konjanika, a potmuli tutanj kopita jemaltene bio ugušen rastućom plimom glasova - kletvama, gnevnim

povicima, i kričavim vriscima nevidljivih žena: „Al Davijah! Alah jil’anak!Bog prokleo nevernike! Al Davijah!” Asad se okrenuo u mestu; amovi suzaklepetali kada su njegov i Farukov konj zanjištali i zamahali glavama,preplašeni iznenadnom kakofonijom. „Al Davijah!”

Asasin je spazio odred konjice u punom galopu prema Kapiji pobede;najveći deo konjanika činili su Sudanci, lako oklopljeni kopljanici sacrnim ogrtačima i turbanima fatimidske vojske. Dva čoveka koje su jahačipratili, međutim, nisu bili ni Arapi niti muslimani. Bili su to Franci -oklopljeni vitezovi na leđima ogromnih razigranih pastuva, sa belimtunikama na čijim prsima se nalazio krvavocrveni reda hrama.

Al Davijah. Templari.Prizor tog omrznutog simbola nazarenske nadobudnosti prizvao je

kletvu na Asadove usne. Slika iz sna mu je proletela kroz mozak: krvavašara je ukrašavala grudi tunike figure; crveni krst na beloj podlozi. Zadah smrtiga je obavijao...

Asasinovi prsti se stegnuše oko drške salavara; mržnja koja je izbijala izsečiva bledela je u poređenju s golim besom koji je već kolao njegovimvenama. Asadove oči su bleštale. Vilica mu se stegnula, a zatim opustila.Želeo je da im raspori trbuh i iščupa iznutricu, da ih iseče na komade kaošto su oni raskomadali bespomoćne zarobljenike u Askalonu. Asad ježeleo da se napije krvi templara.

Bila mu je potrebna svaka mrvica snage volje koju je posedovao kakobi se naterao da stoji nepomično i posmatra ih kako prolaze - da ih pustida prođu - dok su mu u duši duhovi odavno mrtvih prijatelja vrištalitražeći osvetu. Uskoro, braćo. Uskoro. Polako, prst po prst, pustio je drškusalavara dok je povorka nestajala u unutrašnjosti Kaira.

Kapija pobede se zatvorila uz tresak i škripanje šarki.Uz obećanje da će lomiti hleb s njima sutradan, Faruk je napustio

grupu prijatelja i prišao Asadu. „Veoma neobično”, promrmljao jePersijanac. Gungula nastala pri prolasku templara nestajala je dok su seljudi vraćali svojim poslovima, odlazeći natrag u karavan-saraje iskladišta, u lošem raspoloženju. „Hajde, treba da krenemo.”

„Ne. Želim da znam kakvo đavolstvo je ovde posredi! Zašto se kalifdruži sa psima iz Jerusalima? Za ime boga, ko vlada Kairom? Je li topreviše teško pitanje?”

Faruk je slegnuo ramenima, i potapšao Asada po ramenu. „Umornismo. Možda ne možemo videti pravu istinu u tome? Hajde, otidimo dodoma Abu Hamze. Vrela kupka i toplo jelo bez sumnje će doneti prekopotrebnu bistrinu našim...”

U

„Moj mozak je bistar kao i uvek. Međutim, nemam odgovore na svojapitanja.” Asad je dodao Faruku dizgine oba konja. „Ti kreni napred isastani se sa svojim vezama. Saznaj sve što uzmogneš.”

„A ti? Kuda ti ideš?”Visoki Arapin se progurao pored Faruka i krenuo prema Kapiji

osvajanja, uma već usredsređenog na imena koja mu je saopštio Daud.Kada se osvrnuo, oči mu behu poput dva proreza ledene vatre. „Da sesastanem sa sopstvenim vezama.”

5.

NUTAR ZIDINA KAIRA, U raskošnoj Istočnoj palati fatimidskih kalifa,najmoćniji čovek u čitavom Egiptu razmatrao je svoj sledeći potez.

Pažljivo je proučavao svog protivnika, prisetivši se poslovice da slabosttela nužno ne znači i slabost uma. Njegov protivnik, smešten na divanupreko puta, bio je smežurani stari evnuh, blede kože i izraženih crta lica,čiji su golemi trbuh i oklembešene grudi bili skriveni ispod široke galabijeod fino istkanog crnog lana. Posmatrao je kako evnuhova umrtvljenaruka neodlučno lebdi iznad table s figurama između njih dvojice.Slabašnog tela, ali ne i slabog uma.

Svetlost lampi se presijavala s ivica elegantne table za šatrandž, 11 čijasu polja bila izrađena od mlečnobelog alabastera i tamnozelenogturmalina. Pešadinci od slonovače i srebra suočavali su se s onima odabonosa i zlata, dok su visoki konjanici, zupčaste ptice ruh, impozantnislonovi i bradati veziri branili svoje draguljima optočene šahove.

Bolnom sporošću, evnuh je izabrao slona od slonovače i iskoristio gada zarobi jednog pešadinca od abonosa, dodavši ga četvorici koje je većodranije posedovao. „Raskoš i sjaj ne dobijaju uvek bitku, vezire”, rekao jeevnuh. „Ponekad, pobeda se može postići jednostavno iznurivanjemprotivnika.”

„Predvidljiv si kao Nil, moj stari prijatelju”, rekao je vezir, Džalal.Pomerio je jednu od svojih ptica ruh na polje s kojeg je mogla zapretitievnuhovom šahu. „I ne znaš ama baš ništa o bici.”

Evnuh se nasmešio, otkrivši požutele zube. „Ah, sveta reka moždajeste predvidljiva”, kazao je, „no, da li je to čini išta manje opasnom?”Iskusno, povukao je natrag konjanika kako bi zaštitio svog šaha. „Sada

hodi pažljivo, prijatelju moj.”Džalal se zavalio unazad, posmatrajući tablu. Vezir je bio visok čovek,

vitak i tamnoput, sa spuštenim očnim kapcima i čulnim ustima koja sudavala njegovom izgledu grabljivice ton nemilosrdne surovosti; jarećabradica mu je bila prošarana sedim vlasima. Obučen u svilenu odoruopasanu pojasom od satenskog brokata i biserima optočeni turban, vezirse opružio na divan prekriven jastucima i posegnuo rukom iza sebe,pored ostataka večere, tražeći pehar vina. Rob i gospodar su sedeli ispodkolonade stubova, na mermernom portiku koji je gledao na jedan odbrojnih malih vrtova kalifove palate. Krhke svetiljke od pozlaćenog staklavisile su sa grana žalosnih vrba i egipatskih smokvi, bacajući naizmeničnetrake svetlosti i senke preko popločanog putića koji je krivudao poredžuboreće fontane. Hor cvrčaka je prigušivao zvuke Kaira koji se spremaoza počinak.

Džalal je podigao pogled. „Kako se naš kalif oseća večeras, Mustafa?”„Uznemireno”, odgovorio je evnuh. „Već danima više ne želi da

uzima nargile s opijumom, te smo noćas bili prinuđeni da umesto togapomešamo sok od maka s njegovim vinom. Sad spava, ali grčevito. Neznam još koliko dugo ćemo moći da nastavimo s ovim, ekselencijo. AlHasan postaje otporan na moje veštine.”

Vezirove oči se suziše. „Otkuda ta otpornost? Daješ mu punu dozu,zar ne?”

„Punu dozu, pa i više, kada hoće da je uzme. Njegovi snovi su krivi zato, ekselencijo. Oni mu pružaju nadu, a kalif u toj nadi pronalazi snagu dase opire. Alah mi je svedok, plašim se da dolazi dan kada će pokušati daponovo uspostavi autoritet nad vama, kada će poželeti da zaista vladakao kalif a ne da bude prosta marioneta. Njegovi snovi mu to govore.Takođe, on često sanja o svom čerkeskom prijatelju, onom koga ste ubilipred njegovim očima, i zahteva da mu dovedemo sufija koji ćerastumačiti te snove. Ne znam koliko dugo ćemo moći da mu gauskraćujemo, ekselencijo.”

Džalal je uzdahnuo, podigao zarobljenog pešadinca i proučavaoveštinu izrade. Figura je podsećala na sićušnog mameluka, izrezbarenogod slonovače sa detaljima naglašenim srebrom, koji je držao u rukama štiti mač, čekajući naredbu svog gospodara. Spreman da umre kao i svaki dobarrob. „Možda je vreme”, izustio je vezir nakon nekoliko trenutaka, „da našmladi kalif oboli od iste bolesti koja je pokosila njegove pretke.”

Mustafa je podigao obrvu. „Tako brzo, ekselencijo? Jeste li spremni zahaos koji će njegova smrt izazvati? Raja Kaira ga voli...”

Vezir je vratio pešadinca na ivicu table. „Pa šta s tim? Ko bi se od

seljana usudio da mi se suprotstavi? Ko među dvoranima i oficirima, kadsmo već kod toga? Svakako ne jandarijanci, jer njihov kapetan odgovaraisključivo meni. Niti turski ili čerkeski mameluci, budući da smodesetkovali njihove redove i gurnuli njihove zapovednike u zapećak.Preostali su još samo sudanski plaćenici - svadljiva bagra, svakako - ali svedok je njihov princ, Vahši, dobro podmićen oni će raditi sve što imkažem. Neka kalifova bolest potraje otprilike mesec dana, Mustafa, inakon toga moj položaj niko neće moći da ugrozi. Ja ću biti sultan.”

Stari evnuh je klimnuo glavom. „Kako zapovedate, ekselencijo. Dokraja nedelje, naš dragi Al Hasan će oboleti od strašne groznice.Neizlečive, bez sumnje.”

„Ponekad”, rekao je Džalal dok su mu se usne razvlačile u đavolskiosmeh, „rešenje problema je iznenađujuće jednostavno.” Posegnuo jerukom i odlučno pomerio skromnog pešadinca napred kako bi zarobioevnuhovog slona.

Mustafa se uspravio. Preostale figure na tabli za šatrandž bile supostavljene u zlokobnoj simetriji. „Koristite dilaram?12 Oh, prepredeniste, ekselencijo. Zaista prepredeni. No, da li je dovoljno biti prepreden?To je pitanje...”

Pre nego što je Mustafa mogao nastaviti, prekinuo ga je drugi evnuh -mišićav i crn poput abisinske noći, tamne kože u oštroj suprotnosti sacrvenim svilenim čakširama i prslukom s zlatnim tokama. Ponizno jekleknuo na hladan mermer ispred vezirovih nogu.

Džalal ga je okrznuo pogledom. „Kazuj.”„Dva čoveka su upravo pristigla u Kairo i traže audijenciju,

ekselencijo. Franci iz Jerusalima, sa belom zastavom mira. Oni... oni sutemplari, ekselencijo.”

Vezir i Mustafa sumnjičavo zažmiriše. „To mora da je neka prevara”,rekao je stari evnuh, odsutno čupkajući oklembešeni podbradak. „Kadasu ti nevernički psi poštovali zastavu mira? Kladim se da to uopšte nisuhramovnici, već asasini...”

Džalal ga je ućutkao pokretom ruke. „Kako se zovu?”„Hju iz Cezareje, ekselencijo, a s njim je čovek po imenu Godfri. Tvrde

da su glasnici kralja Amalrika, i da vam donose loše vesti. Više od toganisu hteli kazati. Da ih pogubimo ili bacimo u tamnicu, ekselencijo?”

Nakon trenutka razmišljanja Džalal je odgovorio odsečnimodmahivanjem glave. „Ništa od toga. Sprovedi ih u Zlatnu dvoranu.Razgovaraću s njima pre nego što odlučim njihovu sudbinu.”

„Saslušah, poslušah, ekselencijo.” Abisinski evnuh je žurno otišao daispuni volju svog gospodara.

M

Džalal je ponovo pogledao tablu šatrandža. „Pa, moj stari prijatelju, štasi ono govorio o prepredenosti?”

6.

INARETI BLIZANCI DŽAMIJE AL Hakima, kojeg su ljudi zvali Ludi kalif,presijavali su se poput ogoljenih kostiju naspram noćnog neba.

Ova razrušena građevina - odavno napuštena kao mesto bogosluženja -opkoračivala je zidine Kaira između Kapije osvajanja i Kapije pobede, anjene prekrivene galerije i zašiljeni bedemi nisu se mogli razlikovati odzupčastih grudobrana samog grada. Ruševni portik štrčao je saprostranog nepopločanog trga, gde su po danu prodavci voća i trgovcibelim lukom postavljali svoje tezge; noću, trg i džamija su predstavljaliprebivalište prosjaka.

Kairo je imao puno prosjaka i fakira - nesnosnih obada koji su varali iobmanjivali putnike ili pripovedali fantastične priče u razmenu za kojinovčić - ali najveći deo onih koji su se skupljali oko džamije Ludog kalifazaista behu unesrećene duše, bolesne, obogaljene i lude osobe čiji je životu potpunosti zavisio od ćefa darežljivosti muslimana. Malo njih ih jesmatralo ljudskim bićima; većina se nije preterano obazirala na njih, usvakom slučaju. Kužna mijazma bolesti i smrti koja je obavijala džamijuAl Hakima pružala je savršenu kamuflažu čoveku Al Hašišije.

„Alamutski špijuni se kriju naočigled svih, moj mladi Emire”, rekao jeDaud ar Rasul. „Glavni među njima jeste čovek po imenu Al Hadž, Hadžija.On boravi nedaleko od stare džamije, između gradskih kapija, i predstavlja se kaosiromašni trgovac dok posmatra dolaske i odlaske iz grada. Kada ga pronađeš,izgovori ove reči na persijskom jeziku: ’Oštrooki su orlovi na minaretu Nizara’,i on će te prepoznati kao slugu Skrivenog gospodara...”

Asad je prešao preko trga sporim koracima grabljivice. Tanka skramaizgaženog voća i izmeta šljapkala je pod đonovima njegovih čizama;rojevi muva podizali su se sa svakim korakom. Tokom dana, trgovci suplaćali nekoliko komadića srebra cenzoru koji je lutao pijacom izaslađivao vazduh. Pošto bi pao mrak, aroma mirišljavih ulja bi izbledelai ostavljala za sobom grozan smrad ljudskog izmeta i trulog belog luka.Nijedan od prosjaka koji su prebirali po đubretu zaostalom iza prodavacavoća nije prišao Asadu, niti je pokušao da mu prepreči put; kratak pogled

na njegovo ožiljcima prekriveno lice, na smrtonosni sjaj u njegovimočima, na izlizanu dršku njegovog salavara bio je dovoljan da ih ubedi dagledaju svoja posla.

Asad se sećao ovog mesta iz detinjstva, premda je retko kad imaopriliku da posećuje ovu mahalu grada. Otac mu je umro kada je Asad biotek dečak; on i majka - pralja - pridružili su se domaćinstvu njegovogstrica, uglednog kadije koji je živeo ispred Zuvajla kapije, na putu zaFustat. Stari vratar kuće, koji se takođe zvao Hakim, voleo je da zabavljaAsada krvavim pričama o svom imenjaku, Ludom kalifu. „On živi unutarsvoje džamije”, govorio mu je stari Hakim zakrvavljenih i staklastih očiju,dok mu je dah zaudarao na jevtino vino. „A u njegovu džamiju gulovi iđinovi donose srca dece koja ne znaju napamet Kuran. Znaš li ti Kuran napamet,dečko?” Asadove usne se razvukoše u poluosmeh. Hakim i njegove pričesu predstavljale retke prijatne uspomene na Kairo.

Liske starog kreča zakrckale su pod đonovima Asadovih čizama kadase asasin popeo uza stepenice i stupio na portik džamije. Slabašna svetlostsijala je kroz zjapeći lučno zasvođeni prolaz koji je vodio u unutrašnjost,pružajući mu dovoljno osvetljenja da vidi - i da bude viđen. „Tražim AlHadža!” rekao je prosjacima okupljenim ispod portika. „Da li je onovde?” Obličja u ritama su se trznula i zalelekala na zvuk Asadovogglasa. Uzmaknuli su od njega i pogrbili se, ili su jednostavno čučnuli uzazid okrenuvši lica u stranu.

Asad je prošao kroz lučni ulaz i ušao u dvorište džamije. Prastaristubovi nalik stablima palmi, istesani od žućkastog mermera, nosili surazrušenu arkadu; prljavština taložena čitavo stoleće, i duže, prekrivala jepod, dok su zidovi bili crni od gareži nebrojenih požara. Prosjaci su seuskomešali zbog Asadovog upada, a njihov strah je ubrzo ustupio mestoiznerviranosti; asasin je primetio sjaj zakrvavljeih očiju iz senki, čuomrmljanje. Suludi smeh se prolomio dvorištem pre nego što se pretvoriou napad kašlja.

„Tražim Al Hadža!” povikao je Asad. Lica unakažena boginjamapodozrivo su ga promatrala. „Zlato za čoveka koji me može odvesti do AlHadža!”

Nakon nekoliko trenutaka, neko je povikao: „Ko želi da zna?”Asad je okrenuo glavu: preko puta dvorišta, u uglu u kojem je gorela

vatra ispod graoraste ruševne kupole, šestorica muškaraca su sedelaizdvojeno od ostalih prosjaka, kockajući se za ostatke voća. Behu mršavi iodrpani poput ostalih, ali na licu im nije bilo nikakvih tragova ludila.Onaj koje je progovorio iskrenuo je glavu u stranu kako bi pogledaoAsada svojim zdravim okom, crnim i sjajnim - dok mu je na mestu

drugog oka zjapila prazna očna duplja.„Jesi li ti Al Hadž?”„Ko želi da zna, rekoh!”Asad je prošao ispod arkade i krenuo prema njima, dok ga je samo

najtanja struna razuma sprečavala da se ne razbesni. „Ja sam samoglasnik koga je poslao stari Al Hadžev prijatelj.”

„Bah!” otpljunuo je jednooki čovek. „Taj kučkin sin nema prijatelja!”„Poznaješ ga, znači? Znaš li gde ga mogu pronaći?”„Da, u odgovor na oba tvoja pitanja, neka je hvaljen Alah. Poznajem

ga i znam gde se nalazi.” Ljudi oko njega su se stisnuli dok im se Asadpribližavao, a njihove ruke su nestale s vidika. Ko god da je bio ovajčovek, sa žbunastom crvenkastosmeđom bradom i razbarušenimkovrdžama koje su ispadale ispod znojem umrljanog grimiznog turbana,ostali su ga smatrali dovoljno važnim da ga brane.

„Odvedi me do njega. Izdašno ću nadoknaditi tvoj trud.”„Ne sumnjam u to, ali ga i sam možeš pronaći sasvim lako, stranče.

Samo treba da pođeš na jug, prođeš kroz kapiju Zuvajla i pratiš džadu svedo Ibn Tulunove džamije na obodu groblja Al Karafa. Znaš gde je to?Divota. Upitaj bilo koga tamo, i pokazaće ti Al Hadžev grob.” Ljudi okonjega su se zakikotali. „Poruči mu da ga Musa pozdravlja.”

„Musa, je li?” Asadova šaka se spustila na balčak salavara kada jepreteći zakoračio prema jednookom prosjaku. „Misliš li da je mudro šalitise sa mnom, Musa?”

Prosjaku je služilo na čast što se nije trznuo. „Ne poznajem te, stranče,kao što ni ti ne poznaješ mene. Možda pošalica na tvoj račun nije bilamudra, ali isto je i s tvojom pretpostavkom da sam te slagao. Al Hadž jemrtav već nedelju dana, ubijen u karavan-saraju u kojem je obitavao,nedaleko odavde. Ja sam lično pronašao njegov leš.”

„Jesi li siguran da je to bio Al Hadž?”Musa je pomerio glavu u stranu, pokazujući Asadu praznu očnu

duplju. „Iako imam samo jedno oko, još uvek mogu da razlikujem čovekas kojim sam lomio pogaču od čoveka s kojim nisam.”

„Ko ga je ubio?”„Samo Alah, u svojoj bezgraničnoj mudrosti, može da odgovori na

tvoje pitanje.”Asad nije rekao ništa, lica poput maske isklesane od hladnog kamena.

Zavukao je dva prsta unutar pojasa vezanog oko struka i izvadio maluplatnenu vreću; novčići su zazvečali kada je vrećica udarila u zemljuispred Muse. „Zahvaljujem ti.” S tim rečima, Asad se okrenuo i vrationatrag putem kojim je došao.

M

T

7.

>USA JE POSMATRAO KAKO stranac odlazi; posegnuo je rukom nadole ipodigao vrećicu, odmeravajući za trenutak njenu težinu u šaci.

Zažmirio je zdravim okom. Odsečnim pokretom ruke, prizvao je dvojicusvojih ljudi bliže. „Pratite ga. Saznajte ko je ovaj druškan i kakvog je poslaimao s Al Hadžem.”

Bez reči, deca Ludog kalifa su krenula za strancem.

8.

RI FRTALJA SATA KASNIJE Džalal je napustio dvorište palate - ostavivšiMustafu da odmahuje glavom u neverici i pita se kako ga je vezir

pobedio u šest poteza. „Predvidljiv, kao što rekoh”, kazao je Džalal,osmehujući se evnuhu koji mu je bio staratelj i učitelj kada je bio dete.Osmeh mu je izbledeo dok je hodao kroz mutno osvetljeni hodnikprekriven tapiserijama, spremajući se za audijenciju templara.

Templari! Ogavan ukus ispunio je Džalalova usta na pomisao da tinevernici udišu dragoceni vazduh triput blagoslovenog Kaira. Šta li tajnazaren, Amalrik, smera? Naravno, kralj Jerusalima je slao poruke uKairo i ranije - od ponuda prijateljstva i savezništva do otvorenih pretnji iulagivanja - jer svinja nije krila nameru da doda Egipat svojoj teritoriji,milom ili silom. Međutim, loše vesti koje u Amalrikovo ime dostavljajunajvatreniji neprijatelji islama? Džalalu je to smrdelo na bedno smišljenuobmanu.

Vezir je prošao kroz vrata od uglačane tikovine, prekrivena zlatnimtrakama ukrašenim arabeskama, koja su čuvali sirijski najamnici ušiljastim kalpacima i pozlaćenim verižnjačama, sa isukanim mačevima urukama; komornici, dvorske sluge i evnusi žurno su mu se sklanjali sputa, duboko se klanjajući. Istočna palata nije bila jedinstvena građevinaveć mešavina palata i džamija, lavirint dvorišta i galerija, zasvođenihhodnika i arkada obraslih bršljanovima. U njenom srcu - i štaviše uduhovnom srcu celog fatimidskog Egipta - nalazila se Zlatna dvorana AlMuiza li din Alaha.

Sagrađena za vreme vladavine prvog fatimidskog kalifa čije je imenosila, Zlatna dvorana je stajala kao spomenik bogatstva i moći prinčevavernih i istinskih naslednika proroka Muhameda, tvrđava šiitske slaveusred mora sunitske jeresi. Džalal je ušao u dvoranu kroz mala bočnavrata koja su vodila u zavesom skrivenu nišu u kojoj se nalazilo sedištebožanske premudrosti, kalifov presto. Presto se nalazio ispod baldahinaod zlatne svile iz Mosula prošivene biserima i dragim kamenjem, nauzdignutom postolju od belog mermera - stolica od pozlaćene tikovine islonovače opšivena belim somotom. Džalal ga je pogledao s požudomkoja je prevazilazila puku telesnu želju, dok mu je lice crvenelo odžudnje. Daj mi mesec dana! Mesec dana i moj položaj će biti neoboriv! Ja ću bitisultan! Vezirove požudne oči su se još koji trenutak zadržale na prestolunjegovog gospodara pre nego što je prošao kroz svilenu zavesu i stupio uZlatnu dvoranu.

S tavanicom od alabastera ukrašenog zlatnim šarama i podompopločanim istim belim mermerom od kojeg je bio sačinjen presto,prostrana Zlatna dvorana je bila pusta izuzev abisinskog evnuha idvadesetak najamnika, jandarijanaca, koji su se s neskrivenim prezirommrštili na dvojicu zapanjenih hramovnika - prve pripadnike te prokletevrste koji su bili primljeni u ovo svetilište. Niti im je promakla raskošokruženja u kojem su se našli. Par nazarena se sporo okretao oko sebe doksu šaptali jedan drugom na neotesanom normanskom franačkom jeziku,priprostih lica uperenih nagore dok su uzaman pokušavali da procenebasnoslovno bogatstvo izloženo svuda oko njih. Prazne korice mačeva suklepetale o njihova oklopljena bedra, dok je zvuk pojačavala savršenaakustika dvorane.

„Počujte!” zalajao je evnuh na arapskom, jeziku koji su dvojicatemplara očigledno razumeli. „Njegova ekselencija, Džalal al Aziz ibn alRahman, vezir Egipta!” Evnuh se bacio ničice, a njegov primer su sledili ivojnici; samo su templari ostali na nogama, premda su Džalalu ukazalidužno poštovanje na način svog naroda, dubokim naklonom. Abisinac,čije je tamno lice bilo maska prezira, osovio se na noge i mahnuo rukomprema Francima. „Ekselencijo, predstavljam vam emira Hjua, koji senaziva princem Cezareje, i njegovog saputnika, Godfrija de Vezleja.”

Džalal je podigao obrvu. „Templari? Vaš red je vrlo dobro poznat uKairu, i to ne po dobru. Mnogo rizikujete dolazeći ovamo. Kakve su to zlevesti koje navodno donosite?”

Hju iz Cezareje zakoračio je napred. Francuski vitez je bio građen kaobik, nizak po Džalalovim standardima, ali zdepast i mišićav; veliki plavibrkovi su mu visili niz krajeve usana. „Moj gospodaru”, rekao je na

grubom arapskom, dok mu se glas odbijao od zidova s nišama u oblikuškoljki i snežnobelim stubovima. „Dolazimo vam u miru i u času vaševelike potrebe!”

„A koja je to potreba?”Hju je bacio pogled prema svom sadrugu, Godfriju de Vezleju -

sumornom, crnokosom Franku s licem izrovašenim boginjama ibezizražajnim, mrtvim očima poput krokodila. Nagoveštaj osmehaiskrivio mu je tanke usne. „Za ime boga, čoveče! Jeste li toliko zauzetispletkareći između sebe da nemate uhode u Damasku? Armija iz togprokletog grada maršira prema Kairu dok govorimo!”

Svi prisutni oštro su usisali vazduh kroz zube, za čime je ubrzousledila bujica psovki i kletvi i ponuda janadrijanaca da Francima uklonelažljive jezike. Vezir je umirio vojnike odsečnim pokretom ruke.„Upozoravam vas, nevernici”, rekao je s opasnim prizvukom u glasu,„vladalo primirje ili ne, igrate igru koja se može završiti jedino vašomsmrću. Moje strpljenje ima granicu...”

Hjuovo lice se smračilo. „Ne igramo nikakve igre s tobom, Saracenu.Tako nam naših zakletvi bogu, govorimo istinu! Armija iz Damaska,blagoslovena lično sultanom Nuradinom kreće se prema Kairu. Štaviše,taj kurdski đavo Širkuh - sultanov poslušnik! - zapoveda vojskom, a sanjim dolazi čovek kojeg dobro poznaješ: tvoj prethodnik, Dirgam.”

Na trenutak, vezir je zaboravio pravila pristojnosti. Ispružio je ruku;prsti mu se zakopaše u grubo sukno templareve tunike. „Dirgam? Jesi lisiguran?”

„On maršira sa Širkuhom, tako mi boga! Bez sumnje, on je podstrekačsvega ovoga, takođe. Desetak puta, otkako je pronašao utočište u Siriji,Dirgam je molio kralja Amalrika da mu pozajmi vojsku pomoću koje bipovratio ono što si ukrao od njega... kontrolu nad Egiptom. I desetakputa, kralj Amalrik ga je odbio. Širkuha je, izgleda, bilo daleko lakšeubediti.”

„Širkuha je lako ubediti? To je malo verovatno. Ako je to što govorišistina, onda nesumnjivo to kurdsko pseto ima sopstvene razloge zbogčega pomaže Dirgamu.” Džalal je pustio franačkog viteza i zagledao se uprazno, očiju hladnih i tvrdih poput kamena pod njihovim stopalima.Dirgam! To ime je bilo zabranjeno izgovoriti u Džalalovom prisustvu ibilo je pretnjama i obećanjima nasilja izbrisano sa usana dvorskihposlužitelja i zacrnjeno u očima naroda širenjem užasnih priča. Dirgam!Taj kopilan lokalne arapske populacije predstavljao je relikviju izvremena vladavine oca Rašida al Hasana, beznačajni dvorski činovnikkoji je obmanama izdejstvovao ulazak u krug poverenika mladog kalifa.

Igrao je ulogu dobronamernog učitelja, govoreći svetu kako u srcu nosisamo ono što je najbolje za mladog Rašida, dok je istovremeno kovaoplanove da liši dečaka moći, ako ne i života. Pre tri godine, u otvarajućemgambitu njegovog plana da postane sultan Egipta, Džalalovi plaćenici surazbili u paramparčad Dirgamovu mrežu doušnika, ubijajući izastrašujući sve njegove saveznike, sve dok pseto više nije imalo nikakvogdrugog izbora nego da pobegne iz Kaira po noći - na korak ispreddželatovog mača. „A sada se vraća, šakali mu proždrali jetru!”promrmljao je vezir. Pogledao je iznenada dvojicu templara. „ŠtaAmalrik želi da dobije ovim? Zašto je poslao vas dvojicu da nasupozorite?”

„On želi mir”, odgovorio je Hju, „i savez protiv Nuradina. SultanDamaska postaje previše snažan da bi mu se Amalrik mogao samodupreti, čak i sa snagom reda hrama uz sebe, a naši sunarodnici hrišćanisu previše zauzeti spletkareći jedni protiv drugih kako bi uvideli pretnjukoju on predstavlja. Tako da vam kralj Amalrik pruža ruku u prijateljstvu.Ukoliko to poželite, Jerusalim će stići što je brže moguće u odbranuKaira.”

„A ti, templaru? Šta se ti i tvoja braća nadate da ćete dobiti?”„Našeg gospodara, Arnoa de Razesa, papa lično je zadužio da štiti

Jerusalim i Sveti hram. Ponekad, ta zaštita se mora pazariti ili dobiticenjkanjem. Uistinu, pomaganje tebi i tvojim prljavim Saracenima kršinaše zakletve bogu, ali teška vremena često zahtevaju teške mere.Ukoliko nam to naš gospodar zapovedi, mi templari ćemo se boriti zaKairo podjednako žestoko kao što se borimo za Jerusalim.”

Džalal je okrenuo leđa Hjuu i zakoračio nekoliko metara napred, rukuprekrštenih na grudima. Vitkim prstima čupkao je jareću bradicu.Verovao je da templar govori istinu, da armija iz Damaska zaista marširana Kairo, da Širkuh zapoveda vojskom i da Dirgam putuje s njim. A bio jesiguran, takođe, da armija nazarena stoji na njegovom pragu, njuškajućipoput šakala lavlji ostatak plena. Naravno da je verovao hramovniku.Koja budala bi izmislila toliko složenu laž? No, ogromni jaz postojao jeizmeđu verovanja i poverenja. Amalrik je imao i druge motive na umuosim mira, u to Džalal nimalo nije sumnjao. A ipak, on i Amalrik jesuimali zajedničkog neprijatelja u Širkuhu ibn Šahdiju - posvećenom sunitukoji je trpao fatimide i Franke u istu košaru đubreta. Džalal je, međutim,više voleo da to posmatra u svetlu svog razvojnog puta ka sultanatu: čijeće se prijateljstvo pokazati dragocenijim tokom nadolazećih meseci?Prijateljstvo Damaska ili Jerusalima?

„Šta bi tačno Amalrik uneo u ovaj savez?” upitao je Džalal, okrenuvši

se.„Hiljadu sto vitezova”, odgovorio je Hju, „i osam hiljada pešaka.

Zahtevali bismo od tebe snabdevanje i hranu, i bezbedno uporište iz kogabismo mogli da uzvratimo ukoliko Širkuh odluči da produži svoj pohodna više od jedne bitke.”

Džalal je klimnuo glavom i ponovo utonuo u zamišljeno ćutanje.Njegove snage su bile slabe i podeljene. Pored hiljadu jandarijanaca, znaoje da bi Vahši, zapovednik sudanskih najamnika, odgovorio na njegovpoziv sa pet hiljada divljih boraca; mogao bi da ponovo uspostavi belerobove s reke od dve hiljade Čerkeza koje je prognao u redove gradskemilicije i tri hiljade Turaka koji su sada branili gradske kapije. I, ukolikomu se sreća nasmeši, možda bi mogao da sastavi vojsku regruta iz Fustatakoji bi služili pod Sudancima...

A možda će se voda Nila pretvoriti u vino! U trenutku prosvetljenja,Džalal je shvatio da nema nikakve šanse da pobedi ijednu armijusnagama koje ima na raspolaganju. Bio mu je potreban saveznik. Ali ko?Svakako ne Širkuh. Sve dok je Dirgam u životu, on i njegov gospodar uDamasku predstavljaju pretnju mojim planovima. Dakle, to moraju biti Franci.Vezir je širokim osmehom prikrio sopstveno gađenje ovom odlukom.

„Muči nas zajednički neprijatelj, izgleda”, rekao je napokon.„Dušmanin koji bi nas i jedne i druge uništio bez trunke oklevanja. Zato,uviđam veliku obostranu korist u savezu između Kaira i Jerusalima,sporazumu prijateljstva i obostrane odbrane protiv Damaska. UkolikoAmalrik može da ponudi svoju ruku slobodno i bez očekivanja, onda je jasvakako mogu prihvatiti drage volje.” Džalal je pružio ruku Hjuu izCezareje. „Prihvatamo pomoć vašeg gospodara.”

Templar je stegnuo Džalalu šaku, sa osmehom širokim poputvezirovog; gest isprazan poput njegovog, pretpostavio je Džalal. „Ondamoramo brzo delati”, rekao je Hju. „Širkuhova snaga leži u brzini s kojomse kreće. Koliko je nama poznato, već je prešao Sinaj i boravi u pustinjiistočno odavde. Među mojim prtljagom je krletka sa golubovima. Ako tije po volji, neka je neko od tvojih ljudi donese dok ja sastavim poruku zakralja Amalrika.” Templarev osmeh se proširio. „On čeka tvoj odgovor uBilbeisu.”

Četrdeset pet kilometara severno od Kaira, Bilbeis je stajao na čeluprastarog karavanskog puta koji je povezivao Egipat s južnomPalestinom. No, ukoliko je Hju iz Cezareje nameravao da zaplaši Džalalatim otkrovenjem, bio je svakako razočaran. Vezir je učtivim osmehomsakrio preneraženost izazvanu ovim vestima. Njegove misli su već biledaleko, usredsređene na tkanje čvorova obmane oko ovog novostvorenog

V

saveza. Kada igra bude odigrana, kada pobeda nad Damaščanima budeosigurana, ovi čvorovi će postati korisni u gušenju franačkih ambicija.Telo Kaira je njegova slabost, a ne njegov um. Ne njegov um. Vezir je pokazaorukom na abisinskog evnuha. „Ovaj ovde postaraće se za sve što vam jepotrebno. Molim vas, prijatelji moji, prihvatite kalifovo gostoprimstvo,barem dok vaš gospodar ne pristigne.”

Hju je zaustio da progovori, ali ga je Godfri de Vezlej prekinuo.Ćutljivi Franak je zurio u vezira kao da pokušava snagom volje da muotvori rebra i zaviri u srce. „Da li će nas kalif Egipta udostojiti svojimprisustvom, ili je njegova namera da nas jednostavno prepusti svojimslugama?”

Džalalov osmeh se nijednog trena nije pokolebao, premda njegove očinisu odavale nijednu trunku veselja. „Kalifove namere te se ne tiču,templaru, a kada se radi o pitanjima rata, uobičajeno je da se emiri zemljesastanu radi savetovanja. Kada ih sazovem povodom ovog pitanja,ukoliko budete prisutni, to će biti samo milošću Alahovom i zahvaljujućimojoj dobroj volji. Postaraj se da im nište ne fali!” naredio je evnuhu, kojise sagnuo do zemlje. Zatim se, klimnuvši glavom gostima, Džalalokrenuo u mestu i izašao iz Zlatne dvorane putem kojim je došao.

Ni on niti templari nisu primetili kolom zacrnjene oči koje su ihposmatrale iz dubine senovite niše u zidu.

9.

EZIROV ODLAZAK OZNAČIO JE sveopšti izlazak iz Zlatne dvorane.Abisinski evnuh rukom je pokazao namrgođenim templarima da

krenu za njim; sproveo ih je kroz par mamutskih pozlaćenih vrata,visokih poput desetorice ljudi. Vojnici su išli za njima. Šuštanje odeće ikože i škripanje opreme iznenada je prestalo kada su se ti ogromni portaliuz tresak zatvorili, a odjek je zamirao sve dok tišina nije ponovo ovladalaZlatnom dvoranom Al Muiza li din Alaha.

Da je neko zaostao u dvorani, nakon dvadesetak otkucaja srca začuo bitiho klik, praćeno svilenkastim struganjem nauljenog kamena kada se deozida unutar senovite niše - ukrašene frizom geometrijskih oblika iarapskim elegantnim pismenima - otvorio ka unutra. Sekundu-dvekasnije, začudio bi se prizoru žene koja je istupila napred, mlade i vitkepoput trske s Nila, lica prebledelog od užasa. Nosila je haljinu od mekog

sivog platna ispod plavog ogrtača ukrašenog srebrnim vezom i šal odzlatom porubljene svile; njena stopala obuvena u sandale su bešumnoklizila po podu dok je izlazila na otvoreno, a nagaravljene oči su joj časgledale u pravcu vrata, a čas prema niši prekrivenoj zavesom u kojoj senalazio kalifov presto.

Mlada žena je žestoko drhtala, od besa koliko i od straha. Nijenameravala da prisluškuje - behu to puka znatiželja i Alahova volja kojisu je smestili u tu nišu na prvom mestu - a ipak je jedva mogla dapoveruje u ono što je čula, u ono što je videla. Vezir, čovek kojem je kalifpoverio upravu nad zemljom, pregovarao je s neprijateljima Boga?Sklopio je savez s nazarenima protiv svojih sunarodnika muslimana? I,najbezbožnije od svega, počinio je takvu izdaju u senci Sedišta božanskepremudrosti? „O, milostivi i sažaljivi Alahu”, prošaptala je žena,Parisatis, na rodnom persijskom jeziku, „zašto se nisam rodila kaomuškarac?”

Muškarac bi, razmišljala je, izašao napolje i razglasio vezirovoizdajstvo po ulicama, proklinjao i psovao po trgovima i sukovima Kaira.Međutim, budući da je bila žena, kome je mogla ispričati za ovo? Koga jeona znala na dovoljno moćnom položaju da prokaže vezira? Svakako tonisu bili evnusi kalifovog harema, u kojem je ona bila najbeznačajnijakonkubina, jedna devojka među stotinu, koja je kobajagi napuštala svojograničen prostor jedino kada bi princ vernih poželeo prelepu lutku uzasebe za večerom. Neretko, radovala se činjenici da su njeni čuvari bilinesposobna bagra; njihov dobroćudan nemar dozvoljavao joj je da seiskrade i istražuje lavirint prastarih i uglavnom zaboravljenih prolazaunutar zidova palate - prolaza o kojima je načula da ljudi govore, ali čijeje postojanje otkrila sasvim slučajno. Međutim, isti ti evnusi čija je moćuveliko čilela, najverovatnije bi ubili da dođu u posed njene tajne: mrežarupa za špijuniranje čijeg postojanja izgleda čak ni vezir nije bio svestan.

Ako nije mogla reći evnusima, onda kome? Kalifovim tetkama,možda? Parisatis se maltene nasmejala na tu pomisao. Ne, te babuskeresu bile prezauzete spletkarenjem jedna protiv druge da bi ih iolezanimalo šta se dešava izvan zidova harema. Izuzev Jasmine, robinje kojujoj je poklonila jedna od glavnih milosnica Kaira, Parisatis je bila potpunosama. Sama i natovarena ovom strašnom vesti. Suze su joj zasjale uočima. Ko bi joj mogao pomoći? Kome je mogla verovati u dovoljnoj merida se oslobodi ovog bremena? Vojnicima? Njihovim oficirima? Kome?

Zašto ne odeš kalifu lično?Glas u pozadini njenog uma je pripadao njenom ocu, odanom

šiitskom plemiću stare persijske krvi iz Širaza koji ju je zaveštao, svoje

jedino dete, princu vernih kao deo svog poseda. Sećala ga se kao krajnjeotvorenog čoveka, maltene tupavog u svojoj iskrenosti. Dve godine ugrobu, a njegovo sećanje nije bilo ništa manje očigledno.

Zašto ne odeš kalifu?Parisatis se okrenula i zagledala u svilenu zavesu koja je skrivala

kalifov presto od pogleda, suzivši oči dok je razmišljala. Znala je kako dadođe do kalifa - kroz uzana vrata skrivena u niši u obliku školjke izaSedišta božanske premudrosti, pa niz hodnik koji je vodio direktno do AlHasanovih prostorija - međutim, da li bi je kalif saslušao? I ukoliko jesasluša, da li će delati?

Zašto da ne?Suze osujećenosti osušile su se na Parisatisinim obrazima. Premda je

boravila u prisustvu Rašida al Hasana svega nekoliko puta, nikada nijeosetila neumesnu zlobu u mladom kalifu. Smatrala ga je pravičnimvladarem, bolno zgodnim poput vitezova u epu Šahname ineprevaziđenim u svojoj mržnji prema nazarenima iz Jerusalima. „Onovo ne bi želeo”, promrmljala je, odmahujući glavom. Kalif je zasluživaoda zna kakva zla je vezir činio u njegovo ime. A ja mu moram to kazati, jerniko drugi neće. Narastajuće osećanje dužnosti ojačalo je njenu odlučnost, iParisatis je prišla zlatom prošivenoj zavesi i pomakla je u stranu.

Dah joj je zastao u grudima kada je ugledala Sedište božanskepremudrosti, relikviju fatimidskih kalifa koji su vodili poreklo od prorokaMuhameda lično preko njegove omiljene kćerke, Fatime. Za Sedište segovorkalo da je nekada pripadalo samom proroku, da je na njoj sedeokada je upućivao svoju decu i sledbenike u pravila islama - premda jekasnije bila ukrašena slonovačom i zlatom. Sedište je posedovalo moć;Parisatis ju je osećala, naježene kože kao da vera pravednih i čistih ističeiz drveta. Ona ju je ohrabrila, dala joj je potvrdu da radi ispravnu stvar.Pobožno, mlada žena se popela na postolje, prekrivši lice ivicom šala igledajući u stranu.

Niša u pozadini podijuma nije se razlikovala od drugih u Zlatnojdvorani. Njen kamen je bio sličnog oblika i slično ukrašen, prekrivenfrizom geometrijskih oblika i arapskih pismena. Otvarala se na isti načinkao i ostala vrata koja je Parisatis pronašla - pomoću reze skriveneduboko među urezanim geometrijskim šarama. Da bi se reza pokrenula,osoba je samo morala da zna šta da traži. Parisatis je prešla šakama prekorezbarija, pritiskajući kamen tu i tamo sve dok se deo kamena nijeulegnuo pod njenim prstima; začuo se tihi škljocaj, i bez maltene ikakvognapora Parisatis je gurnula napred uzana vrata, a zatim zakoračilaunutra.

N

Zahvalila se Alahu, po prvi put u životu, zato što je rođena kao žena -muškarac, čak i sitnije građe, morao bi da se sagne i okrene postrancekako bi prošao kroz taj uzani hodnik. Vazduh u tunelu je bio zagušljiv imirisao je na prašinu, opeke i stari malter. Iz pozadine hodnika, usketrake svetlosti curkale su kroz sporadične rupe za špijuniranje, sićušneotvore korišćene za osmatranje hodnika i prostorija; one su, međutim,činile malo toga da razbiju stigijsku tminu.

Parisatis je uzdahnula. Šta ako sam ga pogrešno procenila? Šta ako je kalifu dosluhu s vezirom? Osvrnula se preko ramena i bacila pogled na sjajnosedište fatimidske moći. Mogla je veoma lako da pobegne odatle, danapusti Zlatnu dvoranu i vrati se u harem bez ikakvih posledica. Mogla jezaboraviti ono što je čula i videla...

... mogla je, da nije bilo glasa njenog oca, prekornog i odlučnog. Želiš lida neprijatelji Boga trijumfuju, ptičice? Onda nemoj učiniti ama baš ništa...

Parisatis je uzdahnula i zakoračila preko praga, suzbijajući drhtajužasa kada je kontrateg zatvorio portal iza nje. „Neko mu mora kazati”,prošaptala je, a glas joj je odjeknuo u tišini hodnika kao u grobnici. „Nadobro ili zlo, neko mu mora kazati.” Milostivi bože, neka izađe na dobro!

Devojka se nakon tih reći počela hitro kretati, a stopala su joj sigurno ibrzo pronalazila put kroz hodnik. Noćni zvuci su dopirali kroz različiteotvore za špijuniranje; zveket verižnjače i bezbožna psovka kada se vojnikuz trzaj probudio na svom stražarskom mestu; tiho ječanje i ritmičnoškripanje otomana; čegrtanje zasuna na vratima; jedva čujni glasovi.Parisatis se namrštila. Glasovi su dolazili sa drugog kraja hodnika, samesta gde su se nalazile kalifove odaje.

Parisatis se sada kretala preterano oprezno, približavajući se završetkuhodnika, prema glatkim kamenim vratima sa prorezom u visini iznadnjenih očiju. Glasovi su postali glasniji, prigušene reči prošarane besom;jedan glas je prepoznala istog trena - vezirov.

Bojažljivo, devojka je držala ruke dalje od bronzane reze na vratimadok se propinjala na vrhove prstiju i virila kroz rupu za špijuniranje...

10.

APUSTIVŠI DŽAMIJU AL HAKIMA, Asad je krenuo na jug niz kasabu -vijugavu ulicu prepunu pijaca i bazara koja je presecala središte

Kaira, nazubljena poput posekotine od mača. Ovaj deo kasabe između

Kapije osvajanja i trga koji je odvajao Istočnu od Zapadne palate - poimenu Bain al Kasrain - koristio se i kao aleja za svečane povorke; bio ješirok i popločan, prekriven visokom tavanicom od drveta i palminog lišćakoja je štitila prolaznike od žestokog egipatskog sunca. Na raskrsnicamatavanica se pretvarala u visoke kupole od gipsa, nekada snežnobele asada uprljane čađu i gareži, koje su se doveka krunile.

Premda je bilo kasno, trgovci su još uvek sedeli prekrštenih noguispred svojih tezgi, veličajući kvalitet svoje robe prolaznicima - vojnicimavan dužnosti i radnicima koji su tražili hranu, vino, i razonodu. Mirisiključalog ulja, prženog mesa, i začina lebdeli su u vazduhu; Asad je začuozveckanje prodavca šaraba koji je pripremao svoje slatke napitke, a voćnisokovi su nesumnjivo bili ledeno hladni. Drugi ljudi su prodavalizemljane vrčeve gustog egipatskog piva ili boce hamra, vina pravljenog odblago fermentisanih datula. Srebrnkasti smeh praćen neskladnimmuziciranjem na fruli i sitaru dopirao je kroz prozore prekriveneukrasnim metalnim rešetkama, mašrabija, visoko iznad ulice, iz svilenimzavesama zastrtih prostorija u kojima su milosnice upražnjavale svojzanat.

Asad se probijao kroz gomilu. Njegov umrljani halat i iskrzani turbančinili su ga bukvalno nevidljivim; on beše naprosto još jedan radnik umasi ljudi, možda čuvar karavana ako je suditi prema ruci postavljenoj nadršku od slonovače dugačkog bodeža. U svakom slučaju, ličio je načoveka kojem je sreća okrenula leđa i na koga nije trebalo obraćati mnogopažnje. Dvaput su ga družine sudanskih plaćenika u uskovitlanim crnimogrtačima i sjajnim verižnjačama naterale da se skloni u stranu; vojnici suurlali i pevali, šepureći se ulicama bez ikakve naznake discipline - kaoljudi previše samouvereni u svoj položaj. Ko ih poseduje, kalif ili njegovineprijatelji?

Da li bi to čak i Al Hadž znao? Mada bi mu lažni trgovac bio veomakoristan, Asad nije traćio vreme oplakujući njegovu smrt. Alamut jeposedovao druge oči i uši u Kairu, rekao mu je Daud - jedan par dalje najugu, prepisivača Kurana koji je živeo u gusto naseljenom delu starogFustata, i drugi par nešto bliže, ženu, milosnicu u Vojničkoj četvrti,između Istočne palate i Al Azarove džamije. Oboje su mogli Asadu dapruže informacije koje su mu bile potrebne.

Žena prvo, dakle.Asad je promenio pravac kretanja i skrenuo u lavirint bočnih uličica i

smrdljivih sokaka koji su vodili prema Vojničkoj četvrti. Ovde je živeoglavni deo kalifovih vojnika, boraveći sa svojim porodicama u trošnimbarakama od prljavih opeka, nalik šatorima. U prizemlju su se nalazile

zanatlije koje su se starale o potrebama vojnika - kovači i sarači, krojači idrvodelje; juveliri koji su pravili bižuteriju za njihove žene i kćerke ipisari koji su beležili njihove oporuke i testamente.

Uprkos dugom odsustvu iz Kaira, Asadu nije bilo teško da pronađesvoje odredište. Ime koje mu je Daud saopštio - Al Gazala, Gazela - bilo jeveoma dobro poznato među ljudima iz Vojničke četvrti; zato je bilodovoljno samo upitati bilo koga gde se nalazi Gazelina kuća. Trgovci naprve dve tezge su ga oterali, posramljeni; treći se nasmešio podmuklimosmehom. Beše to terzija dežmekastog lica, i osvrnuo se oko sebe kako bise uverio da nijedna od njegovih žena nije u blizini pre nego što je uputioAsada prema Ulici parfemdžija.

„Pripazi se, prijatelju moj”, prošaptao je. „Ona je... zanosna.”Ulica parfemdžija beše uzani sokak u samoj senci Al Azarove džamije,

čiji su temelji bili stari poput samog Kaira. Sa druge strane visokihzidova, Asad je čuo slabašnu muziku i smeh dok su porodice provodileveče u svojim vrtovima; palmino drveće i egipatske smokve su šuštale nalaganom povetarcu dok je koračao niz napuštenu ulicu. Veoma lako jepronašao Gazelinu kuću - prepoznao ju je po kamenom reljefu gazele upunom trku, umetnutom u inače neukrašeni zid od opeke sušene nasuncu i oplatom od zlatastog gipsa. Prozori sa mušepelima odmahagonija, prekriveni ukrasnim gvozdenim rešetkama, štrcali su visokoiznad nivoa ulice. Nikakva svetlost nije izbijala kroz pendžere; nikakavzvuk se nije čuo osim srebrnkastog zvonjenja zvončića. Asad je prišaovratima Al Gazalinog doma i zastao, glave nakrivljene u stranu.

Osećaj da ga posmatraju skrivene oči podigao mu je dlačice na vratu.Asad je bacio pogled natrag prema putu kojim je došao, ali nije video

ništa. Pogledom je preleteo preko prozora na drugom spratu zgradepreko puta ulice, a zatim pokušao da prodre pogledom kroz pomrčinusokaka ispred sebe i na kraju se zagledao u dubinu ulice. Asad je opustiomišiće i dopustio da mu se vid blago zamuti, kako bi video a da neusredsredi pogled.

Sive senke su zamenile tminu. Mutna svetlost je curkala odnekudiznad njegove glave, možda sa prekrivenog fenjera na krovu susednekuće; bez obzira na to, sokak je bio prazan dok je Asad prolazio niz njega,koračajući po tvrdo utabanoj zemlji očišćenoj od đubreta. Ne bi bilo dobroza posao kada bi mušterije gazile po smeću. Došao je do senovitog prolaza;prazni svećnjaci na zidu stajali su sa obe strane crvenih vrata.

Asad se namrštio.Vrata Gazelinog doma su bila odškrinuta.Pažljivo, otvorio ih je širom i skliznuo unutra. Kratak hodnik je

zavijao ulevo, i završavao se lučno zasvođenim prolazom koji se otvaraou središnu avliju kuće. Noćna lampa treperila je u niši; zvonjava zvončićabeše jedini zvuk u sveprožimajućoj tišini. Gde su njeni robovi, njenistražari? Milosnica Gazelinog navodnog uticaja svakako je moralaupošljavati vratara, u najmanju ruku?

Balkoni su oivičavali avliju, a njihove delikatne ukrasne metalneograde su nosili mermerni stubovi prikupljeni sa druge strane Nila - sakapitelima u obliku cvetova lotosa, ukrašenim reljefima figura sa glavamaživotinja i čudnim simbolima koji su svedočili o drevnosti. Slomljenostaklo zakrckalo je pod đonovima Asadovih čizama dok se spuštao nizplitke stepenice na nivo dvorišta; otomani i divani, nesumnjivopostavljeni za odmor gostiju, ležali su izlomljeni i razbacani po avliji, anjihovi jastuci su bili isečeni na froncle. U središtu avlije, Asad je na poduvideo mrlje koje su ličile na sasušenu krv. Šta, kog đavola...?

Stao je kada su četiri prilike izašle iz unutrašnjosti kuće. Trojica behuArapi, mršavi ljudi u dugim, pohabanim tunikama; njihova tamna licabehu usukana i oštrih crta, sa jasno vidljivom glađu zavisnika od opijuma.Četvrti beše Etiopljanin, grmalj obrijane glave u iscepanim čakširama ikožnom prsluku. Plemenski ožiljci su mu prekrivali mišićave grudi, aobraze - nasumične spirale i linije tetovaža koje su nesumnjivo tkalemađijske čini zaštite po njegovom mesu. Jedino je on primetio strancakoji je stajao u središtu dvorišta i ućutkao je ostale grlenim režanjem.

„Šta to imamo ovde?”„Gazela”, rekao je Asad. „Gde je ona?”Etiopljanin je mahnuo svojim sadruzima. Arapi su se raširili po

dvorištu, jedan udesno, a druga dvojica ulevo. „Mi ovde postavljamopitanja, psu!” Div je izvadio gvozdeni buzdovan iz pojasa. „Zbog čegatražiš kurvu? Ona je špijun i bogohulnik, prokleti Ismaili, Alah je kazniokugom i boleštinama! Jesi li ti jedan od njenih sledbenika? Jesi li i tiprokleti špijun Ismailija, takođe, pseto?”

Ismaili, sledbenici Ismaila, beše jedan od mnogih nadimakapripadnika Al Hašišije. Dakle, to je bilo to. Neko je očito otkrio Gazelineveze s Alamutom; možda i Al Hadževe, takođe. Ali da li su je ubili? Asadje bacio pogled na Arape. Oni su bili harafiša - ulični probisveti - korisniza iznuđivanje i zastrašivanje prosjaka i sitnih trgovaca, ali potpunobeskorisni protiv bilo koga sa kičmom. Predvidljivo, dvojica su pošliprema Asadu s boka dok je treći pokušao da mu zađe iza leđa. Noževi suim blistali u rukama dok su se polako približavali. Kada Asad nijeporekao njegove optužbe, usne ogromnog Afrikanca razvukle su se usadistički kez; lupio je glavom buzdovana po otvorenom dlanu leve šake.

„Nemaš gde da pobegneš, ismailski psu.”„Istina”, odvratio je Emir Noža, „nemam.”Bez upozorenja, Asad je jurnuo ulevo. Čelik je zasvetlucao kada je

isukao salavar iz korica i glatkim pokretom rasporio Arapinov nezaštićenistomak. Mržnja je potekla iz sečiva. Mržnja i strah. Ranjeni čovek sezateturao, vrišteći od bola kad mu se sjajna ružičasta utroba iznenadaprosula u ruke. Asad ga je uhvatio za vrat i bacio na Etiopljanina. Dvačoveka su se srušila na zemlju u kovitlacu krvi i udova.

Asad se okrenuo u stranu kada su dvojica preostalih Arapa nasrnulana njega, uzvikujući kletve, bosim stopalima šljapkajući po kamenimpodnim pločama sa podignutim noževima u rukama. Neki drugi čovek bise možda leđima prislonio uza zid i sačekao napad, ali ne i Asad. Sečivo unjegovoj šaci je zapevalo kada je krenuo prema bližem napadaču.

Sreli su se na pola puta; Asad je odbio u stranu nož koji se spuštao izario salavar u Arapinove grudi, proburazivši ga poput praseta na ražnju.

Divljačko ushićenje je prostrujalo Asadovim telom; svaka smrtdonosila mu je osećanje nepobedivosti, kao da je bio natčovek. Smejući se,Emir Noža je gurnuo umirućeg čoveka na zemlju, oslobađajući pri tomesečivo salavara.

Oči preostalog Arapina izbečiše se u strahu. Oklevao je na tren, iverovatno mu je ovaj momenat slabosti spasao život: zaustavio se u polakoraka kad je Asad udario. Beše to silovit udarac nagore, koji bi rasporioArapa od prepona sve do grudne kosti. Umesto toga, vrh Asadovogsalavara je zastrugao po kosti kad je zasekao čovekovu vilicu i obraz,presekavši pri tome očnu jabučicu napola. Arapin je zavrištao; zateturaose unazad, okrvavljenim prstima se držeći za uništeno lice.

Međutim, pre nego što je Asad mogao da zada smrtonosni udarac,pobesneli Etiopljanin je skočio na noge i zakucao se u njega, a sudarmišića i tetiva je poslao obojicu na zemlju. Silina udara je izbacila Asadovsalavar iz njegove ruke; sečivo je odskakutalo preko podnih ploča avlije izaustavilo se dva metra dalje, u podnožju mermernog stuba.

Na zemlji, dva čoveka su se valjala i prevrtala poput pasa koji se gložepod nogama svog gospodara; obojica su pokušavali da dohvate Asadovosečivo. Etiopljanin je psovao i proklinjao na svom rodnom jeziku.Pokušavao je da zgrabi i iskida Asadovo grlo, čeličnim prstimaostavljajući krvave brazde na mesu. Asad je podigao ruku kako bi zaštitiovrat; drugom je udarao po Etiopljaninovoj vilici i vratu sve dok divu nijepotekla krv iz nosa. Silovit udarac je zabacio obrijanu glavu unazad, ičelični stisak oko Asadovog grla je popustio na trenutak.

Beše to sve što mu je bilo potrebno.

„Pseto!” Asasin se oslobodio stiska ošamućenog Etiopljanina i uhvatioga za bradu i potiljak. Jednim oštrim, glatkim pokretom, Asad je okrenuoAfrikančevu glavu unazad, zavrćući je preko levog ramena sve dokkičmena moždina nije pukla poput suve grančice.

Asad je odgurnuo leš u stranu i ispljunuo krv. Turban mu je spao sglave. Znoj mu je ulepio crnu kosu, i peckao rane koje su noktiEtiopljanina otvorili na koži njegovog vrata. Grudi su mu se ubrzanopodizale i spuštale ispod poderanog halata dok se osvrtao unaokolo upotrazi za i ranjenim Arapinom.

Ugledao ga je preko puta avlije, kako stoji ispod zasvođenog prolazakoji je vodio napolje na ulicu, s komadom odeće pritisnutim na isečenolice. Arapin se oslonio rukom na zid i rizikovao brz pogled unazad prekoramena. Prizor stranca umrljanog krvlju, još uvek živog, užasnuo ga je.Zakreštavši užasnuto, Arapin se isteturao iz Gazeline kuće.

„Proklet bio!” Asad se osovio na noge, zgrabio salavar i pojurio zanjim.

Strah je dao krila njegovoj lovini; nesumnjivo mu je pomogao dasmetne s uma agoniju svoje rane, jer je Arapin već klisnuo iz sokaka ibežao niz Ulicu parfemdžija u trenutku kad je Asad stigao do ulaznihvrata Gazelinog doma. Međutim, asasin je bio ubeđen da ipak može dastigne čoveka. I zarobi ga živog. Premda tek običan plaćenik, Arapin je bezsumnje posedovao odgovore na neka pitanja koji su Asadu bili potrebni...a ime čoveka koji ga je unajmio predstavljaće odličan početak. Simenom...

Bio je toliko usredsređen na hvatanje odbeglog Arapina da nije čuobat koraka iza sebe. Nije osetio iznenadan smrad belog luka, niti je čuoneobičan zvižduk batine od čvornovate akacije dok je letela kroz vazduh.Batina, međutim, nije promašila. Strahovitom silinom je tresnula uasasinov potiljak. Udarac je bacio Asada na kolena u prašinu ulice;svetlaci su mu zaigrali pred očima a vid zamutio. Slepo, zamahnuo je izasebe salavarom i osetio kako sečivo zaseca meso. Čovek je zavrištao iustuknuo.

Međutim, Asadov predah je bio kratkog života. Izgubivši ravnotežu,savladan iznenadnom mučninom, borio se da stane na noge. Zavrteo jeglavom u pokušaju da razbistri misli, zatreptavši kada su mu koplja bolaprobila slepoočnice. Asasin je podigao pogled kad mu je tamna senka ušlau vidno polje. Učinilo mu se da nazire praznu očnu duplju na nejasnomlicu pre nego što ga je udarac močuge poslao u još dublju noć.

N11.

AZARENI SU U BILBEISU!”

Zaslepljen besom, vezir Egipta je koračao tamo-amo po ćilimomzastrtom podu divanhane - predvorju kalifovih odaja u kome je boravionjegov glavni evnuh. Svilene tapiserije su visile između niša u zidovima uobliku školjki; niz otomana pružao je intimne prostore za razgovor ispletkarenje. Sa jednog takvog otomana - od uglačanog abonosovogdrveta, sa jastucima od crvenog i zlatnog brokata - Mustafine oči su seneprestano vraćale na prolaz, očekujući da u svakom trenutku Džalalovatirada probudi princa vernih. „Šta? To nije moguće!”

„I ja sam to isto mislio, ali eto ih u Bilbeisu!” Vezir je optužujućeuperio prst ka starom evnuhu, koji se trznuo kao da je ošamaren. „Gde subile tvoje uhode, stara budalo? Koliko si se samo puta hvalisao kako seuzduž i popreko Nila ne dešava ništa što promakne tvojoj pažnji? Ondamora da si potpuno slep i gluv! Tako mi Alaha, armija nazarena pređepreko naših granica, a mi nemamo pojma o tome sve dok nam ne pošaljuglasnike! Glasnike!”

„Molim vas, ekselencijo, snizite glas! Preklinjem vas!”„Da snizim glas? Jašta, ne bih želeo da probudim našeg gospodara' iz

njegovog preko potrebnog sna! Neka mu bog napuni grob vatrom! Pitaćute poslednji put: gde su bili naši špijuni?”

„Naši špijuni.” Mustafa je raširio ruke u gestu mirenja sa sudbinom.„Naši špijuni su bili tamo gde smo ih ostavili... u poljima ili na sukovima.U tome leži naša krivica. Naše uhode nas nisu izneverile, ekselencijo. Mismo njih izneverili jer ih nismo upotrebili kako je trebalo, jer nismoponudili nagrade za informacije ili poslali ljude od poverenja da sakupenjihovo znanje. Štaviše, toliko smo usredsređeni na ono što se dešava izaovih zidova da smo zaboravili da postoji mnogo veći svet sa druge strane- svet koji neće zaplakati ako naš voljeni Egipat doživi nagli i krvavi kraj.”

Džalal je zastao u pola koraka. Izgovorene naglas, evnuhove rećiosude su ublažile njegov bes. Krivica je bila isključivo njegova. On jepogrešno procenio situaciju. On je ignorisao udaljene pretnje Damaska iJerusalima dok je jurio ogrtač sultana, slep i gluv za sve ostalo. I on je bioskoro potpuno nasamaren.

„Umesto da upiremo prstom u krivce”, govorio je Mustafa, „trebalo bida se koncentrišemo na to kako da se izvučemo iz ove nevolje.”

„Izvučemo? Ne. Trebalo bi da se odnosimo prema ovoj nevolji kaoprema onome što ona uistinu jeste.” Džalalove oči se suziše urazmišljanju. „Partiji šatrandža.”

Evnuh se namrštio. „Ekselencijo, ovo nije igra...”„Ovo jeste partija šatrandža, moj stari prijatelju”, rekao je vezir tonom

koji nije trpeo protivljenje. „Između Širkuha i mene, a taj prepredeniKurd je čuveni igrač. Majstor postavlja svoje figure za početni gambit,svoju tabiju, pre nego što krene u ofanzivu, ali koju tabiju on sada igra, a?Mač? Robov steg? Krilo?”

„Ne možemo znati zasigurno sve dok sve figure ne budu postavljenena tablu.”

„Istina, ali ipak možemo pretpostaviti Širkuhov plan na osnovunjegovih prethodnih akcija. Dvaput je Širkuh krenuo na nas tokomproteklih godina, i dvaput je to kurdsko pseto sledilo isti put - najpreodlazi istočno od zemalja nazarena, zaobilazi franački garnizon u AlKaraku, a zatim jaše na jugozapad sa vrha Mrtvog mora. Tako mi Alaha,njegovi prokleti konjanici su brži od vetra! Kada pređe Sinaj, krenućeprema Atfihu na istočnoj obali Nila.” Džalal je postajao sve živahniji dokje govorio; nastavio je da korača tamo-amo. „U Atfihu, Širkuh će priuštitivojnicima dan-dva odmora. Žitelji tog grada dočekaće ga kao što su touvek radili, kao brata. On će poharati njihove žitnice, njihove pijace;njegovi vojnici će uzeti sve što požele. Sve to vreme, ta budala Dirgam ćedavati prazna obećanja lokalnim velikodostojnicima da će ih osloboditi’moje tiranije i tvrditi da će ponovo postaviti kalifa na njegov zakonitpoložaj.”

„Kako ćete mu parirati, ekselencijo?”„Neću im pružiti mesto za odmor”, rekao je Džalal. Naglo se okrenuo.

„Zabraviću kapije Atfiha. Uskratiću Širkuhu žitnice i pijace. UskratićuDirgamu sastanak s gradskim zvaničnicima.” Vezir se nasmešio poputgrabljivice. „A, kako bih ubio dve muve jednim udarcem, dodeliću ovajzadatak belim robovima s reke, mamelucima. Ukoliko u tome omanu, toće me spasti muke da nadgledam njihovo uništenje; ako u tome kojimslučajem uspeju, biće mi dužni jer sam upravo njih izabrao za tako slavanzadatak.”

Mustafa je klimnuo glavom. „A ukoliko otkažu vernost i pridruže seŠirkuhu?”

„Onda će njihove žene i deca platiti danak za takvo izdajstvo”, rekaoje Džalal s opasnim sjajem u očima. Nije osećao nikakvu grižu savesti napomisao da načička drum između Kaira i Atfiha na krstove razapetimtelima žena i dece mameluka - pošto ih najpre preda u ruke Sudancima

željnim zabave; postaraće se da i mameluci to znaju, takođe. „Sutra jepetak. U podne ću sazvati savet kako bih obavestio emire vojske. Pozovimi komandanta Turaka, onog neznabošca Gokborija. Njemu ćemopoveriti ovaj zadatak. Mi ćemo...”

Mustafa je skočio na noge, pokretom ruke ućutkujući vezira. Odsečnoklimanje evnuhove glave otkrilo je razlog: Džalal se okrenuo i video kakose princ vernih tetura kroz lučno zasvođeni prolaz koji je vodio u srcenjegovih odaja. Mustafa se bacio ničice na pod; vezir se duboko naklonio.

Fatimidski kalif Rašid al Hasan al din Alah je još uvek bio mladić, nenapunivši još dvadeset pet godina, ali njegove crte lica su odavaleprerano sazrelu osobu. Ispod širokih šalvara i otvorenog mantila od belesvile, kalif je imao široka ramena i uzani struk mačevaoca. Međutim, bioje previše mršav, toliko da se to maltene graničilo sa izgladnelošću.Čvorovi kostiju, hrskavice i tetiva štrcali su ispod njegove bolesnožućkaste kože. Sive vlasi prošarale su mu jareću bradicu i neočešljanukosu; oči podlivene krvlju buljile su iz upalih očnih duplji. „Čuo samglasove, Džalale”, rekao je, bunovan od sna i opijuma. „Šta se dešava?”

„Hiljadu izvinjenja, gospodaru”, rekao je vezir glatko. „Raspravljalismo se o sukobu u vezi sa raspodelom obradive zemlje u Atfihu, a mojzanos se oteo kontroli. Kasno je; hajde, dozvolite mi da vas otpratimnatrag u krevet.”

Rašid je sleganjem ramena odbacio vezirovu brižnu ponudu. „Ne.Drago mi je što si došao, Džalale. Želim da te nešto upitam.”

„Pitajte me bilo šta, gospodaru, i odgovoriću vam najbolje što umem.”„Ko vlada Kairom?”Vezir je trepnuo. „Molim, gospodaru?”„Čuo si me. Ko vlada ovim gradom? Nisam li ja gospodar i vladar

Kaira? Nisam li ja princ vernih i pravi naslednik Proroka?” Rašidovo liceje bilo grozničavo, obliveno znojem; zaljuljao se na nogama i pridržaorukom za izrezbareni stub kako bi povratio ravnotežu.

„Zbilja jeste, gospodaru.” Džalal se ponovo naklonio, više kako bisakrio podrugljivi osmeh koji mu je nepozvan došao na usne nego iz bilokakvog osećanja poštovanja. „Vi ste sve to, i još mnogo više. Vi ste svetlostislama i lav vere. Vi...”

„Zašto onda moji evnusi odbijaju da poslušaju moja naređenja? Zaštone prepoznajem vojnike koji me čuvaju?”

„Vaši evnusi su nalik babama, o najveličanstveniji.” Vezir je baciouznemiren pogled prema Mustafi kada se stari evnuh povukao do astalau uglu. Tu je počeo da priprema svežu dozu hamra; izvukao je kristalnubočicu iz rukava i sasuo njen sadržaj u srebrni pehar. Džalal je pročistio

grlo. „A vaše čuvare ne prepoznajete zato što ih stalno menjam, kako bihsprečio da se urote izlegu među različitim frakcijama vojske. Premda suzaduženi za vašu odbranu, vojnici koji vas čuvaju takođe predstavljajuvašeg najvećeg neprijatelja, gospodaru. Jeste li zaboravili Čerkeza?”

„Da, Osmana!” rekao je Rašid, udarajući u kamene blokove lukapesnicom sa pobelelim zglavcima kako bi naglasio sopstvene reči. „Misliosam da mi je prijatelj!”

„Nije vam prijatelj neko ko priželjkuje vašu propast, gospodaru.Osman je želeo vašu smrt. On je došao u dvoranu kako bi smestio bodež uvaše srce i samo je milošću Alahovom ispričao svoj plan kurvi s kojom jebio prethodne noći, a ona ih je prenela jednom od mojih ljudi.” Vezir jetoliko puta izgovorio tu laž da je maltene i sam verovao u nju. Osman,izabran za pratioca i teohranitelja Rašida al Hasana jer su bili gotovo istoguzrasta, pokazao se suviše tvrdoglav i suviše znatiželjan; u svemu, imao jeužasan uticaj na čoveka kojeg je vezir nameravao da zameni. Međutim,otpuštanje Čerkeza iz službe samo je poslužilo da potpali njegovonepredvidljivo osećanje časti. Kada je Osman ušao u palatu tog jutranjegove smrti, nameravao je da skrati za glavu vezira, a ne kalifa. Na svusreću, budala je ispričala svoj plan ljubavnici s kojom je proveo prethodnunoć. A Čerkezova ljubavnica je bila u Džalalovoj službi. To je bilo veomablizu. „Kunem se pred bogom da vam on nije bio prijatelj, gospodaru.”

Vezirove reči imale su očigledan efekt na kalifa. Mladić seotromboljeno naslonio na zid i opustio pesnice, do tada toliko stegnute damu zglobovi behu pobeleli. Džalal je glumio sažaljenje dok je kalifu nudioruku da se nasloni; zahvalno, Rašid ju je prihvatio.

„Kako sam mogao toliko da pogrešim u vezi s njim?”„Vi vidite ono najbolje u ljudima, najveličanstveniji”, rekao je Džalal.

„Nažalost, vojnici Kaira su psi, sitničavi ljudi koji spletkare i kuju zavereiza vaših leđa - ljudi poput Osmana, koji bi vas ubili samo da ostvaresopstvene ambicije. Dabogda ih Alah kaznio zbog bestidnosti!”

„Osman pohodi moje snove. Vidim njegovo lice u tami, Džalale.Pokušava da progovori, da mi otkrije nekakvu strašnu tajnu koja ga jepodigla iz groba, ali nikakve reči mu ne izlaze iz usta. Samo krv prelazipreko njegovih usana. Šta to znači?”

„Ne znam, gospodaru”, odgovorio je Džalal. Ruku pod ruku, vukli sunoge niz hodnik prema kalifovoj ložnici. Mustafa ih je sledio, noseći urukama pehar hamra pomešanog s drogom.

Rašid al Hasan je boravio u sterilnoj raskoši, u sobama hladnim ivelelepnim poput grobova svojih predaka. Među svilom i srebrom,teškim zlatom i draguljima optočenim damastom, stajala su ukusno

uređena ostrvca nameštaja: kredenci od finog kedra pored divana oduglačane tikovine, škrinje od pozlaćenog javorovog drveta na stolovimasa intarzijama13 slonovače i sedefa. Staklo i kristal su svetlucali nažućkastoj svetlosti uljanih lampi.

Samo je u spavaćoj sobi postojao najmanji nagoveštaj kalifove ličnosti- bokori paprati u saksijama davali su prostoriji izgled bašte; lampe sapločama od pozlaćenog stakla bacale su žućkast sjaj koji je podražavaosvetlost sunca. Umesto tapiserija, zidove su ukrašavale freske sapredstavama lova na Nilu, dok je pod predstavljao složeni mozaik:stotine malih rezbarenih buba uzetih iz ruševina sa druge strane reke bilesu umetnute među živopisnim pločicama i poludragim kamenjem. Poredkalifovog kreveta sa nogarama u obliku lavljih kandži i providnimlanenim zastorima koji su šuštali na slabom povetarcu, nalazio se maliastal; na njemu, Kuran sa kožnim koricama prošivenim zlatnim nitimaležao je pored visokih nargila od mesinga i srebra, čiji je sjaj izbledeousled čestog korišćenja. Otvorena vrata sa ukrasnom gvozdenomrešetkom vodila su u malo dvorište sa fontanom, ograđeno visokimzidovima; slapovi vode žuborili su u mermernom basenu veštačkogjezerca sa ljiljanima.

Džalal je pomogao kalifu da sedne na ivicu kreveta i mahnuo Mustafirukom da priđe napred. „Popijte ovo, najveličanstveniji. Pomoći će vamda zaspite.”

Rašid je uzeo pehar, iskapio njegov sadržaj i smrknuo se od ukusa vinaod datula. Legao je na krevet uz umoran uzdah. „Dovedi mi tumačasnova, Džalale”, rekao je. „Astrologa, mudraca, sufija - nije me briga, svedok se razume u svoj posao. Prepustiću detalje tebi, kao i uvek, dobri mojvezire.”

Džalal je prihvatio prazan pehar iz kalifove ruke i potisnuo osmehtrijumfa. „Gospodaru, ja...”

Rašid ga je otpustio slabašnim pokretom ruke, dok su mu se oči većsklapale. „Samo... samo se postaraj da to bude urađeno, Džalale.”

Vezir je sagnuo glavu. „Kako vi kažete, o prinče vernih.” Džalal iMustafa su zajedno izašli iz sobe i vratili se u divanhanu. Džalal je opasnoćutao u povratku.

12.

ČEKANJE JE BILO BESKONAČNO

Parisatis je stajala na vrhovima prstiju sve dok je listovi nisuzaboleli; okretala je glavu tamo-amo, vireći kroz sićušan prorez upokušaju da sagleda što veći deo prostranog predvorja. On ima stražare isluge, rekao je glas sumnje u pozadini njene svesti, i oni će svakako biti ublizini. Šta ako ih pozove? Šta ukoliko vezir ostane sa kalifom? Šta ako evnuhnikada ne napusti gospodarevo uzglavlje? Hiljadu scenarija se razmotavalo unjenoj glavi dok je čekala u tom mračnom hodniku, i svi do jednog su sezavršavali njenom smrću. Hladan znoj tekao je niz Parisatisina leđa.

Bez obzira na to koliko se plašila za sopstveni život, još više se plašilaza Rašida al Hasana, naročito nakon svega što je čula tokom ove noći. Onje u njihovoj milosti i nemilosti! Štaviše, sećanje na njegovo usukano licenateralo joj je suze na oči. Šta su mu to učinili? Kalif je bio bolestan, slabogtela i pomućene svesti, najverovatnije usled okrutne dijete makovog sokai hašiša kojima su ga njegovi evnusi kljukali na vezirov zahtev. Jesu lipokušavali da ga ubiju, ili su naprosto želeli da ga kontrolišu? Da li je touopšte bitno? Zarad svog oca, koji je svim srcem voleo fatimidskog kalifa,Parisatis je u tom trenutku odlučila da će uraditi sve što je u njenoj moćikako bi oslobodila kalifa vezirovog stiska, kako bi razbila njegovesindžire. Palo joj je na pamet, takođe, da ukoliko bude uspela u svomnaumu, neće li je možda Rašid al Hasan onda uzdići iznad ostalihkonkubina? Možda će sloboda biti njena nagrada? Nije se usuđivala dapreviše razmišlja o tome.

Parisatis se ukipila na zvuk koraka. Džalal i njegov evnuh, Mustafa,ušli su joj u vidno polje. Izraz na vezirovom licu ju je maltene naterao dase okrene i pobegne natrag niz hodnik. Njegove oči su bile vatreniprorezi; duboke bore prekrivale su mu čelo. Bacio je pogled natrag nizput kojim su došli. „Koliko dugo pre nego što se groznica pojavi?”

Sad se evnuh namrštio. Odmahnuo je glavom. „Ja... ja mu još uveknisam dao napitak, ekselencijo. Ono je bio običan sok od maka. Pomisliosam, s obzirom na problem s Damaskom, da ćete želeti...”

Vezir se okrenuo na peti. Brzinom svetlosti, Džalal je nadlanicomodalamio starog evnuha po ustima - mesnati zvuk od kojeg se Parisatiszgrčila. Mustafa se zateturao unazad. Krv mu je potekla iz rasečene usne;privio je prazan pehar na grudi. „Pomislio? Ti si pomislio? Ti nerazmišljaš, Mustafa! Ti radiš ono što ti kažem! Ništa se nije promenilo!Želim da do kraja meseca ovaj bezvredni kurvin sin bude na samrtnojpostelji! Razumeš li me?”

Mustafa je klimnuo. „D-da, ekselencijo.”

„Dobro.” Parisatis je videla kako se evnuh trznuo kada mu je Džalalspustio ruku na rame. „Oprosti mi na izlivu besa. Ovo je bio... naporandan.” „Možda i vi treba da se odmorite, takođe.” Mustafa je obrisao krv sausana zglobom kažiprsta. „Mogu vam spremiti napitak...”

Džalal se zakikotao, kao da mu je nešto što je evnuh rekao bilo veomasmešno. „Ne, moj stari prijatelju. Mislim da neću.” Izašao je izvanParisatisinog vidokruga. Čula je kako se vrata otvaraju, začula je klepetoružja i oklopa kada su se stražari napolju užurbano uspravili. „Nepuštajte nikoga u kalifovu blizinu. Mustafa, postaraj se da tvoj štićenikmirno provede noć.”

„Kako želite, ekselencijo.”Vrata su se zatvorila uz tresak. Mustafa je stajao još koji trenutak, lica

lišenog bilo kakvog izraza, a zatim se okrenuo i pošao u suprotnompravcu. On je, takođe, izašao izvan Parisatisinog vidnog polja.Osluškivala je, ne usuđujući se da diše, sve slabiji zvuk njegovih koraka.Čitavo telo joj je drhtalo. Već užasna van svakog poređenja, njenasituacija je upravo postala mnogo gora. Zaista nameravaju da ga ubiju!

Sekunde su prolazile. Budući da ništa više nije čula, Parisatisine rukesu se lagano pomerile prema rezi na vratima. „Bože, daj mi snage”,prošaptala je kad je odškrinula tajna vrata i provirila napolje. Nije videlastarog evnuha; divanhana je bila prazna. Užurbano, Parisatis je izašla izhodnika, ostavivši vrata da se sama zatvore. Njena stopala su nečujnoklizila po podu kada je prošla preko predvorja i protrčala krozpotkovičasti luk, dok se ogrtač vijorio za njom.

Stigla je do kalifove ložnice sasvim zadihana, dok joj je srce tuklo ugrudima - toliko glasno da se odjek svakako morao čuti čak u divanhani.

Glasovi u glavi su joj blebetali i kričali u slepoj panici. Prstima stežućišal, prešla je preko praga poput žene koja ide prema sopstvenoj propasti.

Rašid je ležao opružen na krevetu, bled kao kreč. Videla je kako mu segrudi slabašno podižu i spuštaju; njegovi mišići su se trzali dok mu je teloodgovaralo na nešto iz njegovih snova. Parisatis je prišla kalifovomkrevetu, kleknula i stegnula njegovu hladnu šaku.

„M-moj gospodaru!” Rašid se trznuo na zvuk njenog glasa, a glava muse pomerila napred-nazad. „Gospodaru moj!” Stavila mu je ruku na grudii blago ga prodrmusala. Ječeći, kalif se povukao od njenog dodira.„Molim vas, gospodaru! Morate se probuditi, preklinjem vas!” Međutim,kalif je samo utonuo dublje u jastuke, kao da pokušava da se sakrije. Onne spava, on je u nesvesti. Drogiran.

Parisatis je klonula duhom. Šta sad da radi? Šta može da uradi? Kakomogu da ti pomognem ako ne mogu da doprem do tebe? Čelo joj se nabralo u

razmišljanju; tromo, posegnula je rukom i pogladila kalifovu kosu,sklanjajući je sa oznojenog, grozničavog čela. U njenim očima, on više nijebio hladna i daleka figura princa vernih, niti pravi naslednik Proroka.Njegova slabost ga je učinila smrtnim. Rašid al Hasan je bio čovek komeje bila potrebna pomoć, kojem je bio potreban prijatelj. „Pronaći ću načinda vam pomognem, gospodaru”, rekla je, a odlučnost je zamenila strah.Nežno, Parisatis mu je poljubila nadlanicu. „Alah mi je svedok, ja ću...”

Devojka se ukočila kada je začula zvuke iz hodnika izvan kalifovespavaće sobe: najpre prigušen kašalj, za kojim je usledilo meko struganjepapuča po kamenu. Evnuh! Parisatis je skočila na noge, okrećući seizbezumljeno oko sebe i tražeći gde da se sakrije. Ispod kreveta? Iza papratiu saksijama? Onda je ugledala rešetkasta vrata koja su vodila napolje udvorište. Skočila je, projurila kroz vrata i zatvorila ih za sobom. Ispodsenice obrasle bršljanom, Parisatis se pribila uz kameni zid i čekala; krozrešetkasta vrata je videla kalifov krevet i hodnik s druge strane. U tomtrenutku, Mustafa je ušao u sobu.

Stari evnuh, čije su usne već počele da otiču, nosio je u rukama novpehar, bez sumnje prošaran otrovom, po vezirovom naređenju.Nadnoseći se nad kalifom, pokušao je dvaput da ga probudi - oba putaznatno silovitije od Parisatis - ali nije uspeo u tome. Videla je kako seevnuh mršti, a potom spušta pehar na stočić pored Rašidovog kreveta,gde će ga kalif svakako videti kada se probudi. Tada se, osvrnuvši seposlednji put po sobi, evnuh okrenuo i otišao.

Parisatis se teško naslonila na zid, zatvorila oči i nemo prošaptalamolitvu zahvalnosti. Sačekala je nekoliko trenutaka pre nego što jeotvorila vrata i ponovo prišla Rašidovom krevetu. Radoznala, podigla jepehar i pomirisala njegov sadržaj. Hamr, kao što je sumnjala, ali se ispodoštrog mirisa vina od datula nalazio drugi, blago kiselkasti miris. Uljastamrlja plivala je na površini tamne tečnosti. Zamišljala je kako se kalif budiiz iscrpljujućeg sna strahovito žedan; u svojoj mašti, jasno ga je videlakako poseže za peharom, pije iz njega, i nesvesno truje samog sebe.

Ne, ne ovog puta! Parisatis je iznela pehar u dvorište i prosula njegovsadržaj ispod procvetalog žbuna jasmina. Oprala ga je u jezercetu sljiljanima i ponovo napunila hladnom vodom iz fontane. Dok je radila sveovo, nešto joj je privuklo pažnju.

U zidu preko puta rešetkastih vrata, mesečeva svetlost je osvetlilapoznati joj arhitektonski oblik: nišu u obliku školjke ukrašenugeometrijskim rezbarijama, delimično skrivenu drvetom topole u teškojsaksiji od terakote. Parisatis se namrštila. Ostavila je pehar na rubufontane i prišla niši u zidu. Udubljenje je bilo identično ostalima; uputivši

G

molitvu Alahu, provukla se iza zasađene topole i počela da prelaziprstima preko rezbarija na zidu, tražeći...

Dah joj je zastao u grlu kada se mermerni romb povukao unutra uzoštro klik. Pritisnula je jače. Stružući i ječeći, vrata su se zanjihala premaunutra na zarđalim šarkama, oslobađajući pri tom oblak vrelog,prašnjavog vazduha, izdisaj odavno usnule zveri. Još jedan hodnik! No,kuda je ovaj vodio? Niša se nalazila u istočnom zidu; istočno se nalazioharem. Iz harema doći pravo do kalifovog kreveta... Parisatis se osvrnulapreko ramena. Da li je pronašla tajni prolaz kojim su Al Hasanovi precidovodili žene u svoju ložnicu a da to niko nije znao? Ili je možda ovo bionačin da princ vernih špijunira svoje brojne žene? Šta god da je biorazlog, trenutni stanar palate je odavno zaboravio za njegovo postojanje.

Za Parisatis, ovo je predstavljalo dar sa nebesa.Vratila se u spavaću sobu i ponovo smestila pehar na niski astal pored

kalifovog kreveta. On će se probuditi, i barem njegova strašna žeđ nećebiti njegova propast. Ne mogu mnogo toga da uradim, ali mogu da uradimbarem ovo. Pogladila mu je čelo. Toliko liči na velikog viteza. Izgledao jemirnije nego ranije - kao da zna da neko brine o njemu. Ideja je donelanagoveštaj osmeha na Parisatisino lice.

„Doći ću vam ponovo”, prošaptala je, „i to uskoro. Zajedno, moždamožemo pronaći način da pomognemo jedno drugom.”

Nevoljno, Parisatis je izašla iz kalifove spavaće sobe. Zatvorila je vrataza sobom i nestala u novopronađenom hodniku. Bez obzira na to dokojeg dela harema je vodio, biće to mnogo bolje nego da mora da prelazipreko čitave Istočne palate...

13.

DE JE?”

Nije mogao da diše. Tamnokosi dečak, tek trinaest godina star,zadahtao je kad su mu se debeli prsti zakopali u meso u korenu vrata, sa palcempreko njegovog dušnika, i pribili ga uz neokrečeni zid njegove sićušne sobe;namirisao je zadah vina, pomešan sa znojem i jakim parfemom. Dečak se ritao iborio protiv ruke koja je pokušavala da ga zadavi, ali su njegovi nejaki pokušajisamo još više rasplamsali bes napadača.

„Gde je, ti nezahvalno malo kopile?” zarežao je čovek, a nečisti zadah je

zapahnuo dečakovo lice. „Tvoja majka je priznala da si ukrao mač mog mrtvogbrata, premda sam morao da batinama izvučem istinu iz njenih usta! Daj ga’vamo i poštedi sebe njene sudbine! Prestani da se ritaš!” Otvorena šaka ga jetresnula preko usta.

„Nisam ga ukrao, ujače!” odgovorio je, dok su mu usne krvarile. „Mač jemoj! Ti ga želiš samo zato da bi ga prodao!” Dečakov ujak - brat njegovogmrtvog oca, kadija koji je sudio prema šerijatu, islamskom verskom zakonu, udvoranama Al Azarove džamije - bio je debeljuškast čovek, sklon vinu iširokogrud. Budala je imala dve žene, sestre jedva nešto starije od dečaka, a obesu gajile nezajažljivu Ijubav prema svili i zlatu, parfemima i finoj hrani. Mogaoje da im uskrati njihove preterane apetite, dečak se sećao kad mu je Hakimrekao, samo da mu kurac i kičma nisu jedno te isto.

„Da ga prodam? Ti mali idiote! Dabome da nameravam da ga prodam!Misliš li da vam meso i hleb koje jedete padaju na astal milošču Alahovom?Postoji cena vašeg izdržavanja... a cena je taj prokleti mač! Sad, daj ga ’vamo,ako ti je stalo do tvoje dragocene kože na leđima!”

Premda mlad, dečak je razumeo vrednost mača. To sečivo beše nešto više odpukog porodičnog nasleđa. Delo majstorskih ruku kovača iz Herata, njegovajednosekla oštrica, blago zakrivljena po turskom običaju, nosila je na sebiprorokov blagoslov ispisan delikatnim zlatnim slovima; njegova drška bešenapravljena od finog drveta, umotanog trakama persijske kože i namotajimazlatne žice. Beše to poklon, kazala mu je majka sa suzama u očima, poklonvelikog šeika čiji je život tvoj otac spasio. Zauzvrat, mač je spasao živottvom ocu mnogo puta u ratovima protiv Franaka. Moramo ga čuvati iodržavati u dobrom stanju, da ukažemo počast tvom ocu. Dečakov pogledje skliznuo prema skrovištu mača, ispod olabavljene podne daske pod slamaricomna kojoj je spavao, u sićušnoj sobi u zadnjem delu kuće njegovog ujaka.

Dečakov ujak, koji se često hvalisao kako može da pročita krivicu ili nevinostna licima ljudi dovedenih pred njega isto kao što učen čovek može da pročitaknjigu, ispratio je njegov pogled i istog trena shvatio o čemu je reč. „Soho!”Obestan osmeh mu se pojavio na zajapurenom licu. Pustio je dečaka, okrenuo se izavrljačio slamaricu u stranu. Iskrivljena daska otkrila je mač umotan unauljenu tkaninu. Čovek se sagnuo i izvadio oružje. „Tu li si, neka je hvaljenAlah!”

„Ostavi ga!” Suze nemoćnog besa potekle su iz dečakovih očiju; jurnuo jeprema maču i zauzvrat dobio samo udarac nadlanicom ujakove šake kao nagraduza svoj pokušaj. Udarac ga je odbacio na zamršeno klupko njegovog ležaja.

Batrgao se po slamarici pokušavajući da ustane i nastavi borbu. Dečakovi prstisu očešali nešto metalno. Očajan, izvadio je metalni predmet - mali bodež pravogi uskog sečiva koji mu je poklonio stari Hakim. Osećaj bodeža u ruci, njegovatežina i ravnoteža, poslali su mu žmarce uzbuđenja niz kičmu; bodež mu je daosnagu, pružio mu je potrebnu hrabrost. Sa nerazgovetnim vriskom, dečak sebacio prema omrznutom ujaku i zasekao mu nožem stomak. Osećanje čelika kojipara odeću i meso, otkrio je dečak, beše uzvišenije od bilo čega što je ikada mogaozamisliti. A takva je bila i reakcija njegovog ujaka.

Čovek je vrisnuo. Ispustio je mač i zateturao se unazad, očiju raširenih uneverici kad su mu prsti dodirnuli ranu i odmaknuli se okrvavljeni. „Usuđuješse da me napadneš?”

„Ti se usuđuješ da ukaljaš čast mog oca!” Dečak je prišao i podigao pali mač,držeći bodež na gotovs, onako kako ga je Hakim naučio. „I usuđuješ se da ukaljaščast moje majke pokušavajući da je pretvoriš u svoju novu kurvu!”

Njegov ujak je pobesneo. „Ne, ona je bila kurva mog brata! Ta budala jeimala slabost prema dobro iskorišćenim ženama! Zahvaljujem proroku što jemrtav i što više ne sramoti moju porodicu! A ti, nakazno nezakonito pašče, vrlobrzo ćeš postati moj evnuh! Stražari! Moji ljudi će otfikariti tvoja jajca veličinezrna graška! Zatim, kad završim s tobom, prodaću te kao roba u kamenolom!Tebe i tvoju kurvinsku majku, takođe!” Čovek je pokušao da ga zgrabi.„Stražari!”

Tamnokosi dečak je ostao ukopan u mestu, lica izobličenog u grimasu mržnjekad ga je ujak ščepao za vrat. Pre nego što su se kadijini prsti mogli stegnuti,međutim, dečak je udario bodežom.

Čelik je zasvetlucao. Svakom trunkom snage u svojim uskim ramenima, usvojoj mršavoj ruci, dečak je zabio nož ispod ujakove vilice; okrenuta nagore,oštrica je probila mišiće i kosti i smestila se u lobanji. Kadija iskolači oči. Rukesu mu poletele prema vratu dok je pokušavao da diše, da progovori. Ništa nijeizašlo iz njegovih razjapljenih usta izuzev fine izmaglice krvi. Dečak je pljunuou ujakovo lice i gurnuo ga u stranu u istom času kada su se vrata spavaće sobeuz tresak otvorila.

Bio je to Hakim. Sivobradi stari vratar je stajao na pragu i posmatrao uzaprepašćenoj tišini kako se njegov gospodar bacaka po podu ispod njegovihstopala, krkljajući i daveći se sopstvenom krvlju. Ujakovi trzaji su oslabili;ubrzo, sasvim su prestali. Užurbano, Hakim je zatvorio vrata. „Šta si to uradio,dečače?”

„On... on je p-pokušao da uzme mač mog oca, Hakime”, rekao je, držeći

A

sečivo umotano u nauljenu tkaninu čvrsto pritisnuto na grudi. „K-kazni mekako god želiš, ali nije... nije mi ž-žao zbog onoga što sam uradio. Mač nijepripadao njemu i nije imao pravo da ga uzme. Ubiću svakog čoveka koji toponovo pokuša!”

Hakim je zurio u kadijin leš ispružen po podu, pogledom u kojem nije bilo nitrunke sažaljenja, već samo prezira. „Ne. Ja te neću kazniti. Alah je obelodaniosvoju volju. Ali, saslušaj me. Moraš da pobegneš iz Kaira. Tvoj ujak ima moćneprijatelje; prijatelje kojima se neće dopasti njegovo ubistvo. Moraš da pobegneš, ito brzo. Večeras. „

„Š-šta će biti s mojom majkom?”„Ja ću se starati o njoj. Obećavam ti, dečače, da će biti bezbedna i da joj ništa

neće faliti.„„Ne... ne znam kuda da odem.” Suze su mu se skupljale u uglovima očiju.

Udovi isprskani krvlju su mu drhtali; ponovo je izgledao kao dečak od trinaestgodina. Trinaest godina, i preplašen. „Šta da radim, Hakime?”

Čovek je uzdahnuo. „Imam rođaka u Askalonu. On je kovač i uvek su mupotrebni novi šegrti. Poslaću te k njemu. On će se dobro brinuti o tebi, dečko,Alah mi je svedok.”

Alah mi je svedok... Alah...

14.

SAD NIJE DOŠAO SVESTI onako kako bi to učinio neki drugi čovek,bacakajući se i batrgajući; nije zaječao ili opsovao ili zatražio vode.

Umesto toga, tiho se probudio i ležao mirno, kupujući vreme da mu čulaprorade i spoznaju novo okruženje. Znao je ko ga je napao, znao je to shladnom sigurnošću - sećanje na praznu očnu duplju bilo je veoma živo unjegovoj svesti. Musa i njegovi prosjaci. Ali, zašto? Zbog pljačke? Da je to biloposredi, sumnjam da bih se uopšte probudio. Zašto?

Vazduh je bio hladan i vlažan, težak od mirisa mahovine i vlažnogkamena. Asadov halat je nestao zajedno s njegovim kožnim čizmama;ruke i noge su mu bile vezane konopcem od konoplje. Ležao je na bokuna podu od plavih gleđosanih pločica, a u glavi mu je bubnjalo dok jeosluškivao zvuke oko sebe - kapanje vode, klepet krila i slabašnogugutanje golubova koje je dopirali odnekud odozgo. Nešto bliže, čuo je

grub šapat.„Kažeš da se tek tako pojavio?” rekao je čovek čiji je glas nosio težak

teret godina. Način na koji je oštro naglašavao svaku reč je podsetioAsada na starog vojnika, vođu ljudi.

„Da, efendijo.” Lako je prepoznao Musin glas. „Došao je u džamijutražeći Al Hadža, a kada je otišao poslao sam svoje ljude da ga prate.Pozvali su me kada su videli da se zaputio prema Zajnabinoj kući.”

„Ko su bili ti psi koje je pobio?”„Harafiše”, čuo je Musu kako odgovora, glasom punim prezira.

„Lopovi, najverovatnije. Ubio je trojicu. Pustili smo četvrtog da prođepored nas, a zatim smo zaskočili ovog kada je izlazio iz dvorišta.”

„A on ti nije saradnik, nije veza?”„Ne.” Žena mu je odgovorila, hrapavim i nategnutim glasom, kao da

se nalazi na rubu iscrpljenosti. „Nikada ga ranije nisam videla, Alah mi jesvedok!” Al Gazala, pretpostavljam. Činjenica što je još uvek živa pružila jeAsadu kakvu-takvu utehu.

„Hajde, onda, da vidimo šta on ima da kaže.”Đonovi čizama su zaškripali po glaziranim pločicama; Asad ih je

video krajičkom oka - meka koža prošivena srebrnim nitima. Jedna čizmaga je udarila u rebra dovoljno jako da ga prevrne na leđa.

Čovek koji je stajao iznad njega nije bio ni visok ni krupan, premda sesnaga njegove čvrste građe ogledala u bivoljem vratu i zategnutimmišićima ruku. Ispod običnog zelenog turbana, oči crne poput uglja suradoznalo blistale dok je zurio u Asada, iznenađen što ga zatiče budnog.Asad mu je ne trepćući uzvratio pogled. Čovek je imao vetromizbrazdano lice koje je videlo previše - previše krvi, previše bola, previšenepravdi; sede vlasi u crvenkastosmeđoj bradi nosio je poput ordenačasti.

„Praviš se mrtav, a? Poznaješ li me, psu?” rekao je, sakupljajući porubsvoje odeće od tamnozelenog i žutog damasta dok se spuštao u čučanj.Zlato je svetlucalo sa jabuke zakrivljenog bodeža zadenutog za pojas.Musa je prišao i stao iza njega. „Znaš li ko sam ja? Ja sam Ali abul Kasim,kojeg raja Kaira naziva Malik al Harami, Kralj Lopova! Ti si nezakonitozašao na moju teritoriju! Ko si ti, i zašto si njuškao oko Gazelinih vrata, a?Ko su bili oni ljudi koje si pobio?”

„Nisu bili lopovi”, rekao je Asad, pridižući se na lakat. Ležao je napodu hamama, turskog kupatila, čiji su najbolji dani odavno prošli. Vodaje curkala iz polomljene fontane, iz naprslih cevi i napuklih basena, ižlebovima u pločicama se slivala i skupljala u barice na nižem nivoupoda. Pod je bio prekriven prljavštinom i golubijim izmetom taloženim

decenijama, dok su žmirkave baklje ostavljale krugove gareži napopločanim zidovima; mutna rasveta nije osvetljavala sve ugloveprostorije, kao ni visoku zasvođenu tavanicu. „Tvoja palata, o kralju?”

„Moja odaja za mučenje”, odgovorio je Abul Kasim. „Ko su onda, akonisu bili lopovi? Tvoji saradnici?”

Asad je uputio otrovan pogled čoveku poznatom kao Kralj Lopova.„Ako bih morao da nagađam, rekao bih da je tvoj jednooki idiot pustiojednog od Al Hadževih ubica da prođe pored njega.”

„Lažove!” uzviknuo je Musa i izvukao nož iz iskrzanog pojasa. „Dajtega meni, efendijo! Nateraću ga da propeva za tili čas!”

„Tišina!” prasnuo je Abul Kasim preko ramena. Asadu je rekao:„Otkud ti poznaješ Al Hadža?”

„Ne poznajem ga. Kao što sam rekao jednookom, nosim poruku zanjega od starog prijatelja.”

„A ima li ta poruka nekakve veze s Gazelom?”Asad je napućio usne. „Možda. Ako je ona ovde želim da razgovaram

s njom.”„Zaista?” Abul Kasim se uspravio. Pete njegovih čizama su zazvečale

po podu dok je ustajao, očigledno uznemiren. „A šta bi joj rekao, da jekojim slučajem ovde?”

„Gledaj svoja posla, starče”, brecnuo se Asad. „Dovedite je, ako jeovde, i sve će se razjasniti. Nemam nameru da joj naudim.”

„J’Alah! Pseto je arogantno za desetoricu ljudi! Ko je ovde u čijoj vlasti,a? Ti nešto zahtevaš od mene? Od Abul Kasima? Usuđuješ se da migovoriš šta da radim? Čoveče, Zajnab al Gazala je moja kćerka, i sve štoželiš njoj da kažeš možeš kazati meni!”

Asad zažmiri. „Tvoja kćerka?”„Ona je jedino dete koje mi je preostalo.” Abul Kasim je prestao da

korača tamo-amo. Ruka mu se spustila na jabuku bodeža. „A ako će jetvoja smrt učiniti bezbednom, kunem ti se - prorokovom krvlju - da nećešdoživeti još jedan izlazak sunca. Moje strpljenje je pri kraju. Ko si ti ikakvog posla imaš s mojom kćerkom?”

Asad je proučavao čoveka, i posmatrao njegovo lice u potrazi zanajmanjim nagoveštajem obmane, bilo kakvim tragom neiskrenosti.Video je samo ledenu rešenost. Mišići u Asadovoj vilici su se stegnuli iopustili. Lagano, klimnuo je glavom. „Reci joj ovo”, kazao je. „Poruči jojda Emir Noža želi da razgovara s njom.”

Asadove reči su izazvale željenu reakciju. Musa je prebledeo iopsovao. Abul Kasim je zakoračio unazad, mršteći se nesigurno;istovremeno, Asad je čuo oštro usisavanje vazduha iz udaljenog ugla

hamama. Iskrivio je vrat i ugledao kako žena izlazi iz senke, licanepokrivenog velom, čiju je kestenjastu kosu držao šal od tamne svile;tamna, takođe, beše tkanina njene haljine i ogrtača, tako da se obrisnjenog tela stapao s pomrčinom oko nje. Međutim, Asad je ipak videodovoljno da zna da ona poseduje gracioznost i izvanrednu lepotu.

Njene oči su, međutim, bile raširene u panici.„E-Emir Noža, kažeš?” Prišla je bliže, a njeno ponašanje je bilo

plašljivo kao kod životinje s kojom je delila ime. „On je u Kairu?”„Jeste. I to bliže nego što misliš.” Asad se s mukom uspravio u sedeći

položaj. Kada je ponovo progovorio, učinio je to na persijskom jeziku a nena arapskom, a glas mu je bio tih i smiren. „Nas dvoje služimo istomgospodaru. Mladom šeiku čuvenog porekla, koji boravi na vrhu planinena obali Kaspijskog mora.”

„Izgovori reči”, odgovorila je na istom jeziku, drhtavim glasom.„Ukoliko si odista onaj za koga se izdaješ, onda ćeš znati reči.”

„Oštrooki su orlovi na minaretima Nizara”, rekao je.Gazela je sklopila oči i klimnula glavom. „Oslobodi ga, oče.”Abul Kasim ju je iskosa pogledao. „Jesi li sigurna?”„Oslobodi ga. On je emir Skrivenog gospodara. On je saveznik.”Kralj Lopova je kratko pogledao Asada, dok mu je zabrinutost borala

čelo. Naposletku, rekao je: „Preseci konopac, Musa.”Nevoljno, jednooki čovek je prišao. Asasin je osetio Musin strah dok je

nožem sekao konopce, prvo one na nogama a zatim na rukama. Asad jerazgibao ramena i osetio prve žaoke ponovo uspostavljenog krvotoka.Glava ga je bolela, a potiljak mu je bio umrljan skorelom krvlju. „Donesimoje stvari”, zarežao je. „I ukoliko nedostaje jedan jedini diram, platićešza to svojim preostalim okom.”

Musa je žurno otišao da izvrši Emirovu volju.Abul Kasim je prišao mestu na kojem je Asad sedeo. „Neću se

izvinjavati za grubo postupanje s tobom. Život moje kćerke je jedina stvarna svetu do koje mi je stalo”, rekao je, pružajući ruku kako bi pomogaoAsadu da se osovi na noge.

„Nema zle krvi između tebe i mene.”„Dobro.” Abul Kasim je klimnuo glavom. „Nudim ti svoje

gostoprimstvo i svoju zaštitu, sve dok si u Kairu. Sve što ti je potrebno...”„Mesto da sednem i čaša vina su dobrodošli”, prekinuo ga je Asad.

Prešao je pogledom sa Kralja Lopova na Zajnab. „I odgovori na nekapitanja.”

„Naravno”, kazala je. „Sledi me.”

S15.

KAKVIM PRAVOM JE ABUL Kasim nazivao sebe Kraljem Lopova, Asad nijeznao. Možda zato što su mu oni čiji je posao bio krađa - od secikesa i

iznuđivača širom kasabe do bandita i krijumčara sa Nila - davali desetinusvog plena, protivzakonitu dažbinu koja je zauzvrat finansiralakolektivnu apatiju gradske milicije, starih vojnika koji su zarađivali zaživot patrolirajući ulicama Kaira.

„Da nije mog oca, gradski sakupljači poreza i zelenaši nesumnjivo bipopili svu krv čitavim delovima grada”, rekla je Zajnab. Asad sepromeškoljio na stolici; ona je stajala iza njega i sunđerom mu ispirala krviz kose, prstima nežno ispitujući težinu povrede. Bili su sami u prostorijina drugom spratu karavan-saraja u kojem je Kralj Lopova boravio; AbulKasim je otišao da obiđe svoje stražare, dok je Musa tek trebalo da se vratisa Asadovim stvarima. Za razliku od hamama, ovaj deo Abul Kasimovoglegla pokazivao je znake boljeg održavanja, sa trščanim prostirkama ićilimima i tapiserijama od svile i vune prošivenih izrekama iz Kurana.Slatkast miris se podizao iz kandila koja su visila između uljanih lampi isvećnjaka. „On se stara da oni uzimaju samo onoliko koliko je pristojno, ini jedan jedini diram više. Oni pod njegovom zaštitom napreduju.”

„A tvoj otac, on... odobrava ono čime se baviš?”Zajnab se nasmešila. „Šta tačno? To što sam milosnica ili što sakupljam

informacije za Al Hašišiju?”„I jedno i drugo.”„Što se tiče prethodnog: ja sam milosnica, a ne kurva. Muškarci

plaćaju za uživanje u mom društvu, za razgovor, za priču, za pesme. Oniplaćaju zato što ja cenim laži koje pričaju o sebi, zato što im laskam. Da liće to prerasti u nešto više, izbor je samo moj, a novac tu nikada ne igrapresudnu ulogu. A što se tiče potonjeg: spoznala sam učenje Ibn alSabaha od svog oca, koji je posvećeni Ismaili. Veliki deo informacija kojeprenosim u Alamut zapravo potiče od njega, od njegovih nebrojenih očijui ušiju.”

„Koliko dugo si već pod zaštitom tvog oca?”„Ja sam vazda pod njegovom zaštitom”, odgovorila je Zajnab sa

nagoveštajem ljutnje u glasu. „No, boravim pod njegovim krovomponovo od noći u kojoj su naši neprijatelji sredili Al Hadža.”

„Došli su i po tebe, takođe”, rekao je Asad. To nije bilo pitanje.Zajnab je uzdahnula. „Bila sam poslom izvan doma te noći. U hladnim

satima pre zore, neko mi je upao u kuću. To jest, pretpostavljam da jeposredi bio samo jedan čovek. Niko ne zna kako je uspeo da uđe, jer kadaje svanulo sva vrata i penžeri su bili zaključani i zabravljeni. Ova utvara,ko god bio, greškom je ubila moju služavku umesto mene. A ona nijeumrla lakom smrću. Bez sumnje je pomislio da je ona Gazela, a kada jeistina izašla na videlo, produžio je njenu patnju; međutim, ona nije htelada mu otkrije gde se nalazim.”

„Sigurna si da se nije slomila?”„Zašto me to pitaš?” Gazela se nakostrešila. „Sumnjaš li da žena

poseduje snagu volje potrebnu da drži usta zatvorena? J’Alah! Jadnadevojka me nije izdala.”

„Onda, ko jeste? Kome je još poznata tajna tvoje odanosti Alamutu?”„Samo mom ocu i Musi.”„I Al Hadžu. Koliko ste vas dvoje bili bliski?”„Uopšte nismo bili bliski. Znao je vrlo malo o meni, isto koliko i ja o

njemu. Veoma smo se trudili da se ne krećemo u istim krugovima. AlHadž je skupljao informacije od naroda sa ulice, od prosjaka na kapijama,od goniča kamila i pastira; on je radio u kasabi, na sukovima, gde je slušaobrbljanje trgovaca i karavandžija i jadikovanje vojnika koji čuvajukaravane, dok sam ja ograničila posao na dvorske službenike i oficire,nekolicinu ministara i dve-tri kadije. Ono što bih od njih načula, dodavalasam vestima koje je moj otac pribavljao. Izuzev Muse, nismo imalinikakvu uzajamnu vezu. Niti je poznato na ulicama Kaira da jegospodarica Gazeline kuće takođe kćerka Kralja Lopova.”

„A ipak, Al Hadž je mrtav a ti sada živiš u izgnanstvu, izvan svogdoma. Neko te jeste izdao, ali kome?”

„Neprijatelji našeg gospodara su brojni poput vlati trave”, rekla jeZajnab. „Fatimidi, Abasidi, suniti, šiiti, nazareni, Jevreji, Jazidi... ljudi kojesi pobio večeras su mogli delati po naređenju bilo koga od njih.”

Asad je podrugljivo frknuo. „Ne, ti ljudi su bili plaćenici najniže vrste,lokalni probisveti i ulični banditi. Nesumnjivo ih je neko platio da držetvoja vrata na oku, ali je njihova pohlepa prevagnula nad naređenjima.Ipak, neko im se poverio - znali su dovoljno da te prepoznaju kaoismailskog špijuna.”

Asad je osetio slab ubod bola kada je Zajnab grubo obrisala ranu nanjegovom potiljku. Bila je to samo površinska rana - krvava, možda, alibezopasna i nije je trebalo zašivati. Komad lanenog platna uvezantrakama će je štititi dok se ne zaceli. Gazela je završila posao u tišini, azatim kazala: „Kunem ti se: nikad se nisam razmetala svojom vernošću AlHašišiji! Niti je to bio moj ćef da pošaljem vesti o našoj dilemi u Alamut.

Nisam znala više šta da radim...”„Tvoja dilema nije razlog zbog kojeg sam ovde.”Zajnab je trepnula. „Znači, puka slučajnost te je dovela u Kairo?”„Slučajnost?” odgovorio je Asad. „Ne. Nikakva slučajnost. Ovde sam s

razlogom, i potražio sam te - isto kao i Al Hadža pre tebe - radiinformacija. Šta znaš o kalifu i njegovim nevoljama?”

„O kalifu?” Zajnab je prišla kredencu i napunila dva pehara vinom izkrčaga zatvorenog čepom. Dodala je pehar Asadu i iskapila drugi,iskoristivši pauzu da dovede misli u red. Naposletku, kazala je: „Šta tuima da se zna? Premda ga narod Kaira voli, kalif je od malih nogumarioneta nesvesna uzica na kojima visi. Pre deset godina, kada je njegovotac podlegao bolesti - mada neki kažu da je posredi bio otrov - vezir poimenu Šavar postavio je malog Rašida na presto, porcelansku igračku uzlatnoj odeći koju je izvodio napolje i kojom je paradirao na festivalima iparadama. Inače, ljudi u palati su uglavnom ignorisali jadnog dečaka svedok ga manje značajan dvorski činovnik, mislim da se zvao Dirgam, nijeiskoristio da preotme položaj vezira od Šavara. Dirgam je tvrdio da samoradi ono što je najbolje za Rašida - ali ga je i dalje držao izdvojenog iudaljenog čak i od najmanjeg stepena autonomije. Priča se da je Dirgamnameravao da se ratosilja mladog kalifa i preuzme plašt sultana, bezobzira na haos koji bi to prouzrokovalo. Na svu sreću, nikada mu se nijeukazala prilika. Postao je žrtva suparnika, dvoranina po imenu Džalal,koji je osmislio i sproveo prilično upečatljiv državni udar. Gradom jekružila priča da je Dirgam ubijen, ali ja zasigurno znam da je šmugnuo uDamask - gde i sada boravi, i podbada sultana Nuradina u nadi da će ovajjednog dana stupiti u akciju. Džalal danas vlada Kairom praktično bezsuparnika, premda i dalje to čini u kalifovo ime, dok kalif vazda boravi, iliga drže, u drogiranoj omamljenosti.”

„Kakav je karakter Rašida al Hasana? Jesu li droge i lenjost napraviliod njega degenerika? Može li mu se poveriti da vlada Kairom ukoliko bineko odsekao ruke koje povlače strune?”

Zajnab je napravila pauzu. „Uz ispravno savetovanje i rukovođenje,možda. No, kakve to veze ima? Nisu li Fatimidi zakleti neprijatelji našegSkrivenog gospodara?”

Asad nije odgovorio. Štaviše, znao je da njegovo ćutanje samopodstiče Zajnabinu znatiželju; video joj je to na licu. Ali, pre nego što muje mogla postaviti još koje pitanje, Abul Kasim se vratio u pratnji Muse.Jednooki prosjak je pažljivo nosio Asasinove stvari, bledog i izmučenoglica. Asad je pretpostavio da je čovek dodirnuo njegov salavar; čak i ukoricama, dodir sečiva je otvarao prozore ka prastarim prizorima

krvoprolića, drevnim mađijama - košmarima koji bi nateralinepripremljenu dušu da se zapita za svoje duševno zdravlje. „Bio siobučen u dronjke isprskane krvlju, prijatelju moj”, rekao je Abul Kasim.„Naložio sam Musi da ti donese čistu odeću. Ništa drugo nije dirano.”

„Zahvaljujem ti.” Asad je ustao i uzeo zavežljaj od Muse, koji jeizgledao kao da mu je pao kamen sa srca što se oslobodio strašnog tereta.„Moj poznanik, persijski trgovac po imenu Faruk, trenutno boravi u AbuHamzinoj krčmi nedaleko od severnih kapija Kaira. Možeš li ga dovestiovamo sutra ujutru?”

Abul Kasim je klimnuo glavom. „Musa?”„Biće urađeno, efendijo.” Jednooki čovek se poklonio i okrenuo da

pođe.„Sačekaj”, rekao je Asad. Iz zavežljaja je izvadio kožnu vrećicu

prepunu novčića i dobacio je Musi. „Poklon prosjacima Kaira. Poruči imda im Skriveni gospodar Alamuta želi dug život i napredak.”

Musino zdravo oko se raširilo u čudu; pogledao je u Kralja Lopova kaoda ga pita šta da radi. „Veoma velikodušan dar, prijatelju moj”, rekao jeAbul Kasim. „Sumnjivo velikodušan, u stvari.”

„Zar se od vernih ne očekuje davanje milostinje?”„Davanje milostinje, da, ali ne i podmićivanje. Hajde, prijatelju moj,

poživeo sam dovoljno dugo da umem da razlikujem jedno od drugog. Štaočekuješ da ćeš kupiti ovim poklonom?”

„Dobru volju”, odgovorio je Asad. „A prema mom iskustvu, ljudi sudaleko spremniji da pokažu dobru volju kad im je stomak pun. Zato nekase pogoste dobro, ili je Kairo postao pribežište beznadežnih cinika?”

Abul Kasim je ćutao trenutak-dva pre nego što je klimnuo glavomMusi, koji se još jedared poklonio. „Prosjaci ti se zahvaljuju, o Emire, kaošto se zahvaljuju i tvom gospodaru.”

Asad je usmerio pažnju na svoje stvari. Pored čizama - sveže očišćenih- i salavara, Musa mu je doneo tanku belu galabiju i pamučne čakširemnogo kvalitetnije izrade od onih koje je ranije posedovao. Nainsistiranje oca, Zajnab je skrenula pogled dok se Asad skidao ipreoblačio. Zatim je navukao halat od tamnozelenog lanenog platna,bogato ukrašen zlatnim vezom, turban odgovarajuće boje i pojas odsvilenog crnog brokata. Za pojas je zadenuo salavar, čija je mržnja bilapokorena, kao u neke velike zveri čija je žeđ za krvlju trenutno bilazadovoljena.

„Moram da razgovaram sa Al Hasanom”, rekao je Asad. „I to uskoro.”„Kako?” upitala je Zajnab. „Vezir retko kome dozvoljava da uopšte

vidi kalifa, a kamoli da razgovara s njim.”

P

„Ha! Vezir? Taj kurvin sin je despot”, rekao je Abul Kasim. „Inšalah,goreće u vatrama pakla!”

„Inšalah”, ponovio je Asad. „Sutra je petak, zar ne?”„Jeste.”„Pretpostavljam da Al Hasan još uvek nije prekinuo tradiciju koju su

uspostavili njegovi preci, da prisustvuje popodnevnim molitvama u... AlAzarevoj džamiji?”

Zajnab je odmahnula glavom, namrštena. „Ne, u Sivoj džamiji, AlAkmar. Ona je bliža palati.”

„Odlično.” Emir Noža zažmiri. „Bio čovek prosjak ili princ, svi sujednaki pred Alahovim očima. Kladim se da kalif veruje u isto to...”

16.

LAČUĆI KRV, RANJENI ARAPIN se teturao ispod ruševnih lukova i nizsmrdljive sokake Harat al Ruma - zloglasnog dela Kaira namenjenog

strancima - gde su zvuci bestidnih terevenki dopirali kroz čvrstozasunčena vrata. Arapin se zanosio u agoniji, napola slep, i maltenesrušio u memljivo udubljenje u zidu, lica prekrivenog zgrušanom krvlju.Srce mu je tuklo u grudima; borio se da dođe do daha, okusivši krv i znojkada je liznuo usne i osvrnuo se iza sebe, kao što je uradio nebrojeno putaotkako je klisnuo iz Ulice parfemdžija, pogledom tražeći bilo kakav znakpotere iza sebe. Nije video nikoga. „Hvala bogu”, promrmljao je i ponovokrenuo.

Njegovo odredište se nalazilo na trgu u bolesnom srcu Strane četvrti,između nekoliko trošnih građevina sastavljenih od građe odbačene izdrugih delova grada, iz đubreta izvučenih cigala i poluizgorelih dasaka,ulepljenih gustom smesom mulja iz Nila. Nakrivljenih gornjih spratova,ove građevine su se naginjale jedna prema drugoj poput matrona kojedele tajnu; debele stare drvene grede isečene od brodskih kobilica su ihsprečavale da se međusobno dodiruju. U njihovom podnožju, u praznomprostoru zagušenom korovom i komadima izlomljene grnčarije, grubousečene stepenice su nestajale u utrobi zemlje.

Arapin je teturavo stupio na trg i uputio se prema stepenicama kadase senovito obličje uzdiglo iz visoke trave. Čelik je blesnuo u mraku.„Ne”, zadahtao je Arapin kad se senka pomerila da mu prepreči put.„Zaustavi ruku, brate! To sam ja, Jakub! Moram da vidim Al Mulahida!

Brzo, pomozi mi, jer sam ranjen!” Čovek je kročio napred i pomnopregledao Arapina, Jakuba. Bio je obučen u crno, a šake i izloženi delovitela bili su mu umazani čađu; navoji turbana skrivali su mu lice odpogleda, osim očiju, a one su netremice posmatrale, staklaste od uticajahašiša. Nevoljno, stražar je vratio zakrivljeni bodež u korice. Stavio je dvaprsta u usta i jezivo zazviždao.

Krvlju umazani Arapin se drhteći spustio stepenicama u drugi svet -drevan preko svake mere. Pod ispruženom šakom osećao je rezbarijeuklesane u kamenu zidova; video ih je dovoljan broj puta po svetlostidana da bi znao šta predstavljaju: bogohulne reljefe muškaraca koji đipajumeđu demonima sa životinjskim glavama i pohotnih žena koje kleče uobožavanju pod njihovim nogama nudeći stvorenjima vino i telesnedarove. Svaki naredni trošni stepenik vodio ga je sve niže u mračanbezdan, čiji je vazduh bio zagušljiv i živ od nevidljive pretnje.

Stepenice su se naprasno završile. Jakubova leva ruka se očešala oivicu nazubljenog otvora usečenog u zidu, pokrivenog zastorom oddebele kože. Pomerio je tešku zavesu u stranu... i zacvileo kada su gagrube ruke zgrabile i uvukle unutra. „Milostivi Alahu! Imajte milosti!Ranjen sam! Odvedite me Al Mulahidu!”

U odgovor, glas je zarežao: „Gde su ostali?”„Preklinjem te, brate: odvedi me do gospodara, i to brzo! Mi...”Fenjer je zasijao; tresući se celim telom, Jakub je posmatrao kako

zastrašujuće lice ulazi u krug mutne svetlosti: lice tvrdo poput kamena ipocrnelo od sunca, glatko izbrijano, sa kratko podšišanom kosom bojetamnog zlata i očima poput bledog jutarnjeg neba. Al Mulahid! Čovekkojem je Jakub služio nije bio sin Istoka; bio je Evropljanin - Franakpreobraćen u islam, poznat svojim sledbenicima kao Al Mulahid - Jeretik.„Odgovori na pitanje.” Jeretik je govorio arapski jezik bez greške, saprimetnim sirijskim naglaskom. „Gde su ostali?”

Jakub je pao na kolena. „Ubijeni su, gospodaru! Ubio ih je šejtanlično!”

„Imali ste zadatak da osmatrate ženinu kuću, ništa više. Šejtan nijetrebalo ni da vas vidi, a kamoli da dobije priliku za krvoproliće. Šta sedesilo, psu?”

„To je bilo Akibino maslo, gospodaru! Naterao nas je da napustimozaklon i uđemo unutra...”

Druga obličja su se pojavila iz kao mastilo crne tmine. U crno obučenifedajini, vojnici gospodara Masaifa čije je planinsko utvrđenje štitilosirijsko krilo Al Hašišije. Njihovi pojasevi su bili načičkani drškamabodeža, a oči su im gnevno sijale. Jeretik se nadneo nad šćućurenim

Arapinom, a lice mu je bila hladna i bezizražajna maska. „Taj tvoj šejtan,kako je izgledao?”

„N-nisam ga dobro video, gospodaru, ali bio je v-visok”, promrmljaoje Jakub. „Visok poput vas, sa... d-dugim ožiljkom na obrazu, i... crnpoput jame pakla! Kretao se kao posednut, nikad u mirovanju! O-on...pobio je ostale... dugim avganistanskim bodežom!”

Jeretikova glava se naglo okrenula. „Šta si to rekao?”„I-imao je... b-bodež”, zacvileo je Jakub. „Poput onih kakve

nose'gorštaci u visokim planinama Avganistana...”„Ovo ne može biti slučajnost”, promrmljao je čovek kojeg su zvali

Jeretik. Namrštio se, i fiksirao Arapina kobnim pogledom. „Kažeš da jepobio sve ostale, ali ne i tebe?”

„Nije, gospodaru. Akiba mu je odvukao pažnju, a ja sam uspeo dapobegnem.”

„Ostavio si svoju braću da pomru, hoćeš da kažeš.”Jakub se trznuo. „N-ne, gospodaru! Pobegao sam kako bih vas

upozorio na ovog đavola...”„Đavo? To nije bio đavo”, rekao je Jeretik dok su mu blede oči sevale.

„To je bio običan čovek. Jesi li zaboravio reči našeg uzvišenog gospodara,Ibn Šara? ’ldite i ubijajte, naredio ti je kada si nam se pridružio, a kada sevratite, moji anđeli će vas uzneti u raj. A ukoliko umrete na zadatku,poslaću svoje anđele da vas vrate u raj.’ Zašto nisi ubio ovog čoveka ili se,omanuvši u tome, nisi pridružio svojoj braći u raju? Jesi li posumnjao uIbn Šarove reči?”

Sirijci su okružili Arapina koji se tresao, s rukama na drškama noževa.„G-gospodaru! Ja...”„Ne! Vreme za izgovore je prošlo”, rekao je Jeretik. „Moje naređenje je

bilo jednostavno: posmatrajte. Ibn Šarovo naređenje je bilo jošjednostavnije: ubijte ili umrite. Ti, koji si okrenuo leđa raju, oglušio si sena oba. Što je još gore, možda si doveo našeg neprijatelja pravo do našihvrata!”

„Molim vas!” Jakub je legao na stomak. Suze su se pomešale sa krvljuskorenom na obrazima; uhvatio je porub Jeretikovog halata. „P-preklinjem vas, g-gospodaru!”

„On nije vredan. Pokažite mu vrata pakla, braćo!” Jeretik je okrenuoleđa kad su sefedajini stuštili na Arapina, dok su im noževi blistali namutnom svetlu uljanih lampi.

Arapinov vrisak je zamro s njim.

N17.

EKADA DAVNO, JERETIK JE bio Hristov vojnik, jedan od hiljadu mladihidealista namamljenih da se pridruže armiji franačkog kralja koji je

krenuo u krstaški pohod, obmanutih vatrenim govorima i obećanjemspasenja. „Čovek se rađa u grehu”, nejasno se sećao reči sveštenika iplemića, „ali u Utremeru,14 čak i najveći grešnici mogu zaslužitispasenje.” Međutim, ti mudri ljudi - svi odreda grešnici - ostali su pozadi,bezbedno ušuškani u svojim katedralama i zamkovima, dok su njihovinajmlađi, šesti i sedmi po redu, sinovi otišli da umru u potrazi zaspasenjem.

A umirali su. U gomilama. Neki su podlegli boleštinama, drugi suskapali od gladi; oni koje je kismet poštedeo na dugom putu iz Evrope suumesto toga platili cenu pred zidinama Damaska, padajući kao pokošenipod kišom saracenskih strela.

Pre dvadeset godina, budalasti nazarenski mladić je umro u prašiniUtremera, lišen spasenja i hrane, a njegov identitet bio je ukraden kadamu je oštra ivica zavitlanog kamena rascopala lobanju. Iz ovog praznogsuda mesa i krvi, rođen je Jeretik. Njegovi sirijski porobljivači su ganazvali Badr, po punom mesecu koji je sijao iznad Damaska u noćinjegovog ponovnog rođenja, i počeli su ga podučavati onome za šta suverovali da predstavlja jednu jedinu, nepromenljivu istinu ispod nebeskekape: La ilaha ila lah. „Ne postoji drugi bog osim Alaha..”

Jeretik je, međutim, znao bolje.Kamenog lica, Badr al Mulahid je ostavio svoje ljude da se ratosiljaju

Arapinovog leša i zašao dublje u podzemni lavirint. Kroz otvorena vratasa krilatim skarabejem uklesanim u nadvratniku, ušao je u prostoriju smamutskim stubovima od tamnog peščara, čiji su kapiteli bili isklesani uobliku otvorenog papirusa; unaokolo postavljene uljane lampe otkrivalesu površine stubova i zidova prekrivene reljefima - predstavama ljudi kojise pobožno mole kraljici na prestolu. Hram posvećen starim bogovima,njegov pokrovitelj, Ibn Šar nazvao je ovo mesto, prikladna jazbina za SinoveMasaifa.

Badr je znao da je ovo više od pukog legla. Ibn Šar je izabrao overuševine s dobrim razlogom. Jeretik je zastao kraj jednog stuba, ipogledao nagore u nejasno obličje čoveka s glavom sokola koji je nosiolukovičastu krunu, okruženo uspravnim poljima ispunjenih neobičnim

pismenima. Bilo je nečega ovde, nečega mračnog i praiskonskog, utkanogu kriptične glifove, izvor odavno usnule moći koji je samo prepreden ummogao otključati. Zbog toga je njegov pokrovitelj, dok je Badr predvodiovojni pohod Masaifa protiv agenata Alamuta kao uvertiru uspostavljanjasirijske moći u Kairu, pohlepno iščitavao neobično pismo u potrazi za...čime? Znanjem? Mudrošću? Možda za oružjem ogromne moći koje bikonačno bacilo Alamut na kolena? Ovo poslednje je bilo Jeretikovanajvatrenija nada.

Premda su sirijska i persijska sekta Al Hašišije delile nagoveštajzajedničke ideologije - obe su sledile pouke i zapovesti Ibn al Sabaha -njihovi politički ciljevi su im nametali ogorčeno suparništvo. Alamut jejednostavno tražio uništenje Abasidskog kalifata u Bagdadu; Masaif jetražio isto to, zajedno s vladavinom nad Fatimidima u Egiptu i izgonomnazarena i Jevreja iz Sirije.

I dobićemo ono što želimo, šejtan odneo Alamut! Ibn Šar će sepostarati za to!Jeretikov pokrovitelj je bio obavijen zlokobnom misterijom starom

poput kamenja Egipta, kako mu je ime i nagoveštavalo. Je li on zaista bioSin Pakosti, đavo iz legende? Niko od njih nije mogao reći pouzdano, jerje čak i najobičnije stvari - njegovo pravo ime, poreklo, zemlju rođenja inarod kojem je pripadao - Ibn Šar skrivao kao što zmija skriva noge;premda bezazlene, takve mrvice informacija mogle su predstavljatiopasno oružje u rukama neprijatelja. Zato, sve što su njegovi sledbenicipouzdano znali o njemu beše da je čovek koji je sebe nazivao Ibn Šar biovolšebnik u gnezdu ubica, čarobna desna ruka Starca s planine. ZaJeretika je to, u najmanju ruku, bio dovoljan pedigre.

Badr al Mulahid je prešao preko ogromne dvorane sa stubovima. Nadrugom kraju odaje, zjapeći prolaz se otvarao u manju prostoriju gde suse isklesani likovi mrtvih kraljeva mrštili iz niša u zidovima crnim odgareži. Još jedna manja soba se nalazila iza ove, a prsti crvenkastesvetlosti su se provlačili kroz zavesu koja je visila na vratima. Čak i krozdebelu kožu, Badr je osetio slankast zadah šalitre, mirišljava kedrova ulja,i jedva primetan miris truljenja - posledice Ibn Šarovih istraživanja.

Jeretik je tiho ušao u prostoriju koja je služila kao svetilište u drevnoj izaboravljenoj prošlosti. Nesumnjivo, ovde su neznabožački sveštenicisvojim gnusnim bogovima žrtvovali krv nevinih. Pri mutnoj, treperavojsvetlosti uljanih lampi, mogao je razaznati povorke figura sa životinjskimglavama koje su prekrivale zidove, i zanavek marširale prema udubljenjuu zidu prekrivenom glifovima, koje je podsećalo na lažna vrata. Jeretiknije bio naročito gadljiva osoba, niti je bio preterano sujeveran. Ipak, kadamu je pogled pao na pola tuceta sparušenih telesa umotanih u platno

pocrnelo od starosti, natprirodna jeza podigla mu je dlačice na vratu.Krišom, načinio je rukom znak zaštite od uroka.

Među ovim prastarim leševima ležalo je relativno sveže ubijeno telo -gola devojka, dete sa Malabarske obale, nekada smećkastih udova sadabledih u smrti; šal koji ju je udavio i dalje joj je bio obavijen oko vitkogvrata. Jeretik je nije dvaput pogledao. Ona je bila tek oruđe, posuda, onošto je njegov pokrovitelj zvao al saut al maijit: glas mrtvih. Kroz nju, IbnŠar je mogao da razgovara sa prastarim duhovima koji su pohodili ovomesto.

Na niskim stolovima su se nalazile ostale alatke Ibn Šarovog zanata -talismani od kamena ili zlata ili lazurnog kamena, komadići zida safragmentima reljefa, sveće, bodeži od bakra i zlata, staklene testije isvežnjevi sasušenih biljaka, avan i tučak, mastionice i listovi hartije.Tamjan je goreo u maloj bronzanoj činiji, a njegov miris se gubioneprimećen među sijasetom različitih zadaha.

Ibn Šar je ležao ispružen na divanu prekrivenom svilom ispred lažnihvrata. Mršav i slabašne telesne građe, njegova ćelava glava se presijavalakao uglačani mahagonij; imao je oštro, usukano lice, orlovsko, sa dubokousađenim očima i bradom više sedom negoli crnom. Nije podigao pogledkada je Jeretik ušao u prostoriju, pažnje usredsređene na mumificiranuglavu u njegovim rukama.

„Mi smo kao deca u poređenju s ovim drevnim ljudima, Badre,nepismena i nesvesna onoga što je postojalo pre nas”, rekao je Ibn Šarnakon nekoliko trenutaka. Gladio je prstima sparušenu kožu na čelulobanje; njegovo lice nije bilo ništa manje suvo. „Razgovarao sam saduhovima kraljeva iščezlog Ubara, savetovao sam se sa gulovima Rub alKalija i uspentrao sam se uz podmukle padine proklete planine Lalešsamo da bih zadobio tek delić mudrosti koja se ovde može pronaći, uovim zaboravljenim kriptama!”

Jeretik se osvrnuo oko sebe, zažmirivši. „Odgonetnuli ste smisao ovihrezbarija, dakle? A mudrost koju spominjete... sve ovo”, pokazao je rukomna uklesane glifove i figure, „može se upotrebiti protiv Alamuta?”

„Ove rezbarije su samo priče, Badre. Priče o praosnovnim bogovima ipobožnim ljudima. Ne, prava mudrost je zaključana ovde”, kucnuo jeprstom u čelo mumificirane glave, „u sećanjima onih koji su živeli prenas. Međutim, duhovi mrtvih ne odaju olako svoje tajne. Ovaj ovde naprimer, bio je sveštenik Tihog bića, boga koji je voleo istinu i mrzeoizopačenost. Naučio me je mnogo čemu.” Ibn Šar je grozničavimpogledom prešao preko zidova prekrivenih reljefima, preko predstavapaganskih bogova i zagonetnih simbola. „Neferkeptah je ime onoga kojeg

tražimo.”Jeretikovo čelo se nabralo. „Da li je on... ovde, među ovim

ljušturama?”„Ne. Njegovo poslednje konačište je udaljeno čitav dan plovidbe

uzvodno, i nalazi se u Gradu Mrtvih na zapadnoj obali Nila. Ta-Đeser,zove se.” Ibn Šar je oštro pogledao u svog poručnika, a nozdrve su mu seraširile. „Osećam zadah smrti oko tebe, Badre.”

Jeretik se naklonio. „Posvećenik je omanuo u svom zadatku,gospodaru. Njegova sramota poslužila je kao primer ostalima. Međutim,bednik je doneo uznemirujuće vesti. Naš neprijatelj je dobio pojačanje.”

Ibn Šarove oči su sevnule. „Jesi li siguran?”„Njegova tri brata, posvećenika, u kući poslednjeg doušnika Alamuta

- i poslednjeg kojeg tek treba da pronađemo - ubio je čovek sa ožiljkom nalicu koji je rukovao dugim avganistanskim bodežom. To je neobičandetalj i ne može predstavljati puku slučajnost. Verujem da je Emir Nožadošao u Kairo, gospodaru, i sam đavo zna koliko je fedajina iz Alamutadoveo sa sobom.”

Nimalo uznemiren, Ibn Šar se blago nasmešio klimajući glavom kaoda je upravo primio čudesno otkrovenje. „Raduj se”, rekao je ustajući, dokmu je tamna odora zašuštala. „Raduj se, jer su nam bogovi dodelilisredstvo pomoću kojeg ćemo ugrabiti veliku pobedu.”

„Pobedu, gospodaru?”„I te kako. Nismo li zaslepili nejakog gospodara Alamuta pomoću

moje umetnosti i tvoje veštine? On je slep i uskoro sasvim gluv, Badre. Dabi održao ravnotežu, da ne bi pao, on je budalasto isturio svoju desnuruku. Šta ti tvoj instinkt govori?”

„Da bi trebalo da ga lišimo te isturene ruke!”„A to ćemo i uraditi, ali pažljivo”, rekao je Ibn Šar, okrenuvši se

prema svom poručniku. „Ovaj Emir je tvoj protivnik, Badre. Koliko godbilo budalasto potceniti tebe, podjednako smrtonosno bi bilo pogrešnoproceniti njega. On je kao voda na vatri tvoje duše, i on stoji između tebei vrata raja. Moraš ga nadvladati, ukoliko je odista volja bogova da ovdetrijumfujemo. U slavu Masaifa, sine moj, moraš ubiti Emira Noža. Ubij gai donesi mi njegov leš. O, kakve će mi priče njegova duša ispričati!”

Jeretikove oči zasijaše ubilačkim sjajem. „Onda, u slavu Masaifa, nekatako bude!”

Z

TREĆA SURA:

RUŠITELJ RADOSTI

1.

ORA JE OBOJILA ISTOČNI horizont; nebo bez oblaka je bledelo iz ažurneboje u tirkiznu, trepereći od vrućine dok su se prvi zraci sunca peli

po klancima brda Mukatam. Zlatastocrvena svetlost je zapalila kupole iminarete nebrojenih džamija Kaira, dok su površine od kamena i gipsapostajale previše vrele za dodir, uprkos ranim jutarnjim satima. Povetarackoji je šaptao preko Nila donosio je malo odmora mujezinima, timdostojanstvenim ljudima koji su revnosno ustajali iz kreveta kako bizapevali ezan, poziv na molitvu, sa balkona visoko iznad grada.

Napev je započeo u Al Azarovoj džamiji, gde je sparušeni mujezin -slep i gotovo obogaljen - zgrabio za rame svog praunuka radi oslonca,toliko slabašnog tela da je povetarac pretio da će ga oduvati sa balkonadžamije. Međutim, glas sivobradog je bio moćan. Ezan se podigao izdubina njegovih mršavih grudi i prolomio se nad gradom, dok je pevušio:„Alahu akbar...”

Ubrzo su mujezini iz svakog dela Kaira prihvatili pesmu, izmešanihglasova koji su se spajali u jedinstven poziv na molitvu:

Bog je najveći.Svedočim da nema drugog Boga do Alaha, a Muhamed je njegov Prorok.Svedočim da je Ali prijatelj Boga.Dođite na molitvu.Dođite na spasenje.Molitva je bolja od spavanja.Bog je najveći.Nema drugog Boga do Alaha.

J

„La ilaha ila lah...”

Sa balkona na vrhu minareta Al Azarove džamije, prastari mujezin jedržao završnu notu ezana najduže od svih. Šakama stežući ogradu,zatvorenih slepih očiju, predstavljao je sliku i priliku božanskog zanosačak i kada mu je glas zadrhtao i utihnuo, ostavljajući ga da se naslanja nasvog praunuka.

Odjek njegovog glasa odzvanjao je kroz grad koji je naprasno utonuou tišinu.

2.

OŠ BUNOVNA OD SNA, Parisatis je čula mujezinov poziv na molitvu kada jedostigao vrhunac a potom polako utihnuo. Čula je, ali nije odgovorila.

Mlada žena je ležala poleđuške, sa izgužvanim pamučnim čaršavomprebačenim preko stomaka, a njeni jastuci su bili razbacani po prostoriji.Iscrpljenost se pridružila očaju koji joj je otežao udove; Parisatis je biopotreban titanski napor samo da udahne vazduh.

Bila je u pravu u vezi s hodnikom unutar zida u dvorištu. Uprkos nizuizluđujućih zaokreta i zavoja, vratila se u harem kroz tajna vrata unekorišćenom kupatilu unutar ženskih odaja - blagosloveno blizusopstvenoj sićušnoj ćeliji. Mali trijumf, svakako, ali gorko-sladak: saznanjeda može stići do kalifa neviđena - i to kada joj se ćefne - samo jeprodubilo već postojeće osećanje bespomoćnosti. Šta mogu da uradim?Beše to pitanje na koje Parisatis nije imala odgovor.

S mukom je otvorila oči i pogledala oko sebe. U poređenju sprostranim domom u kojem je odrasla u Persiji, u brdima iznad Širaza,njen sobičak u kalifovom haremu predstavljao je običan ćumez - dugačakdeset koraka, sa vratima zastrtim teškim brokatnim zastorom i rešetkomna prozoru postavljenom visoko iznad poda. Pored kreveta je bilodovoljno prostora za kolosalni garderober od mahagonija, škrinju odkedrovog drveta, i mali astal sa intarzijama slonovače na kojem je držalakozmetiku, skupa sa zbirkom delikatnih rezbarija - porodicom konja -koju je donela od kuće.

Skučenost prostorije je odražavala njen status manje značajnekonkubine, dok je položaj sobe na periferiji harema, dobrano udaljene odprostorija kalifovih tetaka, bio smišljen kao uvreda. Bio je to njihov

nimalo prefinjen način da podsete Parisatis kako nikada neće biti ništaviše od nedosledne, priproste seljanke iz provincije. Nije joj smetalanjihova poruga; štaviše, čak joj je i bila dobrodošla. Što su manje kalifovetetke mislile na nju, biće manje sklone da guraju nos u njena posla. Sadaje, međutim, mlada žena proklela sopstvenu povučenost. Svaka od tihmatorih kurvetina otromboljenih usana predstavljala bi joj dragocenogsaveznika.

Parisatis je uzdahnula i ponovo sklopila oči. Želela je da spava, dazaboravi ono što je videla, ali je iznova u mislima videla Rašidovo mršavoi iznureno telo. Kalif je bio usamljen i okružen neprijateljima. Bila mu jepotrebna. Bože, pokaži mi pravi put...

Šuškanje zavese na njenim vratima vratilo je Parisatis sa praganemirnog sna. Čula je kako njena mlada robinja, Jasmina, ulazi u sobu;čula je kako cokće ustima u neodobravanju. „Hajte, gospodarice.”Jasmina je govorila arapski s teškim egipatskim naglaskom. „Vreme je daustanete iz kreveta. Vaše molitve...”

„Ostaju neuslišene.” Parisatis je zaječala dok se borila da se osloni nalaktove. Pospano je posmatrala kako Jasmina stavlja težak srebrniposlužavnik na stočić pored kreveta. Donela je doručak - malu veknuhleba sa buterom i medom, krišku sira, činiju svežih datula, i pehartoplog hamra - zajedno sa ubrusima i ibrikom vode za jutarnje obrednopranje svoje gospodarice. Parisatis je namirisala sir i osetila kako joj seželudac prevrće.

„Ne izgledate dobro, gospodarice.” Jasmina se namrštila, nesrećna štoje Parisatis odlučila da se uplete u stvari izvan njenog poimanja. Mada jeimala svega petnaest godina, Jasmina je imala zrelost koja je premašivalanjen uzrast. U haljini boje šafrana, tankoj i bezobličnoj, podsećala jeParisatis na žene koje su pratile vojnike njenog oca na vojnim pohodima -žene mišićave i žilave, kože pocrnele od sunca, kojima je usled strašneoskudice svaki trag mekoće iščezao sa tela; žene koje su podnele previšesmrti i patnje. Parisatis je u celoj palati verovala jedino Jasmini;poveravala joj je podjednako i svoje tajne i svoj život. „Niste dobrospavali?”

„Pokušala sam”, rekla je Parisatis. Glas joj se spustio do šapata kako ježene koje su čavrljale u dvorištu ispred njene sobe ne bi čule. „Ali ganisam nikako mogla izbaciti iz glave. Nisi bila tamo, Jasmina! Nisi gavidela, nisi videla šta su mu učinili. Milostivi Alahu! Ne znam šta daradim ili kome da se obratim... naš gospodar pati, a ja ne mogu ništa dauradim kako bih mu pomogla!” Suze osujećenosti potekle su izzacrvenelih očiju mlade žene.

Jasmina je sela na ivicu kreveta i uzela Parisatisinu šaku u svoju.„Molim vas, gospodarice, ukoliko nameravate da istrajete u ovoj ludosti,barem mi dopustite da odem u grad i potražim onu koja me je poklonilavama. Ona će znati šta treba da uradite.”

„Kako mi obična milosnica može pomoći?”„Gazela je više od obične kurtizane, gospodarice”, odgovorila je

Jasmina, s tračkom prkosa u očima. „Ona poznaje ljude na visokimpoložajima, plemiće koji nesumnjivo veoma dugo ga je netrpeljivostprema veziru. Ona zna bolje od ikoga vrstu ljudi koji bi vam moglipomoći da zaštitite kalifa.”

„Ali, šta ako ona ne može... ili neće?”„Ali može! A znam da hoće, gospodarice! Treba samo da je pitamo!

Ukoliko vam smeta da joj kažem šta ste otkrili, onda ću je zamoliti dadođe i da joj vi to lično ispričate! Ona će doći! Alah mi je svedok, znam dahoće!”

„Možda”, kazala je Parisatis. „Ali, moram da pronađem način dapomognem Rašidu odmah, pre nego što mu vezir i njegove sluge nanesujoš više zla.”

Jasmina je zaćutala; oštre crte njenog lica - uokvirenog dugom,ravnom kosom crnom poput ponoćne svile - imale su izraz potpuneusredsređenosti. Nakon nekoliko trenutaka, kazala je: „Ako je kalifbolestan kao što kažete, potražićemo lekara. Zar ne bi doktor mogao danapravi napitak koji biste vi dali kalifu... nešto da suzbije dejstvo bilokakvog otrova?”

Parisatis se ukočila. Lekar! Kako je samo bila glupa da ne uvidiočigledno? Da bi vezirove sluge mogle nesmetano da truju kalifa, moralesu da najpre oteraju lekare iz palate, ili, što je bilo verovatnije, da imzabrane ulaz u kalifove odaje sve dok otrov ne počne da deluje. Ali, štaako bi ona obavestila lekare o zaveri? Sme li se usuditi da veruje kako birešenje moglo biti toliko jednostavno? „Lekar”, rekla je, klimajući glavomJasmini. „Mislim da si u pravu.”

Redak osmeh osvetlio je devojčino vazda ozbiljno i strogo lice.Parisatis se osvrtala oko sebe sve dok joj pogled nije pao na srebrniposlužavnik sa netaknutim doručkom; napravila je grimasu, a želudac jojse okretao dok je posezala za peharom hamra i kriškom sira. „Pronađivrhovnog evnuha. Kaži mu da se ne osećam dobro.”

3.

USOBI NA TREĆEM SPRATU Abul Kasimovog skrovišta, Asad je odgovoriona jutarnji poziv na molitvu. Nije ga pobožnost naterala na to.

Štaviše, izuzev u retkim prilikama - kao na primer danas - kada sepripremao za obmanu, Asad nije izvodio namaze, ritualne molitve, većčitav niz godina - ne otkako je prethodni Skriveni gospodar Alamutaoslobodio sledbenike Ibn al Sabaha tereta Svetog zakona.

Ipak, Asad je poput pravog vernika hitro ustao iz kreveta i obavioritualno pranje pre nego što je okrenuo lice prema Meki; obučen u belugalabiju, kleknuo je na čilim sa ukrašenim porubom. Propisani pokreti ireči mu se veoma lako vratiše u sećanje: recitovanje Alahu akbar i početnihstihova Kurana, za kojima je sledio čitav niz pokreta i klanjanja zvanihrekati; na kraju, Asad je promrmljao šehadet, izjavu vere, a zatim utonuo ućutanje, po svoj prilici udubljen u privatnu molitvu.

Nakon izvesnog vremena klimnuo je glavom, zadovoljan što ćenjegova molitva odoleti i najpažljivijem ispitivanju; ustao je i postarao seda njegov izgled odgovara izvedbi. Kako bi dopreo do kalifa, Asad jenameravao da primeni najstariji trik u pozamašnom arsenalu Al Hašišije -obući će odeždu svetog čoveka, sufija. Ova sekta dugokosih dervišačučala je po uglovima i među kolonadama džamija širom muslimanskogsveta; neki su tražili sjedinjavanje s bogom kroz asketizam, dok su gadrugi dostizali usvajajući mistične tradicije i filozofije stare Persije.

Asad je i ranije navlačio masku sufija - varka koju je Daud ar Rasulnazivao ’ogrtanjem vune’, zbog grubih ogrtača od vune koje su pojediničlanovi sekte voleli da nose - i uvek je bio naoružan samo malimbodežom koji je bilo lako sakriti u prevojima odore, pouzdavši se u to damože eliminisati žrtvu i pobeći u metežu koji bi usledio. Ovog puta,morao se nasmejati na ironiju svega: ogrtao je vunu u ime mira, da bispasao nekome život umesto da ga okonča; ukoliko bi stvari krenule pozlu, međutim, biće mu potrebno nešto mnogo veće od bodeža da bipobegao - nešto dovoljno veliko da bude veoma upadljivo. Bog, izgleda,nije bio bez grubog smisla za humor.

Asasin je uzeo salavar, odbacujući talas emocija koje su izbijale izsečiva; ignorisao je duboku glad, žudnju, mržnju koju mu je oružjestvaralo u dnu stomaka - bez sumnje, odjeke života koje je oštrica salvarasasekla.

Asad je u životu video vrlo malo oružja koje je bilo neugledno ijednostavno poput salavara. Široka svega tri prsta na najširem delu, blizudrške, oštrica se postepeno sužavala sve do dijamantski oštrog vrha, a

njen delikatan izgled je narušavala jedino teška garda u obliku slova T;ovo je dugi bodež činilo teškim i gipkim, savršenom alatkom zaprobadanje oklopa, mesa i kostiju. Ipak, to nije bilo prefinjeno oružje inije ga bilo lako sakriti u prevojima odore. Moram ga sakriti naočigled svih,pomislio je. Ali kako?

Zadubljen u razmišljanje, Asad je bacio korice salavara na krevet.Premetao je po svom skromnom prtljagu i pronašao brusni kamen, starukrpu i malu bočicu ulja. S ovim predmetima u rukama, prešao je prekosobe do kamene klupe postavljene u dobro osvetljenoj niši sa prozorom.Dugo su se metodički zvuci prevlačenja nauljenog kamena preko čelike izDamaska takmičili s zvucima koji su dolazili sa druge strane pendžera sgustim železnim rešetkama.

Asadov položaj je gledao nadole na raskrsnicu dva uska sokaka,duboko izbrazdana i zagušena prolaznicima - nosačima koji su se povijalipod teretom korpi i bala sukna; vodonošama sa zveketavim mesinganimčašama i naduvenim mešinama od jareće kože; magarcima natovarenimrobom koji su njakali i štrecali se pod udarcima stabljika trske svojihmladih gospodara. Skupine žena pod velovima su veselo čavrljale dok suprolazile u pratnji rođaka i ujaka naoružanih štapovima, sa decom tamneputi na ramenima. Trkači su se probijali kroz gungulu, dok su im se grubeplatnene tunike vijorile za leđima. Njihova bosa stopala su podizalaoblačiće prašine koji su se mešali sa smradom sokaka - izmaglicom znoja imošusa, tamjana i crkotina, užegle masti i dima, koja je izgleda rađalamuve opake poput onih koje je Mojsije prizvao s nebesa.

Ispod, Asad je video kako se rasklimatana pijaca stvara ni iz čega,bazar sakupljača otpada gde su ljudi u bezbojnim galabijama i štrokavimturbanima čučali u senkama i nudili prolaznicima oskudnu, bednu robu.Monotoni glasovi uzdizali su se iznad sveopšte larme, poklici uličnihprodavača koji su mamili kupce reklamirajući polovnu grnčariju kaonovu ili bedno obojenu čohu kao najfiniji pamuk iz Damijete; njihovobeskrajno blebetanje nadmetalo se sa mečanjem koza, smehom dece, iudarcima kovačkih čekića.

Ovo beše grad koji je zaboravio. Grad njegove mladosti, sa svojomhipnotišućom bujicom ljudi isprekidanom tek tu i tamo ostrvcimatrgovine; Asada nije bilo briga za njegove bučne, stalno promenljive,jogunaste, šarenolike struje i, zauzvrat, grad nije bilo briga za njega. Ko jebio on osim tek jedno lice među hiljadu? Širom sveta ljudi su se sklanjaliu stranu i šaptali njegovo ime sa sujevernim strahopoštovanjem - čuvajtese Emira Noža! - ali za grad u kojem se rodio Asadovo postojanje nije biloništa značajnije od jednog jedinog zrnca peska ispod moćnih piramida...

Asasin je odmahnuo glavom. Zaboravio je Kairo s razlogom... njegovvazduh, vodu, njegove spomenike, sve to ga je činilo sentimentalnim ipreterano bolećivim poput stare udovice. Asad se namrštio; kamen jeponovo zastrugao preko čelika kada je skrenuo pažnju sasentimentalnosti i usredsredio se na zadatak pred njim. Kalif. Kako ćereagovati kada sazna da Skriveni gospodar Alamuta traži savezništvo snjim? Da li će uopšte shvatiti značaj toga? Ipak, pomislio je Asad, zakleosam se da ću ga zaštititi, da ću ga ojačati, da ću posejati strah među njegovimneprijateljima. Ali šta ako je on sam sebi najveći neprijatelj?

Tiho kucanje na vratima prekinulo je Asadovu zamišljenost.Namršten, zastao je u pola pokreta i podigao pogled kada je Zajnab ušla usobu. Kretala se tiho, obučena u haljinu od svetlucavog plavog brokata,koja je šuškala sa svakim njenim korakom, i nosila je zavežljaj odeće uprevoju ruke. Iznenadilo ju je što je zatekla Asada budnog, kako sedi licaprekrivenog ožiljcima poluskriven u senci niše pored prozora.

„Mislila sam da ću te zateći u krevetu”, kazala je.„Ima isuviše toga što treba da se uradi.” Ustajući sa klupe, zabio je vrh

salavara u dasku na prozorskom pragu i ostavio ga tamo, dok se sečivonjihalo tamo-amo. „Jesi li donela stvari koje sam tražio?”

Zajnab mu je pružila smotuljak. „Crni vuneni ogrtač, opasač, sandale.Sve je iznošeno, ali još uvek upotrebljivo. Takođe, donela sam ti i staribeduinski ćilim za molitvu i primerak Kurana koji sam pozajmila odjednog od očevih pobožnijih berberskih stražara.”

„Dobro. Izgleda da će Ibn al Tejmani zaživeti još jedared.”„Ko?”„Ibn al Tejmani.” Asad je iskosa pogledao mladu ženu. Nešto u

nagibu Zajnabine glave, u načinu na koji su se njene delikatne obrveupitno izvile nagore, probudilo je želju u Asadu. Asadov razum je znaoda njegovo telo jednostavno reaguje na njenu mističnost - na krajukrajeva, Gazelina zarada je zavisila od njene sposobnosti da natera čovekada se opusti, da brzo i nenametljivo zadobije njegovo poverenje.Međutim, Asadova iracionalna strana, polaskana njenom pažnjom, žudnoje upijala ponuđeno i tražila još. „Nikada nisi čula za Ibn al Tejmanija?”„Nikad”, odgovorila je. „Da li je on sledbenik Skrivenog gospodara?”„Njegov glasnik, radije,”

Zajnab je uspravnih leđa sela na ivicu Asadovog kreveta. Ispodolabavljenog šala od bledog muslina njena kosa se blistala poputuglačanog mahagonija. Posmatrala je kako asasin razmotava zavežljaj irazgleda predmete jedan po jedan. „ A ova odeća će učiniti da on ponovozaživi? Osećam početak nečega što mora biti priča veoma bogata

sadržajem... ili veoma vešta smicalica.”Asad se kratko osmehnuo. „I jedno i drugo. ’Ibn al Tejmani’ je duh,

ime koje sam nasledio od mog pokrovitelja, Dauda ar Rasula.” Asasin jebacio sandale na pod, a zatim ih navukao na stopala. Tkana konoplja istara koža su zaškripali; mrdnuo je nožnim prstima, propeo se na pete, azatim i na vrhove tabana. Klimnuvši glavom, podigao je otrcani crni plašti protresao ga. „Daud nikad nije bio vojnik, fedajin. Kada bi ga Skrivenigospodar odaslao u, recimo, Bagdad ili Damask, bilo je to zato što je želeoda pošalje nedvosmislenu poruku. Pošto su naši neprijatelji uglavnompobožna sorta, Daud je napravio pravu umetnost od ogrtanja vune kakobi im se približio. Predstavljao bi se kao sufi, sveti čovek, koga je nazivao’Ibn al Tejmani’, i posećivao bi lokalnu džamiju iz dana u dan; nakonmolitve, uvlačio je ljude oko sebe u razgovor ili raspravu - uverivši se pritome da je primalac poruke Alamuta među njima.”

„A takva vrsta kamuflaže je zaista radila, bez ikakvog drugog oblikaubeđivanja?” rekla je Zajnab glasom u kome su se mešali radoznalost iskepticizam.

Asad je frknuo. „Zaista je radila u Daudovom slučaju. Kada bi ogrnuovunu, postajao je sveti čovek do korena svog bića, beduinski sin pustinjepobožan koliko i lud. Sam se pobrinem da osoba s kojom razgovaramshvati da joj život zavisi od moje dobre volje. Sećam se događaja uBasri...”

Basra. Nakon čitave decenije, Asad se sećao tek pojedinih delića grada -njegovih uskih sokaka, oivičenih kućama od opeke sušene na suncu sa belimfasadama koje su odbijale pretoplo sunce; palminog drveća koje je šuštalo nastalnom povetarcu iz Persijskog zaliva; sećao se sedenja na bazaru, ispodprugaste cirade, gde je pijuckao šarab s lokalnim imamom dok je čovekovmajmun s zelenim krznom nervirao susedove mačke.

Sećao se, takođe, imamove mošeje:15 male građevine, priproste, sagrađene odopeka od blata sa oplatom od gipsa i pločica od peščara. Uprkos njenoj veličini,imam je urlao i vikao glasno kao da propoveda sa visokih minbara 16 Bagdada.Pri gotovo svakom bogosluženju proklinjao je i ružio „ubilačke fanatike izAlamuta”. Bilo je samo pitanje vremena pre nego što njegov glas stigne doSkrivenog gospodara. Radije nego da ga ubije, što bi možda potvrdilo imamovereči, gospodar Alamuta je poslao Asada, pod maskom Ibn al Tejmanija, da gaurazumi.

Nakon što je proveo nekoliko dana upoznajući čoveka, učeći njegoveosobenosti i strasti, Asad je jedne noći došao u njegovu kuću sa ponudom koja se

nije mogla odbiti. Uhvativši imama nespremnog, bacio ga je na zemlju i zgaziomu čizmom na vrat. Jednom rukom je izvukao bodež, a drugom vreću sa zlatom.„Mučenik ili bogat čovek”, zarežao je. „Biraj!”

Zajnabine oči boje lešnika se raširiše. „Šta je izabrao?”„Zlato, dabome. Čovek nije bio budala.” Asad se zakikotao. „Neko

vreme kasnije, njegovi ljudi su ga upitali otkuda ta iznenadna promenaraspoloženja, zašto je preko noći umekšao svoje stavove u vezi sađavolima iz Alamuta; rekli su mi da im je imam odgovorio - i, imaj uvidu, bez ikakvog oklevanja - da su naše rasprave bile veoma plodonosne,iako su bile kratke.”

Zvuk Zajnabinog smeha iznenadio je Asada; zvučao je poput srebrnihzvončića koji zveckaju na povetarcu. Zamalo se nasmešio; umesto toga seokrenuo, dok su mu bore mrštile čelo. Šta mu je ono debeljuškasti terzijarekao? Pripazi se, ona je zanosna. Čovek nije lagao...

Prestavši da se smeje, Zajnab je ustala i prišla do prozora, privučenapresijavanjem čelika. „Je li istina ono što ljudi pričaju o tebi? Da siputovao na Krov sveta i uništio princa đina zbog ovog bodeža?”

„To pričaju?” Asasin je uzeo prazne korice sa kreveta i pridružio joj sepored prozora. Stajao je na jednoj strani klupe, a Zajnab na drugoj;između njih, salavar je štrčao iz prozorskog praga, a srebrne niti nanjegovoj dršci su blistale.

Zajnab je pomirljivo slegnula ramenima. „Da, ali to svakako mora bitinajobičnije preterivanje.”

„Ne, u tome zbilja postoji zrnce istine, ali samo zrnce. Zaista jesamputovao na Krov sveta, među vrhove i prevoje visokih avganistanskihplanina, ali se nisam borio s đinom. Bivši vlasnik ovog mača je biopoglavica Afrida, ludak koji je iz zasede napadao i ubijao emisareAlamuta na povratku iz Kitaja. Ja sam bio fedajin poslat da ih osveti.”

Zadrhtala je kada su joj žmarci prošli niz kičmu. „Sam?”Asad se naslonio ramenom na okvir prozora, ruku prekrštenih na

grudima. „Neke zadatke najbolje može obaviti samo jedan čovek. Bio samvojnik pre nego što me je Daud regrutovao u Al Hašišiju, ali umesto da sežrtvujem kako bih ubio jednog jedinog čoveka, izabrao sam drugačiji put.Ubijao sam ih jednog po jednog, uvek ostavljajući tela tamo gde su ihostali članovi plemena mogli pronaći. Napokon, kada više nije imaoratnika koje je mogao žrtvovati, poglavica je lično došao po mene.Naoružan ovim. Kao što vidiš”, dodirnuo je kanijama ožiljak koji mu sepružao niz levu stranu lica, „nisam izašao iz te borbe nepovređen.”

„I tako je Emir Noža rođen”, kazala je. Asasin je ćutke posmatrao kako

Gazela pruža ruku prema iskeženoj jabuci mača; nije ni pokušao da jezaustavi kada su njeni prsti očešali hladnu slonovaču, kada je njeno mesododirnulo dršku. Odgovor je bio trenutan. Zajnab je ciknula i ustuknula,trzajući ruku natrag kao da je drška bodeža usijana. Pogledala je Asada saužasom u očima. „Milostivi Alahu! Kakva je ovo crna magija...?”

„Ko god da je iskovao ovo sečivo, utkao je nezajažljivu mržnju učelik.” Asad je iščupao bodež iz daske, nesvestan strujnog udara osećanja,i podigao ga ispred očiju kako bi izbliza sagledao šaru svetlih i tamnihvijuga koje su tekle niz oštricu. „Ono želi osvetu.”

„Osvetu protiv koga?”„To samo Alah zna pouzdano. Čak se ni Avganistanci ne sećaju

razloga zbog kojeg su njihovi preci iskovali ovo sečivo, samo da je posredirelikvija iz vremena neznanja. Afridi su ga pronašli u posedu princaKabula kada su opljačkali njegov grad. Njihov poglavica je odneo bodežsa sobom natrag u visoke planine i učinio ga moćnim porodičnimnasleđem. Međutim, njegovi sinovi, i sinovi njegovih sinova, behu ljudislabe volje i učmali. Kakvu god mađiju da su prastari tvorci zatvorili učelik, ona je kao od šale sejala ludilo među Afridima. Otkrio sam da jebodežu potreban strog gospodar.”

„Ali kako možeš podneti da ga dodiruješ? Nečist je!”Asadove usne su se izvile u svirep osmeh. Natenane, vratio je sečivo u

korice. „Donosi mi dobru sreću.”Asasin se okrenuo od prozora kada je Abul Kasim prošao kroz vrata;

zlato mu je svetlucalo na prstima, a belo-žuta odora šuštala. Faruk ga jepratio u stopu, a izgledao je kao da ga je nešto prestrašilo iz kreveta. Asadse nakezio Persijancu. „Vidim da si upoznao našeg novog domaćina.”

„Da, da”, brecnuo se Faruk. „Moćni Kralj Lopova! Bismila! Sada kadsmo postali saveznici, duguje mi pošiljku tamjana koju su mi njegovesvinje ukrale prošle godine!”

„To je bilo tvoje?” Abul Kasim se široko nasmešio. „Trguješ finomrobom, prijatelju moj. Možda možemo da popričamo o zajedničkomposlovnom poduhvatu. Tvoja roba, moji stražari... zaradu delimo napola.Šta kažeš?”

„I da ti pružim priliku da me dvaput opljačkaš?”Abul Kasim je zaurlao od smeha. „Bogamu! Persijanci su

najpronicljiviji ljudi na svetu! Ovaj ovde me je odmah prozreo!” Stavio jeruku na Farukovo rame i dobronamerno ga prodrmusao. „Dopadaš mi se,Persijanče. Možda ću ti ipak platiti za ono što ti dugujem.”

„Alah te blagoslovio, o velikodušni Prinče Lopova.”„Odista.” Abul Kasim je iskosa pogledao svoju kćer. Zajnab je i dalje

stajala kraj prozora, ruke sklupčane na grudima kao da je još uvek boli.Napetost je naborala uglove njenih očiju; pogled joj je odlutao do oružja uAsadovoj šaci. „Nešto nije u redu?”

Očevo pitanje ju je prenulo iz dubokog razmišljanja. „Ne. Jutro polakoprolazi. Trebalo bi da nastavimo sa našim poslom.”

„A šta je to naš posao, a?” Abul Kasim se okrenuo prema Asadu.Asasin je, međutim, izgledao izgubljen u mislima. Zurio je u salavar,odmeravajući njegovu težinu u šaci, očiju suženih u koncentraciji.„Asade. Šta se dešava?”

Podigao je pogled. „Poseduješ mrežu špijuna. Pošalji ih da love psakoji mi je izmakao prošle noći.”

„Dobro si ga obeležio, koliko sam razumeo?”„Dovoljno dobro da će mu biti potreban hirurg.”Abul Kasim je klimnuo glavom. „Poznajem mnogo takvih propalica.

Sam ću se raspitati po gradu.”„Šta je sa telima koja su ostala u kući?”„Sinoć sam poslao ljude da pokupe leševe i bace ih u Nil. Prepoznali

su jednog od njih, Etiopljanina. Zvao se Akiba.”Asadove oči se suziše. „Da li je taj Akiba bio tvoj suparnik?”Pitanje je navuklo širok osmeh na lice Kralja Lopova. „On? J'Alah! On

je bio najobičnija svinja, ulična bitanga koja je zlostavljala starce idegenerike u Stranoj četvrti. Suparnik? Bah!”

„Neka se tvoji ljudi raspitaju unaokolo. Možda se ovaj Akiba hvalisaou vezi sa svojim novim poslodavcem. Šta je s gradskom milicijom?”

„Šta s njima? Oni se neće mešati, ali imamo drugačiji problem u vezi snjima.” Bacio je kratak pogled prema Zajnab. „Njihov novi kapetan,Masud, primetio je Gazelino odsustvo. On je Čerkez, jedan od belihrobova s reke. Takođe, sebe smatra poletnim kavaljerom. Čuo je glasine onjenom nestanku i odlučio da pronalaženje Gazele učini svojimprioritetom. Čovek je budala, ali opasna budala.”

„Mogu li se tvoji ljudi pobrinuti za njega?”Abul Kasim se okrenuo prema kćerki.„Masud je nešto više od dobrog čoveka i strasnog obožavatelja”, rekla

je Zajnab. Odmaknula se od prozora. „Kada je služio u palati, bio mi jevrlo koristan izvor informacija, premda on to naravno nije znao. Njegovabriga je dirljiva. Sama ću se postarati za njega. Pretpostavljam da nijebezbedno da se vratim kući?”

„Još uvek nije”, odgovorio je Asad. „Ne, sve dok ne steknemo baremnekakvu predstavu o tome ko stoji iza svega ovoga.”

Zajnab je zagrizla donju usnu. „Onda će mi to otežati zadatak da

umirim Masudove strahove. Oče, pretpostavljam da mu nećeš dozvolitida me poseti u tvojoj jazbini lopova?”

„J’Alah! Zašto me naprosto ne baciš šakalima?” Namršten, AbulKasim je pokretom ruke odbacio kćerkin predlog. Uprkos tome što ih jemasno plaćao da okrenu glavu na drugu stranu, Kralj Lopova nije nimaloverovao gradskoj miliciji niti njihovom novom kapetanu - a čovekovoobožavanje Zajnab neka ide do đavola.

„Naravno da ne. Biće mi potrebno izvesno vreme da smislim kako dastupim u vezu s Masudom. Razgovor u četiri oka bi bio najbolji, ali bezobzira na to, smisliću priču koja će umiriti njegove strahove. Moždabismo čak mogli da ga iskoristimo da skrenemo u stranu abrove.”

Asad je klimnuo glavom i okrenuo se prema Faruku. „Želim svakikomadić informacija koje možeš da sakupiš u vezi s templarima - njihovaimena, koliko čuvara im je vezir dodelio, u kojem delu palate su smešteni,gde su im smešteni konji, sve.”

„Templari?” Abul Kasimove oči su sevnule. „Šta je sad pa ovo?”„Dvojica hramovnika su pristigla u Kairo prošle noći, u pratnji odredafatimidske konjice. Želim da znam zbog čega su ovde.” Persijanac jeupitno izvio obrvu. „Jesu li postali mete?”

„Inšalah.”„Ovo se može pokazati težim no što zamišljaš”, rekao je Faruk.

„Posedujem samo ograničene izvore informacija unutar palate -poslužitelja nižeg ranga, čoveka čiji je rođak stražar, ali nikoga nanaročito visokom položaju...”

„Ja vam mogu pomoći u vezi s tim, takođe”, kazala je Zajnab. „Imampregršt poznanika u palati - od mameluka, preko dvorskih činovnika, svedo kalifovih žena u haremu. Dopustite mi da pokušam da kontaktiramnekoga od njih. Bez sumnje je pojava templara uznemirila osinje gnezdomeđu njima.”

Faruk je nagnuo glavu u stranu u znak poštovanja. „To bi bilo veomadobro, gospo.”

„A dok ste vi zauzeti ovim zadacima, ja ću uspostaviti vezu skalifom.” Abul Kasim je odmahnuo glavom. „Još uvek mislim da traćišvreme s tom idejom, Asade. Vezir - Alah ga prokleo! - retko kad ispuštakalifa iz vida. Njegovi čuvari će te najverovatnije nataći na ražanj prenego što uspeš da mu se približiš.”

„Onda, možda”, započeo je Asad, a čelik je zastrugao po koži kada jeisukao salavar iz korica, „možda ću se, umesto toga, približiti veziru.”Hladne oči su gledale mimo sečiva. „Ima li drvodelje među tvojimljudima, o Kralju?”

S

Abul Kasim se namrštio. „Pronaći ću jednog.”„Uradi to, samo brzo”, odgovorio je Asad. „Imam ideju kako mogu da

sakrijem salavar naočigled svih...”

4.

TARI LEKAR POZVAN u harem zatekao je Parisatis šćućurenu u krevetu,čela orošenog znojem i raščupanu, dok je vazduh u njenoj majušnoj

sobi zaudarao na povraćku - kiseli zadah vina i sira. Prišao je krevetu i seona ivicu, čovečuljak oklembešenih ramena sa gomoljastim nosom čija jekosa, ispod plave kalote, bila srebrnkasta i retka. Žene iz haremapoznavale su ga kao Al Gida, Dedu. „Šta te tišti, dete?” rekao je,stavljajući torbu od uštavljene kože - oznaku njegove profesije - na podpored ležaja.

„Moram da razgovaram s tobom”, prošaptala je Parisatis napersijskom, jeziku za koji je znala da Al Gid govori. „Nasamo.” Pogledalaje mimo njega; on je ispratio njen pogled. Vrhovni evnuh harema,Egipćanin po imenu Lulu, stajao je na ulazu Parisatisine ćelije - tiraninizliven od žutosmeđe masti koji se odevao u zlato, svilu i čohupodjednako finu kao i bilo koju odeću koju su nosile žene pod njegovimstarateljstvom. Svinjske očice uokvirene kolom i zelenim malahitomodavale su izraz zabrinutosti. Premda, pomislila je Parisatis, ne zbognjenog zdravlja. Ne, jedina briga vrhovnog evnuha bio je dekorum: Luluje insistirao na tome da njegove štićenice budu smerne, ljupke, privlačne,i, iznad svega ostalog, tihe. Bolest, koja je bila neprijatelj dobrog reda,remetila je učmalu stabilnost njegovog harema.

Iza Lulua, nekolicina žena se tiskala skupa sa buljukom evnuha i slugana nižim položajima. Bolest usred njihovog prebivališta bila je kolikorazlog za zabrinutost toliko i povod za spekulisanje. Da li ju je nekasuparnica otrovala? Možda je pokušala da otruje samu sebe? Moždauopšte nije bila bolesna, već trudna? Utišanim glasovima, poputcvrkutanja jata ptica, žene su se kladile na ishod, ulažući komade nakitana to koja će se zlonamerna glasina pokazati istinitom.

Lekar se namrštio. „Ostavite nas. Svi. Odlazite.”„Odlazite, moje ruže!” Vrhovni evnuh je mahanjem ruku oterao žene

koje su zijale. „Idite! Moramo imati privatnost!”„I ti, takođe, prijatelju moj”, rekao je Al Gid oštrim glasom.

Lulu se namrgodio; mesnate usne su se migoljile, a zatim povukleunazad otkrivajući grimasu nezadovoljstva. Uprkos tome što je bio rob,gospodar harema nije navikao da prima naređenja ni od koga osim odvelikog vezira. Na tren, Parisatis je pomislila da će Lulu ukoriti lekarazbog bezobrazluka, ili još gore - pozvati stražare i narediti im da pretukustarca. Na kraju, Lulu ipak nije ništa rekao. Čak je i on znao da je bolje dase ne zameri Al Gidu.

Stari lekar je ćutke posmatrao kako evnuh izlazi iz prostorije idivljačkim trzajem navlači tešku zavesu. Al Gid je frknuo kroz nos, apotom se okrenuo prema Parisatis. „Taj evnuh je postao isuviše veliki zasopstvene pantalone”, promrmljao je na persijskom. Nežno, spustio jesmežuranu nadlanicu na devojčino čelo, tražeći znake groznice. Rukavnjegove snežnobele galabije mirisao je na tamjan i sasušene biljke. „Dakle,dete? Sami smo...”

„M-moram... vam postaviti škakljivo pitanje.”Lekar je upitno podigao jednu žbunastu obrvu. „Moraš li?”„J-jeste...” Parisatis je porumenela i zamucala. „Jeste li ga videli?

Kalifa, hoću reći? Možda tokom poslednje nedelje?”„Škakljivo pitanje, zaista.” Al Gid je oslonio lakat na koleno i počeo da

čupka mali čuperak brade ispod donje usne. „Zašto se to tebe tiče, dete?Jesi li sanjala nešto?”

„Molim vas!” Parisatisini prsti su zgrabili porub njegovog rukava.„Molim vas, Deda, jeste li ga videli u skorije vreme?”

„Video sam ga prošlog petka, tokom molitve u Sivoj džamiji, ali nisumi dozvolili da mu priđem bliže.”

„I, kako je kalif izgledao?”Al Gid je uzdahnuo; odsutno ju je potapšao po ruci, dok mu se lice

mrštilo od zabrinutosti. „Veoma loše, neka mu se Alah smiluje. Uistinu,njegovi evnusi i stražari ga već izvesno vreme drže izdvojenog i izvanmog domašaja. Premda iz kog razloga, ne mogu kazati.”

Parisatis je čvrsto zatvorila oči, uplašena zbog onoga što će njenesledeće reči izazvati. Da li ga je pogrešno procenila? Da li će ovaj ljubaznistarac biti njen spasilac ili će postati njen dželat? Alah neka mi je u pomoći!„Zbog toga ne treba kriviti njegove evnuhe ili stražare”, rekla je tiho.„Već njegovog vezira.”

„Jesi li u bunilu, dete? Šta hoćeš da kažeš? Hajde, pogledaj me.”Zgrabio ju je za ramena i blago prodrmusao. „Pogledaj me, dete. Zbogčega bi vezir želeo da me drži podalje od kalifa? Koja je svrha...?”Međutim, Al Gid nije završio rečenicu. U trenutku, shvatanje je ustupilomesto hladnoj jasnoći - dok su godine možda lišile snage starčeve koščate

ruke, ni u kom slučaju nisu zamaglile njegov britki um. On je ostao oštarkao i uvek, dok su zupčanici i mehanizmi sumnje uz tresak padali nasvoje mesto. Al Gid je znao za samo jedan razlog zbog kojeg bi vezir želeoda drži kalifove lekare podalje od njihovog mladog štićenika, stolećimastar razlog koji nije predskazivao ništa dobro mladom Rašidu al Hasanu:Džalal je, poput svojih prethodnika, želeo da vlada Kairom. Sva toplina iblagost iščileše sa Al Gidovog lica; još jače se namrštio, a oči mu sepretvoriše u proreze crne vatre. Nagnuo se prema Parisatis. „Kako znašovo, dete?”

„Čula sam vezira kako razgovara sa starim evnuhom koji vodi računao kalifovim odajama.”

„Da, sa Mustafom”, rekao je lekar klimajući glavom. „Jesi li sigurna?Jesi li sigurna da su razgovarali baš o ovome? Ono za šta ih optužuješ,dete, jeste izopačenost pred licem boga! Da nisi .možda pogrešnorazumela njihove reči...?”

Parisatis je odmahnula glavom. „Čula sam vezira jasno kao što sadačujem tvoj glas, Deda. Vezir želi da kalif do kraja meseca bude nasamrtnoj postelji! Naredio je tom Mustafi da se pobrine za to. Kasnije, tajnitkov je doneo kalifu pehar otrovanog vina. Milošću Alahovom, ja sambila tamo te sam ga prosula. Zamenila sam vino u peharu vodom izfontane u dvorištu pre nego što...”

Al Gid ju je prekinuo. „Uradila si sve to pred nosom njegovimstražarima i komornicima? Alah mi je svedok, dete, slaži me još jedared ipredaću te u ruke vrhovnog evnuha da budeš kažnjena!”

Parisatis se naglo uspravila u krevetu, sevajući očima. „Nisam teslagala, starče! Uradila sam te stvari!”

„Kako? Jandarijanci ne dozvoljavaju nikome da uđe u kalifoveprostorije bez vezirove dozvole! Kako si ti...”

„Čuo si priče o lažnoj ćabi, Deda? Evnusi govore o njoj, ali isključivošapatom a i tada samo kako bi plašili žene u haremu”, rekla je Parisatis.Njen bes je iščezao i ponovo je klonula u jastuke. „Kažu da je jednom ludikalif vladao Kairom i u svom bezumlju je naredio da se skriveni prolaziuseku u zidove i temelje ove palate. Na mestu gde su se ovi tajni hodnicipresecali evnusi kazuju da je naredio robovima da sagrade paviljonzadovoljstva, bogohulnu porugu najsvetije Ćabe u Meki. One koje suznali za njegovo postojanje je zadavio, a njihova tela zakopao u podrumispod paviljona. Do kraja vladavine, ludi kalif je kidnapovao najnovijekonkubine iz svog harema i odvlačio ih dole u ovaj pakao koji je stvorio,gde ih je svlačio i iživljavao se nad njima. Žene koje bi preživele njegovozlostavljanje davao bi svojim vernim mamelucima ili bi ih davio u

mermernom bazenu punom vina.”„A na kraju je njegova sestra okončala ovo ludilo”, prekinuo ju je Al

Gid nestrpljivo. „Da, da, znam dobro tu priču. To je čuvena legenda,poput kakve bajke iz Hiljadu i jedne noći. No, kakve to veze ima s biločime?”

„Prolazi ludog kalifa zaista postoje, Deda. Palata je izrešetana njima.Tako sam načula vezirove planove.” Ukratko, Parisatis je otvorila dušu isve ispričala zaprepašćenom lekaru - počevši s tim kako je slučajno otkrilaprva vrata godinu dana ranije u napuštenoj ostavi, sve do noćnih lutanjakroz ove uske hodnike između zidova u kojima su ljudi nekada uhodilisvoje saradnike. „U početku”, kazala je, „tražila sam izlaz iz palate, načinda pobegnem iz Kaira i vratim se u svoj dom u Persiji. Docnije, kada sebekstvo pokazalo jalovim, naprosto sam tražila načine da ubijem dokolicuživota u haremu.” Potom, ispričala mu je šta je videla i čula u Zlatnojdvorani, u kalifovim prostorijama, i spomenula vrata u dvorištu kroz kojase ponovo vratila u harem. „Vrata vode do starog kupatila koje žene višene koriste, ni stotinu koraka udaljenog odavde.”

„Milostivi Alahu!”Parisatisin glas je podrhtavao usled silne navale osećanja; suze su joj se

skupile u tamnim očima i kliznule niz obraze. „On je tako blizu, Deda!Tako blizu, a ja ne znam kako da mu pomognem! Čak i sada, nisamsigurna da postupam ispravno zato što ti sve ovo govorim. Ali ne znamkome drugom da verujem niti kome da se obratim! Rizikujem sve, jer jedovoljno da šapneš samo jednu reč veziru i biće kao da nikad nisam nipostojala. Kalif će popiti njihov gnusni otrov i sve će biti uzaman...!”

„Ne, dete”, rekao je Al Gid ozbiljnog lica. „Učinila si ispravnu stvar. Janišta ne dugujem Džalalu - Alah ga osudio na večnost u paklu! Taj čovekje spletkaroški šakal koji sebe smatra daleko značajnijim nego što uistinujeste. Rašidovom dedi, međutim, dugujem svoj život, kao i živote svojihkćerki. On je umro pre nego što sam mogao da mu se odužim zamnogobrojne milosti; njegov sin, takođe. Tako je njegov unuk naslediomoju zahvalnost i moju potrebu da učinim stvari ispravnim pred očimaGospoda. Moram da ga vidim, dete. Hoćeš li me sprovesti kroz te tvojetajne hodnike do kalifa?”

Parisatis se ugrizla za zglobove prstiju; nije se usuđivala da diše izstraha da ne poremeti delikatnu ravnotežu. Da li je pronašla saveznika?„M-možete... možete li zaista da p-pomognete kalifu?”

„Inšalah”, rekao je Al Gid, stavljajući dlan desne ruke preko srca.„Pokušaću.”

Suze su se slivale niz devojčine obraze; zajecala je i obisnula se starcu

o vrat. „Bog vas blagoslovio, Deda!”„Tiše, dete. I dalje imamo mnogo toga da uradimo.” Izvukao se iz

njenog zagrljaja i klimnuo joj glavom. „Obriši suze. Dobro. A sada, zavalise u jastuke i glumi da si bolesna. Ne previše dramatično.”

Parisatis je utonula u jastuke i sabrala se. Tamna kosa joj je bilaraščupana, oči crvene i podbule, a koža bleda: čovek bi mogaopretpostaviti da možda boluje od groznice. Al Gid je ponovo klimnuoglavom.

„Neka nam Alah podari sreću”, prošaptao je. Stari lekar je ustao i, doksu mu zglobovi škripali, polako krenuo prema vratima. Povukao je teškuzavesu u stranu, otkrivajući skupinu nestrpljivih i znatiželjnih lica - a uprvom redu gomile je stajao vrhovni evnuh.

„Dakle?”„Ona je veoma bolesna, prijatelju moj. Jadna devojka pati od groznice

koja je prouzrokovala ozbiljan poremećaj u njenim telesnim sokovima.”17

Lekar se osvrnuo preko ramena sa izrazom lažne zabrinutosti na licu.„Moraću da joj pustim krv.”

„Postaraj se za to, onda”, odgovorio je Lulu.Stari lekar je uhvatio evnuha za lakat i odveo ga nekoliko koraka u

stranu, dalje od ostalih. Progovorio je tiho, sa mrtvački ozbiljnim izrazomna licu: „Prijatelju moj, ne želiš da to uradim ovde. Njeno stanje je takvoda je ona podložna tome da ispusti obilnu količinu nečiste, smrdljive krvi.Potrebno mi je usamljeno mesto, neko koje tvoji robovi posle mogu lakooprati i koje je dobrano udaljeno od ostalog cveća iz tvog vrta. Ne postojili napušteno kupatilo negde u blizini?”

„Postoji.” Lulu je pucnuo prstima; pokret je prizvao jednog odnjegovih podređenih, niskog sudanskog evnuha obučenog u blistavusvilu. „Postaraj se da je prenesu u stari hamam”, rekao mu je. Posmatraoje prodorno evnuha na nižem položaju nekoliko trenutaka, pre nego štoga je otpustio i ponovo se okrenuo prema Al Gidu. „Pronađi me kadazavršiš s njom, lekaru. Moramo da porazgovaramo o tvom današnjemnedoličnom ponašanju.” Ne sačekavši odgovor, vrhovni evnuh seokrenuo na peti i otišao, a žene iz harema su se razbežale pred njimpoput jata preplašenih golubica.

Al Gidove oči su bile hladni, uski prorezi. „Nedolično ponašanje.Naravno.”

Rukovođeni uputstvima sudanskog evnuha, odred vojnika - mišićavihcrnih evnuha u belim svilenim čakširama i prslucima od posrebrenihverižnih prstenova, sa zakrivljenim sabljama zadenutim za pojaseve odleopardove kože - uprtio je Parisatisin uski krevet na ramena i odneo

preplašenu devojku u napušteno kupatilo. Al Gid je hodao pored njih, ipremda je nije mogla videti, Parisatis je znala da Jasmina nije daleko.

Povorka je prošla kroz otvorena vrata od uglačanog kedrovog drveta -visoka i prastara i ukrašena delikatnim arabeskama od zlata i srebra - iušla u stari hamam. Beše to relikvija iz vremena kada je broj kalifovihžena dobrano premašivao tri stotine, po jedna za svaki dan u godini;premda je bilo napušteno već čitavu deceniju, sluge u palati su se staraleda staro kupatilo ne zaraste u korov. U srcu hamama nalazila se ogromnaprostorija, osmougaonik od uglačanog mermera ispod kupole oslikanetako da podseća na nebo bez oblaka, u čijem se vrhu nalazio niz prozora.Čestice prašine kovitlale su se kroz zrake ćilibarskog svetla koje jeobasjavalo tesere podnih mozaika. Baseni i kade bili su suvi, a fontaneneme; niše namenjene ubrusima i platnima zvrjale su prazne.

Stražari evnusi pažljivo su spustili Parisatisin krevet na pod i izašli izkupatila, ostavljajući svog sudanskog poručnika za sobom. Al Gid mu jepokazao rukom da i on pođe. „Idi. Moram imati privatnost.”

Evnuh je odmahnuo glavom. „Naređenje mog gospodara”, rekao je.„Ostaću ovde kao osiguranje od nedoličnog ponašanja.”

„Nemoguće.” Stari lekar se ispravio, nadnevši se nad tvrdoglavimevnuhom. „Molim te, prijatelju moj. Ovo je nešto čemu ne bi trebalo daprisustvuješ, pogotovo ako ti se gadi prizor krvi. Biće nečisto.”

Afrikančeve oči sevnuše, a usne mu se povukoše unazad u prezrivomosraehu, otkrivajući odavno zašiljene zube. „Ja nisam rođen kao evnuh,Deda. Moj narod je jeo ljudsko meso mnogo pre nego što su Arapi došli.Kao dete imao sam običaj da sedim pored oca na plemenskim gozbama,kada smo pili krv naših neprijatelja poput vina, zato sačuvaj svoju briguza one ostale samozadovoljne budale! Traćiš dragoceno vreme. Ostaćuovde, i ti ne možeš ama baš ništa da uradiš povodom toga. Požuri ipomozi jadnoj dušici pre nego što...”

Dok je Parisatis posmatrala kako se odvija ova pat-pozicija, Jasmina,koja je isprva oklevala kraj vrata, prikrala se iza evnuha. Kretala se poputmačke, lako i nečujno, nalik na grabljivicu sa svojih petnaest godina.Parisatis je videla kako devojka zastaje, spušta se u čučanj, i podiže teškuglinenu vazu sa poda. Pre nego što su Parisatis ili Al Gid mogli reagovati,Jasmina je prevalila preostalu razdaljinu do evnuha i zamahnula vazompoput dželata koji zamahuje sekirom. Podigao se oblak prašine, aParisatis je zadrhtala na zvuk grnčarije koja se razbila o evnuhovu glavu.

Evnuh se bezglasno stropoštao na tlo.Al Gid je opsovao. „Milostivi Alahu, devojko! Šta to radiš?”Jasminine oči su bile tvrde kao kamen kada je kleknula pored

P

onesvešćenog evnuha. Brzo, vezala ga je i zapušila mu je usta njegovimsopstvenim pojasom. „Možemo zatražiti oproštaj kasnije”, kazala je.„Požurite, gospodarice.”

Parisatis, odevena samo u tanku lanenu haljinu, odbacila je pokrivač ustranu, iskočila iz kreveta i dočekala se na noge nesigurne i klimave odmešavine straha i nade. „Ostani ovde i čuvaj stražu, Jasmina!”

Bosim stopalima trupkajući po pločicama, Parisatis je otrčala dozapadnog ugla hamama još uvek u senci. Pokazala je rukom staromlekaru da ponese svoju torbu i krene za njom. Zidovi kupatila nisu imaliniše pogodne za ogovaranje niti im je površina bila prekrivena dubokimreljefima, umesto toga bili su ukrašeni umetnutim raznovrsnimmaterijalima, od emajliranih lotosovih pupoljaka preko ispreplitanihvreža bršljana izrađenih zlatom do veličanstvenih ptica od srebra sakrilima od emajla i očima od dragog kamenja - džungla duginih boja kojaje trebalo da okružuje bazen svetlucave tirkizne vode.

Parisatis je lako pronašla prekidač kojim su se otvarala skrivena vrata:smaragdnozeleni list prošaran zlatnim filigranom. Kada ga je pritisnula,izazvala je lančanu reakciju: slabašno škripanje protivtega predskazalo jeotvaranje uzanog dela zida. Šarke su se pomerile poput žrvnja u mlinu.Parisatis je gurnula vrata ramenom i otvorila ih još više.

Al Gid je gvirnuo unutra; namrštio se na prizor zidova od opeka sagrubim ivicama. Čestice prašine lebdele su kroz uske trake svetlosti kojaje curkala kroz rupe za špijuniranje. „Ovuda?”

„Ovaj hodnik će nas odvesti do kalifovog dvorišta.”Starac je uzdahnuo. „Povedi nas, onda, i neka nas Alah blagoslovi u

našoj ludosti!”

5.

ARAVAN OD STARE TIKOVINE skrivao je Gazelu od pogleda. Sedela je ujednom kutku otvorene galerije iznad očevog vrta i nervirala se zbog

usamljenosti koju su joj nametnuli samo zbog toga što je neko želeo njenusmrt. Ovo skrivanje beše neprirodno, bez obzira na to koliko je dopadljivobilo njeno okruženje. Želela je da radi nešto više osim da piše pisma izatire glasine. Želela je da uradi nešto.

Žalosne vrbe i palme šuštale su na lakom povetarcu. Zajnab je zurila upribor za pisanje prostrt na stolu ispred nje. Umetnost sakupljanja

informacija bila je teška čak i u idealnim uslovima, no bilo ju je maltenenemoguće obavljati preko posrednika i trećih lica. Kako je mogla daveruje rečima ljudi s kojima nije lično razgovarala? Ipak, priklonila seočevim željama - ulice Kaira nisu bile bezbedne sve dok njeni neprijateljine otkriju svoje prisustvo. Nije imala drugog izbora osim da iskoristitrenutnu situaciju što bolje može.

Njen otac nije je ostavio ni samu ni nezaštićenu. U dvorištu ispodgalerije, do zuba naoružani berberski najamnici su posmatrali kakobeskrajna povorka secikesa i lopova izlazi kroz kapiju, trenutno uposlenikao abronoše i prisluškivači. Po povratku, izveštavali su o onome što susaznali očevog starešinu uhoda, razroku zmiju od čoveka koji je nosioplavi turban karakterističan za Banu Zuvajla, lokalno berbersko pleme čijisu pripadnici odavno služili njenom ocu. Polako - isuviše polako zaZajnabin ukus - njegovi izveštaji su stizali do njenih ušiju.

Prelistala je najnoviji svežanj papira, litaniju bola ispisanuiznenađujuće finim rukopisom. Polovina behu molbe sledbenika njenogoca: patrijarh koji se žalio na lopove koji su ukrali miraz njegove unuke;majka koja je tražila osvetu nad pljačkašima koji su pretukli njenogomiljenog sina; zabrinuta porodica koja se zabadava nadala da će pronaćikidnapere koji su oteli njihovo dvoje najmlađe dece. Čitala je stranicesmireno, tražeći bilo kakve reči koje su se odnosile na ljude koje je Asadpobio u njenoj kući ili dolazak dvojice templara u Kairo. Nije pronašlaama baš ništa, osim beskorisne hronike poluistina, beznačajnih zločina, inagoveštaja. Ništa konkretno! Zajnab je opsovala i tresnula hartije na stou rastućoj ljutini. Ko su oni i zbog čega neće da se pokažu?

Začuo se zvuk koraka. Zajnab je podigla pogled i videla kako joj seAsad približava. Nosio je jednostavnu lanenu košulju i vuneni ogrtačsufija - mada su njegovo držanje i ponašanje razbijali iluziju da je posredisveti čovek.

„Ovo je besmisleno”, kazala je umesto pozdrava. „Kako mogu dabudem od pomoći ukoliko me držite podalje od mojih izvorainformacija?”

Asad je seo preko puta vitke kurtizane. „Tvoj otac želi da budešbezbedna.”

„Zašto? Zato što sam žensko? Ja salaam!” Zajnab je odmahnula rukom.„Ti možeš da razgovaraš s njim. Tebe će možda saslušati. Moram daizađem odavde na neko vreme, da čujem šta ljudi govore na ulicama -sopstvenim ušima, a ne kroz opažanje drugih. Ne predstavljam li ja oči iuši Al Hašišije u Kairu?”

„Ne. Ti si predstavljala oči i uši Al Hašišije u Kairu. Ko god da je ubio

Al Hadža i izdao tebe, veoma efektno je ugrozio tvoju korisnost za našeggospodara. Naši neprijatelji znaju ko si; samo je pitanje vremena pre negošto to sazna i ostatak Kaira, takođe. Razmišljanje tvog oca je ispravno.Ostaćeš ovde, skrivena i bezbedna.”

Zajnab se nagnula prema njemu, pune usne izvivši u prezrivi osmeh.„Zar te ne frustrira to što izgleda da su naši neprijatelji mnogo odvažnijiod nas? To što nekažnjeno ubijaju našu braću i prijatelje? Zar to neraspaljuje želju u tvojim grudima da im uzvratiš istom merom?”

„Ovo nije takmičenje”, rekao je Asad. „Ovo je igra strpljenja. Znambolje nego da nesmotrenošću odgovaram na odvažnost neprijatelja.Sačekaćemo da naprave grešku. A kada to urade, inšalah, poslaću ih pravou pakao.”

„Ti? Kada ću ja dobiti priliku da zadam udarac?” Zajnab se zavalilaunazad na naslon stolice. „Ti si u pravu, u to ne sumnjam, ali prezirem tošto ne radim ama baš ništa. Osećam se tako... beskorisno.”

Asad je podigao list papira. „Jesi si pronašla bilo šta o prokletimnazarenima?”

„Ništa! Bakćem se sa ovim hartijama celo jutro, a sakupila sam samodve usputne glasine: jedna ih proglašava parom zarobljenih Franakadovedenih u Kairo radi pogubljenja; druga ih predstavlja kao otpadnikekoji žele da izdaju bivšeg gospodara.”

„Zatvorenicima se, pa i onima na visokom položaju, retko kaddozvoljava da zadrže oružje i oklop”, rekao je Asad. „A otpadnici biposkidali one proklete tunike mnogo pre nego što bi stupili namuslimansku teritoriju. Oni su najverovatnije poklisari iz Jerusalima nanekakvom zadatku.”

„Naravno da jesu, a ja bih mogla da otkrijem štošta o njihovimnamerama samo ako bi mi ti dao odrešene ruke.” Zajnab je podiglapogled, a oči su joj se vragolasto sjajile. „Mogla bih da pođem s tobom uSivu džamiju. Odatle je kratak put do ulaza u palatu...”

Asad ju je ignorisao. Bacio je pogled nadole u vrt, gde su lopovi ležaliopruženi u hladovini, oslonjeni na jastuke poput besposlenih plemića.Trenutak kasnije, promeškoljio se. „Najbolje što možeš da uradiš jeste dačekaš i da se moliš da poruke koje si odaslala stignu do tvojih poznanika upalati.”

„Igra čekanja”, rekla je prezrivo Zajnab.Asad joj je uputio nejak osmeh. Počeo je da ustaje kada mu je

iznenadno komešanje u dvorištu ispod privuklo pažnju; Zajnab jeispratila njegov pogled. Ugledala je Musu kako bukvalno vuče nekogprosjaka kroz kapiju. Neobičan par požurio je uza stepenice i stupio na

galeriju, a jednooki čovek je bio crven u licu i zadihan.„Gospodarice.” Musa se naklonio; okrenuo se prema drugom

prosjaku, pocrnelom Egipćaninu koji je nesvesno izravnjao prednji deosvoje iscepane i štrokave galabije. Zaudarao je na ustajali znoj, mokraću, icrni luk. „Brzo! Reci joj ono što si meni kazao!”

Prosjak se naklonio. Jeza mu je prolazila niz kičmu i izazivala drhtanjeruku i trzanje glave, kao da su prsti nevidljivog lutkara okidali strune kojega drže uspravnog. „Neka vas Alah blagoslovi, gospodarice”, uspeo je daprozbori. „Ljudi su došli... došli jutros kod Kapije Nila, raspitujući se zavas i više.”

„Ne samo kod Kapije Nila”, dodao je Musa. „Rečeno mi je da su obišlisve kapije Kaira.”

Zajnab je klimnula. „Ko su oni?”„Video... video sam svega trojicu. Čovek koji je postavljao pitanja imao

je bolesno oko i tvrdio je da je vaš stari prijatelj, prodavač čilima iz Alepa.Druga dvojica behu lupeži sumnjivog izgleda, možda njegovitelohranitelji...”

„I, šta su tačno pitali?”„Da li smo vas videli, gospodarice... ili možda stranca sa ožiljkom na

licu i dugim bodežom sa iskeženim licem đina na jabuci.”Asad je frknuo. „Nisu gubili vreme.”„Ovo mora da su saučesnici ljudi koje si pobio prošle noći”, rekla je

Zajnab dobujući prstima po rukohvatu stolice. Njena prividna staloženostje iščezla; tačke crvene boje procvetale su joj na obrazima. „Taj čovek jetvrdio da je moj stari prijatelj, kažeš?”

Prosjak se nelagodno premestio s noge na nogu. „Jašta. Ponudio...ponudio nam je kurvinu težinu u srebru za bilo kakvu informaciju, alismo im rekli da se nose, gospodarice.”

„Uradio si ispravnu stvar, prijatelju moj.” Zajnabine tamne oči susevnule. „J’Alah! Umorna sam od ove igre čekanja koju igramo!”

Asad se nasmešio, hladno i smrtonosno. „Hajde onda da promenimopravila.”

„Šta imaš na umu?”Klimnuo je glavom egipatskom prosjaku. „Slušaj me pažljivo i prenesi

moje reči svojoj braći kod Kapije Nila. Pobrini se da se ono što ću ti kazatipročuje i na ostalim kapijama, takođe. Reci im da ćemo im ponuditi neštobolje: kurvinu težinu u zlatu onome ko nam dovede tog prodavca čilima!”

„Živog?” Na prosjakovom licu se pojavio krezubi osmeh, dok jeglavom klimao tamo-amo.

„U suprotnom nam je beskoristan.”

Musa je, međutim, odmahnuo glavom i počešao bradu. „Gospodarice,vaš otac...”

„Ja ne polažem račune svom ocu!” brecnula se. „Ne u ovome! Ma koda je ovaj prodavač čilima, on i ja moramo da porazgovaramo o poslu. Akladim se da i Asad ima svašta da ga upita, takođe.”

„Oh, imam, nego šta”, rekao je asasin. Musa ga je namrgođenopogledao, ali nije rekao ništa.

„Hoćeš li uraditi ovo?” upitala je prosjaka.Egipćanin je žustro klimnuo glavom.„Odlično.” Zajnab je uzela srebrno pero, umočila ga u mastionicu i

napisala nešto na parčetu papira. „Evo. Odnesi ovo dole čoveku u plavomturbanu. On će ti dati nekoliko novčića i štogod da pojedeš pre nego štopođeš. Odanost kao što je tvoja ne sme ostati nenagrađena.”

„Hvala vam, gospodarice.” Prosjak se nespretno naklonio, zakoračiounazad, okrenuo se i potrčao prema stepenicama.

Asad je frknuo. „Može li se verovati ovom čoveku?”„Koliko i tebi i meni”, odgovorio je Musa.„To je mala uteha.” Asasin se okrenuo i pošao, zastavši tek toliko da

uperi u milosnicu neumoljivi pogled. „Vratiću se što pre budem mogao.Budi ovde i nemoj raditi ništa glupo.”

„Biću slika i prilika poslušnosti”, odgovorila je krotko dok je Asadodlazio. „Alah mi je svedok.” Zajnab ga je posmatrala kako odlazi, azatim se okrenula prema Musi. Podignula je pismo sa stola - triputpresavijen papir, zapečaćen voskom, sa slikom gazele utisnutom uvoštani pečat. „Oprosti mi na malopređašnjem ispadu, prijatelju moj, aliovo je možda šansa koju smo čekali. Molim te, dostavi ovo komandantučerkeskih mameluka, Masudu, što pre možeš. Ne moraš čekati odgovor.”

Jednooki čovek je klimnuo glavom i prihvatio pismo.„Izabrala sam bezbedno mesto na kojem ću se sastati s njim...”„Tvom ocu se to neće dopasti”, rekao je Musa i namrštio se. „Niti

tvome Emiru.”„Ti ćeš poći sa mnom, zajedno sa odredom očevih Berbera, naravno.

Postoji mehana u Vojničkoj četvrti u vlasništvu starog vojnika koganazivaju Ahmed Bogalj. Da li ti je poznato to mesto?”

„Jašta”, rekao je Musa. „Krčma Kod tri jabuke.”„Odlično. Pošalji čoveka da iznajmi sobu u Masudovo ime.”„Ne mogu te odgovoriti od odlaska na to mesto, zar ne?”Zajnab je odmahnula glavom. „Ne.”„Onda, lično ću se postarati za ovaj zadatak. Alah neka mi se smiluje

ukoliko tvoj otac ikada sazna za ovo.” Natmuren, Musa se naklonio i

P

otišao, ostavivši Gazelu samu na galeriji.Zajnab se zavalila u jastuke stolice, dok joj je samozadovoljan osmeh

izvijao krajeve usana. „Strpljenje je možda fina stvar'„, promrmljala je,„ali ja više volim odlučno delanje. Neka naši neprijatelji malo odstupe, zapromenu.”

6.

ARISATIS JE SKRATILA KORAK; bacila je pogled preko ramena, a potomzastala kako bi pružila starcu priliku da je sustigne. Sklonila je kosu

ulepljenu znojem sa čela i prosiktala: „Nema još mnogo! Požuri, Deda!”Al Gid joj je pokretom ruke pokazao da krene dalje, šišteći kroz

prašinu. Vazduh u hodniku je bio prašnjav i vreo, zagušljiv od zadahaneodržavanja. Zidovi oko njih behu šarena slagalica sivosmeđe glineprošarane komadićima prastarog kamena - grubog i neobrađenog, osimonih delova u kojima su bile probušene rupe za špijuniranje, gde suzidovi bili besprekorno izrađeni. Put kojim su se kretali je vijugao, pratećiprastare temelje palate. Na pojedinim mestima, zraci sunčevog svetla suse probijali kroz majušne otvore. Al Gid je osetio dašak svežeg vazduha,čuo žuborenje vode i pesmu ptica. Pretpostavljao je da prolaze poredmermerom popločanih trgova koji su se nalazili duž puta premakalifovim odajama. Ispred, hodnik je ponovo skretao u stranu, sužavao sei nestajao u mrklom mraku.

„Još samo malo”, čuo je Parisatisin šapat, a kada su zašli za ugao, AlGid je ugledao kraj hodnika, gde se svetlo rasipalo kroz par uskih prorezana vratima. Vrata su bila ploča od jednoličnog kamena; pored desne ivice,neki odavno mrtvi zidar je umetnuo železnu kuku prekrivenu rđom, dasluži kao kvaka. Parisatis je prva stigla do vrata. Propela se na vrhoveprstiju, naslonila se dlanovima na kamenu ploču i prislonila oko uz jedanprorez. „Još uvek leži u krevetu”, rekla je, zadihana. „Čini mi se da jesam.” Posegnula je za gvozdenom kvakom.

Al Gid ju je uhvatio za ruku. „Čekaj. Pusti mene da pogledam.”Pogledala je preko ramena dok su joj oči sijale od nestrpljenja, ali se

pomerila u stranu. „Požuri. Nemamo mnogo vremena.”Starac nije odgovorio. Oponašao je njene kretnje kako bi provirio kroz

usku rupu. Premda delimično zaklonjen stablom ukrasnog drveta, prizorkoji se pružao pred Al Gidom bio mu je prisno poznat - prepoznao je

travnjak, senicu obraslu bršljanom, fontanu. Koliko je samo puta tokomprošlih godina sedeo na njenoj kamenoj ivici i umakao prste u hladnuvodu? Koliko su ga samo puta bivši veziri, Šavar i Dirgam, pozivali usrednoći da pregleda kalifov slučajan kašalj, bezopasno šmrkanje? Obojica sukoristila dečaka na svoj način, kao alatku za zadobijanje moći, ali oni subarem razumeli potrebu da drže princa vernih živog i zdravog. Ne kao tabudala, Džalal! Al Gid je stegnuo zube u pokušaju da zauzda bes koji jepretio da ga proguta. Alah prokleo tu pohlepnu svinju!

Kroz rešetkasta vrata lekar je mogao nazreti previše bledog kalifaispruženog u krevetu. Usnulog ili mrtvog, starac nije mogao reći. Jesam lizakasnio?

„Molim vas, Deda!” Parisatisin glas je drhtao. „Moramo požuriti!”Al Gid je odstupio od vrata i klimnuo glavom. „Otvori ih.”Šarke su zaškripale kada je Parisatis uz trzaj otvorila tajna vrata,

otkrivajući vitko stablo topole u saksiji koje je delimično blokiralo prolaz.Nalet vazduha uskovitlao je prašinu pod Al Gidovim stopalima. Pre negošto je Parisatis mogla istrčati iz hodnika, lekar ju je uhvatio za rame.

„Ostani ovde”, rekao je.„Trebalo bi da krenem s vama u slučaju da...”„Uradi kako ti kažem, dete. Ostani ovde. Zatvori vrata. Probudiću

kalifa i proceniti njegovu lucidnost. Kada bude bezbedno, pozvaću te daizađeš. Jesi li me razumela?”

Parisatis nije odgovorila. Zurila je žalostivo preko dvorišta premakalifovoj spavaćoj sobi, dok su joj suze blistale u uglovima očiju.

Prodrmao ju je. „Da li me razumeš?”„Da.” Parisatis je trepnula i zatvorila oči. „Požurite, Deda. Potrebni ste

mu”.Njegovo ponašanje se ublažilo. „Daj mi samo trenutak, dete. Samo

trenutak i pozvaću te. Nemoj plakati. Svima si nam učinila izuzetnoveliku uslugu. Kunem ti se prorokom, naš princ će želeti lično da ti sezahvali.” Starac se ljubazno nasmešio u nadi da će ublažiti njenuozlojeđenost. „Budi jaka.”

„Budite oprezni”, uzvratila je, otirući suze.Al Gid je čvršće stegnuo torbu, namignuo joj i prošao kroz vrata.

Sačekao je kraj topole da se vrata za njim zatvore. Kada su se zatvorila,iznenada mu je palo na pamet da nema pojma kako da ih otvori saspoljašnje strane, ni najblažu predstavu koju rezbariju da pritisne ili kojikamen da pomeri. Čak nije mogao sa sigurnošću da odredi gde se nalazerupe za špijuniranje na zidu duboke niše. Međutim, znao je da gaParisatis posmatra. Osećao je težinu - i nestrpljivost - njenog pogleda.

Klimnuvši glavom, starac se okrenuo i krenuo preko travnjaka. Izašao jeiz senki istočnog zida dvorišta i stupio na okrutno egipatsko sunce, čijamu je vrelina pekla vrat i ramena, a zatim brzo obišao oko fontane i zašaoispod senice.

Unutra, lekar je osetio kako vrelina popušta. Iznad njegove glave,lagano kretanje punka ventilatora - koje su ručno pokretali nevidljivirobovi - slalo je sveži vazduh i miris jasmina kroz prostoriju. Zelenilo ješuštalo na ovom veštačkom povetarcu. Među stabljikama i lišćem biljaka,Al Gid je ugledao poznato mačje lice: crno poput noći sa očima bojetopaza. Čuo je mačkino znatiželjno frktanje. Lekar je zažmirio. „Zdravo,Rošanak”, promrmljao je. „Ovde sam da pregledam tvog gospodara.”Mačka je iskočila između biljaka i nestala pod Rašidovim krevetom.

Mladi kalif se nije pomerio. Činjenica da je mladić još uvek disaoprizvala je molitvu zahvalnosti Alahu na Al Gidove usne, ali je lekarubrzo otkrio da je zdravstveno stanje princa vernih strašno - koža mu sezalepila za kosti kao kod nekog prosjaka. „Bismila!” Odmahnuo jeglavom, spustio torbu na pod i seo na ivicu kreveta.

„Veličanstvo”, rekao je, dodirujući Rašida po ramenu. Uprkos svežemvazduhu, kalifovo lice i telo su se presijavali obliveni znojem. „Vaševeličanstvo. Morate da se probudite.”

Kalif se promeškoljio. Mišići su mu se zgrčili, a grč ga je prisilio da seukoči i bori. Žile su mu poiskakale na vratu kada je stegnuo a zatimopustio vilicu.

„Molim vas, veličanstvo. Otvorite oči.”Polako, kalif je uradio ono što ga je Al Gid zamolio. Kapci su mu

zadrhtali - a zatim mu se oči najednom raširiše. Kalifovo telo se ukočilo.Drhtavim prstima je stegnuo posteljinu, i ruku položenu na njegovorame. „A-Alah!” zagraktao je.

„Hiljadu puta se izvinjavam, veličanstvo”, rekao je stari lekar. Govorioje tihim, monotonim, umirujućim glasom. „To sam samo ja, Harun. StariHarun.” Al Gid je upotrebio svoje pravo ime. Ponavljao ga je iznova iiznova, smešeći se, pokušavajući da dopre do kalifa kroz koprenuzbunjenosti koja mu je zamaglila oči. Lekar je viđao takve izraze i ranije -na licima ljudi predugo zavisnih od opijuma. Verovatno ga drže drogiranogpre nego što ga otruju. „Zaboga, veličanstvo. Zar ste tako brzo zaboravilistarog Harana?”

Kalif je zatreptao. „H-Harune?”„Tako je, veličanstvo. Oprostite mi na nametljivosti, ali načuo sam da

se ne osećate dobro.„„Harune.” Polako, kalifovo telo se opustilo; liznuo je ispucale usne.

„Prijatelju stari. Nedostajao si mi.”„I vi meni, veličanstvo.”Rašid se nakašljao i pokušao da se uspravi u sedeći položaj, dok mu je

raščupana tamna kosa padala na ramena, „I-imaš li nešto za piće?”Harun al Gid se osvrnuo oko sebe i ugledao pehar na stočiću kraj

kalifovog ležaja. Ukoliko je Parisatis govorila istinu, trebalo bi da jenjegov sadržaj bezbedan. No, bez obzira na to, lekar nije želeo ništa darizikuje. Podigao je pehar, umočio mali prst unutra, i prineo ga jeziku.Obična voda - ni hladna niti zaslađena, ali pitka. Klimnuo je kalifu.„Izvolite, veličanstvo. Dozvolite mi da vam pomognem.”

Uz lekarevu pomoć, Rašid je prineo pehar usnama. Otpio je nekolikogutljaja vode i ponovo utonuo u jastuke, dok mu se lice krivilo u grimasu.„Drugačije od vina koje obično pijem izjutra.”

„Jeste, veličanstvo. Moramo da porazgovaramo o tome. Kako seosećate?”

„Muče me strašni snovi”, odgovorio je Rašid. Mačka Rošanak jeskočila na njegovu stranu kreveta, protegnula se i zaprela u znakpozdrava. Videvši je, kalif se slabašno nasmešio i podigao ruku kako bi jepomilovao. „Budim se umoran i ne mogu da pronađem odmor odkošmara koji me pohode. Većinu dana, ovo je moj jedini drug.” Trzajembrade, pokazao je nargilu na stočiću pored kreveta.

„Opijum, i dalje?”Mladić je slegnuo ramenima, i odmahnuo rukom na lekareve

zabrinute reči. „No, nema veze. Moraš se vratiti na dvor, moj stariprijatelju. Moraš ponovo zauzeti svoje mesto...”

„Nikada nisam ni napustio palatu, veličanstvo”, rekao je Al Gid. „Vašvezir mi je zabranio da vas viđam. Bez sumnje kako ne bih podigao dževuu vezi s tim koliko se loše odnose prema vama. Pogledajte se, moj mladigospodaru. Oni koji tvrde da vam služe su dozvolili da se uništavate, ilisu, što je još gore, lično neimari vaše bolesti.”

Kalif se namrštio. Na trenutak nije progovarao, a njegove oborene očisu zakratko zasijale tračkom stare vatre dok je posmatrao svoju mršavuruku, koščatu i sparušenu. Stisnuo je pesnicu. „Možda si u pravu, Harune,ali kakve veze ima? Bio sam običan pion u rukama takvih ljudi još kaodečak. Ljudi izrezanih iz iste bale pohabane čohe, sa njihovim ispraznimobećanjima i lažnom zabrinutošću, ali kakve to veze ima?” „Hoćete dakažete da znate kako vaš vezir spletkari protiv vas?”

„Svi moji veziri su spletkarili” odgovorio je kalif. „Premda je Dirgam,barem, voleo da se pretvara kako mu samo moja dobrobit leži u srcu.Pretpostavljam' da ni Džalal nije drugačiji. Sve dok oni rade ono što je

najbolje za Egipat, zadovoljan sam da učestvujem u njihovoj igri.”Al Gid je odmahnuo glavom. „Zar za Egipat ne bi bilo najbolje da

njime vlada nepodmitljivi princ koji vodi poreklo od Prorokove kćerke, ane bulumenta njegovih spletkaroških evnuha i lakeja?”

„Bilo bi, ali ja sam realista, Harune. Ja mogu da sanjam o tome dauzmem dizgine moći u sopstvene ruke i vladam kao kalifi iz prohujalihvremena, ali sam dovoljno mudar da shvatim uzaludnost takvihgrandioznih snova. Ne bih znao odakle da počnem...”

Stari lekar se nagnuo bliže. „Počnite, veličanstvo, tako što ćetepovratiti sopstveno dostojanstvo. Alah mi je svedok, vi ste princ vernih, ane tamo neki oronuli pušač opijuma iz Fustata! Ponašajte se u skladu sasvojim položajem i novopronađeno poštovanje prema vašoj ličnosti ćeuslediti. Budite sigurni, veličanstvo, drugi su svesni vaših obaveza. Onineumorno rade u vašu korist, ali sav njihov trud će pasti u vodu ukolikopodlegnete lenjosti ili očaju - ili otrovu.”

„Otrovu?” Kalif se namrštio. „Ne bi se usudili.”„Ne budite tako sigurni, veličanstvo. Ljudi gladni moći bi se usudili da

urade sve kako bije zadobili. Ne smete...”Mačka je upozorila Al Gida da više nisu sami. Video je kako uši

Rošanak prianjaju uz lobanju; mačji mišići su se napeli. Nešto - neko - izanjegovih leđa ju je uplašio. Parisatis? Namršten, stari lekar se uspravio,okrenuo...

... i vrisnuo kada mu je iznenadni i razorni bol planuo u boku, odmahispod rebara. Al Gid se trznuo u stranu, a telo mu se iskrivilo u pokušajuda izbegne ubadajući čelik; zabuljio se u iskeženo lice napadača: evnuha,Mavra uskog lica u jednostavnoj odori sluge.

Al Gid je čuo kalifov glas kao da dopire sa dna bunara: „Kadime! Štato radiš?” Mavar, međutim, nije obratio nikakvu pažnju na kalifa. Čeličniprsti su ščepali prednji deo Al Gidove galabije. Tkanina se pocepala istarac je osetio kako ga ruke podižu sa okvira kreveta. Osetio je kao dalebdi.

U kratkom otkucaju srca, Harun je iskusio osećanje mira, tihesmirenosti. Pogledao je u kalifove oči, širom otvorene sa podjednakimizrazom šoka i gneva, i poželeo da je uradio nešto više kako bi gaupozorio na opasnost. A šta će se desiti sa jadnom Parisatis, tako naliknjegovoj kćerki? Trebalo je da vam kažem za nju. Bliže, video je kako seMavrove usne povlače unazad kada je povikao... šta? Kletvu?Upozorenje? Više nije ni bilo bitno. Otkucaj srca je prošao i svet Harunaal Gida se raspao u krhotine usijano bele agonije kada ga je Mavar baciona pod silinom od koje mu se slomiše kosti u karlici.

K

Dok se bolom prošarana tama zatvarala oko njega, poslednja stvarkoju je Harun al Gid jasno video - iza Mavrovog podignutog noža,crvenog od njegove krvi - beše kako princ vernih iskače iz kreveta irukom poseže za nargilama...

7.

RCKANJE KOSTIJU NJEGOVOG STAROG prijatelja, njegov prodorni vrisak,prenuli su Rašida al Hasana. Mavar je držao Haruna prikovanog za

pod, a bodež u njegovoj okrvavljenoj šaci bio je visoko podignut ispreman za smrtonosni udarac. A zbog čega? Kakav zločin je stari lekarpočinio? Da li je Al Gidova briga za njegovo zdravlje predstavljalo razlogza ubistvo? Rašidov bes se rasplamsao i podstakao ga da reaguje.

Golih grudi, princ vernih je iskočio iz izgužvanih čaršava i dograbioprvi predmet koji je ugledao - nargile. Okrenute naopačke, podsećale suna stari egipatski buzdovan: bleštava mesingana cev, sa umetnutimkomadima srebra i pozlaćenim staklom koje je zamenjivalo drvenu dršku;težina vodene lule nije poticala od kamene glave, već od olovnog jezgraunutar njenog podnožja. Žućkasta voda isprskala je Rašidove zglobove.

„Kadime!” zaurlao je. Mavar se osvrnuo unazad. Pre nego što jemogao da reaguje, kalif je zamahnuo teškim nargilama upotrebivši svakidelić snage preostao u njegovom mršavom telu. Vodena lula je zažviždalakroz vazduh i pogodila Mavra u desnu slepoočnicu. Lobanja mu je pukla- vlažan zvuk nalik lomljenju ljuske jajeta pod đonom čizme. Kadim jeispustio starog lekara i poleteo preko prostorije; njegovo telo se skljokalopored vrata u trenutku kada je šačica evnuha i vojnika nagrnula u sobu,privučena galamom. Mustafa se nalazio na čelu, najbliže kalifu, a njegovolice pokriveno modricama je bilo bledo kao krpa.

„Najsvetiji!” uzviknuo je. „Šta...?”„Ne prilazite!” Rašid je ispustio iskrivljenu vodenu lulu iz ruku i pao

na kolena pored tela Haruna al Gida. Stari lekar je ležao u lokvi krvi kojase polako razlivala po podu, grčevito se držeći za poslednje mrvice života.Kapci su mu zadrhtali, a oči se otvoriše na Rašidov dodir. „Moj stariprijatelju”, prošaptao je kalif, dok su mu se suze nadimale u očima.Pogladio je Harunovo čelo drhtavom rukom. „Tako mi je žao što se ovodogodilo. Neka te Alah sačuva i sakloni. Reci mi šta treba da radim.”

Zaškrgutavši zubima, starac je skrenuo pogled prema ljudima

zbijenim u dovratku. Osuda mu je sevnula u očima. Osuda i gađenje. „N-ne... veruj... i-im!” zadahtao je.

„Neću, stari moj prijatelju”, odvratio je Rašid. Nakratko je podigaopogled i osmotrio sijaset žamorećih nameštenika, a njegova odvratnostodražavala je onu u očima umirućeg lekara. „Neću im verovati.Zapamtiću sve što si mi rekao.” Lagano, Harun al Gid je podigaočvornovatu ruku. Kalif ju je stegnuo, ne obraćajući pažnju na razmazanukrv. Dodir je poslao uzdisaj koji je protresao starčevo telo; mišići nanjegovom licu se opustiše dok je život isticao iz njega. Rašid al Hasan senagnuo i poljubio ga u čelo. „Uradiću ono što je dobro za Egipat.”

Nakon nekoliko trenutaka, kalif se uspravio; pridigao se na noge,krvav i raščupan, i okrenuo se prema ljudima koji su se tiskali u dovratku,a njegov gnev je bio poput žive stvari između njih. Sluge i evnusi nižegpoložaja nisu se usudili da ga pogledaju u oči - posmatrali su svog mrtvogsadruga na podu, ispod njihovih nogu - dok je Mustafa gledao iskosa umladog kalifa, odmeravajući u glavi sve moguće odgovore na pitanja kojeće mladić tek postaviti. Vojnici, čiji su šlemovi umotani u turbane imalištitnike za nos i bili inkrustirani18zlatnim pločicama, i čije su pozlaćeneverižnjače blistale ispod belih halata, posmatrali su ga oprezno, premdasa nevoljnim poštovanjem.

„Hoćete li me sada ubiti?” Rašid je prezrivo dobacio. Zakoračio jeteturavo preko lekarevog tela i podigao sa poda Mavrov bodež, pogledauprtog u Mustafu; po prvi put za veoma dugo vremena, stari evnuh jeizgledao kao da je ostao bez reči. „Hajde, kukavni spletkarošu. Ubij me.Uradi to!” Mladić je raširio ruke. „Vi ste moji tamničari, zar ne? Zaštonaprosto ne okončate ovu igru i ne ubijete me kao psa za kakvog mesmatrate?” Niko od prisutnih se nije pomerio. „Ne?” Kalif je pljunuo napod. „Tako mi Alaha, trebalo bi da vas sve obesim!”

Rašidova tirada protiv njih možda bi se nastavila da se iznenadavezirov glas nije prolomio iznad njihovih glava poput praska korbača:„Šta se, kog đavola, ovde događa?” S vidljivim olakšanjem, evnusi ivojnici su se pomerili u stranu kako bi mu omogućili da uđe u prostoriju.Džalal je poput uragana uleteo u kalifovu ložnicu u kovitlacu finog beloglanenog platna. Zlato je bleštalo na njegovim prstima i turbanu. „Jeste ligluvi? Pitao sam šta se...”

„Da, pridruži nam se, Džalale”, rekao je kalif. „Možda će tvojeprisustvo dati dovoljno snage tvojim lakejima da do kraja izvrše svojgnusni zadatak! Ili nameravaš da ubiješ samo moje prijatelje i posetioce?”

Vezirove stisnute oči preletele su od Mavrovog tela preko odbačenevodene lule do leša Haruna al Gida, i naposletku se zaustavile na bodežu

u šaci princa vernih; komadići slagalice su pali na mesto poput teseranasilnog mozaika. Džalal je zakoračio prema mladiću, a usne mu postašetanka linija na namrštenom licu. „Lekar je navratio u nenajavljenuposetu, a Kadim je greškom pomislio da namerava da vam naudi? Alahim se obojici smilovao! Ovo je svakako tragična nezgoda, veličanstvo! Dasmo znali da očekujete posetu...”

„Nisam ga očekivao, Džalale, ali ti to već znaš! Harun mi je rekao da simu zabranio da me posećuje!” Kalif se šetkao tamo-amo po sobi poputlava u kavezu, nesigurnim hodom uprkos besu koji mu je kolao krozvene. „Zašto, Džalale? Zato da bi me mogao držati u drogiranojomamljenosti a da za to niko ne dozna? Kakve pogane spletke si izlegao umoje ime, pitam se?”

„Vaše veličanstvo, preklinjem vas.” Vezir je ispružio ruke ispred sebe,sa dlanovima okrenutim nagore, dok se polako približavao kalifu. „Mismo vam odani i revnosni - možda preterano, priznajem - u brizi za vašubezbednost, ali nismo zli ljudi kakvim nas smatrate. Zar ste zaboravili daje upravo Harun lično prvi predložio opijum? Dao vam je opijum kako bivam umirio um i omogućio da se odmorite, a ne zato da bi vas držaoposlušnim i krotkim. Ukoliko više ne želite da uzimate opijum, neće gaviše biti.”

„A što se tiče jadnog Haruna - neka se Alah smiluje njegovoj duši!Preko svojih muževa, njegove kćerke su me lično preklinjale da gaotpustim iz službe, budući da su procenile da je postao prestar da vamstalno bude na usluzi. Mislio sam da sam učinio ispravnu stvar kada samga vratio njegovoj porodici, kako bi mogao da provede poslednje godineživota u njihovom društvu. Ali, lekar mora da je pogrešno protumačiomoju nameru ako vam je rekao da sam mu zabranio da vas posećuje, kaošto je Kadim pogrešno shvatio Harunovu nameru. U ovome leži pravatragedija, veličanstvo: oba čoveka su videla opasnost tamo gde nikakvaopasnost ne postoji, i obojica su umrla zbog toga.”

Rašid je stajao mirno kada mu je vezir prišao; nije progovarao, već jesamo smrknuto posmatrao telo ubijenog lekara. Džalalovo objašnjenje jebilo savršeno smisleno, i bilo kog drugog dana mladi kalif bi ga prihvatiobez mnogo razmišljanja. Ovog dana, međutim, njegov još uvek sirov irastući bes - udružen sa Harunovim umirućim upozorenjem da ne verujenikome - strgnuo je veo samozadovoljstva s njegovih očiju. Strgnuo ga je ibacio pod noge.

„Hajde, veličanstvo”, promrmljao je Džalal. „Hajde da ispravimostvari...”

Brže no što je vezir mislio da je moguće, kalif se obrušio na njega.

Silovitim nasrtajem gurnuo je vezira na stočić pored kreveta; Rašid ga jezgrabio za halat i uhvatio ga pre nego što se preturio preko astala i pao.„Smatraš li me budalom, Džalale? Misliš li da sam slabić? Smrt tvogčoveka nije bila nesrećan slučaj! On je umro zbog zločina ubistva, i jaosuđujem njegovo telo na sudbinu zločinca!” Graške znoja su orosilekalifovo čelo, a njegovi udovi su zadrhtali sa prvim znacima opijumskebolesti; no, čak i tada, njegove oči su sevale odlučnom vatrom. „Situacijase promenila, Džalale. Počevši od ovog dana pa nadalje, ti i oni koji teslede služićete mi onako kako poželim. Izabraću među njima one koježelim da budu pored mene. Ostale ću otpustiti iz službe. Neće bitiizuzetaka. Ja lično ću birati svog vrhovnog evnuha, svog lekara, kapetanasvoje garde.” Rašid je podigao bodež i prislonio oštricu na vezirovo grlo.„Da li me razumeš?”

Džalal se nije trznuo. „Naravno, vaše veličanstvo.”„Dobro.” Kalif je klimnuo glavom. Spustio je nož i metodično obrisao

krv sa oštrice o rame Džalalovog besprekorno čistog halata. „Osvanuo jenovi dan, Džalale. Zasada, možeš ostati na položaju mog vezira, budućida cenim tvoje iskustvo. Ali, zapamti šta ti kažem, i zapamti to dobro:ukoliko do mene dopre i najmanja glasina da si obnovio kakve godspletke da si tkao protiv mene, kunem ti se Alahom da ću te rasporiti kaosvinju i okačiti tvoju lešinu da visi sa Zuvajla kapije.”

Oba čoveka su podigla pogled sa grimizne mrlje koja se širilasnežnobelim platnom; njihovi pogledi su se susreli - led nasuprot vatre,nepromenljive suprotnosti. „Ne bih očekivao ništa manje od toga”,odgovorio je vezir i blago pognuo glavu.

Rašid ga je pustio. Kalif se okrenuo i zateturao prema otvorenimvratima koja su vodila u vrt. „Postarajte se da Harun bude propisnosahranjen i da njegove kćerke dobiju odgovarajuću nadoknadu za svojgubitak. Drugog čoveka bacite psima”, rekao je. „Danas je petak, zar ne?Prisustvovaću popodnevnim molitvama u Sivoj džamiji, Džalale.”

„Da, veličanstvo. Postaraću se da vam pripreme kupku i lagan obrok,ukoliko to poželite.” Vezir je pljesnuo dlanom o dlan, poslavši sluge u trk.Mahnuo je Mustafi da krene za njim i stražarima da ponesu leševe.

Ostavši sam, princ vernih je zakoračio na previše bleštavu svetlostsunca u njegovom vrtu.

8.

KAKO?” DŽALAL JE PROSIKTAO Mustafi kada su se vratili u predvorjekalifovih odaja. Vezir je skinuo uprljani halat i bacio ga na pod.

„Kako je ta stara nametljiva budala uspela da dođe do kalifa?”„Nije prošao pored nas, kunem se Alahom!”„E pa nisu mu tek tako izrasla krila pomoću kojih je preleteo preko

zida dvorišta!”Mustafa je naglasio sledeće reći. „Niti je prošao kroz ta vrata,

ekselencijo! Desetina jandarijanaca je postavljena u hodniku koji vodi donjih; još dvojica čuvaju sama vrata! Nemoguće je, ekselencijo, i pomislitida je jedan starac mogao da se provuče pokraj tolikih očiju a da ne budeviđen!”

„Onda, kako je to uradio?”„Jeste li sigurni da su vam jandarijanci odani? Nije li ih neko mogao

ubediti da se okrenu protiv vas?”Džalalove sužene oči su gledale u prazno dok je odmeravao bojazan

starog evnuha. Mogućnost da je izdajstvo poteklo iz redova kalifovihčuvara predstavljala je nešto što nije smeo olako odbaciti. Jandarijanci subili plaćenici, na kraju krajeva. Da li je Harun al Gid, koji je raskošnoživeo od plate lekara, potkupio neke od njih kako bi ušao u kalifovuložnicu? Naposletku, Džalal je odmahnuo glavom. „Ne. Možda je mogaopodmititi jednog ili dvojicu, ali ne i sve njih. Njihov kapetan, Turanšah,savršeno razume da sam vezao njegovu sudbinu - i sudbinu njegovihSirijaca - za moju sopstvenu. Harun mora da je pronašao neki drugi ulaz.”Vezir se okrenuo. „Saznaj koje delove palate je posetio. Doznaj gde je bio,s kim je razgovarao i zašto je bio u palati. Ostali mora da su ga videli.”

„Kako želite, ekselencijo.” Stari evnuh se primakao bliže Džalalu. „Štada radim sa...” Otvorio je šaku, otkrivajući malu staklenu bočicu. Džalal jeznao da ljubičasta tečnost unutra nije opijum.

„Zar nisi čuo našeg plemenitog princa?” Džalal je pogledao nizhodnik prema kalifovoj ložnici, u koju su sluge utrčavale sa vedrima vrelevode i izlazile sa krpama natopljenim krvlju u rukama. Prezir je iskriviocrte njegovog lica. „Osvanuo je novi dan. Al Hasan je sada na oprezu,očekuje lukavštine i varke, zato moramo biti drski i otvoreni. Kako možetako jak mladić da padne kao žrtva groznice? Ne, njegova smrt će bezsumnje doći na vrhu mača.” Hladno se nasmešio usled navale ubilačkognadahnuća. „Možda mača novog saveznika...”

9.

PARISATIS SE OJAĐENO NASLONILA na tajna vrata, plačući zatvorenih očiju,sa šakama pritisnutim na uši u uzaludnom pokušaju da blokira

sećanje na Al Gidove krike. Zašto? Zašto mu nisam pomogla? Sve što jetrebalo da uradim beše da ga upozorim! Umesto toga, ona se ukočila. Šokizazvan prizorom čoveka sa nožem u ruci kako se prikrada starom lekarulišio ju je glasa. Kada je napokon došla sebi, sve što je mogla da uradi biloje da užasnuto posmatra kako se bodež zariva u leđa njenog saveznika -njenog spasioca. Zašto mu nisam pomogla? Izjedana osećanjem krivice,Parisatis se skljokala na pod.

Ja sam ga uvukla u ovo! Ja sam ga uvukla u sve ovo i poslala u smrt! A zbogčega? Zna li kalif sada išta više nego što je znao ranije? Da li je Al Gid imaopriliku da ga upozori? Parisatis je želela da poveruje kako je Al Gidtrijumfovao u smrti, međutim, ona ipak nije videla ništa na čemu bi sezasnivalo njeno uverenje. Istina, kalif je bio ljut kao ris i reagovao jeodlučnije no što je mogla i zamisliti, ali budući da nije istog trena ubiosvog vezira niti je naredio stražarima da ga odvuku i bace u tamnicu, štaje drugo Parisatis mogla da zaključi nego ono što je bilo očigledno: Al Gidje umro uzalud. Zašto mu nisam pomogla?

Brišući suze iz očiju, Parisatis je podigla glavu i zabuljila se u kvaku navratima. Sada bi mogla da mu pomogne. Još uvek može da postavi stvarina pravo mesto. Ovaj kameni prolaz bio je jedina prepreka između nje iprinca vernih. Ukoliko bi istrčala i priznala mu sve, ako bi se prepustilakalifovoj milosti, to bi dalo smisao Al Gidovoj žrtvi. Dabome, ona biverovatno izgubila život u prevratu koji bi usledio, ali kakve veze ima?Njen život je malo značio. Parisatis se osovila na nesigurne noge. Usne sujoj drhtale nervoznom odlučnošću. Uradiće tako, koliko da bi uvažila AlGida toliko i da bi zaštitila kalifa. Zatvorila je oči i posegnula rukom zaželeznom kvakom na vratima...

Zvuk iza njenih leđa - tiho struganje papuča po kamenom podu -naterao ju je da se okrene. Privila se leđima uz kamena vrata i stegnuladrhtave šake u pesnice, dok je njena mašta ispunila hodnik vezirovimubilačkim sledbenicima. Zadržala je dah, čekajući, dok joj je srce bubnjalou grudima... a zatim su se njena ramena opustila s olakšanjem kada jeugledala Jasminino mršavo lice.

„Gospodarice”, prošaptala je mlada Egipćanka, „zbog čegaodugovlačite?”

Suze su ispunile Parisatisine oči. „Ubili su ga, Jasmina.”Devojka se ukočila. „Koga?”

„Al Gida.” Parisatis je sakrila lice šakama. „P-pustila sam ga da umre.”„Majku im kurvinsku!” Jasmina se progurala pored gospodarice i

propela na vrhove prstiju kako bi provirila kroz proreze na vratima.Dvorište je sada bilo prazno; ugledala je samo usamljenog roba koji jeklečao i ribao krv sa poda. Ponovo je opsovala. „Jesu li ga odmah ubili,gospodarice?”

„M-molim?” Parisatis je podigla pogled.„Jesu li ga odmah ubili ili su ga najpre ispitali? Brzo, gospodarice!”„Niko ga nije ispitivao, koliko sam ja videla.”Devojka je klimnula i uhvatila Parisatis za ruku. „Hvala Alahu za sitne

milosti. Hajde...”„Milosti?” brecnula se Parisatis, i istrgnula ruku iz Jasmininog stiska.

„Trebalo bi da te izbičujem za takve reči! Kako je njegovo ubistvomilost?”

Jasminine tamne oči su sevnule. „Ne budite budala, gospodarice. Brzasmrt znači da nisu imali priliku da ga udare na muke i nateraju da vasizda veziru.”

„On me nikada ne bi izdao!”„Ne?” Devojka je upitno podigla tanane obrve. „Jeste li ikada videli

kako izgleda kada muče čoveka, gospodarice? Izdao bi i rođenu majkukada bi to značilo prestanak bola. Ja nisam obrazovana kao neki, ali znamovo: upravo sada, vezir izgara od želje da sazna kako se Al Gid provukaopored njegovih stražara. Opkladila bih se u sopstveni život da je većrazaslao svoje ljude po čitavoj palati s naređenjima da saznaju sve štomogu o lekarevim dolascima i odlascima. Šta mislite, koliko vremena ćeproći pre nego što otkriju da je harem poslednje mesto koje je posetio?”

Krv je iščezla iz Parisatisinog lica. „Milostivi Alahu!”„Pomolimo se da je tako”, uzvratila je Jasmina, pružajući ruku.

„Hajde, gospodarice, moramo da požurimo. Što više dangubimo, veća jeverovatnoća da će neko zaviriti u hamam da proveri kako vam je. Štabiste više želeli da vide: prazan krevet ili ženu u bunilu od groznice?”

Uzdrmana, Parisatis je klimnula i prihvatila devojčinu ruku. „Ne, upravu si. Žao... žao mi je što sam te umešala u sve ovo.”

Jasmina se blago nasmešila. „Nemojte tugovati, gospodarice, negopožurite. Hajdemo.” S rukom u ruci, dve žene su pretrčale razdaljinu odkamenih vrata do hamama, ne mareći za buku koju su pri tome podizale.Parisatis se držala za bedro koje ju je žigalo i teško dahtala pokušavajućida dođe do daha kada su stigle do kraja hodnika, dok je mlada Egipćankabila tek blago zadihana.

Jasmina je prva zakoračila u kupatilo. Pogledom je potražila glavni

ulaz. Parisatis je ispratila njen pogled. Snalažljiva devojka je metnulakomad razbijene vaze u podnožje vrata, a krhotina je i dalje stajala tu,nedirnuta. „Mašala”, kazala je Egipćanka. „Požurite, gospodarice!”

Dok je prelazila preko hamama, kretanje je privuklo Parisatisinupažnju. Primetila je afričkog evnuha, sasvim budnog i u sedećempoložaju.

Sevao je očima na dve žene, proklinjući nemo kroz povez na ustima;ruke su mu se trzale, vezane trakama svilenog pojasa. „Šta ćemo daradimo s njim, Jasmina? Ne možemo ga odvući...”

„Ne”, odgovorila je Jasmina. Ton njenog glasa je bio odsečan izlokoban. „Ne možemo.” Ne prekidajući hod, povukla je nagore porubhaljine otkrivajući improvizovane korice privezane za dugu tamnubutinu, iz kojih je isukala bodež sa uskim sečivom.

Parisatis je iskolačila oči. „Šta... šta to radiš?”Mlada Egipćanka nije odgovorila, i pre nego što je Parisatis mogla da

se umeša, došla je do evnuha koji se otimao, stavila maleno stopalo nanjegove grudi i brzim pokretom mu je prerezala grkljan. Jarkocrvena krvje zapljusnula tirkizne pločice.

Parisatis se okrenula u stranu, zatvorila oči i stavila šaku preko ustaboreći se da ne povrati. Užasnuta, slušala je Afrikančev samrtni ropac -vlažno grgotanje kad je pokušao da udahne vazduh, prigušeno krkljanje,dobovanje stopalima po pločicama. Na svu sreću, evnuhove samrtnemuke nisu dugo potrajale, i u roku od nekoliko otkucaja srca zauvek jezaćutao.

Bronzani zadah krvi je ispunio ustajali vazduh hamama.Parisatis je otvorila oči i ugledala Jasminu ispred sebe. Devojka je

utešno spustila šaku na njenu nadlakticu. „Uradila sam ono što je biloneophodno, gospodarice”, kazala je, pogleda iskrenog i sasvim lišenoggriže savesti. „Živ, ovaj čovek je bio svedok. Mrtav, pruža vam mogućnostporicanja.”

„Milostivi Alahu!” prošaptala je Parisatis. Njena krivica je premašivalanjenu užasnutost, a od oba osećanja joj se zavrtelo u glavi; lice joj jeprebledelo, a oči su joj bile crvene i podbule od plakanja. „Gde si naučilatakve stvari?”

Jasminin odgovor je bio ispunjen sablasnim ponosom: „Imala samizvanrednog učitelja.” Vezala je nežno Parisatisine zglobove pojasommrtvog evnuha. „Kada dođu, morate izgledati izbezumljeno. Sećate sevrlo malo. Čuli ste nekakvu borbu, a kada ste pokušali da ustanete izkreveta, lekar vam je vezao ruke. Poslednja stvar koju ste videli beše kakolekar pritiska list na zidu i nestaje u tajnom prolazu iza zida. Otada ležite

D

ovde, omamljeni i polusvesni. Razumete li?”Parisatis je klimnula glavom. Osećala se umrtvljeno dok ju je Jasmina

vodila prema krevetu, poput prazne posude lišene bilo kakvih emocija.„Šta će biti s tobom?”

„Ne brinite za mene, gospodarice. Ukoliko je ovaj hamam poput svihostalih, negde u blizini se nalazi ulaz za robove. Nestaću pre nego što psipristignu.”

„Nestaćeš gde?”Jasmina je uklonila kosu s čela. „S vašom dozvolom ili bez nje, idem

da pronađem Gazelu. Ovo sada prevazilazi naše moći, gospodarice. Onaje jedina osoba koja mi pada na pamet a da će znati šta da radimo, i kojojmožemo verovati.”

„Trebalo bi da jednostavno priznam svoju ulogu u ovome i zamolimza milost”, uzvratila je Parisatis glasom teškim od očajanja.

„To ništa ne bi rešilo, gospodarice”, namrštila se Jasmina. „A ja bih vasradije lično ubila - mada bi mi to slomilo srce - nego da vidim kako patiteu rukama vezirovih mučitelja. Ne, gospodarice. Sada nije vreme da seponašate poput mučenika. Lezite u krevet i ne zaboravite šta treba da imispričate. Kada se vratim, inšalah, biće to s dobrim vestima.”

„Nemoj polagati previše nade u tu tvoju Gazelu, Jasmina. Na krajukrajeva, ona je ipak samo obična žena.”

„I Šeherezada je bila obična žena, gospodarice, pa je vrtela sultana okomalog prsta. Vratiću se uskoro. Budite jaki.” Jasmina je nežno poljubilaParisatis u čelo pre nego što je otrčala u pomrčinu. U roku od nekolikosekundi, svi tragovi prisustva egipatske devojke su iščezli.

Drhteći, Parisatis je utonula u jastuke i zagledala se u kupolu visokoiznad glave, obasjanu bleštavom svetlošću sunca. Zadah krvi joj je ispunionozdrve, i mlada žena je uskoro otkrila kako je bolest koju je nameravalada odglumi postala prava...

10.

ŽAMIJA AL AKMARA NALAZILA se na čelu Bain al Kasraina - prostranogtrga popločanog mermerom koji je razdvajao Istočnu od Zapadne

palate. Nazvana Siva džamija zbog boje kamena od koga je bilasagrađena, građevina je imala bogato ukrašenu fasadu - od visokih lukovai rebrastih niša do kamenih rozeta i traka sa stihovima iz Kurana

urezanim duboko u bledi gips. Iz srca džamije uzdizao se jedan jediniminaret, dodajući svoje vitko telo nazubljenim konturama kupola itornjeva koji su se videli naspram neba, hvatajući zrake sunca i odbijajućiih nadole, na dupke pune ulice.

U debeloj hladovini ulaznog luka u dvorište džamije, Asad je zastao iskinuo sandale. Bacio je pogled preko ramena na Bain al Kasrain. Hiljadesu se tiskale na prostranom trgu, živopisno more turbana i velova, fesovai hidžaba. Žitelji Kaira i Egipćani iz provincije, željni da makar načasugledaju voljenog kalifa, mešali su se sa strancima svih boja kože;muslimani su se mešali sa nazarenima koji su se mešali sa Jevrejima.Robovi su jurili kroz svetinu; nosači su mileli kroz gomilu opterećeniteškim teretom. Trgovci su žurili da zaključe poslove pre nego što sepijace zatvore za to jutro, dok su dvorani i ljudi od uticaja stajali ispodsuncobrana od prugastog platna. Vojnici su bili izmešani sa običnimnarodom; sumorni Turci, Čerkezi uskih, orlovskih lica i sudanskiplaćenici - svi su bili nakostrešeni, i obučeni u svilu i čelik.

Premda je imao poverenja u svoju masku, Asad nije želeo ništa darizikuje. Polako, prešao je pogledom preko puta kojim je došao u potraziza bilo kakvim znakom potere ili interesovanja. Nije primetio ništasumnjivo. Zaista, usred gužve i meteža pijačnog dana - sa svojimmnoštvom prizora, mirisa i zvukova - ko bi dvaput pogledao obogaljenogsvetog čoveka koji se oslanjao na štap sa vrhom od slonovače?Zadovoljan, Asad je klimnuo glavom samom sebi.

„Es-selam alejkum, brate”, rekao je muški glas iz unutrašnjosti džamije.Asasin se okrenuo i bez muke se uživeo u ulogu svetog čoveka.

„Alejkum es-selam.”„Jesi li se izgubio, prijatelju moj?”„Izgubio? Nisam, ukoliko je ovo Al Akmarova džamija, neka je

hvaljen Alah.” Asad je dohramao bliže, vukući kljakavu nogu dok seoslanjao na štap’ - u stvari, njegov salavar skriven u improvizovanimkoricama napravljenim od dugih letvica stare, u crno obojene tikovine,uvezanih kožnim trakama i bakrenom žicom; samo je jabuka bodežaštrčala, okrugla drška od izrezbarene slonovače, koju je skrivao šakom.Zglavci prstiju su mu pobeleli od slabašnih naleta mržnje. Buka ga jenaterala da se još jednom okrene i baci pogled unazad. „Tamo odakle jadolazim, obavljamo poslove petkom na pijaci sa mnogo manje... galame.”

Glatko obrijani čovek koji je stajao ispred Asada se nasmešio, premdamu taj osmeh nije dotakao oči - one su bile upale i bleštale su urođenimnepoverenjem. Mada je čovek bio sasvim obično obučen, u laneni halat iturban u obliku lukovice, Asad je pretpostavio da je posredi komornik iz

palate - jedan od vezirovih evnuha poslatih da pretraži džamiju prekalifovog dolaska. Očigledno, deo dodeljenog mu zadatka beše da držinepoželjne posetioce podalje od džamije. Nije se pomerio u stranu kakobi propustio Asada da uđe. „A odakle ti dolaziš, prijatelju moj?”

„Iz Tejme, u Hidžazu.”„Surova je zemlja, tvoj Hidžaz. Šta te dovodi u Kairo?”Premda je evnuhov ton bio prijazan, a njegovo ponašanje krajnje

uljudno, Asad je prepoznao da je u toku suptilno ispitivanje. Asasin jepristao na igru; da je uradio bilo šta drugačije, samo bi pobudio sumnju uevnuhovom umu. „Hadžiluk”, rekao je, i potapšao hladan kameni zidpored njega. „Moj pokrovitelj, koji je ovde preminuo, uvek je pevaohvalospeve o Sivoj džamiji. Boravio je ovde kao dečak, kada je kalif AlAmir postavio kamen temeljac građevine, i bio je jedan od prvih vernikakoji su prošli kroz ovaj luk. Došao sam da mu odam počast tako što ću sepokloniti bogu. Alahu akbar.”

„Alahu akbar”, ponovio je evnuh. Osmotrio je Asada od glave do pete ivideo upravo ono što je trebalo da vidi: mistika iz neke vukojebine u srcuArabije - prekrivenog ožiljcima, obogaljenog i savršeno bezopasnog.Polako, sumnjičavost je iščilela iz evnuhovih očiju; pomerio se u stranu.„Predlažem ti da se smestiš ispod one tamo kolonade, prijatelju moj.Primetićeš da je najprijatnije u njenoj senci.”

„Zahvaljujem ti”, uzvratio je Asad i odšepao unutra.Lukovi su dominirali otvorenim dvorištem Sive džamije: potkovičasti

lukovi koje su nosili prastari stubovi od glatkog mermera, međusobnopovezani drvenim gredama. Lampe od čađavog stakla i bronze su visilesa greda, nezapaljene tokom dana. Aroma mirišljavih ulja lebdela je krozvazduh. Džamija uopšte nije bila prazna. Unutra, ljudi su već potražilisklonište od vrućine, i sedeli su sami ili u parovima; neki su tihorazgovarali, dok su drugi naprosto zatvorili oči i dremuckali. U jednomuglu, ispod uskog prozora, mršavi starac je sedeo prekrštenih nogu ukrugu svetlosti, a njegove usne oivičene sedom bradom pomerale su sedok je čitao odlomke iz Kurana.

Asad je izabrao mesto nasuprot niši u istočnom zidu koja jeoznačavala pravac u kojem se nalazi Meka; sa te tačke je takođe mogao dadrži na oku glavni ulaz u džamiju. S preteranom brižnošću, odložio jemaskirani salavar na tlo i raširio ćilim za molitvu. Asad je uzdahnuo ikleknuo. Razbistrio je mozak dok je izvodio prvo od mnogih klanjanja.Recitovao je šapatom Šehadet, ljuljajući se napred-nazad, izgledajućiizgubljen u izmaglici religiozne ekstaze. Postao je sveti čovek.

I dok je Ibn al Tejmani, priprosti sufi iz Hidžaza, upravljao Asadovim

D

telesnim radnjama, Emir Noža je ostao na oprezu, poput kakvegrabljivice, strpljiv i proračunat...

11.

ALEKO OD GUNGULE NA trgu Bain al Kasrain, duboko u lavirintu uskihsokaka koji su prosecali Vojničku četvrt, prodavac ćilima iz Alepa

sagnuo se kako bi prošao ispod ruševnog luka. Dva pratioca su koračalaiza njega. Sva trojica su se užurbano kretali, a njihove prašnjave odore seuskovitlaše kada su se sjurili niz niske stepenice. Uzana uličica je zapravobila ćorsokak: završavala se zidom od opeke sušene na suncu, a staradrvena kapija u zidu je vodila u skriveno dvorište odavno lišene brigenekog baštovana. Visoki korov je bujao oko starog jezerca sa lotosima, čijije basen bio suv poput kostiju i naprsnut usled dejstva nemilosrdnevrućine. Izlomljene kamene podne ploče omogućile su zamršenimžbunovima mimoze da iždžikljaju kroz pukotine.

Sa pratiocima za petama, prodavač tepiha nije ni pokušao da utišakorake i prikrije sopstveno prisustvo dok je prelazio preko dvorišta, da bise napokon zaustavio pored nazubljene naprsline u zidu. Budući da mu jebilo veoma stalo do toga da sačuva glavu na ramenima, nije se usuđivaoda uđe nenajavljen. „Askari!” dahćući je izgovorio jednu polovinu ranijedogovorene lozinke.

Sa druge strane zida, glas je odgovorio drugom polovinom: „Al Din!”Klimnuvši glavom, čovek koji se predstavljao kao prodavač čilima izAlepa prošao je kroz pukotinu i zakoračio u drugo dvorište - zeleno iprijatno, sa topolama koje su rasle oko malog jezera i stvarale prijatnuhladovinu. U neskladu s ovim prijatnim prizorom, u crno odeveni fedajinje čekao pokraj pukotine u zidu sa isukanom sabljom u rukama. Ostali sugluvarili u blizini.

„Kasniš.”„Da li je već stigao?” Prodavac ćilima, Gamal, otresao je prašinu sa

svog burnusa prošaranog ukrasnim vezom. Poželeo je da ima čistu krpukojom bi obrisao suze iz levog oka, crvenog i natečenog od infekcije.

„Tako mi Alaha, ovde je već čitav sat.”„Kakvo mu je raspoloženje?”Fedajin je slegnuo ramenima. „On ima samo jedno raspoloženje,

brate.”

Proklinjući sebi u bradu, Gamal je ostavio svoje pratioce da zadovolježeđ u fontani i sam ušao u kuću. Sagrađena od kamena omalterisanogtankim slojem gipsa, građevina je imala prostorije na više nivoa sa lučnimgalerijama i širokim prozorima pri vrhu zidova - mašrabijama - koji su bilipostavljeni tako da obezbede stalan protok svežeg vazduha. Biljke iprocvetalo žbunje u saksijama mirisale su na blagom povetarcu. Izuzevšačice fedajina, kuća je bila maltene napuštena, budući da su njen vlasnik injegova porodica izgubili živote u tajnom ratu između Masaifa iAlamuta.

Najviša tačka kuće se nalazila u ženskom odeljku; u sobi za prijemharema, gde je žena gospodara kuće nekad primala svoje posetiteljke,delikatna mašrabija sa panelima vitraža gledala je nadole na ulicu. Ovde,Gamal je pronašao čoveka koga je nesmotreno pustio da ga čeka.

Obučen u opasani halat tamnosmeđe boje, Badr al Mulahid je leškariona otomanu od žutog brokata, nogu prekrštenih u člancima - slika iprilika smrti koja se mirno odmara. Jeretik je ubijao vreme prevlačenjembrusnog kamena preko oštrice dugačkog franačkog dvoseklog bodeža;oštar zvuk struganja naglašavao je sveprožimajuću tišinu.

Gamal je liznuo ispucale usne vrhom jezika. Oko ga je bolelo.„Oprostite mi na sporosti, ja sidi.”

Jeretik nije podigao pogled; struganje se nastavilo. „Dakle?”„Zasada, ništa.” Prodavač ćilima - uistinu kapetan Masaifa - uvrnuo je

teški prsten koji je nosio na kažiprstu kao deo svoje maske. „Ponudili smonagradu prosjacima kraj svake kapije. Ako oni ne mogu da se dočepajukalašture, niko ne može.”

„Šta je sa Emirom Noža?”„Njegov položaj će biti veoma teško otkriti, pogotovo zato što jedini

opis koji posedujemo jeste lice prekriveno ožiljcima i izgled bodeža.Očekujem da ti neuki bednici pokušaju da nas obmanu - na primer, daubiju nekog boginjama unakaženog felahina i zadenu mu avganistanskibodež za pojas - nadajući se da ćemo biti dovoljno glupi da im predamonovac bez suvišnih pitanja.”

„Ukoliko pokušaju tako nešto, pobijte ih.” Jeretik je podigao bodež ipogledao dvoseklu oštricu. „U Kairu nema dovoljno prosjaka da se ubijeEmir Noža. Doduše, kada sazna da je ponuđena nagradu za njegovuglavu, možda će se ohrabriti da dela pre nego što bude zaista spreman - itako otkriti svoj položaj. Ja ću udariti kada ga tvoji ljudi prepoznaju.”

„Žena... da li nam ona ostaje najvažnija?”Jeretikove blede oči su ga fiksirale. „Oboje su podjednako važni.

Međutim, da, moramo da ubijemo prvo ženu, i to uskoro. Njena smrt će

dovršiti zadatak koji nam je Ibn Šar postavio - da eliminišemo uticajAlamuta u Kairu, a istim udarcem lišićemo Emira dragocenogsaveznika.”

Pre nego što je Gamal mogao da odgovori,fedajin je ušao u sobu.„Primetili smo kretanje, ja sidi!” Klimnuvši glavom, Badr al Mulahid jeđipio sa otomana poput čelične opruge. Vratio je bodež u korice i prišaoprozoru. Gamal je krenuo za njim.

Prozor se nalazio tačno iznad Ulice parfemdžija, maltene napuštenebudući da se približavalo podne. Preko puta i malo ulevo nalazila seGazelina kuća; sa ove tačke, Gamal je mogao videti samo ulaznu kapijudvorišta. Muškarac je stajao na početku sokaka. Mada je izgledao ofucanoi neuredno, bez obzira na to kretao se kao čovek koji zna kako da vodiračuna o sebi. „Još jedna od njenih mušterija, ja sidi?”

Jeretik nije odgovorio; posmatrao je odrpanca suženim očima. Neštomu je bilo poznato u vezi s njim, nešto što je prepoznao mada nije mogaotačno upreti prstom u to. Prilika je bacila pogled niz sokak - Badr jemogao osetiti muškarčevu surevnjivost - a potom se okrenuo i pogledompreleteo preko susednih krovova, glave nagnute u stranu kao dapokušava da nadoknadi činjenicu da ima samo jedno oko...

Pokret je okinuo prisećanje, sećanje na mesto. Džamija Ludog kalifa!„Poznajem te.”

„Ja sidi?” Drugi fedajini su se tiskali u dovratku, željne ubice spremneda zadaju udarac u ime Masaifa i da umru, ukoliko to bude potrebno.

Jeretik je podigao bradu, i namrgođeno pogledao priliku koja seokrenula i izašla iz sokaka. „Video sam tog čoveka ranije. On je jedno odAl Hadževih stvorenja.”

Gamal je opsovao. „Da li je možda u pitanju samo puka slučajnost?”„Zar je bitno? Uzmi četvoricu fedajina i kreni za njim, ali se drži

podalje. Možda će nas on odvesti do Gazelinog skrovišta.” A na mestu gdepronađemo Gazelu, pomislio je Jereteik, nesumnjivo ćemo pronaći i Emira Noža,takođe. „Tutanj!”

„Odmah, ja sidi!”Jeretik je nastavio da nadgleda uličicu, dok mu je drhtaj iščekivanja

prolazio niz kičmu. Njegova lovina mu je upravo prišla korak bliže...

12.

DOK SU KALIFOVE ODAJE zujale poput košnice prepune besnih pčela,odvaljene sa grane rukom obesnog deteta, ostatak palate je nastavio

da živi u uobičajenom ritmu. Dvorski činovnici i sluge obavljali susvakodnevne dužnosti, bez žurbe i nesvesni poslova moćnika; dvorani ipočasni gosti su pristizali u palatu kroz nekolicinu kapija, spremni dazakrče Zlatnu dvoranu u nadi da će ugrabiti koji trenutak vezirovogvremena - neki da pospeše svoje ambicije, drugi da mole za oproštaj. Krozgungulu, sluge poput Jasmine kretale su se neprimećene.

Put kojim je obično izlazila iz palate, kroz Smaragdnu kapiju useveroistočnom uglu kompleksa, sada je bio blokiran dolaskom novihvojnika - četom jandarijanaca koje je bez sumnje prizvao lično vezir iznjihovih baraka u Zapadnoj palati. Na čelu skupine sirijskih najamnikakoračao je čovek snažne građe, odeven u pozlaćeni čelik i laneno platno,dok mu je drška ogromne sablje štrčala iz pojasa od raskošne crvene svile.On je bio kapetan sirijskih plaćenika, vitez vučjeg lica koji je stekaozavidnu reputaciju u borbama protiv nazarena. Jasmina je mudroodustala od prolaska kroz Smaragdnu kapiju; mada je potrajalo mnogoduže no što je očekivala, pronašla je izlaz iz palate u kuhinjama, kroznečuvana vrata koja su vodila u obližnju baštu; kada je napustilakompleks palate zaputila se trkom prema Ulici parfemdžija.

Jasmina je poznavala ulice Kaira bolje nego što je prorok znaospasenje - kada je imala svega devet godina, nakon što joj je dizenterijapokosila roditelje i braću, ove ulice su joj pružile utočište, hranile su je ioblačile. Pronašla je pokrovitelja među sakupljačima otpada, sparušenustaru ispičuturu po imenu Buva, koji ju je naučio kako da prebira pootpacima bogatih, kako da pretvori polomljenu grnčariju i odbačenimetal u nekoliko bakarnih novčića. Do svoje dvanaeste godine, podBuvinim pokroviteljstvom, devojčica je napredovala do džeparenjaprolaznika i provaljivanja u domove.

Zajnab ju je takvu pronašla: divlje, polugolo dete koje je živelo naotpacima i kralo za čoveka previše lenjog da sam krade. Prepoznala je uJasmini neobičnu snalažljivost i brzinu misli koja je prevazilazilasposobnosti šljama s kojim se devojčica družila. No, uprkos svim svojimdarovima, devojka nije posedovala nikakve veštine osim sreće... a srećaima običaj da kad-tad presahne. Ukoliko se Zajnab ne umeša, bilo je samopitanje vremena kada će devojčica izgubiti ruku ili nešto još gore nazapovest kadija koji dele pravdu smešteni u debelu hladovinu AlAzarove džamije.

I tako se umešala. Oslobođena Buvinih stega, Jasmina je pronašla

utočište u Gazelinoj kući i stekla gospodaricu koja ju je ohrabrivala da uči,koja ju je nagonila da da je sve od sebe i koja joj je poklonila darnezavisnosti. Pod Zajnabinim okriljem, divlje dete doskora predodređenoda umre kao lopov pre svoje petnaeste godine nestalo je i beše zamenjenomladom ženom koja je procvetala u jednog od Zajnabinih najsposobnijihdoušnika.

Jasmina je jurcala kroz lavirint uskih sokaka istočno od palate, gde suruševni domovi stajali rame uz rame sa kupolama zasvođenimmauzolejima odavno mrtvih prinčeva. Prešavši preko sićušnog trga kojimje dominirala fontana sa bleštavim plavim pločicama, sjurila se niz kratkuuličicu i stupila na Ulicu parfemdžija, nedaleko od Gazeline kuće. Istogtrena, shvatila je da nešto nije u redu.

Ulica je bila previše tiha.Tamo gde je trebalo da ugleda na desetine slugu koji žure prema

različitim pijacama i bezbrojne nosače povijene pod teretom pletenihkorpi, glasnike u belim košuljama koji jure u svim pravcima noseći pismai poruke i prosjake privučene obećanjem milostinje, Jasmina nije videlamaltene nikakvo kretanje. Usporila je korak, a u srce joj se uvuklaiznenadna bojazan. Šta se dogodilo? Da li je Gazela iz nekog razloga napustilagrad? Da li bi otišla iz Kaira a da me prethodno ne obavesti?

Dalje niz ulicu, nosač se odmarao naslonjen na zid susedne kuće.Jasmina je čula neprekidno lajanje malog psa, udaljeni glas muškarca kojinekoga kori. Vreli povetarac podigao je vihore prašine. Krenula je, stiglado uličice koja je vodila do ulaza u Gazelinu kuću, i zastala. Ništa niječula; nije videla nikakvo kretanje; ipak, osećala je kako je posmatrajunevidljive oči. Jasmina je bacila pogled preko ramena. Osmotrila je uličicus jednog kraja na drugi pre nego što je zašla u sokak.

Uokvirena kamenim zidom prekrivenim arabeskama, Gazelinapoznata crvena vrata su bila otvorena, a iz dvorišta je dopiraobakarnoslatkasti zadah krvi. Zadah smrti. Rastuća plima panike je pretilada uguši mladu ženu; drhtavim prstima je zadigla porub haljine i isukalaskriveni nož. Gde je ona?

Ispružila je vrat. „G-gospodarice?”Umesto odgovora, tamna prilika je iskočila iz senke predvorja.

Jasminina reakcija je bila nagonska: mahala je bodežom dok je uzmicalanazad u sokak i spustila se u borilački čučanj. Podignula je slobodnu rukuda zaštiti lice i zgrčila prste u kandžu. Mišići su joj se napeli dok sespremala da raspori čoveka koji je izašao kroz crvena vrata.

Bio je to jednooki prosjak.„Musa?”

Z

Čovek je nakrivio glavu u stranu. „Jasmina? Šta ćeš ti ovde?”Napetost je napustila devojčino telo. Zakoračila je napred i zagrlila ga.

„Došla sam da vidim Zajnab. Gde je ona, Musa? Šta se dogodilo?”„Došlo je do nekih neprilika, devojko”, rekao je. „Gospodarica je

dobro, ali je primorana da se krije.”„Kakvih neprilika?”Musa je odmahnuo glavom. „Nije bezbedno da se zadržavamo ovde.

Ne sad. Pođi sa mnom. Razgovaraćemo na putu natrag u palatu.”„Ne!” kazala je Jasmina. „Moram da vidim Zajnab, Musa! Hitno je!”Jednooki čovek je neodlučno počešao kuštravu bradu; uzdahnuvši,

bacio je pogled na Ulicu parfendžija i natrag niz sokak. Udahnuo je krozzube. „Nije bezbedno. Ona te ne očekuje...”

„Molim te, Musa! Obećavam ti, gospodarica će želeti da čuje novostikoje donosim!” Jasminine oči se ispuniše suzama. Posramljena, obrisala ihje nadlanicom. „Proklet bio! Moram da je vidim!”

„U redu, devojko. U redu. Ali moramo biti brzi. Odavde je dug put doRečne četvrti...”

„Mogu da držim korak s tobom.” Jasmina se nakostrešila.„Pođimo, onda. Hajde da vidimo da li si još uvek brža od starog

Muse!” Jednooki prosjak je još jednom bacio pogled preko ramena, azatim se okrenuo i potrčao niz ulicu. Jasmina je krenula za njim, nezaostajući ni korak.

Nijedno nije videlo kako Gamal i njegova četvorica Sirijaca izlaze izskrovišta preko puta Ulice parfemdžija i kreću za njima...

13.

VUK JE PRENUO PARISATIS iz omamljenosti; promeškoljila se, osećajućigorčinu gorušice u ustima, i cimnula znojem natopljeni svileni pojas

kojim su joj bili vezani ručni zglobovi. Ljudi su dolazili po nju. Vojnici.Čula je zveket njihovog oružja i topot koraka, uzbuđene povike iromorenje glasova. Prodoran uzvik vrhovnog evnuha presekao je larmu;tišina koja je usledila kidala je Parisatisine živce. Zatvorila je oči ipotisnula potrebu da vrisne, da pozove lovce.

Sećaš se malo toga, podsetila je samu sebe. Sećaš se vrlo malo toga. Listana udaljenom zidu; Al Gida - dah joj je zastao u grlu - Al Gida kako nestaje utajnom prolazu. To je sve čega se sećaš. To je sve...

„Ne znam kako je to moguće, ekselencijo”, začula je kako Lulu govorisve kreštavijim glasom. „Moj čovek od poverenja ni za trenutak nijeostavio lekara samog. Kunem se, Alah mi je svedok...”

Glas koji je prepoznala kao vezirov ga je grubo prekinuo. „Onda jetvoj čovek napravio budalu od tebe! Polazi!”

Parisatis se trznula kada su se vrata kupatila otvorila uz tresak,poslavši preko podnih pločica krhotinu grnčarije koju je Jasminapostavila uz vrata. Ledene kandže su joj zaparale stomak kad su vojniciutrčali u prostoriju dok su im verižnjače zveckale. Znoj i suze su joj peklioči. „Raširite se!” čula je vezirovo režanje. „Pretražite svaki pedaljhamama!”

Mlada žena nije se usuđivala da se pomeri, nije se usudila da pozove upomoć. Sećaš se malo toga. Ne privlači pažnju na sebe; pusti njih da tebepronađu. Parisatis je kroz poluzatvorene, otečene oči nazirala kako senejasna obličja kreću na periferiji njenog vidnog polja - Džalala,pretpostavila je, i vrhovnog evnuha. Prilike su prišle bliže. PrimetivšiAfrikančev leš na podu, Lulu je udahnuo kroz zube i prebledeo.Mesnatim šakama je prekrio nos i usta, kao u molitvi. Džalal je baciopogled prema evnuhu. „Tvoj čovek od poverenja, pretpostavljam?”

Evnuh je klimnuo glavom. „Neka mu Alah da spokoj.”„Ko je devojka?”„Jedna od manje značajnih konkubina”, rekao je Lulu, a njegovo

zlatno prstenje je zableštalo kada je nehajno odmahnuo rukom. „Bilo jojje loše kada se jutros probudila, zbog čega smo i pozvali tu staru hulju, AlGida. Lekar mi je rekao da je prenesem ovamo kako bi joj pustio krv. Da lije ona...?”

Namršten, vezir je prišao krevetu, vodeći računa da svilenimpapučama ne ugazi u lokve krvi i povraćke. Osetila je kako se posteljaugiba kada je vezir seo na ivicu kreveta. „Živa je. Zašto ju je doveo bašovamo da bi joj pustio krv?”

„Pločice je lakše očistiti nego svilene tepihe, ekselencijo.”„Ne, budaletino!” prasnuo je vezir. „Zašto baš u ovaj hamam? Od

kakvog mu je značaja bilo ovo kupatilo? Zašto je baš njega izabrao?” Luluje odmahnuo glavom, nesiguran kako da odgovori.

Parisatis je videla priliku u evnuhovom oklevanju. Uvrnula je vezanezglobove, slabašno zaječala, mrmljajući poput spavača koji se upravo budiiz dubokog sna. Njena reakcija je postigla željeni efekat. Džalal se nagnuoprema njoj i počeo da odvezuje čvorove svilenog pojasa.

„Šta si to rekla, dete?”„Z-zid...” ponovila je, otvarajući oči. „N-nestao... u-u... z-zidu.” S

odglumljenim naporom, pokazala je prstom na zapadni zid. „T-tamo...”„Mora da je u bunilu od groznice, ekselencijo”, rekao je Lulu. „Kakočovek može nestati u čvrstom zidu?”

„Zaista, kako. Naš lekar je, izgleda, pomalo bio mađioničar.” Džalal jeustao i krenuo prema zidu koji je Parisatis pokazala. Mahnuo jevojnicima. „Pregledajte ovaj zid od poda do plafona! Tražite bilo kakveprazne prostore, kvake zamaskirane kao ornamente, bilo štaneuobičajeno!” Nekolicina vojnika je isukala bodeže i drškama počela dakucka po površini; ostali su bezuspešno uvrtali i vukli svaku izbočinu nazidu.

Dok se potraga nastavljala, vrhovni evnuh je prišao i seo na ivicukreveta. Uzeo je Parisatisinu šaku u svoju i pogladio je, sa izrazomzabrinutosti na licu. Izrazom nameštenim samo za ovu priliku. „Da li te je točudovište povredilo, cvete moj?” Parisatis je odmahnula glavom. Lulu senagnuo prema njoj. Zadah iz njegovih usta mešao se sa otužnim mirisomevnuhovog parfema. „Ukoliko si učestvovala u ovome, bilo bi ti bolje daodmah sve priznaš i prepustiš se vezirovoj milosti, pošto nećeš dobitinikakvu od nas!”

Parisatis se skupila. „P-priznam, gospodaru? N-nemam nikakve veze su-ubistvom... ubistvom vašeg čoveka. Ž-žao mi je...”

„Zbog čega si onda želela da nasamo razgovaraš s Al Gidom?” Evnuhje na trenutak podigao glas. Džalal ga je čuo i okrenuo se, namrštenogčela. Prišao je krevetu.

„Razgovarala je nasamo s njim? Kada?”„Odmah nakon što je lekar stigao u palatu, ekselencijo”, rekao je Lulu.

Njegovo neprestano milovanje Parisatisine šake postalo joj je neizdrživaporuga. „Sve nas je isterao napolje iz sobe na njen zahtev.”

Vezirove okrutne oči bile su uprte u Parisatis. „Je li to istina?”Oklevala je. Njen plan da ne privlači pažnju na sebe je odlazio niz vodu, ito brzo. Jedan pogrešan korak, jedna pogrešna reč, i pridružićeš se Al Gidu ugrobu. Potisnula je suze. Reci mu nešto u šta će poverovati...

„Dakle?”„P-plašila... sam se... o-otrova, ekselencijo”, promucala je i istrgnula

šaku iz evnuhovog stiska. Pogledala ga je s lažnom osudom. „Kalifovetetke često kuju zavere sa evnusima iz harema kako bi uklonile devojkekoje im se ne dopadaju. Ja sam Persijka, ekselencijo. One se plaše šta će sedogoditi ukoliko postanem kalifova glavna žena. Nemam nikakveprijatelje niti saveznike u haremu...”

„Gnusne laži!” uzviknuo je vrhovni evnuh, i skočio sa kreveta.Vezir ga je ignorisao. „Ovo si ispričala Al Gidu?”

Parisatis je protrljala naduvene oči. „Z-zamolila sam ga da mi daprotivotrov. Dao mi je da popijem gorak napitak iz staklene bočice i...nakon toga, sećam se vrlo malo onoga što se posle dogodilo.”

„Ali sećaš se da si ga videla kako nestaje u zidu?”Klimnula je glavom.Lulu je frknuo kroz nos. „Da li ćete preći preko ovakve očigledne

obmane, ekselencijo? Otrov? Zavere u haremu? Lekar koji nestaje u zidu?Zašto je ne bacimo u bukagije i...”

„Ekselencijo!” uzviknuo je vojnik. Vezir se okrenuo i ugledaopostarijeg Sirijca sa prosedom bradom na kolenima, kako prstima čeprkaprašinu iz jedva vidljive pukotine na spoju zida i poda. „Pronašli smonešto!”

Džalal je žurno prišao zidu; Lulu je uputio Parisatis zlokoban pogled iotkaskao za vezirom. Oslobođena njihovog-ispitivanja, mlada žena jeprisilila bolno telo da se opusti. Zatvorila je oči i slušala kako kalifovineprijatelji - nisu li oni sada bili i njeni neprijatelji, takođe? - petljaju okoskrivene kvake. Kamena vrata su zastrugala po podu kad se protivtegmehanizma pokrenuo.

Otvaranje tajnih vrata izazvalo je hor glasnih uzdaha i uzbuđenogbrbljanja. „Milostivi Alahu!” Čula je vezirovo siktanje. „Devojka je bila upravu. Ta prepredena stara budala zaista jeste nestala u zidu. Nešto migovori da će ovo dati odgovor na još jednu zagonetku, takođe.” Džalal jeposlao Sirijca sa prosedom bradom u prolaz. „Prati hodnik. Otkrij gde sezavršava.” Vojnik je klimnuo glavom, isukao nož, i prošao kroz prolazkao da ulazi u lavlju jazbinu. Vezir je naredio ostalim vojnicima da izađuiz hamama. „Postavite stražu ispred vrata. Niko ne ulazi bez mojedozvole. Da li je to jasno, Lulu? Niko!”

„Naravno, ekselencijo.” Vrhovni evnuh je bacio pogled preko ramena.„Šta ćemo s njom?”

Žmarci su se spustili niz kičmu mlade žene kada je osetila vezirovpogled na sebi, dok je razmišljao o njenoj sudbini. Parisatis mu je bilaprepuštena na milost i nemilost. Jedna jedina reč, običan pokret rukom, iona će prestati da postoji. Nije smela ni da se pokrene.

„Da, šta s njom?” rekao je Džalal. „Al Gid je bez po muke mogao daprereže njen tanani vrat, ali ipak to nije učinio. Zašto, pitam se? Očisti je,Lulu. Postaraj se da je ne zadesi nikakvo zlo. Vratiću se kasnije, kadaćemo ona i ja nastaviti naš razgovor.” Vezir je okrenuo leđa sadaotkrivenom tajnom prolazu.

„Kako želite, ekselencijo.” Parisatis je primetila tračak trijumfa u glasuvrhovnog evnuha; vrativši se do kreveta, Lulu je pogledao nadole u nju i

K

nasmešio se, hladno i okrutno. „Oh, moj dragi cvete”, rekao je sasadističkom radošću. „Trebalo je da nam sve priznaš kada si imalašansu...”

14.

ROZ KRIVUDAVE SOKAKE REČNE četvrti, jugozapadno od palatabliznakinja, Gamal i njegovi Sirijci su poput pasa goniča pratili svoju

lovinu. Sa svakim pređenim korakom, Gamalovo nevoljno poštovanjeprema jednookom prosjaku je raslo - u najmanje tri prilike, da je Gamalbio sam ili da je radio u zajedno sa samo jednim fedajinom, prepredenopseto bi mu zamelo trag. Niti je devojka s kojom je putovao bila ištamanje dovitljiva; štaviše, izgledala je unapred pripremljena zasumnjičavost i stalno se osvrtala preko ramena. Njen oprez je prisilioGamala da promeni taktiku. On i njegovi ljudi su hodali daleko pozadi ikoristili su na brzinu sklepane tezge i gužvu na ulicama kao zaklon.Kretali su se paralelnim putevima kada su to mogli i uskakali su u bočnesokake kako ih ne bi izgubili iz vida.

Nisu ih izgubili iz vida.Na raskrsnici dve ulice, od kojih je jedna vodila prema Kapiji Nila,

Gamal je posmatrao kako njegova lovina prolazi ispod potkovičastogulaznog luka niskog, glomaznog karavan-saraja. Visoka četiri sprata, safasadom načičkanom mašrabijama, građevina je predstavljala relikviju izvremena kada se kanalom izvan zidina Kaira - sada tek nešto više odjarka zagušenog korovom - donosila roba sa Nila u grad. Kakvu god da jenamenu karavan-saraj imao danas, Gamal je znao da je dobro čuvana:Berberi u verižnjačama i čeličnim kalpacima stajali su sa obe stranekapije; ostali su nadgledali okolinu sa krova.

Kradomice, dao je znak svojim ljudima da se rašire, i da sa uglovagrađevine budno motre ukoliko je ovo bila tek još jedna prosjakovalukavština. Gamal je zauzeo busiju preko puta ulice, ispod iskrzanenadstrešnice i van domašaja nemilosrdnog sunca. Zatim je primetioneobičnu stvar. Prosjake. Desetine i desetine prosjaka, koji su dolazili iodlazili praćeni letimičnim pogledima Berbera na kapiji karavan-saraja.

Vodonoša u prljavoj plavoj galabiji umorno je vukao noge niz ulicu,dok su mesingane čaše privezane za mešinu od jareće kože zveckalepoput cimbala. Gamal mu je mahanjem ruke pokazao da priđe. „Prorok

te blagoslovio”, rekao je sakadžija, a njegova roba je bućkala dok je žurioda se skloni u tanku hladovinu. Gamal mu je dao novčić, bakreni fals izDamaska, a nakon nekoliko trenutaka, prodavač mu je zauzvrat pružiočašu vode.

„Izgleda da sam se izgubio, prijatelju moj”, rekao je Gamal, pojačavšisirijski naglasak. Klimnuo je glavom prema karavan-saraju. „Reci mi: da lije ovo kuća Al Suhajmija?”

Prodavač se zakikotao i odmahnuo glavom. „Al Suhajmija? Jok. To jepalata Alija abul Kasima.”

„Abul Kasim, kažeš? A ko je on da poseduje ovako veličanstvenupalatu? Bogati trgovac? Vitez? Kalifov prijatelj?” Gamal je iskapio vodu ivratio čašu čoveku.

„Kralj”, odgovorio je vodonoša.„Šališ se sa mnom!”„Alah me zgromio ako lažem! Abul Kasim je kralj među lopovima,

kažu ljudi.”„Kairo je odista čudesno mesto”, rekao je Gamal kezeći se, „ako čak i

lopovi imaju kralja. No, prosvetli me, moj učeni prijatelju: boravi li nekažena pod ovim krovom?”

„Kako ja to mogu da znam? Ja sam prodavač vode, stranče, a nesvodnik.”

Gamal je zavukao dva prsta u pojas i izvukao jedan zlatni dinar, azatim još jedan. „Naravno da nisi svodnik, prijatelju moj. Ali vidim da sipronicljiv čovek, a ova žena... ona je graciozna poput gazele, a njenalepota nema premca. Možda si je katkad načas ugledao?”

Vodonoša je liznuo usne. Njegove oči preleteše sa zlatnika naGamalovo lice, tražeći bilo kakav znak obmane; osvrnuo se unaokolo,iznenada nesiguran u sebe. Dva zlatna dinara obezbedila bi hranunjegovoj porodici za čitav mesec. Kome je mogao naškoditi? Još jednom,njegov jezik je izleteo napolje. „Takve... takve reči se mogu odnositi naAbul Kasimovu kćerku, Zajnab. Premda ona živi bliže palati, čujem dapovremeno dolazi ocu u posetu.”

Gamal je dodao i treći zlatnik. „A da li je sada u poseti ocu?”Vodonoša je klimnuo glavom. „Tako sam čuo.”Nasmešen, Gamal je stavio zlatnike na čovekov žuljevit dlan, a zatim

izvadio i četvrti. „Za tvoje ćutanje. Alejkum es-selam.” S tim rečima, Gamalje ostavio vodonošu u slabašnom hladu nadstrešnice i prešao ulicu domesta na kojem je jedan fedajin lenčario, čučeći leđima naslonjen na grubizid od opeke sušene na suncu.

„Još uvek su unutra?”

Z

„Dabome da jesu.” Gamal je bacio pogled preko ramena i video kakosakadžija zabacuje svoj bućkavi teret na rame i žurno odlazi, nesumnjivose zaputivši prema čatrlji prepunoj muva koju je njegova porodicanazivala domom. „Idi i dovedi Badra. Reci mu da smo pronašli Gazelinoskrovište.”

15.

AJNAB JE PROČITALA REČI na komadu papira po treći put pre nego što gaje dodala Faruku. „Ja ovo ništa ne razumem”, kazala je. „Piše nešto o

smrti u palati... je li ovo ’jutros’, možda?”„Ko je napisao ovu poruku?” Persijanac je prineo pismo svetlu, list

finog papira iz Samarkanda, i stao da proučava zbijeni rukopis. Ko god gaje napisao je bio ili jedva pismen ili u strahovitoj žurbi.

„Dvoranin iz Aleksandrije koji mi duguje - to jest, duguje mom ocu,zapravo - poveliku svotu novca. Dug otplaćuje tako što me obaveštava osvemu što se događa u palati.”

„Gospo, mogli biste da naučite svoje žbire veštini lepog pisanja.Bismila! Smrt, ali ne kaže čija? Ako je ovo njegova ideja ’obaveštavanja,onda bih rekao da ovaj jadni dvoranin iz Aleksandrije nije vredanuloženog novca.”

Zajnab je frknula. Sa poslednjim mrvicama informacija koje su njeniljudi uspeli da prikupe, povukla se na krov očevog karavan-saraja i leglana udoban divan ispod lođe od kamena i drveta. Faruk joj se tamopridružio nakon što je obavio jutarnja propitivanja. On, takođe, nijeotkrio bogzna šta. Persijanac je sada nosio odeću tipičnu za Kairo - dugubelu galabiju i mali turban obmotan oko crvenog fesa - ništa razmetljivoniti previše upadljivo. Premda je Zajnab razgovarala s njim svega dvaputpre ovog jutra, osetila je srodnu dušu ispod njegove brbljive i dopadljivefasade; kolegu, dobavljača informacija. Uzela je komad hartije iz njegoveruke i ponovo ga pogledala, namrštena.

Lođa je bila postavljena prema severu kako bi bolje hvatala blagipustinjski povetarac. Njen krov i zidovi su bili izbušeni rupama u oblikudijamanata, kroz koje su zraci sunčeve svetlosti obasjavali unutrašnjost.„U stvari, moj dvoranin je veoma dobra investicija, budući da je prepuntakve urođene sumnjičavosti kakvu očekuješ od rođenog Egipćanina, aliova razmena beležaka nije najefikasniji način njegovog korišćenja. On

više voli tihu reč prozborenu u intimnom zagrljaju.”„Očigledno, pošto ne ume pisati slova ni sa veštinom kakvog deteta.”Zajnab je odmahnula glavom i nasmešila se. Daleko u izmaglici, iznad

krovova Rečne četvrti, kupole i tornjevi palata bliznakinja su svetlucali nasuncu koje je nemilosrdno pržilo, a minareti sive džamije su bili sasvimizgubljeni među njima. „Uskoro će podne”, rekla je. „Misliš li da će Asadbiti uspešan?”

Faruk je uzdahnuo. „Ne poznajem ga dugo, niti ga poznajem dobro,međutim, ako neki čovek može da se provuče pokraj vezirovih plaćenikaonda je to Asad. Čuo sam takve priče o tom čoveku od kojih bi i samProrok zadrhtao.”

„Više me zanima istina od zbirke maštovitih priča.” Zajnab sepromeškoljila na divanu, iznenada se osetivši nelagodno. „Jesi li ga ikadaupitao kako je dobio nadimak; da li je istina da se borio s đinom?”

„Nikada nisam mnogo razmišljao o tome. Pretpostavljam da u tomeima izvesne istine, kao u pričama iz Hiljadu i jedne noći, ali da je posredinešto daleko manje maštovito. Ipak, čini mi se da je ljudima mnogo lakšeda poveruju u nešto sasvim neverovatno, nego da poveruju u to da je bogmogao stvoriti takvog savršenog ubicu.”

„Mislim da bog nema nikakve veze s tim. Njegov bodež..Zajnab jezadrhtala uprkos toplini sunca.

„Njegov bodež je samo oružje, gospo”, rekao je Faruk. „Premda,priznajem, veoma moćno. Bez njega, Asad nije ništa manje opasan.Zamislite lava -- hladnog i grabljivog, ubicu ljudi obdarenog velikomsnagom i brzinom. Sada zamislite da taj lav stekne pamet čoveka,strpljenje sveca i poriv osvajača. Možete li to da zamislite, gospo? Dobro.Onda, pitam vas, kakva magija bi ga mogla učiniti još strašnijim?” Farukju je pogledao na tren. „Šta je vama rekao?”

Slabašan osmeh je dotakao Zajnabine usne. „Jesam li toliko providna?Oh, Asad mi je ispričao finu, ovozemaljsku priču o ubijenim emisarima,luđaku i dvoboju na život i smrt. Nigde ni đina niti efrita na vidiku.”

„Ali... vi mu ne verujete?”„Položila sam šaku na dršku tog bodeža”, kazala je Zajnab, i zadrhtala

na sećanje. „Blagosloveni Kuran nam govori, premda nigde jasno iotvoreno, da delimo Zemlju sa bićima sazdanim od vatre koja se ne dimi,s a đinovima i efritima koji kradu žene i gulovima koji se šunjaju pogrobljima. Dakle, mora da je zaista tako. Međutim, ovo je nešto drugo...nešto prastaro i nečisto.” Odmahnula je glavom. „Ne mogu to daobjasnim.”

Persijanac je slegnuo ramenima. „Onda to prosto prihvatite i zahvalite

se Alahu što je Emir Noža naš saveznik a ne naš dušmanin.”„I jesam zahvalna, prijatelju moj. Zahvalna sam.” Zajnab je podigla

pogled na zvuk koraka koji su dopirali sa širokog, izlizanog stepeništakoje je povezivalo galeriju četvrtog sprata karavan-saraja sa krovom.Provirila je kroz otvore u zidu lođe i ugledala Musu kako se približava, sajoš jednom prilikom, omalenom i brzom, za petama. Gazela je ustala daga pozdravi.

„Jesi li imao ikakvih neprilika u dostavljanju poruke Masudu?”upitala je dok je Musa zaobilazio oko ugla lođe.

„Nikakvih, gospodarice”, odgovorio je. „Sve je spremno. Takođe,svratio sam do vaše kuće da proverim kako stoje stvari i pronašao ovuodrpanu vreću kostiju kako lenčari pred vašim vratima...”

Musa se nacerio i zakoračio u stranu; devojka u njegovoj senci jeoklevala na tren pre nego što je suknula napred, i maltene oborila starijuženu na pod u želji da je zagrli. Zajnab se zaljuljala. Na licu joj se pojavioizraz oduševljenja, i glasno se nasmejala. „Jasmina!”

„Gospodarice! Čula sam da ste imali nekakvih nevolja! Jeste li dobro?Zbog čega ste naterani da se krijete?”

Zajnab je poljubila mladu Egipćanku u čelo. „Nevolje? Pih! To jenaprosto cena koju žena mora da plati zato što posluje međumuškarcima. Ponekad, osoba mora biti neupadljiva. No, šta se dešava?”Iskobeljala se iz Jasmininog zagrljaja, i pogledala je držeći je za ruke.„Kako je Parisatis? Jesi li joj ponovo pravila probleme?” Jasmina senamrštila. Pogledala je Faruka, pokušavajući da kroz trepavice proceni dali je ovaj čovek prijatelj ili neprijatelj. Prizor tako ozbiljnog izraza nafasmininom licu raspršio je Zajnabinu veselost. Primaknula se bliže. „Sveje u redu. Ovo je Faruk. On je prijatelj. Šta se desilo, Jasmina?”

Devojka je odmahnula glavom. „Stvari nisu dobro u palati,gospodarice. Parisatis je zašla u gnezdo zmija otrovnica; zakoračila je unjega sa obe noge.”

Zajnab je mahnula jednom stražaru. „Donesi nam hranu i piće.” Zatimje prebacila ruku preko devojčinog braonkastog ramena i povela je premahladovini lođe. Naložila je Musi da krene za njima, a zatim mu pokazalarukom da sedne. Zajnab je primetila Farukov upitni pogled. „Jasminapredstavlja moje oči i uši u kalifovom haremu”, rekla je sa nemalimponosom u glasu. „A u njene reči imam bezrezervno poverenje. Njenagospodarica, Parisatis, konkubina je nižeg položaja sa velikom dozomljubopitljivosti prema spoljašnjem svetu.” Dalji razgovor je prekinut kadaje sluga doneo poslužavnik sa ušećerenim datulama, hlebom i sirom ičetiri pehara šaraba. Kada je otišao, Zajnab se okrenula ka Jasmini. „A

sada, počni od početka.”Mlada žena je uzdahnula, sabirajući misli. „Sve je počelo kada su

dvojica nazarena sinoć pristigla u palatu - templari, tako ih je Parisatisnazvala - i donela poruku od svog neverničkog kralja u Jerusalimu.”

„Asad je bio u pravu. Oni jesu poklisari”, rekao je Faruk, a zatim senagnuo napred. „Znaš li zbog čega su ovde?”

Jasmina je klimnula. „Da upozore vezira. Armija iz Damaska marširaprema Kairu. Nazareni su odlučili da se udruže s nama, radije nego sasultanovim psima. Ovi templari i njihov kralj su postali vezirovisaveznici. Poslali su vojsku iz Jerusalima da mu pomognu.”

Jasminina izjava ostavila je Faruka bez reči.Musa je preneraženo počešao i začupkao bradu. „Dve armije na

Egipatskom tlu? Nemoguće! Takve vesti bi zapalile ulice Kaira!”Zajnab je odgovorila umesto Jasmine. „Ne ukoliko vezir drži tu

informaciju u tajnosti - što bi bilo veoma pametno s njegove strane, ako nizbog čega drugog a ono kako bi se barem odložio neizbežni haos.Najverovatnije je smestio hramovnike u neki zabačeni kutak palate, inaložio svojim ljudima da prošire glasine po ulicama Kaira kako oni nisuništa drugo do izdajnici.”

Faruk je ustao. Žudeo je da korača tamo-amo, ali mu to prenatrpanaskučena unutrašnjost lođe nije dozvoljavala. „Bismila!” Zakoračio je ujednom pravcu, zatim u drugom, i naposletku ponovo seo. „Ovo svemenja! Moramo da nekako obavestimo Asada o ovome pre nego štouspostavi kontakt s kalifom. Mladić najverovatnije ne zna ništa ovezirovoj izdaji. Ukoliko Asad obznani svoje prisustvo...”

„Zna li kalif?” upitala je Zajnab Jasminu. „Zna li kalif za bilo šta odovoga?”

„Ne, gospodarice. Kada je Parisatis otkrila izdajstvo pokušala je daupozori kalifa, ali je saznala da vezir drži kalifa neprestano drogiranog.To pokvareno staro kopile namerava da otruje kalifa i proglasi sesultanom.”

Faruk je klimnuo glavom i prstima čupnuo donju usnu. „Razlog višeda zataška vesti o nadolazećem napadu: ništa bolje od pretnje rata nepodstiče podršku naroda vladaru. Vezir neće biti u stanju da tiho uklonikalifa ukoliko narod glasno zahteva njegovo prisustvo i vodstvo.Iznenađen sam što njegovi neprijatelji nisu pokušali da ga eliminišu joštokom prošle noći.”

„Pokušali su”, kazala je Jasmina. „Parisatis je osujetila njihov pokušajzamenivši otrovano vino vodom iz obližnje fontane. Zatim smo, jutros,pronašle saveznika u starom lekaru, Al Gidu...”

„Harun al Gid”, rekla je Zajnab iznenada. „Da, poznajem njegovekćerke. On je dobar čovek.”

Jasminino lice se smračilo. „On je bio dobar čovek. Parisatis mu jepokazala tajni prolaz do kalifove ložnice, ali pre nego što je Al Gid uspeoda uradi išta više osim da probudi kalifa, jedan vezirov podlac ga jeproburazio nožem.”

Zajnab je opsovala.Faruk se zavalio u naslon stolice i zatvorio oči dok je prstima trljao

koren nosa. „Leglo otrovnica, uistinu, a ubrzo će to leglo biti okruženoarmijom otrovnica. Ovo se ne može dobro završiti.”

Musa je pogledao najpre Faruka a zatim Zajnab. „Dakle, šta nam valjačiniti?”

U daljini, prastari mujezin na vrhu Al Azarove džamije zapevao jeprve note ezana, pozivajući vernike na popodnevnu molitvu. Širom grada,drugi su prihvatili njegov napev. Faruk se nasmešio. „Molitva mi izgledakao dobar početak.”

„Gospodarice”, rekla je Jasmina. „Parisatis je usamljena u palati, ipodlegla je očajanju. Prikrila sam tragove njenog delanja najbolje što samumela, ali potrebna joj je vaša pomoć.”

„I dobiće je.” Zajnab je stegnula šaku mlade Egipćanke.Farukov osmeh je izbledeo. „Imate nekakav plan, gospo?”Zajnab mu nije odmah odgovorila, ali je njeno lice izgubilo svaki trag

ženske mekoće, a oči su joj blistale poput vrha bodeža. „Samo se milošćuAlahovom vezirov uticaj još uvek ne prostire daleko izvan zidova palate.Najveći deo stanovnika Kaira i dalje je odan kalifu, a Džalal to vrlo dobrozna. Otuda njegova potreba za tajnošću. Šta bi se dogodilo, pitam se,ukoliko bi saznanje o njegovom izdajničkom činu postalo priča nasvakom bazaru u Kairu? Da li bi to osujetilo njegov pokušaj da postanesultan?”

„Ili bi umesto toga podstaklo izgrede i nerede?” Farukove veđe sespojiše. „Ma koliko da su odani kalifu, žitelji Kaira nisu poznati po svomobuzdavanju, gospo. Potpirujući glasine i abrove, možda bismo učiniliviše štete nego koristi.”

„Tama se gnuša svetlosti, dobri moj Persijanče. Jasmina je veomamnogo rizikovala kako bi nam donela ovu žeravicu; sada je naša dužnostda je raspirujemo i održavamo u životu, i da je rasplamsamo u velikuvatru. Ipak, ti si u pravu. Moramo ovo uraditi vrlo pažljivo. Musa, možešli da pronađeš mog oca?”

Jednooki čovek je klimnuo glavom. „Spomenuo je kako namerava dase pridruži Asadu nakon podnevnih molitvi.”

O

„Pronalaženje obojice zajedno bi bilo providencija19, uistinu. Idi uSivu džamiju i sačekaj ih ispred. Prenesi im sve što si ovde čuo, Musa.”

„A šta ćemo mi?” upitao je Faruk.Gazelini prsti su se prepleli sa Jasmininim; susrela je Persijančev

hladan pogled svojim - podjednako strogim i nepokolebljivim. „Ti i jaćemo ispratiti Jasminu natrag u palatu, a potom moram da se pripremimza sastanak sa emirom čerkeskih mameluka”, rekla je. „Usuđujem sekazati da on može sakupiti dovoljno belih robova sa reke da zapretivezirovim plaćenicima, ako ne i da ih smesta uništi. A ukoliko mu jepotreban još koji razlog da pomogne kalifu, Alah mi je svedok, onda ćumu dati jedan!”

16.

DZVANJAJUĆI ZOV prizvao je gomilu vernika u Sivu džamiju. Asad ihje posmatrao krajičkom oka; ljude različitih nacija ujedinjenih istom

verom, ljude od uticaja pridošle u Kairo iz samo njima znanih razloga.Asasin je primetio delegaciju Magrebljana, poklisara Almohada izAndaluzije, kako šetaju ruku pod ruku sa svrgnutim seldžučkimprinčevima odevenim u svilu i zlato; video je turske atabegove ibeduinske šeike; stroge šerife iz Meke i zamišljene mule iz zabitih delovaPersije; sudanske kapetane i egipatske admirale; učenjake i sudije; trgovcei običnu raju. Ljudi koji bi se međusobno hvatali za gušu bilo kog drugogdana, na bilo kom drugom mestu, danas su ostavljali svoje zađevice postrani kako bi se zajedno poklonili Alahu.

Vernici su klečali na ćilimima, obrazujući redove poput vojnikaveterana, koji su se protezali preko dvorišta. Najstariji među njima, onislabog vida i sluha, sedeli su u prednjim redovima okrenuti licem premamihrabu, niši u zidu usmerenoj u pravcu Meke; pored mihraba,propovedaonica od pozlaćenog i arabeskama prekrivenog drvetauzdizala se nad vernicima. Sa njenog vrha, vođa molitve - danas je to bioprečasni imam iz gornjeg Egipta - predvodiće propoved.

Asad je očekivao da dolazak princa vernih izazove pravi spektakl.Umesto toga, asasin je ugledao samo slabašno komešanje kada su slugepostavile jastuke za sedenje i bogato izvezene ćilime uz jednu stranuminbara, u dubokoj senci kolonade; čak i pre nego što su završili, pojavilase povorka velikodostojnika - evnusi u svilenim odorama, čiji su vratovi i

ruke bili prekriveni draguljima - praćena čovekom čije se zahtevno inadmeno ponašanje sasvim dobro uklapalo u ono što je Asad znao oegipatskom veziru. Na kraju povorke stupao je fatimidski kalif Rašid alHasan li din Alah.

Asad je kritički procenjivao potencijalnog saveznika Alamuta, tražećividljive znake degeneracije koji bi ukazali na to da je nesposoban davlada. Kalifov telesni izgled nije ulivao nadu. Al Hasanov je biostrahovito mršav, a njegova bolesno žućkasta boja kože i upale oči behu uoštroj suprotnosti sa bleštavilom njegove odeće: halatom od snežnobeloglanenog platna sa prišivenim biserima i srebrnim pojasom i snežnobelimturbanom na kojem se nalazila blistava perjanica od paunovog perja,pričvršćena smaragdnim brošem. Mladićevo nejako telo je blago drhtalo,a čelo mu je bilo orošeno graškama znoja; međutim, uprkos očiglednološem zdravlju, mladić je pokazivao kakve-takve znake života -promrmljao je nešto veziru, otresao ruku koja je pokušala da ga uhvati zalakat, i sam prišao jastucima koje su njegove sluge prostrle na pod.

Al Hasan je uzdignutom rukom pozdravio okupljene vernike.Pogledom je prelazio preko lica prisutnih; ljudi koje je prepoznao dobilisu blago klimanje glavom kao pozdrav, dok su ostali bili zadovoljničinjenicom što ih je kalif uopšte primetio. Nakon nekoliko trenutaka,Asad je osetio kalifov pogled na sebi.

U bilo kojoj drugoj prilici, protokol je zahtevao da se ljudi svihdruštvenih položaja moraju baciti ničice pred kalifom, kako bi beskrajnimnizom klanjanja ukazali poštovanje Prorokovom potomku. U džamiji,međutim, svi ljudi su jednaki pred bogom. Zato, nije bilo uvrede kada jepriprosti sveti čovek iz Hidžaza uzvratio kalifu pogled, niti je bilonepoštovanja u blagom klimanju sufijeve glave. Rašid je uzvratioklimanjem; njegovo čelo se nabralo kao da je prizor Ibn al Tejmanijaizazvao... šta? Beše li to preneraženost ili očaranost na njegovom licu? Dali je kalif video kroz masku sufija i prepoznao asasina? Asad je sumnjao uto, ali nije imao vremena da razmisli o tome. Kao jedan, skup vernika jesledio primer vođe molitve i stao na noge.

Prečasni imam iz gornjeg Egipta je podigao šake sa obe strane lica izapevao: „Alahu akbar...”

17.

GAMALOVOM ZDRAVOM OKU ULICE oko karavan-saraja Alija abul Kasimaizgledale su skoro napušteno; čak su se i berberski stražari povukli u

unutrašnjost dvorišta, nesumnjivo kako bi se poklonili bogu zajedno sasvojim sadruzima. Sve što je preostalo od snažne bujice saobraćaja koji jetekao od kapije Nila prema sukovima Kaira beše šačica sakupljača otpada,fukare svedene na sramotno siromaštvo koji su koristili spokoj izazvanzahtevima muslimanske vere kako bi rili po bunjištima i hrpama đubretana teritoriji svojih suparnika. Gamalove usne se izviše u prezriv osmeh.

Isto odsustvo saobraćaja koje je pomagalo sakupljačima otpada,nateralo je Gamalove fedajine da budu mirni i neupadljivi kako ne biprivukli pažnju na sebe. Čak je i on imao problema da uoči gde se njegoviljudi nalaze. Jedan je stajao unutar senovitog početka sokaka, drugi ječučao pored neuredne gomile starih košara od pletenog pruća, apreostala dvojica su gluvarila kod udaljene strane karavan-saraja,koristeći sve pogodnosti terena za skrivanje, baš onako kako ih je Badručio.

Gamal je pak vrebao u sokaku preko puta karavan-saraja, skriven odpogleda ukrasnom rešetkom od kovanog gvožđa; na drugom krajusokaka, suprotna vrata su stajala otvorena, stvarajući povetarac u sokakuizmeđu dve građevine koji je zaudarao na balegu i prastare opeke.Naslonio se ramenom na zid građevine i rukavom burnusa dodirnuoinficirano oko, zažmirivši od nelagode. Prokleti pesak! Poput vrućine inesnosnog smrada, nije bilo predaha i zaklona od sitnih zrnaca prašine.Kovitlala su se na najmanjem povetarcu i zalazila u svaku pukotinu,šupljinu, nabor odela, i poru; pesak mu je zapušio nos, grebao grlo, inagrizao oči. Više od svega ostalog, pesak ga je naterao da žudi zafontanama i vrtovima rodnog Damaska. On...

Gamal se ukočio. Osetio je nečije prisustvo iza sebe; začuo je šapat uuhu, hladniji i oštriji od sečiva bodeža koji mu se iznenada našao na grlu.„Jesi li zaboravio učenja našeg gospodara, Gamale?” prošaptao je Jeretik.„Smrt na crnim krilima dolazi onima koji se prepuštaju nelagodnostimatela.”

„N-nisam zaboravio, ja sidi”, odgovorio je Gamal sumornim glasom.„Bilo je nesmotreno s moje strane što sam spustio gard. Zaslužujem smrtkoja me čeka.” Gamal je zatvorio oči i nagnuo glavu unapred. Bio jedovoljan najmanji Jeretikov pokret, blago prevlačenje čelika prekoGamalovog vrata, da preseče mišiće i kost i prereže kičmenu moždinu.Ali udarac nije došao.

„Zahvali se šejtanu što si mi potreban živ.” Badr al Mulahid je vratio

bodež u korice. „Šta si otkrio?”Gamal je uzdahnuo. „Pratili smo ih do ovog mesta”, rekao je.

„Raspitao sam se unaokolo. Karavan-saraj pripada čoveku po imenu Aliabul Kasim. Izgleda da je Gazela njegova kćerka.”

„Jesi li siguran u to?”„Nisam je video sopstvenim očima, ali je čovek kojeg sam ispitao bio

prilično nepopustljiv. Nazvao ju je ’Zajnab’.”Ime je izazvalo retku i neobičnu reakciju kod Jeretika: osmeh, mada

hladan i bled.„To ime vam nešto znači, ja sidi?”„Znači da si dobro postupio. Drži svoje ljude mirnim i van pogleda

dok ja razradim strategiju pomoću koje možda možemo ući u palatu;ukoliko to omane, moraćemo da smislimo način kako da zaplašimoGazelu i isteramo je iz skrovišta. Dojadilo mi je čekanje.”

Gamal se nagnuo napred i zagledao kroz rešetkasta vrata. „Moždapožar?”

Jeretik je neko vreme vagao ideju o paljevini, ali ju je potom odbaciokratkim odmahivanjem glave. „Vatra prepušta previše toga slučaju. Bezpropisnog kordona raspoređenog oko palate mogla bi iskoristiti metež danam umakne, a to se ne sme desiti.”

„Prepad, onda? Neko čudno dešavanje na ulici koje bi privuklo pažnjustražara? Dok su čuvari rastrojeni, naši fedajini bi mogli da uđu u palatuotpozadi ili preko susednog krova.”

Ponovo, Badr al Mulahid je odbacio Gamalovu ideju. „Ne. Ukoliko seEmir Noža takođe krije unutra, prozreće našu varku i pretvorićemo se izlovaca u lovinu. U uzanom prostoru i na nepoznatom tlu, lakše je jednomčoveku da pobije mnoge nego mnogima da ubiju jednog čoveka. Ne,potreban nam je način da namamimo Gazelu...” Badr al Mulahid je zastaou pola rečenice. Pogledao je iskosa u Gamala, a zatim preko njegovogramena, a zatim zažmirio.

„Ja sidi?”Iznenadan nalet vazduha kroz sokak doneo je poznati zadah do

Gamalovih nozdrva, i to onaj koji se ne zaboravlja tako lako: mešavinuustajalog znoja i trulog belog luka. Smrad džamije Ludog kalifa i prosjakakoji su boravili unutra. Premda nespretan, njihov pokušaj šunjanja -pokvaren krckanjem peska pod đonovima čizama i slabašnim šištanjemobolelih pluća - značio je da ne dolaze kao saveznici. Jesu li budaleuvrtele sebi u glave da pokušaju da ga opljačkaju? Blesavi bednici! Zarmisle da nosim s sobom kurvinu težinu u srebru? Gamal je potisnuo nagon dase okrene i opsuje prosjake zbog njihove drskosti. Umesto toga, sledio je

Jeretikov primer i ostao nepokretan...Zatim, sa jedva primetnim klimanjem glavom, Jeretik se okrenuo u

mestu. Čelik je blesnuo u polumraku sokaka kada je isukao bodež izkanija. Tri čoveka su pokušala da ih uhvate na prepad - tri prosjaka,odrpana i štrokava, sa toljagama i garotama od konopca u rukama.Jeretikova brzina ih je iznenadila i uhvatila nespremne, ali već je bilodockan da odrpanci promene svoje planove.

U uskom sokaku, tri prosjaka su pojurila napred da umru.Brže nego što je oko moglo ispratiti, Jeretik je kročio u stranu i

žuljevitom šakom uhvatio močugu koja se spuštala. Čovek koji je držaobatinu - mršavi Arapin sa licem poput sekirice i prljavom bradom -zablenuo se glupavo kad mu je Badr istrgao oružje iz ruke i udario ganadlanicom po licu. Kost je pukla, a čovek se stropoštao na zemlju poputposečenog drveta.

Drugi prosjak je zastao na petama i zateturao se kako bi izbegao telopalog sadruga. Tip je otvorio usta; njegova pluća su se nadula kao uvod uuzviknuto upozorenje. Jeretik mu nije dao priliku da poviče. Ispruživširuku napred poput mačevaoca, Badr je silovito zario kraj ukradenetoljage u prosjakova usta. Čovekova glava se zanela unazad, a krv ješiknula kroz polomljene zube.

Pored njih, Gamal se rvao sa trećim prosjakom, žilavim Etiopljaninomkoji je pokušavao da mu namakne garotu oko vrata. Prosjak je bio klizav,udova prekrivenih znojem i tankom skramom ulja. Proklinjući, Gamal gaje podigao sa zemlje i tresnuo u zid sokaka; četiri puta je laktom udarioAfrikanca u stomak pre nego što se čovek presamitio, boreći se da dođedo daha. Gamal je iskoristio protivnikovu slabost. Istrgao je garotu izprosjakovih šaka, obrnuo je i navukao preko njegovog mršavog vrata.Etiopljaninove oči se iskolačiše. Ritao se i batrgao dok je Gamal stezaogarotu.

„Želim ga živog”, zarežao je Jeretik.Gamal je klimnuo; doveo je Etiopljanina na ivicu nesvesti pre nego što

je popustio stisak i dozvolio mu da udahne vazduh. Jeretik je prerezaogrkljane dvojici prosjaka koje je oborio na zemlju, za svaki slučaj. Obrisaoje sečivo bodeža iscepanom galabijom, a zatim se okrenuo premanjihovom zlosrećnom zarobljeniku.

„Pitaću te ovo samo jednom: zbog čega ste ovde?”Etiopljanin više nije imao snage da se opire; zakolutao je očima

nagore, pokazujući na Gamala. „Z-zbog... njega”, zakreštao je. „P-prodavca ćilima.”

„Šta s njim?” rekao je Jeretik.

S

„O-ona... ona g-ga želi... živog... u-udvostručila je njegovu ponudu...”„Ona? Gazela, misliš?”Etiopljanin je klimnuo glavom.„Lukava kučka”, rekao je Gamal, uznemiren činjenicom da je bio

obeležen za odstrel. „Al Hadževi špijuni mora da su smesta otrčali knjoj.”

„Nema veze. Ovaj ispad ponosnog prkosa pružio nam je savršen načinda dođemo do nje. Dokrajči ga, a zatim mi daj svoju odoru.”

Etiopljanin je otvorio usta kako bi zavapio za milost, ali pre nego što jemogao da izusti makar i jedan jedini samoglasnik, Gamal mu je smestiokoleno na kičmu i zategao garotu nagore, žarivši mu čvorove na konopcuduboko u grkljan. Ovog puta, neće biti popuštanja. Dok je prosjak umirao,Jeretik je zakoračio na ulicu gde su ga Gamalovi ljudi mogli videti.Podigao je ruku i dao znak za pregrupisanje.

Etiopljanin je konačno otegao papke. Gamal je odgurnuo leš u stranu iispravio se. Nakon nekoliko trenutaka odmora, skinuo je laneni burnuspreko glave. „Šta ste to smislili, ja sidi?”

„Ona želi prodavca ćilima živog, zar ne?” odgovorio je Badr alMulahid, skidajući halat i dodajući ga Gamalu. Jeretikove oči nisuizgubile ni trunku ubilačke vatre. „Onda će to i dobiti, neka joj se Alahsmiluje!”

18.

A MINBARA SIVE DŽAMIJE, prečasni imam iz gornjeg Egipta propovedaoje o vatrama pakla i večitom prokletstvu; pričao je o nekadašnjoj slavi

Fatimida i potrebi za ujedinjenjem protiv nevernika, osvajača koji sudolazili sa druge strane mora. Grmeo je o spasenju kroz sveti rat.Najvećim delom, pomislio je Asad, imamove prekore dočekale su gluveuši. Video je skepticizam na licima ljudi oko sebe. Ljudi koji su verovalida je sunce zašlo za egipatski kalifat, ljudi koji su verovali kako ratovi uSiriji i Libanu nemaju nikakve veze s njima. Istina, vatra da povrate svetiJerusalim iz ruku nazarena još uvek je tinjala u njihovim grudima, aliplamenovi nisu više bili jaki kao nekada i bilo je potrebno nešto više odostrašćene retorike starog imama kako bi se obnovio poziv na džihad.

Ono što je iznenadilo Asada više od kolektivne apatije, međutim, bešekalifova reakcija na imamovu propoved. Posmatrao je mladića sa svom

pronicljivošću koju je njegova veština dozvoljavala; video je kako senkazbunjenosti preleće preko kalifovog bledog lica, za kojom je usledioblesak gneva - kao kod čoveka koji neočekivano spozna da voljene istineiz njegovog detinjstva nisu ništa drugo do prigodne laži. On želi da veruje,pomislio je Asad, a želi da i ostali poveruju, takođe. Prisetio se Daudoveprocene mladog gospodara Alamuta - mlad i prepun snova i ideala još uvekneuprljanih razočaranjem ili malaksalim usled starosti - i zapitao se da li bi seisto moglo kazati za Rašida al Hasana. Da li je kalif bio idealista,obogaljen pragmatičnim i ambicioznim vezirom, ili diletant koji je danasšokiran a sutra iscrpljen i blaziran? Asad nije imao odgovor ni na jednopitanje.

Propoved se završila novim klanjanjima i dozivanjem u kalifovo ime;potpomognut sinom, stari imam je sišao sa propovedaonice i prišaomestu na kojem je kalif sedeo, kako bi odao počast Prorokovom potomku.Ostali su se tiskali blizu, takođe, premda više kako bi ukazali poštovanjeveziru nego princu vernih. Ostatak naroda se izlio iz dvorišta džamije naBain al Kasrain.

Asad je ostao na mestu dok se gomila oko kalifa lagano proređivala.Velikodostojnici su čavrljali među sobom dok je vezir stajao po strani irazmenjivao reči sa u crno obučenim mulom. Asad je morao da sepokrene i to ubrzo, pre nego što mu prilika izmakne. Sada se nalazio nanepoznatom tlu: nikada ranije nije progonio čoveka radi razgovora...

Neočekivano, princ vernih se pridigao na noge. Zaprepašćenost sezatalasala kroz redove gizdavo odevenih evnuhe kada je Rašid prošaoizmeđu njih kako bi pregledao uglove džamije i kolonade, kao da neštotraži. Njegove upale oči su zasvetlele kada je ugledao lažnog sufija, Ibn alTejmanija; uz odlučno klimanje glavom, mladić je krenuo preko dvorišta,dok su mu sluge navrat-nanos žurile za petama.

Džalal je u tren oka okončao razgovor s mulom. Krenuo je dapresretne mladog kalifa, istovremeno mašući rukama prema ulazu.„Palata vas doziva, vaše veličanstvo.”

„Palata može da pričeka”, začuo je Asad mladićev odgovor. Dok sekalif približavao, Asad se duboko naklonio.

„Mir neka je s tobom, o prinče vernih”, rekao je.„Mogu li da sednem? Hoćeš li mi ustupiti deo hlada?”Vezir je hitro prišao, očima sevajući prema osobi za koju je verovao da

predstavlja obogaljenog svetog čoveka. „Vaše veličanstvo, ja...”Kalif ga je ućutkao pogledom od kojeg bi uskislo mleko. „Nisam li ti

rekao prošle noći da želim da razgovaram sa sufijem?”„Jeste, vaše veličanstvo.”

„Onda odlazi i sačekaj s ostalima! Želim da nasamo razgovaram sovim čovekom.”

„Kako želite, vaše veličanstvo”, odgovorio je Džalal duboko senaklonivši - bez sumnje, kako bi sakrio ubilački pogled u očima - u znakpomirenja. Udaljio se. Kalif se ponovo okrenuo prema Ibn al Tejmaniju.„Mogu li?”

„Biće mi čast, gospodaru.” Asad je dozvolio da mu preko lica pređeizraz otvorene radoznalosti dok je zahvaljivao Alahu za ovu neočekivanudobru sreću. „Kako vam mogu biti od pomoći?”

Biserima prošivena kadifa je zašuštala kada se kalif skljokao na jastukkoji je brže-bolje postavio na pod jedan od njegovih snalažljivijih slugu.Beše očigledno da je mladić iscrpljen: jedna ruka mu se nekontrolisanotrzala, a mišići vilice su mu se stezali i opuštali, dok je okovratniknjegovog halata bio natopljen znojem. Sve su to bili očevidni znacičoveka koji izlazi iz opijumske opijenosti. „Potrebna mi je blagodet tvojemudrosti. Kako se zoveš, prijatelju moj?”

„Ibn al Tejmani, gospodaru”, odgovorio je Asad. „Iz Hidžaza.”„Da li put kojim hodiš pridaje mnogo značaja snovima, Ibn al Tejmani

iz Hidžaza?”„Svi ljudi koji traže mudrost trebalo bi da poslušaju svoje snove,

gospodaru”, rekao je Asad, uživevši se još dublje u svoju ulogu svetogčoveka. „Ko može tvrditi da nas naši snovi ne dovode bliže Alahu?”

Rašid se nagnuo napred, namrštenog čela. „Poseduješ li ikakve veštineu njihovoj interpretaciji? U tumačenju snova drugih ljudi?”

Asad je napućio usne. „Nisam se bavio tumačenjem snova već mnogogodina, o kalife, ali nekad je postojalo vreme kada mi je to predstavljalosveobuhvatnu strast.”

„Udovolji mi onda, Ibn al Tejmani iz Hidžaza. Hoćeš li saslušati mojsan i saopštiti mi bez straha svoje učeno mišljenje?”

„Ja nisam toliko učen kao mudraci Kaira, gospodaru”, rekao je Asad,naklonivši se. „Međutim, ukoliko vam prosta mudrost Hidžaza možepružiti utehu, onda, kako vam mogu kazati ne? Pričajte, o kalife, a ja ćuslušati.”

„Posredi je neobičan san”, rekao je Rašid tihim glasom nakon nekolikotrenutaka. „U njemu, sedim u Zlatnoj dvorani svojih predaka iposmatram kako se odvija velika svečanost. Oko mene su dvorani iučenjaci, velikodostojnici koji dele moje ljubav prema igračicama kojeplešu i uvijaju se uz muziku frula i tamburina. Drugi muzičariispunjavaju vazduh srebrnkastom pesmom ptica. To je ugodno veče, i jasam zadovoljan.

„Najednom, čovek se posrćući počne probijati kroz redove plesačica,Čerkez - jedan od mojih mameluka - a ja vidim da je smrtno ranjen.Izgleda usplahireno dok se na jedvite jade probija kroz gužvu i dolazi domog prestola. Izbezumljeno pokušava da mi nešto saopšti. Ali kada otvoriusta da rekne štogod, sve što iz njih izađe jeste mlaz crne krvi. Nakontoga, pada tama i sve što preostaje jesu haos i vrištanje.”

„Taj Čerkez - da li vam je on bio dušmanin?”„Jeste, mada sam ga dugo smatrao prijateljem”, rekao je Rašid, bacivši

brz pogled iskosa na buljuk velikodostojnika koji su ga čekali. „Ubijen jemaltene pred mojim nogama, a docnije sam saznao da je bio umešan uzaveru protiv mene.”

„Verujete li da je to istina?” Asadove oči se suziše u prepoznavanjuscene koju mu je kalif opisao. Sličnu priču je čuo sinoć sa usana starogtrgovca, Umara.

„Ne znam”, odgovorio je kalif. „Alah mi je svedok, ne znam da li jeOsman dolazio da razgovara sa mnom ili da me ubije. Ali o čemu je hteoda razgovara, ne mogu kazati.”

Asadove oči skliznuše sa kalifa na njegovog zlovoljnog vezira. „Kosedi pored vas u tom snu, gospodaru? Jesu li vam ljudi u vašoj blizinipoznati?”

„Odista, jesu”, odgovorio je kalif trljajući vilicu. „Komornici iposlužitelji, poznata lica mog dvora. Ljudi koji mi se obično pridružuju natakvim zabavama.”

„Da li ovaj Čerkez pokazuje na nekoga od njih? Ovlašan pogled,izričito zurenje, bilo šta?”

„Ne... ne sećam se.”Asad je klimnuo. „Kada sledeći put usnite ovaj san, gospodaru,

pokušajte da obratite pažnju na to kako ljudi oko vas reaguju. Ako se vašiinstinkti pokažu tačnim, onda je umirući Čerkez očito vesnik zuluma, našta ukazuje krv koja mu lipti iz usta. A ukoliko je za života bio žrtvaambicije nekog drugog čoveka, onda njegova prikaza u snu možeidentifikovati pravog zločinca bez potrebe za rečima. Svejedno, buditeobazrivi, gospodaru. Nešto se sprema. U Hidžazu imamo staru izreku:imajte slepu veru samo u Alaha i Proroka; svi ostali moraju zaslužiti vašepoverenje svakog dana, iznova i iznova.”

„Mudar savet”, rekao je Rašid dok mu je žalost mutila pogled. „A ti sidruga osoba danas koja mi da je sličan savet. Neću olako odbaciti takodragocenu pouku.”

„Nadam se da je moj prethodnik bio čovek velike učenosti, tako da ćumu u njegovom prisustvu biti ravnopravan', rekao je Asad. Možda je

mladić ipak posedovao trunku zdravog razuma, na kraju krajeva. Asasinje video dovoljno da prepozna razdor između kalifa i vezira - dovoljnoveliki da posumnja kako bi Rašid žalio za Džalalovom smrću. No,dugačak je put od odobravanja dela jednog asasina do prihvatanjasavezništva sa Alamutom. Da li će kalif biti prijemčiv za ponudu Skrivenoggospodara, pitam se?

Rašid al Hasan je bacio pogled preko ramena. „Ostavio sam ih dapredugo čekaju.” Teturavo se osovio na noge. Sluga je užurbano prišao,praćen vezirom. Džalalovo lice je bilo strogo i ozbiljno, ali je mudro držaojezik za zubima. „Zahvaljujem ti se, Ibn al Tejmani iz Hidžaza, navremenu koje si mi poklonio. Traži bilo šta od mene zauzvrat, a ukoliko jeto u mojoj moći, biće ti uslišeno.”

„Odista postoji nešto što bih želeo, gospodaru', rekao je Asad dok muje mozak radio punom parom. Pazeći na svoju obrazinu, asasin je sledioRašidov primer i pridigao se na noge, šakom skrivajući jabuku skrivenogsalavara. Dodir sečiva mu je poslao sveže strelice besa kroz mišićenadlanice, obasipajući ga prizorima nasilja i krvoprolića. Želi krv.Asadove nozdrve se raširiše. „Zamolio bih vas da mi poklonite sat vašegdragocenog vremena kako bih vam pričao o svom učitelju. Vi i on delitemnoge iste osobine, gospodaru, i možda će vam priča o njegovom životu iputovanjima biti od kakve pomoći.”

Vezir je zaustio da odgovori u kalifovo ime, ali ga je Rašid pretekao.Klimnuo je glavom lažnom sufiju. „Naravno, i to vrlo rado. Dođi u palatuvečeras, prijatelju moj, nakon večernje molitve, i obeduj sa mnom kakobih saznao više o tvom učitelju i njegovim putovanjima. Džalale?”

Vezir je procedio kroz stisnute zube: „Kako želite, vaše veličanstvo.Urediču da ga pratnja sačeka večeras kod Smaragdne kapije, nakonvečernje molitve.”

„Izvrsno. Unapred se radujem daljem razgovoru s tobom, prijateljumoj.”

Asad je uzdahnuo u sebi i duboko se naklonio. „Kao i ja. NekaAlahova milost vazda bude s tobom, o prinče vernih.”

Sa osmehom i klimanjem glavom u znak zahvalnosti, kalif je napustioSivu džamiju, dok je sve besniji vezir gonio pred sobom procesijuvelikodostojnika. Asad je kroz trepavice posmatrao Džalala. „Uživaj usvom poslednjem danu na zemlji”, promrmljao je.

Jer, duboko u kostima, Asad je znao da će do kraja ove noći Džalal alAziz ibn al Rahman biti čovek obeležen za smrt...

M

N

19.

USA JE ZAKORAČIO NA ulicu ispred Abul Kasimovog karavan-saraja izadrhtao uprkos popodnevnoj jari. Prazna očna duplja ga je bolela,

a u glavi mu se kovitlalo poput bujice Nila kada se reka izlije van korita ivrtelo od planova koje su mu drugi poverili. Njemu! Prostom prosjaku,Alaha mu! Ipak, nije imao izbora; sada je bio umešan - do grla upleten uovu rabotu s kalifima i asasinima. Uradiće ono što je u njegovoj moći, aostalo prepustiti u božje ruke.

A kada se ova ujdurma završi, pomislio je dok je žustro koračao premakasabi, kada se sve ovo završi, vratiću se u džamiju Ludog kalifa i neću višezabadati nos u tuđa posla, tako mi Alaha!

Udubljen u misli, Musa nije primetio Gamala i dvojicu fedajina koji suiskoračili iz senke i krenuli niz ulicu za njim...

20.

EMA RAZLOGA DA DOVODITE sebe u opasnost, gospo”, rekao je Farukponovo, dok se Zajnab spremala da napusti karavan-saraj. „Ukoliko

je vašoj devojci potrebna pratnja do palate, biće mi zadovoljstvo da ja touradim.”

Praćeni sluškinjom, on i Gazela su stupili na galeriju trećeg sprata gdeih je čekala Jasmina. Crna kosa Egipćanke je još uvek bila vlažna od brzogkupanja u hamamu njene gospodarice. Obučena u haljinu odsvetloplavog pamuka, sedela je na divanu i odsutno prebirala po činiji sdatulama, s nestrpljivim izrazom u očima.

Zajnab je zastala na tren da uveže kosu ispod sivog svilenog šalaobrubljenog zlatnim nitima. „Odlučila sam, Faruče”, rekla je i izabralaveo jednostavnog izgleda, hidžab, iz gomilice koju je njena sluškinjaraspostrla pred njom. „Jasmina će me uvesti u palatu, gde ću moći dalično razgovaram s Parisatis o ovim stvarima. Od neprocenjive je važnostida devojka zna da nije usamljena u ovome. Ostaću u palati tek toliko daposetim svoje kontakte, a zatim idem pravo odatle na sastanak u krčmuKod tri jabuke. Ubeđena sam da ću kalifove najodanije saveznike pronaći

među belim robovima s reke. Pored toga, uz sve ovo što se događa, nemase vremena za oprez, prijatelju moj.”

Jasmina je ustala kad su se približili i obrisala usne nadlanicom.„Kojim putem ćemo krenuti, gospodarice?”

„Koji je najdirektniji put?” uzvratila je Zajnab. Namrštena, provukla jeprste kroz kosu mlađe žene i razmrsila mokre čvorove. Jasmina se trznulaunazad.

„Najdirektniji put jeste Put orlova.”„Onda idemo tim putem.” Zajnab je primetila Farukovu zbunjenost.

Kazala je: „Za mali dobrovoljni prilog, čuvari na Kapiji Nila će ti dozvolitiulaz na grudobran povrh gradskih zidina; za veću svotu, povešće tegrudobranom do druge kapije - Put orlova, tako se zove.”

Persijanac je odmahnuo glavom. „Rešeto bi činilo bolju liniju odbraneoko Kaira! Zašto se zamarati s ovim spletkama i intrigama kada će, nakraju, armija Damaska jednostavno kupiti ulazak u grad?”

„Možda će naši napori učiniti tu cenu previsokom”, odgovorila jeZajnab. „A vazda se možemo moliti da nam se Bog smiluje.”

„Molili se ili ne, nema nikakve razlike.” Farukov glas je bio težak odrezignacije. „Bog nas ne sluša...”

Ali pre nego što je Zajnab mogla da mu odgovori, jedan od berberskihstražara njenog oca se užurbano popeo uza stepenice i prešao prekogalerije. Čovekova brada obojena kanom je bila nakostrešena; nosio jeverižnu košulju prišivenu između dva sloja tkanine: unutrašnji sloj je biopostavljen, a spoljašnji bogato ukrašen zlatnim i srebrnim vezom.

Korice njegove sablje su udarile u kožni pripasač i zazvečale kada jestao i naklonio se.

„Da?”„Dva prosjaka su upravo pristigla, gospodarice”, rekao je Berber.

„Kažu da vam dovode zarobljenika. Prodavca ćilima.”Zajnab je oštro pogledala u čoveka a zatim je prišla ogradi i bacila

pogled nadole u dvorište. Dvojica odrpanih prosjaka su čekala pored jošjednog Berbera; ispred njih, čovek sa rukama vezanim iza leđa je klečaona podu - glatko obrijani muškarac, kratko podšišane kose boje tamnogzlata, u prljavom i ofucanom burnusu. Blede oči su sevale nagore ka njoj.

Zauzvrat, Zajnab ga je počastila osmehom grabljivice. „Odvedite ga ustari hamam”, rekla je. „Uskoro ću vam se pridružiti.”

Berber je klimnuo glavom i otišao.Faruk je upitno podigao obrvu. „Imamo li vremena za ovo, gospo?”„Za ovo?” Gazeline oči su sijale hladnom, divljom vatrom. „Za ovo,

stvorićemo vreme!”

K

„Ko je taj čovek, gospodarice?” upitala je Jasmina.„Jedan od onih koji su me lovili.” Zajnab se okrenula prema mladoj

Egipćanki i šakom je pomilovala po obrazu. „Moram te zamoliti zastrpljenje, dete. Znam da žudiš svim srcem da se vratiš Parisatis, ali ovajčovek poseduje informacije koje su nam potrebne. Inšalah, moramo ganaterati da progovori.”

Jasmina je posmatrala kako stražari odvlače čoveka ispod. Lice joj jeočvrsnulo poput maske od betona i izgubilo svaki tračak mladosti.„Naučila sam mnoge stvari u palati, gospodarice”, rekla je. „Možda će muneka od njih razvezati jezik.”

21.

AO IBN AL TEJMANI, Asad se oslanjao na štap dok je šepajući napuštaohladovinu Sive džamije. Nije uleteo u metež na prostranom trgu

ispred džamije, Bain al Kasrainu; umesto toga, zaobišao je gungulu i ušaou usku uličicu koja se pružala duž istočne strane džamije. Fasade od gipsai izrezbarenog kamena oivičavale su sokak, stvarajući talasasti put koji jesaobraćaj pratio. Visoko iznad, platnene cirade i prozori sa rešetkamasusednih zgrada gotovo su se dodirivali, i bacali ostrvca senki na pločnikispod. Dalje niz sokak, trgovac je prodavao dinje i narove naslagane nataljige.

Oštro skretanje ulevo dovelo je lažnog svetog čoveka u uličicu koja sepružala iza džamije. Ovde je vladala još veća pomrčina. Potočićkanalizacije koji je tekao niz žleb na pločniku odavao je gotovonepodnošljiv smrad. Lažni sufi je pažljivo koračao napred. Dalje niz ulicu,sa desne strane, ugledao je poznato lice, izborano od starosti i zaraslo ucrvenkastosmeđu bradu, kako izviruje iz uvučenog prolaza: Alija abulKasima.

„J’Alah!” promrmljao je Kralj Lopova. Leđima se naslanjao na čvrstozabravljena vrata, dok je sekao kriške nara i vrhom bodeža ih ubacivao uusta. Sladak sok mu se slivao niz bradu; nekoliko kapi je poprskalo vrećupod njegovim nogama. „Već sam počeo da mislim da si se možda sukobios vezirom.”

Asad je zabrundao. „Kučkin sin je slep koliko je ambiciozan.”„Znači, sve je prošlo dobro?”„Dovoljno dobro.” Asasin je skinuo vuneni plašt i bacio ga na zemlju,

a zatim izuo sandale i razvezao pojas pre nego što je uzeo vreću od AbulKasima. Iz nje je izvukao svoje čakšire i čizme, halat i turban, pojas iprazne korice salavara.

Abul Kasim je prisustvovao neobičnom preobražaju dok je Asadodbacivao fizičke promene koje je usvojio kao Ibn al Tejmani. Ispravio jekljakavu nogu, protrljao ukočene mišiće butine; kičmeni pršljenovi leđa ivrata, ukočeni usled zgurenog položaja njegovog tela, zakrckali su kadase asasin sasvim uspravio. Za tren oka, obogaljeni sveti čovek iz Hidžazaje iščezao, a na njegovom mestu je stajao asasin bez prebijene pare,prekriven ožiljcima i okrutan. Stariji čovek je zatresao glavom u neverici.„Jesi li imao priliku da obznaniš kalifu ponudu tvog gospodara?”

Asad se preoblačio dok je saopštavao Kralju Lopova novosti o pozivuda večera s kalifom u palati. „Rašid al Hasan ima više petlje nego što sammislio. Niti je on pasivna marioneta kakvim ga je tvoja kćerka opisala. Štagod da mu je rasplamsalo vatru u grudima možda je ista stvar koja jeizazvala razdor između kalifa i vezira, dovoljno veliki da ga iskoristimo.”

„Smaragdna kapija, nakon večerašnjih molitvi”, rekao je Abul Kasim,tiho zazviždavši. „Tako mi proroka! Imao si mnogo više sreće od mene.”

„Šta si otkrio?”„Ništa.” Abul Kasim je ispljunuo semenku nara na ulicu. „Nisam

pronašao ama baš ništa, Alah mi je svedok! Čovek kojeg si obeležio morada je bio đin, budući da je odista nestao poput dima na pustinjskom vetru.Nijedan lekar koga poznajem, a poznajem ih sve, nije zašio takvu ranutokom prethodnog dana.”

Asad je sakupio ostatke Ibn al Tejmanija i nagurao ih u praznu vreću.Naposletku, izvukao je salavar iz štapa za hodanje. Žmarci besa i očajanjapojuriše mu niz ruku. Stegnuvši zube, Asad je pregledao sečivo tražećibilo kakve znake oštećenja, a zatim ga je vratio u korice koje je zadenuoza pojas. „Izgleda da će imena Gazelinih napadača još neko vreme ostatimisterija”, rekao je i klimnuo glavom prema suprotnom kraju sokaka.„Gladan sam kao vuk. Hajdemo.”

„Šta ćemo s ovim?” Abul Kasim je pokazao rukom na vreću u kojoj suse nalazili ostaci Asadove maske i šupalj štap za hodanje.

„Ti dronjci su poslužili svrsi. Pored toga, osoba ne može da večera saprincem vernih a da pri tome izgleda kao skitnica. Štap, međutim...”Asad se osvrnuo unaokolo sve dok nije primetio dugu horizontalnupukotinu u podnožju obližnjeg zida - koju je veoma lako proširioudarcem čizme u opeke sušene na suncu. Čitavi komadi zida su seokrunili i ispali. Čučnuvši, Asad je tutnuo štap u pukotinu i vratio otpalekomade opeke na mesto. „Vratiću se po štap večeras.”

N

Klimnuvši glavom, Abul Kasim je zavrljačio polupojedeni nar nizulicu i vratio bodež u korice. Obrisao je lepljive šake o prednji deo halata.„Pitam se šta su Zajnab i tvoj Persijanac pronašli, a?”

„To samo Alah zna.”

22.

AGUŠLJIVA JARA POPODNEVA NIJE dopirala do srca skrovišta KraljaLopova; ovde, duboko ispod šest generacija kamena, opeka, i gipsa,

svodovi starog hamama ostali su hladni i vlažni. Faruk se stresao i nabraonos zbog zadaha golubijeg izmeta i plesni. Visoko iznad, pukotina ukamenu je propuštala zrak sunčeve svetlosti - i predstavljala izlaz za pticekoje su se gnezdile među krovnim gredama. Užurbanim šapatom, Zajnabje ispričala Jasmini kako su se ljudi raspitivali za njeno boravište i kako jeAsad nadjačao njihovu ponudu ponudivši sopstvenu, dvostruko vredniju.Vazda pohlepni, prosjaci Kaira su brzo reagovali.

Njihov zatvorenik je sedeo osvetljen nejakom svetlošću, na stolici saravnim naslonom sa rukama vezanim iza leđa. Faruk ga je pažljivoposmatrao. Čovek je imao glatko izbrijano lice kruto i koščato poputbronzane maske, ali nije bio evnuh; njegova kratko podšišana kosa bojetamnog zlata nagoveštavala je da nije bio rodom iz Alepa. Franačka krv,pomislio je Faruk. No, tek je zatvorenikovo ponašanje - hladno i sabrano -nateralo Persijanca da se zapita. On se ne plaši. Neko drugi na njegovommestu bi preklinjao da mu poštedimo život. Zašto ovaj čovek ne preklinje?

Dvojica Abul Kasimovih Berbera stajala su u blizini. Pored njih su senalazila dvojica prosjaka koji su dovela ovog čoveka Zajnab. Obojica behubosonogi i obučeni u rite. Naklonili su se kada im se Gazela približila.

„Zahvaljujem vam se iz dubine srca, prijatelji moji”, kazala je ipokazala rukom na jednog od Berbera. „Krenite za njim i on će vasodvesti natrag u dvorište. Poslužite se vinom i hranom, a ja ću vam seuskoro pridružiti kako bismo razgovarali o vašoj nagradi.” Ljudi sunerazgovetno promrmljali reči pristanka. Dok su odlazili, bacili su pogledpreko ramena na zarobljenika. Jedan od prosjaka se nacerio, bež sumnjepronalazeći nešto smrtonosno smešno u zlosrećnom položaju nesrećnika.

Zajnab se okrenula prema zarobljeniku. „Nemam vremena, zatopređimo odmah na stvar: ko te je poslao? Kaži mi ime, prijatelju stari - jersi pričao unaokolo da smo stari prijatelji, zar ne? Reci mi ime čoveka

kojem služiš, reci mi gde se on nalazi, i tvoja smrt će biti brza i bezbolna.”Ništa. Čovek ih je naprosto posmatrao.„Donesimo žarače i mangale sa užarenim ugljem” kazala je Jasmina.

Uzvratila je čovekov prazan pogled svojim podjednako bezizražajnim.„Počnimo s levim okom. Kad konačno pređemo na desno, imaćete sveodgovore koje želite, gospodarice.”

„Tvrdoglava budalo!” brecnula se Zajnab. „Shvataš li uopšte kakavdar ti nudim? Odavde nećeš otići živ! Odgovori mi iskreno i postaraću seda ti moji ljudi okončaju život sa svom milošću koju bi ti meni uskratio!Ali, slaži me i kunem ti se - Alah mi je svedok - ona će se postarati daumireš danima! A sada, šta imaš da kažeš?”

Zatvorenik i dalje nije progovarao; zurio je u nju bledim očimaosvetljenim vatrama fanatizma. Blede oči... oči... pa naravno! Njegove oči!Faruk se nagnuo prema Zajnab. „Obratite pažnju na njegove oči, gospo”,rekao je.

„Šta u vezi s njima?”„Kazali ste da je uhoda posebno naglasio da je jedno oko prodavca

ćilima bilo inficirano. Pogledajte ovog čoveka. Njegove oči su zdrave. Oviprosjaci pokušavaju da te nasamare, gospo. On ni u kom slučaju ne možebiti prodavač ćilima iz Alepa.”

Zajnab se namrštila. „Onda, ko...?”„Imaš veoma dobro oko za detalje, Persijanče”, rekao je zatvorenik

dok su mu se usne izvijale u snishodljiv osmeh. „Tvom Emiru treba da jedrago. Gde je on? Gde je Emir Noža? Želim da razgovaram s njim.”

Faruk je nelagodno pogledao prema Zajnab. „Kako znaš da ja nisamEmir?”

„Slični se međusobno prepoznaju, Persijanče. Ti nisi ubica, niti su toovo dvoje.” Klimnuo je glavom prema Zajnab i njenom berberskomstražaru. „Devojka, međutim...” Njegov vreli pogled je klizio gore-dolepo Jasmininom telu, nateravši rumenilo u devojčine obraze. Zajnab jezakoračila pred zatvorenika.

„Što znači da si i ti ubica, pretpostavljam?”„Pitaj Al Hadža. Upitaj anđela smrti, jer ćeš ga susresti veoma uskoro,

moja mala Gazelo.” Čovekov podsmešljivi kez se proširio.„Videćeš ga pre mene, ti ubilački kučkin sine!” Zajnab se okrenula u

mestu, izvukla zakrivljeni bodež iz Berberovog pojasa i zamahnulasečivom prema zavezanom čoveku. Međutim, Faruk je uhvatio za rukupre nego što je uspela da zada udarac.

„Smiri se, Alaha mu! Pseto te začikava! Razmisli! Čak i da jeste čovekkoji je pobio tvoje poznanike, da li će nas njegovo ubistvo dovesti išta

bliže odgovorima koji su nam potrebni?” Nesposobna da se svađa, Zajnabse istrgla iz njegovog stiska i okrenula. Faruk je pogledao zatvorenika.„To je pitanje, psu! Ko si ti i kome služiš?”

„Pas, je li? Iznenađuje me što još uvek nisi prokljuvio odgovor, brate.Dozvoli da ti pomognem. Ko još sem Alamuta upošljava ljude dovoljnovešte da progone svoju lovinu s takvim lukavstvom i potajom? Ko bi jošubijao sledbenike slabašnog dečaka osim sledbenika onoga koji želi dapreuzme njegovo vodstvo? Ko drugi, brate...?”

Farukovo lice je prebledelo; opsovao je.„Da”, zarobljenik je sijao od samozadovoljstva. „Sada shvataš, zar ne?

Samo te je trebalo malo pogurati u pravom smeru.”„Prokleta svinjo!” Faruk je zarežao i zgrabio bodež iz Zajnabine

pesnice. „Ja ću se postarati za ovog! Pošalji stražare tvog oca da ubijudrugu dvojicu, one koji se pretvaraju da su prosjaci! Brzo, pre nego štobude prekasno!”

Zajnab se zateturala unazad, s rukom na Jasmininom ramenu.Zaprepašćeno je gledala čas jednog, čas drugog čoveka. „Zašto? Ko suoni...?”

„Otpadnici od Al Hašišije!” Faruk je čvršće stegnuo bodež. „Asasini saplanine Masaif u Siriji, a ukoliko se ne varam, ovaj bledooki Franak jejedan od njihovih emira! Onaj kojeg nazivaju Jeretikom! Alaha mi,trebalo je da znam!”

„Odista, trebalo je da znaš”, rekao je Jeretik dok mu je osmeh nestajaos lica.

U tom trenutku, Faruk je uvideo opasnost u kojoj se nalaze; shvatio juje u istom času kad je Jasmina prodorno vrisnula u znak upozorenja - jerje devojka videla istovetnu opasnost kao i on: iza zatvorenikovih leđa,konopci za koje su mislili da mu vezuju ruke su pali na tlo... a otkucaj srcadocnije, stari hamam je planuo u metežu.

Jeretik je bio u pokretu pre nego što je Jasminin vrisak dostigaokrešendo. Neočekivano, bacio se unazad obarajući stolicu i dočekao nanoge sa dvoseklim bodežom u ruci. Faruk je opsovao sebi u bradu. Držaoga je u čizmi! Persijanac je zakoračio unazad i postavio se između Jeretikai Zajnab. Čelik je zastrugao po koži i zasvetlucao kada je berberski stražar,kome nije nedostajalo hrabrosti, isukao sablju i bacio se prema njihovommalopređašnjem zatvoreniku.

Brz kao zmija, Jeretik se sagnuo i izbegao divljački zamah koji bi ga -da je sablja pogodila metu - rasekao napola; njegov dvosekli bodež je ubonisko, a britka oštrica je zaparala tkaninu Berberovih pantalona i zarila seu meso iznad kolena. Vojnik je zavrištao od bola, zateturao se, i pokušao

da udari balčakom sablje asasinove nezaštićene oči.Ponovo, Jeretik se izmakao u stranu. Njegov odgovor nije bio ništa

manje divljački. Zabio je jabuku bodeža Berberu u lice i nabio štitnik zanos Berberovog šlema unazad. Hrskavica nosa je pukla; zaslepljensuzama i krvlju koja je liptala, vojnik je zabacio glavu unazad i otkriovratnu žilu.

Jeretik mu je okončao život kratkim pokretom zgloba.Dok je Berber padao na tlo, vrata pretvorenog u krvavocrvenu smešu,

Faruk se okrenuo i odgurnuo Zajnab od sebe. „Beži!” povikao je. „Beži,prokleta bila! Pronađi Asada! Trči!”

Jasmina je uhvatila Zajnab za ruku i povukla je prema vratimahamama. Ovo je prenulo Gazelu iz obamrlosti; ukopala se u mestu. „Ne,druga dvojica su još uvek tamo napolju! Ovuda!” S rukom u ruci, dvežene su otrčale dublje u lavirint prostorija starog kupatila.

Ostavši sam, Faruk je preprečio Jeretiku put sa Berberovimzakrivljenim bodežom u šaci. Badr je nestrpljivo mahnuo rukom.

„Pomeri se, Persijanče. Ti i ja nemamo nikakvih zađevica danas.”„Oh, naprotiv, imamo”, odgovorio je Faruk. Mada nije bio čovek od

akcije, ni borac niti ubica, odlučio je da ostane na mestu i pruži Zajnab idevojci kakvu-takvu šansu da pobegnu. Bilo da umre ili da preživi,predao je svoju sudbinu u božje ruke. „Moraš da odgovaraš za ubistvosluge moga gospodara, tako mi Alaha. Predaj se, i postaraću se da tvojkraj bude pravedan.”

„Ko sada igra igre?” Jeretikove oči sevnuše. „Mada me ne moliš zamilost, pružiću ti je, brate, budući da mi je potreban čovek koji će prenetimoju poruku Emiru Noža.”

„Milost? O, neverniče iz Masaifa, šta ti znaš o tome? Ti i tvoja bagraste izopačili učenja Ibn al Sabaha; ukaljali ste put do raja svojim niskimambicijama i šupljom odanošću!”

„A šta je sa tobom i tvojima, Persijanče? Alamut je postao brloguskogrudih starinara koji žive samo na račun stare slave! Svet je mnogoveći od Bagdada ili Kaira ili Damaska! Mi se barem borimo za svoje mestou njemu! Vrati se na vrh svoje planine, brate! Skloni se u stranu, jer ovo jedvoboj koji ne možeš dobiti!” Badr je zakoračio u stranu u nameri da gazaobiđe, ali je poskočio unazad kada je Faruk zamahnuo bodežom,promašivši ga za dlaku.

„Pobedio ili ne, nema drugog puta napred osim preko mene!”„Onda si još veća budala nego što sam mislio, Persijanče!” Jeretik je

ovog puta krenuo lagano napred, na vrhovima prstiju, dok mu je sečivodvoseklog bodeža pravilo srebrnkaste glifove u pomrčini starog hamama.

J

Zasekao je bodežom kroz vazduh; zasekao je još jednom, zamahujućivisoko a udarajući nisko, i prisilio Faruka da se povuče unazad.

Persijanac je zatreptao kako bi uklonio znoj iz očiju. „Alahu akbar!”zadahtao je.

Badr al Muhamed je izabrao upravo taj trenutak, taj momenat omanjenepažnje, da zadobije prednost. Panterski skok odneo ga je unutarFarukovog garda i u smrtonosni zagrljaj. Pre nego što je Persijanac mogaoda reaguje, pre nego što je mogao da odbije udarac ili se izmakne u stranuili da upotrebi sopstveno sečivo, Jeretikov franački dvosekli bodež mu sezario u levu stranu grudi.

Persijančev svet je planuo u blesku usijanobele agonije. Udahnuo jekroz zube i, dok je stajao na rubu provalije čekajući neizbežni pad u tamu,poslednja stvar koju je Faruk iz Palmire čuo beše svilenkasti šapatnjegovog ubice: „Tvoj bog nije veliki, brate, ali moj jeste.”

23.

UŽNO OD BAIN AL Kasraina, kasaba se granala u pojedinačne pijace,sukove, pri čemu se svaka nalazila ispod sopstvenih krovova i

nadstrešnica: pijace parfema i začina, robova i svile. Kujundžije su sepogurene znojile nad svojim kovačkim ognjištima: oni koji su radili sabakrom kuckali su posude ili pravili đerdane, a oni koji su radili sasrebrom i zlatom sarađivali su sa juvelirima kako bi stvorili umetničkadela, dok su njihova braća koja su radila sa gvožđem kovala mačeve kojiće ta dela zaštititi. Pojačavajući zaglušujuću galamu, ljudi koji su pravilikorice za mačeve, čizme i knjige cenjkali su se sa štaviocima kože u vezisa cenom najfinije teleće kože. Bezbrojni mirisi mešali su se u vazduhuotežalom od dima - tamjan, mokraća, ulje, biber, i znoj - stvarajući zadahod kojeg su suzile oči i koji je duboko disanje činila nemogućim.

Pored tezge postavljene nedaleko od pijace sa začinima, gde susunčevi zraci prodirali kroz proreze između cirada od grimiznog platna,Asad je grizao i gutao masne komade jagnjetine sa drvenog ražnjića,jedva osećajući ukus žilavog mesa koje je zalivao gutljajima preslatkoghamra. Abul Kasim je stajao nedaleko, leđima okrenut Asadu dok sesvađao sa muhtasibom, jednim od šefova pijace zaduženim za sprovođenjejavne pristojnosti na sukovima. Na osnovu nekolicine rečenica koje jenačuo, Asad je zaključio da su neki od sledbenika Kralja Lopova bili

previše revnosni u bavljenju svojom profesijom. Muhtasib, nadobudančovek u srebrnom kaftanu i gomoljastom turbanu, zahtevao je daKasimovi sledbenici prestanu s tim, inače će ga njegovi klijenti nateratida umeša Ahdata u čitavu stvar.

Asad je bacio prazan ražnjić na zemlju i nadlanicom obrisao mast sabrade; klimnuvši glavom trgovcu u znak zahvalnosti, prišao je i staopored Abul Kasima. Muhtasib ga je osmotrio kao što bi neko pogledaopobesnelog psa.

„Dakle, shvataš li težak izbor preda mnom?” rekao je čovek, vraćajućipogled na Kralja Lopova.

Abul Kasim se nagnuo bliže. „Nisam li rekao da ću se lično pobrinutiza to? Smatraš li da moja reč toliko malo vredi, prijatelju?”

Muhtasib je progunđao; „Ne, ali ne verujem rečima onih alamunja utvojoj službi!”

„Njih prepusti meni, Alah mi je svedok. Oni te više neće sekirati.”Napokon, uz odsečno klimanje glavom, šef pijace se naklonio i nestao

u srcu svog sićušnog vilajeta. Abul Kasim je odmahnuo glavom.„Ljudi poput njega čine da poštena trgovina izgleda nečisto.”Asad je zadenuo palčeve za pojas; iskosa je pogledao Abul Kasima.„Dakle, ovi trgovci daju deo svoje zarade gradskoj miliciji kako bi

njihove tezge i prodavnice bile zaštićene. Međutim, ti takođe daješdesetinu svoje zarade miliciji kako bi okrenuli glavu na drugu stranu.Znači, zapovednici milicije su bogato nagrađeni da ne čine ama baš ništaza trgovce ili protiv tebe?”

„Jašta.”Asad je zafrktao. „A ljudi tebe zovu Kraljem Lopova? Ta titula bi

trebalo da pripadne onome ko je smislio ovakvu šemu.”„Ovaj dogovor postoji već čitavu generaciju, pa čak i duže. Koristi

svima nama, na kraju krajeva; pripadnici gradske milicije imaju novca ubuđelarima, ukoliko imaju sreće da su im zapovednici darežljive ruke;trgovci nadoknađuju gubitke prodajući robu miliciji po povišenimcenama, a moji lopovi obavljaju svoj posao nemaltretirani.”

„Možda”, rekao je Asad trljajući vilicu. Dalje niz ulicu, ugledao je natren poznato lice kako se probija kroz gomilu. Asasin je pokazao rukomna prosjaka. „Zar ono nije tvoj čovek, Musa?”

Abul Kasim je pogledao u pravcu Asadove ispružene ruke, a čelo muse nabralo od zabrinutosti. „Milostivi Alahu! Zar taj tikvan ne može dasledi prosta naređenja? Rekao sam mu da u svakom trenutku bude u

Zajnabinoj blizini. Za njegovo dobro, nadam se da mi donosi vesti odkolosalnog značaja.”

Asad, međutim, nije odgovorio. Posmatrao je kako im se prosjak, sadaudaljen svega desetak metara, postojano približava - primetivši njegovužurbu i potpuni nebrigu o tome da li će biti primećen. Nestrpljivo,prosjak je zakoračio u stranu kako bi uzbegao skupinu ljudi koji su seokupili da posmatraju uličnog zabavljača sa majmunom na ramenu, imaltene se sapleo preko deteta. Video je kako Musa psuje dečaka. Asad jeiz duboko usađene navike pogledao mimo prosjaka i pogledom pretražioput kojim je Musa došao. Iznenada: „Budala!” prosiktao je Asasin,okrenuvši se kako mu Musa ne bi video izraz lica. „Prate ga!”

„Prate ga? Nemoguće! On...”„Pogledaj preko njegovog desnog ramena. Tri čoveka, dvadeset

koraka iza njega, kreću se prebrzo da bi razgledali izloženu robu natezgama. Svakih nekoliko koraka, onaj na čelu gleda napred kako bi seuverio da Musa nije zastao ili skrenuo negde. Pažljivi su, ali nemanikakve sumnje. Oni ga prate.”

„J’Alah! Šta želiš da uradimo? Da ga izbegnemo? Da ih pustimo da nasmimoiđu?”

Asadove oči se suziše. „Ja ću se pobrinuti za njih. Pozdravi Musu kao iobično i odvuci ga u neku mirnu i tihu uličicu. Oni će nesumnjivo krenutiza vama. Kada se nađete u uličici, sklonite se van pogleda kako god znatei umete i nemojte dangubiti - zaputite se istog trena prema karavan-saraju. Pridružiću vam se tamo kada se postaram za njih. Razumeš?”

Abul Kasim je klimnuo glavom. Kao da se ne poznaju, Asad jezaobišao Kralja Lopova i odšetao dalje, natrag prema uskomešanoj pijacizačina. Odatle, usred kamara šafrona, košara dupke punih karanfilića iraznoraznog semenja i svežnjeva kora cimetnjaka tankih poput papira,mogao je bezbedno posmatrati ljude koji su pratili Musu uz malu šansuda bude primećen.

Musa je ugledao Abul Kasima i požurio prema njemu, jošuznemireniji nego malopre kada ga je Asad ugledao. Mahao je rukamaiznad glave dok je govorio nešto Kralju Lopova, koji ga je zaustaviozagrljajem. Šta god da je bilo izrečeno između njih dvojice, bešeizgubljeno u graji gomile. Musina tri pratioca su se zaustavila, takođe -kobajagi da posmatraju kako zabavljačev majmunčić igra uz zvuke fruleod stabljike trske. Sva trojica behu Arapi: tamne puti, bradati, tolikoneodređene odeće i ponašanja da je njihovo pomanjkanje individualnostipodiglo uzbunu u pozadini Asadove svesti. Liče na vojnike koji pokušavajuda se pretvaraju da to nisu. Jedan je imao inficirano oko, što beše sve što gaje razdvajalo od druge dvojice.

Abul Kasim se okrenuo i pošao ruku pod ruku sa Musom prema Bain

S

al Kasrainu; slika i prilika dva stara prijatelja udubljena u srdačnomrazgovoru. Prošavši pored ulaza u pijacu začina, dvojac je skrenuo ulevoprema kasabi. Njihovi pratioci su ih sledili s predvidljivom priležnošću.

Nakon dve-tri sekunde, učinio je to i Asad.

24.

LABAŠNA SIVKASTA SVETLOST DOPIRALA je u srce starog hamama,osvetljavajući basene od okrunjenog mermera i hrpe izlomljene

terakote - uništene cevi i posude; generacije nakupljenog đubreta. Mestomora da je bilo veličanstveno na vrhuncu slave, kada su njegovi elementibili izrađeni od srebra i zlata i brušenog kristala, ali ti dani su odavnoprošli. Sada, mesto je ličilo na grobnicu.

Zajnabine papuče tapkale su po naprslim pločicama od fajansa. Ona iJasmina su se držale senki. Pogleda vazda uprtih preko ramena, tražećibilo kakve znake potere dok su hitale prema najsjajnijem izvoruprirodnog svetla: pukotini u zidu kupatila.

„Gde ovo vodi?” prosiktala je Jasmina.„Napolje. Na ulicu.” Zajnab je ovo znala vrlo dobro. Kao dete se igrala

u ovim jazbinama, krišom gledajući svog brata Kasima dok je učio očevzanat, i posmatrala ga je kako odlazi i dolazi kroz ovu pukotinu -ponekad praznih šaka, znatno češće natovaren plenom, jer on uistinubeše princ lopova. Doduše, nijedan sledbenik njenog oca nije koristio ovupukotinu već godinama, ne od Kasimove smrti prilikom prepada natrgovačku baržu s Nila; sada je rešetka od debelih bronzanih šipki,pojačana lancima i železnom bravom, držala nametljivce podalje. Sadruge strane rešetke, korov je rastao u spojevima stepenica od peščarakoje su vodile na površinu. U sigurnost.

Jasmina je prva stigla do rešetke. Spustila se na kolena i krenula krozrešetku, na jedvite jade provlačeći uske kukove između bronzanih šipki.Na trenutak se zaglavila, napola iznutra a napola spolja, sve dokmlatarajući stopalima nije pronašla oslonac; tada se, proklinjući kada jeogulila deo kože na zarđali metal, oslobodila i konačno provukla. Jasminase okrenula i pružila ruku prema Zajnab. „Požurite, gospodarice”,prosiktala je.

Međutim, od pogleda na Zajnabino lice, kada je Gazela procenilaširinu otvora između šipki, Jasmini je zastao dah u grudima. „Ja ne mogu

da se provučem kroz ovo”, kazala je Zajnab.„Morate pokušati, gospodarice! Ja ću vam pomoći!”Zajnab je odmahnula glavom. „Ne, ne može se proterati kamila kroz

iglene uši. Idi napred. Ja ću pronaći neki drugi izlaz odavde.”„Ne mogu tek tako da vas ostavim!”„Moraš, Jasmina. Biće sve u redu, obećavam ti. Vrati se u palatu i kaži

Parisatis da se sretne sa mnom večeras, u krčmi Kod tri jabuke. Znaš ligde se nalazi?” Devojka je klimnula. „Dobro. Beli robovi s reke su njenanajveća nada da zaštiti kalifa. S njenim poznavanjem tajnih prolaza upalati i njihovim borcima, vezir im se ne može dugo odupirati. Reci jojovo! Nateraj je da shvati kako mora da dođe u krčmu! Mora da razgovarasa čerkeskim emirom, Masudom!”

„Shvatiće, gospodarice. Pobrinuću se za to. Šta će biti s vama? Šta ćeteda uradite u vezi s njim?”

Zajnab je prezrivo zafrktala, a njen samopouzdani stav je više biousiljen negoli istinit „Ovde dole mogu da satima izvrdavam Franku.Dovoljno dugo da pristigne još očevih vojnika i pošalje ga na put udžehenem.”

„Uzmite ovo, za svaki slučaj.” Jasmina je pružila svoj bodež krozrešetku.

Zajnab je prihvatila nož i nasmešila se u znak zahvalnosti; uzela ješaku mlade Egipćanke u svoju i poljubila je. „Upamti sve što sam tenaučila!” kazala je glasom drhtavim od divlje žurbe. „Zapamti sve što sividela! Videću te ponovo večeras, ako je to Alahova volja, ali ukoliko neuspem da dođem do krčme, onda ti moraš govoriti u moje ime! Razumešli?”

Jasmina je klimnula glavom i oslonila čelo na šipke; osetila je kako jojZajnab steže šaku u znak ohrabrenja pre nego što ju je pustila.

„Odlično. A sada, moraš da kreneš. Požuri, draga Jasmina!”Devojčina smirenost je nestala; usne su joj zadrhtale, i zatreptala je

kako bi potisnula suze koje su joj navrle u oči. „Gospodarice, ja...”„Ne!” odgovorila je Zajnab, potiskujući s'opstvenu patnju. „Bez

sumornih misli. Idi! Pronaći ću put odavde, obećavam ti!” Jasmina jeklimnula još jednom i obrisala suze; lice joj je ponovo postalo gvozdenamaska. Polako, udaljila se od rešetke. „Idi! Požuri!” Poslednji putklimnuvši glavom, mlada Egipćanka je nestala uza stepenice. Natrenutak, sunčeva svetlost je ocrtala njenu senku na kamenom zidu azatim je i ona, takođe, nestala.

Zajnab je stajala još trenutak pre nego što je okrenula leđa pukotinipreprečenoj rešetkom, a oči su joj otvrdle poput hladnih vršaka bodeža.

Lagala je Jasminu. Ovde dole nije bilo nikakvog mesta za skrivanje,nikakvih rupa u koje se mogla uvući kako je njen progonitelj ne bipronašao. Faruk - jadni Faruk! - mora da je poginuo braneći ih od togprokletog luđaka, tog otpadničkog asasina. Činjenica da nikakvi vojnicinisu dosad sišli u hamam da je potraže značila je da su druga dvojicalažnih prosjaka umorila njihovog pratioca bez podizanja uzbune. Zajnabal Gazala je bila sama; nije postojao nikakav izlaz i skoro nikakva nada uspasenje.

No, čak i sada, Gazela je još uvek posedovala pokoji trik u rukavu.Brzim korakom, vratila se putem kojim je došla i sagnula ispod

zasvođenog prolaza od opeka koje su se krunile. Prostorija u koju je ušlanekada je bila soba sa fontanom, čiji su zidovi sada bili prekrivenitirkiznim pločicama sa izbledelim kaligrafskim natpisima, dok jemermerni pod bio prepun naprslina i pokriven šutom. Trake prašnjavesvetlosti prodirale su kroz izvajane otvore na plafonu. Takođe, sa uliceiznad dopirali su i zvuci - slabašni glasovi, jedva čujan smeh.

Zajnab je klimnula. Nije savršeno, ali će poslužiti. Ukoliko mu nekakoodvrati pažnju, imaće priliku da zada jedan udarac. Ukoliko mu nekakoodvrati pažnju...

Krenula je prema suprotnom zidu i ivici fontane; slobodnom rukom jeolabavila odoru i otvorila donji veš, otkrivajući grudi i glatku kožu iznadpupka. Skinula je šal i naslonila se leđima na zid, lica uokvirenograzbarušenom kestenjastom kosom. Držala je bodež nisko, tik uz bedro,skriven od pogleda. Čekala je.

Uzdahnuvši, Zajnab je sklopila oči i pomolila se za Jasminu; molila seda joj Alah podari mir i dug život. Takođe, molila se za svog oca i odavnomrtvog brata, za vernog Musu i Faruka, pa čak i za tog mrgodnog EmiraNoža. Jer ukoliko ona omane, na njegova pleća je prebacila obavezu da jeosveti.

Šuškanje odeće označilo je kraj njenom kratkom bdenju. Otvorila jeoči, a grlo joj se stegnulo. Jeretik je stajao u prolazu, zaodenut u senku, ajedna ruka - ruka u kojoj je držao bodež - beše mu skrivena od pogleda.Blede oči svetlucale su u pomrčini.

„Gde je devojka?”„Poslala sam je da pozove stražare”, uzvratila je Zajnab, osetivši kako

joj njegov pogled prelazi preko obnaženih delova tela.„Šteta”, rekao je Jeretik. „Zadala si nam poprilične muke. Trebalo bi

da ti se osvetim zbog toga, ali moja milost nadjačava moju osujećenost.Tvoja smrt će biti brza.” Zakoračio je napred ali je zastao u pola koraka, ačelo mu se nabralo.

Njena reakcija ga je začudila. Gazela nije briznula u plač, niti jepreklinjala da joj poštedi život ili pokušala da pobegne. Umesto toga, sazagonetnim osmehom, uspravila se a zatim nemoćno naklonila; pokret jeotkrio još više njene nage kože.

„Zahvaljujem ti se na ukazanoj milosti, ali zar ne bi bilo beskrajnookrutnije da me ostaviš u životu? Ubivši Al Hadža a ostavivši mene uživotu, uništićeš i poslednju trunku poverenja Alamuta prema meni -kako će znati da ga upravo ja nisam izdala? Postaću otpadnik. I više odtoga, ako sa nekoliko pažljivo plasiranih reči obznaniš moju ulogu špijunaz a Al Hašišiju. Postaću progonjena i moraću da pobegnem iz Kaira, inajverovatnije ću provesti ostatak života kurvajući se za dva bakrenjakapo ulicama Aleksandrije. Ukoliko je to moja sudbina, onda je smrtsvakako milosrdnija.” Zajnab se zanjihala bliže i zaustavila na korak odJeretika. Nakrivila je glavu i rukom pogladila kosu unazad otkrivšigracioznu liniju vrata. Posmatrala ga je krajičkom oka. „Ali, ti si emirMasaifa i verujem da ćeš učiniti ono što je najbolje.”

Jeretik je prevalio preostali prazan prostor između njih. Zajnab jeslužilo na čast što se nije trznula kada je asasin prstima prešao od njeneušne rese do ključne kosti, milujući svilenkastu kožu kao što čovek milujeljubavnicu. „U tvom obrazloženju ima izvesne istine”, promrmljao je.„No, ukoliko ti dozvolim da živiš, koliko vremena će proći pre nego štootrčiš Emiru Noža? Koliko će proći pre nego što osmisliš plan kako daponovo zadobiješ poverenje tvog posranog Skrivenog gospodara? Ne, neverujem tvojim rečima ništa više nego što ti veruješ meni.”

„Precenjuješ moju ambiciju, o emire.”„Mislim da ne.”„Hmmm”, mazno je promrmljala Gazela. „Možda si u pravu.” Upravo

u tom trenutku, Zajnab al Gazala je udarila. Njen nož je sevnuo;istovremeno, dok je čula kako sečivo para tkaninu Jeretikovog širokogkaftana, zatreptala je kad je osetila udarac u levom delu stomaka koji jojje isterao vazduh iz pluća. Nešto vlažno i vrelo joj je poteklo niz rebra.Zajnab je odskočila unazad; posrnula je i oslonila se na zid, nemoposmatrajući kako krv natapa odeću na mestu na kojem joj je Jeretikbodež zario u bok.

Zurila je u njega očima hladnim poput mraza. Badr al Mulahid jestajao presamićen, leve šake pritisnute na slabinu. Polako, ne skidajućipogled s nje, asasin se uspravio i sklonio ruku. Tek neznatna, površinskaposekotina mu je prekrivala bok.

„Blizu, ali to nije bila volja bogova”, rekao je.Zajnabine noge su popustile; kliznula je nadole na pod, dahćući dok

G

su se prve munje bola probijale kroz izmaglicu neverice. Suze su jojzamutile pogled. „Odista jesi jeretik”, kazala je, iskašljavajući krv.„Alahovim imenom te proklinjem, pseto iz Masaifa! Svojim poslednjimdahom te proklinjem! Kairo će biti tvoja propast!”

„Možda.” Badr je slegnuo ramenima. „ A možda i ne. Ko zna štabogovi ove mračne zemlje imaju u planu? Divim se tvom duhu, gospo, izato ću održati zadatu reč. Tvoj kraj će biti brz.”

„Uradi to, onda.” Zajnab al Gazala je zabacila glavu unazad. Suze sujoj tekle niz obraze dok je sklapala oči. „Završi posao, i neka je prokletatvoja crna duša! Udari, i neka Alah...”

Jeretikov bodež je blesnuo u pomrčini.

25.

AMAL JE OPSOVAO SEBI U bradu kada je jednooki prosjak, ruku podruku sa starijim čovekom kojeg je usput susreo, napustio krcatu

kasabu. Bočne uličice su značile da moraju promeniti taktiku. Usporio jekretanje svojih ljudi, dopustio da se razdaljina između njih i njihovogplena poveća, i pomolio se Alahu da ublaži peckanje znoja u njegovominficiranom oku. Premda bi više voleo da je ostao pozadi da nadzirekaravan-saraj, Jeretik mu je postavio drugačiji zadatak: „Prati osobu kojaizađe i zapamti kuda se zaputila.” Poslušao je naređenje. Ali ko je bio sadpa ovaj starac i kuda su se njih dvojica zaputili? Da se sretnu sa EmiromNoža, možda? Osim ako ovaj starac nije bio upravo famozni Emir...?

Gamal je protresao glavu. Ne budali! Usredsredi se, i budi na oprezu!Kaskade niskih stepenica - nikada više od tek nekolicine - vodili su

kaldrmisanu ulicu prema zapadu, naniže ka mahali starijoj od samoggrada. Otpali gips sa kamenih temelja zgrada otkrivao je prastarapisanija, slike izrađene rukama odavno mrtvih Egipćana. Ovde su senalazili mauzoleji najstarijih stanovnika Kaira: niske građevine sakreneliranim20 fasadama i vratima u obliku potkovica, neke sa kamenimtablama na kojima su bili ispisani rodoslovi osoba sahranjenih unutra, adruge sa stihovima starijim od Proroka uklesanim u kamene zidove. Aipak, dok su mrtvi ležali u svojim kriptama, živi su načinili sebi domovemeđu njima, budući da je većina mauzoleja pokazivala znake života, odvriske dece i prigušenih glasova do sveže opranog veša koji je visio nakonopcima razapetim između grobova. Zaglušujuća halabuka kasabe je

S

ovde bila tek slabašni odjek.Dalje niz sokak, Gamalova lovina je skrenula u bočnu uličicu. Odupro

se želji da potrči za njima, da ih pošto-poto zadrži u vidnom polju.Strpljenje. To je bila glavna vrlina lovca, a Gamal je sebe ubrajao međunajbolje. Pristigao je do sokaka, zašao za ugao... i stao.

Uličica je bila pusta.„Mater im kurvinsku!” Smrknut, osvrnuo se unaokolo. Grane žalosnih

vrba padale su nadole sa vrta na krovu obližnje građevine. Uski sokakpružao se napred još nekoliko metara i završavao zidom od mutnog sivogkamena. Zidni natpisi naškrabani ugljenom imenovali su uličicu kao Fumal Gahanam - Usta pakla. Gamal je zadrhtao; spustio je šaku na drškubodeža dok je zalazio dublje u polutamu sokaka. Uzani otvori uzidovima, pojedini sa drvenim vratima, vodili su u srce ovog gradamrtvih. Ponovo je zadrhtao i opsovao. „Jedino u Egiptu živi mogu daspavaju među svojim precima.”

„Možda su ušli u neki od ovih mauzoleja?” promrmljao je jedan odGamalovih fedajina, načinivši rukom znak protiv uroka.

„Možda”, odgovorio je Gamal. „Raširite se. Pronađite ih.”„Oni više nisu tvoja briga”, kazao je glas iza njihovih leđa.Gamal i njegova dva sadruga su se okrenula na petama, istovremeno

isukavši zakrivljena sečiva iz kanija na kukovima. Usamljena figurastajala je na početku sokaka - visoki muškarac, lice prekrivenog ožiljcima,obučen u ofucani beli turban i zeleni halat. Jabuka njegovog dugačkogbodeža štrčala je iz korica zadenutih za pojas obmotan oko njegovogvitkog struka, i istog trena je privukla Gamalov pogled.

Beše to avganistanski salavar, dugačak i pravog sečiva, čija je jabuka odslonovače bila izrezbarena u iskeženo lice đina.

Gamalu je zastao dah u grlu.Emir Noža.

26.

TRAH.Asadove nozdrve se raširiše. Mogao je da ga namiriše hladan,

opipljiv strah, koji je isticao iz pora tri čoveka koji su stajali pred njimu tom ćorsokaku. Ali, više od straha, njihovu odeću je obavijaonepogrešivi miris hašiša, i upravo to je, podjednako koliko i njihov

uniformisani izgled i sirijski naglasak, potvrdilo asasinove sumnje u to koje nevidljivi neprijatelj Alamuta u Kairu.

„Gde je on?” Asad je zakoračio prema njima.Čovek sa inficiranim okom je podigao ruke iznad glave u znak

predaje. „Šta? N-ne, efendijo. Mi... mi smo se samo izgubili. Možeš linam...”

„Gde je vaš gospodar, pseto Masaifsko?”Čovek je zanemeo, a zatim se grleno nasmejao. „Vidim da je tvoja

reputacija sasvim zaslužena.” Hraknuo je i pljunuo na kaldrmu podnogama. „Moj gospodar? Moj gospodar u ovom trenutku okončava živottvoje dragocene Gazele baš kao što ćemo i mi okončati tvoj, svinjo!”Trzajem brade poslao je svoje saborce u akciju. Oba fedajina su se spustilau čučanj i krenula u stranu, udaljavajući se jedan od drugog, sa isukanimnoževima spremnim za borbu.

Njihov strah se udvostručio kada se Asadova šaka spustila na drškusalavara, olabavivši sečivo u koricama. Otrovna mržnja suknula je poputživog stvorenja kroz njegovo telo; mišići su mu se zgrčili i nabrekli,napinjući se pod stihijom osećanja. Prepustio se tom životinjskom besu iprihvatio ga je, potpirivši ga u divljačku vatru koja je zasijala u dubinamanjegovih tamnih očiju. „A kako se zove tvoj gospodar?”

„To”, odgovorio je tip nakon kratke pauze, „više nije tvoja briga!”Pauza je predstavljala signal da fedajini krenu u napad. Napali su

skladno, brzo i uvežbano usled dugotrajnog poznavanja; zakrivljenibodeži su zasjali približavajući se Asadu zdesna i sleva. Dok bi neki manjičovek, neupoznat sa taktikom Masaifa, nesumnjivo pokleknuo prednjihovim usaglašenim napadom, ovoga puta oni su se suočili sa EmiromNoža. Pročitao je njihovu nameru pre nego što su načinili ijedan korak.

Asad ih je iznenadio jurnuvši udesno. Tigrovskom gipkošću, izbegaoje nespretni ubod fedajinovog noža i isukao sopstveno oružje iz korica.Damaski čelik je blesnuo i zasjao. Sirijčev bojni poklič se pretvorio ukrkljavi vrisak kada ga je Asadov salavar rasporio od kuka do grudnekosti. Čovek se zateturao unazad, ostavljajući za sobom trag krvi iiznutrica.

Asad se naglo okrenuo. Zamah njegovog napada održao je njegovosečivo visoko u vazduhu kada je drugi fedajin napao, zuba iskeženih odmržnje. Njegov nož je promašio cilj, i pre nego što je uspeo da povratiravnotežu, Asad je uzvratio razornim udarcem. Zario je krvlju poprskanuoštricu u Sirijčev vrat sa ubistvenom jarošću.

Čovek je bio mrtav pre nego što se skljokao na zemlju, poluodsečeneglave.

K

Asad se uspravio i uperio okrvavljeno sečivo prema poslednjempreostalom Sirijcu, kapetanu Masaifa po imenu Gamal, kao da ga izazivada se pomeri. „Pitaću te još jednom, psu”, zarežao je Asad. „Kako se zovetvoj gospodar?”

Gamal nije odgovorio; lice mu je prebledelo, a graške znoja mu orosišečelo. Ipak, spustio se u čučanj, prebacujući bodež iz ruke u ruku dok seudaljavao od Asada. Inficirano oko mu je bilo otečeno i maltenezatvoreno; drugo je posmatralo Asada s rešenošću mučenika. Ovaj čovekće odneti svoje tajne sa sobom u grob, ovako ili onako...

Videvši odlučnost protivnika, Asad se tiho nasmejao - nemilosrdno igrubo poput struganja kamena. Trenutak kasnije skočio je napred. Gamalnije imao vremena da reaguje kada je Asadov salavar suknuo naniže sneprirodnom preciznošću. Sirijčev nož je zaklepetao po kaldrmi, a s njimi njegova četiri prsta, odsečena u zglavcima.

Gamal je vrisnuo i privio osakaćenu šaku na grudi, očiju izbečenih uužasu. Asad je viđao takve poglede i ranije. Nešto je prostrujalo izmeđusečiva i žrtve, nešto što se uvuklo u njegovo telo i lišilo ga poslednjihtragova hrabrosti. Obeshrabren, Gamal je pao na kolena. Emir Noža senadvio nad njim, dok mu je vrh okrvavljenog salavara bio udaljen sveganekoliko pedalja od Sirijčevog lica.

„Hoću li morati da te pitam i treći put?”

27.

RALJ LOPOVA JE ČUO vrisak u daljini. Bacio je pogled preko ramena,tražeći bilo kakve znake potere, i nije primetio ama baš ništa.

Uistinu, sumnjao je da je bilo koji od Musinih pratilaca pobegao izlavirinta uličica Rub al Maijita, Prebivališta mrtvih - ne sa Asadom zanjihovim petama. Zahvaljujući dugom poznanstvu sa siromasima koji suživeli ovde, Abul Kasim je znao za brz put kroz mauzoleje. Sada su se on iMusa kretali prema jugozapadu kroz posenčene stambene četvrti,hodajući užurbano prema kapiji Nila i karavan-saraju.

Ponovo je obratio pažnju na Musine reči. Jednooki prosjak je brbljaopoput čoveka u groznici. „Deder, uspori malo”, rekao je Abul Kasimmršteći se. „Kakva je to priča o armiji iz Damaska?”

„Jedna od Zajnabinih krtica nam je donela vesti iz palate, efendijo,pošto je slučajno čula kako se vezir dogovara sa emisarima iz Jerusalima!

Armija iz Damaska maršira na Kairo, a druga armija - iz Jerusalima -maršira veziru u pomoć!”

„J’Alah! To ne može biti istina! Jesi li siguran da je upravo to čula?”„Baš to, efendijo! Štaviše, Faruk veruje da će vezir pokušati da umorikalifa pre nego što vesti o tome stignu do pijaca. Zajnabina krtica jeosujetila pokušaj da otruju kalifa prošle noći, a jutros je Harun al Gid,stari lekar, ubijen dok je pokušavao da probudi kalifa!”

Na Musine reči, Abul Kasimove usne se stanjiše u liniju. Prisetio seAsadove primedbe kako je nešto rasplamsalo vatru u kalifovim grudima,i da je to - šta god to bilo - izazvalo razdor između kalifa i njegovogvezira. Ubistvo lekara koji je lečio Rašida od malih nogu izgledalo je kaovrlo verovatan uzrok razdora. „Harun al Gid, kažeš? Jesu li njegovekćerke obaveštene?”

Musa je slegnuo ramenima. „Ne znam, efendijo. Gospodarica verujeda će, ukoliko razglasimo vezirovo izdajstvo po sukovima Kaira, njegovpokušaj da postane kalif umesto kalifa propasti. Ona takođe veruje danam čerkeski mameluci, beli robovi s reke, mogu pomoći.”

Kralj Lopova se zakikotao. „Ako postoji išta za šta ti gizdavi paunivaljaju, onda je to vojni puč.” Oba čoveka su zaćutala.

Novosti koje je Musa doneo nije bilo lako progutati. S jedne strane,predstojeći rat je značio povećanje Abul Kasimovih prihoda. Njegovisledbenici će se obogatiti pljačkajući leševe pobijenih vitezova, kako onihiz Damaska tako i onih iz Kaira, a bez sumnje će doći i do povećanjaprihoda od trgovine robljem kada zarobljeni nazareni stignu na pijacerobova. S druge strane, produženi rat bi ga vrlo lako mogao uništiti -pogotovo ukoliko Alah okrene glavu od svojih vernih muslimana idozvoli nazarenima da opljačkaju Kairo. A s obzirom na stanje u kojem senalazi odbrana grada, borbe između različitih frakcija u Kairu i istorijuneumerenosti njegovih žitelja, odsustvo božje milosti uopšte nije bilotoliko nemoguće.

Uzana uličica kojom su hodali izbijala je nedaleko od kapije Nila, iAbul Kasim je ispustio uzdah olakšanja kada je ugledao poznati obriskaravan-saraja. Trenutak kasnije, njegovo olakšanje se pretvorilo ustrepnju. Nešto nije bilo u redu. Buljuk odrpanaca se tiskao ispred ulaznekapije, i gledao naviše u vrata u obliku potkovice ukrašena složenimbronzanim arabeskama.

„Vrata su zatvorena”, promrmljao je Abul Kasim, trepnuvši kao da neveruje rođenim očima. „Tako mi Alaha, šta se to dešava?”

Nijednom u poslednjih desetak godina vrata karavan-saraja KraljaLopova nisu bila zabravljena. Štaviše, Abul Kasim je često govorio kako

slobodan ulaz za sve podstiče duh zajedništva, a lopovi Kaira prihvatalisu Abul Kasima koliko zbog njegovog preziranja formalnosti toliko i zbognjegovog zdravog razuma i darežljivosti. Zato su ga ljudi okupljeni prednjegovim vratima posmatrali očekujući objašnjenje dok se probijao kroznjihove redove. Abul Kasim je pesnicom zalupao po teškom portalu.„Otvarajte ova vrata, Alaha mu!”

Glava pokrivena šlemom je izvirila preko ivice krova - beše to jedanod njegovih berberskih stražara. Čuo je kako glasovi uzvikuju vesti oAbul Kasimovom povratku dole u dvorište. Nakon nekoliko trenutaka,jedno krilo vrata se otvorilo - ali ne više od pola metra. „Moj gospodaru!Brzo, uđite!”

„Šta...”„Molim vas! Požurite!”Namršteni, Abul Kasim i Musa su se provukli kroz odškrinuta vrata.

Svi pripadnici njegovog domaćinstva su stajali okupljeni u dvorištu -poslužitelji, starešina špijuna, robovi i evnusi koji su se starali o njegovimspavaćim odajama i kupatilima, i dvadesetak berberskih stražara. Lica imbehu bleda i usukana, a neki su otvoreno plakali. Kapetan Berbera jezakoračio napred, vitki grmalj sa riđom bradom, čije su blage oči bile uoštroj suprotnosti s njegovom profesijom. Čovek je skrušeno naklonioglavu pokrivenu turbanom.

„Šta se to ovde događa?” brecnuo se Abul Kasim. „Šta se to kogđavola desilo da ovako zamandalite moj dom? Odgovori mi!”

„Mi... neko je prodro u karavan-saraj, gospodaru. Zabravili smo vratakako bismo ih sprečili da pobegnu, ali plašim se da smo zakasnili.”Pokazao je rukom na mesto gde su četiri tela prekrivena belim pokrovimaležala ispod kolonade stubova. Beli platneni čaršavi bili su umrljanikrvlju.

„Prodro, kažeš? Kako se to desilo?” Abul Kasim je sevao očima dok suse on i kapetan približavali leševima. „Šta su tražili ovde?”

„Dva prosjaka su se pojavila pred vratima karavan-saraja, gospodaru”,odgovorio je kapetan, „i vodili su sa sobom zarobljenog čoveka, trgovcaćilimima iz Alepa koji je nudio nagradu prosjacima Kaira za bilo kakvuinformaciju o mestu na kojem se skriva vaša kćer. Gospodarica Zajnab jenaredila da ga stražari odvedu dole u staro kupatilo radi ispitivanja. Tekmnogo kasnije smo shvatili da nešto nije u redu.” Pokazao je rukom naprvo i drugo telo u nizu. „Selima smo pronašli na stepenicama koje vodeu kupatilo. Nabil je bio unutra, skupa sa vašim persijskim gostom.”Kapetan je skinuo pokrov sa trećeg tela. Farukove beživotne oči su zurilenagore u krovne grede kolonade, a usta su mu bila poluotvorena. „Što se

tiče vašeg pitanja šta su tražili ovde...” kapetan je zastao i nemuštopokazao rukom na četvrto telo u nizu.

Ovako blizu, bilo je očigledno da je telo ispod pokrova žensko.Ali Abul Kasim je osetio kako mu se srce steže u grudima. Vazduh u

njegovim grudima je postao težak, poput vode. Skljokao se na zemljupokraj tela pokrivenog pokrovom. „Ne”, prošaptao je. Maltene kao daima sopstvenu volju, njegova drhtava ruka je posegnula prema krvljuumrljanoj tkanini. „Ne! Ne ponovo! Ne i ona, takođe!” Čaršav se povukaounazad, otkrivajući masu kestenjaste kose za kojom je usledilo Zajnabinovoštano i beživotno lice. Ležala je glave nagnute udesno, gledajući u ocapoluotvorenim staklastim očima. Čemerni jecaj zaparao je

Abul Kasimove grudi i izgledalo je kao da se urušava u sebe, dok sumu se oči maglile. „Nema drugog boga osim Alaha, a Muhamed je njegovprorok...”

Kapetan je skrenuo pogled i okrenuo se prema Musi. „S-Selim morada je vodio prosjake natrag u dvorište kada su ga ubili. Ostali... ostali suumrli u kupatilu. Niko od njih nije patio.”

Musa je, dok mu se jedino oko punilo suzama, tužno odmahnuoglavom. „Š-šta je s devojkom?”

Berber se namrštio. „Nismo pronašli nikog drugog.”„Koja... koja devojka?” Abul Kasim je zvučao šuplje i promuklo -

prazna ljuštura.„Jasmina. Ona je bila sa gospodaricom i Persijancem.”„Vašu kćerku smo pronašli pored starog ulaza za lopove”, rekao je

kapetan. „Možda je devojka uspela da pobegne kroz rešetku.”„A njene ubice?”„Nismo im pronašli ni traga, gospodaru. Nismo... nismo sigurni kako

su pobegli.”Abul Kasim se nagnuo napred, poljubio Zajnabino hladno čelo i

pogladio joj kosu. Ista je kao njena majka. Veoma dugo je ostao nagnutpreko njenog tela, dodirujući joj obraze, milujući njenu svilenu kosu.Međutim, kada je konačno seo uspravnih leđa, svi su mogli videti da sevatra rasplamsala u njegovim očima, sprživši oblake bola i ispunivši gaubilačkom rešenošću. „Želim čoveka koji je ovo uradio, i želim da gadovedu pred mene živog!”

„Ne”, odgovorio je glas. Članovi domaćinstva Kralja Lopova su sepomerili u stranu dok je Asad prolazio kroz njihove redove. Koliko dugoje stajao u ulazu karavan-saraja niko nije mogao reći. „Ne, Abul Kasime.Neprijatelj koji je ovo uradio je izvan tvog domašaja. Tvoji ljudi nemajunikakve šanse protiv njega, a kamoli da ga uhvate živog.”

Lica crvenog od besa, Abul Kasim se teturavo uspravio na noge. „Tiznaš ko je ovo uradio? Znaš? Kaži mi ili ću ti, kunem se Alahom, iščupatitvoje crno srce iz grudi!”

Asad je odmahnuo glavom. „Oplakuj svoju kćerku, ali čoveka koji jeovo uradio prepusti meni.”

„Tebi? J’Alah! Tvoji sadruzi su i uvukli moju kćerku u sve ovo! Da gaprepustim tebi? Zašto? Da li je tebi naneo zlo? Da li je prolio krv tvojeporodice? S kojim pravom...”

„Dobro znaš s kojim pravom!” Asad je stigao do niza leševa. „Otvorioči, proklet bio! Ovaj čovek se ušetao u tvoj dom, nekažnjivo ubio, azatim išetao napolje neviđen! Šta misliš da šačica secikesa i džeparošamože učiniti protiv takvog protivnika?”

Abul Kasimovo lice je poprimilo ljubičastu boju. „Reci mi njegovo imei pokazaću ti!”

„Jesi li toliko željan da umreš? Da vidiš svoje ljude pobijene?”„Njegovo ime! Kaži mi njegovo ime, ti izrode šakala!”Asad je uzdahnuo. „On je emir Masaifa, sirijskog krila Al Hašišije,

poznat kao Jeretik. On i njegove svinje se kriju negde u Stranoj četvrti.Savetujem ti strpljenje, a kada moj posao sa kalifom bude okončan,doneću ti njegovu glavu.”

„Strpljenje? Eh!”Asad je kleknuo i ponovo navukao čaršav preko Farukove glave;

stisnuo je Persijančevo rame u znak oproštaja. Pogled mu je zatimskliznuo na Zajnabin leš - svetlo koje je njenom licu ulivalo živost i činiloje predmetom požude svakog muškarca beše nestalo. Nepoznata težinaokovala je Asadove udove - beše li to tuga? - kada je posegnuo da jeponovo pokrije čaršavom. Skriveni gospodar će čuti za njihove žrtve.

Asad je klečao još nekoliko trenutaka, a potom ponovo ustao. Kada seokrenuo prema Abul Kasimu, asasin je na licu imao nemilosrdni izrazčoveka naviknutog na smrt. „Čini kako želiš, ali upamti ovo: ukolikokreneš za Jeretikom, umrećeš, prijatelju moj, i to uskoro.”

Kralj Lopova je uzdahnuo i vratio pogled na kćerkino telo. Vatreodlučnosti koje su mu gorele u očima već su počinjale da se gase. „Nedovoljno uskoro.”

28.

SENKE SU SE IZDUŽILE i padale preko Bain al Kasraina kada se Jasminavratila u Istočnu palatu. Krenula je izokolnim putem od

karavansaraja, vraćajući se putem koji je već prešla, prolazeći krozdvorišta, i praveći iznenadna skretanja, sve da bi zametnula trag ubici sabledim očima koji ju je, znala je to, sasvim sigurno pratio. Nijednom ganije videla; štaviše, nijednom nije primetila da ju je bilo ko pogledao višeno jednom. Bez obzira na to, i dalje je bila na oprezu.

Tri četvrti sata kasnije, nakon dva obilaska oko širokog trga koje jerazdvajao Istočnu od Zapadne palate, Jasmina se provukla krozSmaragdnu kapiju Istočne palate okružena buljukom sluga koji su sevraćali sa pijaca. Njena raščupana kosa i prljava stopala su prošli potpunonezapaženo među novopronađenim saputnicima i nisu pobudili ninajmanju sumnju kod turobnih stražara u verižnjačama. Prošla jeneprimećeno. Sa druge strane kapije, dvorište prepuno zelenila safontanom u sredini - čije su kocke kaldrme bile okupane srabrnkastimmlazovima vode i zasenčene raširenim krošnjama platana - pružalo jenamernicima mesto za predah i odmor. Lastavice su proletale tamo-amo,jureći insekte po kasno popodnevnom nebu. Jasmina je ovde zastala da senapije vode i ispere prašinu sa stopala i nogu pre nego što je nastavila putu srce palate. Hodnici i koridori su bili sablasno tihi.

Tamnoputi evnusi koji su stajali ispred pozlaćenih vrata harema saisukanim sabljama u rukama prepoznali su je kada se pojavila; jedan joj seljubazno nasmešio i otvorio teška vrata. Unutra je vladala podjednakatišina - papagaji u srebrnim kavezima, mačke sa sjajnom dlakom, sićušnipsi na zlatnim povocima su svi odreda ćutali, nevoljni da prekinu spokoju strahu da ga nikad više neće povratiti. Nekolicina žena je boravila izvansvojih prostorija. Neke su igrale šatrandž u dvorištu oivičenomkolonadom stubova, pod smorenim pogledima evnuha, a druge su sedelepored jezerca sa lotosima i umakale stopala u hladnu vodu. Razgovaralesu tihim glasovima. Ubistvo starog lekara je već postala bajata vest, aJasmina je mogla samo da nagađa kakve opsesije su ispunjavale njihovevečernje sate, kakve zlonamerne abrove su tkale i na čiji račun.

Ni evnusi niti žene se nisu potrudili da pogledaju u njenom pravcukada je povukla zastor u stranu i ušla u Parisatisin sobičak. Jutarnjasvežina je odavno napustila prostoriju, a vazduh unutra je bio težak odsumraka i očaja. Parisatis je još uvek ležala u krevetu; neko je promenioposteljinu i doneo joj novu haljinu. Ibrik s vodom stajao joj je nadohvatruke.

Egipćanka je prišla krevetu. „Gospodarice?”

„Budna sam, Jasmina.” Parisatis se promeškoljila; lice joj je bilosablasno bledo u polumraku prostorije.

„Donosim vesti! Mi smo...”„Ne, Jasmina”, prekinula ju je Persijanka odmahujući glavom.

Potisnula je navalu suza. „Ne... ne želim da imam ništa više s dvorskimintrigama. Ono što muškarci čine jedni drugima, koga izaberu da izdajuili koga izaberu da unaprede, mene se nimalo ne tiče. Ženama nije mestou takvim poslovima.”

„Ali, gospodarice!”„Rekla sam ne, Jasmina! Ne!”„Ne?” Devojčine oči su sevnule. „Napustićete mladog kalifa;

ostavićete ga na milost i nemilost njegovim neprijateljima? Mislila sam davas je njegovo stradanje ganulo do suza?”

„Ne mogu da mu pomognem!” Zajecala je Persijanka.„Ne možete, ili ne želite? Nemojte mi samo reći da je malo prolivene

krvi spralo vašu rešenost?”Parisatis se prevrnula u krevetu, a glas joj je bio slab i hladan.

„Zahvaljujem ti se na službi, Jasmina, ali ti... ti mi više nisi potrebna. Vratise svojoj Gazeli. Ne sumnjam da će ona pronaći mesto za tebe u svomdomaćinstvu... niti da ćeš biti daleko srećnija tamo nego ovde.”

„Prokleta bila!” Jasmina je zurila u Parisatis, potiskujući vrele suzebesa. „Ona više nema domaćinstvo! Njeni neprijatelji su joj ga oduzeli,baš kao što pokušavaju da joj oduzmu život! A ona ipak rizikuje sve štoima kako bi vam poslala pomoć! Kako bi vam pomogla, jer vaš cilj jeistinit i častan!”

„Istina?” Kazala je Parisatis gorko. „Kakva istina? Moj cilj vodi jedinou smrt!”

„Prestanite da se pravite nevešti!” brecnula se Jasmina. „Smatrate lida ste iznad Alaha?”

„Nije Alah poslao Al Gida u smrt, već ja! Moje petljanje! A uskoro,Lulu će me odvući pred vezira gde će me naterati da odgovaram nanjegova pitanja. Razumeš li sada?”

„Sigurni ste u to? Zar Alah ne piše našu sudbinu prilikom rođenja?Čula sam kako mudri ljudi govore da je sve dobro i zlo u životu unapredodređeno. Ukoliko je to istina, onda je lekar umro zato što je to bilaAlahova volja, a ne zbog nečega što ste uradili.” Glas mlade Egipćanke jesmekšao. „Hajde, gospodarice, zar zaista želite da Al Gidova smrt budeuzaludna? Šta s Gazelom? Zar želite da njena žrtva zarad vaše dobrobitine znači ništa? Zar zaista želite da vezirovo izdajstvo prođe nekažnjeno?”

Parisatis se uspravila u krevetu; drhtavim rukama je prekrila lice.

„Čak i kada bih to želela, ne bih mogla da budem deo toga, ne nakonovog jutra! Alah je možda doista odavno zapisao Al Gidovu propast, ali jemene učinio oruđem te propasti, a ja to ne mogu da podnesem! Nitimogu da podnesem pokolj koji će uslediti ukoliko nastavimo s ovim!Ljudi će umreti - nedužni ljudi - a ja nemam hrabrosti da topodstaknem!”

„Ti ljudi koje mislite da ćete spasti prepuštajući se svom strahu ćesvejedno umreti, gospodarice, bez obzira na izbore koje odaberete. Svet jetakav. Što se tiče vaše hrabrosti, kažem vam da uradite sve što znate iumete kako biste je ponovo pronašli, i to brzo! Imate samo ovu jednupriliku da pomognete kalifu da zadrži presto svojih predaka - presto kojivodi poreklo od samog Proroka, lično. Vi ste izabrani za ovaj zadatak,gospodarice! Vi, i niko drugi!” Parisatis je sklopila oči. Milostivi Alahu, je lito istina? jesam li ja kalifova jedina nada? Strah se uskomešao u prednjemdelu njenog uma, mračan i praiskonski; zapretio je da ugasi žiške besakoji su goreli ispod. No, taj bes se rasplamsao kada se prisetila prezrivogizraza na Džalalovom licu; on misli da može da ubije kalifa i da nikoganeće biti briga. Pseto misli da mu niko ništa ne može...

„Recimo da si u pravu, Jasmina”, kazala je Parisatis otvarajući oči.„Recimo da Džalal mora da plati za svoj zločin... ali kako? Mi smo dveobične žene protiv vezira. Kako se ovo može završiti osim našom smrću?”

Mlada Egipćanka joj je uputila slabašan osmeh. „Kao prvo, postaćemonešto više od dve obične žene. Gazela je ugovorila sastanak sa uticajnimčovekom, kalifovom vernom pristalicom. Ime mu je Masud i on je emirčerkeskih mameluka, belih robova s reke. Ukoliko mu ispričate sve ovezirovoj izdaji, obećavam vam da će on i njegovi učiniti sve što mogukako bi sačuvali kalifov život i njegov presto.”

„Ali moram najpre da razgovaram s njim?” Parisatis se ugrizla zadonju usnu. „Sigurna si?”

„Jesam, gospodarice. Gazela je već utanačila vreme i mesto sastanka.Sve što preostaje jeste da vas odvedem tamo.”

„Ali kako? Pogotovo nakon ovog jutra, sumnjam da će Lulu bitiraspoložen da naprosto stane u stranu i dopusti mi da izađem odavde.”Parisatis je zadrhtala. „Rečeno mi je da on čeka vezirov povratak izdžamije, da nadgleda moje mučenje...”

„Neka pitanje kako ćemo pobeći bude moja briga”, kazala je Jasmina,ustajući i prilazeći Parisatisinom visokom kredencu. „Prvo, moramo sepostarati da pristojno izgledate. Male su šanse da uopšte pobegnemoodavde ukoliko budete lutali haremom obučeni samo u spavaćicu...”

D29.

ŽALAL AL AZIZ IBN al Rahman pomno je proučavao okupljenekomandante vojske Kaira - suštinski različite grupe robova i

najamnika koje su se tiskale oko svojih vođa kao što se plemenski ratnicigrčevito drže za skute svojih poglavica. Vezir je sedeo na divanu, ispoddelikatne lampe od stakla i zlatnog filigrana, na portiku koji je nadvisivaojedan od bezbrojnih vrtova u palati. Kroz prašnjave listove prastarihplatana, pozlaćena kupola kalifovog prebivališta blistala je na zalazećemsuncu.

S njegove leve strane, Sudanci u crnim turbanima obigravali su okosvog princa, Vanšija, gorostasa koji je nemarno sedeo u stolici odslonovače i podrugljivo se smešio svojim kolegama zapovednicima.Ispred njega, u verižne košulje obučeni Sirijci, jandarijanci, sledili suprimer svog kapetana, Turanšaha, i stajali su u stavu mirno pred vezirom.A sa Džalalove desne strane, obazrivi poput utamničenih zveri, stajali suosramoćeni beli robovi s reke. Njihovi redovi behu mešavina Turaka iČerkeza, ljudi gizdavo obučeni u svilu i brokat, srebrnim nitimaprošivenu kožu i pozlaćene verižnjače, koji su se tiskali oko svog emira,Gokborija.

Gokbori je bio Turčin, čovek sa grudnim košem poput bureta, snažnimrukama i masivnim ramenima. Samo jedno pokolenje ga je razdvajalo odvarvarskih stepa njegove postojbine, severno od Crnog mora, i mada jeusvojio izvesne tekovine civilizacije - na primer običaj da maže uljemsvoju prosedu bradu - divlje navike njegovog naroda još uvek su upornoistrajavale. Pramenovi kose isečeni sa skalpova njegovih neprijatelja suvisili s njegovog zlatnog pojasa, i igrao se tespihom čija su zrna bilanapravljena od ljudskih kostiju. Njegove tamne oči sijale su snepoverenjem.

Od tri okupljene frakcije, jedino su jandarijanci znali pravu istinu uvezi s nadolazećim armijama. Turanšah je bio pouzdan i čvrst kao temelj.Njegovi Sirijci su bili dobro vođeni i nisu se prepuštali izgredima ipovremenim izlivima nasilja - obeležjima ostalih regimenti Kaira. Zato jeDžalal, kako bi poštedeo grad mogućih nereda, otkrio samo delić pričeostalim zapovednicima vojske Kaira - približavanje armije iz Damaska.Predstavio je to kao tek još jedan od Širkuhovih nepromišljenihmarifetluka, podstaknut baljezgarijama prognanog vezira čije je vreme

odavno prošlo. Neka saznaju za naš savez sa nazarenima tek kada budeprekasno da odbiju njihovu pomoć.

Džalal se nasmešio, hladno i bez veselja. „Vaša naređenja sujednostavna”, obratio se Gokboriju. „Ti i tvoji mameluci branićete Atfihod one svinje, Širkuha.”

„Atfih? Neka pseto uzme grad, ekselencijo”, rekao je Gokbori, mrštećise. „Možemo zamandaliti Kairo protiv Širkuha za svega dva dana, apotrebno nam je daleko više vremena da stignemo do Atfiha.” Turčinovečizme sa srebrnim petama lupkale su po podnim pločama portika odzelenog mermera dok je koračao napred-nazad. „Ukoliko ovakopodelimo naše snage, rizikujemo da dvaput budemo poraženi...”

„Želim da Atfih bude zaštičen”, rekao je Džalal hladno.Gokbari se nakostrešio. „A šta kalif želi? Je l' to njegova želja ili vaša

da izgubimo živote uzaman?”„Usuđuješ se da me propituješ?” Džalal je skočio na noge, a bela odora

mu je zašuštala poput efritovih krila. Nagnuo se iznad niskog Turčina.„Beli robovi s reke će se okupiti večeras ispred Vojničke kapije! Otiči ćetetiho iz Kaira ili će vaše porodice platiti danak! To je volja kalifova!”

Gokbari je bacio pogled u stranu, u nadi da će dobiti podršku drugihkomandanata. Međutim, nijedan čovek nije ustao u mamelukovuodbranu. Turanšahovo lice je bilo bezizražajna maska; Vanši je, međutim,uživao u nesreći svog rivala. Namignuo je, a usne mu se povukoše u kezotkrivajući požutele zube.

Džalal je prišao korak bliže. „Razumeš li zadatak koji ti je dodeljen, iliga moram ponovo objasniti tvom nasledniku?”

Gokbari je prezrivo šmrknuo, premda je znao da mu vezir nije uputiopraznu pretnju; niti se mogao oglušiti o svoja naređenja - robovi, pa čak idragoceni mameluci, gubili su glave pod dželatovom oštricom za mnogomanje. „Jašta, tako mi Alaha!” rekao je napokon. „Jašta. Večeras polazimoza Atfih.”

Vezir je klimnuo glavom. „Vanši, udvostruči patrole po gradu.Stavljam gradsku miliciju pod tvoju upravu, takođe. Iskoristi ih dazabraviš sve gradske kapije nakon večerašnje molitve. Širkuh ćenajverovatnije pokušati da pošalje uhode koji će širiti glasine i laži pogradu. Neka tvoji ljudi obrate pažnju na huškače, smutljivce i sličneprotuve. Turanšahu, učini što moraš kako bi palata bila bezbedna.”Krajičkom oka, vezir je spazio Mustafu koji je mahanjem ruku pokušavaoda mu privuče pažnju.

Vezir je okončao audijenciju odsečnim klimanjem glave. „Na svojepoložaje. Moram da se postaram za druge poslove.”

Gokbari je naklonio usiljenom formalnošću koja se graničila saruganjem i, sa svojim vojnicima za petama, zaputio se prema vratimagegajućim hodom rođenog konjanika. Vanši je ustao, naklonio se ipokazao rukom robu da ponese njegovu stolicu. Sudanci su se smejali itorokali dok su sledili svoje turske sadruge. Jandarijanski oficiri suposlednji napustili vrt, u tišini koračajući za svojim kapetanom.

Džalal se, čela nabrčkanog od razmišljanja, okrenuo prema Mustafi, astari evnuh je klimnuo glavom.

„Vaš gost je ovde.”„Da li ga je iko video kako dolazi?”Mustafa je odmahnuo glavom. „Naložio sam da ga par mojih

najodanijih evnuha doprati dovde kroz vrt Dajlam, kroz Kuću sećanja.Ona se malo koristi ovih dana.”

„Vazda si oličenje diskrecije, moj stari prijatelju.”„Jeste li sigurni da je ovo pravi način, ekselencijo?” upitao je Mustafa.

Čelo starog evnuha je bilo naborano od zabrinutosti. „Nema mnogoprefinjenosti u razvoju događaja koji predlažete.”

Džalal je stavio ruke iza leđa i zagledao se preko vrta, posmatrajućijato golubova načičkanih na vrhu udaljene kupole - sive mrlje naspramzlatnocrvene pozadine. Lišće platana šuštalo je na toplom večernjempovetarcu. „Vreme za prefinjenost je prošlo, Mustafa. Kucnuo je čas zaodlučnu akciju ili ništa.”

„Ovo je svakako odlučno.” Evnuh se okrenuo i zapljeskao rukama;vezirovi portiri su otvorili vrata ukrašena zlatnim arabeskama i pustiliunutra jednog jedinog čoveka. Mustafa se naklonio. „Ser Godfri deVezlej, ekselencijo.”

„Mir neka je s tobom, templaru”, rekao je Džalal.„Gospodaru Saracene”, odgovorio je Godfri, ponudivši svom

domaćinu neznatan naklon. Templar je večeras izostavio ratničku odeću.Ispod duge bele tunike svog reda sa crvenim krstom na grudima, nosio jepotkošulju od neizbeljenog platna i čakšire; srebrno raspeće je visilo salančića oko njegovog vrata. „Bio sam iznenađen kada sam dobio vašupozivnicu, mada sam znatiželjan zbog čega ona nije uključivala mogbrata, Hjua. Da li je posredi neka paganska spletka kako biste nasrazdvojili?” Godfri se osvrnuo oko sebe, očito zaprepašćen prizoromtolikog bogatstva. Njegov tupi mozak je bez sumnje već smišljao načinekako da ga prigrabi za sebe.

„Neću se pretvarati pred tobom, prijatelju moj”, rekao je Džalal.Pozvao je templara da sedne na divan dok im je Mustafa sipao vino.„Pojavio se problem koji preti da podrije naš savez.”

Godfri zaškilji očima. „Kakav problem?”„Veoma osetljive prirode.” Džalal je nasumice izabrao pehar sa

Mustafinog poslužavnika, otpio gutljaj, a zatim ga vratio na poslužavnik iuzeo drugi. „U vezi s kalifom. Izgleda da on više nije raspoložen daprihvati ponudu vašeg gospodara. Štaviše, vrši pritisak na mene dazarobim tebe i tvog saputnika i oboje vas pogubim.”

„Šta?” urliknuo je templar. „Božjih mu zuba! Jemčio si nam bezbedanboravak u Kairu, pseto!”

„I još uvek ga jemčim”, rekao je Džalal užurbano. „Još uvek vamjemčim. Kalifova ćudljivost, njegovo neprijateljstvo, međutim,predstavljaju nešto s čime se moramo izboriti, zbog čega sam vas i pozvaoovamo. Zatražiću ogromnu uslugu od vas - od vas lično, ser Godfri.Uslugu koja će nas, ukoliko je propisno izvršite, nesumnjivo obojicuobogatiti.”

Vezirove reči su zagolicale templarevu radoznalost. Godfri je nakrivioglavu. „Obogatiti nas obojicu, kažeš? Kako?”

Džalal je odmahnuo glavom. „Ne tako brzo, prijatelju moj. Najpre,zakuni mi se svojim bogom i hramom kojem služiš da ništa što ću ti ovdekazati neće preći preko tvojih usana, slučajno ili namerno, dabogda goreou paklu ako prekršiš reč.”

Godfri je pogladio brkove nadlanicom prekrivenom ožiljcima. Vezir jemogao da vidi kako mu mozak radi, kako vaga nedokučive i nevidljivestvari kao što zelenaš na pijaci vaga bakar i zlato; od dvojice Franaka,Godfri je posedovao znatno labaviji moral - Džalal ga je smatraonajgorom vrstom nevernika, ratnim huškačem koji je na rečima bio verannačelima svog reda, proglasima svog nazarenskog gospodara i sopstvenojzakletvi bogu. Njegove oči su, međutim, pokazivale suprotno. Kada jesticanje bogatstva bilo merodavno, oči Godfrija de Vezleja odavale suplitkost njegove vernosti. Napokon, templar je klimnuo glavom. „Imašmoju reč, gospodaru Saracene. Zaklinjem se bogom i hramom.”

Nakon sekundu-dve, Džalal je uzvratio klimanjem. „Prihvatam tvojuzakletvu. Naš problem je, vidite, religiozne prirode - kalif odbija da sepridruži nazarenima u borbi protiv svojih sunarodnika muslimana, neuzimajući u obzir činjenicu da ti isti muslimani osporavaju njegovofatimidsko poreklo u svakoj mogućoj prilici, i da su se zakleli na odanostkalifu iz Bagdada. Kalif ne uviđa ludost koju u sebi nosi takva vrsta slepevere. Neprijatelj je neprijatelj, bez obzira na to u kom pravcu se moli.”„Onda ga skloni u stranu i postavi nekog povodljivijeg kalifa”, rekao jeGodfri sa urođenom otvorenošću.

Džalal se nasmešio. „Odista, vi i ja se potpuno slažemo po tom

pitanju. A u istom dahu - znajte da je to usluga koju tražim od vas.”Templareva glava se trznula, dok je unezvereno gledao unaokolo.

„Hrista mu i svih svetaca, čoveče! Šta to govoriš? Hoćeš da ja...”„Nemoj”, rekao je Džalal, podižući ruku u znak upozorenja. „Ne

izgovaraj to naglas, prijatelju moj. Ti savršeno tačno znaš šta ja želim.Slažemo se da je posredi pipav zadatak i, da budem iskren, kome drugommogu da ga poverim? Svakako ne drugom muslimanu, jer je za naskalifov život svetinja. Nekom Jevrejinu, možda? Možda maronitskomprosjaku iz Fustata? Ne, prijatelju moj. Potreban mi je čovek na kogamogu da se oslonim - koliko na njegovu veštinu s mačem toliko i nanjegovu diskreciju. Ti, ser Godfri.”

„Nemam nikakvu želju da postanem mučenik, gospodaru Saracene”,ubacio se Godfri. „Niti sam raspoložen da me rulja Kaira rastrgne nakomade.”

Vezir je odmahnuo glavom. „Nisam ni ja. Ali, saslušaj me - šta ako tikažem da znam način kako da te sprovedem u kalifovu blizinu a da za toniko ne sazna? Da će stražari ispred njegovih odaja biti spori uproveravanju bilo kakvih zvukova borbe, pružajući ti dovoljno vremenada odeš odatle neviđen? I, još bitnije: šta ako ti kažem da na umu većimam spremnog žrtvenog jarca ukoliko se vesti prošire pre vremena?Tvoje ime, tvoj red, nijednom neće biti dovedeni u vezu s ovim delom.”

Templar je zavrteo pehar s vinom u ruci, zagledan u dubinu crnetečnosti dok je razmatrao implikacije vezirovih reči. „Sada shvatam zbogčega nisi pozvao ser Hjua da nam se večeras pridruži”, rekao je Godfri,posmatrajući Džalala suženim očima.

„On je nesumnjivo veoma dobar čovek, koji zaslužuje svojureputaciju, ali mu fali vaš osećaj za samoočuvanje. Vi razumete isto kolikoi ja da je samo krajnji ishod bitan, a ne način na koji je postignut.” Džalalse zavalio unazad na divan i ispružio noge. U daljini je čuo prve napeveezana kako se šire gradom. Kucnuo je čas za večernju molitvu.

„Ti ne žuriš da padneš na kolena kao ostali”, primetio je Godfri,iskapivši preostalo vino.

„Alah razume potrebe onih koji vladaju i ponekad nam progleda krozprste.”

Templar je počešao bradu. Vezir je već video kako tas na vagi pretežeu njegovu korist, dok je Godfri vagao gvozdenu težinu pohlepe nasuprotlaganom percu rizika. Frankove oči su zasjale. „Ukoliko uradim ovo, štadobijam zauzvrat? Spomenuo si nekakvo bogatstvo...?”

Džalal je raširio ruke, obuhvatajući čitavu palatu, Kairo - možda čak iceo Egipat. „Šta ti srce ište? Zlato? Dragulje? Konje? Robove? Kaži svoju

nagradu, prijatelju moj, i dobićeš je. No, ovaj zadatak mora biti izvršenuskoro.”

„Kada?”„Večeras.”Godfri je napućio usne, a zatim blago klimnuo glavom, shvatajući

vezirovu potrebu za žurbom. „On će biti sam?”„Ne. Imaće gosta za večerom. Svetog čoveka. I pobrini se da se

postaraš i za njega, takođe, ser Godfri.”Templar se namrštio. „Nisam tolika budala da ostavim živog

svedoka.”„Oh, on je mnogo više od toga.” Vezir Egipta se nakezio na sopstvenu

lukavost. „Biće nam potreban njegov leš da ga izložimo ispred palateukoliko želimo da žitelji Kaira poveruju kako je njihov voljeni kalifizgubio život od ruku ubilačkog sufija.”

P

ČETVRTA SURA:

OŠTRICA NOŽA

1.

AŽLJIVO:”JASMINA SE BRECNULA na dvojicu haremskih čuvara koji suiznosili umotani tepih iz Parisatisine sobe. „Persijski je”, dodala je

brzo.Stražari, obojica evnusi, nacerili su se gordoj mladoj Egipćanki. „Gde

želiš da ga odnesemo?” upitao je jedan na arapskom jeziku s teškimnaglaskom.

„U onu staru ostavu preko puta.” Jasmina je pokazala rukom prekodvorišta. „Ostaviću ga da tamo prenoći kako ne bi zagadio vazduh u sobimoje gospodarice. Sutra, narediću robovima iz perionice da ga dobroizribaju.”

Evnusi, džinovski Etiopljani u beloj svili i verižnim prslucima, slegnulisu ramenima jedan drugom dok su stavljali tovar na svoja široka pleća ikretali prema ostavi, a mišići su im se napinjali ispod tankog sloja sala.Sumrak je ustupio mesto zvezdama istačkanoj noći, ostavivši dvorištenapuštenim; većina žena se povukla u hamam radi večernjeg kupanja,dok su pojedine miljenice večerale sa kalifovim tetkama u njihovimintimnim odajama - bez sumnje da obaveste stare kučke o današnjimdešavanjima i da ih zabave najsvežijim skandalima. Jasmina je čula kakoslabašan smeh dopire iz daljine.

Veća od Parisatisine odaje, ostava u obliku slova L sadržala je čitav nizrazličitih predmeta - od platna koje je trebalo zakrpiti i dodatnih jastukaza sedenje do izbledelih suncobrana i komadića starog paviljona.

Prostor je služio za odlaganje predmeta koji se više nisu koristili ali jošuvek nisu bili spremni za bacanje u đubre. Najupečatljiviji deo prostorije,međutim, beše predivna niša u obliku školjke na vrhu slova L.

Jasmina je zatreptala kada su dva evnuha unela tepih unutra i bacila

ga nemarno na pod uza stražnji zid prostorije. Devojka je dala svakom pozlatni novčić dok su izlazili, klimajući glavom i zahvaljujući im se; zastalaje sa spoljašnje strane vrata ostave. Posmatrajući krajičkom oka,uzdahnula je s olakšanjem kada su dvojica evnuha krenula natrag na svojpoložaj a da se nijednom nisu osvrnuli preko ramena. Zašli su za ugaozgrade...

Jasmina je utrčala natrag u ostavu. Čučnula je i brzo razvezala uzicekojima je čilim bio uvezan i počela da razmotava tepih najbolje što jemogla u uzanom prostoru. Nakon poslednjeg odmotaja, Parisatis sepojavila na vidiku, raščupana i teško dišući dok se koprcala u pripijenimnaborima čilima.

„J’Alah!” Persijanka je udahnula kroz zube.Jasmina ju je uhvatila za ruku. „Ne tako glasno.”Parisatis je nosila običnu odeću: talasaste šalvare i izvezenu košulju od

damijetskog pamuka ispod dugačkog plavog ogrtača. Kosa joj je bilauvezana ispod turbana, sada nakrivljenog, i nosila je šal koji joj je skrivaolice. Uz malo sreće, mogla je proći kao dečak ili vitki evnuh. „Đavolskaideja”, promrmljala je, nesigurno se uspravljajući na noge. Otresla jeprašinu sa ogrtača i ispravila turban. „Kažeš da je ovo neko već uradioranije?”

„Drevna egipatska kraljica. Sakrila se u tepih kako bi izbegla ubilačkoludilo svog brata, kralja. Kada je bila slobodna, njen ljubavnik, princ dina,odneo ju je daleko, dalje od Samarkanda kako neki kažu.”

„Sažaljevam je ako je prevalila toliki put umotana u ćilim.” Parisatis jekročila u zadnji deo ostave, gde se niša u obliku školjke sijala naslabašnom svetlu. Upravo na ovom mestu je prvi put pronašla tajna vrata,pre više od godinu dana, kada je slučajno nabasala na skrivenu kvaku.Prolaz se granao u nekoliko hodnika - a jedan je bio onaj kojim je prošlenoći stigla u Zlatnu dvoranu. Nesumnjivo je jedan od njih vodio uskrovište Ludog kalifa, njegovu čuvenu i bogohulnu Lažnu ćabu.Okrenula se prema Jasmini. „Jesi li sigurna da nas možeš izvesti izpalate?”

Mlada Egipćanka je klimnula. „Istim putem koji sam koristila ranije -kroz kuhinje pa napolje kroz malu kapiju u zidu bašte. Odatle idemopravo na sever, u Vojničku četvrt. Gazela će nas čekati u krčmi Kod trijabuke, i vas dve ćete zajedno razgovarati s emirom Masudom.”

Samopouzdanje u Jasmininom glasu ojačalo je Parisatisino. Pritisnulaje skrivenu bravu vrata - izrezbarenu rozetu izlizanu od upotrebe - iposmatrala kako se vrata povlače unutra, na šarkama koje je samapodmazala. „Povedi nas i pomoli se da niko ne primeti da me nema.”

A

Jasmina je uradila upravo to.

2.

SAD JE ČUČAO NA petama na početku uske uličice koja se pružalaizmeđu dve stambene zgrade - jedne tihe, druge ispunjene svetlima,

zvucima i mirisima zajedničke porodične večere. Deca su se loptala naulici pod svetlima železnih uljanih lampi, dok su njihovi očevi, ujaci istarija braća sedeli na jastucima i ćilimima prostrtim pred vratimakaravan-saraja, razgovarajući o današnjim događajima dok je oštar mirishašiša lebdeo na noćnom vazduhu. Čuo je kako žene mrmljaju dok su se,neviđene, zajednički bavile kuhinjskim poslovima. Niko od njih -muškarci, žene, ili deca - nije imao ni najblažu predstavu o propasti kojaim se svakim časom sve više približavala.

Dve armije! Milostivi Alahu! Tako mu je Musa rekao pre nego što jenapustio karavan-saraj; to su bile vesti koje su im Zajnabini doušnicidoneli iz palate - dvojica templara su bila u Kairu kako bi postiglisporazum: Jerusalim će dodati svoju snagu u odbrani Kaira protiv sultanaDamaska, koji je odaslao armiju na zahtev prognanog vezira, Dirgama;poput ribe koja stremi mamcu na udici, Asad je krenuo za njom bezoklevanja. Zašto? Šta se Jerusalim nadao da će dobiti ovom pogodbom?Uporište u Egiptu? Amalrik je nesumnjivo nameravao da prevari Džalaladok je vezir, pak, nesumnjivo nameravao da nahuška muslimane protivFranaka i izbori za sebe dominantniji položaj. Asad se čudio vezirovojzaprepašćujućoj aroganciji. Uprkos gradskim zidinama koje su bileporoznije od mokrog platna i armiji sklonoj samoubilačkim napadima,Džalal je još uvek smatrao da je u prednosti nad Jerusalimom iDamaskom. Na neki način, i jeste bio. Vezir je iza sebe imao bogatstvoNila na koje se mogao osloniti.

Asad je odmahnuo glavom, još uvek u neverici. Alahu! Sumnjao je daće vezirova smrt bilo šta promeniti, sada. No, nije bilo na Asadu daodlučuje o tome. Njegov zadatak se nije promenio: zaštititi kalifa,osigurati njegov presto i učvrstiti savez između Alamuta i Kaira. Da bi toostvario, ubiće vezira - i svakoga ko mu stane na put. Samo se molim danisam zakasnio.

Asad je ustao. Red građevina se završavao dalje niz ulicu. Video jeparče otvorenog prostora okruženo visokim palminim drvećem, paradno

polje, a zatim i odsjaj bledog kamena koji je označavao Smaragdnukapiju, u severoistočnom uglu velike Istočne palate. Kucnuo je čas da sesretne sa svojom pratnjom.

Još jednom odeven kao sufi, Asad je sada bio odeven u bolju odećunego u Sivoj džamiji: crni ogrtač od lake vune preko kaftana opasanogsrebrnim pojasom, čiji je sivi pamuk bio protkan crnim koncem naramenima i okovratniku. Nosio je mali zeleni turban koji je označavaonjegov status hadžije, osobe koja je išla na hodočašće u Meku. Sandale isalavar zamaskiran u štap za hodanje, pokupljen iz uličice iza Sivedžamije, dovršavali su njegovu masku. Sa svakim narednim korakom,Asadova ramena su se opuštala; šepanje mu je postajalo sve izraženije,tako da je dok je stigao do ivice paradnog polja njegov preobražaj izasasina u obogaljenog svetog čoveka bio potpun.

Prelazeći preko paradnog polja, Asad je primetio da se odvija neštočudno. Vojnici su se okupljali u malim grupama pod plastom noći. Turciu punoj ratnoj opremi, sa dugačkim kopljima u rukama i tobolcima naleđima, sa nekolicinom Čerkeza raštrkanim tu i tamo među njima - belirobovi s reke; Asad je pročitao nešto zlokobno u načinu na koji su čučalizajedno, glava pognutih u usijanoj raspravi kao da čekaju na... na šta? Nanaređenje da se okupe ili razlog da započnu nerede na ulicama? Asad nijeuspeo da odredi nagoveštaj ni jednog ni drugog.

Dok se približavao Smaragdnoj kapiji, visoki Etiopljanin odeven ujarku svilu iskoračio je iz duboke senke i duboko se naklonio, naizglednezainteresovan za sve veći broj vojnika koji se okupljao ispred palate.„Es-selam alejkum” rekao je glasom istovremeno dubokim i zvonkim. „Tisi Ibn al Tejmani iz Hidžaza?”

„Alejkum es-selam. Zaista, ja sam taj.”„Moj gospodar ti poručuje da kreneš za mnom”, zapevušio je ogromni

Afrikanac. Hodajući sa impozantnom gracioznošću, proveo jeAsada kroz Smaragdnu kapiju, pored skupine jandarijanaca

zaduženih da je čuvaju, a zatim preko zelenog i raskošnog vrta po kojemje kapija i dobila ime.

Ulazak u palatu je bio poput uranjanja u svet neuporedive raskoši -oduzeo je dah čak i Asadu, čije su oči videle riznice sa blagom Skrivenoggospodara ispod temelja Alamuta. Debeli ćilimi su prigušivali njihovekorake dok je Asad šepao za svojim vodičem kroz široke hodnike; izmeđuniša u zidovima u obliku školjki, živopisne tapiserije upijale su svetlostbezbrojnih staklenih i pozlaćenih uljanica. Visoki potkovičasti lukoviotvarali su se u salone, u trgove uokvirene arkadama na mermernim iporfirnim i zlatnim stubovima. Na svakom koraku video je parove

stražara - visoke Sirijce, plaćenike jandarijance, koji su stajali na svojimpoložajima nepokretni poput kamenih statua starog Egipta.

Napokon, vodič ga je doveo do vrata prekrivenih zlatnim arabeskama,usađenih u izvajani kameni luk, pored kojih su stajali svuda prisutniSirijci. Zaista su ga okružili sa svih strana. Ovde se Etiopljanin naklonio ipredao Asada u ruke starog evnuha. Starac je osmotrio obogaljenog sufijaispod podignutih obrva, nesumnjivo primetivši sijaset ožiljaka nanjegovom licu.

„Opasno mesto, Hidžaz”, rekao je nakon nekoliko trenutaka, „kadačak i sveti ljudi odatle izgledaju poput ratnih veterana.”

Kao Ibn al Tejmani, Asad se kiselo nasmešio, kao da opaska koja mu jeupućena ne predstavlja ništa novo. „Čak i oni koji ne učestvuju izravno uratu mogu biti obeleženi njime, prijatelju moj. Ožiljci koje nosimpredstavljaju delo pripadnika suparničkog plemena, Beduina koji jemislio da je najbolje da reši svoje razmirice oštricom sablje. No, Alah je usvojoj bezgraničnoj milosti odredio da preživim, i ja mu se odužujem takošto sledim put njegove tajanstvenosti.”

„A Beduin?”Ibn al Tejmani je slegnuo ramenima. „Inšalah, srešćemo se ponovo. Ili

nećemo.”Evnuh se zakikotao. Pokretom ruke naredio je stražarima da otvore

teška vrata, iza kojih se nalazio uzani vestibil koji je vodio do još jednogluka. Vojna oprema je zazvečala i zazvonila kada se desetak jandarijanacaraspoređenih duž vestibila uspravilo u stav mirno. „Postoje li neka jelakoja ne prijaju tvom stomaku, efendijo?”

„Samo ona zabranjena Kuranom.”Evnuh je klimnuo glavom i napućio usne. „Dabome. Pođimo, onda.

Ne smemo dopustiti da nas princ vernih čeka.”Unutrašnja vrata su vodila u kalifove odaje: niz prostorija bogato

ukrašenih zlatom, skupocenim drvetom i svilenim draperijama. Uprkosizloženom bogatstvu i raskoši, odaje su nalikovale zatvoru - spolja čuvanebataljonom vezirovih plaćenika, a iznutra njegovim evnusima. I najmanjikalifov pokret vazda su pratile budne oči ljudi koji nisu gajili njegovublagodet u svom srcu. Ljudi koji su bili odani drugome. Sve u svemu, bioje to veoma drugačiji život od onoga u kojem je gospodar Al Hašišijeuživao - od njegove neosporne vrhovne vlasti do divlje slobode Alamuta.Kakva vajda od Fatimida kao saveznika?

Asad je sledio starog evnuha kroz predvorje te niz dugi hodnik ukojem su odzvanjali tihi zvuci frule, sitara i tamburine, sve do divanhanekoja je vodila u kalifovu ložnicu; obavijen oblakom mirišljavog dima,

Rašid al Hasan je leškario na svilenim jastucima i diktirao pismo pisarudok su muzičari svirali u pozadini.

Mladić je podigao pogled i slabašno se nasmešio. „Mir neka je stobom, Ibn al Tejmani iz Hidžaza.” Kalif je bio neformalno obučen ugalabiju i čakšire devičanski bele boje, pojas od zlatnog brokata, i fesobmotan turbanom. Njegovo stanje se popravilo od časa kada ga je Asadvideo u džamiji - premda i dalje usukano, boja se donekle povratila unjegovo lice, a njegove upale tamne oči bile su lucidne i blistale suinteligencijom.

Asad se naklonio. „I neka je s vama mir, gospodaru.”„Sedi, prijatelju moj. Sedi.” Princ vernih je pokazao na jastuke pored

sebe. „Mustafa, neka nam donesu hranu i vino, a zatim nas ostavi i čekaju predvorju dok te ne pozovem. Što se tiče vas ostalih - slobodni ste.”Pisar i muzičari su napustili prostoriju, praćeni starim evnuhom.

Pažljivo postupajući u skladu sa svojom maskom, Asad se s mukomspustio na jastuke i odložio štap za hodanje sa vrhom od slonovačenadohvat ruke. Postojalo je mnogo toga o čemu je trebalo da razgovara samladim kalifom, ali započinjanje teme o Džalalovom izdajstvu je značiloda bi Asad morao da otkrije svoj identitet, i odbaci obrazinu Ibn alTejmanija. Instinkt mu je rekao da postupa lagano. Prvo zadobij njegovopoverenje.

„Moj gospodaru, ja...” zaustio je lažni sufi, mršteći se. Nakon nekolikotrenutaka, Ibn al Tejmani se nasmešio i odmahnuo glavom, izvinjavajućise. „Drago mi je što vas vidim.”

„I meni. Šta te muči, prijatelju moj?”„Oprostite mi, o kalife. Posredi je samo... pa, video sam neobičan

prizor dok sam večeras dolazio ovamo koji nikako ne mogu da odagnamiz misli.”

„Šta se to video?”„Okupljanje belih robova s reke, gospodaru. Povelik broj tih vojnika je

dokono džedžao ispred Smaragdne kapije, a svi do jednog su bilinaoružani do zuba i spremni za rat. Siguran sam da su njihove namerezakonite i da im se ne može uputiti nijedna zamerka, ali me je prizorneobično podsetio na glasine koje sam čuo o skorašnjim nevoljama ugradu...”

„Neobično, odista.” Rašid se namrštio; najednom, zapljeskao jerukama. Stari evnuh, Mustafa, ušao je u prostoriju pre nego što je odjekzamro.

„Gde je moj vezir, Mustafa?”Evnuh je napućio usne. „On je... on večera sa kadijama iz Al Azarove

džamije. Da li da pošaljem nekoga po njega, vaše veličanstvo?”„Ne. Ali pošalji mu poruku da želim da ga vidim pre nego što se

povuče na počinak. Kaži mu da me zanima zbog čega se moji mameluciokupljaju ispred Smaragdne kapije. Idi.” Rašid al Hasan se zavalio ujastuke. „Tvoja mudrost me kopka, Ibn al Tejmani. Tvrdiš da sijednostavan čovek, ali primećujem da si mnogo pronicljiviji nego štoodaješ. Pre nego što popričamo o tvom učitelju, a ja zaista želim da čujemo njegovim putovanjima i učenjima, dozvoli mi da ti najpre postavimpitanje: kako izgleda Kairo viđen očima stranca?”

Asad je iskosa pogledao kalifa, i namestio izraz lica čoveka kojipažljivo bira reči, uplašen da bi mogao kazati previše. „Kairo je Majkasveta, gospodaru. Ko sam ja da sudim o njegovim manirima i manama?”

Rašid je otvorio usta da mu odgovori, ali je zaćutao kada su roboviuneli hranu i piće. Evnusi su hitro postavili poslužavnike sa pečenompiletinom u teško začinjenim sosovima i zdele sa povrćem isprskanimkapljicama maslinovog ulja; stare i mlade sireve, vekne sveže ispečenoghleba sa istopljenim buterom i medom, ušećerene smokve, datule, isirijske grožđice. Jedan evnuh je ostao u sobi, kušajući redom svako jelo, apotom je otpio po gutljaj iz dva orošena pehara hamra. Kalif ga je otpustionakon izvesnog vremena, nakon što evnuh nije pokazao nikakve znakemučnine.

„Žalostan komentar”, rekao je Rašid, a ruke su mu se tresle dok jeispijao prvi pehar s vinom, „žalostan, odista, kada ne mogu da uživam uprostom jelu bez straha od otrova. No, hajde, prijatelju moj. Vratimo sena moje pitanje. Mora da imaš barem nekakvo mišljenje o Kairu, bilo onodobro ili loše? Govori otvoreno i nemoj strahovati da ćeš me uvrediti.Istina, pa čak i istina koju nije prijatno čuti, vazda je najbolja u očimaAlaha.”

„Moj učitelj se ne bi složio s tim”, Asad je zabrundao. Uprkosuloženom trudu, komadić njegove savesno održavane fasade okrunio se iotpao. Oči su mu poprimile surov izraz, a lice mu je izgubilo dobar deopređašnje blagosti kada se Ibn al Tejmani namrgodio. „Istina je neobičnastvar, gospodaru. Bila ona prijatna ili ne, oni na vlasti retko kad zbilja želeda je čuju naglas izgovorenu. Većina vladara više voli laž, koja je poputgline na grnčarskom točku. Ona je rastegljiva, i lako ju je oblikovati u bilokoji oblik u bilo kojoj situaciji. Istina je, međutim, čvrsta poput granita ipodjednako nesavitljiva. Počujte me, gospodaru. Kazaću vam istinu, ineka Alah bude svedok istinitosti mojih reči: uprkos mnogimblagodetima, Kairo na sebi nosi znake užasne boleštine.”

Rašid je klimnuo glavom, a linije zabrinutosti izborale su njegovo

opijumom opustošeno lice. „Kako se zove ta bolest?”„Ambicija, moj gospodaru. Ogoljena, nezauzdana ambicija. Zbog čega

drugog vaši emiri dozvoljavaju svojim ljudima da prave nerede poulicama, ako ne zbog toga da bi pospešili sopstvene ambicije? Zbog čegase, takođe, vaši evnusi bogate na račun vaše časti, ako ne da pospešesopstvene ambicije? A ipak, ma koliko da su njihovi prekršaji strašni,nijedan čovek nije više doprineo pomračenju Kaira od Džalala al Azizaibn al Rahmana, vašeg vezira. Njegova ambicija jeste da vas zameni, mojgospodaru, i da vlada Kairom kao što Nuradin vlada Damaskom - kaosultan. Već je naneo više štete nego što možete i da zamislite.”

Asad se pripremio za Rašidovu tiradu, spremajući se da pregrmisilovita poricanja princa vernih - i tako potvrdi sopstvene reči kako istinanikada nije nešto što vladar zbilja želi da čuje. Međutim, ono što Asad nijeočekivao beše Rašidovo ćutanje, njegovo nemušto prihvatanje Ibn alTejmanijevih optužbi. Mladić se zavalio unazad, a hrana ispred njega jeostala netaknuta; senka bola prešla mu je preko lica.

„Rekao bih da niste iznenađeni što čujete ovo, o kalife?”„Ne”, uzdahnuo je Rašid. „Nisam. Veoma rano sam naučio da takva

ambicija ide zajedno sa vezirskim ogrtačem - neizbežno zlo, može se takoreći. Ne mogu da kažem da odobravam, ali ja sam previše slab i lišenpodrške ovde, u palati, da bih učinio bilo šta u vezi s tim. Ne, prijateljumoj, ono što mi nanosi sramotu jeste činjenica da čujem ove rečiizgovorene ustima čoveka iz Hidžaza. Nisam imao pojma da je mojpoložaj beskorisne marionete toliko nadaleko poznat.”

„To nije toliko opštepoznato kao što mislite, o kalife”, odgovorio jeAsad. „Džalal prikriva svoje tragove prilično dobro. Na svu sreću, mojučitelj me je obučio da prepoznam takve tragove gde god da ih primetim.Takođe me je obučio da... uklonim čoveka koji ih je napravio.”

Rašid je skočio kao oparen. „Šta hoćeš da kažeš?”„Hoću da kažem...” Asad se uspravio u sedeći položaj, mrdajući

kljakavom nogom, ispravio je ramena i protegao vratne žile. Bojanjegovog glasa se promenila, a oči su mu postale hladne i nemilosrdne.„Hoću da kažem da moj učitelj veruje - a ja delim njegovu veru, takođe -da bi za vas i za Kairo bilo najbolje ukoliko bi se život Džalala al Aziza ibnal Rahmana okončao. Večeras.”

Kalif je zatreptao. „Nemoguće! Kako...?”„Moj gospodar vam je poslao oružje, gospodaru. Oružje i ponudu

prijateljstva. On je spreman da zaboravi razmirice koje dele vaše dve kućejoš od vremena kada nijedan od vas dvojice nije ni bio rođen. On želi daponovo preuzmete ono što vam je Džalal oduzeo.”

U

„Zašto? Ko si ti? Ko je tvoj gospodar?”„Zar to već niste pogodili? Moj gospodar je mladi šeik čuvenog

porekla koji boravi na vrhu planine pored obala Kaspijskog mora...”

3.

SENKAMA OBAVIJENIM SOKACIMA RUB al Maijita - Prebivališta mrtvih -Jeretik je čučao i posmatrao leševe Gamala i njegove braće - fedajina.

Bleda svetlost izlazećeg meseca otkrivala je činjenicu da je Gamal biomučen; prsti jedne šake su mu bili odsečeni, pre nego što mu je ubodčelika u srce okončao život. Na beživotnom i ukočenom licu mu se jošuvek nalazio izraz čemernog užasa. Jeretik je podigao pogled sa leševa iosmotrio tihe mauzoleje, bezlični zid uličice. Koga god da su Gamal injegovi ljudi pratili od karavan-saraja naovamo, ta osoba ih je namamilau klopku - iz koje Gamal nije umeo ili nije hteo da se izvuče.

„Šta si to uradio, budalo? Šta si mu rekao?”Odežda je zašuštala iza Jeretikovih leđa. Zadrhtao je kada je poznata

studen ustalasala topli noćni vazduh. Bacio je pogled preko ramena. Okonjega, fedajini veterani - ljudi koji su se nebrojeno mnogo puta ranijedokazali čvrsti kao železo - iznenada su se unervozili, napeti i uplašeni.Kao što je i trebalo da budu.

Ibn Šar je došao.Volšebnik je bio odeven od glave do pete u crno, a jedino što mu se

moglo videti od lica dok je izranjao iz tame na zrak bledog mesečevogsvetla behu njegove oči - tamne i hipnotišuće, kako blistaju misterioznimžarom. Badr al Mulahid se pridigao na noge i naklonio.

„Nepotrebno rizikujete dolazeći ovamo, gospodaru.”„Ponekad”, uzvratio je Ibn Šar, „nije dovoljno ispitati taze umoren leš.

Mora se takođe ispitati i mesto na kojem je oduzet život.” Podigao jeglavu i duboko udahnuo, onjušivši vazduh poput lovačkog psa. „EmirNoža je odgovoran za ovo?”

Jeretik pogled je odlutao prema leševima. „Siguran sam u to. A, prenego što sam ubio Gazelu, čuo sam kako jedan od njenih saveznikaizgovara Emirovo ime. Zove se Asad.”

„’Lav’. Sasvim prikladno.” Ibn Šar je prikupio skute tamne odežde ičučnuo pored Gamalovog trupla. „Da li je bilo ikakvih svedoka ovogpokolja?”

„Ako ih je i bilo, nismo uspeli da pronađemo nijednog.”Ibn Šar je klimnuo. Zavukao je ruku u odoru i izvukao malu, ravnu

kutiju od uglačanog abonosovog drveta, čiji je poklopac na šarkama bioukrašen srebrnim filigranom. Mag ju je otvorio s preteranom brigom.Unutra, fina siva prašina presijavala se poput mesečine u prahu.Promrmljavši basmu sebi u bradu, Ibn Šar je uzeo prstohvat prašine injome poprskao Gamalove beskrvne usne. „Itkalim!” rekao je. „Itkalim!”Zaljuljao se na petama i sačekao, dok su mu oči bleštale u tami.

Ništa se nije desilo.„Beskoristan”, kazao je volšebnik, više sebi nego drugima. Ibn Šar je

zatim brzo ponovio ritual, najpre iznad rasporenog fedajina, a zatim i nadonim sa zjapećom ranom na vratu. U oba slučaja, ništa se nije stvorilo. IbnŠar se uzrujao. „Svi do jednog su beskorisni!”

„U čemu je problem, gospodaru?”Ibn Šarove oči se suziše kada je zatvorio poklopac kutijice i vratio je

unutar nabora odore. „Možda je naš neprijatelj daleko umešniji nego štosam isprva pretpostavio.”

„Kako to mislite?” Jeretik se pobliže zagledao u leševe, pokušavajućida uoči štogod da je propustio.

„Ljudska duša je nalik plamenu sveće, Badre. Čak i kada je ugasiš,sićušan plamičak - šarara - i dalje nastavlja da postoji unutar tela. Svremenom taj plamičak usahne. Međutim, dok se to ne desi, osoba vičnanekromantiji može raspaliti ovu duhovnu žeravicu i privremeno jenanovo rasplamsati. Prašina je trebalo da podstakne šararu da otkrijeposlednju stvar koju je mrtvac video.”

„Jesmo li onda stigli prekasno, šta mislite?” Jeretik je pogledompreleteo preko leševa. „Da li se ta umiruća varnica već utulila?”

„Možda kog jednog, pa čak i kod dvojice, ali kod sve trojice? Ne,potcenili smo Emira Noža. Kakve god veštine da još poseduje, jasno mi jeda ima dovoljno znanja da uništi šararu kako je ne bih iskoristio zaposmatranje kroz Gamalove umiruće oči.”

„Da li je, onda, istina ono što govore o njemu? Da je ubio đina? Zar nebi takav čovek znao ponešto o čarobnjaštvu?”

Ibn Šar nije progovarao nekoliko trenutaka, dok su mu oči sevale.Najednom je, u kovitlacu odeće, ustao i okrenuo se u mestu. „Ponesite ih!Moram da ih detaljnije proučim pre nego što razaznam prirodu njegoveveštine.”

Jeretik je mahnuo svojim ljudima, koji su između sebe razmotali teškoplatno - brodsko jedro, najverovatnije pokupljeno sa olupine neke felukesa Nila. „Pronaći ću ovog Asada, gospodaru, kao što sam pronašao i ostale

P

pse Alamuta.”„Budi oprezan, Badre”, odgovorio mu je Ibn Šar. „Ovaj plen je opasniji

od svih ostalih zajedno. Nemoj nijednog trenutka da zaboraviš: dok titragaš za njim, on takođe traga za tobom, a on sada nesumnjivo znamnogo više o tebi od tvog imena.”

4.

ARISATIS JE OKUSILA SLOBODU. Dok je prolazila kroz bučnu kuhinju iulazila u baštu okruženu niskim zidom - gde je sam noćni vazduh

izgledao začinjen majčinom dušicom, korijanderom i mirođijom -zadrhtala je od radosnog iščekivanja pri pomisli na ono što je čeka izvanpalate. Napokon će izaći van zidova koji zadnje dve godine predstavljajunjen zatvor! Biće slobodna! Međutim, ozbiljnost situacije sputavala jenjeno ushićenje. Ukoliko je otkriju kako spletkari protiv vezira,najverovatnije će trampiti svoj raskošan zatvor za plitki grob.

Jasmina je klimnula glavom i pokazala joj rukom da krene napred.Nikakvi stražari nisu patrolirali majušnom baštom, čiji su zidovi bilivisoki poput odraslog čoveka. Sa druge strane stare zabravljene bronzanekapije nalazila se mahala poznata kao Barkija, četvrt stambenih kuća izelenaških vila prošaranih visokim karavan-sarajima i još višimskladištima. Jasmina je podigla zasun, propustila Parisatis i zatvorilakapiju za sobom.

Tako jednostavno! Parisatis je podigla pogled prema nebu istačkanomzvezdama. Osećala je kako kaldrma isijava zaostalu dnevnu toplotu i čulaslabašnu muziku i glasove koji su dopirali iz zgrada s druge strane ulice.Zraci svetlosti izbijali su kroz prozore sa rešetkama i bojili noćno nebokrvavocrvenim i svetložutim prugama. Tako predivno jednostavno! Parisatisse glasno nasmejala.

Jasmina se namrštila. „Požurite, gospodarice! Vojnici patroliraju ovomulicom. Nije bezbedno dangubiti.”

S rukom u ruci, par devojaka se zaputio prema severu. Jasmina ih je snepogrešivim instinktom vodila kroz bezimene sokake koji su sepreplitali između stambenih zgrada od pečene zemlje, sve dok mekasvetla Barkije nisu ustupila mesto sablasno bledoj rasveti Vojničke četvrti.Ovde je, okupane uljastim narandžastim sjajem železnih uličnih svetiljki,Parisatis videla fatimidske vojnike i strane plaćenike kako hodaju ulicama

u pijanim družinama i na sav glas pevaju pesme o prohujaloj slavi nanekolicini različitih jezika. Njeno ushićenje se pretvorilo u strah. Skrenulaje pogled sa svodnika i odrpanih uličnih bandita, harafiša, koji su jojdobacivali skarednosti iz mraka zasvođenih prolaza. Prostitutke su senaginjale kroz prozore na drugom spratu okolnih zgrada i dozivale je,smatrajući je za moguću mušteriju; gole od struka naviše, s licimapokrivenih feredžama, kurve su izvrtale ruglu sve zakone pristojnosti.

Krčma Kod tri jabuke nalazila se u srcu Vojničke četvrti, unutarpreuređenog trgovačkog skladišta visokog tri sprata. Jabuke po kojima jemehana dobila ime, izlivene od bakra, behu postavljene u kamen iznadvisokog ulaznog luka čiji je zasvođeni prolaz vodio u avliju krcatu niskimstolovima, jastucima za sedenje, i soframa. Oblaci dima tamjana i hašišanaterali su Parisatis suze na oči kada se osvrnula unaokolo. Žene obučeneoskudno poput uličnih kurvi igrale su na stolovima praćene muzikomkitara i doboša. Muškarci koji su posmatrali njihovo uvijanje predstavljalisu mešavinu svih uzrasta i slojeva: mladi i stari, radnici i trgovci, čuvarikaravana i nezaposleni najamnici, među njima je sedelo desetak Turakanatmurenih lica i podjednak broj Čerkeza, koji su nosili karakterističnezelene pojaseve preko svojih belih odeždi.

Jasmina je zastala na tren, osmatrajući avliju poput lovca kojipogledom traži lovinu. Primetila je vlasnika krčme, starog vojnika kojegsu ljudi zvali Ahmed Bogalj, kako sedi s njihove leve strane. „On nammože kazati da li je Gazela već stigla”, prošaptala je Parisatis na uho.

Ahmed, Turčin čiji su nakostrešeni brkovi s vremenom poprimilisrebrnkastu boju, masirao je patrljak leve noge dok je potvrđivao onočega se Parisatis u potaji plašila: da nije video Gazelu te večeri. „EmirMasud je čeka, premda niko osim Svevišnjeg i svemogućeg boga ne možekazati još koliko dugo.”

„Gde se emir nalazi?”„Na spratu. Prva vrata s leve strane.”Jasmina je klimnula glavom Parisatis. Persijanka je primetila tračak

bola u devojčinim očima, kao da joj je Gazelino odsustvo zadalo udarac ustomak. „Pođimo, gospodarice. Moramo... moramo da razgovaramo sMasudom u njeno ime.”

„Jesi li sigurna? Zar ne bi trebalo da je ipak sačekamo?”„Ona možda neće doći.” Jasminin glas je bio ravan, bezizražajan. „A

ne smemo dozvoliti sebi da propustimo ovu priliku tako što ćemoprotraćiti vreme uludo.”

„Povedi nas, onda.” Parisatis je uzdahnula kada je krenula zaJasminom i pripremila se za zadatak koji ju je čekao - da ubedi čoveka

kojeg nije poznavala kako je kalifu preko potrebna njegova pomoć.Zamišljala je kako će se razgovor odvijati: on će zatražiti dokaz; ona ćemu odgovoriti rečima koje je čula izgovorene s vezirovih usana. A on ćeje najverovatnije nazvati alapačom i lažljivicom... ali morala je da pokuša,bez obzira. Kalifov život je zavisio od toga. Od nje.

Čak i pre nego što su dospeli do vrha stepenica, Parisatis je začulapovišene glasove.

„Ko, brate?” grmeo je muški glas s grlenim naglaskom tipičnim zaTurčina. „Ko će zaštititi naše žene i sinove od tog kurvinog sina Vanšija injegovog u svilu uvijenog gospodara?”

Stepenik je zaškripao pod Parisatisinim stopalom, a glasovi su istogčasa utihnuli. U istom trenu čerkeski mameluk u šlemu obavijenomturbanom i verižnjačom opasanom zelenim pojasom iskoračio je izpomrčine na vrhu stepeništa i podigao ruku u znak upozorenja. Drugomrukom je držao isukanu sablju.

„Šta vi tražite ovde?”Jasmina je odgovorila. „Moramo da vidimo emira Masuda! Gazela nas

šalje! Naredila nam je da razgovaramo s njim!”Pre nego što je mameluk stigao da odgovori, vrata iznad njegovog

levog ramena su se otvorila otkrivši lice koje je jedva suzdržavalo bes,tamnooko i žestoko. Muškarac koji je zurio u njih takođe je bio Čerkez:izduženih vilica, orlovskog nosa i visokog čela. Imao je jareću bradicu sadugim brcima, na krajevima ukrašenim perlama od kitove kosti. Nosio jepozlaćeni metalni šlem ispod crnog turbana i postavljenu verižnu košuljučiji je spoljašnji sloj od finog crnog platna bio protkan zlatom i srmom. Zapojasom od zelene svile i kože nosio je zadenutu sablju i zakrivljenibodež. Parisatis su podišli žmarci od njegovog nedokučivog pogleda.

„Ja sam Masud. Šta je s Gazelom? Gde je ona? Kazuj, brzo!”„Poslednji put sam je videla u karavan-saraju njenog oca”, odgovorila

je Jasmina. „Čovek je došao da joj nanese zlo, no ona je bila uverena da ćevojnici njenog oca izići na kraj s njim. Rekla mi je da je sačekamo ovdevečeras.”

Čerkez je nekoliko trenutaka ćutke razmišljao o njenim rečima. „Neliči na nju da kasni. Sajide”, obratio se podređenom oficiru u hodniku.„Otiđi u Abul Kasimov karavan-saraj i raspitaj se unaokolo. Budidiskretan, ali mi po svaku cenu donesi vesti o Gazeli.” Oficir se naklonio iotišao; Masud je širom otvorio vrata, i pokazao rukom Parisatis i Jasminida uđu. Sudeći po sjaju u njegovim očima, nije prihvatao ne kao odgovor.

Soba je bila oskudno nameštena, samo sa stolom, niskom hoklicom iotomanom. Zidovi su bili prekriveni bledim gipsom i crni od gareži

treperavih uljanih lampi. U uglu prostorije, namrgođeni Turčin u punomoklopu se šetkao tamo-amo, dok se prstima nervozno igrao sa kuglicamatespiha. Jasmina se okrenula prema čerkeskom emiru. „Moramo darazgovaramo nasamo.”

„Bez obzira na to što je Turčin, možete da verujete ovom ovde.Gokbori, držaćeš jezik za zubima, zar ne?”

„Jašta”, zarežao je Turčin.Masud je zatvorio vrata i okrenuo se. „A sada, recite mi šta je toliko

važno da rizikujete da vas prebiju ili nešto još gore kako biste pobegle izpalate?”

„Kalifov život”, odgovorila je Jasmina. Turčin je zastao u pola koraka.Masud je postao uzdržljiv i oprezan i posmatrao ih je kroz trepavice.

„Kako to misliš?”Mlada žena je zaustila da mu odgovori, ali ju je zaustavio lagan dodir

na mišici. Parisatis je zakoračila napred; zatvorila je oči i pokušala daodnekud duboko u sebi pronađe neeksploatisanu žilu hrabrosti. Nedozvoli da Al Gidova smrt bude uzalud! Ispravila je ramena, a nozdrve joj seraširiše pri sećanju na Džalalovo podrugljivo lice. Kada ih je ponovootvorila, oči su joj bleštale plamenom osvete. „Prvo ti meni reci jesu li belirobovi s reke vezirova stvorenja, ili ste pravi muškarci?”

„Vezirova stvorenja?” zarežao je Gokbari. „Tja! Ne vređaj nas, ženo!Ne prođe nijedan dan a da se ne pomolim Alahu za jedan jedini trenutaknasamo s tim nakaznim kopiletom nekolicine očeva!”

Masud je klimnuo glavom, sučući svoje kitovom kosti iskićene brkove.„Ono što Gokbori govori je istina. Kalif je odvajkada bio naš gospodar.Želimo da ga vidimo bezbednog i ponovo na vlasti, kao što je to bilo uvreme njegovih predaka.”

„Vreme za tako nešto opasno brzo ističe, onda. Džalal je izdao vezira.Namerava da ga ubije i da se proglasi sultanom, a to mora da uradiuskoro, budući da se armija približava...”

„Znam. Armija iz Damaska”, prekinuo ju je Masud. „Ukoliko su totvoje vesti, gospo, onda se plašim da si proćerdala i svoje i moje vreme, jersmo vrlo dobro upoznati s Džalalovim ambicijama. Za sat vremenapolazimo južno za Atfih, gde nameravamo da dočekamo Širkuhovesvinje kada pokuljaju iz pustinje.”

Parisatis je odmahnula glavom. „Jalov posao. Džalal zna da se Atfihne može odbraniti. Štaviše, on očekuje da ti i tvoji mameluci prebegnete ipridružite se Širkuhu. No, čak i ukoliko to ne uradite, čak i ukolikoostanete odani Kairu, Džalal veruje da će vas vojnici Damaska zbrisati slica zemlje. Bez obzira na ishod, više mu nećete predstavljati trn u šapi.”

„Alahu!” Gokbori je jurnuo napred, lupio pesnicom u sto i umalooborio uljanu lampu na pod. „Znao sam! Ali otkud ti znaš sve ovo, ženo?Jesi li ti vezirovo stvorenje? Poslato da nas navučeš na tanak led?” Izanjegovih leđa, Masud se namrštio.

Kroz Parisatis je prostrujala stihija besa. „Ko sada koga vređa? Znamovo jer sam sopstvenim ušima čula vezira kako spletkari! Ali to nije ononajgore. Svakako ste upoznati s dolaskom dvojice hramovnika prošlenoći? Oni su poklisari kralja Amalrika iz Jerusalima. Džalal je sklopiosavez s nazarenima protiv Damaska. Dok govorimo, armija iz Jerusalimase kreće ovamo, prema Kairu.”

Gokbori se trznuo unazad i opsovao. „Još jedna armija? To pseto nijespomenulo drugu armiju!”

Masud je počešao bradu. Buljio je napregnuto u Parisatis, nesiguran dali da poveruje u njene reči. „Ovo su loše vesti, zaista”, kazao je napokon.„Ukoliko je istina to što govoriš. Znam veoma dobro da je vezir zmijacrnog srca, ali nisam siguran da je čak i on sposoban za ovakvu vrstuizdajstva. Imaš li ikakav dokaz svojih reči?”

„Osim moje zakletve?”„Ženina zakletva je kao prašina na vetru”, promrmljao je Gokbori.Parisatis je mahnula rukama. „Pogledajte oko sebe! Zar vezirovi

sirijski najamnici, jandarijanci, ne kontrolišu sve glavne ulaze u palatu?Zar njegovi sudanski plaćenici ne vedre i oblače ulicama Kaira? Džalal jeuklonio sve koji mogu da osujete njegove planove, i ostavio jedino kalifada stoji na putu između njega i Sedišta božanske premudrosti. Kakavdrugi dokaz osim toga vam je potreban?” Parisatisine oči su zablistale naslabašnoj svetlosti kada je zgrabila Masudovu ruku. „Bez obzira na to da limi verujete ili ne, Rašidu al Hasanu je potrebna vaša pomoć! Vi ste belirobovi s reke, zaduženi za kalifovu bezbednost! Molim vas! Potrebni stemu!”

Gokborijeva molitvena brojanica je zazvečala kada je provukaonekoliko zrna između žuljevitih prstiju, nedirnut ženinom strastvenommolbom. Masud je zakoračio unazad i ruku prekrštenih na grudimanapregnuto posmatrao Parisatis dok je vagao njene reči u glavi - seckao jena komadiće i pretresao svaku njenu reč tražeći najmanji znakizmišljotine. Naposletku, podigao je obrvu prema Gokboriju. „Osećaj ustomaku mi kaže da ona govori istinu. Kazali smo da smo kalifovi ljudi,brate. Kucnuo je čas da to dokažemo.”

„J’Alah!” odvratio je Turčin. „Neće ti rasporiti samo stomak ukoliko seispostavi da je ova žena tek vešta lažljivica u vezirovoj službi. Previševeruješ ljudima.”

„Pa šta? Čini li to vezira išta manje šakalom? On nas je bukvalnoosudio na smrt i obećao naše žene i kćerke Sudancima! Šta imamo daizgubimo? Ja kažem da rizikujemo.”

Nakon nekoliko trenutaka oklevanja, Turčin je slegnuo ramenima.„Kada to kažeš na takav način, radije ću pljunuti u šejtanovo oko ipoginuti večeras nego što ću igrati poput lutke na kraju vezirovihstruna!”

„Znači, dogovoreno je.” rekao je Masud. „Moji ljudi su raštrkani.Imam šezdesetak vojnika koji se mogu okupiti istog časa kada ihpozovem. To nije ni izdaleka dovoljno da izazovemo Džalalove Sirijce.”

Gokbori je opsovao. „Ja imam dovoljno ljudi da savladamo prokleteSirijce, premda ćemo biti žestoko brojčano nadjačani ako pozovu upomoć Sudance.”

„Dakle, šta da radimo?”Parisatis je trepnula, iznenađena naglim obrtom. „Mora... mora li ovo

biti sveobuhvatan, izravan napad?”Masud se okrenuo prema njoj. „Znaš li možda za neki bolji način?”„Jandarijanci su pojačali stražu na glavnim kapijama, ali nisu bili

toliko marljivi kada su u pitanju neke manje kapije. Ukoliko vampokažemo put u palatu, kao i niz prolaza kroz koje ćete moći da sekrećete neprimećeni, da li biste mogli da istrgnete kalifa iz vezirovogstiska? Kada se nađe na sigurnom, kalif može da se obrati žiteljima Kaira,možda čak i običnim vojnicima među sudanskim plaćenicima, i ubedi ihda je u najboljem interesu grada da uklone vezira.”

„Možda”, odgovorio je Masud prstom tapkajući dršku sablje, „ali akomožemo da uđemo u palatu neviđeni, onda postoji šansa da zauzmemočitavu Istočnu palatu, pa možda čak i da zarobimo samog Džalala. Aukoliko ga utamničimo, njegove spletke će se urušiti kao kula od karata.Pričaj mi o ovim tajnim prolazima, gospo...”

Najveći deo sledećeg sata, Masud je ispitivao Parisatis u vezi s ulazomu palatu. Sprovela ga je kroz to korak po korak - najpre kroz baštu ikuhinje, a odatle do tajnih prolaza. Njeno otkrovenje da tuneli Ludogkalifa nisu puka izmišljotina izazvala je bujicu Gokborijevih prostačkihpsovki. „A Džalal nema pojma da ovi prolazi postoje?”

„Ne, on zna da postoje”, odgovorila je Parisatis. „Ali poznat mu jesamo položaj tunela koji vodi od napuštenog ženskog kupatila dokalifovog vrta. Naravno, to je hodnik kojim ćemo morati da prođemokako bismo stigli do princa vernih.”

„Čuvaju ga stražari?”Parisatis je klimnula. „Da, ali ne mnogo njih.”

„Ipak, treba da očekujemo mogući otpor”, kazao je Masud. Čerkez jeposlao glasnike u barake gradske milicije u ulici Al Hudžar da pozovuljude kojima je verovao, njegove sadruge Čerkeze, dok se Gokbarispremao da pođe na paradno polje ispred Smaragdne kapije. Njihov planje bio veoma jednostavan: susrešće se u mahali Barkija i zajedno će ući upalatu. Masud i Čerkezi će štititi kalifa i zauzeti Zlatnu dvoranu, dok ćeGokbori i njegovi mnogobrojniji Turci izvršiti napad na vezirove sirijskeplaćenike.

„Osiguraj te kapije, brate”, rekao je Masud Turčinu kada su serastajali. „Zadrži Sudance izvan, a Džalala unutar palate. Ukoliko je toAlahova volja, do zore će kalif ponovo vladati Kairom.”

„Inšalah, brate”, odgovorio mu je Turčin. „Inšalah.”Tokom ovog razgovora, Parisatis je pogledala Jasminu koja je sedela

na hoklici u uglu prostorije. Devojčino čelo je bilo napeto od zabrinutosti;svaki put kada su vrata zaškripala na šarkama i otvorila se ka unutra, onase iščekujući naginjala unapred, moleći se da ugleda Zajnabino poznatolice umesto još jednog glasnika sa zelenim pojasom. Parisatis je prišladevojci.

„Nešto nije u redu”, prošaptala je Egipćanka. „Nešto se sigurnodogodilo nakon što sam je napustila.”

Parisatis je obgrlila rukom devojčino drhtavo rame. „Sigurna sam daje sve u redu. Ona...”

Iza njihovih leđa, vrata su se ponovo otvorila. Parisatis je osetila kakose Jasmina koči. Okrenula se i ispratila Egipćankin uplašen pogled. Udovratku je stajao Sajid, oficir kojeg je Masud poslao da pronađe Gazelu,lica bledog kao kreč.

Čerkeski emir je primetio čovekov izraz lica i namrštio se. „Dakle?”„G-Gazela, o emire”, promucao je. „O-ona... ona je mrtva!”„Šta?” Masud se trznuo unazad kao da je udaren, a korice sablje su

zazvečale o nogare stola kada se rukom uhvatio za ivicu astala u pokušajuda zadrži ravnotežu. „Kako to misliš, ona je mrtva? To je nemoguće!Kada? Kako...?”

„Negde nakon podnevne molitve, emire. Ubio ju je nekakav uljez,tako su mi rekli.”

U uglu, Parisatis je udahnula kroz zube i okrenula se da uteši Jasminu.Krv je nestala iz devojčinog lica, stegnula je pesnice svom snagom, apobeleli zglavci prstiju su joj čujno zakrckali dok se borila da zadržistihiju bola. Uzalud. Jasmina je vrisnula - beše to životinjski krik,podjednako urlik žalosti i besa. Skočila je sa hoklice i otresla Parisatisinuruku s ramena. Pre nego što je Persijanka uspela da je zaustavi, Jasmina je

D

izletela kroz vrata, odbacivši oficira, Sajida, silovito u stranu.„Jasmina! Čekaj!” Parisatis je krenula za njom, ali Masud ju je zgrabio

za nadlakticu pre nego što je prešla preko praga. „Jasmina!” Zabatrgala seu pokušaju da se oslobodi emirovog stiska, lica izobličenog u naletu očaja.„Puštaj me!”

„Prepusti devojčinu sudbinu u Alahove ruke”, rekao je turobniČerkez.

„Možda će uraditi nešto budalasto! Gazela je bila...”„Gazela više ne može da garantuje za tebe, zar ne?” Masudova

slobodna ruka se spustila na izlizanu dršku sablje. „Možda je njenoubistvo zaista onakvo kakvim se čini, tragična slučajnost, a možda i nije.Bez obzira na to, previše toga je na ulogu. Nećeš otići od mene sve dok nebudem siguran da sve ovo nije deo nekakve složene varke. Alah će čuvatitvoju robinju ukoliko mu to bude po volji. Hajde, zeman je da pođemo.”

Parisatis je klonula u njegovom stisku, izgubivši i poslednje atomesnage. Možda je ovako najbolje. Razuma pomućenog bolom ili ne, gdegod da se Jasmina zaputila svakako mora biti bezbednije mesto odpalate...

5.

ŽALALOVI KORACI SU ODZVANJALI po hladnom mermeru. Vezir jeprelazio preko poda, izgledajući kao majušna mrlja života ispod

visoke kupole Zlatne dvorane Al Muiza li din Alaha, u senci prestolaBožanske premudrosti. Sa svakim pređenim korakom, pogled bi muodlutao do kalifovog prestola. Mog prestola! Do svitanja, taj budalasti dečakće biti mrtav, a ja ću biti sultan! Sultan Kaira Džalal al Aziz ibn al RahmanlDžalal je stao. Grudi su mu se nadimale dok mu je osećaj euforije strujaokroz udove. Mogao je osetiti dah dugo očekivane pobede poputpovetarca s Nila na svojoj grozničavo toploj koži. Blizina pobede držalaga je u očaravajućem zagrljaju i davala mu samopouzdanje da zakoračinapred i stavi stopalo na najniži stepenik podijuma na kojem se nalaziosveti presto.

U tom položaju zatekao ga je Mustafa - kako započinje neumoljivuspon od vezira do sultana. „Ekselencijo”, rekao je stari evnuh, klanjajućise.

„Sve je sređeno?”

Mustafa je klimnuo. „Sve je spremno, ekselencijo. Svi naši igrači, i onivoljni i oni nevoljni, zauzeli su položaje. Kalif večera sa svojim gostom,Turanšah je povukao svoje jandarijance sa njihovih stražarskih položaja, au ovom trenutku nekolicina moje najvernije braće osluškuje i iščekujezvuke borbe. Sada, sve je samo pitanje strpljenja.”

„Strpljenje!” rekao je Džalal. Podigao je pogled i osmotrio prestoprekriven belim brokatom, čije su zlatne spojnice i delovi od slonovačesijah na svetlu bezbrojnih uljanih lampi. Tako blizu! „Da, valjanostrpljenje. Dogurali smo daleko zajedno, zar ne, Mustafa?”

„Jesmo, ekselencijo.”Džalal je s mukom odvojio pogled od prestola i okrenuo se prema

starom evnuhu. „Koja je cena svih ovih godina tvoje vernosti? Kakvunagradu išteš od mene?”

Mustafa se nasmešio, a bore starosti i izmoždenosti mu namreškašeoči. „Služiti vam je bila sasvim dovoljna nagrada, ekselencijo. No, nećuodbiti vašu darežljivost ukoliko poprimi oblik malene palate i moždanekolicine robova koji će se brinuti o mojim potrebama, tako da moguprovesti preostale godine života u udobnosti.”

„To je sve?” Džalal je upitno izvio obrvu. „Mala palata i šačica robova?Mora da želiš nešto više od toga?”

Stari evnuh je slegnuo ramenima. „Bilo šta više od toga prepuštamvašoj milosti, ekselencijo. Ili da kažem, o sultane?”

Džalal se nacerio osmehom ajkule. „Mudar si onoliko koliko siprepreden, moj stari prijatelju. No, hajde da ne deljemo ražanj dok je zecjoš uvek u šumi. Vrati se na svoj položaj i obaveštavaj me. Želim da znamkada delo bude učinjeno.” Vezir se ponovo okrenuo prema prestoluBožanske premudrosti - hladnom i blistavom poput udaljene zvezde.

Mustafa se naklonio i otišao.„Sultan”, prošištao je Džalal. Reč je odzvanjala Zlatnom dvoranom,

postajući usklik odobravanja dok je vezir spuštao nogu na sledećistepenik postolja...

* * *

6.

AL HAŠIŠIJA!”Kalif Rašid al Hasan trznuo se od lažnog sufija, odčoveka koji je sebe nazivao Ibn al Tejmani iz Hidžaza. Krv je iščilela iz

mladićevog lica. „Ti si... ti si asasin!”Asad je prebacio zamaskirani salavar preko kolena. „Jesam, ali nisam

ovde da bih vam naudio, gospodaru. Dolazim u miru s ponudomprijateljstva i pomoći od mog gospodara, Skrivenog gospodara Alamuta.”

Isprva, kalif nije progovarao, sve što je znao o sekti Al Hašišija poticaloje iz strašnih priča koje su kazivali ministri njegovog oca - priča osumanutim ubicama ludačkih pogleda, fanaticima koji su zaskakali žrtvekoje nisu ništa sumnjale i sekli ih na komadiće čak i po cenu da i sami pritome plate životom. Iz svoje maltene legendarne tvrđave u Alamutu,članovi Al Hašišije sejali su strah i trepet širom muslimanskog sveta,iznuđujući harač od prinčeva i kraljeva i ućutkujući bilo kakvoprotivljenje pretnjama iznenadne, grozne smrti.

A sada je emisar te zlokobne sekte sedeo pored njega i predstavljaočudnu suprotnost pričama koje je Rašid slušao kao dete. Ovaj čovek, ovajasasin, ni najmanje nije ličio na fanatika: njegove oči behu podjednakobistre i razumne kao oči pravnika od poverenja, a njegovo ponašanje nijebilo ništa manje smireno. Ipak, dok mu je maska svetog čoveka spadala slica, kalif je osetio podvodnu struju nasilja u ovom čoveku, divljačku inemilosrdnu prirodu koju su zauzdavale tanke trake učtivosti. Dolazim umiru, rekao je, sa ponudom prijateljstva i pomoći. A, tako mu Alaha, Rašid alHasan mu je verovao.

„Ne razumem”, rekao je kalif. „Zbog čega bi tvoj gospodar želeo dami pomogne? Fatimidi su raskrstili s Al Hašišijom još u vreme mogadede.” „Mora li to zauvek biti tako? Što se njega tiče, Skriveni gospodarAlamuta želeo bi da se neprijateljstvo između Alamuta i Kaira napokonokonča. Predugo se naši neprijatelji ujedinjuju, dok mi nismo uradili amabaš ništa osim što smo uživali u našim podelama, vodeći rat oko nasleđakoji već poodavno nema nikakvog smisla. Moj gospodar veruje da je bilodosta, gospodaru. Vi i on ste sličnog uzrasta, a on smatra da vaši ciljevinisu toliko različiti od njegovih: da srušite vašeg sunitskog protivnika uBagdadu, da odbacite Turke natrag iza Crnog mora i da preotmeteJerusalim iz ruku nevernika. Da li on greši u ovome, gospodaru?”

„Ne”, odgovorio je Rašid al Hasan; veđe mu se nabraše dok jerazmišljao. „Ne, ne greši. Zaista, i sam bih želeo da se ti ciljevi ostvare.Ali... kako? Moj vezir...”

„Vaš vezir je”, presekao ga je Asad zagrejano, „izdao vaše poverenje,gospodaru! Sećate li se čoveka po imenu Dirgam?”

Kalif se namrštio. „On je bio Džalalov prethodnik, ali je mrtav imatome već tri godine. Ubili su ga kada je pokušao da me svrgne s prestola.”

„Mrtav? Nije, moj gospodaru. To je samo još jedna od Džalalovih laži.

Dirgam živi u progonstvu u Damasku. Dok govorimo, on maršira premaKairu sa punom podrškom sultana Nuradina... i sa podrškom njegovearmije. Da sve bude još gore, Džalal spletkari protiv njega - i protiv vas -sa neverničkim kraljem Jerusalima, koji je poslao sopstvenu vojsku premaKairu. Samo je pitanje dana kada će ove dve armije stići do grada.”

„Alaha mi!” promrmljao je Rašid al Hasan, trljajući čelo. „Jesi lisiguran u to?”

„Jesam”, rekao je Asad. „Jedna od žena iz vašeg harema čula je ovespletke izgovorene s vezirovih usana lično. Prenela ih je jednom od slugamog gospodara, a odatle su reči doprle do mojih ušiju. Štaviše, verujemda je čovek ubijen jutros u vašem prisustvu možda pokušavao da vasupozori na to.”

„Harun al Gid.” Mladić je podigao pogled, a bol i bes su mu sekovitlali u očima. „Da, dobri Harun mi je kazao da ne verujem svomeveziru. Ovo su grdno loše vesti, prijatelju moj. Kako uopšte mogu da seborim s jednom armijom, a kamoli sa dve? Moram li da se prepustimDamasku na milost i nemilost kako bih se odbranio od franačkih pasa?”

„Dozvolite mi da uklonim vašu najveću pretnju u ovom trenutku,gospodaru. Podarite mi vaš blagoslov i već ove noći ću se rešiti Džalala,zajedno sa onim komandantima armije i dvorskim činovnicima koji vamnisu odani. Kada vaš položaj bude siguran, onda će vam Alah moždaotkriti šta bi trebalo da uradite. Potrebno mi je samo vaše odobrenje dastupim u akciju.”

„Moje odobrenje?” Kalif se nasmejao turobnim glasom lišenimhumora. „Zašto da ne? Dirgam se povezao sa Damaskom, a Džalal saJerusalimom. Zašto ja ne bih sklopio savez sa ubicama iz Alamuta? Hajde,onda. Imaš moju...”

Asad je podigao ruku, žustar pokret koji je istog časa ućutkao mladića.Asasin se namrštio; nakrivio je glavu osluškujući... i čuo nepogrešivostruganje kamena o kamen, za kojim je usledilo šuštanje odeće i topotčizama po elastičnom tlu dvorišta. „U vašoj palati ima previše radoznalihušiju, gospodaru.” Mišići Asadove desnice su nabrekli i zgrčili se kada jezgrabio dršku salavara.

„Tako mi Alaha!” Iznenadan vihor besa je preleteo preko kalifovoglica. „Umoran sam od ovoga! Ti tamo, u dvorištu! Prestani da se šunjašunaokolo i odmah izlazi na svetlost! Čuješ li me? Rekao sam...”

Na kalifovu naredbu, sablasna prikaza se pojavila iz mraka. Rašid alHasan je video samo kovitlavu belu odoru, prodorne oči skrivenekapuljačom i blesak čelika u šaci prekrivenoj ožiljcima. Asad je, međutim,video nešto drugo, nešto prišiveno na belu tkaninu što je iz njegovih usta

izmamilo prostačku psovku.Krvavocrveni krst templara.„Kuš, Saracenu!” Uljezov glas je zastrugao dok je išao napred i

podizao mač da zada smrtonosni udarac. „To je božja volja!”To je božja volja! Asad se setio kako je istovetan bojni poklič odzvanjao

grimiznim ulicama Askalona, nakon što su gradske kapije popustile isrušile se pod naletom opsadnih mašina. To je božja volja! Setio se kako jetemplar u tunici umrljanoj čađu i krvlju trijumfalno uzviknuo te reči kadje dograbio muslimansko nedonošče za pete i smrskao detetovu glavu ozid. To je božja volja!

Osveta se rasplamsala u dubini Asadovih očiju. Ispružio je nogu išutnuo niski stočić, poslavši ga klizeći preko poda pravo u templarevenoge. Sudovi su popadali; porcelan se razlupao na mermernimpločicama, a komadići nedirnute hrane su poleteli preko prostorije. Uljezje zastao na tren, pruživši Asadu dovoljno vremena da skoči na noge iisuče salavar iz korica. „Neverniče!” Zarežao je. „Hoće li te tvoj bog čuti upaklu?”

„Saracen sa petljom? Ha! Tvoja glava leti prva, onda!” Templar,Godfri de Vezlej, divlje se nasmejao i šutnuo stočić u stranu. Krenuo jećutke napred, dok je njegov teški dvosekli mač lenjo šarao po vazduhu.Mada su on i Asad bili slične visine, širina templarevih mišićavih ramenai duži domašaj ruku davali su mu prirodnu prednost - a on je to znao.Godfrijeve tanke usne izviše se u podrugljivi osmeh vrhunskenadmenosti kada se teški mač sa širokom oštricom susreo sa salavarom.

Čelik je udario u čelik... i brže nego što je oko moglo ispratiti, Asadovprotivnapad je ostavio skarletnu liniju preko templarevog obraza.Iskolačenih očiju, Godfri je odskočio unazad, prstiju pritisnutih na ranukoja ga je pekla. Kada ih je pogledao, prsti su mu bili umrljani krvlju.

Asasin mu je uputio okrutan osmeh. „To je Alahova volja, psu!”Besno urliknuvši, templar se bacio na Asada u uraganu čelika. Mržnja

je hranila svaki udarac, mržnja i žudnja za krvoprolićem koja jepremašivala dvoboj običnih neprijatelja. Nijedan čovek nije progovarao;jedini zvuci u prostoriji behu struganje i udaranje donova čizama popločicama, krckanje polomljenog porcelana pod stopalima, šištanjevazduha kroz stegnute zube i zvonko sudaranje sečiva.

Udarac je sledio udarac; u uzanom prostoru kalifove ložnice, templarje manje nalikovao na mačevaoca a više na kovača, čekićajući pogvozdenom nakovnju Asadovog garda. Teški franački mač sa širokomoštricom je trebalo da skrši Asadovu avganistansku oštricu odmah iznaddrške. Međutim, prastari čelik iz Damaska jedva da je bio zagreban dok je

templarev mač brzo gubio oštrice, koje su postale iskrzane usledneprestanog kažnjavanja.

Stil borbe se naprasno izmenio. Gromoglasni zveket čelika je utihnuo;sada je templarevo sečivo zasecalo samo prazan vazduh dok se Asadsaginjao i izmicao u stranu, neprestano u pokretu - poništavajućitemplarevu dvojnu prednost snage i dosega pomoću munjevite brzinegrabljivice. Asad se izmicao, ubadao i potisnuo franačkog protivnikanatrag sve do vrata dvorišta.

„Tako mi boga”, zadahtao je templar, „ti nisi nikakav sveti čovek!”Kapuljača mu je spala s glave, otkrivajući lice izrovareno boginjama icrnu kosu slepljenu od znoja. Krv mu je curila iz rasečenog obraza inatapala prednji deo tunike. Okrznuo je pogledom mladog kalifa, koji jebio na kolenima i preturao po rusvaju jastuka u potrazi za bilo kakvimoružjem. Dva duga koraka su ih razdvajala.

Asad mu nije odgovorio. Video je kako se čovekovi mišići napinju,ugledao mu je očaj u očima. Čovek je tražio otvor kako bi učinio svojpotez - trenutak pometnje, bilo šta. Asad mu je udovoljio. Premestio se snoge na nogu, praveći se da se okliznuo na umašćen deo poda...

Sa urlikom ranjenog tigra, Godfri de Vezlej, vitez svetog reda hrama,skočio je prema kalifu, zamahnuo levom rukom u širokom luku u namerida odgurne u stranu protivnika koji je naizgled izgubio ravnotežu.

Međutim, dok je jurio napred nemoćan da se zaustavi, Emir Noža jeveć bio u pokretu. Asad je čučnuo ispod te masivne ručerde i zario salavaru templareve grudi, odmah pored pazuha. Franak je zabrektao kada jegrimizna krv šiknula niz sečivo i isprskala Asadovu šaku.

„Za Askalon!” prosiktao je Asad, zuba stisnutih u pokušaju da zauzdaogoljenu, usijanu mržnju koja mu je uticala u telo.

Godfri se zateturao i zanjihao. Mač mu je ispao iz ukočenih prstiju.Otkucaj srca kasnije, pao je na kolena među izgažene ostatke kalifovevečere. Templar je zakolutao očima prema nebesima, dok mu je licepoprimalo mrtvački bledu boju. „Bože”, zavapio je, a krvavi mehurići muizbiše na usta. „Bože...”

Uz prezriv trzaj, Asad je oslobodio sečivo. Asasin je posrnuo. Dahćući,kleknuo je i obrisao salavar o tuniku palog templara. Trenutak kasnije jepodigao pogled i ugledao kalifa, sada na nogama, kako mu polako prilazi.

Rašid al Flasan je zurio u templarev leš. „Milostivi Alahu”,promrmljao je, a potom progutao knedlu. „T-templar... u Kairu? U mojojpalati?”

„Jedan od dvojice koji su juče stigli. Emisari kralja Amalrika izJerusalima.”

Mladić je obrisao znoj s čela. „Tvoj sam večiti dužnik, Ibn al Tejmani izHidžaza - ako je to uopšte tvoje pravo ime.”

Asad se uspravio. „Moji neprijatelji me znaju kao Emira Noža,gospodaru.” Kalif se trznuo, očigledno veoma dobro upoznat sareputacijom koja je pratila taj nadimak. „Međutim, vi me možete zvatiAsad, ukoliko to želite.”

„Šta ćemo sada... Asade?”Asasin je otišao do lučnog prolaza kalifove ložnice i bacio pogled niz

dugačak hodnik prema divanhani. Bili su sami, a ta činjenica je izgledalazlokobno - sve dosad, buka i galama nisu privukli ničiju pažnju, nievnuha, ni komornika, poslužitelja ili čak stražara. „Ako je ta matorazmija, Mustafa, istog časa čuo vaše tapšanje ranije, kako to da nije čuolarmu koju je ovaj nevernik podigao?”

„Da ga pozovem?”„Ne”, uzvratio je Asad i okrenuo se. Oči mu se sumnjičavo suziše. „To

mora da je deo vezirovog plana. Koliko dugo nameravaju da ignorišuzvuke borbe ne mogu kazati, no pretpostavljam da neće još dugo.Moramo da vas smestimo na neko bezbedno mesto, gospodaru. Negdeizvan Džalalovog domašaja.”

Rašid al Hasan je uzdahnuo. „Postoji li uopšte takvo mesto?”„Izvan ovih zidova”, odgovorio je Asad meko ali iskreno, „ljudi svih

boja kože vas uvažavaju kao kalifa, gospodaru. Veličaju vas kao princavernih, a vaš glas smatraju glasom samog Proroka. Ako uspem da vasnekako izbavim iz vezirovih kandži, uopšte ne sumnjam da će vas narodKaira zaštititi od zla - barem dovoljno dugo da završim zadatak koji mi jedodeljen. A nakon što uklonim Džalala i njegovu stranku, njegoveministre i ulizice, isti taj narod će doći glave svakome ko vam se nezakune na vernost. Ali, najpre moramo da odemo iz palate.” Asad jeizašao u dvorište, zastavši na trenutak da bi mu se oči privikle na mrak.Mlad mesec bojio je noć slabašnim srebrnkastim svetlom. „Držite na okutaj hodnik, gospodaru.”

„Sačekaj”, pozvao ga je kalif. „Iz tog vrta nema izlaza napolje. Jedinadruga vrata vode u moju spavaću sobu.”

„Možda je to zbilja tako, ali ovaj nazaren je ipak nekako ušao, asumnjam da je nameravao da se zadržava u blizini nakon što izvrši svojegnusno delo. Niti mogu da poverujem da bi vezir poverio desetinijandarijanaca, plus odabranim robovima, da čuvaju istinu o vašemubistvu kao tajnu. Ne, gospodaru, njegov put za bekstvo se nalazi negdeu ovom dvorištu. Pričekajte trenutak.”

Maltene presamićen do tla, Asad je krenuo duž spoljašnjeg zida,

tražeći bilo kakav znak mesta na kojem je templar ušao u dvorište.Primetio je rešetkasta vrata koja su vodila u kalifovu spavaću sobu,slabašno osvetljena uljanom lampom koja je gorela unutra, i svetlucavufontanu od hladnog mermera. Zid je bio gladak i ravan, izuzev jednejedine niše u obliku školjke, poput mihraba džamije. Usporio je korak kadaje prišao ovoj niši. Asad nije primetio nikakav konopac. Možda je templarnameravao da se popne uz jednu od topola u saksijama i preskoči prekozida? Međutim, ne. Drveće beše nejako i ukrasno, i nijedno stablo nijedosezalo do vrha visokog zida. Kako, dakle? Kako?

„Je li gotovo?”Asad se okrenuo na peti, prigušivši psovku. Pored njega, kamen je

zastrugao po kamenu kada se zid niše, delimično zaklonjenornamentalnim drvetom, povukao unazad. Zakoračio je unazad inamestio salavar tako da mu je oštrica bila skrivena od pogleda,priljubljena uz unutrašnju stranu podlaktice.

„Je li učinjeno?” glas je ponovio pitanje, nešto grublje ovog puta.Govornik je očekivao templara; slične visine i građe, tek nejasna siluetaobasjana s leđa svetlošću udaljene svetiljke, Asad i mrtvi nazaren moglisu biti jedna ista osoba.

„Jašta.” Asad je odgovorio, podražavajući najbolje što je umeotemplarev grleni govor „Učinjeno je.”

„Slava neka je Alahu!” Na Asadovo iznenađenje, glatko izbrijanievnuh obučen u odeždu vrhovnog komornika zakoračio je napred inestrpljivo mu mahnuo rukom. „Hajde, moramo da te vratimo natrag utvoju sobe pre nego što ljudi postanu sumnjičavi. Požurite, gospodaruviteže...”

Evnuh je uvideo svoju pogrešku istog časa kada je Asad zadao udarac.Pre nego što je čovek mogao da udahne vazduh, asasin mu je oštricomsalavara prerezao grkljan; brzo je spustio umirućeg komornika na zemlju ipritisnuo ga dok mu je krv natapala suvu travu i zemlju dvorišta. Nikodrugi nije došao za njim, a evnuhove noge koje su se trzale zadržale sutajna vrata otvorenim.

„Šta, kog đavola...?” promrmljao je Asad, gledajući u mračni hodnikiza lukavo skrivenog prolaza.

Asad nije traćio vreme na zaludno razmišljanje o tome ko je sagradioovaj prolaz ili zašto, niti je sebi dozvolio da ga zabrinjava pitanje kudahodnik vodi. Beše mu dovoljno saznanje da prolaz postoji i da će ihizbaviti iz onoga što je vezir smatrao klopkom bez izlaza.

Sa svirepim osmehom na usnama, otišao je da pozove kalifa...

A7.

RMIJA SE KRETALA KROZ ulice KairaStotine nogu su se vukle po zemlji i podizale prašinu nevidljivu

naspram tamnog noćnog neba. Čelik je škripao i zveketao, a mesečevasvetlost se odbijala od šlemova i pancir košulja poput igranja udaljenihmunja na vrelo letnje veče. Zveketanje ratne opreme nagonilo je pse namahnit lavež. Njihovi gospodari, probuđeni iznenadnom larmom,otvarali su drvene kapke na prozorima. Spremali su se da uzvikuju kletvei psovke kada se izvor galame pojavio na vidiku.

Parisatis je čula kako se kapci na pendžerima uz tresak nanovozatvaraju dok je napredovala s Masudom i njegovim Čerkezima krozstambenu četvrt Barkija. Kršila je ruke zbog buke i prašine koje jepodizalo marširanje tolikog broja ljudi. Svakako će ih neko čuti i podićiuzbunu? No, Masud je izgledao ravnodušno dok je hodao pored nje, tihoali bez ikakvog pokušaja da se šunja ulicama Kaira.

Shvatila je njegovu nezabrinutost kada su naišli na prvi leš. Telomišićavog sudanskog vojnika ležalo je nasred ulice s licem okrenutimnagore, a dve strele su mu štrčale iz bikovskog vrata. Prolivena krv već jeprivukla roj muva. Napred na ulici se nalazilo još leševa, ostaci sudanskepatrole pobijene iz zasede. Parisatis je koračala okolo strelama izbušenihtela i pokušavala da ne gleda u njihova mlitava lica, siva i zamrznuta usmrti.

„Gokbori je poslao svoje izviđače ispred nas”, prošaptao je Masud.„Njegovi Turci vide kao sove po mraku.”

Klimnula je glavom ali nije odgovorila, još uvek zanemela od vesti oGazelinom ubistvu, od Jasmininog bekstva iz krčme Kod tri jabuke. Bacilaje pogled na naoružane ljude koji su joj koračali s desne i leve strane.Milostivi Alahu, molim ti se da činimo ispravnu stvar. Međutim, bez obzirana to da li su bili u pravu ili ne, sada je bilo prekasno za preispitivanjenjihove odluke i suviše dockan za traženje drugih mogućnosti. Prolivšikrv u protivljenju veziru, oni su zapečatili sopstvenu sudbinu. A sada senovi strah ugnezdio u dubini njenog stomaka i potisnuo strah od toga dabudu primećeni: Šta ako omanemo? Šta onda? Parisatis je zadrhtala; nijeznala odgovor na to pitanje.

Kupole i minareti Istočne palate blistali su naspram zvezdamaistačkanog neba. Ispred, sokak kojim su hodali se ulivao u širu ulicu koja

se protezala duž palate. U mraku, Parisatis je jedva mogla da razaznaniski zid bašte sa starom bronzanom kapijom, zahvaljujući uljanoj lampikoja je gorela u niši pored.

Parisatis se ukipila kada je ugledala dvojicu jandarijanaca poredkapije. „N-nije bilo nikakvih stražara kada smo izašle!” kazala je,zgrabivši Masudovu ruku. „Moraš m-mi verovati!”

Čerkeski emir se okrenuo prema njoj. „Verujem ti. A sada, ućuti i nesmetaj”, prosiktao je, i mahnuo rukom jednom od svojih ljudi da priđenapred - vojniku sa riđom bradom obučenim u svilu i čelik. „Prebaci jepreko ramena i kreni za mnom.” Čovek je klimnuo; Parisatis je udahnulakroz zube kada je vojnik poslušao emirovo naređenje: ne previše nežno,uhvatio ju je oko struka i prebacio preko oklopljenog ramena poputdžaka žita.

Čovek je teturavo krenuo za Masudovim petama. Parisatis je bilaokrenuta prema uskom sokaku iz kojeg su upravo izišli. Premda nijemogla da vidi šta se dešava ispred njih, čula je kako Masud mrmlja sebi ubradu: „Tako je. Tako je. Mi smo dvojica običnih vojnika na povratku sazadatka.” Osećala je napetost mišića u vojnikovom ramenu uprkos tomešto se trudio najbolje što je mogao da izgleda nonšalantno.

Nakon nekoliko koraka, grub uzvik poslao joj je žmarce niz kičmu.„Stoj! Ko ide?”„Samo vraćamo nečiju svojinu u palatu, brate”, čula je kako Masud

odgovara veselim glasom. „Ova ovde lepojka pripada palati, ili baremtako kaže. Pretpostavljam da laže, ali tako mi Alaha! Dovoljno je zgodnada zaista bude cvet iz harema... mada, ako mene pitaš, potrebno joj jepodosta đubrenja!”

Vojnici su se nasmejali skupa s Masudom. „Spusti je na zemlju, deder,da je pobliže pogledamo.”

Čerkez je nemarno skinuo Parisatis s ramena. Iznenađeno je zacičala,ali je ipak nekako uspela da zadrži ravnotežu i ostane na nogama.Žuljevite ruke su je zavrtele, i suočila se s dvojicom jandarijanaca -Sirijcima u kalpacima i verižnjačama, čiji su beli halati bili prošivenisrebrnim i crnim vezom. Naslanjali su se na visoka koplja, a štitovi su imbili prislonjeni uz obližnji zid. Porumenela je pod njihovim bestidnimispitivačkim pogledima.

Masud je zakoračio između vojnika i provirio kroz rešetke kapije.„Alaha mi, ala je ovo čemerno stražarsko mesto. Šta ste to uradili da gazaslužite?”

„Nismo imali sreće”, odgovorio je jandarijac. Drugi se nacerioParisatis i obliznuo usne. Požuda mu je sijala u očima. „Pobogu, pa jedva

se može razaznati da je u pitanju žena ispod ove odeće. Najbolje je ostaviovde s nama. Mi ćemo...”

Masud je udario bez upozorenja. Ščepao je šiljak na vrhujandarijančevog šlema i trznuo vojnikovu glavu unazad. Čovekov uzvikiznenađenja se pretvorio u samrtni ropac kada mu je emirov bodežotvorio grlo. Preostali jandarijanac se okrenuo. Međutim, pre nego što suMasud ili riđobradi Čerkez mogli da podignu ruku na njega, Parisatis jezačula tiho šištanje za kojim je usledilo mesnato tup. Sirijčeva glava seizvila unazad a on je leđima udario u zid, dok mu je koplje ispadalo izruku; lagano, uz zvuk metala koji struže po kamenu, vojnik se skljokao natlo. Strela mu je štrcala iz levog oka.

Sa male razdaljine, odapeta moćnim turskim lukom, strela je probilane samo meso i kost jandarijančeve lobanje, već i metalni šlem.

Ošamućena, Parisatis je bacila pogled preko ulice. Gokbori jezakoračio iz senke na bledu mesečevu svetlost. Turski emir se cerio poputluđaka kada je dobacio luk nekom vojniku i isukao sablju. Masud mu jeklimnuo glavom u znak zahvalnosti, a zatim je kleknuo i obrisao bodež ohalat mrtvog vojnika pre nego što ga je vratio u kanije. Izvukao je nož izmrtvačevog pojasa i pružio ga Parisatis.

Persijanka je nemo zurila u zakrivljeno sečivo, inkrustiranodelikatnim srebrnim listićima; ruka joj se trznula unazad kada je napokonprihvatila oružje, sklopivši prste oko izlizane drške od slonovače. „Ja... janisam ratnik, gospodaru.”

„Znam”, rekao je Masud, „ali ukoliko stvari krenu po zlu, ne dozvoliim da te uhvate živu. Razumeš li?”

Parisatis je razumela. I previše dobro.Zadovoljan, Masud se okrenuo od nje. Čelik je zastrugao po koži kada

je čerkeski emir isukao sablju iz korica. Podigao je oružje visoko kako biga njegovi ljudi videli, dok se oštrica srebrnkasto presijavala na mesečini.„Beli robovi s reke! Za mnom! Alahu akbarl Za kalifa! Za Kairo!”

Stotine mačeva se uperiše prema nebu; njihovi vlasnici, bili oni Turciili Čerkezi, dodaše svoje gromke glasove njegovom: „Alahu akbar!”

A Parisatis je, stojeći zaboravljena u Masudovoj senci, držala bodežmrtvog vojnika u šaci. „Za Rašida al Hasana”, prošaptala je.

8.

JASMINA SE TEK NEJASNO sećala odlaska iz krčme - suzama zamrljanasećanja na glas koji je doziva, lica zamagljena bolom i poput krvi topla

tama sa druge strane, čiji je zagrljaj bio živ od šapata samooptuživanja.To je tvoja krivica! Ostavila si je da umre!Njeno telo se kretalo po sopstvenom nahođenju kroz uzane uličice

Vojničke četvrti; dok je trčala stalno na jug, nagon ju je nepogrešivo vodiooko prepreka na putu, bile one volovske zaprege natovarene kamenimblokovima ili skupine natmurenih sudanskih plaćenika. Prelazila je prekotrgova na kojima su svetlost uljanih lampi i podsmešljiv smeh dopiralikroz zatvorena vrata kuća uživanja.

Pustila si je da umre!Jasmina je ubrzala korak. Pluća su joj radila poput kovačkog meha,

duboko udišući prašnjavi vazduh; trčala je dalje, ne obazirući se na onošto joj se nalazi na putu, kao da je njena krivica bila živo stvorenje koje jeprogoni. Gonilo ju je kroz bazar duvača stakla i preko kasabe, gde jevečernja pijaca bila u punom zamahu. Čak i usred gungule trgovaca izanatlija, čula je odjek Zajnabinog glasa.

Zašto si me ostavila da umrem?Izdržljivost mlade žene je konačno popustila. Posrnula je i zanela se u

stranu, a pletene grančice su zakrckale i pukle kada se srušila na omanjupiramidu praznih kaveza i golubarnika ispred prodavnice lovca na ptice.Ležala je tu nekoliko trenutaka i slušala lupanje sopstvenog srca, a tlo podnjenim telom je još uvek bilo vrelo od nemilosrdnog sunca. Znoj joj jepekao oči i mešao se sa suzama koje su joj tekle niz obraze.

Pticolovac, žilavi Egipćanin u prljavoj galabiji i turbanu, istrčao je naulicu tresući pesnicama i divlje gestikulirajući; zavrištao je na Jasminuglasom ne toliko različitim od zova ptica koje je lovio među trskama umočvarama oko Nila. Devojka ga je ignorisala. Gurnula je u stranublatom umrljani golubarnik i osovila se na noge, rukom se oslanjajući nazid prodavnice od ćerpiča, pogleda uperenog u jednu tačku dalje nizulicu, na njeno odredište.

Karavan-saraj Alija abul Kasima.Zbog čega je došla ovamo? Karavan-saraj je bio mračan i beživotan

poput Gazeline kuće: nikakva svetla nisu sijala kroz gornje prozore, nitise provlačila kroz visoku kapiju, sada zatvorenu i najverovatnijezamandaljenu. Svi Abul Kasimovi sledbenici su sigurno otišli sapogrebnom povorkom na groblje Al Karafa, sa druge strane Zuvajlakapije. A ipak devojka se i dalje teturala napred, znajući samo da jekaravan-saraj poslednje mesto na kojem je videla Zajnab, poslednje mesto

na kojem je poznavala sreću.Dok su kletve lovca na ptice bledele iza njenih leđa, Jasmina je

dozvolila bolu da upravlja njenim koracima. Izbegla je visoku kapijukaravan-saraja, ispred kojih se buljuk raznoraznih ljudi okupio da sačekapovratak Kralja Lopova. Umesto toga, ušunjala se neprimećena u sokakizmeđu susednih građevina gde je došla do grubo isklesanih stepenica odpeščara, skrivenih hrpom izlomljenog kamena i kojekakvog đubreta, kojesu vodile nadole do bronzanom rešetkom zapečaćene pukotine u zidustarog podzemnog kupatila.

Jasmina je lagano krenula niza stepenice. Mesečina je davala blagsrebrnkast odsjaj svakom stepeniku; vazduh koji se uzdizao iz pukotinebio je vlažan i svež, mada ukaljan bakrastim zadahom krvi.

Zajnabine krvi.Jasmina je zajecala. Drhtavica joj je zahvatila telo kada se zaustavila na

pretposlednjem stepeniku. Tu je sela i zagledala se u slabašno svetlucanjebronzanih rešetaka, kao da ove predstavljaju kapiju u zagrobni svet, kaoda Zajnabina duša čeka s druge strane. Mrtva si zbog mene, mrtva si jer samte napustila! Prsti su joj pipali naslepo u tami pored nje, tražeći. Neću teponovo ostaviti samu! Obećavam ti! Pronašla je tanak, dugačak komadpeščara, iskrzane i nazubljene ivice. Obećavam!

Jasmina je trepnula kako bi potisnula suze i ogolila levu ruku do lakta.Shvatala je šta mora da uradi; shvatala je zašto. Neću te ponovo ostavitisamu! Stegnuvši kamen desnom šakom, devojka je zastrugalanazubljenom ivicom preko mekog mesa zgloba leve ruke, zuba stegnutihzbog bola. Potrajaće izvesno vreme, ali bila je sigurna da može napravitidovoljno duboku posekotinu da isprazni svoje arterije. Štaviše, agonijakoja će pratiti taj posao poslužiće kao čin iskupljenja, pokora zato što jenapustila Zajnab kada joj je bila najpotrebnija.

Lica očvrslog u masku mračne rešenosti, Jasmina se spremila.Stegnula je čvršće kamen, spremna da seče i kida i čepa, spremna da režesvoje meso sve dok joj vrela krv ne ulepi prste. Bila je spremna da pratiZajnab u zagrobni život. Jasmina je zagrizla donju usnu. Bila je spremna.Alaha mu, bila je spremna...

Međutim, iznenadan zvuk je naterao devojku da se trgne i zamaloispusti oruđe svog žrtvovanja. U sokaku iznad, začuli su se glasovi - jedanje bio hrapav i promukao; drugi je prepoznala. Pripadao je jednookomprosjaku, Musi. „Šta želiš od mene, bedniče?”

Isprva, odgovor drugog čoveka je bio nerazumljiv, a zatim: „... istinada tražiš ubicu naše jadne Gazele u Vojničkoj četvrti? Da je posredi visokimuškarac, glatko izbrijan, ali nije evnuh. Možda Franak...?”

P

„Istina je”, promrmljao je Musa. „Šta s tim?”„Možda ja znam gde se ovaj ubica nalazi...”Jasmina se ukočila; spominjanje Gazelinog ubice učinilo je da sve misli

o samoubistvu istog časa iščile iz njenog uma. Bes je proključao iznajtamnijih mesta u njenoj duši, ispunivši prazninu koju je za sobomostavila Zajnabina smrt i pretvorivši njeno srce u kamen. Po svemusudeći, osveta je nadjačala pokoru - Jasmina je mogla da umre bilo kada,ali je možda imala jednu šansu da uzvrati udarac, jednu priliku da osvetiženu koja joj je bila poput majke.

Mržnja je iskrivila Jasminino lice dok se napinjala da bolje čuje...

9.

OGREBNA POVORKA SE VRATILA u karavan-saraj Alija abul Kasima užalosnoj tišini, a svaka ožalošćena osoba bila je izgubljena u

sopstvenim mislima. Procesija je bila mešovita: sumorni Berberi turobnizbog smrti svojih sadruga, trgovci i zanatlije odrasli u istom komšilukukao Ali abul Kasim, stari lopovi obučeni poput pustinjskih šeika koji su sesećali Zajnab kao prerano sazrele devojčice i prosjaci koji su plakali zboggubitka svoje dobročiniteljke. Usred te raznolike skupine, pola tucetarobova je nosilo Abul Kasimovu pokrivenu nosiljku na ramenima. Zavesesu bile navučene, i niko nije mogao da vidi uplakano lice Kralja Lopova -ponajmanje od svih Musa, koji je hodao na začelju povorke.

Jednooki čovek je obrisao suze, zažmirivši zbog tupog bola koji jeprocvetao iza prazne očne duplje. Težak očaj sputavao je svaki njegovpokret i činio svaki naredni korak težim od prethodnog. Zajnab je bilamrtva, i premda je video njeno telo Musa je to jedva mogao pojmiti.Mrtva i pokopana.

Tri žene, supruge nekog komšije, uradile su za Abul Kasima ono štonijedan muškarac nije mogao: oprale su Gazelino telo, uplele njenu kosu iumotale je u čisto platno, spremivši je za molitvu i sahranu - što je svebilo završeno pre sumraka u skladu sa dugom tradicijom Islama. To što jesamo omanji nadgrobni kamen sa grubo uklesanim natpisom označavaomesto njenog poslednjeg boravišta Musi je izgledalo nedovoljno, maltenekao uvreda. Zaslužila je više od toga.

Jednooki prosjak je uzdahnuo. Čelo povorke se već nalazilo ispredkapije karavan-saraja. Šarke su zaškripale kada su je Abul Kasimovi

Berberi širom otvorili, a potom se sklonili u stranu da propuste procesijuu avliju. Poslužitelji su zapalili lampe i uskoro će početi da donose hranu ivino za ožalošćene, ali je Musa bio slabog apetita. Ne, on je odlučio daiskaže saučešće Abul Kasimu a zatim se tiho iskrade napolje, i moždazaputi prema severu ka džamiji Ludog kalifa i provede noć među svojimljudima, među prosjacima. On...

Musa se trznuo kada ga je, s njegove slepe strane, mala šaka povuklaza rukav. Okrenuo je glavu i ugledao dečaka, musavog uličnog derana uritama koji je, međutim, mirisao na parfem, raskošan i otužan. Mangup jeopčinjeno buljio u Musinu praznu očnu duplju. „Šta je bilo, mali brate?”

Dečak je odgovorio na pojednostavljenom, iskvarenom oblikuarapskog jezika: „Šta se desilo s tvojim okom?”

„Spaljeno je”, zarežao je Musa, „pošto sam postavio budalasto pitanječoveku s jednim okom. A sad, šta želiš od mene - i razmisli dobro prenego što odgovoriš, dečko, inače ću doneti užareno ugljevlje i železo.”

Deran je zurio u Musu, napola u neverici a napola u strahu. Zakoračioje unazad pre nego što je odgovorio: „Đuha želi razgovara s tobom.”

„Đuha, je li?” Ime je prizvalo kiseli osmeh na Musine usne. Čovek jebio podvodač najgore sorte, trgovac perverzijama i izopačenostima tolikoogavnim i nečistim da su ga čak i najveći hedonisti među žiteljima Kairasmatrali parijom.21 Zato je pronalazio svoje mušterije gde god je mogao,uglavnom u Stranoj četvrti među šljamom i otpadom nekolicine stranihzemalja. Jednooki prosjak je pljunuo na zemlju. „Šta do vraga ta svinjaželi od mene?”

Dečak je slegnuo ramenima. „Ti doći?”„Gde je on?”Mangup je trzajem brade pokazao iza sebe.Musa je pogledao preko dečakovog ramena i spazio obličje preko puta

ulice, zaodenuto u senku. Visoku i mršavu siluetu nije bilo mogućezameniti za bilo koga drugog. Đuha je bio beduin, otpadnik iz plemenaBanu Hašim kojem je pripadao sam Prorok, koji je pobegao u Misir kakobi izbegao kaznu za svoje bezbrojne zločine; međutim, nije moguće izbećiAlahov gnev. Musa je načuo da čovek umire bolnom sporošću, kao žrtvabožje odmazde u obliku lepre.

„Ti doći?” ponovio je dečak.„Zašto bih?”„On kaže to vrlo važno.” Deran je klimnuo glavom u pravcu karavan-

saraja. „U vezi nje.”Musino oko se suzilo. Šta on može znati u vezi s gospodaricom? „Kaži mu

da pređe ulicu i sačeka me u onom sokaku.”

Klimnuvši glavom, dečak je otrčao natrag. Musa je pažljivo posmatraokako mangupčić uručuje njegovu poruku; video je kako Đuha podižepogled i klima glavom. Obgrlivši trulom rukom dečakovo rame, gubavacje zakoračio na ulicu. Odora od svile i vune visila je s njegovogizmoždenog tela. Iskoristio je nabor turbana da sakrije svoje bolešćuuništeno lice. Prolaznici koji su došli da izjave saučešće Abul Kasimutrzali su se i odmicali od Đuhe, praveći rukama znake protiv uroka dok jeon nestajao u sokaku.

Nekoliko trenutaka kasnije, Musa je krenuo za njim.Parfem je jedva prikrivao zadah truljenja koji se širio oko Đuhe.

Smrad, nalik vonju lešine ostavljene da predugo leži na suncu, ispunio jesokak. Gubavac je čekao s deranom pored sebe, gladeći dečakovu kosu ipevušeći hrapavim, promuklim glasom. Reči pesme su bile i suviše tiheda bi ih Musa mogao razaznati, ali je gubavčeva boja glasa poslala talasodvratnosti kroz telo jednookog prosjaka. Kako je samo želeo da isučenož i prekolje ovu nakazu! No, zarad Zajnabine dobrobiti, Musa sesuzdržao, mada nije ispoljio uljudnost.

„Šta želiš od mene, mrcino?”Đuha je podigao pogled i osmotrio ga zakrvavljenim očima koje nisu

treptale. „Ništa, prosjače, osim da ti budem na usluzi. Da li je istina datražiš ubicu naše jadne Gazele u Vojničkoj četvrti? Da je posredi visokimuškarac, glatko izbrijan ali nije evnuh. Možda Franak...?”

„Istina je. Šta s tim?”„Možda ja znam gde se ovaj ubica nalazi...”Musa je suknuo napred. „Možda? Šta znači to možda? Ili znaš ili ne

znaš!”„Verujem da sam susreo tog Franka kojeg tražiš.”„Možda si ga video ili si ga video zasigurno?”Đuha je uspravio ramena. „Tvoj ton me vređa, prosjače.”„Moj...” Musina vilica se stegnula; vene na vratu mu poiskakaše kada

je, s titanskim naporom, savladao iznenadnu stihiju besa. „Moje...prihvati moje izvinjenje. Ovo je dan velike žalosti. Gde... gde si video togčoveka?”

„Duboko u Vojničkoj četvrti. Hodi, pokazaću ti.”Musa je oklevao. Osvrnuo se i bacio pogled na početak sokaka, pitajući

se da li da najpre obavesti Abul Kasima. Ali šta ako se ovo pokaže kao jednoveliko ništa? Šta onda? Jednooki čovek je neodlučno počešao svojuraščupanu bradu.

„Ne treba da me se plašiš”, kazao je Đuha. „ A ako kojim slučajem tonije čovek kojeg tražiš, nikom ništa.”

P

Musa je uzdahnuo, nemoćan da opovrgne gubavčevu logiku.„Krenuću s tobom, ali čuj i počuj šta ti kažem: ukoliko je ovo nekakvaneslana šala na moj račun, Alah mi je svedok, završiću ono što je Svevišnjizapočeo!”

Đuha se naklonio, bezizražajnih zakrvavljenih očiju, ćutkeprihvatajući prosjakove reči pre nego što se okrenuo i pošao, tepajućidečaku koji je nosio težinu - i smrad - njegovog zagrljaja. Musa je krenuoza njima, mada na popriličnoj udaljenosti od ovog neobičnog para.

Niko nije video kako senovito obličje izlazi iz lukavo skrivenihstepenica koje su vodile nadole u tamu, ka bronzanim šipkamapreprečenoj pukotini u zidu starog podzemnog kupatila...

10.

REBLEDEO I DRHTAV, MUSTAFA se preterano pažljivo kretao krozdžumbus koji je vladao u kalifovoj ložnici. Podjednako obazrivo je

stupao između izgaženog voća i prolivenog hamra kao što je zaobilaziomrlje prolivene krvi - prizor od koga mu se mučnina u stomakuutrostručila. Niti je bio usamljen u tome. Buljuk evnuha ga je posmatraoiz dovratka, lica izobličenih u voštane maske gađenja.

„Kakva je ovo đavolja rabota?” promrmljao je Mustafa; stari evnuh senerado nagnuo kako bi pobliže pogledao templarev leš, naboravši nos odzadaha krvi i prosute utrobe. Odmahnuo je glavom. Kako? Kako je templarmogao da omane? Ali Mustafa je već znao odgovor. Mora da je za to biozaslužan onaj prokleti sufi, Ibn al Tejmani. Čovek je očito bio nešto višeod onoga za šta se izdavao. Ali šta je on bio - saradnik Džalalovihneprijatelja? A, ono što je bilo još važnije, gde je sada? Mustafa seuspravio kada je evnuh prišao kalifovoj ložnici iz pravca dvorišta safontanom.

„Dakle?” brecnuo se Mustafa.„P-pronašao sam Babeka”, zamucao je momak; strah ga je ostavio bez

daha. „Leži pokraj niše u zidu. N-neko mu je prerezao grkljan.”„Šta je s kalifom i njegovim gostom?”Evnuh je odmahnuo glavom. „Nema im ni traga ni glasa.”Mustafa je opsovao. Mora da su otkrili tajni prolaz! Okrenuo se i krenuo

van kalifove ložnice. Stari evnuh je zgrabio jednog od svojih komornikaza okovratnik odore. „Ti! Povedi desetak jandarijanaca u harem i pojačaj

stražu na vratima starog hamama! Želim da niko ne napusti tu prostorijuživ!” Mustafa ga je gurnuo unazad.

„Saslušah - poslušah, ja sidi!” Komornik se naklonio i okrenuo dapođe. No, pre nego što je uspeo da prevali više od nekolicine koraka,sluga Egipćanin iskolačenih očiju dotrčao je niz hodnik i zakucao se unjega, poslavši ga na pod.

„Alahu imaj milosti!” povikao je sluga. „Alahu smiluj se! Propalismo!” Zaustavio se u trku i prućio na stomak, prljavim rukama grabećiporub Mustafine galabije. „Neka nam Alah pomogne!”

Stari evnuh se uz trzaj oslobodio čovekovog stiska i namrgodio. „Štaje? Šta se dešava, proklet bio?”

„Propali smo, kažem vam! Propali! Oni su se pobunili protiv našeggospodara, protiv vezira! Alah! Oni dolaze!”

„Ko? Prestani da trabunjaš, pseto! Uspravi se! O čemu to govoriš?”„Mameluci! Beli robovi s reke se nalaze unutar palate! Pljačkaju i

ubijaju!”U trenu, Mustafin mozak je povezao ova dva događaja - da lije bila

puka slučajnost to što je kalif netragom nestao u istom času kada su belirobovi s reke stupili u otvorenu pobunu? Naravno da nije! Ovo mora da jeGokborijevo maslo! Stari evnuh je osujećeno zaškrgutao zubima, osećajućise kao budala zato što je potcenio bednog Turčina; očigledno, čovek je biodaleko lukaviji nego što je čak i Džalal smatrao.

Slugine vesti su posejale strah među Mustafinim sledbenicima; panikaužasa eruptirala je u njihovim redovima pri pomisli na divlje Turke iČerkeze unutar palate - Turke i Čerkeze koji su smatrali evnuhe ratnimplenom. Nekolicina uplašenih glasova je zablebetala u isti mah,postavljajući bujicu pitanja praćenih piskavim lelecima i molitvama.Njihova graja je remetila Mustafine sređene misli. „Budale!” zaurlao je,udarajući nogom o pod kako bi naglasio reči. „Umuknite! Ponašate se kaoda smo već poraženi! Jeste li zaboravili jandarijance? Šta može da učinišačica bedno naoružanih robova protiv krema sirijske vojske?” Starievnuh je uperio čvornovati prst u komornika. „Ti! Dobio si svojanaređenja! Sikter! Ostali, otarasite se ovih leševa i dovedite u red odajunašeg gospodara! Krećite, ili ću vas lično predati u ruke mamelucima!”Mustafina pretnja je postigla željeni efekat. Lagano, evnusi su savladalistrah i pohitali da izvrše dodeljene im zadatke.

Mustafa je posegnuo rukom nadole i uhvatio šćućurenog egipatskogslugu za uvo, a zatim ga divljačkim trzajem podigao na noge. „A ti,izazivaču pometnje! Ti ideš sa mnom! Naš blagosloveni vezir nesumnjivoće želeti da lično čuje tvoju priču!”

R11.

AŠID AL HASAN JE pratio Asada kroz mrkli mrak, zagušljiv ineprobojan, izuzev na onim mestima na kojima su otvori za

špijuniranje propuštali tanak zrak svetlosti i dašak svežeg vazduha. Par jeoprezno hodao napred, prateći krivine i zaokrete uskog prolaza koji jepratio stolećima stare temelje Istočne palate. Asad je često zastajkivaokako bi oslušnuo zvuke potere - ili bilo kakve naznake da ih vezirovi ljudičekaju negde napred.

„Ko bi i pomislio da su legende odista istinite?” prošaptao je kalif,gvireći kroz otvor u zidu.

„Legende?”„Kad sam bio dečak, dadilje su mi pričale priče o Al Hakimu, kojeg su

ljudi prozvali Ludi kalif. Kažu da se šunjao između zidova palate kako bišpijunirao svoje robove, i da se ponekad iskradao napolje kako bi kraositnice i tričarije koje su ljudi ostavljali unaokolo - šolje, sandale, priveske- beznačajne predmete.” Rašid se odmaknuo od zida, a slabašan plamenudaljene baklje mu je osvetlio čelo obliveno znojem. „Svaki put kada bihnegde zaturio igračku, dadilje su mi govorile da ju je uzeo Ludi kalif.”

Asad je zabrundao. Krenuo je nekoliko koraka dalje niz hodnik izagledao se u mrkli mrak ispred. „Nije li on takođe otimao i ubijaosopstvene žene?”

„Tako pričaju.” Kalifov setni osmeh je izbledeo.„Znate li gde se nalazimo, gospodaru?”Mladić je ponovo prišao zidu, a ovog puta je prislonio oko na uzani

otvor. „Gledamo u spoljašnje dvorište. Ta udaljena vrata, tamo, vode uZlatnu dvoranu i u moje odaje. To je čudno.”

„Šta?” Asad je bacio pogled preko ramena. Namrštio se, kao da gaiznenada muči nešto nevidljivo.

„Ta kapija nikada nije bila bez stražara, koliko ja znam. No,pretpostavljam da manje svedoka znači manje jezika kojima Džalal moraverovati da ne laju.” Kalif je ispustio neobičan zvuk, nešto između kikotai jecaja. „Oduvek je bio praktičan čovek, moj vezir. Kako sam mogao dabudem tako...”

„Gospodaru”, prosiktao je Asad; nakrivio je glavu u stranu i pokazaorukom kalifu da priđe bliže. „Čujete li ovo?”

Rašid je zadržao dah i oslušnuo. Nakon nekoliko trenutaka, zaista jeste

čuo nešto - slabašno zvonjenje, udaljeno, poput zvuka gomile čekića kojiudaraju u nakovnje, skupa sa prigušenim uzvicima i kricima. „Šta jeto...?”

„Požurimo”, odgovorio je Asad. Asasin je prošao kroz zrak svetlosti iuronio u tminu tunela, uveren da će ga kalif pratiti. Zvuci su postajali sveprodorniji dok je par prolazio kroz dugačak deo hodnika u mrklommraku, rukama pipajući grubu površinu opeka sa obe strane prolaza.Usečen u temelje zidova koji su razdvajali dvorišta i trgove palate, tunelje naglo skretao ulevo, nastavljao pravo još nekoliko koraka, a zatimzavijao udesno.

Rašid je mukotrpno pratio Asadov korak; premda mu je znoj pekaooči, video je da se svetlost u tunelu pojačava - maglovit sjaj boje krvinavirao je iz tmine ispred. Izgubio je Asada iz vida kada je asasin skrenuoza ugao. Boreći se da dođe do daha, dok mu je krv bubnjala u ušima, kalifje ubrzao korak. On je, takođe, skrenuo za ugao...

... i ukopao se u mestu, zaljuljavši se od zvukova čelika i besa koji sudopirali sa druge strane debelih zidova. Galama kakvu nikada nijedoživeo dolazila je kroz otvore za špijuniranje kako bi mu ukrala dah izpluća.

„Milostivi Alahu!”Bitka je besnela u dvorištu sa druge strane zida uzanog hodnika, ni

desetak metara udaljena od mesta na kojem je kalif stajao. Grubi glasoviodzvanjali su usred sudara mačeva sa mačevima, mačeva sa štitovima, saoklopljenim mesom; užasni krici dopirali su iz presečenih i pokidanihgrla ljudi koji su imali još nekoliko sekundi života pred sobom. Iznad telarme, Rašid al Hasan je čuo kako neko urliče na grubom, grlenom jezikuTuraka, bojni poklič koji mu je potresao telo poput udarca.

„Alahu akbar! Za kalifa! Za Kairo!”Mladi kalif je posrćući prišao jednom otvoru za špijuniranje, stavio

dlanove na grubu površinu zida i prislonio oko na uzani prorez. Utreperavom metežu, opazio je okrvavljene svile i zlato dok su čelikomoklopljeni Turci sekli jandarijance, lomeći s divljačkom efikasnošću kičmuvezirove male armije. Zakrivljene sablje blistale su obasjane svetlošćumnogobrojnih uljanih lampi, koplja su ubadala i lomila se, a turski strelcisu nasumice odapinjali strele u masu branilaca.

„Alahu akbar! Za kalifa! Za Kairo!”„Beli robovi s reke”, Rašid je začuo kako mu Asad mrmlja iza leđa.

„Moramo da nekako izađemo iz ovih tunela i pronađemo njihovog vođu.Ovo bi mogla biti naša najbolja šansa, gospodaru. Hajdemo. Ne smemodangubiti.”

„Čekaj, Asade! Čekaj! Šta se događa? Ne vidim!”„Ne vidite? Šta ima da se vidi? Dovoljno je samo da oslušnete kako

biste shvatili kako se borba odvija. Vezirovo zlostavljanje vaših mamelukanateralo ih je da uzvrate udarac. Pronašli su ulaz u palatu, a jandarijancisu previše malobrojni i suviše raštrkani da bi ih zaustavili. Oni tamoSirijci su ljudi čija ih tradicija i disciplina sprečavaju da okrenu leđaDžalalu. Vezani su zakletvama čvrstim poput železnih lanaca. Niti ćetražiti milost, više voleći da budu pobijeni nego da padnu u sužanjstvo.Oslušnite i čućete kako veterani u njihovim redovima viču svojimsaborcima da se bore i dalje, da se bore još žešće.”

Rašid je to i učinio, čuvši sirijske glasove obojene očajanjem. Iskrenuoje glavu i pokušao da pronađe vlasnika najprodornijeg glasa, ali mu jevidik bio blokiran. Čovek se povukao iz bitke, teturajući se prema zidudvorišta - Sirijac ili Turčin, kalif nije znao. Okrvavljenim rukama držao seza rasečeno lice. Iznenada se stropoštao unapred poput marionete sapresečenim strunama, a težina njegovog oklopljenog tela je zdrobilaazaleje u saksijama. Tek tada je Rašid al Hasan video strelu sa belimpercima koja je štrčala iz mrtvačevog vrata. Krv je poprskala smaragdnolišće azaleja. Bakarni zadah krvi pomešao se sa zagušljivim vazduhomskrivenog prolaza.

„Poslušajte, gospodaru”, rekao je Asad polako. „Slušajte i čućete kakoturski buzdovan udara u sirijski štit ili šlem, drobeći u paramparčad kostiispod. U ovakvoj borbi neprijatelj je toliko blizu da možete namirisativonj belog luka u njegovom dahu. Vi gledate u njegove oči i on gleda uvaše, a vi se molite bogu da se budala spotakne i izgubi ravnotežu. Molitese za brzinu, preciznost i Alahov blagoslov. Znate da i on čini isto to, pase zato molite da Alah prvo čuje vašu molbu. I da ga ubijete, ukoliko je toAlahova volja, pre nego što on ubije vas. Čelik udara u čelik, a prolivenakrv čini pod klizavim i otežava kretanje. Uđite u ovakav krkljanacoklopljenih telesa, gospodaru, i nećete odatle više izaći živi.”

Privučen neobičnim tonom Asadovog glasa, Rašid al Hasan jeodvratio pogled od otvora za špijuniranje. Asad je čučao leđima naslonjenna zid hodnika, isukanog salavara uspravljenog između kolena, šakaobmotanih oko drške. Žmirkava svetlost baklje bojila je u crvenopolovinu njegovog lica prekrivenu ožiljcima; druga polovina bila jeskrivena u senci. Mladi kalif je progutao knedlu pri pogledu na svirepizraz asasinovih hladnih crnih očiju. „Šta... šta će se potom dogoditi?”

„Šta vi mislite da će se dogoditi?” Asad je odsečno trznuo bradom upravcu dvorišta. „Slušajte. Već to možete čuti. Sirijci se povlače. Nemojteme pogrešno shvatiti, gospodaru: oni ne beže. Nema nikakve sramote u

njihovom odstupanju. Oni među njima koji prežive povlačiće se nanovo inanovo, sve do unutrašnjih vrata koja nisu sagrađena da zadrže naletnaoružanih napadača, pa čak i do vrata same Zlatne dvorane. Svaki put, usvakom dvorištu, kod svake barikade, oni će raspaljivati sopstvenuhrabrost i vraćati se u boj. Bodriće sami sebe da će upravo ovde i sadazaustaviti te sinove turskih kurvi! Dovde, i ni makac dalje! Međutim, svahrabrost pod nebeskim svodom neće im pomoći. Njihovi saveznici su isuviše malobrojni, a njihovih neprijatelja ima previše. Smrt postajeizvesnost, manje pitanje kada negoli kako...”

Kalif se namrštio, premda ne zbog pometenosti. Asasinovo držanje gaje zbunjivalo. „Ti sažaljevaš te ljude.”

„Sažaljevam? Ne! Oni ne zaslužuju ničije sažaljenje. Ali ih razumem,gospodaru. Razumem ih, jer sam bio u Askalonu.”

„Pa šta?” Rašid je zavrteo glavom, nesiguran šta je Asad hteo da kaže.Askalon je bio franačka luka na obali Levanta. Dok je njegov otac bio živ,nalazila se pod kontrolom muslimana.

Asad je dugo ćutao. Kada je napokon progovorio, glas mu je biobezizražajan. „Bejah običan vojnik, gospodaru, mlađi nego što ste vi sada,kada je nevernički kralj Jerusalima - Amalrikov stariji brat - odlučio dazauzme Askalon, kako bi oduzeo Egiptu poslednju luku na Levantu izkoje je mogao krenuti muslimanski ratni pohod na njegove zemlje.Nedugo nakon Ivanjdana te godine, franačka flota iz Hadona je blokiralanašu luku, mada je opsada grada uistinu započela tek kada su opsadnemašine jerusalimskih bogomprokletih šampiona, templara, otpočele svojopaki posao - dan i noć, bacale su kamenje i plamene kugle na zidove.Izdržali smo opsadu čitavih pet meseci, i duže. No, u sumrak stotinušezdeset osmog dana, nevernici su probili veliku kapiju Askalona i tokomcele noći talas za talasom nazarena navaljivao je kroz novonastali otvor.Nismo mogli da ih zadržimo.

„Otprilike osam hiljada osoba je umrlo tokom opsade, od povreda iboleština; nebrojene druge smo izgubili prilikom odbrane kapije. Ostalistanovnici Askalona, na desetine i desetine hiljada, iskasapljeni su naulicama dok su se borili sa nazarenima na svakom koraku. Postavili smovisoku cenu, a nevernici su platili svaki lakat22 askalonskog tla funtom23

mesa. Ne znam koliko drugih je pobeglo, budući da na kraju templarinisu ponudili milost niti su uzimali zarobljenike. Zato, da, gospodaru -razumem te vojnike koji nastavljaju da se bore iako su možda već izgubilibitku - a kakvo god sažaljenje da i dalje posedujem u sebi, čuvam ga ne zaljude osuđene na smrt već za one predodređene da žive. Ljudi koji ovoprežive nikad više neće moći mirno da spavaju. Niti će i jedan jedini dan

H

proći a da se ne zapitaju: ’Jesam li mogao da učinim nešto više?’”Kalif je ponovo pogledao u dvorište i osmotrio bitku sa Asadove tačke

gledišta. Haos je ustupio mesto jasnoći. Video je Sirijce natmurenih licaumrljanih krvlju, sopstvenom i njihovih neprijatelja, kako se povlače krozlučni prolaz s kalifove leve strane - putem koji će ih odvesti bliže Zlatnojdvorani. Nasuprot njih, Turci su se strasno borili urlajući, a ovaj napad jepredstavljao poslednji gambit očajnika dovedenih do ivice razuma. Jesamli mogao da učinim nešto više?

„Ova ludost je moja krivica”, rekao je Rašid al Hasan tiho,odmaknuvši se od otvora u zidu i okrenuvši se prema Asadu. „Moja iDžalalova. Dve armije udaraju na nas, ukoliko je ono što si rekao tačno, ami se ovde borimo između sebe. Ne postoji li nekakav način da spasemošto se spasti može? Ne bi li se jandarijanci predali ukoliko bih im ponudiooprost grehova?”

„Vi biste ih pružili oproštaj, iako su vezirovi saveznici?”„Treba li kriviti mač za ambiciju ruke koja ga drži?”Asad je ustao i slegnuo ramenima. „Onda krenite za mnom,

gospodaru, i to brzo. Moramo pronaći zapovednika Turaka i naterati gada zaustavi pokolj ako vam je zaista veran.”

„A ukoliko nije?”Odlučnost je blesnula u očima Emira Noža; usne su mu se zategle,

otkrivši zlokoban kez jedva suzdržanog gneva. „Možda će njegovnaslednik biti...”

12.

JUA IZ CEZAREJE PROBUDILA je larma saracenskih glasova, obojenihbesom i prigušenih teškim kedrovim vratima njegovih odaja

nedaleko od Kapije šafrana i Kuće sećanja. Okružen istočnjačkom raskoši- sudovima od alabastera i zlata, oblacima mirisnog tamjana, tapiserijamaizatkanim od kineske svile i skupocenim tepisima - franački vitez jeleškario poput sibarita24 na jastucima pokrivenom divanu, a njegovomišićavo telo bilo je odeveno samo u dugačku tuniku koju je njegovarapski sluga nazivao galabijom. Njegova verižnjača i štitnici za noge suvisili sa drvenog stalka u udaljenom kutku prostorije, podalje od ulaznihvrata; njegova bela tunika, sa prišivenim krvavocrvenim krstomtemplara, ležala je uredno složena povrh oklopa. Međutim, mač sa

širokom dvoseklom oštricom stajao muje nadohvat žilave ruke, a izlizanekorice od kože i drveta vidno su odudarale od basnoslovne raskoši kojomje bio okružen.

Vitez iz Cezareje je otvorio krmeljive oči i iznervirano pogledao uvrata svojih odaja - tromo, zapitao se jesu li čuvari možda uhvatili DeVezleja, vazda podložnog ubodima trnja požude, kako se šunja usaracenski harem. No, Franak se žustro uspravio u sedeći položaj kada sejedan gnevni glas pretvorio u zaglušujući vrisak.

„Božjih mi zuba!”Nešto je tupo tresnulo u vrata, a za tim zvukom su usledili zveket

čelika, žestoki urlici i tabananje. Ustavši iz kreveta, Hju je isukao mač izkorica i prišao vratima. Vrata su se ponovo zatresla, a potom je očajničkiglas nekog Arapina zavapio za pomoć prizivajući njihovog paganskogboga. Franak je opsovao, širom otvorio vrata...

... i ugledao scenu sazdanu od pometnje. Njegova posluga i stražari,Sirijci u belim turbanima i pozlaćenim verižnjačama, ležali su na podudok je krv iz njihovih iskasapljenih udova i presečenih vratova upotocima tekla niz uglačane podne pločice hodnika. Njihove ubice behuljudi slično naoružani i oklopljeni, premda su njihove verižne košulje bileviše delotvorne nego dekorativne. Hju je nakratko osmotrio crnomanjastalica i nakostrešene brade ispod čeličnih kalpaka opervaženih sivimkrznom. Turci!

Čovek koji mu je bio najbliži, u čučećem položaju iznad Hjuovogarapskog sluge, urliknuo je poput vuka i skočio napred, dok mu jeokrvavljena sablja tražila Frankovo grlo. Hju je s lakoćom odbio udaracoštricom podignutog mača. Njegov protivnapad je zdrobio Turčinovukacigu i rascepio lobanju ispod. Istrgnuvši sečivo iz mrtvačeve glave,templar se okrenuo prema nekolicini drugih napadača.

„Godfri!” zaurlao je. De Vezlejeva soba se nalazila preko puta njegove,ali su teška drvena vrata i dalje stajala zatvorena. „Za ime božje, čoveče!Diži se! Izdani smo!” Zajedno, boreći se jedan pored drugog, dvojicatemplara su mogla da brane hodnik protiv čitave horde napadača.Međutim, Hju više nije imao vremena da razmišlja o svom sadrugu.Raspaljeni žudnjom za krvlju, Turci su krenuli napred u nazubljenomtalasu čelika i besa.

Plavokosi plemić iz Cezareje dočekao ih je prsa u prsa. „Sanctumsepulcrum!” povikao je, kad je široka oštrica njegovog mača posekla turskivrat. Paganinova glava je zajahala gejzir krvi kad mu se telo stropoštalona pod, uplevši se u noge onih koji su jurili iza njega.

Franak nije zastao - njegovoj prirodi nije bilo svojstveno da se bori

K

odbrambeno. Stuštio se u turske redove, dok mu je mač blistao na mutnojsvetlosti uljanih lampi, a njegova oštrica klizala niz verižne košulje iudarala u žurno podignute sablje. Krv je isprskala zidove. Ljudi su zavijaliu bolu i besu dok je bojni poklič templara odzvanjao iznad meteža bitkeprsa u prsa.

„To je božja volja!”Kraj je, međutim, bio neumitan. Turske verižne košulje i štitovi nosili

su tragove nasrtaja franačkog sečiva; lišeni takve zaštite, Hjuovi udoviubrzo su postali krvavi od mnogobrojnih ujeda i uboda saracenskih sablji.Koplje je suknulo iz mase i zaoralo brazdu na njegovom bedru u istomčasu kada se umirući Turčin pod Hjuovim nogama pridigao na lakat izario bodež u prepone franačkog viteza. Templar se zateturao i srušio nakolena.

„Godfri!” zavikao je, iskašljavajući krv. Skrenuo je u stranu još jedanudarac sabljom i rasporio čoveka uzvratnim udarcem. Vreli, metalnizadah prolivene utrobe ispunio mu je nozdrve. „Proklet bio, Godfri!” Hjuje podigao pogled u trenutku kada je pogani Turčin pojurio ka njemu,obema rukama držeći sablju poput koplja. Vitez je pokušao da ustane, dadočeka napad na nogama, ali je Turčin već bio na njemu pre nego što jeuspeo da pronađe oslonac. Mač mu je ispao iz zanemoćale ruke. Hju izCezareje, vojnik svetog groba, pokazao je zube u znak prkosa. „Prokletbio!”

„Alahu akbar!” kriknuo je Turčin trijumfalno, žarivši vrh sablje ispodtemplarevog levog oka...

13.

ROZ TUNELE OBLOŽENE OPERAMA i osvetljene treperavim svetlomudaljenih baklji, Parisatis je vodila Masuda i njegove Čerkeze

surovih lica prema tajnim vratima u ženskim odajama. Bila je zadihana,koliko zbog straha toliko i zbog zamora, kada je konačno stupila uprenatrpanu ostavu. Emir joj je bio za petama; jedan za drugim, desetakMasudovih vojnika je ušlo u prostoriju, ispunivši vazduh omalene ostavereskim mirisima znoja i parfema, dima i jevtinog vina, nauljenog čelika istare kože. Preostali vojnici su čekali u tunelu. U daljini, Parisatis je čulazvuke uzbune, prestrašen plač i Luluov piskavi glas kako smiruje žene izharema.

„Proklet da je Gokborijev paganski polet!” rekao je Masud.„Napreduje i suviše brzo kroz palatu. Mi moramo da požurimo, takođe,pre nego što vezir odluči da jednostavno prereže vrat kalifu i okrivi za tobele robove s reke.” Prišao je vratima i bacio pogled napolje. Parisatis jeznala šta će ugledati: dugačko dvorište sa fontanom u središtu, popločanoraznobojnim mermernim pločama i mestimično osvetljeno uljanicama odemajliranog stakla i zlatnog filigrana. Nijedna žena se nije muvalaunaokolo - pretnja bitke ih je oterala bliže odajama vrhovnog evnuha, kaonom delu harema rezervisanom za kalifovu porodicu i omiljenekonkubine, u uzaludnoj nadi da će im njihova blizina pružiti bezbednost.Masud je pljunuo. Mahnuo joj je rukom da priđe bliže i pokazao ulevo.„Pogledaj, ali oprezno.”

Parisatis je klimnula i nagnula se preko praga, tek toliko da pogleda upravcu koji je Masud naznačio. Nedaleko od kraja dvorišta, spazila je usvilu odevenog vezirovog komornika kako čeka sa detašmanom25

jandarijanaca; vojnici su stajali sa rukama na drškama mačeva i držaljamakopalja, očiju fiksiranih na ukrašena dvostruka vrata kao da očekuju daneko divlje stvorenje svakog trenutka iskoči kroz njih. Zlato je svetlucalodok je evnuh komornik kršio šake. Da li je nervozan ili nestrpljiv?

„To su vrata koja vode prema starom hamamu, zar ne?”Parisatis je shvatila na šta je ciljao. Klimnula je glavom, pošto joj je

jezik najednom postao previše suv i zadebljan u ustima da bi mogla damu odgovori. Koga li to čekaju? Pritisnula je hladnu dršku bodeža joščvršće na grudi. Jesmo li zakasnili?

Emirova isukana sablja blesnula je u pomrčini. Saopštio je naređenjasvojim ljudima. „Dvadesetorica idu sa mnom. Ostatak će osiguratidvorište. Ukoliko se Sirijci budu opirali, pobijte ih.” Parisatis je rekao:„Ostani pozadi dok se ne pobrinemo za njih.” S tim rečima, Masud jeizjurio iz ostave dok su se njegovi ljudi širili u polukrug iza njegovih leđa.Parisatis je ostala pozadi i sklonila se pod arkadu kolonade stubova kojisu oivičavali dvorište.

Čerkezi se uopšte nisu trudili da se prišunjaju Sirijcima. Tunike saprišivenim metalnim pločicama i verižnjače su zveckale; sa svakimpređenim korakom, čizme su strugale po kamenu, a bojna opremazveketala - sve to nadjačavao je zlokoban zvuk izvlačenja mačeva izkorica. Jandarijanci su začuli buku i okrenuli se, psujući dok su izvlačilisopstveno oružje iz korica.

Masud je iskoračio napred, sablje uperene u Sirijce. „Ukoliko ste odanikalifu”, zaurlao je, „bacite oružje i pomerite se u stranu!”

Zapovednik jandarijanaca, čiji je pozlaćeni šlem svetlucao na svetlosti

uljanih lampi, ispoljio je neobičnu smirenost kada je nakrivio glavu,napravivši čitavu predstavu od potčinjavanja vezirovom evnuhu.Parisatis je stajala na vrhovima prstiju, a vidik joj je bio delimičnozaklonjen šumom oklopljenih ramena i glava obmotanih turbanima.Posmatrala je najbolje što je znala i umela kako se komornik povlačiunazad, bled kao krpa, očiju izbečenih od prizora tolikih Čerkezaopasanih zelenim pojasevima, pri čemu je svaki od njih goreo odočajničke želje da ponovo zadobije kalifovu naklonost. Evnuh je došao jedo ukrašenih vrata starog hamama, a zatim se, zacvilevši poput ošinutogpseta, zateturao kroz vrata i zalupio ih za sobom.

Sirijski zapovednik je zavrteo glavom; čelik je zastrugao po koži kadaje isukao mač i okrenuo se prema Masudu. „Brate, mi smo odaniTuranšahu. Oružje polažemo jedino po njegovom naređenju.”

„Onda, šteta je što ćete izgubiti živote ni zbog čega.”Jandarijanac je slegnuo ramenima. „Sve je to jedno u Alahovim

očima.”„Nisam čuo istinitije reči izgovorene. Vaš gospodar će saznati da ste

hrabro umrli.” Dvadesetorica Čerkeza određenih da prate Masuda unekorišćeno kupatilo su se nagomilali iza njegovih leđa; ostali su izgledalispremno da pregaze jandarijance. Masud je salutirao jandarijanskomzapovedniku kao sebi jednakom. „Mir neka je s tobom.”

„I s tobom neka je mir.” Sirijac je slobodnom rukom isukao bodež.Njegova šačica boraca, pomirenih sa sudbinom, uperiše koplja i poljubišeivice štitova, čija je površina bila prekrivena urezanim Prorokovimizrekama.

Ledeni žmarci se spustiše niz Parisatisinu kičmu. Mlada žena je izišlaiza stuba, pogleda prikovanog za Masudov potiljak dok se spremala dapotrči prema vratima u istom trenu kada padne prvi udarac. Šta će dauradi povodom evnuha? Pogled joj se spustio na nož koji je držala urukama. Mogla je da ovo uradi. Morala je da ovo uradi. Kalif...

Od prodornog vriska koji se začuo iz unutrašnjosti starog hamamaParisatis je srce poskočilo u grudima. Niti je bila usamljena u tome. Tajužasni bestelesni vrisak je uhvatio i jandarijance i Čerkeze na prepad;prekaljeni vojnici su se nelagodno osvrnuli unaokolo, a njihovu smrtnurešenost je naglo razvejao iznenadan nalet sujevernog užasa. Šta beše tajjezivi krik, znamenje pobede ili predznak propasti? Masud i njegovsirijski suparnik su se gledali u oči preko isukanih mačeva, nevoljni daskrenu pogled u slučaju da je posredi tek nekakva varka onog drugog.Međutim, oba čoveka su se istovremeno okrenula i opsovala kada je neštoteško udarilo u prastara vrata od kedrovine, polomivši šarke i razbacavši

inkrustirane komade zlata i srebra po dvorištu.„Alah!”Udarac je širom otvorio vrata. Parisatis je ugledala kratak blesak zlata,

kovitlac iscepane svile usred oblaka prašine i krhotina drveta. Posmatralaje u neverici kako vezirov evnuh pravi salto kroz vazduh i pada napločnik, glave uvrnute pod neprirodnim uglom.

Tišina je zavladala dvorištem kada je čovek prošao kroz uništena vratahamama, sa dugim, pravim sečivom u ruci. Odeven u krvlju isprskani sivikaftan, ovaj visoki pridošlica je zastao na pragu i prostrelio vojnike obefrakcije pogledom koji je obećavao smrt onima koji mu se usprotive.Kratka brada nije uspevala da sakrije zlokobni ožiljak koji mu se pružaood levog oka do brade. Sporo klimnuvši glavom, čovek je zakoračio ustranu i dozvolio drugome da prođe - bledoj figuri tamne kose, obučenoju uprljano belo platno.

Parisatis je zastao dah u grlu. Širom dvorišta, vojnici su povikaliprepoznavši drugog čoveka.

Rašid al Hasan je došao.Parisatis nije mogla da odvoji pogled od princa vernih dok je on

gledao od jednog do drugog vojnika, od čoveka do čoveka. Malo ih jeuzvratilo pogled. „Šta se to ovde dešava?” rekao je. „Zbog čega sespremate za borbu? Nisu li ovi ljudi vaša braća muslimani, vaši saveznici?Otkuda ovo bedno neprijateljstvo kada nam svima prete strane armije?Šta se dešava?”

„Oni su izdajnici, o kalife!” rekao je Masud iznenada. Parisatis jezačula zveket čelika kada je čerkeski emir pao na kolena. „Sledbenicionog psa, Džalala!”

„Lažljivče!” Zapovednik jandarijanaca je zakoračio napred i kleknuo,takođe. „Mi služimo isključivo našem kapetanu, Turanšahu, koji služivama, moj gospodaru. Mi primamo naređenja od njega, a ne od vezira.”

Parisatis je videla kako kalif upitno podiže obrvu prema svom nemompratiocu; visoki čovek je samo slegnuo ramenima. Rašid se ponovookrenuo prema Sirijcu. „A koja su vaša naređenja?”

„Da... da zarobimo svakog ko prođe kroz ta vrata.”„Hoćete li da zarobite i mene, onda? Ja sam prošao kroz ta vrata.

Hoćete li da me zarobite u mojoj sopstvenoj palati?” Oficir se vrpoljio,izgledajući nelagodno. Zaustio je da odgovori, ali ga je kalif zaustaviouzdignutom rukom. „Ne. Nema potrebe da se pretvarate. Svejedno da liste to znali ili ne, ovaj evnuh vas je doveo ovamo da me ubijete na zahtevmog zabludelog vezira.” Rašid je podigao glas kako bi ga Čerkezi mogličuti. „No, ja vas smatram nevinim. I vi ste, takođe, žrtve Džalalovih

bolesnih ambicija!” Žamor neverice je prošao kroz redove vojnika.Zapovednik jandarijanaca se bacio ničice pre kalifom. „Moj

gospodaru, ja...”„Ne”, rekao je kalif. „Ne progovaraj još, jer želim da te zamolim za

uslugu.”„Zahtevajte bilo šta od mene, gospodaru!”„Vrati se svom kapetanu i prenesi mu ovo što ću ti kazati. Reci mu da

ga smatram lišenim krivice i da pružam jandarijancima ruku u znakoproštaja. Kaži mu da bi me ožalostilo više no što reči mogu iskazati davidim kako moji verni mameluci uništavaju tebe i tvoju braću, naročitozbog toga što će u danima koji slede Kairu biti preko potrebni ljudi kaošto si ti. Sve što treba da uradi jeste da se odrekne vezira. Reci ovoTuranšahu. Nemoj izostaviti ni jednu jedinu reč.”

„Saslušah, poslušah, o kalife!”Rašid je klimnuo glavom. „Kreni onda, i neka Alah podari tvom

kapetanu mudrost.”Jandarijanski zapovednik se naklonio; kao jedan, on i njegovi ljudi su

se povukli iz kalifovog prisustva, oprezno bacajući poglede premaČerkezima za slučaj da se ovo pokaže kao tek veoma složena varka.Međutim, niko od Čerkeza se nije ni pomerio dok su Sirijci navrat-nanosizlazili iz dvorišta, a njihovo povlačenje kroz srce harema je izazvalo novekrike užasa prestrašenih žena i besne pokliče njihovih evnuha čuvara.

Kada su jandarijanci nestali s vidika, princ vernih se okrenuo premačerkeskim vojnicima i njihovom emiru koji je i dalje klečao.

„Kako se zoveš, prijatelju moj?”„Masud, o najslavniji. Emir čerkeskog puka belih robova s reke.”„Malo sam manje slavan sada, čini mi se.” Rašid se nasmešio,

pipkajući svoju odoru uprljanu znojem i prašinom. „Ustani, Masude. Recimi, otkuda ti ovde?”

Ustavši glatko na noge, Masud je vratio sablju u korice i stao napristojnu razdaljinu od princa vernih, oborenih očiju. Ipak, uprkosnjegovom pokornom stavu, Parisatis mu je videla izraz zadovoljstva nalicu - činjenica da mu je ime izgovorio krvni potomak Fatime, Prorokoveomiljene kćerke, ojačala mu je samopouzdanje. „Čuli smo da ste uopasnosti, o najuzvišeniji.”

Kalif je iznenađeno zabrundao. „Jeste li?” Mladi čovek je krajičkomoka pogledao svog tihog sadruga, razmenivši s njim kratak znalačkipogled. „Od koga? Jeste li to čuli od neke žene iz mog harema?”

Masud se okrenuo u stranu, čela naboranog od zbunjenosti; pogledomje pretraživao kolonadu sve dok nije ugledao Parisatis, napola skrivenu u

senci mermernog stuba. Saznanje šta će uslediti zavezalo joj je stomak učvor i nateralo njene ruke da zadrhte. „Upravo tako, moj gospodaru”,čula je kako čerkeski emir odgovara kalifu, pokazujući u njenom pravcu,„gospa Parisatis je došla i dovela nas vama u pomoć.”

Parisatis je zadrhtala kada su svi u dvorištu pogledali prema njoj,među njima i Rašid al Hasan. Na kalifovom licu se nalazio neobičan izrazradoznalosti. Klimnuo je glavom i pokazao joj rukom da priđe.

„Gospo Parisatis?”Nevoljno, Persijanka je napustila kakav-takav zaklon koji joj je

kolonada pružala. Vojnici su se razdvojili kako bi je propustili da prođe.Držala je pogled oboren, najednom svesna nedostatka odgovarajućegvela. Kako je samo neprikladno morala izgledati - kalifova konkubinakoja šeta unaokolo odevena u muške čakšire u društvu robova ratnikapoput neke jeftine kurve u senci Bab al Askara. Obrazi su joj sezarumeneli pri pomisli da će je kalif videti u tako bednom izdanju.

Došavši do Masuda, krenula je da se baci ničice kako bi iskazala počastprincu vernih kao što to običaj nalaže. Međutim, kada je htela da klekne,Rašid al Hasan ju je zaustavio uhvativši je za ruku. Udahnula je kroz zubena ovaj neočekivani dodir.

„Čekaj”, kazao je kalif. „Ja tebe poznajem. Ti si kćerka Ishaka ibnHušrava - neka se Alah smiluje njegovoj duši - koji beše najverniji međupersijskim saveznicima mog oca.”

Parisatis je začuđeno podigla oči, susrevši na tren kalifov pogled prenego što se setila kako treba da se ponaša. Spustila je glavu. „Ja.... jesam, onajuzvišeniji. Njegova kćerka i jedino dete.”

„A Masud i njegovi ljudi su ovde zahvaljujući tebi?”Parisatis je klimnula.„Kao što su i Turci, kladim se”, rekao je misteriozni čovek pored

kalifa, posmatrajući je suženim, hladnim očima. Trzajem brade jeobuhvatio palatu. „Sve ovo je tvoje delo?”

„U-u neku ruku, možda.” Parisatis je osečala kako joj obrazi gore.„Prošle n-noći... čula sam kako vezir govori o vašem ubistvu, oNajuzvišeniji. Nameravao je da preuzme vlast i sklopi savez sanazarenima protiv Damaska. Ja... ja nisam znala šta drugo da uradim, tesam se ušunjala u vaše odaje i pokušala da vas probudim. Mustafa,vezirov evnuh, več je sipao drogu u vaše vino i pripremio drugi napitakpomešan sa otrovom, koji je trebalo da popijete nakon što se probudite.Nisam mogla da vas razbudim, pa sam umesto toga ispraznila pehar sotrovom i napunila ga vodom iz fontane.”

„To si ti učinila?”

„Da, najuzvišeniji. Zatim, jutros sam sve ispričala Harunu al Gidu, kojije pristao da vas upozori. Pokazala sam mu tajni prolaz do vaših odaja.”Parisatis je sklopila oči kada su joj nagrnule nepozvane suze. „Ja... ja samvidela... bila s-sam u hodniku kada...”

Kalif se ukočio. „Videla si al Gidovo ubistvo?”„I ništa nisam mogla da učinim”, zajecala je. „Prepustila bih se očaju

da me moja služavka nije spasla. Ona je saznala Masudovo ime i da jeposredi čovek odan isključivo vama, najuzvišeniji, koji bi mogao da nampomogne. I tako smo večeras iskoristili tajni prolaz da pobegnemo izharema i donesemo emiru vesti o vašoj nevolji. Molim vas da mioprostite, najuzvišeniji! Nisam znala kome drugom da se obratim zapomoć...”

Smešeći se, Rašid al Hasan je stisnuo njene šake. „Nemam šta da tioprostim, draga Parisatis. Štaviše, to što si mi spasla život znači da samdoveka tvoj dužnik. Ako preživimo ovu noć, zatraži bilo šta od mene iukoliko je to u mojoj moći, dobićeš.”

Uzvratila mu je osmeh, klimajući glavom kroz novu navalu suza.Osećanje da joj je ogroman teret pao sa pleća ostavio je Parisatis bajnoiscrpljenom. Uživala je u tom trenutku, naslađujući se dodirom kalifovihšaka, poigravanjem svetlosti udaljenih baklji u njegovim očima, sve dokgrubi glas Rašidovog pratioca nije prekinuo tišinu.

„Vreme nam ističe, gospodaru.”Rašid al Hasan je trepnuo poput čoveka koji se budi iz prijatnog sna, a

osmeh mu je iščezao s lica dok se vraćao u stvarnost. Pustio je Parisatisinešake. „U pravu si, Asade. Predugo smo dangubili.” Okrenuo se blago ustranu, dok mu je lice postajalo sve ozbiljnije. „Ko predvodi Turke, dobrimoj Masude?”

„Moj brat emir, o najuzvišeniji. Gokbori.”„Moramo da ga pronađemo i nagovorimo da obuzda ubilački žar

svojih sledbenika. Jandarijanci neće prihvatiti nikakvu oproštaj od meneukoliko smatraju da su doterani do duvara.”

Masud je klimnuo glavom, gledajući iskosa u svoje Čerkeze. „Bićebezbednije da pošaljem nekolicinu vojnika da potraže Gokborija i doveduga ovamo pred vas, gospodaru.”

„Prijatelju moj, vreme za brigu o bezbednosti je odavno prošlo. Sada jevreme za akciju.”

„On je u pravu”, rekao je čovek kojeg je kalif nazvao Asad. „Nekadovedu tog Gokborija ovamo.”

Gnev se rasplamsao u očima Rašida al Hasana. „Boga mu, čoveče!Neću da se krijem u ženskim odajama dok drugi rizikuju živote zbog

J

mene! Tako smo i došli dovde gde smo sad! Moram se sam spasti, ako jeto Alahova volja!”

Asad je odmahnuo glavom. „Gospodaru...”„Ne! Traćimo dragoceno vreme!”Parisatis je neodlučno zakoračila napred. Tihim glasom je rekla: „Ja...

ja vas mogu odvesti do njega kroz tajne prolaze, o najuzvišeniji. Zidovipalate su izrešetani njima, gospodaru, i mada će vas put možda približitivašim neprijateljima onoliko blizu koliko sam ja sada udaljena od vas,nijedan vas neće videti.”

Rašidov bes je splasnuo. „Izvrsna ideja! Šta kažete na to, mojisavetnici?”

Masud je podigao obrvu prema strancu surovog izgleda s licemprekrivenim ožiljcima, Asadu, koji je zauzvrat neznatno slegnuoramenima.

„Dakle, utanačeno je. U tvojim smo rukama, gospo. Povedi nas u tetajne prolaze, i to brzo.”

Parisatisino srce se vinulo u visinu kada ju je princ vernih ponovouzeo za ruku, a drugom joj pokazao da ih povede...

14.

ASMINA SE DRŽALA SENKI poput stvorenja rođenog u noći. Nije pravilamaltene nikakav zvuk dok je pratila Musu i gubavca Đuhu, niz

đubretom prekrivene sokake koji su zaudarali na očajanje i prekomračnih avlija oivičenih zidovima od ćerpiča, pri čemu ih je svaki korakvodio sve bliže lavirintskom srcu Strane četvrti. Izvežbanim oprezom,Đuha ih je vodio okolo mesta na kojima su se muškarci okupljali radivečernjeg sporta, vinarija i bordela sa zadimljenim uljanim lampama ibakarnim zdelama s mirisnim uljima i pijanim smehom. Mesta gde osobas njegovom bolešću ne bi bila dobrodošla.

Ipak, Alah mora da se smešio Jasmini, budući da su je na svakom uglu- kada se iz navike Musa osvrtao preko ramena tražeći bilo kakav znakpotere - slučajne prepreke na putu skrivale od prosjakovog prodornogpogleda. Držala se na razdaljini dovoljno maloj da čuje njihov razgovor aopet dovoljno velikoj da ne bude primećena.

„Koliko još ima?” Jasmina je čula kako se jednooki prosjak breca.Zaustavili su se pored raskrsnice dve uzane uličice: ispod fasada od

okrunjenog gipsa, prastare građevine sa obe strane sokaka su još uveknosile pocrnele ožiljke davno zaboravljenih požara, plamene stihije kojaje nekada najverovatnije progutala ceo komšiluk. Dvadesetak metarapozadi, mlada Egipćanka je čučala u zavetrini izbočene fasade, usenovitom kladencu koji je stvarala grubo sklepana mašrabija iznad njeneglave. Kroz otvor za provetravanje su dopirali glasovi na jeziku kojiJasmina nije razumela, dok je tuđinska muzika lebdela na nepomičnomvazduhu. „Koliko još ima, proklet bio?”

Leprozni svodnik, neprestano šapućući nežnosti štrokavom deranukoji mu je služio kao štaka, nije žurio sa odgovorom. „Nema još mnogo,sada.” Čak i izdaleka, prizor Đuhe koji umilno tepa dečaku, gladi ga pokosi i mazi po obrazu, poslao je talase gađenja Jasmini; Musi mora da jebilo još gore, budući da je tiho psovao sebi u bradu dok mu je svakoopsceno zadržavanje nagonilo, ruku sve bliže dršci njegovog bodeža.

„To si dosad rekao već nekoliko puta! Milostivi Alahu! Ako je ovotvoja ideja šale...”

„Ne budi budala, prosjače”, čula je kako Đuha šišti. „Mogli smo doćiovamo direktnim putem, ali sve što bismo time postigli bilo bi daupozorimo ubicu tvoje gospodarice na to da ga posmatramo. Ne, umestotoga moramo mu prići poput krabe, unatraške, do mesta sa kojegmožemo da neprimećeni nadziremo njegovu jazbinu - što je,pretpostavljam, ono što želiš.”

„Nisi čak ni siguran da je u pitanju njen ubica.”„Čovek kojeg sam video odgovara opisu ubice do najsitnijih detalja.

To svakako mora da vredi nečemu.”„Možda”, zarežao je prosjak dok mu je glas bledeo pošto je neobična

trojka krenula dalje niz ulicu. Jasmina je brzo izašla iz zaklona i krenulaza njima. „Kada si video tog čoveka?”

„Viđao sam ga povremeno tokom prethodnih meseci, kako dolazi iodlazi iz svoje jazbine. Poslednji put sam ga video večeras nakon zalaskasunca, dok se vraćao sa nekakvog poslića. Pratila su ga šestoricamuškaraca, koji su između sebe nosili - Alah me zgromio ako lažem! -izgledalo je kao da nose leševe.”

„Leševe?”„Jašta. Tri komada. Oni su...” Musa je iznenada zastao. Gubavac je

takođe stao, glave nakrivljene u stranu. „Šta je bilo, prosjače?”Jasmina se ukipila, sigurna da je Musa primetio njeno prisustvo -

možda je nešto čuo ili pak jednostavno osetio na potiljku silinu njenogpogleda. Svejedno, Egipćanka se pribrala, izmišljajući prikladne laži zapitanja koja će joj jednooki prosjak neminovno postaviti. No, umesto da

se okrene na peti i suoči s Jasminom, Musa je naprosto stajao nasred ulice,klimajući zamišljeno glavom i čupkajući bradu kao da pokušava darazmrsi kakvu zagonetku u glavi. Jasmina je iskoristila ovu pauzu i hitrozakoračila u zasvođeni prolaz obližnje građevine.

„Tri leša, kažeš? Alaha mu! Ovo ne može biti slučajnost!” Musina rukaje suknula napred, a čelični prsti su ščepali gubavčevu mišicu bez obzirana njegovu bolest. Đuha je zašištao i pokušao da se otrgne, ali ga jejednooki prosjak privukao bliže sebi. „Zaboravi na šunjanje, čoveče!Odvedi me do njegove jazbine, i to brzo!”

Đuha je iščupao ruku iz Musinog stiska i zateturao se prema dečakušćućurenom od straha. „Ne diraj me!” Gubavac je sevnuo očima ka Musi.Lagano, povratio je ravnotežu, sabrao se, a zatim pokazao rukomprosjaku da krene za njim. „Pođimo, onda. Nije daleko.”

I nije bilo. Krivudava ulica se ulivala u zapušteni trg, prazan prostorna kojem je mesečeva svetlost bojila srebrnom bojom oskudne detalje -visoki korov i izlomljene kamene blokove, hrpe đubreta nagomilanepoput peščanih dina uz temelje dve ruševne stambene zgrade. Građevinesu štrčale iz tla, poput deformisanih prstiju od opeka koje su se krunile idrveta pocrnelog od vremena, sa nezgrapnim potkovičastim lukovima iprozorima koji su izgledali kao da su tek naknadno usečeni u zidove.Jasmini su obe građevine izgledale napušteno. Napušteno i zlokobno.

Đuha se odšunjao do desne strane uličice i nije se usudio da krenedalje. „Ovo mesto se zove Majdan al Iskander, po starom grčkom kralju.Vidiš li?” Prosiktao je, uperivši prst. „Tamo, između one dve građevine...”

Jasmina se došunjala bliže, vodeči računa o svakom koraku, i pokušalada pogledom isprati gubavčev pokret. Nekoliko stotina metara dalje kaistoku - sa druge strane prepleta uličica - nalazili su se zidine Kaira ikrenelirani tornjevi Bab al Ruma, Strane kapije. Njihova relativna blizinanije joj pružila bogzna kakvu utehu.

Musa se nagnuo napred. „Ja ne... čekaj! Šta je ono?”Iz zaklona, Jasmina je takođe ugledala, mada tek nejasno: dugačku,

crnu pukotinu u tlu između dve stambene zgrade, oivičenu svežeiskopanom zemljom i bokorima korova.

„Ulaz u nekakav podrum, možda”, rekao je Đuha.„Tamo su odneli leševe?”„Jašta, a tamo sam video čoveka koga tražiš - kako ulazi i izlazi iz

utrobe zemlje poput đina.”Musa je napravio pokret rukom kao da će zgrabiti gubavca, a zatim se

najednom predomislio. „Zamoliću te za uslugu, Đuha... vrati se u AbulKasimov karavan-saraj najkraćim mogućim putem. Reci mu šta smo - šta

si ti - pronašao ovde! Tako mi Alaha! Kaži mu da sakupi svoje Berbere idođe ovamo što brže može!”

Gubavčeva odora je zašuštala. Đuha je odmahnuo zaraženom glavom.„Ne, ne. Uradio sam sve što sam namerio da učinim. Sada moram da sepostaram za svoja posla kao što se ti moraš postarati za svoja.” „Prokletbio, čoveče! Batali svoja pogana posla! Abul Kasim će te bogato nagraditiza tvoj trud!”

Jasmina je dovoljno čula. Pre nego što je Đuha mogao da odgovori,napustila je privremeni zaklon otvorenog prolaza i krenula u pravcudvojice muškaraca, a pokreti su joj bili nečujni i smrtonosni kao u emiraAl Hašišije. Prišla im je nadohvat ruke pre nego što ju je ijedan čovekprimetio.

„Gubavče”, kazala je glasom tvrdim poput kamena. Oba čoveka su seokrenula na peti; mangupčić je ciknuo i zgrabio gubavčevu nogu. Musa jedopola isukao bodež iz korica pre nego što je prepoznao vitku figuru.„Jasmina! Šta, kog đavola..

Jasmina ga je ignorisala. „Tebi se obraćam, gubavče. Taj čovek kojeg si,kažeš, viđao tako često - kakvo oružje je nosio?”

„Šta je sad pa ovo?” Đuha je sevnuo očima prema jednookomprosjaku, koji je slegnuo ramenima i vratio bodež u korice. „Ko je ona?”„Jedna od družbenica gospodarice Zajnab.”

Jasmina je stala ispred leproznog Beduina, a glava joj je jedva dosezalado njegove grudne kosti. „Odgovori mi, proklet bio!”

Đuha se namrštio. „Imao... imao je bodež - dugačkog i pravog sečivasa franačkom drškom. Zašto pitaš?”

Jasmina je klimnula glavom. „Ostavi nas”, kazala mu je a zatim seokrenula prema Musi. „On je čovek koga tražimo.”

Musa je bacio pogled ka gubavcu i odsečnim trzajem brade pokazaomu da bi trebalo da povede sa sobom dečaka i ode. Đuha, čije su oči biledva uzana proreza sumnjičavosti, zagrli rukom dečaka preko ramena iuradi kako mu je naloženo.

„Bio si u pravu što si mu verovao”, kazala je Jasmina osmatrajući trgkoji se prostirao pred njima. „Čekaj ovde. Ja ću isterati našu lovinu izjazbine.”

„Ja odlučujem o tome šta ćemo a šta nećemo raditi, devojko! Ti ne bitrebalo ni da si budna u ovo doba noći! To je...”

Jasmina se okrenula prema prosjaku. „Izneverili smo je, Musa. Ti i ja.Izneverili smo njenog oca. Dozvolili smo mu da nam je oduzme. Kucnuoje čas da poravnamo račune.”

„Ne budali, devojko.” Musa je uzdahnuo. Glas mu je bio težak, bolan;

beše to glas čoveka nateranog da se suoči sa stvarnošću. „Nismo jeizneverili. Ona je postala žrtva sopstvenog besmislenog ponosa. Onakoizazivati? Trebalo je da zna da će njeni neprijatelji pokušati da toupotrebe protiv nje! Ne, devojko. Time što nije razložno promislila svojepostupke - kao što ju je njen otac naučio - Zajnab je izneverila nas, a ne minju. Razgovaraćemo o ovome kasnije. Čekaj ovde i drži otvorene oči. Jaodoh da dovedem Abul Kasima...”

Jasmina je udarila nadlanicom vitke ruke prosjaka po vilici. „Začepigubicu!”

Od siline udarca Musi su zaigrali svetlaci pred očima. Besni izraz muse navukao na lice unakaženo boginjama dok je vrteo glavom levo-desnou pokušaju da razbistri misli, iznenađeno otirući šakom tanak mlaz krvikoji mu je tekao iz rasečene usne. „Prokleta bila!” Musa ju je uhvatio zapotiljak. „Podjednako si budalasta kao što je i ona bila! Ne znam šta će sedesiti, da li će Abul Kasim poslati svoje Berbere da se pobrinu za ubicu iliće lično doći ovamo, ali znam ovo: ti se vraćaš u palatu gde i pripadaš!Ovo je posao za muškarce, a ne devojčurka kao što si ti!” Musa ju jeprodrmusao kako bi naglasio svoje reči.

Jasminine oči su zasjale svetlucavim plamenovima ludila, a lice joj seizobličilo u grimasu mržnje kada se istrgla iz prosjakovog stiska. Brzinanjenog pokreta iznenadila je Musu. Pre nego što je mogao podići ruku usvoju odbranu, Jasminini prsti su se sklopili oko drške bodeža zadenutogza njegov pojas. Sečivo je napustilo korice, zasjalo u pomrčini, i žarilo sesve do drške u Musin trbuh.

Jednooki prosjak je vrisnuo. Zateturao se unazad i zagrebao prstimapo Jasmininoj ruci dok je devojka vukla sečivo nagore. Krv je šiknula inatopila joj prste i sukno njene haljine kada je izvukla nož.

Musa je posrnuo i pao na zemlju, sklupčavši se oko zjapeće rane usvom stomaku. Ruke klizave od krvi kopale su brazde po utabanoj zemljisokaka. Podigao je pogled ka Jasmini, dok su mu suze lile iz jedinog oka, ipokušao da opsuje, da vrisne, da se pomoli, ali su mu talasi usijane beleagonije dozvolili da prozbori samo jednu jedinu reč: „Z-zašto...?”„Zašto?” prosiktala je Jasmina. Mlada Egipćanka koju je Zajnab spasla odživota ispunjenog bedom i nesrećom više nije postojala. Na njenommestu stajala je nemilosrdna i mračna figura, neprepoznatljiva ispodskrame krvi. Musa se trznuo kada je kleknula pored njega. „Zašto? Vidišli krv na svojim rukama, Musa - i na mojim? To nije moja ili tvoja... to jeZajnabina krv! Nazvao si me budalom zato što mislim da smo jeizneverili, ali ja dobro znam o čemu govorim. Pustili smo je da umre! Akao što je ona patila, tako ćemo i mi... a tako mora i on patiti!” Trznula je

M

bradom u pravcu pukotine između dve zgrade na trgu. „To je Alahovavolja.”

„T-ti... ti g-glupava mala kučko!” zadahtao je Musa. „On će t-te ubiti!”„Ne pre nego što ja ubijem njega. Takva je Alahova volja.” S tim rečima,Jasmina je ustala i zakoračila preko prosjakovog uvijenog tela. Krenula jeprema pukotini u tlu između građevina na pustom trgu. Traka krvi jecurkala sa oštrice noža stisnutog u njenoj šaci.

Ona je ubica. Jasmina je želela da se Franak bledih očiju prisetisopstvenih reči. Ona je ubica...

15.

ALTENE NEVIDLJIV U STIGISKOM mraku koji je obavijao podnožjenajbliže građevine, u crno odeveni Sirijac zadužen za čuvanje

stepenica začuo je vrisak iz obližnjeg sokaka. Takvi krici behu uobičajenimeđu ološem Strane četvrti, gde je zabijanje noža u leđa predstavljaloomiljeni način rešavanja međusobnih zađevica. Međutim, Sirijac je ipakradoznalo podigao pogled i ugledao kako mlada Egipćanka izlazi iz uskeuličice i stupa na mesečinom obasjani trg.

Njegov vreli pogled nije ništa propustio, a pogotovo ne vlažnu mrljukoja se širila suknom njene haljine sve do linije grudi. Upijao je žudnopogledom njenu kao ponoć crnu kosu, njen uzani struk, njene dugesmećkaste noge; bodež u njenoj šaci je odbacio iz misli kao neobičnoprenemaganje, i ništa više. Miris sveže prolivene krvi natapao je noćnivazduh.

Devojka je prilazila sve bliže, hodajući u pravoj linije prema početkustepenica. Sirijac se osmehnuo poput grabljivice i spustio šaku naprepone, osećajući dobro poznato buđenje požude. Ona...

Utom, čelični prsti se zakopaše u Sirijčevo rame. Trepnuo je, a bol ishvatanje su raspršili sve pohotne misli iz njegovog uma. Samo je jedančovek mogao da se kreće sa takvim potpunim odsustvom zvuka, da ga nevidi i ne čuje čak i vojnik Al Hašišije. Stražar je progutao knedlu, pogledaoudesno i brzo skrenuo pogled kada je dobio punu meru Jeretikovogjezivog pogleda.

„Ona je moja”, prosiktao je Badr al Mulahid...

J16.

ASMINA JE STIGLA DO pukotine u zemlji i zavirila preko ivice. Mesečevasvetlost je posrebrila grubo isklesane stepenice koje su vodile nadole u

utrobu zemlje. Iznenadna strepnja joj je stegnula grudi. Šta ako stepenicenikuda ne vode? Šta ako je onaj bednik Đuha lagao sve vreme? Šta ako...

Međutim, njene bojazni behu razvejane kada je dašak vazduha -slabašan i vreo -zamreškao nabore tkanine na dnu pukotine. Na trenutak,uljasti žućkasti sjaj je ocrtao nazubljene konture vrata usečenih u kamenizid. Vazduh se ponovo primirio; zastor od teške čohe vratio se na mestoiščekujući sledeći fantomski izdisaj vazduha.

Jasminine usne se izviše u osmeh grabljivice. Stegnula je čvršće bodežumrljan krvlju dok je hitro silazila niza stepenice, leve ruke ispruženeprema zidu radi ravnoteže. Prsti su joj milovali duboke brazde usečene uzidove od peščara, trošne i neravne, nagrizene zubom vremena idejstvom sila prirode. Znatiželja je privukla njen pogled ka ovimrezbarijama. Nakon nekoliko trenutaka proučavanja, opazila jemonstruoznu figuru obasjanu mesečinom: đavola sa glavom sokolaisklesanog od kamena i senke. Demon je izbijao sa površine kamena sauzdignutom sekirom, prkoseći Prorokovoj zabrani pravljenja rezanihlikova. Jasmina se zgađeno trznula unazad. To beše stvar Starog Egipta,relikvija iz vremena neznanja; videla je slične predstave i ranije, dodušemanje i trošnije, duboko usečene u prastare stubove koje je Gazelasakupila iz raznoraznih ruševina i postavila u avliji njenog doma. AbulSakr, nazivala je Zajnab ovo obličje, Otac sokola. Drhteći, devojka jeodvratila pogled i nanovo krenula nadole, prema zastorom zastrtomotvoru u zidu.

Još jedan dašak vazduha je zanjihao zavesu i propustio tračak svetlostiu pukotinu, a s njom i izmešane mirise prašine i stare smole, natrona26 inavošćenog platna, hašiša i sasušene krvi. Jasminina bosa stopala suzastrugala po kamenu kada se premestila s noge na nogu. U desnoj ruci jestezala bodež, sečiva uperenog nagore i spremnog za ubadanje; levomrukom je zgrabila ivicu teškog zastora.

Mlada žena je zastala. Uzdahnula je, dok joj je svaki nervu telutreperio. Smrt se nalazila sa druge strane zavese. Smrt i osveta -isprepletani poput očajnih ljubavnika dok čekaju olakšanje koje će imdoneti samo svršetak ljubavnog čina. Zglobovi Jasmininih smeđih prstiju

pobeleli su od siline kojom je stezala dršku Musinog bodeža. Smrt iosveta su je čekali. To je Alahova volja. Udari brzo. Ne oklevaj. Bilo šta drugoće pružiti šansu bledookom Jeretiku da zadobije nedostižnu prednost.Oklevanje će značiti neuspeh.

Oklevanje će značiti neuspeh. Ovo shvatanje ju je nagnalo da se pokrene.Jasmina je trgnula zastor u stranu...

... i opsovala tiho sebi u bradu kada je ugledala ne leglo ubica kao štoje očekivala več napušteno predvorje, čiji su izlokani zidovi od peščarabili osvetljeni dvema malim glinenim lampama. Paučina je treperila uuglovima prostorije; kamene podne ploče su bile prašnjave, nepravilnihoblika, nagrizene zubom vremena i tu i tamo uprljane tamnim mrljama,najverovatnije sasušene krvi. Jasmina je neodlučnim korakom prešlapreko praga, pogledom pretražujući prostoriju od zida do zida. Nekolikokoraka napred, zjapeći prolaz je vodio dublje u tiho zdanje.

Ne, pomislila je, glave nagnute ulevo, nije tiho. Zvuk je dopro donjenih ušiju, slabašan ali nepogrešiv: napev nekolicine glasova na jezikukoji nije razumela, koji je pratilo resko udaranje bubnjeva - ritmičnodobovanje od koga su joj pošli žmarci niz leđa. Podsetilo je Jasminu nalupanje sopstvenog srca.

Egipćanka je mačjim korakom prešla preko prostorije, zastavši udovratku prolaza iznad koga se nalazila urezana predstava krilatogbalegara. Mogla je razabrati vrlo malo detalja prostorije s druge stranevrata. Šuma debelih stubova prostirala se u nedogled i nestajala umrklom mraku, a njihova ogromna kamena debla bila su prekrivenaneobičnim simbolima; vertikalne trake sa duboko urezanim glifovimaokruživale su predstave ljudi sa visokim krunama i đavole sa glavamasokola. Vanzemaljske figure su treperile i poigravale na žmirkavojsvetlosti uljanih lampi.

Kako su Jeretik i njegovi ljudi mogli da žive pod zemljom na ovajnačin, okruženi đinovima i gulovima, beše misterija za Jasminu - i to nemisterija koju je nameravala da rešava. To je bilo neprirodno, ali je Alahpostavio ovaj zadatak pred nju, a ona mu se zahvalila na daru ukazaneprilike. Usana stisnutih u tanku liniju, mlada Egipćanka je prošla krozportal i skrenula ulevo, šunjajući se između stubova, zaobilazeći retkaostrvca svetlosti dok je dopuštala ritmu bubnjeva da vodi njene korake.

Na trenutak, Jasmina podiže pogled ka tavanici. Uprkossveprožimajućoj tmini, još uvek je mogla da vidi tragove boje nakamenim arhitravima i krovnim gredama, kovitlava sazvežđa oksidasrebra i bakra pomešanih kako bi stvorili predstavu prastarog zvezdanogneba, nebeskog svoda zamrznutog u vremenu. Devojka je usporila korak.

Bila je naviknuta na prizore ekstravagantne raskoši, na draguljimaukrašene vrtove i pozlaćene arkade fatimidske palate, ali ništa uJasmininom kratkom životu je nije pripremilo za strašnu starost ovogmesta. Njegova čarolija je oduzimala dah, njegova zagonetnost je bilazarazna. Koliko je ovakvih kripti - koliko je statua i kolosa, obeliska istubova - ležalo ispod ulica Kaira, zakopano i zaboravljeno? Ko ih jesagradio i sa kakvom namenom? Šta...

Jeziva harmonija glasova i bubnjeva dostigla je grozničavi vrhunac zakojim je usledila teška, gotovo opipljiva tišina. Njena zlokobna težina jezagušila pitanja koja su tinjala u Jasmininom umu. Izustivši litanijupsovki, devojka se prenula iz učmalosti i nastavila put kroz okamenjenušumu, pažnje čvrsto usredsređene na zadatak pred njom.

Složeni prolaz na kraju velike dvorane se otvarao u manju odaju,osvetljenu krvavocrvenim sjajem koji je isticao oko ivica još jednog teškogzastora. Zahvaljujući ovom svetlu, Jasmina je ugledala duboke nišeurezane u zidove, u kojima su stajale kolosalne skulpture u nemesima,27

ruku kruto stisnutih uz bokove, sa kamenim kobrama smeštenim na čela iuglastim bradama koje su im štrčale sa podbratka. Paučine su padale saširokih kamenih ramena poput sablasnih ogrtača. Da li su ove kamenefigure predstavljale bogove ili ljude Jasmina nije znala, tek, njihovebesprekorne crte lica su bile hladne i uzdržane kao u samog kalifa.

Devojka je tiho prišla bliže zastrtom portalu, pogledom streljajućilevo-desno. Nabrala je nos zbog kužnog zadaha u vazduhu. Smrad krvi,đubreta, soli i tamjana podsetio ju je na klanicu južno od Zuvajla kapije.Prikladno, pomislila je, prikladno mesto za suočavanje sa ubicom mojegospodarice.

Bodež u Jasmininoj ruci pružao joj je izvesnu dozu prividne hrabrosti,kojoj je bila ravna samo njena žeđ za osvetom. Ogolila je zube, povlačećiusne u zlokobnom osmehu.

Ubiću to bledooko kopile!Bliže, prilazila je; na vrhovima prstiju, sada.Iščupaću njegovo crno srce iz grudi i ponudiću ga na dar bogovima ovog

zabranjenog mesta!Pomerila se udesno, uvrnuvši torzo, i posegnula je levom rukom za

grubom zavesom od kože.Ja ću...Tiho ječanje zaledilo joj je krv u žilama. Dopiralo je iz odaje sa druge

strane zavese - životinjski zvuk poput samrtnog ropca divlje zveriuhvaćene u kljuse. Jasmina se ukočila; ječanje se pretvorilo u jednu jedinureč, udaljenu i zagrobnu kao da je sam čin izgovaranja lišio govornika

snage volje: „Z-zašto...?”Drugi glas je odgovorio, glas koji nije pripadao Jeretiku. „Zato što su

mi potrebni odgovori. Sećaš li se svog imena?”Jasmina ništa nije čula nekoliko sledećih trenutaka, a potom se začulo

jezivo kreštanje koje je jedva podsećalo na ljudski govor: „Ja... nekadbejah Gamal. Zbog čega si me prizvao? Oslobodi me...”

„Sve u svoje vreme. Šta ti se dogodilo?”„Ja... ja...”„Šta ti se dogodilo, Gamale?” ispitivač je nastavio. „Sećaš li se?”„Ja... bejah ubijen!” Nešto je izmamilo takav jecaj agonije iz grla

čoveka po imenu Gamal da je čak i Jasmina na trenutak osetila tračaksažaljenja. Čovek se nalazio na ivici smrti, svakako; mora da je bio udelirijumu, budući da njegove reči nisu imale nikakvog smisla. „Bol... nemožeš čak ni izdaleka zamisliti bol njegovog dodira! Ono je gladno! Čak is-sad, osećam ga... osećam njegovu mržnju!”

Glas ispitivača je zadrhtao od uzbuđenja. „To? Šta je to? Misliš li nanjegov bodež? Da li je Emirov bodež predmet moći?”

Gamal je zašištao. „Bodež je star... iskovan od sukoba i agonije...natopljen krvlju! Njegova mržnja...”

„Ima li ime, Gamale?”„I-ime...?”„Bodež! Ima li bodež ime?” Glas ispitivača je najednom postao grub i

oštar. „Kazuj, Gamale! Zapovedam ti!”„Ne! Nemoj... nemoj me terati!”„Govori! Kako se zove?”Jasmina je čula bolno grgotanje koje se pretvorilo u prigušene vapaje

za milost, kao da je samo ime koje je ispitivač zahtevao da doznazadavalo Gamalu nepodnošljiv bol. Premda se nije pretvarala da razumešta se događa, neobičan razgovor je zagolicao Jasmininu pažnju. Prebacilaje bodež u levu ruku, naslonila se desnom stranom tela na dovratak i sadva prsta pažljivo povukla zavesu u stranu sve dok nije mogla da proviriunutra.

Ugledala je sobu okupanu crvenkastim sjajem bronzanih lampi, čiji suzidovi bili izrezbareni na isti, neobičan način kao i stubovi velike dvorane- prekriveni glifovima i đinovima životinjske glave. U jednom ugluprostorije je stajao niski astal zatrpan svicima papirusa i priborom zapisanje, dok su se spirale žućkastog dima podizale iz bronzanog mangalana tronošcu i lebdele na neprirodno nepomičnom vazduhu. Čovek jeklečao u središtu sobe sa bubnjem nadohvat ruke. Bio je odeven uraskošni crni brokat, glave uvijene turbanom, i imao je lice oštro poput

sokolovog sa pepeljastosivom bradom. Strašan gnev bleštao mu je uočima dok je napregnuto zurio u mlitavu figuru koja je ležala nauznak napodu ispred njega.

„Ime, Gamale!”Figura ispružena na podu se zgrčila, ili se barem tako učinilo Jasmini.

Uistinu, Jasmina je imala problema da razazna čak i najmanji detalj u vezis njom; od gledanja u nju podilazili su je žmarci. Nešto je zaklanjalo njenecrte lica od pogleda; nešto prozirno i maglovito - mlečnobela izmaglicakoja se kretala i rastezala, mutni pipci koji su se pomerali nagore poputplamenih jezika i mešali se sa dimom tamjana. Svakako, ovo mora da jebilo samo igra svetlosti...?

„Kaži mi ime bodeža!”Šta god da se ovde dešavalo, vlažni, glas poput mjaukanja koji je

dopro iz figure ispružene na podu nije bio iluzija; od očajanja u tom glasuJasmini se naježila koža. „S-sečivo... sečivo se zove... Matrakat al Kafer!Čekić nevernika!”

Jasmina je videla kako se oči čoveka obučenog u crno sužavaju.Zanjihao se unazad kao da su ga Gamalove reči udarile u grudi. „Čekić?Bogovi su mi svedoci: baciću te u vatreno jezero pakla ako me lažeš!Pitaću te još jednom...”

Gamal je zavapio. „To... to je bio Čekić, ja sidil Matrakat al KaferlKunem se dušom!”

Ispitivač je ćutao nekoliko trenutaka, čela namrštenog kao da jeizgubljen u dubokim mislima. Napokon, zamišljeno je klimnuo glavom.„Dobro si mi služio, Gamale. Oslobađam te.” Napravio je složen pokretrukom u zadimljenom vazduhu iznad Gamalove glave. „Odlazi!Zapovedam ti!” Čim je izgovorio te reči, izmaglica koja je obavijalaGamalovo telo počela je da se razilazi i nestaje. Vijugave trake isparenjasu iščezle. Neke su isparile; ostale su pale na pod prostorije, natapajućigoli kamen kao što voda natapa sunđer.

Rasturanje izmaglice omogućilo je Jasmini da po prvi put jasnosagleda ležeću figuru. Jasmina se trznula od prizora, a krv joj se povuklaiz lica dok je potiskivala užasnuti vrisak. Figura na podu, čovek po imenuGamal, koji je do pre samo nekoliko trenutaka molio i preklinjaoispitivača odevenog u crno sada bejaše čitav dan star leš, nag i naduven,kože ljubičaste usled poodmaklog procesa truljenja...

Jasmina se zateturala unazad od zastrtog portala. Žmarci su jojprostrujali niz leđa; osetila je gorak ukus gorušice u ustima. Kako je ovomoguće? Kakva je ovo đavolština...?

U tom trenutku užas je raspršio i poslednji tračak njene odlučnosti,

ostavljajući ledeni čir u dnu njenog stomaka. Prostorija joj se zavrtelapred očima. Strah ju je napao sa svih strana - strah od neljudskih statua ibestijalnih rezbarija, strah od sveprožimajuće tame i sećanja nakaravansaraj. Pipci užasa klizili su joj niz kičmu i pretili da je uguše.Zaboravivši na bodež u ruci, Jasmina se okrenula u nameri da pobegne uistom trenutku kada je poznati glas razbio u paramparčad turobnu iužasnu tišinu.

„Zašto bežiš, devojko? Mislio sam da si ubica.”Stala je kao ukopana. Jeretik je stajao u otvorenom prolazu, telom

blokirajući put prema dvorani sa stubovima. Blede oči su bleštale nacrvenkastoj svetlosti; okrutni osmeh je zaigrao na njegovim tankimusnama dok je podizao obe ruke, pokazujući da ne nosi nikakvo oružje.Zakoračio je napred.

Jeretikova iznenadna pojava nije pojačala Jasminin strah; umesto toga,prizor asasina ju je umirio, podsetio je zbog čega je ovde i ućutkaoglasove koji su treštali u njenoj glavi. Njegov podrugljiv ton je raspirioJasminin gnev i nanovo ga rasplamsao. Jasminine usne se izviše u savršenosmeh prezira dok je prebacivala bodež iz leve u desnu ruku. „Došla sampo tebe. Alah priželjkuje tvoju smrt. Ja ću biti oruđe...”

„Ako me Alah želi mrtvog, neka Alah lično dođe i poštara se za to”,brecnuo se Jeretik. „A ako je osveta ono što te dovodi ovamo, devojko,onda si veća budala nego što sam mislio!”

„Šuplje reči mrtvog čoveka!” otpljunu Jasmina.Jeretikov osmeh se proširio. „Ja sam mrtav čovek? Umoren tvojom

rukom, pretpostavljam? A zbog čega? Šta sam ti učinio nažao da zaslužimtvoj gnev, devojko? Kako sam se to ogrešio o tebe?”

„Pseto!” Premda je Jasmina znala da ne treba da odgovara na njegovoruganje, nije mogla da zauzda sopstvenu srdžbu. Telo joj se ukrutilo, ažile na njenom vratu poiskakale poput čeličnih kablova dok su joj seobrazi zarumeneli od jarosti. „Ubio si Zajnab!”

„Ja nisam ubio tvoju dragocenu Gazelu.”„Lažeš!”„Veruj u šta god želiš.” Jeretik je slegnuo ramenima. „No, kunem ti se

u ovo: jaje nisam ubio. Tužna istina jeste to da je Gazela umrla godinamaranije. Umrla je onog trenutka kada se zaklela na vernost pretendentu izAlamuta i pridružila se njegovom degradiranom kultu. Duša ju jenapustila te noći, bez sumnje osuđena na vatre večnog prokletstva.Uistinu, ukoliko sam kriv za bilo šta, onda sam kriv za to što sam okončaosramotu njenog bezdušnog postojanja. Trebalo bi da mi se zahvališ...”

Međutim, ne beše zahvalnost ono što je poslalo Jasminu prema

Jeretikovom grlu. Malo ljudi bi moglo da ponovi životinjsku žestinunjenog napada, sirovog i rukovođenog gnevom; još manje ga je mogloizbeći. Pa ipak, u tom trenu konačne osvete, kada je leš prerezanoggrkljana njenog neprijatelja trebalo da padne na pod, Jasminin nož jezasekao samo prazan vazduh.

Malo ljudi je, izgleda, bilo nalik Jeretiku.Asasin je zakoračio u stranu i izbegao udarac; nehajnim pokretom

ruke poslao je Jasminu na okvir vrata prekriven glifovima. MladaEgipćanka je brzo povratila ravnotežu i besno pogledala preko ramena uJeretika, nesvesna krvi koja joj je curila iz usta, sa mesta na kojem ju jenjegova pesnica okrznula u prolazu.

„Boriš se kao ulično derište”, rekao je. „Da li te je Gazela naučila tome,takođe?”

Jasmina je pljunula i odgurnula se od dovratnika, koristeći ragastov dadodatno pojača silinu napada dok je zamahivala bodežom nagore.

Ovog puta, Jeretik se nije ni potrudio da se pomeri.Uzvik se oteo sa Jasmininih usana kada je Jeretik zaustavio njen

udarac, čeličnim prstima je uhvativši za zglob desne ruke. Asasin joj jezatim divljački uvrnuo ruku, a Jasminin uzvik se pretvorio u krik bolakada su se kosti njene ruke uvrnule skoro do pucanja. Njeni prsti su seolabavili po sopstvenoj volji, a bodež je uz zveket pao na kameni pod.Jeretikova druga ruka je pronašla njeno grlo.

Devojka je iskolačila oči; zagrebala je po njegovoj nadlaktici,bezuspešno kopajući noktima po napetim mišićima i tetivama. Osmehbledookog asasina je bledeo dok je pojačavao stisak oko njenog vrata.Prostorija joj se zavrtela pred očima. Jasmina se borila da udahne vazduh,batrgajući se i koprcajući dok joj je udaranje sopstvenog pulsa tutnjalo uušima.

Bez mnogo napora, Jeretik ju je podigao sa poda i prineo k sebi svedok im se lica maltene nisu dodirnula. Zacoktao je jezikom. „Kao što sami mislio - budala!” S tim recima, Badr al Mulahid je odbacio Jasminu odsebe kao što bi dete zavrljačilo krpenu lutku. Svetlaci su joj zaigrali predočima; boljoj je prošao kroz kičmu kada je udarila u kamenu statuudovoljno jako da je zaljulja na postolju. Devojka se stropoštala u podnožjekipa, ošamućena, žudno udišući prašnjavi vazduh.

Njena čula su se povratila malo-pomalo, čulo sluha pre svih ostalih;začula je glas ispitivača odevenog u crno. „Šta je ovo, Badre? Šta se todešava?”

„Gospodaru”, odgovorio je Jeretik, „uhvatio sam noćno šunjalo.Devojku koja bi htela da se igra ubice.”

Jasmina je s mukom otvorila oči i pogledala unaokolo, kašljući,zamagljenog pogleda. Videla je da joj je Jeretik okrenut leđima; uzastrtom prolazu stajala je figura ispitivača - volšebnika, podsetila je samusebe - čiji je hipnotički pogled bio upravljen u nju silinom od koje venetrava. Skrenula je pogled, moleći se u sebi da nije primetio...

... i ugledala svetlucanje čelika nadohvat ruke. Njen bodež. Madaisprebijan i otečen, devojčin prkos se uzdigao kroz koprenu bola. Prkos inada. Možda će ipak uspeti da se osveti. Mišići su joj se opustili a zatimzategli.

„Je li ona jedna od Alamutovih agenata?”„Jok”, odvratio je Jeretik. „Devojka je verna Gazeli. Ona traži naknadu

za pričinjenu joj štetu... ili mučeničku smrt.”Čarobnjakov glas beše obojen tračkom interesovanja. „Zaista? Dovedi

je k meni.”No, Jasmina je već bila u pokretu pre nego što se Jeretik mogao

okrenuti i izvršiti naredbu svog gospodara. Bacila se napred i posegnularukom za drškom bodeža obmotanom kožnim trakama, za snagom isigurnošću koje joj je oružje pružalo. Prsti su joj dodirnuli jabuku balčakau istom trenu kada se asasin okrenuo i zario joj vrh čizme u stomak. Silinaudarca ju je odbacila unazad i isterala joj sav vazduh iz pluća; zadahtala jei zašištala, ponovo se boreći da dođe do daha. Pogleda ispunjenogmržnjom, Jasmina je sevnula očima ka Jeretiku kad je šutnuo sečivo ustranu - a s njim i njenu poslednju šansu za osvetom.

„Diži se na noge, mala budalo!” Zgrabio ju je za kosu i povukaonapred, krvavu i raščupanu, a zatim bacio pred noge maga odevenog ucrno. „Da je pošaljem u naručje njene gospodarice?”

„Još ne. Pogledaj me, dete”, rekao je volšebnik. Jasmina je s mukompodigla oči kako bi susrela njegove - upale ispod žbunastih obrva, crnedužice prošarane zlatnim mrljama uhvatile su joj pogled i okovale ganevidljivim bukagijama. Nije mogla da skrene pogled. Beše to kao da jezurila u ambis, u ledene vatre pakla. „Veruješ li”, upitao je, „da sečovekova duša može videti u njegovim očima?”

Lagano, Jasmina je klimnula glavom.„Tvoje oči te odaju. Počinila si ubistvo danas. Čovek...”„Evnuh”, devojka je prasnula, iznenađeno razrogačivši oči na

sopstveni izliv gneva.„Ah, evnuh. Našao ti se na putu, zar ne? Prepreka na putu prema

tvom cilju?”Ponovo je klimnula glavom.„A ti si učinila ono što si smatrala neophodnim. Ubila si ga bez trunke

kajanja. Zašto, onda, meni zameraš na istom? Po mom naređenju, Badr jeuklonio prepreku na putu prema mom cilju. Uradio je isto što i ti. Ti i onste isti, dete.”

„Nismo!”„Zašto niste?”„Ja... ja...” Jasminina vilica se stegnula i opustila; suze su joj se

nakupile u očima i potekle u potocima niz zajapurene obraze. „Ja... janisam... ja nisam kao on!”

„Tako ti tvrdiš. Međutim, nisi li nepozvana upala na moju teritoriju upotrazi za lovinom, gurajuči nos u stvari izvan tvog poimanja zaradubilačke osvete? Kako to ti i on niste isti?”

Beše to Jeretik koji je odgovorio na volšebnikovo pitanje, glasomobojenim negodovanjem. „Ona je stvorenje ulice, gospodaru. Fali jojveština...”

„Naprotiv, ona poseduje veštinu”, rekao je stariji čovek. „Ono što jojmanjka jeste obuka. Obuka i svrha.”

Badr al Mulahid se namrštio. „Gospodaru, primili biste nekoga kao štoje ona u naše redove?”

„Ne!” povikala je Jasmina. „Nikada neću postati...”Mag ju je ućutkao strašnim pogledom. „Nikada je period dobrano

izvan tvog poimanja, dete. Niti se ti pitaš išta u vezi s tvojom sudbinom.Ti sada pripadaš meni. Pripadaš mi kao da sam ti ja podario život.”Uzdahnuo je i klimnuo glavom Jeretiku. „Njena snaga volje je jaka.Možda suviše jaka da bih je pretvorio u efikasno oružje. Ipak, postojinešto u vezi s njom...”

„Šta želite da uradim s njom, gospodaru? Da joj podarim hladan čeliki plitak grob?”

„Ne.” Ibn Šar je još nekoliko trenutaka gledao Jasminu u oči pre negošto se uspravio i prošao pored nje. Ovaj jednostavan pokret prekinuo jehipnotički trans u kojem se nalazila; devojčina ramena se oklembesiše;udovi su joj drhtali dok se bojažljivo osvrtala unaokolo. Krajičkom oka jevidela druge figure okupljene u dovratku prolaza, obličja odevena u crno.„Ne”, rekao je mag. „Moramo da razgovaramo, Badre. Saznao sammnogo toga od jadnog Gamala. Podaj devojku fedajinima. Neka oni slomenjenu volju ako mogu. Prošlo je previše vremena otkako su poslednji putuživali u čarima device iz raja.”

Jasmina je shvatila značenje volšebnikovih reči. Iskolačenih očiju,batrgala se mahnito u pokušaju da se oslobodi Jeretikovog stiska, da seosovi na noge i pronađe način da pobegne odatle. Bezuspešno. Bledookiubica ju je podigao sa poda i zavitlao u naručje crnih figura okupljenih u

S

dovratniku - ljudi čije su staklaste oči i iskeženo lice obećavali neopisivoponiženje. Jasmina se batrgala i koprcala dok su joj njihove prljave rukecepale haljinu sa ramena.

Vrisnula je, a njen krik podrugljivo je odjeknuo hipostilnomdvoranom, svetilištem davno zaboravljenih bogova...

17.

DRUGE STRANE MAJDAN AL Iskandera, ležeći na ulici Strane četvrti,Musa je začuo slabašnu jeku Jasmininog vriska. Zvuk ga je prenuo iz

nesvestice. Promeškoljio se i s naporom otvorio oko. Ležao je na boku,usred sitnog peska izmešanog sa usirenom krvlju. Udovi mu behu hladnii teški poput olova, prekriveni sasušenom krvlju. Slatkast, metalni vonjkrvi mešao se sa smradom droba koji je dopirao iz njegovog rasporenogtrbuha. Musa je pomerio noge, a čak je i taj blagi pokret učinio da mukuke usijane bele agonije zaparaju unutrašnjost stomaka.

„Alahu!” zakreštao je, rukom besplodno riljajući po zemlji sokaka.Drugu ruku je prislonio na stomak, osetivši pod dlanom klizavo klupkocreva dok se pridizao na kolena. „Alahu... smiluj... mi se!” rekao je Musaisprekidanim dahtajima. Dugo je ostao u ovom položaju, presamićennapred, glave sagnute skoro do zemlje dok se borio protiv nagona dapovraća - bio je siguran da će mu čak i najmanji pokret konačno doćiglave.

Jedno jedino zrno odlučnosti gorelo je kroz sveprožimajući bol, poputžeravice kroz tanku gazu: moram kazati Asadu! On mora saznati za Majdanal Iskander! A da bi mu bilo šta rekao, shvatio je Musa, morao je najprenekako da se dovuče do Abul Kasimovog karavan-saraja. Morao je daustane. Morao je da hoda.

Zuba stegnutih od bola, Musa se osovio na jednu nogu... zatim idrugu... i načinio je jedan teturavi korak pre nego što se uz bolnostenjanje ponovo srušio na kolena.

Dublja noć je pomračila ivice prosjakovog vida, a vrela krv mu seprolila preko šake. „Alahu!” Zakašljao se. Pljuvačka mu se cedila sausana. „M-moram... moram li da p-puzim?”

„Ne”, zastrugao je poznati glas.Musa je podigao glavu. Zatreptao je dok su mu suze i hladan znoj tekli

niz obraze, i kroz grimiznu koprenu agonije ugledao je nejasno Đuhino

K

skriveno lice. „G-gubavče? J-jesi li to ti?”„Miruj, prosjače”, rekao je Đuha, mazeći raščupanu kosu svog

Ijubimca-uličnog derana. „I zahvali se bogu na daru moje bezgraničneznatiželje. Posmatrao sam dalje niz ulicu. Zbog čega bi ti družbenicagospodarice Zajnab učinila ovo?”

„N-ne... ne znam... pomozi mi...”Đuha je mahnuo rukom nekolicini nejasnih figura koje su stajale izvan

Musinog vidnog polja - to ne behu deca, ali ipak behu manja rastom ododraslih muškaraca - figure obučene u tamne burnuse, čija su lica bilaskrivena teškim velovima. Tamna obličja su prišla bliže Musi. „Podignitega, ali nežno. Moramo ga vratiti njegovom gospodaru.”

„D-devojka... g-gde je...?”„Ne govori, prijatelju moj”, uzvratio je gubavac, bacivši kratak pogled

prema Majdan al Iskanderu. „Ona više nije tvoja briga. Čuvaj snagu.Pođimo, slavuji moji. Pođimo, moje predivne hurije. Nežno ga podignite.”

Musa je zaječao kada ga je desetak šaka umotanih u zavoje, neke tekjedva veće od šapa bez prstiju, podiglo na noge. Oklembesio se unjihovom zagrljaju, škrgućući zubima zbog beskrajnih talasa bola - bolakao da mu kandže neke opake zveri kidaju utrobu. Na svu sreću, brzo seonesvestio.

A poput povorke duhova, Đuhine žene su nosile Musu kroz smrdljivesokake Strane četvrti...

18.

ROZ ZLATNU DVORANU AL Muiza li din Alaha su odjekivali zvuci ljudikoji se spremaju za poslednju bitku. Jandarijanski oficiri u

pozlaćenom čeliku uzvikivali su reči ohrabrenja svojim vojnicima, odkojih su neki već bili isprskani krvlju i bez daha. Drugi vojnici su šepajućiprolazili kroz masivna vrata dvorane, naslanjajući se na koplja ili jedni nadruge, dok su nekima pomagali prestrašeni evnusi u tom trenutkuuposleni kao pomagači dvorskih hirurga. Lekari u finim odorama, sadauprljanim usirenom krvlju, obilazili su ranjenike i zašivali i previjali imrane najbolje što su znali i umeli. A iznad čitave larme - iznad čegrtanjaverižnjača i zveketa mačeva i štitova i jauka ranjenika - poput grmljavineprolamao se vezirov glas.

„Kako to misliš - on je mrtav?” U podnožju postolja, u senci Sedišta

božanske premudrosti, Džalal je koračao tamo-amo poput tigra u kavezu.Mustafa je podnosio beskrajnu tiradu svog gospodara sa svim strpljenjemkoje mu je njegov dugačak boravak na zemlji dopuštao. „Kako su jedanobogaljeni sufi i imbecil zavisan od opijuma uspeli da pobede togprokletog templara?”

„Taj čovek nije bio sufi”, odvratio je tiho evnuh.„Tako mi Alaha! Naravno da jeste! Video sam tog bednika sopstvenim

očima!”Mustafa je odmahnuo glavom. „Taj čovek nije bio sufi, ekselencijo.

Mogu da se zakunem u to.”„Onda, ko je on?”„Pomno sam razmišljao o tome, i mada ne mogu kazati zasigurno ko

je on, sumnjam da je posredi Gokborijev čovek... poklapanje njegovogboravka u kalifovim odajama sa našim planom ne može biti pukapodudarnost. Turčin mora da je planirao ovu ujdurmu najmanje dvenedelje!” „A ti nisi načuo ni reč o tome?” rekao je Džalal, zažmirivši. „Ti,sa svojim nebrojenim očima i ušima, ti, kojem sam poverio da meobaveštava o svemu što se dešava izvan ovih zidova? Nisi čuo ni reč?”

„Ni reč, ekselencijo. Stari evnuh se naklonio. „Ma ko da je ovoisplanirao, učinio je to sa majstorskom lukavošću.”

Džalalova ruka je suknula napred, uhvativši evnuha nespremnog;njegovi prsti su se okrutno zakopali u meko meso Mustafine vilice. „Ovoje već drugi put da si me izneverio!” prosiktao je vezir. „Imao sam togbudalastog dečaka u šakama a tvoja nesposobnost mu je dozvolila dapobegne!”

„P-poslao... poslao sam vojnike da... da mu prepreče izlazak iz staroghamama, ekselencijo!”

„Pa šta? Trebalo bi da te zadavim na licu mesta!”Mustafine natečene usne se zgrčiše. „Milost!”Topot đonova čizama po mermernim podnim pločama sprečio je

Džalala da izvrši svoju pretnju. Bacio je starog evnuha na pod i okrenuose kada mu je prišao sirijski kapetan, Turanšah. Surovi zapovednikjandarijanaca izgledao je kao otelovljenje rata, odeven u dugačkuverižnjaču od crnih alki opervaženu zlatom po ivicama, štitnike za noge ičelični šlem inkrustiran pločicama od zlata i oniksa. Jedna šakaprekrivena ožiljcima počivala mu je na balčaku sablje pripasane za svilenipojas boje krvi. „Ekselencijo.” Turanšah je klimnuo glavom. Surove crneoči nakratko su pogledale nadole u evnuha, a zatim se ponovo podigle,dok mu je licem preleteo izraz gađenja.

„Kakve vesti mi donosiš?”

„Beli robovi s reke kontrolišu kapije palate, ekselencijo. Zauzeli suspoljašnja dvorišta, a dok mi govorimo oni nadiru unutra, potiskujućimoje jandarijance sve bliže i bliže vratima ove dvorane.”

„Kako su ušli u palatu?”„To sada više nije bitno, vezire”, odgovorio je Turanšah. „Ono što je

bitno jeste da se nalaze unutar palate i da prave pustoš i pokolj. Ne znamjoš koliko dugo će moji ljudi moći da ih drže podalje od Zlatne dvorane.Trebalo bi da razmislite o mogućnosti predaje, ekselencijo, pre nego što senaš položaj dodatno pogorša.”

„Zar bi trebalo?” Džalal je nastavio da korača po dvorani. „Šta je sasudanskim plaćenicima? Zar ne bismo mogli da obavestimo Vanšija injegove pse i naredimo im da se probiju kroz mamelučke redove i uđu upalatu?”

„Kako?” odvratio je Turanšah, dok je bes narušio njegovo inačerezervisano ponašanje. „Nisam li bio dovoljno jasan, vezire? Beli robovi sreke kontrolišu kapije, i braniće ih do poslednjeg čoveka - protivjandarijanaca ili protiv Sudanaca, nema nikakve razlike! A zašto i ne bi?Vaše budalaste pretnje uperene protiv njihovih porodica načinile su odmameluka brigadu mučenika!”

„Drži jezik za zubima, Sirijče, da ti ga ne bih iščupao!” Vezir se uneo ulice svom oklopljenom kapetanu. „Šta se desilo sa čuvenom vernoščujandarijanaca? Jesi li izgubio hrabrost, čoveče?”

„Jandarijanci su odani koliko su i hrabri, vezire, i pri tome niko višeod mene, ali samo budala odbacuje svoj život zarad unapred izgubljenogcilja! Gokbori nas je opkolio! Ovo mesto će”, Turanšah je podigao ruku,naznačavajući visoku kupolu od alabastera i zlata, „najverovatnije bitinaše poslednje uporište! Sudanci će možda preuzeti inicijativu i oteratimameluke, istina, ah to će se desiti tek dugo nakon što mi budemo mrtvi!Vaš pokušaj da se domognete sultanata je propao, vezire. No, nismo bezopcija.” Sirijac se okrenuo i mahnuo rukom jednom od svojih ljudi -oficiru, sudeći po zlatu koje je ukrašavalo njegov šlem - da priđe bliže.Čovek se zaustavio na pristojnoj razdaljini i salutirao. „Guri, prenesiveziru kalifove reči.”

Džalal je zakoračio napred. „Video si kalifa? Gde?”„U haremu, ekselencijo.” Oficir po imenu Guri se naklonio. „Poslali su

nas da ga zarobimo, ali je naš zadatak onemogućila jaka četa čerkeskihmameluka predvođena njihovim emirom, Masudom. Oni su prigrabilikalifa.” „Ali, Al Hasan je razgovarao s tobom?”

Guri je klimnuo glavom. „Rekao je da želi da pomiluje jandarijance,ekselencijo. Kazao je da će ga ražalostiti više nego što reči mogu da opišu

ukoliko njegovi Turci unište mene i moju braću, i da će u danima kojislede Kairu biti preko potrebni vojnici.”

„Fina ponuda za tebe, Turanšahu, ali gde to ostavlja mene?” Džalal segorko nasmejao. „Samog sa evnusima i mojim snovima?”

Sirijac je otpustio Gurija, uzvrativši njegovo salutiranje; posmatrao jekako se kapetan pridružuje svojim ljudima, a zatim se okrenuo premaveziru. „Vi ste prepreden čovek, ekselencijo. Pretvarajte se da se kajete,uzdajte se u kalifovu potrebu da pokaže milost i poživite da biste se borilineki drugi dan.”

Džalal je duboko uzdahnuo, a taj uzdah je došao iz dubine njegoveduše isto koliko i iz dubine njegovih pluća. Njegovi planovi - njegovipedantni i brižljivo smišljeni planovi - isparavali su u etar poput prašinenošene vetrom. U čemu je pogrešio? Koga je pogrešno procenio? I, onošto je bilo najvažnije, šta je mogao da učini kako bi zaustavio ovajpreokret sudbine?

Namršten, vezir je susreo Turanšahov iščekujući pogled i otpustio gamahanjem ruke. „Alaha mi! Pusti me da razmislim na miru o tvomsavetu!”

„Vreme nam ističe, ekselencijo”, rekao je Sirijac blago se naklonivši,„jer svaka sekunda koju protraćite oklevajući znači više žrtava - a ja nemogu sebi dozvoliti da izgubim još ljudi.”

Džalal se okrenuo prema podijumu, na kojem se Sedište božanskepremudrosti presijavalo poput nagrade izvan njegovog domašaja. Osetioje Mustafino prisustvo pored sebe. „Sad više nikad neću postati sultanKaira”, rekao je Džalal glasom u kojem su se mešali žalost i gnev. „Niti ćuostati vezir, čak i ukoliko mi Al Hasan dozvoli da ostanem u životu. Štami je preostalo, moj stari prijatelju? Poniženje i spora smrt u rukamamojih neprijatelja?”

Mustafa dugo nije progovorio. Džalal ga je iskosa pogledao: starievnuh je izgledao izgubljen u mislima, naboranog čela, smežuranomrukom masirajući meko meso vrata. Težina godina pritiskala mu je plećapoput nosačevog tereta. Međutim, kada je progovorio, njegove reči susadržale nagoveštaj nade.

„Rekli ste ranije da ovo nije ništa drugo nego partija šatrandža,ekselencijo. Ukoliko je to istina, ne nalazimo li se sada na ivici šah-mata?”

Džalal se namrštio. „Kako? Tabla ne laže. Izgubio sam svojepešadince, svoje slonove, svoje ruhove; moji konjanici su previše udaljenida bi ih mogao iskoristiti, a jedina figura koju imam pored sebe jestejedan jedini vezir. Moj šah stoji usamljen i nebranjen pred mojimneprijateljima.”

A

„A ipak, šah-mat je i dalje moguć”, rekao je Mustafa. „Ukoliko čovekposeduje sultansku odvažnost. Priča se da je Nuradin dobio prvi mečprotiv svog oca, atabega Zangija, upotrebivši manevar poznat kao AlDžambija, Zakrivljeni Bodež. Namamio je svog protivnika blizu i...”

„I uhvatio ga nespremnog”, prošaptao je Džalal. Zakrivljeni bodež jebio rizična mansuba28 koja se zasnivala na nepromišljenosti i zloglasnomzanemarivanju bezbednosti sopstvenog šaha. Bio je to potez očajnika.„Ako učinim to što predlažeš, neću poživeti dovoljno dugo da uživam usvom trijumfu.”

„Neće ni Al Hasan. Na ovaj način, barem, kontrolišete sopstvenusudbinu.”

„Šta će biti s tobom?”Mustafa je uzdahnuo. Evnuhove oči su takođe odlutale prema

prestolu fatimidskih kalifa. „Ja sam star, ekselencijo. Proživeo samispunjen život, koji mi je doneo poverenje ljudi daleko većih od menesamog. Novi početak nema nikakve privlačnosti za mene. Dozvolite mida budem vaš vezir, moj šahu, kao što sam to odvajkada bio. Dozvolite mida budem mamac.”

Lagano, Džalal je klimnuo glavom. „Kako želiš, moj stari prijatelju.Prikupi ono što nam je potrebno dok ja pripremim put napred.” Bacio jepogled u pravcu kapetana jandarijanaca i uhvatio Sirijčev pogled,zadržavši ga nekoliko dugih trenutaka. „Inšalah, uhvatićemo našeneprijatelje nespremne.”

„A uz božju pomoć”, rekao je Mustafa više samom sebi negoliDžalalu, „naš kraj će biti brz.”

19.

SAD JE PRATIO RAŠID al Hasana i ženu po imenu Parisatis krozbeskrajne uzane prolaze, pri čemu je svaki naredni bio bezličan

poput prethodnog: sagrađen od istovetnih žućkastih i trošnih opeka, sarupama za špijuniranje izbušenim u zidovima na tačno određenimrazmacima i osvetljen trakama svetlosti koja su dopirale iz sveta sa drugestrane; rampe i grubo isklesane stepenice pratile su prastare temeljepalate. Uprkos izluđujućoj sličnosti, Parisatis je samouvereno jezdilasvakim zaokretom i skretanjem, tek nakratko zastajkujući na

raskrsnicama kako bi se orijentisala u prostoru. Neprestano ih je vodila upravcu turskih glasova. Iza leđa, Asad je čuo struganje donova čizama pokamenu i zveket metala dok su ga Masud i tridesetorica Čerkeza pratili ustopu.

Pronašli su Gokborija četvrt sata kasnije, u zasvođenom hodniku kojise pružao između vrata Zlatne dvorane i Kapije al Mansurija - glavnogulaza u veliku Istočnu palatu - kako uzvikuje naređenja na grubom jezikustepe. Masud je prvi izašao iz tajnog prolaza; surov osmeh dodirnuo muje lice dok je pozdravljao svog sabrata komandanta.

„Jesi li ostavio ikoga za moje Čerkeze, Turčine?”„Možda tvoji Čerkezi mogu da dokrajče neke ranjenike koji su

zaostali!”Gokbori je stajao nasred jezivog bojnog polja, osvetljenog žućkastim

sjajem lampi od zlatnog filigrana. Nacerio se prema hrpi leševa koja jeoznačavala mesto najžešće borbe. Turski napad je predstavljao uragančelika i besa - premda muslimani, Gokbori i njegovi vojnici su i dalje bilisinovi dalekih stepa, varvari koji su žudeli za slavom bitke. Sirijci su im,izgleda, utolili žeđ.

Široki hodnik je zaudarao na pokolj. Skupocene tapiserije su visilenakrivo ili bile iscepane, a zidovi od uglačanog mermera su bili umrljanigrimiznim mrljama. Ispod nogu, tepisi iz dalekog Samarkanda behunatopljeni groznom tečnošću koja je curila iz iskasapljenih telesa. Asad jekoračao preko krhotina rata, preko odbačenih štitova i izlomljenihkopalja, preko leševa isečenih na komade. Strele su štrčale iz oklopljenihgrudi. Telo bez glave je sedelo leđima naslonjeno na zid na suprotnomkraju hodnika, kao da je čoveku bilo svega dosta i da je naprosto rešio dase malo odmori. Svuda unaokolo, ranjenici su se trzali i ječali preklinjućiza pomoć.

Uprkos ogromnom divljaštvu, prizor ručnog rada Turaka je bledeo upoređenju sa Asadovim sećanjem na Askalon. Nije tako bilo za kalifa.Asasin je video užas u očima mladog princa vernih; Parisatis ga jegrčevito držala za ruku, potiskujući suze izazvane strašnim prizorom uhodniku.

„Milostivi Alahu!” rekao je kalif. „Ovo je učinjeno u moje ime?”Asad je klimnuo glavom. „Za dobrobit Kaira.”„Dobrobit? Kakva dobrobit? Ovi ljudi...”„Ovi ljudi su bili vojnici, gospodaru. Poštujte ih zbog njihove žrtve, ali

ih nemojte sažaljevati zbog njihove sudbine.”„Da”, odgovorio je Rašid al Hasan, progutavši knedlu. „Da. U pravu

si. Ali moramo da pomognemo ranjenima. Parisatis...?”

Mlada žena se s naporom pribrala. „Ja... doneću vodu, zavoje...uradiću sve što mogu, o najuzvišeniji.”

„Masude, pošalji nekoliko svojih ljudi da joj pomognu.”Gokbori je začuo glas Rašida al Hasana i žurno prišao bliže; dok su se

beli robovi s reke širili u polukrug, turski emir je kleknuo u čorbukrvoprolića i iskazao poštovanje kalifu. „Radujte se, o najveći!Zahvaljujući Alahovoj milosti, sada kontrolišemo svih devet kapija kojevode u palatu, i potisnuli smo vezirove pse u Zlatnu dvoranu!Poskidaćemo im kukavičke glave s ramena čim pronađeno nešto dovoljnoteško da razvalimo ova vrata...”

„Ne”, rekao je Al Hasan. Prebledelog lica, pokušavao je najbolje štomože da ne gleda predugo u nijedan određeni detalj krvavog pira uhodniku. „Nećete. Ustani, Gokbori, i opozovi svoje ljude.”

Gokbori se uskobeljao na noge, a lice mu se zamračilo dok je prihvataonaređenje svog gospodara uz naklon. „Jesmo li te nečim uvredili, okalife?”

„Niste, emire. Naprotiv, ti i tvoji ljudi ste mi učinili nemerljivuuslugu, ali sam ponudio oproštaj preostalim jandarijancima, i ne mogutek tako da dozvolim da ih poubijate. Pobrinite se za ranjenike... na obestrane.”

„Kako želite, o najveći.” Gokbori se okrenuo i mahnuo rukom svojimpomoćnicima.

„Imaš li glasnike?” upitao ga je Asad iznenada.Turčin je bacio pogled prema kalifu i primetio trezveni izraz na

njegovom licu kada je čuo reči ovog čoveka. Premda ga nije poznavao,Gokbori mu je ukazao istovetno uvažavanje. „Jašta, imam glasnike.”

„Pošalji ih na kapije palate. Neka razglase vezirovu smrt pod rukamaRašida al Hasana. Bez sumnje, vest o vašoj pobuni je dosad već stigla doSudanaca. Kada čuju ovo, možda će dvaput razmisliti pre nego štonapadnu kapije palate ukoliko veruju da im je gospodar mrtav.”

„A šta ukoliko zahtevaju neki dokaz?”„Reci im da će uskoro dobiti sve dokaze koji su im potrebni.” Asad se

okrenuo prema kalifu. „Gospodaru, možda bi bilo mudro da pozovetezapovednika sudanskih najamnika u palatu da obnovi svoje zakletve navernost u vašem uzvišenom prisustvu.”

„Nije li to malčice preuranjeno?”„Nije.” Asad je pokazao levom rukom; desna šaka mu se spustila na

dršku salavara, a mišići i tetive mu se zategnuše od siline mržnje. Udaljini, vrata Zlatne dvorane prekrivena arabeskama od slonovače i zlatasu se polako otvarala. „Bilo pokoljem ili predajom, ovde se sve završava.”

Tišina se spustila na okupljene ljude. Čak su i ranjenici prekinulivapaje za pomoć. Tetive lukova su zaječale kada se, sa preteranomsporošću, jedan jandarijanac pojavio na vidiku.

„Bog neka im podari mudrost”, promrmljao je Rašid al Hasan, „jer nebih mogao da podnesem dalje krvoproliće.”

Asad je iskosa pogledao mladog kalifa. U Palmiri, izrazio je svojuzabrinutost Daudu ar Rasulu da je mladi princ vernih najverovatnijeumobolnik najniže vrste. Dosad, Rašid al Hasan ga je ubedio u suprotno -što bi nesumnjivo Dauda zabavilo bez premca. Kalif mora da je osetioAsadov pogled na sebi, budući da se okrenuo neznatno u stranu ipogledao ubicu u oči, dok mu je u pogledu sijala nada u nenasilnorešenje. „Moj gospodar je bio u pravu u vezi s vama, gospodaru.”

Rašid se nasmešio, dok su mu linije iznurenosti naborale lice. „Ti i jamoramo da nasamo razgovaramo kada se sve ovo završi. Želim dasaznam nešto više o tvom gospodaru i njegovoj ponudi prijateljstva.”

„Kako želite, gospodaru.” Na kraju hodnika, oficir - Asad je razaznaozlatan ukras na njegovom šlemu - koji se provlačio kroz odškrinuta vratapodigao je ruke u vazduh... a u jednoj šaci je držao komad bele svilenetkanine. Asad je zabrundao. „Izgleda da je mudrost preovladala.”

Pored njega, kalif je uzdahnuo s olakšanjem.Bez zastajkivanja, delegacija od dvanaest jandarijanskih oficira

izmarširala je u dva reda kroz vrata Zlatne dvorane Al Muiza li dinAlaha, predvođena ponosnom figurom njihovog kapetana, Turanšaha.Mada izubijani i isprskani krvlju, svejedno su hodali visoko uzdignuteglave, izokrenutih kopalja, sa mačevima u koricama podignutim ispredsebe. Beli robovi s reke su ih posmatrali u tišini.

Masud i Gokbori su stajali s leve i desne strane kalifa, sa rukama nadrškama sablji; Asad se povukao u stranu i utonuo u senku, dok mu je liceprekriveno ožiljkom bilo nepomično i nečitljivo. Turanšah se zaustavio narazdaljini dužine koplja od princa vernih. Sirijac se duboko naklonio triputa, a zatim je kleknuo i stavio sablju u koricama na pod ispred Rašid alHasanovih nogu. „Započeo sam ovaj dan sa hiljadom ljudi pod svojomkomandom”, rekao je Turanšah. „Sada imam manje od pet stotina.Oprosti im, o prinče vernih. Oprosti im i upravi oštricu svog gneva namene.”

Rašid al Hasan je uzdahnuo. „Ali nisi me samo ti izdao, zar ne,kapetane? Izdao si me zajedno sa svim svojim ljudima. Pred očima Alahai Proroka, nemam li pravo da pogubim tvoje vojnike, sve do poslednjeg?”

Na kolenima, Turanšah je savio vrat. „To je tvoje pravo, o prinče.”Kalif je povisio glas. „I jeste. Ali, moje pravo je takođe da pružim

oproštaj svima koji su mi učinili nažao. Ovo je, dakle, moja presuda:jandarijanci više ne postoje. Naređujem da se vaši barjaci i stegovioskrnave i spale, kao i svi vaši simboli i znaci raspoznavanja. Ustani,kapetane. Poštedeću tebe i tvoje ljude, jer su Kairu potrebni vešti vojnici isposobni komandanti. Zahvaljujući Džalalovom izdajstvu, uskoro ćemo sesuočiti ne sa jednom, već sa dve armije. Ukoliko to bude Alahova volja,iskupićete vašu čast na bojnom polju. A sad, gde je moj vezir?”

„Čeka vas u dvorani, o najslavniji.”„Zaista?” Uprkos izrazu potpune iscrpljenosti, odlučnost je zasjala u

tamnim očima Rašida al Hasana. „E pa, hajde da ga ne pustimo da čekapredugo.”

Sa turskim strelcima koji su mu prethodili, okružen telesnom stražomoklopljenih mameluka, kalif Rašid al Hasan je ušao u Zlatnu dvoranusvojih predaka bez mnogo pompe ili ceremonije. Preostali jandarijancikoji su se već rastali od oružja, stajali su tiho po strani, negujući ranjenikei iščekujući povratak svog kapetana. Buljuci evnuha i dvorskih činovnikasu mileli unaokolo; ulizice koje su se udružile s vezirom i potražilebezbednost u njegovom prisustvu kada je pobuna započela, sada supokušavale da se udalje što je više moguće od njega. Zavikali su radosnokada su ugledali mladog kalifa kako ulazi u dvoranu, želeći mu dugedane i Alahov blagoslov na zemlji ili moleći ga da se priseti kakveljubaznosti ukazane nekada davno, kakvog upućenog komplimenta.Rašid al Hasan ih je sve odreda ignorisao.

Njegov pogled bio je uprt isključivo na Džalala.Odeven u blistavu belu odoru, vezir je čekao na svom uobičajenom

položaju u podnožju desne strane prestola. Pozdravio je kalifa klimanjemglavom, bezizražajnog lica koje nije odavalo nikakvu emociju. Njegovstvor, Mustafa, stajao je blizu Džalala sa stisnutim šakama - izgledajućipoput posrednika koji strpljivo čeka da izmiri dve zaraćene strane. Starievnuh se duboko naklonio kada im je kalif prišao.

„Najveći, mi...”„Kuš, bedniče”, rekao je kalif glasom ispunjenim otrovom. Zakoračio

je bliže Džalalu, a mameluci su se pomerili kako bi obuhvatili sva tričoveka. „Ne postoji nikakvo objašnjenje koje možeš da pružiš, nikakva lažkoju možeš da izatkaš, koja će me obmanuti da pomislim da si išta manjekriv za izdaju.”

„Hajde, onda, da govorimo istinu”, odgovorio je Džalal. „Ja jesamkriv, kao što kažete. Ali ne za izdaju. Moj zločin je taj što previše marimza dobrobit Kaira.”

Rašid je upitno podigao obrvu. „Tvoje licemerje je zapanjujuće, kao i

tvoja arogancija! Toliko ti je stalo do dobrobiti Kaira i do blagostanjanjegovih žitelja da bi sklopio bogohulan savez sa nazarenima? Da biizazvao zulum u cilju poboljšanja sopstvene sudbine?”

„Ukoliko to znači šansu za stabilnost u budućnosti, onda je mojodgovor da - na oba pitanja! Kalifat - tvoj kalifat - postao je smejurija!Kairu je potreban, Kairo zaslužuje jakog sultana... a ne dečaka koji se igravladara!”

Kalifove oči su sevnule. „Zakleo sam se danas šta će se desiti ukolikobudeš i dalje kušao moje strpljenje, a tako će i biti! Osuđujem te na smrt,Džalale al Azize! Nakon što moji mučitelji izvuku i poslednji gram bola iztvog tela, bićeš rasporen, a tvoja lešina okačena da visi sa Zuvajla kapije!”

Džalal se samo nasmejao na kalifove reči. „Budalo! Amalrik dolazi,bez obzira na to šta meni uradiš! A nevernik će stići ovamo skorije no štomisliš! Šta ćeš raditi bez mene da se cenjkam u tvoju korist? Šta ćeš raditikada se vojska Jerusalima pojavi pred tvojim kapijama?”

„Uzdaćemo se u naš čelik i prepustiti se Alahovoj volji!”„Tja!” Džalal je pošao ka mestu na kojem su stajali Masud i Gokbori,

dobacivši Asadu gnevni pogled u prolazu. „Bez mene, Amalrik će smrvitivašu ništavnu armiju a Kairo će postati grad nazarena! Da li je to ono štoželiš, Turčine? A ti, čerkeski psu... želiš li da vidiš svoje žene i decu napijaci robova, ili nešto još gore?” Džalal je mahnuo rukom premakapetanu jandarijanaca, koji je stajao sa svojim oficirima. „A šta je stobom, moj verolomni Turanšahu... želiš li da vidiš kako reke krvi tekuulicama Kaira? Jer to će se dogoditi ukoliko budeš sledio ovogtvrdoglavog dečaka! Naređujem ti da ga zarobiš, da ga baciš u najdubljutamnicu, i možda ćeš moći da me ubediš da posredujem u tvoju korist...pre nego što budeš prinuđen da poljubiš prstenje svojih novihnazarenskih gospodara!”

„Tišina!” Rašid al Hasan je pošao prema svrgnutom veziru, držećipesnice na bokovima. „A sada me slušaj, svinjo! Ja...”

Krik od kojeg se ledi krv u žilama se prolomio kroz vazduh; potpunozaboravljen tokom razgovora između kalifa i vezira, Mustafa je skočionapred nameran da zabode nož u svojoj ostareloj pesnici u leđa Rašidu alHasanu. Međutim, stari evnuh se presporo kretao; iznenađen, princvernih se okrenuo na peti u istom času kada je emir Masud zakoračio naputanju bodeža. Tanko sečivo je zaparalo crnu tkaninu koja je prekrivalaČerkezovu pancir-košulju pre nego što se skršilo udarivši u Masudoveoklopljene grudi. Emir je odgurnuo evnuha unatrag uz povik, a triočerkeskih sablji se podigao i spustio, praćen zvukom sečenja mesa.Otkucaj srca kasnije, Mustafino obezglavljeno telo se stropoštalo na pod,

a jarkocrvena krv se razlila po belom mermeru.U istom trenutku, Asad je krajičkom oka primetio odsjaj čelika kad je

Džalal izvukao sečivo iz rukava svog halata. Niko drugi nije primetio ovajmali pokret - svakako ne kalif, koji mu je bio okrenut leđima; ni Masud,koji se zateturao i uhvatio za ozleđene grudi; niti Turčin, Gokbori, koji seokrenuo kako bi izdao naređenja belim robovima s reke. Smrt starogevnuha nije bila ništa drugo nego skretanje pažnje, žrtvovanje... I samo jeAsad video blesak trijumfa u vezirovim očima.

Predugo je asasin mirovao, izdvojen po strani; sada je, sa zadatkomkoji mu je poverio Skriveni gospodar Alamuta udaljenim za dlaku odpropasti, Emir Noža izvršio volju svog gospodara. Asad je skočio ustranu. Prastari čelik je zapevao. Vođeno pradavnim gnevom, sečivo jepoletelo zlatnim vazduhom dvorane; trijumf u Džalalovim očima senajpre pretvorio u nevericu, a zatim u užas kada mu je oštrica Asadovogsalavara odsekla šaku u zglobu.

Šaka i bodež su uz zveket pali na pod, praćeni vodoskokom krvi.Asad nije oklevao. Brže no što je vezir mogao reagovati, zario je vrh

salavara u Džalalove grudi, probadajući ga s takvom silinom da mu je vrhokrvavljenog sečiva izašao desetak centimetara između plećki.

Džalal je zbunjeno pogledao nadole, a zatim podigao pogled premaAsadovom licu prekrivenom ožiljcima. Poznata grimasa je izobličilavezirovo lice, iznenadno shvatanje da je nešto prodrlo u njega, neštomračno i neodređeno - nešto što mu je ispunilo mozak hiljadamavriskova agonije i besa. Džalalova usta se otvoriše u nemom kriku i,poput marionete sa presečenim koncima, noge mu zaklecaše. Asad ga jeoborio na zemlju praćen povicima uzbune. „Alah!” Kalif se okrenuorazrogačenih očiju, dok su se mameluci tiskali bliže oko njega.

Prsti Džalalove preostale šake su očajnički zgrabili Asadov halat. „K-ko... k-ko si... ti?”

„Moj gospodar je mladi šeik čuvenog porekla”, zarežao je Asad, „kojiboravi na vrhu planine pored obale Kaspijskog mora...”

Džalalove oči se iskolačiše kada je napokon shvatio. „Al Haš...”Međutim, dok je vezir pokušavao da izusti ime, Asad je divljačkim

trzajem izvukao salavar iz njegovih grudi. A Džalal al Aziz ibn al Rahman- čovek koji je želeo da postane sultan - umro je ugušivši se sopstvenomkrvlju.

Asad je obrisao sečivo o nogavicu Džalalovih čakšira i ustao,okrenuvši se prema kalifu. Mladić je zurio u telo čoveka koji beše njegovvezir - i njegov zakleti neprijatelj - kao da ne može da prihvati da je zaistamrtav. „Kairo je vaš, gospodaru.”

Kalif je zatreptao. „Moramo... moramo da se pripremimo”, rekao je.„Obavestite moj narod, stanovnike Kaira. Recite im da se moramopripremiti za odbranu grada, za odbranu Egipta.”

,Alahu akbar! rekao je Asad, povisivši glas tako da su ga svi u Zlatnojdvorani mogli čuti. „Živeo princ vernih!” U istom trenutku, poklič suprihvatili beli robovi s reke, Turci i Čerkezi. Prevrtljivi dvorani suodgovorili gromoglasnim odobravanjem; čak su i poraženi jandarijancizavikali, dodajući svoje glasove zaglušujućoj buci. ,Alahu akbar! Živeo princvernih! Živeo Rašid al Hasan!”

N

PETA SURA:

SIN BEZBOŽNOSTI

1.

A SIVOM POLUSVETLU KOJE je prethodilo zori, vrtovi velike Istočnepalate behu sveže zelene oaze, a njihov vazduh je odjekivao

pesmom ptica. Emir Noža je ležao ispružen na divanu smeštenom naportiku koji je gledao na jedan takav vrt - omiljenom mesto ubijenogvezira, kako je saznao. Asasin je proučavao delikatnu tablu šatrandža imnoštvo figura na njoj: one sa jedne strane table bile su izrađene odabonosovog drveta, a one sa druge od slonovače. Lanene zavese portikalelujale su se na slabašnom povetarcu, a vazduh je mirisao napomorandže i jasmin u cvatu.

Asad je odbacio svoj okrvavljeni kaftan i sandale; sada je nosio tunikui čakšire od sivog platna ispod skupocenog crnog halata, čiji su rukavi biliukrašeni trakama kufskog pisma, izvezenog zlatom. Na nogama je nosiočizme od meke kože, dok su crni svileni pojas i turban ležali urednosloženi na obližnjem kanabeu. Njegov salavar u koricama ležao mu jepoložen preko kolena.

Asad je podigao figuru šaha od slonovače i zagledao se u nju. Izrađenas izvanrednom veštinom, njeni srebrni porub i umetnuti komadi bisera iopala zasvetlucali su kada su na figuru pali prvi zraci izlazećeg sunca.„Kalif”, promrmljao je Asad. Stavio je figuru u središte table. Presekao samstrune koje su ga držale; on sada stoji na sopstvenim nogama, slobodan i lišenokova koji su ga sputavali. Međutim, koliko dugo?

Milosrđe je predstavljalo slabost Rašida al Hasana; pre nepunih satvremena, zabranio je mamelucima da desetkuju redove dvorskihkomornika i dvorana - Džalalovih udvorica i čankoliza koji su ga u svemupodržavali. „Već je isuviše ljudi dosad umrlo”, rekao im je kalif, i nikakav

argument koji je Asad mogao smisliti nije mogao da mu promenimišljenje. Dvorani su uzdizali u nebesa njegovo milosrđe i zakleli su muse na vernost, istina, ali koliko dugo će proći pre nego što se njihova hvalapretvori u porugu? Ovo milosrđe, da li će biti njegova snaga ili njegovapropast, pitam se? I da li će to uopšte biti bitno?

Asasin je uzeo dva konjanika od abonosovine, vitezove u turbanimana propetim atovima. Namršten, stavio ih je na ivicu table, po jednog sasvake strane blistavobelog šaha. Jedna armija kod Bilbeisa, a druga kodAtfiha, sa Kairom između - poput šipke krtog čelika, tek izlivenog izkalupa, uhvaćenog između čekića i nakovnja. Da li je kalif dovoljno lukavda ih nahuška jedne na druge?

Postojala je još jedna pretnja, takođe, koje je princ vernih bio potpunonesvestan: pseta iz Masaifa. Asad je podigao pešaka od abonosovogdrveta sa table i stavio ga u senku šaha od slonovače. Jesu li oni u dosluhusa Širkuhom ili Amalrikom, ili pak imaju sopstvenu agendul Neretko, sirijskiogranak Al Hašišije iznajmljivao je svoje noževe; oni behu savršeniinfiltratori, sposobni da poseju užas među gradskim stanovništvom apotom nestanu u noći, odvlačeći na taj način pažnju vladara nekog gradaod neprijateljske vojske. Unajmljivanje masaifskih psina beše vrstastrategije koju je Asad očekivao od Amalrika. Takođe, da li je pukaslučajnost to što njihov emir, onaj kojeg nazivaju Jeretik, ima u sebi franačkukrv?

Asad je zurio u tablu. Savet Dauda ar Rasula odzvanjao mu je u glavi:„Iskoristi svoje zavidne veštine da ojačaš kalifov položaj i da uklonišsvakog ko želi da mu učini nažao.”

Ukloni svakoga ko želi da mu učini nažao. Asad je izmasirao prstima čelo,protegao se, a zatim se ponovo opružio na divan. Odakle da počne? Da lida dozvoli Širkuhu i Amalriku da se međusobno bore za Kairo, a zatimda ubije pobednika dok ovaj bude dolazio da uzme svoju nagradu? Ili bitrebalo da poseti svaki tabor noć pred bitku i natakari njihove glave našatorske šipke? A šta s Jeretikom? On nesumnjivo želi da naudi kalifu,takođe. A zatim, tu su nebrojeni poručnici i potčinjeni u pratnji svakogčoveka, a svi oni bi drage volje učinili ono što njihovi gospodari nisumogli. Ukloni svakoga ko želi da mu učini nažao, kazao mu je Daud. Uklonisvakog...

„Lako je izdati takvo naređenje, prijatelju stari”, promrmljao je Asad,sklapajući oči. „Ali ja sam samo jedan čovek...”

Z

O

2.

ORA SE ŠIRILA DOLINOM Nila, a sunčevi zraci su bojili zlatnom bojomizmaglicu iznad strnjišta oko utvrđenog grada Atfiha. Gusto šumarci

datula i egipatskih smokvi oivičavali su strnjišta, a nedaleko odatle stajalesu skupine jednoličnih, žućkastosmeđih daščara među kojima su guskegakale u kavezima od pletenog pruća, a kokoške grebale prašnjavuzemlju. Tanki pramenovi dima dizali su se iz pećnica dok su seoske ženemlele ječmeno brašno i razvlačile testo za ravne vekne hleba; decakrmeljavih očiju milela su unaokolo, izvršavajući jutarnje zadatke.Felahini su već bili na nogama - ljudi opaljeni suncem i obučeni u prljavebele turbane i galabije - zemljoradnici i proizvođači opeka, stolari igrnčari, i kretali su se prema njivama, kovačnicama, ili pećnicama.

Dok je zora rudela, seljani su zastajali sa radom i podizali pogled satla, zaklanjajući oči dlanovima kako bi bolje videli krenelirane bedemeAtfiha. Lagani povetarac komešao je barjake iznad utvrđenja. Međutim,tkanina koja se talasala i mreškala i presijavala na jutarnjem suncu nijeimala poznatu zlatnu i žutu boju Fatimidskog kalifata. Beše crna,pravougaonik svilenkaste noći ukrašen srebrnim slovima - steg gospodaraDamaska. Širkuhova zastava.

Seljani su samo slegnuli ramenima na ovaj prizor i vratili seobrađivanju tvrde zemlje pod svojim nogama. Nov ili stari gospodar, ratili mir, sve stvari su jednake u Alahovim očima...

3.

FICIR ZADUŽEN ZA BUĐENJE novog gospodara Atfiha delio je fatalizamobičnih ljudi. Shvatao je da je Alah podelio sve stvari na jednake

mere, na dobro ili zlo, onako kako je smatrao da treba. „A nema drugogboga osim njega”, reče oficir po imenu Jusuf ibn Ajub. On beše vitakKurd sa uredno potkresanom bradom i melanholičnim očima. Jutros muje tanani nagoveštaj osmeha poigravao na usnama, jer je imao priliku dabude donosilac dobrih novosti. Vesti su pristigle tokom noći. Vesti izKaira.

Jusufov put odveo ga je dalje od citadele Atfiha i uveo u lavirintuličica pored glavne kapije. Širkuh, koji mu je bio i zapovednik i ujak,odbio je da se useli u utvrđenje, na šta je kao osvajač imao puno pravo.Umesto toga, konačio je dole među svojim voljenim vojnicima, divljimTurkmenima koji su izgarali od želje da se dokažu ne samo u borbi protivnevernika, već i protiv muslimanskih neprijatelja Nuradina, takođe. Jusufim se divio. Turkmeni behu konjanici bez premca, strahovito vešti slukom, kopljem, i mačem, i voleli su svog kurdskog vođu koliko zbognjegove jarosti u bici toliko i zbog njegove bučne i plahovite naravi.

Karavan-saraj u kojem je Širkuh odseo potvrđivao je ovu bučnuprirodu. Krhotine izlomljenog zemljanog posuđa ležale su na tlu izmeđuizvaljenih, usnulih telesa - turkmenskih atabegova i hetmana opruženihrame uz rame sa nekolicinom znatiželjnih oficira lokalnog garnizona,privučenih obećanjem kumisa, jakog alkoholnog pića od fermentisanogkonjskog mleka koje nije bilo izričito zabranjeno Kuranom. Jusuf jezavrteo glavom, posramljen načinom na koji je njegov ujak raščlanjavaoProrokove reči, iskrivljujući ih i izobličujući kako bi opravdao svojomiljeni porok.

Pronašao je Širkuha unutra, kako sedi na ivici klupe, glave spuštenemeđ ruke. Mada odavno više nije bio mlad, Širkuh ibn Šahdi je i dalje bioveoma snažan čovek, a njegovo krupno telo, obavijeno tankim omotačemsala, bilo je prošarano čvrstim mišićima i tetivama. Podigao je pogledkada mu se Jusuf približio, a desno oko mu je bilo tamno i krmeljivo; levooko mu je bilo belo i slepo poput skuvanog jajeta.

„Tako ti boga, zar je već jutro?”„Svanulo je još pre sat vremena”, odgovorio je Jusuf. „Donosim ti

vesti, ujače.”Bez reči, Širkuh se pridigao na noge i doteturao do fontane. Zaronio je

lice u basen, grgoljeći i praveći mehuriće a zatim iscedio vodu iz brade,nakvasivši pri tome svoju odoru. „Gde je naš nesuđeni vezir?” rekao jeokrenuvši se prema nećaku, nesvestan vode koja mu se slivala niz vrat.„Jesi li video Dirgama od jutros?”

Jusuf se namrštio. „Dirgam je napravio sebi fin brlog u citadeli, gdetrgovci Atfiha mogu lakše da mašu svojim repovima oko njega. On jepreviše spremno prigrlio ulogu oslobodioca, ujače. Zauzeo si Atfih bezijednog zadatog udarca, a ipak Dirgam prisvaja počasti koje bi po pravutrebalo da su tvoje.”

Širkuh je zabrektao, odgurnuo se od fontane i krenuo prema vratima.Bacio je pogled u dvorište. „Neka ga. Egipat je zemlja bez pravihmuškaraca, Jusufe. Lakoča s kojom smo osvojili Atfih to potvrđuje. Neka

S

Dirgam nastavi da sanja svoje sitničave snove o povratku na mesto vezira.Neka budala uživa u klanjanju ovdašnjih džukela. Ja imam drugeplanove. Odmorićemo se ovde dan-dva, a zatim marširamo na severprema Kairu.” Okrenuo se prema Jusufu. „Reče da imaš neke vesti zamene?”

Jusufu se vratio osmeh na lice. „Golub pismonoša je doleteo u citadelus prvim svetlom, ujače. Golub iz Kaira.”

„I?”„Doneo je poruku za zapovednika garnizona u Atfihu.” Jusuf je

zastao, uživajući u izrazu nestrpljenja na ujakovom licu.„Tako ti boga, dečko! Progovori! Šta piše u poruci?”„Džalal al Aziz je mrtav. Ubijen u pobuni... koju je podstakao sam

kalif! Zamisli samo haos koji vlada Kairom, ujače! Vezir je mrtav aneprovereni dečak sedi na prestolu! Stanovnici Kaira će najverovatnijekapitulirati brže od žitelja Atfiha! Kladim se da će ti lično otvoritigradske kapije!”

Širkuhovo lice je na tren bilo lišeno ikakvog izraza, a zatim jenajednom zaurlao od smeha. „Tako mi Prorokove brade, tvoje vesti su meoduševile, nećače! Zna li Dirgam za ovo?”

Jusuf je zavrteo glavom. „Mislio sam da je bolje da ti saznaš prvi.”„Nemoj mu ni reći! Neka to bude iznenađenje!” Kurdski general se

okrenuo na peti i zakoračio kroz vrata u dvorište. „Dižite se na noge, vikopilanska paščadi!” zaurlao je. „Probudi ih, Jusufe! Razbudi trubače inaredi im da zasviraju zbor! Predomislio sam se, tako mi boga!Marširamo na Kairo danas!”

4.

MRAD ASKALONA GA JE gušio. Zadah spaljenog mesa i vrele krvi, zdrobljenogkamenja i zemlje natopljene mokraćom, gareži i leševa ostavljenih da trule

na nemilosrdnom suncu. Ovo behu mirisi grada u samrtnom ropcu.Grada čije su ubice stajale odmah izvan njegovih kapija, čekajući da oskrnave

njegovo telo.Ispod zlatnožutog mladog meseca, mladi vojnik hodao je po izlupanim

bedemima Askalona, nedaleko od probijene Džafa kapije. Povetarac s mora nijeublažavao jaru u vazduhu, a vonj koji se podizao iz srca grada pretvarao je svaki

udisaj vazduha u vrelu agoniju. Vojnik je liznuo ispucale usne jezikom otečenimod žeđi; glad mu je poput kandži besne zveri kidala utrobu.

Pored njega je koračao mujezinov sin, petnaestogodišnji dečak dubokog glasakoji je sanjao o mučeničkoj smrti u borbi protiv nevernika.„Bog ih prokleo!”Odeven u zarđalu verižnjaču i preveliku kacigu svog ubijenog oca, dečak je stao izagledao se preko bedema u nazarenski logor. „Dabogda Alah poslao na njihpošast muva! Čireve! Dabogda ih... „

„Misliš li zaista da te Alah čuje?” rekao je mladi vojnik, naslanjajući se najoš uvek vrelo kamenje gradskih zidina. Iscrpljenost i dugo gladovanje su muodrešili jezik. „Misliš li da ga je briga za tebe? Za bilo koga od nas?”

„Jesi li ti sada stao na stranu nevernika?” brecnuo se mujezinov sin.„Istina nema nikakvu stranu, idiote. Pogledaj oko sebe. Stojimo na

vratima pakla. Bog nas je napustio.”„Alah čini ono što želi”, odgovorio je dečak, citirajući uzvišenu knjigu.

„Ako patimo ovde, onda patimo zato što je to njegova volja. Ko možeznati božji um?”

„Onda patimo bez razloga.”„To što je to Alahova volja je dovoljan razlog!” Verižnjača je

začangrljala dok je mujezinov sin odlazio dalje, ostavljajući vojnika dastoji sam.

„Dovoljan za tebe, možda”, promrmljao je, osluškujući zvuke koji suse dizali iz grada ispod - vrištanje ranjenika kojima su lekari amputirahzdrobljene udove, plačne molitve žena koje su tražile svoje muževe isinove među ruševinama, vapaje dece koje je kuga učinila siročićima. „Aline i za mene. Ne za mene.”

„Veruješ li stvarno u svoje reči”, rekao je glas iz tame iza njegovihleđa, „ili naprosto poput papagaja ponavljaš ono što su ti drugi kazali?”

Mladi vojnik se okrenuo u mestu, a ruka mu je krenula premaizlizanoj dršci fine turske sablje koja je nekad pripadala njegovom ocu. Zarazliku od zarđale žičane pancir-košulje, skinute s tela mrtvog nevernika,mač je bio dobro održavan. „Ko je tamo?”

Čovek koji je izašao iz senke nosio je vuneni ogrtač sufija ogrnut prekomršavih ramena; brada mu je bila retka i siva, a ispod iscepanog zelenogturbana zamršeni pramenovi srebrne kose padali su mu na ramena.Pogled mu beše oštar ali ne i neljubazan.

„Ne bi trebalo da si ovde, starče”, rekao je vojnik. Opustio se, ali mu ješaka i dalje ostala na jabuci sablje.

„Odgovori mi na pitanje. Veruješ li u ono što govoriš?”Mladi vojnik je uzdahnuo; pogledao je nadole u bezbrojna svetla

nazarenskog logora i pljunuo. „Ne bih govorio takve stvari da ne verujemu njih.”

„Ti nisi poput ovih ostalih, zar ne?”Vojnikove oči se suziše. „Kako to misliš?”„Ti ceniš umešnost toga. Ovoga. Umešnost smrti. Ne, dečko, ne gledaj

me tako. Video sam takvo cenjenje dovoljan broj puta u životu da gaprepoznam istog trena, premda mene nikad nije mučilo onoliko kolikomuči tebe.”

Vojnik se sasvim okrenuo prema neverničkom taboru. Na ravniciispod zidina, horde radnika su opsluživale đavolske mašine templara;fenjeri i baklje njihali su se u vazduhu dok su inženjeri iz Đenovepregledali konopce i vitlove, zupčanike i čekrke, spremajući se zanaređenje neverničkog kralja Jerusalima da nastave bombardovanje.Iznad njihovih glava, crno-beli steg templara podrhtavao je na povetarcu.„Ne mogu da kontrolišem ovo, ove mašine. One ubijaju bez plana irazloga. Međutim, dole na probijenoj kapiji, dok se suočavam saoštricama neprijatelja, ja kontrolišem situaciju. Kada koplja zadrhte amačevi se uz zveket susretnu, moja sudbina počiva ovde”, podigao jedesnu ruku, „a ne u krilu nekog boga kojeg nije briga.”

„Video sam te na bedemima, dečače”, rekao je stari sufi. „Kuda tihodiš, ljudi umiru. No, tebi to nije dovoljno, zar ne?”

Vojnik je odvratio pogled od nazarenskog logora, okrenuvši se premarazderanom i krvavom srcu Askalona. Maltene neprestanobombardovanje templarskih mašina porušilo je minarete i izbušilo otvoreu kupolama džamija; nekada prijatni vrtovi sada behu zgarišta koja su sejoš uvek pušila, a ugljevlje je sijalo poput očiju gulova usred ruševina.„Kakva je čast u smrti kada ona ne služi nikakvoj višoj svrsi?”

„Moj gospodar veruje u iste stvari. Oh, on bi mogao da napravi mnogotoga od tebe, dečače. On bi mogao da od tebe iskuje oružje koje bi unosilostrah u srca neprijatelja islama, kako onih unutrašnjih tako i onihspoljašnjih. On bi ti mogao pružiti svrhu o kakvoj nikada nisi ni sanjao.”

„Ko je tvoj gospodar?”Sufi se nagnuo bliže. „On je šeik čuvenog porekla koji boravi na vrhu planine

na obali Kaspijskog mora, i on bi veoma mnogo voleo da ti preživiš opsadu, mojmladi lave... „

5.

ASADE?”Asasinove oči su se istog trena otvorile na zvuk glasa, a šaka mu

se spustila na jabuku salavara. Stihija mržnje koja je potekla iz drškeod slonovače donela je sa sobom osećanje kristalne svesnosti. Asad je jošuvek ležao opružen na divanu, na omiljenom portiku mrtvog vezira.Napolju, noć je odavno pala...

„Asade? Jesi li ovde?” Prepoznao je glas. Pripadao je čerkeskomemiru, Masudu. Trenutak kasnije, čovekova silueta pojavila se uotvorenom prolazu portika.

„Jašta”, odgovorio je Asad, nateravši se da pusti dršku sečiva. „Ovdesam.” Spustio je duge noge sa divana i protegao se, razgibavajući ramenai mrdajući levo-desno glavom. Posegnuo je rukom za pojasom iturbanom. „Šta se dešava? Da li je sve u redu s kalifom?”

„Aha. Princ vernih se odmara, napokon. Gospa Parisatis bdi nad njim,a beli robovi s reke čuvaju njegove odaje, kao što i treba da rade.” Bledasvetlost je zasvetlucala u pomrčini kada je rob stupio ispred Masuda,noseći uljanu lampu od duvanog stakla i zlata prema niskom astalu poreddivana - stolu na kojem se nalazila tabla šatrandža sa rasutim figurama.Rob je spustio lampu na astal, ali ga je Čerkez oterao mahanjem ruke prenego što je mogao da sakupi razbacane figure. „Sikter.” „Ako je sve uredu, zbog čega si ovde?”

„Donosim ti poruku.”„Od koga?”Masud je povukao perle od kitove kosti upletene u krajeve njegovih

brkova. „Od Alija abul Kasima. Poznaješ li ga?”„Samoproklamovani kralj lopova”, rekao je Asad dok mu je blag

osmeh zatreperio na usnama. „Da, poznajem ga.”„Jedan od njegovih Berbera je čekao ceo dan da uđe u palatu, a moji

vojnici su mu dozvolili da prođe kroz Kapiju al Masurija samo zato što jespomenuo moje ime. Kada sam otišao tamo da vidim o čemu je reč, kazaomi je da nosi poruku od Abul Kasima za sufija po imenu Ibn al Tejmani.”

„Gde je ta poruka?”Masud je izvukao list papira iz unutrašnjosti žičane oklopne košulje i

pružio ga Asadu. Na hartiji se nalazio pečat od crvenog voska sautisnutom glavom dirhama,29 iskovanog u kalifovo ime. „Jesi li poznavaoAbul Kasimovu kćerku, Zajnab, koju su ljudi zvali Gazela?”

Asad je polomio pečat od voska; međutim, zastao je pre nego što jerazmotao list papira. „Poznavao sam je tek veoma kratko, ali dovoljnodobro da znam da te je veoma cenila.”

„Kao što sam i ja nju, uprkos zloglasnoj reputaciji njenog oca.”„Njeno... zanimanje ti nije smetalo?”Masudov pogled je omekšao. „Ja sam rob, kopilan čerkeskog

odmetnika i verolomca. Ko sam ja da osuđujem bilo koga? Ne, uzeo bihZajnab za ženu da mi je samo dozvolila. Alah mi je svedok, nedostajaćemi ta draga žena.” Zastao je. „Bila je...”

„Zanosna.” Asad je završio emirovu rečenicu, namrštenog čela dok seprisećao njenog srebrnkastog smeha - koji je čuo samo jedared, ali koganije mogao da zaboravi. „Bila je zanosna.”

Masudove usne se izviše u gorak osmeh. „Upravo tako.” Okrenuo se ipošao da siđe sa portika u tihi vrt, klimajući glavom Asadu. „Nadam seda ne donosim loše vesti.”

„Masude”, rekao je Asad. Čerkez je zastao, osvrnuvši se prekoramena. „Ubistvo Zajnab al Gazale neće proći nekažnjeno. Kunem ti se uovo.”

Masud je proučavao Asadovo lice prekriveno ožiljcima. „Ko si ti?Svakako nisi sufi. Nikada nisam upoznao svetog čoveka s tvojomveštinom. Niti sam ikada poznavao ijednog sufija koji je mrzeo nazarenes takvim žarom, ili obećavao odmazdu zarad ubijene milosnice. Dakle, kosi ti, Ibn al Tejmani iz Hidžaza, ukoliko si odista pravi sin Hidžaza?”

„Dovoljno je reći da sam prijatelj.”Nedokučivog izraza lica, Masud je posmatrao Asada još nekoliko

dugih trenutaka pre nego što je jednostavno slegnuo ramenima izakoračio u vrt.

Pri svetlosti uljane lampe, Asad je pročitao Abul Kasimovu poruku.Reči su bile formalne i zvanične, ispisane pisarevom rukom, a samaporuka predvidljivo sažeta i kratka:

Još krvi je proliveno.Vrati se u karavan-saraj što brže možeš.

Asadove oči se suziše u dva proreza ledene crne vatre. Pročitao jeporuku još jednom, a zatim ispružio ruku i prineo ugao hartijetreperavom plamenu uljane lampe. Ivica papira se zacrnela, zapalila ipretvorila u pepeo. Ispustio je zapaljenu poruku na mermerne podneploče i dovršio oblačenje.

Masud je stajao u vrtu leđima naslonjen na stablo žalosne vrbe izamišljeno zurio u zvezdano nebo. Okrenuo se na zvuk Asadovih koraka.

„Moram se pozabaviti poslom izvan palate”, rekao je Asad i pripasao

O

dugačko avganistansko sečivo za pojas. Potapšao je Masuda po ramenu uprolazu. „Da očekujem probleme na kapijama?”

„Postaraću se da stražari znaju tvoje ime, i da ne sprečavaju tvojedolaske i odlaske. Zasada, koristi Kapiju al Jazuri; najbliža je palati a mojiljudi je noćas čuvaju. Postoji li još nešto što mogu da učinim?”

Asad je stao i okrenuo se prema Čerkezu. Zraci mesečeve svetlostiprovlačili su se kroz granje vrbinog drveta, a senka i srebrnkasta svetlostsu poigravah na grubim crtama lica Emira Noža. U njegovim tamnimočima nije bilo samilosti, nikakve topline ili ljudske empatije. „Čuvajkalifa kao da ti život zavisi od toga.”

6.

D KAPIJE AL JAZURI, koja se otvarala prema delu grada zvanomBarkija, Asad je krenuo na jugozapad, prešavši kroz gotovo

napuštenu kasabu dok je poslednji večernji ezan odjekivao sa minareta AlAzarove džamije. Zvonki poziv na molitvu se prenosio od jednog dodrugog dela grada; šaputao je niz široke ulice i bučne sokake. Odzvanjaoje iznad praznih krovova i odbijao se od zatvorenih prozora, kroz sukove itezge gde bi bilo koje druge večeri trgovci galamili u nadi da će obavitiposlednju prodaju za taj dan. Kada je Asad stigao do ulice koja je vodilado kapije Nila, poslednja strofa ezana je utihnula, a Kairo je ponovoutonuo u tišinu, grad uplašen da se pokrene, da diše - uplašen da će inajmanji pogrešan korak izazvati talas krvoprolića i odmazde međunjegovim frakcijama. Kairo se, razmišljao je Asad, počeo plašiti samogsebe.

Sumorna i mutna svetlost, poput sjaja ugaslog ugljevlja, cedila se krozšačicu prozora na gornjim spratovima Abul Kasimovog karavan-saraja.Visoka ulazna vrata behu otvorena uprkos osećanju neumitne propastikoji je vladao gradom, a sa leve i desne strane čuvali su ih oklopljeniBerberi. Drugi su osmatrali sa krova - oštrooki plaćenici čija je veština slukom zaostajala jedino za veštinom Turaka. Njihova budnost dala jeAsadu utisak da se Abul Kasim priprema za napad. Još krvi je proliveno,glasila je poruka. Ali koliko još?

Asasin se približio čuvarima kapije, ignorišući koplja uperena unjegove grudi. „Pozovite svog gospodara”, brecnuo se. „Kažite mu da senjegov gost vratio.” Stražari su preneli njegovu poruku i u tren oka bio je

uveden u dvorište, gde su ćilimi i divani posuti jastucima za sedenje bililišeni uobičajene posade prosjaka - premda je Asad izbrojao desetak dozuba naoružanih Berbera, koji su izgledali kao ljudi koji prekraćuju vremečekajući naređenje za pokret. Abul Kasimov vođa špijuna u plavomturbanu je izašao iz unutrašnjosti građevine i pozdravio Asada uz vihormahanja ruku i pokliča Alahu. On je bio razroki sin Banu Zuvajla,lokalnog arapskog plemena koje je živelo u senci brda Mukatam mnogopre nego što su prvi Fatimidi stigli u Egipat.

„Dođite brzo”, rekao je, zadihan poput trkača. „Očekivali smo vasmnogo ranije! Požurite, efendijo, preklinjem vas! Inšalahl Možda još uveknije prekasno!”

„Šta se događa?”„Požurite! La ilaha ila lah, Muhamadun rasul Alah!”Arapin se vratio odakle je došao, maltene vukući Asada za rukav kroz

hodnike zastrte tepisima do zatvorenih vrata nedaleko od stepenica kojesu vodile na sprat. Pokucao je jednom a zatim otvorio vrata, otkrivajućimalu, jarko osvetljenu odaju - dnevnu sobu sa prostirkama od trske ićilimima, osvetljenu pomoću tri bakrena visoka stalka, izlivena dapodsećaju na stabla drveća, čije su grane nosile po pola tuceta lampi sastaklenim panelima.

Čovek je ležao na starom divanu, previjajući se od bolova dok mu jesivobradi doktor sa trbuha skidao platnene trake i zavoje natopljenekrvlju i zamenjivao ih čistim sa gomile pored divana. Abul Kasim jestajao iza doktora, dok su kuglice njegove molitvene brojanice tihokuckale poput metronoma, odbrojavajući preostale sekunde životaranjenog čoveka. Kralj Lopova se okrenuo kada je Asad ušao u prostoriju,a izraz olakšanja se razlio njegovim napaćenim licem.

„Tako ti boga, čoveče! Pomislio sam da si nas napustio!”„Primio sam tvoju poruku tek nedavno. Da li se ubica vratio?” Asad se

pomerio bliže kako bi bolje osmotrio ranjenog čoveka i iskrzanuposekotinu na njegovom stomaku i shvatio da poznaje čovekovo krvljuisprskano lice.

„Musa? Šta se kog đavola dogodilo, Abul Kasime?”„Moji stražari su ga pronašli u ovom stanju jutros pre zore, na ulici

ispred karavan-saraja. Nije rekao mnogo štošta, osim da mora darazgovara s tobom. Mada, plašim se da si stigao prekasno.”

„Ostavi nas same na trenutak.” Abul Kasim je klimnuo glavom,pomogao starom doktoru da ustane i izveo ga kroz vrata. Asad je kleknuopored Muse i stegnuo prosjakovu krvavu ruku. „Musa. Ko ti je ovouradio?”

Musino jedino oko se s naporom otvorilo. „A-asasine?” prošaptao je.„Ovde sam. Ko je uradio ovo?”„Devojka... devojka, ali to nije bitno... slušaj me, Asade! Pronašao sam

ga! Pronašao sam Jeretikovu jazbinu! Pronašao sam!” Musa je zadrhtao.Izgovarao je reči s ogromnim naporom; uzano lice mu je bilo bledo poputkrpe, a brada mu je bila uprljana krvlju i pljuvačkom. „P-pronašao...sam!” Prosjak je zgrabio prednji deo Asadovog halata i iskoristio ga da seprimakne bliže. „Pronašao... pronašao sam ga u... Stranoj...”

„U Stranoj četvrti? Tu?” upitao je Asad. „Ali gde tačno?”Musa je klimnuo. Disao je isprekidanim dahtajima. Odlučnost koja ga

je držala u životu tokom dana sada je rapidno iščezavala. Promrmljao jenešto. Asad se nagnuo bliže. „M-majdan... al Iskander! Z-znaš li... znaš ligde se n-nalazi?”

„Znam.” Asad se sećao tog mesta iz detinjstva - trga u srcu Stranečetvrti gde je njegova majka nekada prala veš za ženu grčkog trgovca.

Prosjak je zadahtao. „I-ispod... gledaj ispod...”Asad se namrštio. „Ispod?”„G-gledaj... ispod!” Bolno grčenje mišića protreslo je Musino izmučeno

telo; izdahnuo je vazduh, mehurići krvi su mu poprskali usne, i najednomsu duboke linije bola urezane na njegovom licu omekšale kada seprepustio zagrljaju smrti. Asad je lagano spustio Musino telo na divan iustao. Abul Kasim je ponovo ušao u odaju.

„Neka mu se Alah smiluje. Bio je dobar čovek.” Abul Kasim jepogledao iskosa u nemog Emira. „Koje behu njegove poslednje reči?”

„One te se ne tiču. Sahrani ga, Abul Kasime. Oplakuj ga, oplakuj svojukćerku, i proživi ostatak svojih dana kako god želiš. Zahvaljujem ti se nagostoprimstvu, ali naš posao je završen.” Asad je krenuo prema vratima.S pretećim izrazom na licu, Kralj Lopova mu je preprečio put.

„Ne, naš posao je daleko od završenog. Šta ti je Musa rekao? Da li ti jekazao ko ga je ubio? Je li to bio Jeretik? Jeste, zar ne? Tako misvemogućeg boga! Skinuću toj svinji glavu s ramena!”

„Rekoh”, Asad zažmiri, „da te se njegove reči ne tiču.”„Gde je on? Rekao si ranije da se nalazi u Stranoj četvrti! Gde?”

Lakoumno, Abul Kasim je dodirnuo rukom dršku svog zakrivljenogbodeža. „Neću te ponovo pitati! Dovoljno je samo da viknem i mojiBerberi će...”

Emir Noža se pokrenuo brzinom letnje munje. Bez upozorenja, zarioje gvozdenu pesnicu u Abul Kasimov stomak Vazduh je izleteo izArapinovih pluća; iskolačenih očiju, stariji čovek se zateturao i leđimaudario u zid. Čelik je zastrugao po koži. Pre nego što je Kralj Lopova

S

mogao da povrati dah, pre nego što je mogao da isuče sopstveni bodež,ledeni dodir Asadovog salavara na njegovom grlu izmamio mu je uzdahsa bradatih usana. Iznenadan užas lišio je Abul Kasima glasa. Udovi sumu se zamrzli; sve što je mogao da uradi beše da susretne asasinovpogled, tamne oči koje su gorele vulkanskim gnevom.

„Jedna jedina reč s tvojih usana i sledeći dah koji udahneš biće upaklu. Bio sam strpljiv s tobom, Abul Kasime, iz poštovanja prema tvojojkćerki. Ali moje strpljenje ima granica. Poslednji put ti kažem: zaboravina Jeretika. Ja kažem da moj gospodar polaže daleko veće pravo nanjegov život od bilo kojeg ožalošćenog oca. On je prolio krv Al Hašišije izbog toga će - i samo zbog toga - platiti.” Asad je pritisnuo sečivo sve doktanka traka krvi nije potekla ispod oštrice. „A ako me još jednomprevariš, ako guraš nos u moja posla, tako mi zakletve Alamutu - sledećiput kada se sretnemo biće tvoj poslednji dan na zemlji. Da li merazumeš?”

„D-da”, uspeo je da prozbori Ali abul Kasim, jezika slepljenog zanepca. Telo mu se oklembesilo, a Kralj Lopova je vidljivo drhtao dok muje Asad sklanjao sečivo s vrata. Noge su mu popustile i skljokao se na poduz ucveljen jecaj, rukama skrivajući lice. Abul Kasim je bio hrabar poputtri čoveka, ali ga je poljubac drevnog čelika lišio muškosti. On sada shvatada postoje stvari kudikamo gore od smrti.

Klimnuvši glavom, Asad je vratio salavar u korice i ponovo krenuoprema vratima. „Zbogom i želim ti dugačak život, o Maliče al Harami.”

7.

EDAM MUŠKARACA. SEDAM ĐAVOLA, čiji joj je pogani dah prljio kožu. Sedamiskeženih lica zamagljenih smradnim znojem koji joj je kapao u oči. Lica

izopačenih požudom, brektali su i zavijali poput divljih zveri dok su jezlostavljali na svaki mogući način. Iznova i iznova osećala je kako joj njihovežuljevite šake grabe grudi; šamarali su je, a njihovi nokti su joj grebali i seklimeso dok su joj na silu razdvajali butine. Iznova i iznova ulazili su u nju,ispunjavajući je usijanom belom agonijom, udarajući njenu natečenu karlicu svedok se i poslednja kapljica njihovog semena nije izlila preko njenog stomaka...

„Kako se zoveš?”Volšebnikov glas dopirao je kroz koprenu bola. Jasmina je ležala na

boku, naga, drhteći na hladnom kamenom podu. Otvorila je s mukomjedno oko; drugo joj je bilo zatvoreno skorelom krvlju. Porub magovetamne odore joj je uplivao u vidno polje. „Molim vas”, zacvilela je. „N-neviše...”

„Onda mi odgovori bez oklevanja. Kako se zoveš, dete?”„Jas... Jasmina.”„Sedi, Jasmina”, rekao je.Devojka se pridigla na lakat, i stala kada joj se oštar bol razbuktao u

kukovima i donjem delu leđa. „N-ne mogu.”„Moraš. Ako ne možeš da sedneš, ne možeš da ustaneš; ako ne možeš

da stojiš, ne možeš da hodaš - a ako ne možeš da hodaš, od kakve si mikoristi? Mogu slobodno da pozovem svoje ljude natrag i pustim ih danastave sa zabavom...”

„Ne”, kazala je Jasmina. „M-molim vas, ne više.” Ugrizla se za usnu ipolako se uspravila u klečeći položaj, kao za molitvu, rukama podupirućitežinu tela. Butine su joj bile klizave od krvi. Bleda i oznojena, zurila je učarobnjaka kroz crni veo njene kose.

Čovek je klimnuo. „Dobro. Jesi li se navikla na svoj novi život,Jasmina?”

„Š-šta?”„Ovo... tvoj novi život. Da li si zadovoljna?”Jasmina se zgrčila, zatvarajući oči u pokušaju da zaustavi novu navalu

suza. „Ne...”„Šteta.” Volšebnik je zacoktao. „Ti ljudi će se vratiti, i neće otići sve

dok ne zadovolje svoju požudu. Šta ćeš učiniti, dete, kada im čin silovanjapostane previše običan? Šta ćeš učiniti kada odluče da istraže nove,dovitljivije načine da se zadovolje - da vežbaju na tebi takve opsceneperverzije zbog kojih bi i čuvene kurve iz Vavilona poniženo sakrilelice?”

„Alahu, n-ne...!” zajecala je Jasmina. „M-molim vas...”„Oh, tvoj muslimanski bog te je napustio, dete. Da li bi uopšte bila

ovde da nije tako? Ne, u ovoj stvari ja sam tvoja jedina nada.”„Ti?”„Ja te mogu izvući iz ove tame, draga Jasmina. Oh, kakve bih stvari

mogao da ti pokažem! Moje tutorstvo te može spasti od onih koji bi teiskoristili isključivo za sopstveno zadovoljstvo, a zatim odbacili u stranu.Mogu te učiniti jakom, dete, u telu i duhu; mogu ti pokazati svet za kojinisi nikad ni sanjala da postoji.” Volšebnikov glas se spustio dohipnotišućeg šapata. „Ali samo ukoliko procenim da si vredna toga.”

Tračak nade je zasvetleo u Jasmininom oku. „D-da li ti... jesam li v-

vredna?”Čarobnjak je prestao da korača tamo-amo; čučnuvši pored devojke,

dugo je zurio u nju u tišini, namrštenog čela dok je prstima jedne šakegladio bradu. Predstavljao je sliku i priliku osobe u dubokomrazmišljanju. „Možda”, rekao je naposletku. „Ali, moraš nastaviti da midokazuješ da si vredna. Moraš se odreći svog starog života i njegovihgrešnih navika, i prigrliti put Masaifa. Moraš mi se zavetovati navernost.” Volšebnikov glas je postao oštar poput žileta. „A ukoliko sepokažeš neiskrenom, gnev koji ću iskaliti na tebi učiniće da ti ovihposlednjih nekoliko sati izgledaju kao prijatan odmor.” Ibn Šar je ustao.

„Služiću... služiću ti”, rekla je. „Kunem se.”„Laže.” Jasmina se trznula kada ju je Jeretikov glas ošinuo poput biča

iz tame iza nje.„Ona misli da je mnogo pametna, gospodaru. Govori vam ono što

veruje da želite da čujete samo zato da bi se spasla daljeg poniženja.Međutim, duboko u svom srcu, ona i dalje skriva mržnju. Jednog dana,iskorističe tu mržnju da vas izda.” Jeretik je iskoračio iz pomrčine i staopored svog gospodara, zaškiljivši bledim očima u hladnom skepticizmu.Nosio je zamotuljak grube odeće u rukama. „Nemojte joj verovati.”

„Vazda si cinik, Badre. Ti znaš bolje od bilo kog čoveka koliko je teškozadobiti moje poverenje”, rekao je Ibn Šar, „i kakvo zlo snađe one koji meizdaju. Devojka vrlo dobro razume kakvu vrstu kažnjavanja će joj mojenezadovoljstvo doneti. Nije li tako, Jasmina?”

Mlada Egipćanka je klimnula glavom. „Tako je... gospodaru.”„Vidiš, Badre? Ona je već naučila svoje mesto, mada ne i svrhu.” Ibn

Šar je upitno podigao obrvu prema svom namrgođenom poručniku iizgovorio reč na jeziku nepoznatom Jasmini: „Žrtva.”

Na ovo, Jeretik je klimnuo glavom dok mu se osmeh širio licem.„Prikladno.”

„Zaista. A sad, daj joj tuniku. Ona će me pratiti uz reku dok budemtražio mesto koje su stari nazivali Ta Đeser. Shvataju li tvoji fedajini značajonoga što mora uslediti?”

„Shvataju, gospodaru.” Badr al Mulahid je bacio zavežljaj na podpored Jasmine, pokazujući joj rukom da ga uzme. Jasmina je oklevala.Očekujući nekakvu okrutnost, devojka je podozrivo posmatrala dvačoveka dok je posezala za svežnjem odeće. Beše to galabija od grubotkanog domaćeg platna, zakrpljena i iznošena, čija je nekada jarkoplavaboja sada izbledela do neobične nijanse sive. Obazrivo, razvila je odoru inavukla je preko glave.

„Daj sebi onoliko vremena koliko je potrebno na ovom lovu, Badre”,

M

rekao je Ibn Šar. „Bez greški! Čekić je nesvakidašnja nagrada. Zamisli moćkoju ćemo posedovati kada takva relikvija nezamislive drevnosti bude unašim rukama!”

„Spremni smo, gospodaru. Emir Noža nam neće izmaći.”„Postaraj se da tako i bude, moj odani Jeretiče!” Ibn Šar je mahnuo

rukom devojci a potom se okrenuo prema vratima. „Pripremi je zaputovanje. Polazim za sat. Mi...”

Ibn Šar se zateturao, a glava mu se okrenula prema ulazu u podzemnihram. Sklopio je oči; nozdrve mu se raširiše dok mu je nešto nalik drhtajubola prolazilo niz kičmu. Jeretik je potrčao prema svom gospodaru. Magje povratio ravnotežu, oslanjajući se rukom na rame svog poručnika.„Tako mi svih bogova ispod”, prosiktao je Ibn Šar, „osećam njegovoprisustvo! Razbudi svoje fedajine, Badre! Emir Noža je ovde!”

8.

AJDAN AL ISKANDER. BIO je manji no što se Asad sećao; sporonapredovanje propadanja zamaglilo je njegove ivice, gde su se

udžerice od cigli od blata sa krovovima od palminog lišća tiskale poputškoljki na trupu nasukane galije. Asad je prišao trgu sa zapadne strane,niz lavirint uzanih sokaka koji su prolazili kroz crvima izjedeno srceStrane četvrti. Zastao je na njegovoj ivici.

Majdan je nekad bio pijaca pod vedrim nebom, mesto na kojem su setrgovci iz udaljenih zemalja sastajali radi razmene vesti i dobara. Asad sesećao Grka za kojeg je njegova majka prala veš: ljubazan i brbljiv, trgovaculjem koji je jutra provodio u cenjkanju, a podneva u tkanju laži svakomeko je bio voljan da ga sluša, a naročito deci. Pričao je priče o svojimputovanjima - priče o ogromnim pticama i ribama velikim poput omanjihostrva, o jednookim ogrovima i gorilama koji su umeli da govore, oletećim ćilimima i zlokobnim đinovima - priče koje bi se uvek izvitoperileu suludo baljezganje i skaredne pesme o kurvama Sarandiba. Majdan alIskander je bio njegova pozornica.

Sada, čak i na mekoj svetlosti meseca, mesto je izgledalo jevtino ipodmuklo poput žene starog Grka: dve ruševne stambene zgrade dizalesu se iz neravnog tla, a zemlja u njihovom podnožju je bila zatrpanahrpama smeća i zarasla u korov. Bokori trave oštrice, koji su dopirali doljudskog struka, njihali su se na slabom povetarcu.

Gledaj ispod, rekao mu je Musa. Gledaj ispod. Asad se namrštio. Ispodčega? Ispod građevina? Ispod zemlje? Ispod neke oznake na tlu koju jetek trebalo da uoči? Gledaj ispod...

Asad je zašao dublje u Majdan, zaobilazeći kamare razbijene grnčarijei hrpe požutelih kostiju životinja. Ponovo je zastao i oslušnuo, ruke ovlašpoložene na izrezbarenu jabuku od slonovače salavara; sirova mržnja jepulsirala kroz dršku - oštrije vibriranje od ijednog koje je osetio za veomadugo vremena. Sečivo je gladovalo. Žudelo je za krvlju, za pokoljem.Ogolivši zube u zverskoj grimasi, Emir Noža je nametnuo sopstvenuvolju gorućem besu sečiva; od napora mu se napeše bicepsi i zgrčišemišići podlaktice.

U tom času, čula izoštrenih usled navale prastarog gneva, Asad jekrajičkom oka primetio tračak pokreta. Spustio se u polučučanj i proviriokroz bokore ostrike. Desetak metara dalje, tamno obhčje se odvojilo odduboke senke između građevina. Obličje obučeno u crno, lica skrivenogšalom. Figura se uspravila kada se još jedna figura naizgled uzdigla izutrobe zemlje - zapravo, najverovatnije se pojavljujući iz ulaza u podrumili nečeg sličnog što je, s obzirom na reči umirućeg Muse, imalo savršenogsmisla. Druga figura je, takođe, bila obučena skroz u crno, ali je imalakratko podšišanu kosu boje tamnog zlata. Reči su razmenjene međutamnim figurama; prva figura je snažno zaklimala glavom i isukala nož,dok se druga okrenula i pogledom pretražila Majdan pre nego što jeponovo nestala u tlu. Asad je nakratko primetio grubo i koščato lice,franačko lice, kože opaljene suncem i sa bledim očima koje su svetlucalečudnim unutrašnjim plamenom.

Jeretik.Asad je olabavio sečivo u koricama. Odmerenim koracima, nikada ne

ustajući iz čučnja, počeo je da polako obilazi oko Majdana. Poput utvareje prošao kroz ostrvca duboke senke i zašao iza leđa usamljenom stražarukoji je čučao u zavetrini najbliže stambene zgrade. Čovek je bio savršenonepokretan izuzev blagog trzanja mišića zbog kojeg se mesečeva svetlostodbijala od sečiva njegovog isukanog noža. Stražar je ostao u tompoložaju, dok mu se Asad prikradao poput duha smrti.

Čovek se ukočio na hladno milovanje čelika po njegovom grlu, dokmu je poput žileta oštar vrh sečiva dodirivao meso na mestu gde se glavasusreće s kičmom. „Koliko još fedajina ima tamo dole?” prošaptao mu jeAsad na uvo.

Stražar je nemo odmahnuo glavom, prebledeo od straha ali i daljeprkosan.

„Tvoj kraj može biti brz.” Asad je pojačao pritisak na dršku salavara.

Krv je pocurila kada se vrh oštrice zario milimetar-dva u meso stražara,prouzrokujući glasan uzdah. „Ili, mogu da učinim da umireš satima unajgorim mukama. Izbor je samo tvoj. Koliko?”

„Idi do đavola, pseto alamutsko!” Pre nego što je Asad mogao da gazaustavi, stražar se bacio napred na zemlju, uperivši vrh bodeža sebi ugrudi. Asad je čuo kako jabuka noža struže po kamenu; čovek je zaječao izgrčio se, a zatim se prevrnuo na leđa poput rasporene ribe. Drška bodežamu je štrčala iz grudne kosti. Krv je blistala na mesečini, kapljice bojeoniksa na vlatima trave oštrice.

Asad je brzo kleknuo i stavio šaku preko čovekovih usta. Železni prstisu prigušili bolni krik. Zakrivljeni bodež je promašio fedajinovo srce, akrvavi mehurići koji su mu izbijali na usta nagoveštavali su da njegovosamoubistvo neće biti nimalo brzo niti bezbolno.

„Idiote”, rekao je Asad. „Sečivo ti je probilo plućno krilo. Umrećeš, aliukoliko mi kažeš ono što želim da znam, olakšaću tvoju patnju. Ćuti, iostaviću te ovde da se ugušiš u sopstvenoj krvi. Poslednji put te pitam:koliko je jošfedajina preostalo tvom dragocenom Jeretiku?”

Stražareve oči su molile za brzu smrt; klimnuo je glavom. Asad mu jesklonio šaku sa usana. Bujica jarkocrvene krvi pokuljala je iz čovekovihnozdrva. Bednik se gušio i grgotao. „Š-šest”, uspeo ja da prozbori ustimapunim krvi. „Još šestorica... ti si—ti si mrtav čovek, pseto a-alamutsko!Moj gospodar... moj gospodar zna... on z-zna da d-dolaziš...!”

„Odlično. Tražim upravo tvog gospodara.” Glatkim pokretom, Asad jeiščupao nož iz čovekove grudne kosti i ponovo ga zario dole s hirurškompreciznošću - u gornji deo gudi, levo od centra.

Čovek je zadahtao, zadrhtao, i umro.Asad je ustao i na vrhovima prstiju prišao mestu na kojem je Jeretik

iščezao. Kao što je i očekivao, u zemlju je bio uklesan ulaz - nazubljenapukotina, čije su ivice sveže zemlje ukazivale na skorašnje raskopavanje.Lagano, Asad je obišao oko pukotine. Mesečina je obasjavala tamneprostore ispod. Sa jedne strane prolaza, čvornovate daske i grede supodupirale zemljane zidove; sa druge, video je početak prastarogkamenog zida, izlokanog i prekrivenog rezbarijama fantastičnih figura.Trošni stepenici su se spuštali u gustu senku. Dole je nešto bilo zakopano,nanosima mulja iz Nila i kovitlavog peska skriveno tokom bezbrojnihstoleća. Nešto starije od Kaira. Ali šta? Ovo nije bio nikakav podrum;Asad je bio siguran u to, ne sa paganskim idolima starog Egiptauklesanim u zidove. Takve bezbožne predstave ljudi sa životinjskimglavama predstavljale su anatemu za muslimane, nazarene, i Jevreje, svezajedno. Čak i da su lokalci otkopali ovo mesto i uselili se unutra,

prethodno bi izbrisali bogohulne reljefe sa zidova. Ne, ovo je bilozabranjeno tlo... mesto gde su gresi i jeresi prošlosti isplivavali napovršinu, gde je osećanje užasa izazvano đavolskim frizovima biloojačano željnim noževima Sirijaca.

Savršena jazbina za triput proklete nevernike iz Masaifa.Divljački bes je kolao kroz asasinovo mišićavo telo, napinjući mu žile i

tetive dok se spuštao u zemlju. Nije se potrudio da priguši bat koraka.Đonovi Asadovih čizama su strugali i odzvanjali niz četrdeset dva

neravna stepenika, sve dok nije stigao do dna pukotine. Slabašan dašakvazduha dopirao je iz zavesom zastrtog prolaza. Namršten, Asad ješčepao debelu tkaninu zastora i divljačkim trzajem je pokidao. Mutan sjajlampe dopirao je dublje iz unutrašnjosti prostorije, kroz zjapeći prolaz.

„Jeretiče! Ti i ja imamo nedovršena posla!” Asadov glas je odjekivaokroz predvorje i dvoranu s druge strane, a odjek je pružio asasinu kakvu-takvu ideju o veličini ovog mesta. „Pokaži se!”

Jeka je zamrla, neodgovorena; Asad je prešao preko predvorja ičučnuo u dovratku prolaza, načuljivši uši kako bi uhvatio i najmanjinagoveštaj zasede - struganje stopala po kamenu, struganje čelika pokoži, šuštanje odeče. Bilo šta što bi moglo odati položaj preostalih fedajinai njihovog gospodara.

Stubovi visoki i debeli poput kedrovog drveća iz Libana ispunjavali susledeću prostoriju, kamena šuma osvetljena malim glinenim lampama,mutnim i međusobno prilično udaljenim. Ipak, bilo je dovoljno rasvete daAsad vidi... i više nego dovoljno da se stvore ostrva neprozirne tmineizmeđu masivnih stubova. Jeretik i njegovi fedajini mogu se skrivati izabilo kog stuba u dvorani, razmišljao je Asad, čekajući da on prođe ili da seokrene i izloži im leđa.

Asasin se uspravio. Premda brojčano nadjačan i na nepoznatom tlu,još uvek je imao jednu prednost: on je bio Emir Noža; svaki mit, glasina, ipoluistina koji su pratili taj nadimak će vrišteći oživeti u umovimafedajina dok ga čekaju tamo u mraku. Strah će poput izobličene gargojlezasesti na ramena Jeretikovih ljudi i otupeti oštricu njihovog ubilačkogžara. Strah od njega. Asasinovo lice prekriveno ožiljcima je postalo maskaodlučnosti, hladna i gvozdena. Poput osvajača, prošao je kroz portal iušetao u dvoranu sa stubovima.

„Jeretiče!” zaurlao je.Jača svetlost zasvetlucala mu je s leve strane, crvenkasti sjaj koji je

dopirao kroz prolaz sa zamršenim rezbarijama na ragastovu i prosipao seu hipostilnu dvoranu. Asadove zažmiri. Figura, delimično skrivenasenkom, stajala je ispred ulaza sa rukama sklopljenim ispred sebe nalik

nekakvom pobožnom nazarenu. Ovaj čovek je bio stariji od Jeretika, aćelavo teme i siva brada su mu uokvirivali tamno, lešinarsko lice.

„Gde je on, starče?”Čovek nije odgovorio.Asad je krenuo između stubova. Godine praćenja ljudske lovine

izoštrile su njegova čula do britkosti grabljivice; nakon svega nekolikokoraka znao je da nije sam. Sa obe strane začuo je slabašno šaputanježuljevitih stopala po kamenu. Asad je primetio treperenje bledog mesa,svetlucavog od znoja, i nasmešio se. „Šest malih fedajina se skrivaju umraku. Mudri ste što me se plašite, psi. Dovedite mi tog vašeg Jeretika imožda ću vam dozvoliti da ostanete u životu.” Odeća je zašuštala.Crvenkasta svetlost odbijala se od ogoljenog čelika. „Čujete li me?Dovedite ga ovamo!”

„Čekić nevernika!” promrmljao je starac, zureći u sečivo u Asadovojšaci. Čvornovati prsti su se trzali, kao da starac žudi da posegne rukom ipomiluje damaski čelik, da pogladi jabuku od slonovače. „Duhovi menisu lagali!”

Asad je zastao; oblak sumnjičavosti mu je preleteo preko lica. Otkakoje doneo sečivo sa sobom iz visokih avganistanskih planina, nikada nijesreo nekoga koje znao ime salavara. „Kakvi duhovi, starče? Kako znaš imemača?”

„Ja čujem njegov glas, kao i ti”, odgovorio je starac. „Čujem njegovglas. Slušaj ga kako zavija! On još uvek besni zbog učinjene mu nepravde,zbog izdajstava i prekršenih obećanja, nesvestan da njegova osveta nikadneće biti sprovedena u delo.”

„A ko je on?”Asad je zažalio što je postavio pitanje još dok mu je prelazilo preko

usana. U istom času, shvatanje je izoštrilo starčev pogled; hladan, prezrivosmeh iskrivio je njegove tanke usne. „Da li me ti to testiraš, ili uistinu neznaš ništa o sečivu koje nosiš? Bogovi donjeg sveta! Ne znaš, zar ne?Istorija Čekića, ono što mu je prethodilo - takve stvari su ti strane kao iznačenja ovih rezbarija!”

„Znam dovoljno!” Asad se nakostrešio.„Zaista?” Starac se nasmejao. „Izgleda da sam ga precenio, Badre.”Jeretik se pojavio iz tmine i stao pored starca poput stvorenja rođenog

iz senke. Mutna svetlost presijavala mu se na kratko podšišanoj kosi bojetamnog zlata, a blede oči su bile ispunjene prezirom. „On je bez veštine,gospodaru.”

„Vala, jeste. Đin iz sečiva se samo igra s njim. On zaslužuje jačeggospodara, znatno zahvalnijeg gospodara.” Starac se okrenuo od Asada.

„Badre, ubij ovu budalu i donesi mi Čekić.”Smrtna presuda je visila u vazduhu nekoliko otkucaja srca. Asad je

susreo Jeretikov bledooki pogled bez trzanja, odmeravajući čoveka koji jemirno izvukao franački dvosekli bodež iz prevoja leđa. Svega pet-šestkoraka razdvajalo je dvojicu muškaraca; Asad je vagao svoje šanse dastigne do Jeretika i zada mu smrtonosni udarac pre nego što ga fedajini,koji su se pedalj po pedalj primicali u tami, zaskoče odjednom. Asasin jeprosudio da bi to bilo samoubistvo. Ipak, mišići su mu nabrekli. Sečivo unjegovoj šaci je pulsiralo prastarom mržnjom, a njegov potisnuti gnevsekao je na komadiće svaku ćeliju i sinapsu dok je provlačio usijanecrvene žice kroz svaki nerv u Asadovom telu.

Krv, pevalo mu je sečivo.Vreme se usporilo i zgusnulo poput meda na hladno zimsko jutro.

Jedan jedini otkucaj srca razvukao se u karikaturu večnosti, a u tomdugom trenutku potpune mirnoće niz nepovezanih predstava utisnuo seu Asadovu svest: rezbarija čoveka sa glavom sokola osvetljena treperavimsvetlom lampe; jezive svetloplave oči koje brzo gledaju levo-desno; tetivekoje se napinju dok je Jeretik čvršće stezao dršku svog dvoseklog bodeža,premeštajući se s noge na nogu u iščekivanju...

Krv, vikao je čelik.Iznenada, Emir Noža se nasmejao; beše to zvuk nalik hitrim koracima

smrti - a dok se smejao, udario je. Asad je skočio udesno panterskomhitrinom, dok je salavar sekao vazduh pred njim. Meso se razdvojilo podčelikom iskovanom u Damasku; Sirijac koji mu se previše primakaozateturao se, grgoćući i hvatajući se za presečenu vratnu žilu dok je padaona kolena. Asad je proleteo pored njega kako bi zabio rame u stomakdrugog fedajina. Čovek je odleteo unazad, vazduha isteranog iz pluća;kičma mu je udarila u stub i zakrckala, a on se skljokao na pod.

Vrh sirijskog bodeža zasekao je Asadov halat i zaorao krvavu brazduduž njegovih rebara. Fedajin koji je zadao udarac je ispustio divljački kriktrijumfa - krik koje se sledećeg trenutka pretvorio u samrtni ropac kadamu je Asadov jedva vidljivi protivudarac raspolutio glavu poput prezrelelubenice. Istrgavši oštricu iz leša koji se stropoštao na pod, Asad seokrenuo na peti kako bi dočekao napad preostalih fedajina i njihovoggospodara.

Senke su igrale na zidovima dok su mrtvi bogovi ove drevne zemlje,uklesani u kamenu, posmatrali kako se borba odvija poput gledalaca ukrvlju natopljenoj areni. Asad je bio suočen sa trojicom fedajina, ubicamau crnim turbanima sa podignutim noževima toliko čvrsto stegnutim upesnicama da su im zglobovi pobeleli. Četvrti je ležao u podnožju stuba,

previjajući se u agoniji i boreći se za dah. Asad nije video nikakav tragJeretika. Međutim, u tom zamrznutom trenutku vremena on je shvatiotaktiku njegovog neprijatelja - jer to beše ista taktika koju je i sam koristiomnogo puta sa vrlo dobrim rezultatom, ona koju je naučio od Dauda arRasula: „Ukoliko tvoj plen želi da se bori, onda otupi oštricu njegovog sečivamesom vernih.” Jeretik će čekati sve dok ga fedajini ne zamore pre nego štodođe da završi krvavi posao.

Inšalah, pomislio je Asad. Neka tako bude.Asad nije usporio korak; uprkos saznanju da ga je možda sustigla

sopstvena kob, nije oklevao. Njegove vene su gorele mržnjom koja nijebila sasvim njegova kada je zagazio u redove Sirijaca, dok je krv kapala saoštrice sečiva, a zadah sveže prolivene krvi ispunjavao mu nozdrve.

Vojnici Masaifa su bili dobro obučeni i borili su se nemarnomneustrašivošću ljudi koji nemaju strah od smrti. No, protiv besa EmiraNoža, sva njihova obuka i sva njihova neustrašivost nisu ništa značili.Iskovan u kovačnici rata i naoštren obukom gospodara Alamuta, Asad sekretao sa zaslepljujućom brzinom, nikada u mestu, a svaki njegov korak jebio savršeno odmeren i bez oklevanja.

Vrtlog čelika je strugao i sevao oko njega. Bodež je proleteo pored -nadahnut juriš koji je promašio metu - Asad je zakoračio u stranu izgrabio čoveka za zglob desne ruke. Salavar fijuknu nadole poputkasapske satare i odseče fedajinovu ruku u laktu. Čovek je zavrištao ipoleteo unazad, privijajući grimizni patrljak na grudi. Asad je zavitlaoodsečeni ud u lice najbližem napadaču.

Dok se Sirijac sklanjao od tog zastrašujućeg projektila, Emir Noža seokrenuo i zadao njegovom preostalom saborcu strašan udarac, odbacujućiu stranu dugačak bodež koji je čovek žurno podigao u sopstvenuodbranu. Asadov salavar se svom silinom zario u fedajinovo levo rame,rascepivši meso i kost; gusti mlazevi krvi šiknuli su iz rane dok je čovekpadao na kolena. Žalostan jauk napustio je usne umirućeg čoveka.

Poslednji Jeretikov vojnik je izabrao upravo taj trenutak da napadne;misleći da je baš sada pravi trenutak da zarije nož u Asadovo srce - prenego što asasin oslobodi svoje sečivo iz tela njegovog saborca. Međutim,pogrešna procena ga je skupo koštala. Praćen gejzirom krvi, Asad jeiščupao svoj dugi bodež iz tela čoveka koji će ubrzo postati leš i okrenuose oko svoje ose; uhvatio je Sirijca usred skoka, usredsređenog na napad inemoćnog da se zaustavi. Čelik je zasvetlucao u pomrčini. Došlo je dosudara za kojim je usledio strašan krik kada su se dva muškarca srušila napod, isprepletenih udova.

Ali samo se Asad podigao iz te smrtonosne gomile. Krv mu se slivala

niz lice i ruke; drška od slonovače njegovog salavara, koja je štrcala izgrudne kosti palog Sirijca poput čeličnog šiljka, bila je klizava od krvi.Čovekove mrtvački blede usne su se grčile. „Alahu akbar”, šaptao jebudući mrtvac, iznova i iznova. „Bog je veliki.”

„I nema drugog boga osim njega”, rekao je Asad, stavši stopalom nafedajinovo rame i iščupavši svoje sečivo. Čovek je zadrhtao, a smrt jezamrznula njegove crte lica u grimasi užasa.

Plamenovi osvete su buktali u Asadovim očima; podigao je pogled,pretražujući okolne senke. „Jeretiče!” zaurlao je. „Zašto se kriješ? Iziđi idođi da poravnamo račune! Ili ti samo ubijaš prosjake i žene?”

Iznenadan nalet vazduha, vrelog i ustajalog, potekao je kroz prolaz ukojem je starac do malopre stajao. Ugasio je nekolicinu lampi razbacanihširom dvorane sa stubovima i naterao druge da zatrepere. Tama sezgusnula. Asad se okrenuo, zureći u izrezbareni portal koji je vodiodublje u prastaro svetilište. Postoji li još jedan izlaz iz ovog prokletog mesto?Ta mogućnost je izmamila skarednu psovku sa asasinovih usana. Moždasu se fedajini žrtvovali kako bi Jeretik i starac - gospodar, tako ga je nazvaoemir Masaifa - mogli da nesmetano pobegnu. „Alah prokleo kukavičinekosti!” Asad je pošao prema vratima.

„Uzimaš mnogo toga zdravo za gotovo, Emire”, kazao je baršunastiglas iz senki, natopljen zlobom. „Uobražavaš strah tamo gde ne postojinikakav, i pretpostavljaš da sam ja u tvojoj milosti kada si, uistinu, ti umojoj.”

„Jesam li?” Asad je stao, začkiljivši užarenim očima. Glas je dolazioodnekud iza njegovih leđa. Nakrivio je glavu u stranu, načuljivši uši kakobi uhvatio i najmanji zvuk. „Jesam li ja u tvojoj milosti, Al Mulahide - ilikako god da se zoveš? Ukoliko je to istina, kao što tvrdiš, onda te pozivamda to i dokažeš. Dođi. Pokaži mi kvalitet tvoje milosti.”

Nije bilo odgovora. Asad se okrenuo oko svoje ose u sveprožimajućojtišini, dok su mu nervi vrištali, a čula bila izoštrena do maksimuma.Bakarni zadah krvi visio je poput pokrova u nepomičnom vazduhu; senkesu treperile oko preostalih upaljenih lampi, mutni krugovi svetlosti kojaje osvetljavala izrezbarene stubove, ali malo toga drugog. Jedino je bolnostenjanje jedinog fedajina preostalog u životu, čije su noge bile polomljenei beskorisne, remetilo jezivu tišinu. Asad se premestio s noge na nogu...

Udarac je došao bez mnogo upozorenja - prethodili su mu tek slabašnišapat tkanine i maltene neosetno strujanje vazduha. Pre nego što je Asadmogao da se okrene prema ovim zvucima, levo rame mu je planulo odbola. Sečivo, bez sumnje dugački dvosekli franački bodež, zaseklo jezategnuti mišić i odskočilo od Asadove lopatice. Asad se zateturao, zuba

stegnutih od strahovitog bola, i naslepo zamahnuo salavarom. Drevnosečivo je zaseklo samo prazan vazduh.

Jeretikov podsmešljiv smeh je odjeknuo kroz hipostilnu dvoranu.„Eto. Vidiš li? Tolika je moja milost da sam ti mirne duše mogao prerezatigrkljan.”

Vrela krv je natopila pozadinu Asadovog halata. Asasin nijeodgovorio, već se lagano povukao u krug svetlosti jedne od preostalihlampi, oblikovane poput krčaga od terakote, koja se nalazila malo iznadnjegove glave na gruboj drvenoj polici zakucanoj za stub.

„Jesam li ostavio velikog Emira Noža bez reči?” Likujući glas je došaos Asadove leve strane. Nozdrve mu se raširiše; Jeretik je bio blizu... ali tekmalo izvan kruga slabe svetlosti.

Osim ako se svetlost ne pomeri.Brz poput zmije, Asad je ispružio salavar i provukao vrh oštrice kroz

rukohvat lampe. Asasin je podigao lampu i zavitlao je na tlo nekolikokoraka ulevo. Grnčarija se rasprsla u paramparčad; fitilj je zapalioproliveno ulje, napravivši kratak pakleni sjaj koji je obasjao ovaj deodvorane uljastim narandžastim sjajem - otkrivši čučeću figuru Badr alMulahida, spremnog za napad.

Asad je skočio napred, ne obraćajući pažnju na ranu u ramenu. Nijetrošio dragocen dah na kletve ili psovke; vreme za reči je bilo odavnoprošlo. Preskočio je baricu plamtećeg ulja i napao Jeretika u kovitlavojoluji čelika.

Avganistansko sečivo u Asadovoj šaci pevalo je odu mržnje; njegovgnev beše glas mrtvih - glasovi hiljadu ubijenih duša, zauvek zarobljenihu mreži neispunjene osvete i drevne mađije. Divljački bes je vodiozategnute mišiće Asadove ruke, ali ne beše ničeg nasumičnog ilinepromišljenog u njegovim napadima. Daleko od toga. Hladan i precizanum upravljao je svakim razornim udarcem.

Jeretik je polako odstupao usred struganja i zveketa čelika o čelik.Njegovo četrdeset pet centimetara dugačko dvoseklo sečivo, raditalijanskog majstora, nije bilo ništa manje smrtonosno od Asadovogsalavara, niti je veština bledookog ubice bila išta manje upečatljiva.Izmicao se i izvijao, sklanjajući telo od udaraca koji bi ga rasporili odtemena do prepona.

Sečenje i pariranje, ubod i protivnapad - sečiva su svetlucala namutnom svetlu, strugala jedno drugo, a zatim se rastavljala. Jeretik jenapadao, zamahnuvši sečivom prema Asadovom licu pre nego što je uposlednjem trenutku preobrazio napad u ubod u asasinovo srce; Asad jeodbio protivnikovo sečivo u stranu i odgovorio pomamnim ubodom

nagore. Jeretik se izmakao unazad od tog udarca.Vazduh u dvorani sa stubovima je postao zagušljiv i vreo od njihovog

naprezanja; oba čoveka su dahtala dok im se znoj slivao niz lica. Sada sustajali na mestu na kojem su započeli bitku, unutar kruga pobijenihfedajina. Jeretik je iskoristio kratki predah da podigne bodež sa poda.Spustio se u položaj borca sa noževima - jabuka dvoseklog bodeža bila jeupravljena prema Asadu, a sečivo prislonjeno uz nadlakticu; levu šaku sanožem je držao nisko, oštrice uperene nagore, spremne za udarac kojimbi protivniku rasporio trbuh.

Tamnih očiju u plamenu, Emir Noža je skočio napred, a zatim zastaouz glasno trupkanje nogom o pod. Beše to stari viteški trik - koji je Asadnaučio od persijskog mačevaoca u Basri - i on je uhvatio Jeretikanespremnog. Badr se trznuo unazad, spreman da parira ubodu sečiva.Dok je to činio, Asad je priskočio i spustio salavar u dugačkom lukukoristeći svaku trunku snage u svojim mišićavim ramenima.

Očajnički, Badr al Mulahid je podigao dvosekli bodež kako bi odbioudarac. Ojačana oštrica Asadovog salavara skršila je italijanski čelikJeretikovog bodeža; zasekla je meso i kost, odsekla Franku nadlakticu uvodoskoku krvi i nastavila dalje, da bi se konačno zarila u mesto spajanjaJeretikovog vrata i ramena.

Badr al Mulahid se zanjihao. Iznenadno bledilo obojilo mu je crte lica;jezive svetloplave oči se iskolačiše u mešavini šoka i neverice. Jeretikovnož uz zveket pade na pod. Posegnuo je rukom i zgrabio sečivo koje muje štrčalo iz gornjeg dela grudi, nesvestan jarkocrvene krvi koja mu seslivala niz prste.

„Č-čujem... ih”, graknuo je Badr, podižući pogled. „Glasove. Z-zovume...”

„Onda se tornjaj kod njih, izrode šejtanov!” Uz gejzir krvi Asad jeiščupao svoje sečivo i zamahnuo njime u kratkom luku - luku koji sezavršio snažnim udarcem i zvukom mesarske satare koja seče nadvoje butgovedine.

Jeretikove blede oči se zamagliše; lagano, glava mu se skotrljala sramena i uz vlažan, mesnat tresak udarila u kameni pod. Njegovo krvljuisprskano telo stajalo je uspravno još trenutak-dva pre nego što senapokon srušilo na stranu.

„Alahu.” Asad je obrisao znoj sa čela i pogledao nadole u palogneprijatelja. Krv iz rane na ramenu tekla mu je niz levu ruku. Ud je većpočinjao da mu se koči; bol je činio i najmanji pokret izuzetno teškim.Međutim, morao je da se pobrine za još jednog, poslednjeg Sirijca. Starcakojeg je Jeretik nazvao svojim gospodarem.

„Iziđi, sivobradi.” Asad se okrenuo i zateturao prema izrezbarenomprolazu, čiji su dovratnici i nadvratnik još uvek bili osvetljeni slabašnimsrvenkastim sjajem. „Nemam razloga da ti naudim.”

Asad je zastao, dok mu je natprirodna jeza klizila niz kičmu.Glifovima prekriveni zidovi prostorije s druge strane portala behu crnikao ugalj, sa desetak usečenih dubokih niša, a u svakoj se nalazilamaltene identična statua čoveka - ukočenog stava, neprirodnopravougaone brade, hladnih, orlovskih očiju, sa krunom na čijem sečeonom delu nalazila zmija. Da li je ovo bog ovog prokletog mesta?

Asasin je zavrteo glavu kako bi razbistrio misli. Nema drugog boga osimAlaha, podsetio je samog sebe. Naglas, rekao je: „Nema potrebe da sekriješ od mene, starce.” Svetlost je curkala kroz još jedan zavesom zastrtprolaz. Nikakav zvuk nije dopirao sa druge strane. Vazduh je biozagušljiv od zadaha krvoprolića, ali ispod bakarnog vonja krvi osećao semiris ulja i melema, prašine i soli, i ne previše tanan nagoveštaj truleži.

Asad se namrštio, povukao zavesu u stranu... i ustuknuo od jakogsmrada koji ga je zapahnuo. Kakva je ovo đavolština...? Unutra, tri visokebakarne lampe bacale su crvenkastu svetlost preko niskih stočićazatrpanih komadićima kamena i listovima papira, iskrzanim svicimapapirusa i napola dogorelim svećama, teglama od alabastera i vazama odtamnog stakla. Zlatan nož ležao je na vrhu svežnja sasušenih biljaka;mastionice su stajale pored teškog kamenog avana koji je izgledaoprikladniji za mlevenje brašna negoli za mešanje... čega? Asad nije mogaorazaznati smisao svega toga. Da li je starac bio neka vrsta alhemičara?Spravljač napitaka i otrova? Asad je zakoračio preko praga...

... i stao kao ukopan; instinktivno, stegnuo je čvršće dršku salavara.Tela su ležala razbacana po podu male odaje. Šest leševa behu

prastari, nalik dehidriranim manikenima od drveta i kože zamotanim uistrulele mrtvačke pokrove od pocrnelog platna. Sedmo telo je počivalomeđu njima nalik milosnici samog šejtana - obnažena mlada žena saotvorenim, iskolačenim očima; na hladnom, suvom vazduhu njenograorasto meso je tek počinjalo da pokazuje prve znakove raspadanja.

Osmi i poslednji leš bio je poznat Asadu: pripadao je jednom od ljudikoje je pobio u Rub al Maijitu, čoveku sa inficiranim okom.

Asad je stegnuo zube u naletu gađenja. Starac nije bio nikakavalhemičar. On beše oskrnavitelj mrtvih - nekromant. I nije bio ovde. Asadnije video nikakav trag čoveka. Kako? Prostorija je bila mala; sadržala jevrlo malo prostora za skrivanje i nijedan drugi izlaz. Kako je pobegao? Krozskrivena vrata? Izustivši prigušenu psovku, Asad je uperio vrh salavaraprema niskom stočiću - zaljuljavši pri tom nekoliko tegli sa poklopcima

K

od alabastera u obliku ljudske glave - i posegnuo za bakarnom lampom.Ovo mesto i sve u njemu treba da gori, ali nešto što mu starac beše rekaoje zaustavilo njegovu ruku. Istorija... ono što mu je prethodilo - takve stvari suti strane kao i značenja ovih rezbarija.

Asad se lagano okrenuo, proučavajući zidove. Reljefi su prekrivalisvaki centimetar, stvorenja i glifovi uklesani u kamenu. Pogled mu sepremestio sa zidova na predmete na stolovima. Mnogi istovetni simbolisu se ponavljali. Kakva veza je postojala između ovih simbola i starčevogprisustva na ovom mestu? Kakvo značenje?

Iscrpljenost je učinila Asadove udove hladnim i teškim poput olova;bol u posečenom ramenu zamaglio mu je misli. Zatreptao je i zavrteoglavom. Ma kakvi da su bili starčevi planovi, Asad nije sumnjao da ih jesmrt Jeretika i njegovih fedajina poremetila. On je sada imao prednost. Igde god da su ga njegove volšebničke moći odnele, Asad će ga pronaći iposlati u više nego zasluženi grob. Da bi se to desilo, međutim, biće mupotrebne sveže oči i uši.

Biće mu potreban Kralj Lopova.Asadove usne se izviše u neznatan, hladan osmeh; uzdahnuo je,

zureći u krvlju uprljano lice đina koje se kezilo sa jabuke njegovogsalavara. Biće mu potrebna mirovna ponuda za Abul Kasima...

9.

RALJ LOPOVA JE NEMIRNO spavao. Čelo mu je bilo orošeno znojem.Bacakao se po krevetu, ječeći i gužvajući posteljinu. Rukom je mlatio

unaokolo i zakačio glineni krčag sa vinom koji je stajao na niskom astalupored divana. Krčag se zanjihao, srušio sa stola, udario u podne pločice iraspao se u krhotine. Zvuk je probudio Abul Kasima iz nespokojnogdremeža.

„Ne!”, povikao je dok su mu ruke letele ka vratu. Abul Kasim jepokidao zavoje kako bi opipao posekotinu koju je napravilo Asadovosečivo, i odahnuo s olakšanjem kada je primetio da je nepromenjena. Unjegovom košmaru, nešto je pokušalo da kandžama izgrebe put napolje iznjegovog grla...

Abul Kasim je ponovo utonuo u jastuke divana. Kroz zatvorene kapkeprozora, sivo svetlo svitanja je ispunilo vazduh njegove spavaće odajerastućom toplotom. Zatvorio je oči i oslušnuo zvuke koji su dopirali

izvana: mahnito lajanje psa; tandrkanje točkova kolica po utabanoj zemljiulice; žamor glasova i, u daljini, treštanje truba. Bilo je isuviše rano zatakvu kakofoniju.

Začuo je slabašno kucanje na vratima ložnice pre nego što su otvorilauz škripanje šarki; krhotine grnčarije su zakrckale pod donovima mekihpapuča. Abul Kasim je osetio ubod bola - dok je bila devojčica, Zajnab bise često na ovaj način ušunjala u njegovu sobu, a zatim ga tihim glasompreklinjala da je odvede na krov kako bi mogla da posmatra izlazaksunca.

Neko ga je dodirnuo po ramenu. „Izvinjavam se, efendijo.” Bio je tonjegov berberski starešina uhoda.

„Šta je bilo, Derna?” Abul Kasim je otvorio oči. Derna je bio raščupan,krmeljiv, i izgledao je kao da ga je neko upravo probudio iz dubokog sna.Lice mu je imalo boju uskislog mleka.

„Armija iz Damaska, efendijo! Baš kao što ste nas upozorili! Došli su sajuga i okružili grad tokom noći!”

To je objašnjavalo gungulu na ulicama i treštanje truba. Sa uzdahom,Abul Kasim je zbacio prekrivač sa sebe i ustao, dok mu je na liceizmučeno brigama padala maska odlučnosti. „Dozovi moje sluge i pošaljipo moje kapetane. Želim da kapija karavan-saraja ostane otvorena, ahrana spremljena za svakoga ko je poželi. Razglasi po ulicama, Derna: svikoji traže pomoć u ovim teškim vremenima dobrodošli su u dom Alijaabul Kasima.” Abul Kasimov pogled je odlutao do niskog kanabea pridnu kreveta, na kojem je poslužavnik prekriven poklopcem od pletenogpruća čekao na njegovo zadovoljstvo. Mahnuo je rukom. „Odnesi to.Javiću ti kad budem spreman da doručkujem.”

Dernine uzane oči su zbunjeno zatreptale. „Naravno da ću odneti,efendijo, ali ja vam nisam doneo doručak. Poslužavnik mora da su doneliu sobu tokom noći.”

„Šta?”„Poslužavnik je bio ovde kada sam stigao, kunem se Alahom.”Abul Kasimova brada se nakostrešila od sumnjičavosti. Pogled mu je

skliznuo sa Derne na poslužavnik; pažljivo, posegnuo je rukom i podigaopoklopac od pletenog pruća. Sadržaj poslužavnika odavao je metalnimiris sasušene krvi. Čuo je kako starešina špijuna iza njegovih leđa udišekroz zube. „Alah neka nas sačuva i sakloni!”

Abul Kasim je zabrundao od iznenađenja i uznemirenosti, upodjednakoj meri.

Na poslužavniku je stajala odsečena glava - glatko obrijanih, koščatih,franačkih crta lica, sa kratko podšišanom kosom boje tamnog zlata.

Svetloplave oči buljile su kroz poluzatvorene kapke. Iz otvorenih usta ještrcala rolna papirusa. Abul Kasim je oprezno izvadio papirus, razmotaoga i pročitao četiri reči napisane sigurnim rukopisom na njegovojpovršini:

Kao što sam obećao.

Ispod ovih reči, nacrtan krvlju, nalazio se simbol orla sa raširenimkrilima. Abul Kasim je video takav simbol i ranije, među Zajnabinimstvarima. Bilo je to znamenje Alamuta.

Derna je nervozno kršio ruke. „Šta ovo znači, efendijo? Je li to pretnja?Upozorenje?”

Abul Kasim je zgužvao papirus, okrenuo se, prišao prozoru i širomotvorio drvene kapke. Povetarac sa Nila odneo je zadah krvi. Napolju,izlazeće sunce je pretvorilo prašnjavo nebo iznad Kaira u baldahinnarandžastozlatne boje. Golubovi su uzleteli poput paperjastog oblaka ipreleteli iznad kupola udaljene palate. Mesingane trube nastavile susvoju dreku, pozivajući vojnike na borbene položaje. Strah se širioulicama dok su samozvani glasnici raznosili vesti o dolazećoj armiji poputvesnika kuge. Ipak, uprkos svom obećanju haosa koji će uslediti tokomdana, Abul Kasim se iznenada osetio veselo, kao da mu je pao kamen sasrca. „Održao je reč.”

„Efendijo?” rekao je Derna.„Emir Noža je održao reč. Doneo mi je glavu ubice moje kćeri. Odnesi

je dole u dvorište, Derna. Nabodi je na koplje i postavi tamo gde svi moguda je vide.”

Derna se naklonio. „Biće kako želite, efendijo.”Udišući duboko jutarnji vetrić, Ali abul Kasim - koga su žitelji Kaira

nazivali Kraljem Lopova - nasmešio se.

H

ŠESTA SURA:

LAV IZ KAIRA

1.

IRURG POGNUT NAD ASADOVIM rasečenim ramenom beše evnuh glatkoizbrijanog lica, mršav i ozbiljan u halatu od zelene svile i fesu

obmotanim turbanom. Pristupio je ušivanju mesa s odlučnošću iusredsređenošću vrhunskog krojača. Asad je stegnuo zube dok je evnuhispirao ranu slanom vodom, pomno ispitujući njene ivice. Slana vodapomešana s krvlju poprskala je krečnjak zlatnožute boje pod Asadovimnogama.

Nag do pojasa, Asad je ležao potrbuške na kamenoj klupi, ispodarkade potkovičastih lukova na portiku letnjikovca koji je stajao usamljenu srcu smaragdnozelenog vrta. Svetlost jutanjeg sunca probijala se krozizmaglicu prašine; masivni stubovi sa serpentinskim kanelurama nosili sugraciozne lukove i bacali naizmenične trake svetlosti i senke na kamenipod. Asad je čuo kako evnuh gunđa sebi u bradu nešto u vezi s prašinomdok je provlačio konac kroz ušice zakrivljene zlatne igle.

Asad je krajičkom oka posmatrao kalifa koji je nervozno šetkao tamo-amo. Mladić je nosio bogatu belu odoru koja je označavala njegovuzvišeni položaj, a potkošulja i svileni pojas bili su mu prošiveni srebrnimi zlatnim vezom; na njegovom lukovičastom turbanu se nalazio broš odelektruma inkrustiran komadima sedefa, kojim je bilo pričvršćenosnežnobelo pero bele čaplje. Rašid al Hasan se iznenada okrenuo, rukuprekrštenih iza leđa, namrštenog čela. „Dakle, nećeš da mi kažeš šta sedogodilo?”

„Posredi je bio ličan poslić, gospodaru. Beznačajna stvar. Svejedno,sada je završen.” Asad je trepnuo kada je hirurg počeo da ušiva ranu nanjegovom ramenu. „Da li je istina da ste primili poslanstvo od Širkuha?”

„Istina je.” Kalif je prešao preko portika i stao pored jednog stuba. Vrt

oko njih je bio neprirodno tih - nikakvi insekti nisu zujali na sve toplijemvazduhu, nikakve ptice nisu pevale; prašina koju je podigla armija izDamaska lebdela je na jug nošena povetarcem. Spustila se nad Kairopoput mrtvačkog pokrova, zamaglivši udaljene kupole i minarete,obojivši u žuto svaki list, granu, i vlat trave.

„I?”Rašid al Hasan je pogledao iskosa u asasina, s razdraženim osmehom

na usnama. „Oh, bio je to ličan poslić. Beznačajna stvar. Svejedno, sada jeionako završen.”

Evnuh hirurg se zakikotao. Asad mu je uputio otrovan pogled prekoramena. „Ostavi nas.”

„Ali, nisam još završio...”„Odlazi!” Uznemiren, evnuh je brže-bolje odsekao krajeve

nezavršenih šavova i ustao. Naklonio se kalifu pre nego što je napustioletnjikovac. Asad se uspravio u sedeći položaj na kamenoj klupi; lice muse zgrčilo dok je razgibavao mišiće ramena. „Moj gospodar ima jednuizreku: ’kuda ide Alamut, tuda ide i Masaif’. Zadobio sam ovu ranučisteći brlog tih bogom prokletih nevernika u Stranoj četvrti.”

„Ne shvatam”, rekao je kalif. „Da li je ovaj Masaif suparnik AlHašišije!”

„Oni jesu Al Hašišija, ih su to barem nekad bih. Masaif je tvrđava navrhu planine u Siriji, gospodaru.” Brzo, u nekoliko kratkih crta, Asad jeispričao kalifu ono što je znao o decenijama dugom ratu između dva krilasekte asasina. Rekao je kalifu kako je, u vreme Hasana ibn al Sabaha,Alamut osnovao misiju u Siriji kako bi se borio protiv rastućeg uticajaTuraka, i kako je nakon Ibn al Sabahove smrti u redovima Al Hašišijeizbila šizma - raskol izazvan žudnjom Sirijaca za bogatstvom i moći.„Masaif je postao jazbina izdajnika i otpadnika. Oni žude da zamenegospodarstvo Skrivenog gospodara sa onim njihovog zapovednika,takozvanog Starca sa planine, dok Alamut istovremeno žudi da ih smrviu prah.”

Kalif je oštro pogledao u Asada. „Alaha mi! Da li su ovi Sirijci - oviasasini iz Masaifa - da li su oni mogli biti u savezu sa Damaskom? Nemože biti obična slučajnost to što su oni boravili u Kairu u istom trenutkudok nam armija iz Sirije stoji na pragu.”

Asad se setio tog jezivog legla, sa razbacanim prastarim leševima izadahom nekromantije, i zadrhtao. Kao da su oni tamo tražili nešto.„Premda ne mogu da budem sasvim siguran, gospodaru, mislim danjihovo prisustvo u Kairu nije imalo nikakve veze sa Širkuhom - niti saAmalrikom, kad smo već kod toga.”

„Možda si u pravu.” Rašid al Hasan je ćutao nekoliko dugih trenutaka.Posmatrao je utihnuli vrt, lica izmučenog prizorima koje je video tokomproteklih nekoliko dana, stvarima počinjenim u njegovo ime. Njegovomladalačko čelo je bilo izborano dubokim linijama dok mu je težinanjegovog položaja pritiskala pleća. Konačno, promeškoljio se. „KnjigaAlahova nam kaže: ukoliko neprijatelj stremi miru, i vi takođe treba dastremite miru i verujete u Alaha’. Širkuh mi je ponudio mirovnepregovore sutra, sat vremena pre podnevne molitve.”

„Gde?”„U Paviljonu bisera, na obali Nila sa druge strane Kantara kapije,

daleko od njegove armije i van domašaja strelaca na našim zidinama.Svako će dovesti sa sobom dva puta po dvadeset ljudi - savetnika i oficira,robova i sluga. Želim da i ti budeš tamo, naravno.” Kalif je zaćutao,grizući donju usnu, i iznenada rekao: „Smatraš li da je budalasto s mojestrane što sam prihvatio Širkuhovu ponudu? Kako ja to vidim, nemanikakve štete u tome da barem saslušam šta čovek ima da kaže. Dosad nasnije napao. Njegovi vojnici se pristojno ophode sa ljudima i posedimaizvan zidina Kaira...”

Asad je ustao - a taj jednostavan čin je izmamio prigušeno stenjanje snjegovih usana. Čitavo telo ga je bolelo, od glave do pete; posekotina dužnjegovih rebara je bolno pulsirala, a rame ga je peklo kao da mu je hirurgzašio ranu usijanom žicom. Žudeo je za peharom rashlađenog vina,dobrim obrokom i nekoliko mrvica opijuma. Ali više od svega toga,žudeo je za počinkom. „Ne bih to nazvao budalastim”, rekao je Asad, „alinemojte da vas mirno ponašanje Širkuhovih vojnika i Kurdova mirovnaponuda zavaraju, gospodaru. Širkuh želi Kairo; njegov gospodar,Nuradin, želi Kairo. Međutim, kako bi se sultan Damaska pred svojimsledbenicima prikazao kao spasilac islama, Majka sveta mora ostati čitavai nepoharana. Međutim, dok Širkuh ne sme dozvoliti da Kairo postanedrugi Askalon, Amalrik iz Jerusalima nema takvo ograničenje. On bidrage volje porušio Kairo do temelja ukoliko bi to značilo uništenjemuslimanske pretnje na južnim granicama njegovih zemalja.

Pretpostavljam da se ideja sveobuhvatnog krvoprolića dopadaAmalriku - a Franci bi svakako spevali hvalospeve čoveku koji je razorioKairo.” Rašid al Hasan je zadrhtao. „Naši izbori se, izgleda, ne razlikujumnogo od onih koje pred sobom ima debeljuškasti letnji zec: da li dazavršimo nataknuti na lovčev ražanj ili da budemo zdrobljeni učeljustima njegovih lovačkih pasa?”

Asad je prišao ivici letnjikovca i rukom se naslonio na kaneliranupovršinu mermernog stuba. „Mi nismo zečevi, gospodaru”, rekao je

nakon dve-tri sekunde. „ A imamo na raspolaganju i treći izbor. Kadasunce zađe, sa vašim dopuštenjem išunjaću se iz Kaira i zaći ću međuvojnike Damaska. Umoriću Širkuha u njegovom sopstvenom šatoru. Kadaostanu bez vođe, njegove vojnike ćemo lako ubediti da se bore za vaskada nazareni pristignu. Zajednički neprijatelj stvara zajednički cilj.”Rašid al Hasan je prekrstio ruke na grudima; nesvesno, počeo je da grickavrh palca. Asad je osetio kalifovo oklevanje. „Da li vam to smeta,gospodaru? Ukoliko ste zabrinuti u vezi s mrljom koju će takav čin nanetivašoj časti...”

„Ne”, odgovorio je kalif hitro. „Ne. Moja čast je kudikamo manjebitna od opstanka Kaira. Brinem se da možda naš opstanak zavisi oddobrog zdravlja Širkuha ibn Šahdija, od njegovog ostanka u životu.Razmisli o ovome: ja imam mnogo generala, ali ko se od njih možepodičiti Širkuhovim iskustvom? Njegovom pronicljivošću na bojnompolju? Čak i svi zajedno, nisu mu dorasli ni do kolena. Dodatnih desethiljada ljudi neće uvećati naše šanse ukoliko njihovi zapovednici nemajutalenta za vođenje rata protiv nazarena.” Rašid al Hasan je slegnuomršavim ramenima. „U srcu se slažem da je ono što predlažeš mudro, aline mogu to da odobrim. Ne sad. Širkuh mi više vredi - više vredi Kairu -živ nego mrtav.”

„Kako želite”, rekao je Asad i naslonio se leđima na stub. Pogled muse zamaglio; protrljao je oči, i uštinuo se za koren nosa dok je potiskivaozevanje. Iscrpljenost i zadobijene rane uzimali su danak.

Zabrinutost je naborala kalifovo čelo. „Hajde, prijatelju moj, dovoljnodugo sam te zadržavao od preko potrebnog odmora. Naložiću svojimkomornicima da ti pripreme sobu.”

Asad je odmahnuo glavom i pokazao na senovito srce letnjikovca, gdeje kameni pod bio zastrt debelim ćilimima načičkanim jastucima zasedenje. Beše to gnezdo u kojem su se ljubavnici mogli nalaziti ili gde suse ljudi od uticaja mogli sastajati nasamo. „Ovo mesto će mi dovoljnodobro poslužiti, gospodaru.”

„Jesi li siguran?”Asad se oteturao do klupe i podigao salavar, avganistansko sečivo sa

drškom od slonovače umotano u krvlju uprljane nabore njegove tunike.Najednom se zagledao u dugačak bodež. Uprkos kožnim koricama inaborima sivog pamuka, osetio je kako mržnja isijava iz sečiva - jača,oštrija, nezasitija mržnja od one koja mu je krivudala kroz mišiče i tetive.Ti si ovaploćena smrt, govorio mu je bodež hrapavim glasom koji je svrdlaokroz Asadovu lobanju poput ledenice. Ti znaš kako je to žudeti za krvlju, zamesom; ti znaš kako je to želeti nečiju smrt s takvom usredsređenošću da ništa

N

drugo nije bitno - ni tvoj sopstveni život niti životi tebi bliskih osoba. Ti znaškako je to žudeti za osvetom... ti znaš... ti...

„Asade? Prebledeo si. Da ponovo pozovem hirurga?”Asasin je podigao pogled. „Ne”, rekao je nakon trenutka oklevanja.

„Ne, gospodaru. Dobro sam, ili, tačnije, biću dobro nakon nekoliko satisna. Možda ću tada moći da vam ponudim kakav vredan savet.”

„Tvoj savet je uvek vredan utrošenog vremena, prijatelju moj”, rekaoje princ vernih. „Odmori se sada, ali potraži me kada se naspavaš. Želeobih da nastavimo razgovor... i možda da saznam nešto više o tvomgospodaru.”

Asad se naklonio dok je kalif odlazio natrag u palatu. Kada je ostaosam, Asad se vratio u srce letnjikovca zastrto ćilimima, gde se spustio nadebele jastuke, salavara položenog na pod nadohvat ruke. Potisnuo jebeskrajnu paradu pitanja koja su se rojila u njegovom umu - od značenjaprokletih glifova ispod Majdan al Iskandera do zanovetajuće nelagode štonije čuo nikakve vesti o Jeretikovom gospodaru, od približavanja hordenazarena do razmišljanja o sudbini koja bi mogla zadesiti kalifa ukolikoŠirkuh stekne prednost u pregovorima. Sve ih je ignorisao i umesto togausredsredio pažnju na prašnjave zelene listove žalosne vrbe koja je raslanadomak portika, vidljiva kroz otvorena vrata paviljona.

Uz hipnotišuće njihanje i šuštanje lišća, Asad je zaspao...

2.

A POLJIMA SEVEROISTOČNO OD Kaira, nešto više od kilometar i poudaljena od njegovih glomaznih kapija, armija iz Damaska je čučala

poput gvožđem potkovane zveri. Kopita deset hiljada konja podizala suoblake prašine u vazduh, stvarajući bolesno žutu izmaglicu koja je lebdelaprema jugu nošena lahorom. Čelik je bleštao poput munja dok su seoklopljeni turkmensku izvidnici pojavljivali iz oblaka prašine kako binadzirali gradske bedeme. Na oprezu, strpljiva, vojska se smestila poputgrabljivice u visokoj travi i čekala pravi trenutak da zaskoči neoprezniplen.

Jusuf ibn Ajub je jahao kasom niz prašnjavi drum prema logoru, dužprastarih nasipa i preko drvenih ćuprija postavljenih iznad korovomzagušenih kanala za navodnjavanje. Škiljio je kroz izmaglicu prašine kakobi sagledao krajolik kroz koji je Širkuhova vojska doputovala, toliko

različit od zelenih pašnjaka i poljana Damaska. Ovde je sve bilosparušeno i zakržljalo. Sama zemlja, ispucala i izbledela od sunca,isijavala je toplotu poput peći za topljenje rude. Sokolovi su kružili visokona nebu, skriveni izmaglicom.

Napred, drum je prolazio pored udžerica od opeka od blata gustozbijenih između šumaraka šiljastih datula. Kamene ruševine su štrčale izpeskovitog tla - porušeni stubovi i plinte;30 čučeće figure lavova saljudskim glavama, čije su crte lica bile izbrisane prolaskom vremena inaletima pustinjskog vetra; obelisci od crvenkastog granita, ispucali ipolomljeni poput trulih zuba. Usred ovih kostiju, relikvija odavnozaboravljenog doba, stajao je Širkuhov šator: stegovima načičkan paviljonod prugastog platna koje je šuštalo na povetarcu.

Oko šatora je vrvelo kao u košnici. Glasnici su dolazili i odlazili;konjušari i vodonoše su se starah o konjima dok su njihovi jahačipodnosili kratke izveštaje lično Širkuhu. Jusuf je bio impresionirančinjenicom da njegov ujak nije prepuštao svojim ađutantima da se starajuo njegovim poslovima - od izveštaja izvidnika do odluke o tome gde jenajbolje iskopati nužnike, Širkuh je lično upravljao svojom vojskom svedo najmanjih detalja.

Jusuf je sjahao i dodao dizgine obližnjem konjušaru; otresao je prašinuiz čakšira i prošao kroz kordon turkmenskih stražara do mesta na kojemje Širkuh stajao u paviljonu, nagnut nad na brzinu sklepanim astalom načijoj površini se nalazila ugljenom grubo skicirana mapa Kaira. Krčaghamra i naprsla glinena činija stajale su nadomak Širkuhovog lakta.

„Pobrini se da se tvoji ljudi ne kupaju u tim kanalima”, govorio jeŠirkuh jednom od svojih atabegova. „Krokodil može da odvuče čovekapod vodu brzo poput munje.” Komandant je pucnuo prstima; duž ivicepaviljona, nekolicina drugih turkmenskih oficira - starijih muškaraca kojisu pratili Širkuha prilikom napada na Egipat godinama ranije - klimnulisu glavom u znak slaganja.

Osmeh se pojavio na Širkuhovom vrletnom licu kada je ugledaoJusufa. Kurdov glas se prolomio kroz šator. „Šta ti kažeš, nećače?Odobravaš li mesto na kojem ćemo održati pregovore?”

„Podesno je, ujače, premda ga ja lično ne bih odabrao. Nalazi sepreblizu reci, a zastor zelenila ga skriva od pogleda. Ja bih ponudio kalifuda se sastanemo na nekom otvorenijem mestu.” Jusuf se namrštio. „Zatoje zadatak govorenja u tvoje ime trebalo da pripadne meni.”

Širkuh je podigao obrvu. „Pa da rizikujem da te prepoznaju i zarobe?Ne, Jusufe, tvoj savet mi je previše dragocen. Biće drugih načina pomoćukojih ćeš još uvek moći da zadobiješ slavu.”

„Postoje ljudi za koje slava nema većeg značaja od peska, ujače.”„Zaista. U tome si umnogome nalik svom ocu, mom nadasve

trezvenom i pobožnom bratu, Ajubu.” Širkuh je napunio hamrom glinenučiniju do vrha, podigao je u zdravicu i iskapio jednim gutljajem. Mljacnuoje sa zadovoljstvom. „Reci mi, Jusufe, zar uvećavanje nečije slave ne godiAlahu?”

„Godi mu, ukoliko služi veličanju njegovog imena”, odgovorio jeJusuf. Okupljeni turkmenski oficiri su zaklimali glavom u znak slaganja.„Ali čovek koji žudi za time da se okiti slavom ni iz kakvog drugograzloga osim da udovolji sopstvenoj budalastoj taštini nije ništa bolji odkurve koja boji svoje lice i ponosito prikazuje zlatne nagrade svog greha.”

Širkuhovo zdravo oko je zasjalo nepatvorenim oduševljenjem. „Aupravo te zbog toga, nećače, nisam poslao u lavlju jazbinu - ako bih teizgubio, izgubio bih sopstvenu savest.”

„A šta je sa tvojom hrabrošću?” odjeknuo je grubi glas iza zidaturkmenskih oficira. Ljudi su se razdvojili, dozvolivši Dirgamu da uđe upaviljon. „Jesi li to izgubio, Širkuh ibn Šahdi?” Odeven u halat plave bojei potkošulju protkanu zlatnim vezom, bivši vezir Egipta bio je za glavuviši od Jusufa. Njegova proseda kosa i raščupana brada su mu davaliizgled pomahnitalog pustinjskog proroka; dok je govorio divlje jegestikulirao, kao da je mahnito mahanje ruku potpomagalo njegovomjeziku da zadrži slatkorečivost. „Zbog čega ne napadamo? Nismo li prešlipreko pustinje, izdržali žeđ i strašnu glad, baš zbog ovog trenutka? Aipak, stojimo ovde i divimo se gradu izdaleka poput hadžija! Ispunidužnost prema svom gospodaru u Damasku, Širkuh, i povedi nas ubitku!” Širkuh je ponovo napunio času. „Prvo ću da pregovaram.”

„Da pregovaraš? Tako mi Svevišnjeg Alaha! Govorićeš sa zmijom izvrta nezamislivih užitaka? Jer Džalal al Aziz je baš to: najobičnija zmija!Njegove reči će zavesti prostog vojnika kao što ste vi, gospodaru! Njegovglas seje pometnju čak i među moćnima!”

„Prihvatiću taj rizik”, odvratio je Širkuh hladno. „Prost vojnik ili ne,razgovaraću s našom muslimanskom braćom pre nego što padnu prviudarci.” „Onda si najobičnija budala!”

Na ove reči, jedan atabeg - sedokosi oficir sa pepeljastosivomračvastom bradom - zakoračio je preteče prema Dirgamu; iskeženihusana, ogoljenih zuba, žilavom rukom je isukao zakrivljeni jatagan izkorica. Poput žileta oštro sečivo presijavalo se na svetlosti sunca. Dirgamje usisao vazduh kroz zube i trznuo se unazad, preplašen mržnjom koja secaklila u čovekovim očima.

Širkuh je pokretom ruke zaustavio oficira. „Skloni mač, Uzbeče. Zar te

I

progonstvo iz Egipta bez ičega osim košulje na leđima ama baš ničemunije naučilo, Dirgame? Prosjaku pristaje da bude ponizan, a ne dauvredama odgovara na tuđu velikodušnost.”

Gnev je izobličio crte Dirgamovog lica. Za gospodara Damaska, on jeoduvek bio Prosjak iz Kaira; to je bio naziv nije mogao da utuli, jer bešesasvim istinit. Bivši vezir Egipta nije posedovao ama baš ništa - ni konja,ni bodež, niti jedan jedini odevni predmet - koji nije bio rezultatNuradinove darežljivosti. Širkuh je želeo da Dirgam to veoma dobrozapamti.

Sa naporom, Dirgam je savio vrat nadole u slabašnoj imitaciji naklona.„Možda su moje reči bile prenagljene”, procedio je kroz stisnute zube.„Ali to ne menja stvari. Tvoj gospodar te je poslao da uništiš Džalala alAziza, a ne da pregovaraš s njim! Izvrši svoju dužnost ili se pomeri ustranu!” Dirgam se okrenuo na peti i izjurio iz paviljona.

Surovi osmeh iskrivio je krajeve Širkuhovih usana nagore. „Ovaj jošuvek misli da njegov neprijatelj čeka na njegovu osvetu.” Oficiri udometu Širkuhovog glasa, uključujući Uzbeka, nacerili su se - oni su većčuli priču o vezirovoj sudbini. Širkuh je trzajem brade pokazao naodlazećeg čoveka. „Drži ga na oku, Jusufe. Dirgamova ambicija može ganagnati na kakvo zlodelo, pogotovo zato što svoj plan smatra većim odmog.”

„A koji je tvoj plan, ujače?”Širkuh je napućio usne. Iskrenuo je glavu i zagledao se zdravim okom

u Jusufa. U mračnim dubinama ujakovog oka, mladić je ugledao poznatisjaj bezobzirne ambicije. „Zauzeli smo Atfih bez ijednog zadatog udarca.Zašto ne bismo i Kairo, takođe?”

3.

Z VRTA NEDALEKO OD Smaragdne kapije, sedeći na pozlaćenoj gvozdenojklupi u ogromnoj senci platana, Parisatis je posmatrala kako dan

prolazi. Sedela je na gomili svilenih jastuka koju su za nju pripremilikalifovi robovi, sa malim astalom od abonosovog drveta nadohvat ruke;na stočiću se nalazio poslužavnik krcat medenjacima i pehar soka od naraprekriven platnenim pokrovom, čija je zlatna površina bila orošenavlagom. Parisatis je ignorisala osveženje. Njen pogled nijednog trenutkanije napuštao kapiju.

Smaragdna kapija je bila okrenuta ka severu. Kada je dan bio vedar,Parisatis je mogla videti kako se krenelirani grudobrani Bab al Nasra,Kapije pobede, uzdižu u daljini i nadvisuju bedeme Kaira, podjednakolako kao što oni nadvisuju građevine u Stranoj četvrti. Danas, međutim,pošto je vazduh bio zgusnut zagušljivom prašinom, jedva je mogla da vididalji kraj paradnog polja koje se nalazilo s druge strane otvoreneSmaragdne kapije.

Desetak Masudovih ljudi je čuvalo stražu u blizini, a njihovi kupastikalpaci i teške verižnjače su se presijavali na mutnoj svetlosti sunca.Šalovi su im skrivali noseve i usta dok su podozrivo posmatrali svakogako bi prošao kroz Smaragdnu kapiju. Dvorski evnusi - niži komornici ičinovnici - ispitivali su svaku osobu koja bi stupila nogom na područjepalate. Neke zvanice, kao na primer povorku glavnih kadija iz AlAzarove džamije, dvorski činovnici su uvodili u palatu uz veliku pompu ipokazivali im gde mogu da se osveže pre audijencije pred kalifom; drugiposetioci, pak - bogati trgovci koji su tražili posebne poreske olakšice usvetlu neumitnog rata ili pustolovni plemići koji su se nadali kakvomkomandnom položaju u fatimidskoj armiji - bili su zapostavljeni i bačeniu zapećak, prinuđeni da čekaju skupa sa hiljadama drugih molitelja kojisu priželjkivali sekundu-dve kalifovog dragocenog vremena. Ostatakgomile, obični građani i oni felahini koje je iznenadan dolazak Širkuhovearmije lišio poseda, nisu uspevali ni da prođu kroz kapiju. Evnusi su ihterali psovkama i pretnjama.

Parisatis je ponajviše saosećala sa poslednjom grupom ljudi. Oni behuobični ljudi uhvaćeni u nemilosrdnom vihoru rata - trgovci, zanatlije izemljoradnici iz Fustata i južnih predgrađa Kaira, silom prilika odvojeniod svojih porodica i nuždom naterani u kalifovu blizini. Većina njih jetražila samo dozvolu da uvedu svoje žene i decu unutar gradskih zidova;kada je nisu dobili, preklinjali su kalifa da im dopusti da izađu iz Kaira,da napuste grad u nadi da će odvesti svoje porodice u bezbednost prenego što Širkuh napadne.

Parisatis se pitala šta će vojnici Damaska uraditi sirotinji izvangradskih zidina nakon što se primirje prouzrokovano sutrašnjimpregovorima okonča. Da li će Širkuh fukaru ostaviti na miru kao što je touradio sa bogatim trgovcima iz Fustata, ili će njegova vojska okružiti gradi poterati rulju pred sobom, ubijajući muškarce i osuđujući žene i decu naživote u gorkom ropstvu? Opipljivo osećanje očaja visilo je nad Kairom.Očajanja i straha. Parisatis je osećala oba u podjednakoj meri - mada nezbog sopstvenog blagostanja. Njeni najdublji strahovi behu upereniprema Jasmini, koja se još uvek nije vratila u palatu.

„Poslao sam čoveka da se raspita o tvojoj devojci među Ali abulKasimovim slugama”, rekao joj je Masud ovog jutra. „Oni tvrde da je nisuvideli od dana kada je Zajnab ubijena.”

„Ukoliko ona nije tamo, onda... gde bi mogla da bude?”Masud je povukao nadole kraj dugačkog brka. „Na Al Karafi, možda”,

kazao je napokon. „To je groblje na putu za Fustat, nedaleko od staredžamije Ibn Tuluna. Abul Kasimov sin i dve žene su tamo sahranjeni.”Parisatis je želela da krene istog časa; želela je da joj Masud obezbedipratnju do Al Karafe, ali je čerkeski emir odbio njen zahtev odsečnimodmahivanjem ruke. „Nemoguće. Ne smemo da otvorimo kapije čak nikako bismo uveli porodice ovih nesrećnika.” Masud je pokretom bradenaznačio felahine okupljene ispred Smaragdne kapije. „Širkuh nasdetaljno ispituje, gospo. Dosad je pokazao zavidno obuzdavanje, ali samoAlah zna koliko će još dugo njegova dobronamernost potrajati. Zato nečinimo ništa što bi moglo da isprovocira pseto, sve dok se zasigurno neuverimo u njegove prave namere.”

„Ne mogu da ostavim Jasminu samu tamo negde!”„Nismo čak ni sigurni da se ona nalazi izvan zidina, gospo. U tome je

problem... mi ne znamo kuda je devojka otišla. Sasvim je moguće da jepronašla kakvu jazbinu negde unutar grada, mesto na kojem može da sesakrije i na miru oplakuje smrt svoje gospodarice.” Čerkeski emir jenapućio usne. „Ono što mogu da uradim, međutim, jeste da pošaljemnekolicinu svojih ljudi da pročešljaju ulice u potrazi za njom. To će ih,barem, zaokupiti na neko vreme dok čekamo da Širkuh povuče potez.

I, ukoliko je to Alahova volja, možda će je pronaći.”I tako, dok je šačica ljudi pretraživala uličice i sokake Kaira, Parisatis je

odlučno bdela pored Smaragdne kapije - jedinog ulaza u palatu koji belirobovi s reke nisu zatvorili i zabarikadirali. Naravno, Kapija al Mansurijaje takođe ostala otvorena; njena visoka vrata u obliku potkovice,napravljena od kedrovog drveta i pozlaćenog gvožđa, predstavljala sudirektan put iz Bain al Kasraina u Zlatnu dvoranu. Naglašavajući značajkapije, taj put je bio zabranjen svima osim emirima vojske i palate,njihovim oficirima i poklisarima. Ne, ako joj se Jasmina vrati - kada sevrati, ispravila je Parisatis samu sebe, biće to kroz Smaragdnu kapiju.

Dan se teglio dalje, a kratki naleti furiozne aktivnosti su naglašavaliduge periode potpunog mrtvila - zveket i tandrkanje čelika dok su sestražari smenjivali na položajima; napev mujezina kada je sunce dostiglozenit, i ponovo kada su se senke izdužile; jeziva zvona koptskih crkvi uFustatu, koja su pozivala njihove preplašene vernike predpropovedaonicu. Parisatis je posmatrala kako mudri ljudi Kaira - imami i

kadije, šeici i šerifi - pristižu da se posavetuju s kalifom a zatim ponovoodlaze, podjednako sumornih lica kao kada su ulazili u palatu.Posmatrala je kako se plima felahina podiže i opada, a njihova nada da ćeim kalif dozvoliti izlazak iz grada bledi zajedno sa sunčevom svetlošću.Parisatisina nada je bledela, takođe, dok se sumrak spuštao, a Jasmina senije pojavljivala na vidiku.

„Gde si?” prošaptala je. Suze očaja su joj se nadimale u uglovima očiju.„Molim te, vrati se. Alahu, preklinjem te...”

„Mogu li da sednem pored tebe?”Parisatis je poskočila kada je začula poznati glas iza leđa. Okrenula se,

nadlanicom brišući suze iz očiju. Rašid al Hasan je prišao bliže i nasloniose leđima na deblo platana. Kalif je bio odeven u jednostavnu galabiju odbelog lana, bez pojasa, i fes obmotan turbanom. Na stopalima je nosiopapuče od meke kože prošivene zlatnim vezom. Parisatis je krenula daustane, ali ju je kalif zaustavio pokretom ruke.

„Izvinjavam se”, rekao je. „Nisam nameravao da te prepadnem. Moguli da sednem?” Žena je klimnula glavom i odgurnula jastuke u stranukako bi napravila mesta na klupi za kalifa. „Kada te po podne nisamvideo, pomislio sam da si se možda vratila u harem. Onda mi je Masudrekao gde se nalaziš... i zbog čega sediš ovde ceo dan. Zar se tvojaprijateljica još uvek nije vratila? Kako se zove?”

„Jasmina.” Parisatis je uzdahnula. „I ne, još uvek nema ni traga niglasa od nje, gospodaru. Naprežem sećanje u potrazi za odgovorom kudaje mogla otići, za bilo kakvim nagoveštajem njene prošlosti koji bi mogaoukazati na mesto gde bi ona mogla pronaći kakvu-takvu utehu, alibadava. Ne znam više šta da radim.”

„Mogu li ja nekako da pomognem?”Parisatis je podigla glavu, a oči su joj susrele kalifove - nije videla ništa

snishodljivo na njegovom licu. Štaviše, njegova čvrsto stegnuta vilicaubedila ju je da bi princ vernih preuredio nebesa ukoliko bi ona to odnjega zatražila. Žurno, Parisatis je skrenula pogled. „Ne, gospodaru. Ne.Zahvaljujem vam se na dobroti, ali moje nevolje su od malog značaja upoređenju sa nevoljama koje muče čitav Kairo. Imate dovoljno stvari okojima morate da brinete bez mojih zahteva...”

„A ipak”, prekinuo ju je kalif, „šta bi sada bilo sa mnom da si tiizabrala da jednostavno pogledaš na drugu stranu, da se pozabavišsopstvenim problemima i ne obratiš pažnju na moje? Oboje znamoodgovor na to pitanje. Džalalove spletke su nas uvalile u nebrano grožđe,to je sigurno. No, ja sam trenutno uradio sve što je bilo u mojoj moći kakobih ublažio boljku koja muči Kairo. Pruži mi priliku da učinim isto za

tebe.” Kalif je podigao ruku, prizivajući nekog od slugu; komornik koji jestajao na pristojnoj razdaljini požurio je napred i kleknuo.

„Zapovedajte mi, o najuzvišeniji.”„Pošalji počasnu odeću Aliju abul Kasimu, koji živi nedaleko od kapije

Nila, i pošalji skupa s njom naše saučešće zbog gubitka njegove kćeri,Zajnab. Učinila nam je veliku uslugu i to joj nikada nećemo zaboraviti.Dalje, kaži Abul Kasimu da ćemo smatrati ličnom uslugom ukoliko seuključi u otkrivanje približnog položaja devojke po imenu Jasmina. Onanam je, takođe, učinila veliku uslugu i njena bezbednost nam je odnajvišeg značaja.” Rašid al Hasan je klimanjem glavom otpustiokomornika i ponovo se okrenuo ka Parisatis. „Ako je Masud u pravu, ovajAbul Kasim poseduje više očiju i ušiju u Kairu čak i od mojih šefovauhoda. On če je pronaći, siguran sam u to.”

„Hvala vam, gospodaru”, kazala je Parisatis. Suze su joj zablistale uočima; nagonski, zgrabila je kalifovu šaku, prinela je usnama, i poljubila.On se nije trznuo, kao što se plašila da će učiniti. Štaviše, njeno telo jedrhtalo dok joj je mazio obraz i nežno brisao suze iz očiju.

„Mogu... mogu li da te zamolim za jednu uslugu?” promrmljao je.„Tražite bilo šta od mene, gospodaru.”„Barem večeras, želim da me oslovljavaš samo po imenu; Rašide. Ne

’moj gospodaru”, ne ’o, kalife’, ne ’o, najuzvišeniji’, niti ’prinče vernih’...samo Rašide. Možeš li da mi učiniš ovu malecnu stvar?”

„Mogu, moj...” Parisatis se iznenada nasmešila. „Mogu... Rašide.”„Voleo bih kad bi se češće smejala”, rekao je. „Jesi li obedovala? Nešto

lagano, možda. Hodi; hajde da provedemo veče u ugodnosti i bezpretvaranja. Želeo bih da čujem priču o tvojoj rodbini, a ja ću ti zauzvratispričati skandale iz moje porodice.” Ustao je.

Parisatisin osmeh je izbledeo. Nesigurno, bacila je zabrinut pogledprema kapiji. „Šta ako se Jasmina vrati...?”

„Nećemo biti daleko, a pored toga: moj komornik će je istog trenadovesti k meni.” Rašid al Hasan je ponudio ruku Parisatis. „Hoćeš li mi sepridružiti, pa makar i na kratko?”

Nakon trenutka oklevanja, Persijanka je skrenula pogled s kapije ipogledala kalifa u oči. Primetila je bore oko njegovih očiju, nesumnjivorođene iz zabrinutosti nad danima koji slede, ali je Parisatis prepoznala inešto drugo, nešto dublje - želju za nečim što nikad nije iskusio, za nečimsačinjenim od nežnosti i strasti. Jedna noć normalnosti među hiljadudana ludila, to beše sve što je želeo. A on traži od mene da to podelim s njim.Parisatis se ponovo nasmešila kada je prihvatila kalifovu ruku i ustala saklupe.

S

„Imaš skandaloznu porodicu... Rašide?” upitala je, još uvek seosećajući nelagodno što ga zove po imenu.

Mladić se zakikotao; lagano, ispratio ju je u vrt, gde je zvuk njihovogprolaska prekinuo zujanje insekata. „Slavni i svemogući bože! Ja samopijumski zavisnik čiji su sledbenici izvršili državni udar protiv mogvezira, a još uvek se mogu ubrojiti među najkrotkije u dugoj lozi kalifakoja se proteže unazad sve do Al Muiza li din Alaha.”

Parisatis se nasmejala. „Moj rahmetli otac, neka se Alah smilujenjegovoj duši, imao je običaj da mi priča o svojoj mladosti provedenojovde, u Kairu... i o svojim avanturama sa tvojim ocem, Rašide.”

„Odista? Nisam čuo za to. Ispričaj mi...”

4.

UNCE JE VISILO NA krvavocrvenom nebu poput deformisanog grumena bakra,zacrnjenih ivica, isijavajući talase nesnosne toplote nadpejzažem

opustošenim ratom. Hiljade oklopljenih leševa prekrivale su ulice Askalona,nalik ćilimu satkanom od iskasapljenog i raskomadanog mesa. Majke su grčevitodržale mrtvu decu; očevi i braća stezali su izlomljena koplja i skršene mačeve.Iscepani žuti i zeleni stegovi, koje su nekada ponosno nosili branioci Askalona,sada su poput duhova šuštali na vrelom povetarcu.

A poput duha, takođe, tamna figura čoveka lutala je kroz ogromnu masupobijenih, a svetlucanje i presijavanje njegove pozlaćene verižnjače je bilo uneskladu s ovom krvlju prekrivenom pustarom. Jurio je suv vetar, jurio je zefireprašine kroz napuštene trgove i niz krivudave ulice; pored spaljenih građevinakoje su opljačkali pobednički nazareni. Vetar je odveo čoveka do srca grada, domesta na kojem je uništena džamija zauzimala središnji deo prostranog trga.

Ovde se čovek zaustavio, i spustio šaku na izrezbarenu dršku od slonovačeavganistanskog bodeža zadenutog za pojas. Čelo mu se nabralo dok je pogledomprelazio preko trošnog portika džamije. Podigao je pogled i zagledao se krozprašnjavu izmaglicu u kupolu razrušenu beskrajnim bombardovanjem. Tresao seod gneva. Gneva vrelog i nemilosrdnog poput bakarnocrvenog sunca. Popeo se uzniske stepenike i projurio kroz odškrinuta vrata. Unutra, senke su se kovitlalepoput dima pogrebne lomače; zraci bakarnocrvene svetlosti prolazili su krozpukotine u kupoli. Čovek je spazio tamno obličje koje je koračalo duž ivice

S

prostorije, vitku utvaru obučenu u tuniku od prljave bele tkanine, obazrivoizbegavajući mutnu sunčevu svetlost.

Čovekov gnev učinio ga je neustrašivim. Prešao je preko praga, a glas mu jezaparao tišinu. „Zašto?”

Istog trena, silueta se zaustavila i okrenula prema vratima, spustivši se učučanj grabljivice, spremna za skok. Onjušila je vazduh poput lovačkog psa natragu zeca.

„Jesi li gluv?” rekao je čovek. „Pitao sam te zašto! Zašto Askalon?”„Zašto?”, odgovorila je figura hrapavim, grlenim glasom punim gneva.

Krenula je napred, još uvek u čučećem položaju. „Zato što je to bila božja volja.”„Bog?” Čovek je pljunuo na zemlju. „Tvoj bog nema nikakvu moć na ovom

mestu!”„Lignum cruces, Signum ducis” promrmljalaje figura prilazeći bliže.

„Sequitur exercitus quod non cessit, sed praecessit in vi Sancti Spiritus. „Bliže, zaobilazeći široki zrak sunčeve svetlosti. Zlokobne oči su se sjajile upolutami, a tetive škripale. Međutim, čovek i dalje nije pokazivao nikakvubojazan; stajao je nepokretno, dok su mu se prsti stezali oko drške sečiva.

„Šta to bulazniš?”Sada je rastojanje između njih iznosilo svega šest koraka. Obličje se

uspravilo. Čovek je video krvavu šaru koja je ukrašavala grudi tunike:krvavocrveni krst na beloj podlozi. Čovek je zažmirio, a nos nabrao od gađenja.Obličje je obavijao zadah smrti.

„Pod drvetom Časnog krsta”, prosiktalo je. „Pod zastavom Starešine marširaarmija koja nikad nije izgubila bitku, ispunjena snagom Svetog duha. To je božjavolja!” Templar je zabacio glavu unazad, gnevno zavijajući dok je skakao načoveka. Prastari čelik je zastrugao po koži dok su se mrtvački hladne kandžezarivale u njegovo grlo...

5.

TRUGANJE BRUSNOG KAMENA ODJEKIVALO je poput razvučenog uzdahakroz ogromnu Zlatnu dvoranu. Unutar udubljenja u zidu određenog

za kalifa, u senci Sedišta božanske premudrosti, Asad je sedeo nanajnižem stepeniku postolja leđima naslonjen na zid od alabastera.Podigao je salavar i zagledao se niz sečivo obasjano jutarnjom svetlošću

sunca, tražeći i najmanje nesavršenosti na njegovoj oštrici. Nezadovoljan,nastavio je sa oštrenjem. Nauljeni brusni kamen je zašištao...

Asad je ustao sa prvim zracima sunca, probudivši se iz sna sa kletvomna usnama i gnevom u srcu. Beše to košmar - isti poznati košmar koji gaje već godinama proganjao. Čak i sada, satima kasnije, sećao se pojedinihdelova: ruševine Askalona, zadah smrti, omraženo prisustvo templara.Međutim, ovog puta košmar je bio drugačiji. Zašto nisam bio uplašen? Zatošto si ti bio tamo sa mnom? Asad je još jednom pažljivo pregledao oštricusečiva. Šta je ono starac rekao? „Čujem njegov glas... on besni zbog učinjene munepravde, zbog izdajstava i prekršenih obećanja.”

„Kako je to znao?” promrmljao je Asad. No, šta god da se nalazilo uprastarom sečivu nije odgovorilo ni na koji drugi način osim slabašnim,uvek prisutnim vibracijama koje su mu vijugale kroz ruku. Pitanja u vezis Jeretikovim gospodarem kopkala su Asada kao malo šta drugo. Ko jebio ovaj čovek, ovaj nekromant voljan da zacrni sopstvenu dušu družećise sa mrtvima? Kakva svrha ga je dovela u Kairo? I, najvažnije od svega,gde se sada nalazi? „Pobio sam vukove”, prošaptao je Emir Noža, „alisam, izgleda, pustio lava da pobegne.” Prevukao je brusni kamen prekogotovo neprimetnog zareza na oštrici.

Izlazak sunca doneo je sa sobom zagušljivu vrelinu; lepljiv od znoja isasušene krvi, Asad se isteturao iz letnjikovca u kojem je proveo noć,prešao preko utihnulog vrta, i zaustavio jednog od svuda prisutnihevnuha iz palate; naredio mu je da pripremi kupku, hranu i da mudonese čistu odeću. Stvorenje je reagovalo za svaku pohvalu. Dva satakasnije, Asad je izašao iz hamama sa potkresanom i nauljenom kosom ibradom, sveže istrljanom kožom i levim ramenom povezanim čistimzavojima. Činija jagnjećeg gulaša i vekna hleba donekle su mu utolileglad, dok je evnuh zamenio njegovu prljavu odeždu skupocenom odećomfatimidskih oficira: svilom, lanom, i pozlaćenom verižnjačom. Odbio jekacigu sa debelim štitnikom za nos koju mu je evnuh ponudio, odlučivšise umesto toga za jednostavan metalni kalpak... nešto što se lako moglosakriti pod naborima turbana.

I tako se vratio u Zlatnu dvoranu, da razmišlja i uživa u predivnojsvežini prostorije dok čeka na zakazani čas kalifovih pregovora saŠirkuhom. Sa druge strane zavese, sa druge strane pozlaćenih vratadvorane, Asad je čuo rastuću larmu dok su žitelji Kaira zauzimaliborbene položaje. U vazduhu se osećala očajnička energija, bez sumnjerođena iz uverenja da će mahnita aktivnost nekako odložiti propast kojase približavala. Glasnici su jurili tamo-amo, vojnici su donosili izveštaje sazidina, dok su pisari beležili preostalu hranu u žitnicama i magazama.

Dvorski činovnici su izdavali protivrečna naređenja hordama evnuha kojisu ih opsluživali, urlajući iz sveg glasa kako bi nadjačah neprekidnosvađanje dvorana i molilaca.

Asad je izgledao kao jedino ostrvo mirnoće usred ustalasanog okeanahaosa unutar palate. Njegov boravak na Dalekom istoku naučio ga je dastrahovanje ne služi ničemu, i da jedino budale traće svoje danepokušavajući da pogode božju volju. Alah je zapisao sudbinu svakogčoveka prilikom njegovog rođenja; neminovno, ta sudbina je uključivala ihladnu ruku smrti. Asad to nije mogao da promeni, kao što nije mogao dapromeni ni pravac kretanja Sunca, pa zašto se uzrujavati u vezi s tim?Njegov kraj će doći kada za to nastupi vreme.

Asasin je oštro pogledao prema niši u obliku školjke iza kalifovogprestola. Uprkos struganju čelika po kamenu, čuo je tihi škljocaj - zvukpomeranja mandala na skrivenim vratima. Ostao je savršeno nepomičankada se deo zida niše povukao unazad.

Glas Rašida al Hasana odjeknuo je iz tajnog prolaza: „Kad samopomislim da sam sedeo tako blizu i nisam imao pojma da postoji. Ali neskriva svaka niša u palati tajna vrata, zar ne?” Zakoračio je kroz prolaz,okrenuo se, i ponudio ruku Parisatis.

„Ne, ne svaka”, odgovorila je. „Ali uz nekoliko izuzetaka, sva vratakoja sam otkrila se nalaze u ovakvim nišama. Volela bih da sam ih svepronašla, ali da sam izbivala duže iz harema rizikovala bih da izazovemLuluov bes.”

„Lulu!” Asad je čuo tračak srdžbe u kalifovom glasu; upleteno s tim,asasin je osetio i samopouzdanje koje nije postojalo ranije. „To ogavnostvorenje te više neće sekirati! Njegovi dani na položaju vrhovnogevnuha su odbrojani! Obećavam ti.”

Parisatis je uzdahnula. Njene šake su izgladile izgužvani deo kalifovepotkošulje, i otresle fantomsko zrnce prašine sa ramena njegovogsnežnobelog halata. „Rašide, molim te. Sada žalim što sam ti to ispričala.U svom srcu ne gajim nikakvu ljubav prema Luluu, ali on je zaista odličanu upravljanju haremskim poslovima i tvoje tetke ga mnogo vole. Samomu je potrebno ispravno rukovođenje. Tvoje rukovođenje. Pokloni mumilosrđe i pruži mu priliku da ti pokaže koliko vredi.”

„Možda.”„Pored toga”, nasmešila se vragolasto, „zar ’Rašid Pravedni’ ne zvuči

mnogo bolje nego ’Rašid Nemilosrdni’?”Kalif se nasmejao. „I jedno i drugo zvuči kudikamo bolje nego ’Rašid

Nesposobni’. Međutim, nekoga moram da kaznim za primer ostalima.Zašto ne Lulua?”

„Molim te, Rašide...”Nakon nekoliko trenutaka oklevanja mladić je klimnuo glavom. „U

redu, biće kako želiš. Vežbaću blagost na tom tvom haremskom despotu.Ali - i neću trpeti nikakvo protivljenje u vezi s ovim! - ne želim da sevratiš u Luluov vilajet sve dok ne dobijem priliku da ispravim ovo.Počastvuj me svojim prisustvom... i dozvoli mi da uživam u životu kojiunosiš u moje hladne odaje.” Nežno, pomazio je po obrazu nadlanicom.

„Pa, ako već nećeš trpeti nikakvo protivljenje”, kazala je, uhvativšinjegove prste svojima, „neću se raspravljati. No, šta će tvoji savetnicikazati?”

„Ništa”, rekao je Asad ustajući sa podnožja postolja, „jer on je kalif ion radi kako mu drago.” Parisatis je usisala vazduh kroz zube, očijuiskolačenih od iznenađenja; Rašid al Hasan se okrenuo u mestu. Jarost jena tren preletela preko njegovog ispijenog lica, ali kada je kalif video daje osoba koja ih je prekinula bio ćutljivi asasin, ispustio je uzdaholakšanja.

„Tako ti boga, čoveče! Da li ti je majka bila mačka, a otac pustinjskivetar?”

Blag osmeh se pojavio na Asadovim usnama. „Tako bar neki pričaju.”Kalif je pokazao rukom na ožiljcima prekrivenog emisara udaljenog

gospodara Alamuta. „Ukoliko se meni nešto dogodi, veruj ovom čoveku,Parisatis. Pokazao se vrednim preko svake mere.”

Mlada Persijanka je nakrivila glavu u stranu i s čuđenjem pogledala uAsada. „Ti si onaj sufi iz Hidžaza... ali, nisi li takođe i ubica Džalala alAziza?”

„Ja sam mnogo stvari, gospo”, odgovorio je Asad blago se naklonivši;potom se okrenuo oprema kalifu i rekao: „Zakazani čas pregovora sebliži, gospodaru.”

„Naravno.” Rašid al Hasan se okrenuo prema Parisatis. „Šta je onotvoj rahmetli otac imao običaj da kaže? U vezi sa srećom?”

„Sreća je rezultat dobre pripreme”, odgovorila je.„ A jesam li ja spreman?”Parisatisin pogled je zračio iskrenošću kada je izravnala Rašidov halat

poslednji put. „Ti si stub vere, princ sinova Alijevih koji vuku poreklo odomiljene Prorokove kćerke, lično”, kazala je blagim glasom. „Ko je ovajčovek koji te izaziva? Ko je ovaj Širkuh?”

Kalif je uzdahnuo i ispravio ramena, dok mu je ponos kočio kičmu.„Blagoslovena bila, kćeri Ibn Hušrava, i hvala ti.”

„Na čemu, gospodaru?”„Na tvom društvu... i na tome što si me podsetila ko sam.”

P

Parisatis se nasmešila, vlažnih očiju. Rašid al Hasan joj je klimnuoglavom i stegnuo šaku, a zatim se naglo okrenuo i stuštio niz uzdignutuplatformu u kovitlacu belog platna protkanog zlatnim nitima. Visokiasasin je raskrilio svilenu zavesu za kalifa, koji je izašao iz niše i stupio udvoranu krunisanu kupolom nijednom se ne osvrnuvši preko ramena.Premda mu je lice i dalje bilo bledo kao kreč, mršavo i usukano, Rašid alHasan je bez obzira na to nosio masku gvozdene odlučnosti.

„Ukoliko ubistvo ne dolazi u obzir”, rekao je Asad koračajući poredkalifa, „jeste li odlučili kako ćemo drugačije namamiti vašeg neprijatelja upakt prijateljstva?”

Princ vernih ga je iskosa pogledao. „Odlično pitanje. Malo samrazmišljao o tome...”

6.

AVILJON BISERA BIO JE udaljen otprilike pet kilometara od zidina Kaira,u srcu zapuštenog i iždžikljalog vrta smeštenog nedaleko od

korovom zagušenih obala Nila. Sagrađeni na temeljima od blokovapeščara donesenih iz hramova Starog Egipta, zidovi paviljona behusačinjeni od debelih stubova od alabastera boje mleka koji su nosilikupolu od rezbarenog drveta i gipsanih ukrasa u obliku vinove loze icveća ispreplitanih sa delikatnom kaligrafijom. Zastori od providnogplatna lelujali su između stubova, dok su neupaljene lampe odfiligranskog stakla visile sa krovnih greda.

Niske stepenice vodile su nadole do obale Nila; ovde, u hladu gustozbijenih čempresa, đonovi Masudovih čizama su strugali po kamenu dokje koračao napred-nazad, sa šakom položenom na dršku pripasane sablje.Čerkez je pogladio brkove iskićene teškim perlama od kitove kosti. „Nedopada mi se ovo”, promrmljao je po ko zna koji put. „Ovaj paviljon...ovo je savršeno mesto za zasedu. Šta će sprečiti Širkuha da okruži ovajšumarak konjicom i ne spali nas poput odbeglih robova?”

„Ništa, osim njegove reči”, odgovorio je Asad. Visoki asasin je sedeona korenu debelog čempresa, lenjo čačkajući kompost vrhom savijenegrančice. Mada je predstavljao sliku i priliku bezbrižnosti, sjaj u njegovimočima je odavao da je i te kako bio na oprezu.

Masud je frknuo kroz nos. „Njegova reč? De, de, nisi valjda tolikonaivan da zbilja misliš kako će taj Kurd održati zadatu reč, zar ne?”

„Tu nije reč o naivnosti”, odgovorio je Asad. „Posredi je poznavanjeneke osobe. Širkuh ibn Šahdi je vitez, plemić po odgoju mada ne i porođenju. Po sukovima Palmire još uvek pričaju o njegovom progonstvu izTikrita. Ljudi govore o tome kako je prolio krv nekog plemića koji jeuvredio ženu Širkuhovog poznanika. To nije čovek koji olako daje svojureč.”

„Bez obzira, ne dopada mi se sve ovo.”Asad je ustao. „Ne mora da ti se dopada. Samo se pobrini da tvoji ljudi

znaju šta se očekuje od njih.”„Moji ljudi su spremni. Ne moraš da brineš o tome.” Trideset

četvorica najboljih Masudovih vojnika čuvali su paviljon, iznutra i izvana- mačevaoci veterani odeveni u čelične verižnjače ispod, svilenih halata,sa okruglim štitovima na kojima su bile emajlom ispisane blagosloveneProrokove izreke. Kako bi popunio dogovoren broj ljudi u družini, kalif jelično izabrao dvojicu dvorskih činovnika, cenjenog kadiju iz Al Azarovedžamije, i pisara čiji je zadatak bio da zabeleži reči i dela učesnika.

Plehane trube najavile su dolazak kontingenta iz Damaska; dok jejedan od dvojice komornika žurio napolje kako bi uveo Širkuha i njegoveljude u paviljon, Asad i Masud su se vratili do kalifa. Unutra, lahor saNila je nabirao lanene zastore. Rašid al Hasan je sedeo na niskom divanuzastrtom jastucima; sivobradi kadija mu se nalazio sa desne, a pisar saleve strane. Novopronađeno samopouzdanje mladog vladara i dalje jebilo nepoljuljano; sedeo je uspravnih leđa, smiren. Klimnuo je glavomAsadu, koji je zauzeo položaj pozadi i levo od kalifovog divana.

Nisu dugo čekali. Kroz lelujave providne zastore, Asad je primetiokako se povorka muškaraca približava paviljonu - mršavi Turkmeni kojisu odavno zamenili svoje kožuhe od ovčije kože pancir-košuljama, čije sužilave ruke dodirivale drške jatagana, zakrivljenih mačeva omiljenihmeđu ovim nomadima iz azijskih stepa. Na čelu procesije, praćenikalifovim komornikom, stupala su trojica muškaraca; dvojica behu Kurdikoji su delili porodičnu sličnost - Širkuh, Asad je pretpostavio, i njegovmlađi rođak - dok je treći muškarac bio Arapin lisičjeg lica, u čijim sudivljim očima gorele vatre fanatizma. Njegov užasni pogled je sevaotamo-amo po paviljonu kao da traga za nekim.

Širkuh je pokretom ruke pokazao svojim Turkmenima da ostanuizvan paviljona; sa svojim rođakom, Arapinom, i nekolicinom sedokosihoficira, Kurd koji je predstavljao Nuradinovu desnu ruku se popeo uzniske stepenice prateći kalifovog komornika. Potonji se naklonio tri putapre nego što je požurio napred i prućio se ničice pred nogama Rašida alHasana.

„O, najveličanstveniji! O, prinče vernih, koji ojačavaš veru u jedinogboga, predstavljam ti čestitog Al Amira Asada al dina Širkuha ibnŠahdija! Pored njega stoji sin njegovog brata, Jusuf ibn Ajub, i kapetaniarmije iz Damaska. Sa njima dolazi Dirgam, nekadašnji vezir Kaira, mojgospodaru.”

Rašid al Hasan je otpustio komornika klimanjem glave. „Alahovblagoslov neka je s tobom, Širkuh ibn Šahdi.”

„A neka njegova milost obasjava potomka blagoslovene Fatime tokomsvih vaših dana na zemlji, o kalife”, odgovorio je Širkuh, klanjajući se.„Imamo...”

„Vaše veličanstvo”, prekinuo ga je Dirgam, „da li je vaš položaj tolikounižen da vas vaš vezir tera da sa nama lično pregovarate, kao daprodajete džidžabidže na pijaci?” Kalif se ukočio; Širkuhovo lice jeporumenelo. Okrenuvši blago glavu u stranu, pokušao je da režanjemućutka Arapina. Dirgam se, međutim, nije obazirao na to. Otresao jeJusufovu ruku kada je mladić pokušao da ga zadrži i zakoračio napred.„Takve uvrede vašoj presvetloj ličnosti se više ne smeju tolerisati!Pošaljite po Džalala al Aziza, moj gospodaru! Dajte nam obojici po mačpa neka Alah presudi!”

Tišina koja se spustila nad paviljon je bila maltene opipljiva,isprekidana samo šuštanjem lišća i tihim struganjem pisarevog pera popergamentu. Hladan osmeh zaigrao je u uglovima kalifovih usana.Konačno, okrenuo se i mahnuo rukom jednom od svojih komornika.„Izvrsna ideja. Dovedi mog vezira. On i Dirgam bi trebalo da se ponovoupoznaju.”

Činovnik se naklonio i požurio ka dnu paviljona, gde mu je jedanČerkez pružio nešto; prišavši mestu na kojem je Dirgam stajao, komornikje metnuo svoj teret na pod pred noge drugog čoveka. Beše to okrugla,zaklopljena korpa, ispletena od trske i zaptivena katranom.

„Mada”, nastavio je kalif, „ishod tvojih tvrdnji o mojoj moći postao jekrajnje nevažan.”

Komornik je podigao poklopac. Dirgam se trznuo unazad od smradakoji je dopirao iz unutrašnjosti korpe. Ugneždena u postelju raznobojnesvile, odsečena glava Džalala al Aziza, prošarana pegama i naduvena odtruljenja, gledala je nagore mlečnobelim očima. Dirgam je zadahtao,mrdajući usnama dok je pokušavao da oblikuje koherentne reči. „M-moj... moj gospodaru! J-ja...”

Kalif je povisio glas. „Učinio si Kairu veliku uslugu, Širkuh ibn Šahdi,time šti si nam vratio ovog izdajnika. I premda dolaziš naoružan ispreman za rat, ne zameramo ti. Bez sumnje ste ti i tvoj dobronamerni

gospodar, Nuradin, podlegli slatkorečivosti Dirgamovog zmijskogjezika... jer najmilostiviji Alah zna da sa njega laži i obmane kaplju poputotrova.”

„Ja sam vas štitio!” zavapio je Dirgam, dok mu je pljuvačka prskalabradu. „Dok su drugi samo želeli da vas upotrebe za sopstvene ciljeve, jasam stavljao glavu na panj radi vas! A vi mi se odužujete na ovakavnačin? Lažima i neosnovanim optužbama o izdajstvu?”

„Da li je laž da bi ti gurnuo Egipat u rat zarad sopstvene osvete?”rekao je kalif. „Da li je laž da si se nadao da iskoristiš mačeve Damaskakako bi povratio svoj izgubljeni položaj? Kako bi umirio svoj povređeniego? Ovaj čovek je napravio budalu od tebe, Širkuh ibn Šahdi! Predaj ga umoje ruke, a ja ću se postarati da doživi kraj koji tako izobilno zaslužuje!”

Širkuh je pogladio bradu. Njegovo zdravo oko je skliznulo sa kalifa naDirgama, i ponovo natrag. Pored njega, Jusuf se promeškoljio.

„Ujače, nije li zapisano da onaj pred kojim vrata pravednosti stojeotvorena treba da oberučke prihvati ukazanu mu priliku, budući da nezna kada će mu se dveri možda zalupiti pred nosom?”

Širkuh je bacio pogled iskosa na Jusufa; lagano, klimnuo je glavom.„Moj nećak je čovek nesvakidašnje mudrosti, i mudro bih postupio kadabih poslušao njegov savet. Međutim, ne mogu da vam tek tako predamDirgama, o kalife. Nešto mora biti darovano zauzvrat.”

Dirgam se okrenuo na peti. „Idiote! Nuradin će ti skinuti glavu sramena!”

„Koliko ti je vredan ovaj čovek, dobri moj Širkuh?” upitao je kalif,ignorišući Dirgamov izliv gneva.

„Meni ne vredi ni pišljiva boba. Za mog gospodara, Nuradina, onmožda poseduje kakvu-takvu vrednost - kao kuriozitet, i ništa više. Ipak,posredi je princip, shvatate.”

„Shvatam. Dozvoli mi da ti predložim sledeće, onda: u zamenu zatvoje jemstvo mira i saradnje, nudim ti položaj koji Dirgam tako očajničkipriželjkuje. Nudim ti odoru vezira - ne mog jedinog vezira, imaj u vidu,ali prestižan položaj bez obzira. Tako će moji neprijatelji postati tvoji... a uovom trenutku smatram Dirgama glavnim među mojim neprijateljima.”

Širkuh i Jusuf razmeniše iznenađene poglede, nevoljni da poveruju ukalifove reči. „U zamenu za mir, kažete? I saradnju?”

Dirgam je zakoračio unazad. „Ne budi budala! Zar ne shvataš? Ovakopotomci Alijevi nagrađuju odanost! Ti imaš armiju, Širkuh! Upotrebi jeonako kako je tvoj gospodar nameravao!”

„Dosta!” zavikao je kalif. „Šta kažeš na moju ponudu, dobri mojŠirkuh?”

Asad je video kako se majušni osmeh pojavljuje na usnama starogKurda; pogladio je bradu sračunatim pokretom. Napokon, Širkuh jeklimnuo glavom. „Kažem, neka vas vaš neprijatelj ne mori više svojimprisustvom. Uzbeče.”

Dirgam jedva da je imao vremena da shvati kako ga je Širkuh pustioniz vodu pre nego što je turkmenski oficir sa račvastom bradom, Uzbek,priskočio i tresnuo ga žuljevitom pesnicom u glavu. Arapin se zateturaood siline neočekivanog udarca; Uzbek ga je zgrabio dok je padao,okrenuo i odvukao bivšeg vezira iz paviljona. Kroz providne lanenezastore, Asad je posmatrao kako mršavi i žilavi Uzbek baca Dirgama nazemlju pod noge smrknutih Turkmena. Arapin je vrištao litaniju kletvikoje su se ubrzo pretvorile u molbe za milost. I jedne i druge dočekale sugluve uši Turkmena. Jatagan je blesnuo na mutnoj svetlosti sunca; sečivose podiglo i spustilo, a Dirgamovo vrištanje je prekinuo zvuk čelika kojiseče meso i krckanje kičmenih pršljenova.

Kalif je posmatrao pogubljenje u potpunoj tišini, očima nalikkomadićima crnog leda. Nakon što je delo izvršeno, bacio je pogledprema pisaru koji, premda bled kao krpa od šoka, nije prestajao da beleži.„Neka bude zapisano”, rekao je kalif, „da je na današnji dan, Dirgam izplemena Lahmi susreo zasluženi i nadasve pravedni kraj. Neka ostanenesahranjen i neoplakan kao upozorenje svima onima kojima padne napamet da izdaju Kairo.” Kalif se ponovo okrenuo prema Širkuhu,međutim pre nego što je uspeo da prozbori išta više, konj je projurio krozprašnjavu šikaru izvan paviljona, noseći jahača koji je izbezumljenovrištao.

Kalif je skočio na noge. Oko njega, vojnici Kaira su reagovali nagonski,isukavši mačeve iz korica i ogolivši zube u prkosu. „Kakvo je ovo ludilo?”zaurlao je Masud bacajući se ispred kalifa, dok je Asad - sa ubilačkimizrazom na licu - izvukao salavar iz kanija i krenuo prema namrštenomŠirkuhu. Čelik je zastrugao po koži kad su žestoki Turkmeni priskočili uodbranu svog gospodara.

„Čekajte!” Jusuf ibn Ajub se na silu probio i stao između dve grupe.„Čekajte! Slušajte!”

Konjanik je zadahtao i pokazao rukom natrag prema Širkuhovomlogoru. „Armija dolazi... dolazi iz doline Bilbeisa! Jerusalim! Nose stegoveJerusalima!”

„Jerusalima?” Širkuh se okrenuo na peti i pogledao Rašida al Hasana.„Kakvo je ovo ludilo, odista! Je li ovo vaše maslo? Želite li da nasuljuljkate u lažan osećaj sigurnosti dok nam vaši nazarenski saveznicirežu grkljane?”

T

„Oni nisu moji saveznici!” prasnuo je kalif, udarajući vrhom čizmekorpu u kojoj se nalazila odsečena glava Džalala al Aziza „Već njegovi!Plašio sam se ovoga. Kada je primio vesti da ste krenuli prema Egiptu,Džalal je nesumnjivo poslao izaslanike u Jerusalim. Amalrik je odvajkadažudeo da pripoji Kairo svom kraljevstvu. Nevernik nam je za vratom,Širkuh. Hoćemo li se svađati međusobno, ili ćemo se spremiti za rat?”

Takva beše iskrenost u kalifovom glasu da čak ni Asad nije mogao daprimeti njegovu laž - naime, da nije odranije bio upoznat sa Džalalovimbogohulnim savezništvom. Širkuhovo zdravo oko se poput svrdla žarilo uprinca vernih; odmerio ga je od glave do pete, tražeći bilo kakavspoljašnji znak izdajstva. Nakon nekoliko dugih trenutaka, kurdskigeneral se grohotom nasmejao. „Božjih mi zuba! Dopada mi se vašanarav, o najslavniji! Zakleo sam se da će vaši neprijatelji postati mojineprijatelji, a taj nazarenski pas, Amalrik, neprijatelj je svih pravednihljudi! Udružimo naše vojske i pošaljimo ga njegovom gospodaru upakao!”

7.

RUBE SU TREŠTALE DUŽ turkmenskih bojnih redova, a ritmično udaranjedoboša raspaljivalo je krv žestokih stepskih nomada, dovodeći

njihovu krvožednost do granice ludila. Asad je video derviše među njima- ljude sumanutog pogleda, lišene oklopa, koji su mahali jarkim svilenimstegovima sa izvezenim Prorokovim izrekama i koji su zapevali Alahuakbar! iz sveg glasa. Čelik je bleštao dok su ljudi podizali koplja i mačeveprema nebesima.

„Alahu Akbar!”Odred od desetak mameluka je okruživao kalifa; Asad se nalazio

nedaleko, držeći uzde pozajmljenog konja dok je mlađi čovek dodavaosopstveni glas gnevu Turkmena. Insistirao je da lično izvede vojsku izKaira i preda zapovedništvo Širkuhu. Asad je mislio da je neobično to štoje jednooki Kurd zahtevao svega hiljadu pet stotina ljudi od kalifa - poduslovom da svi budu konjanici, teško oklopljeni i opremljeni brzimkonjima. Međutim, pored toga što mu je uslišio želju, Rašid al Hasan jedodao još pet stotina preostalih jandarijanaca predvođenih njihovimkapetanom, Turanšahom, i još hiljadu vojnika regrutovanih međusudanskim najamnicima. Saveznički oficiri su se tiskali oko Širkuha,

ćutke slušajući dok im je objašnjavao plan za predstojeću bitku sanazarenima.

„Alahu akbar!”Sunce je odavno prešlo zenit, a vrelina popodneva je poput

zagušljivog ćebeta ležala preko doline Nila. Kilometar i po dalje, prekopeskovite ravnice gde su njive i usevi dodirivali pustinju, Asad je videoprethodnicu nazarenske vojske, čija je ratna oprema bleštala poput munjakroz izmaglicu prašine. Maltene ogluveo od rike Turkmena, Asad jenačuljio uši i obratio pažnju na Širkuhove reči dok je posmatrao kako seneprijatelj razvrstava u borbene redove.

„Alahu akbar!”„... umorni od marširanja, žedni, i nespremni za megdan! Amalrik je

mislio da će zateći prestrašen grad na ivici predaje, sa nevidljivimsaveznikom koji okida strune moći u pesmi potčinjenosti! Nije očekivaoda zatekne vojsku spremnu za bitku! Nije očekivao da će se gospodarDamaska udružiti sa gospodarem Egipta!” Okupljeni oficiri zaurlali su uznak slaganja. Širkuh ih je umirio podignutom rukom. „BlagosloveniAlah je bio dovoljno milostiv da ne pokloni Amalriku ni trunku maštekada je vođenje rata posredi. On je predvidljiv. Čak i sada, on raspoređujesvoju vojsku onako kako to uvek čini: stavlja svoje proklete vitezove usredinu, dok im pešadija štiti bokove. On će pokušati da iskoristikonjanike onako kako drvodelja koristi dleto, da rascepi naše redove.Međutim, ja sam raspoložen da preokrenem njegovu zamisao protivnjega.”

Širkuh je isukao bodež i kleknuo u prašinu. Izgrebao je niz linija pozemlji; zatim je, pokazujući rukom na nećaka, rekao: „Jusufe, preuzmilevo krilo. Neka četiri hiljade tvojih konjanika sjaše i ukopa pete protivnazarenske pešadije. Natovari preostalih hiljadu konjanika sa onolikostrela koliko njihovi konji mogu da ponesu i pošalji ih na Amalrikov bok.Ja ću uraditi isto to sa desne strane. Satiri ih bez imalo milosti, Jusufe.Nateraj ih da razbiju redove, nateraj ih u beg i sami će sebe izgaziti. Vi,sinovi Kaira, vi ćete biti u središtu. Ne, nemojte tako klicati, jer ćete viprimiti na sebe nasrtaj jerusalimske teške konjice.”

Turanšah je iskoračio napred iz gomile oficira Kaira, turoban ismrtonosan u običnoj sivoj verižnjači koju je usvojio nakon pada izmilosti. „Ukazuješ nam čast, emire Širkuh. Neka Alah bude svedok mojojzakletvi: nećemo ustuknuti.”

Kurdski general se nakezio. „Ah, ali ja želim da ustuknete. KadaAmalrikova konjica udari na vas, povucite se. Neka krenu u poteru zavama. Nazareni će razbiti sopstvene redove dok vas budu gonili.”

Osmeh se sporo razvukao preko Turanšahovog lica. Naklonio se ivratio na mesto; Širkuh je ustao; tresnuo je bodežom nekoliko puta ponogavici čakšira kako bi ga očistio od peska pre nego što ga je vratio ukorice, a zatim preleteo ozbiljnim pogledom preko okupljenih oficira.„Vojnikova je dužnost da rizikuje sve u bici. Ako se neki od vas plašesmrti ili ropstva, onda ja kažem da niste sposobni da služite ni sultanuniti kalifu! Idite kući, ukoliko vam strah oduzima dah! Odložite mačeve iprihvatite se pluga! Uzgajajte koze! Ostanite kod kuće sa vašim ženamajer vam nije mesto ovde sa pravim muškarcima, ukoliko ste zaista pravimuškarci! Ja idem u boj! Idete li sa mnom? Šta kažete?”

Oficiri su odgovorili kao jedan, urlikom koji je odjeknuo prekoravnice: „Idemo s tobom!”

„Zauzimajte vaše položaje, onda!” zaurlao je Širkuh kada je uzjahaoparipa. „Neka nam bog podari brzu i laku pobedu! Alahu akbar!”

„Alahu akbar!”„Trebalo bi da se vratimo u grad, gospodaru”, rekao je Asad klimajući

glavom kalifu dok su se okupljeni oficiri razilazili.„Jašta, on je u pravu”, rekao je Širkuh zauzdavši konja pored kalifa.

„Ovde će uskoro postati daleko manje bezbedno, najslavniji. Pripremitevaš grad. Ukoliko uistinu ustuknemo - ili ako se Amalrik pokaže čvršćimnego obično - njegovi pagani će lupati po gradskim kapijama do večere.”

„Imam veliko poverenje u tvoje sposobnosti, Širkuh ibn Šahdi”, rekaoje kalif. „Uprkos našim nesuglasicama, molim se da te Alah blagoslovi isačuva... i da ti podari pobedu nad nevernicima.”

„Inšalah'.” odgovorio je Širkuh. Uz povik i blesak isukanog čelika,jednooki Kurd je odjahao dalje dok se prašina podizala pod kopitamanjegovog konja.

Asad se okrenuo u sedlu; njegova kobila je zanjištala, udarajućikopitama u zemlju i mlateći glavom levo-desno. Nagnuo se napred kakobi potapšao kobilu po vratu kada mu je nešto u daljini privuklo pažnju -blesak svetlosti, treperenje zlata. Asad se uspravio u sedlu i dlanomzaklonio oči. Sa druge strane ravnice, u središtu nazarenskih redova, steglatinskog kraljevstva Jerusalima se vijorio i poigravao na povetarcu:ukrašeni krst zlatne boje na srebrnoj pozadini. Pored njega se podizalo ipadalo sumorno obeležje templara, crno-beli barjak. Prizor znamenjatemplara raspalio mu je krv u žilama. Zadah Askalona ga je gušio, smradspaljenog mesa i droba, vonj leševa ostavljenih da trule na nemilosrdnom suncu.

„Alah zgromio te kučkine sinove!” Mržnja je učinila Asadov glashladnim poput čelika i čvrstim poput kremena.

„Franci zovu tu krpu Beau Seant na njihovom prostačkom jeziku”,

rekao je Jusuf, prilazeći asasinu. Pogladio je bradu kako bi sakrio izrazgađenja koji mu je izobličio crte lica. „Ali u Siriji mi ga znamo kao stegsamog šejtana. Upoznat si sa redom templara?”

„Jašta, poznata su mi njihova dela. Opsadne mašine pred zidinamaAskalona nosile su taj zlosrećni barjak.” Asad je netremice zurio uudaljeni steg. Nesvesno, prstima je gladio jabuku salavara, dok su mu semišići grčili od poznate vatre mržnje koja ga je pekla i nakon četrnaestgodina.

Četrnaest godina, a da ni jedan jedini dan nije prošao bez nekakvogpodsećanja na smrt Askalona. Čak su i sva krvoprolića koja je Asadpočinio tokom godina kao Emir Noža bledela u poređenju sabesmislenim pokoljem tih mračnih vremena: dani provedeni u odbijanjutalasa za talasom nazarena koji su vrišteći tražili smrt u službi svograzapetog mesije; noći provedene šćućureni u podnožju ruševnog zida,do članaka u krvi i mokraći, dok ih je budnim držalo samo škripanjetemplarskih opsadnim mašina - i udarci njihovih projektila od kojih su setresli zidovi. I taj prokleti crno-beli barjak... Asadova vilica se zgrčila, avratni mišići napeli. Alaha mu, kako je samo mrzeo to pogano parčetkanine! Dan i noć se vijorilo iznad opsadnih sprava, neprestan podsetnikda je brza i sramna smrt udaljena tek onoliko koliko kamen može dadobaci.

Sada je taj crno-beli barjak došao u Egipat. U njegovu domovinu!Ukoliko Širkuh izgubi bitku, iste naprave koje su razorile zidine Askalonasmrviće Kairo u prah i pepeo. Ista pretnja; ista sablast. Ali ja nisam ističovek. Asasin je ogolio zube u ledenom i neveselom osmehu. Ja sam EmirNoža, pesnica Alamuta. Ja sam ovaploćena smrt.

„Ko predvodi ove templare?” brecnuo se Asad.Koža je zaškripala kada se Jusuf nagnuo napred u sedlu. Napućenih

usana, posmatrao je par stegova - Jerusalima i Hrama. „Sa kraljemAmalrikom na bojnom polju”, odgovorio je naposletku, „očekujem da sutemplari poslali svog vrhovnog maršala. Ja sidi-Arnat, tako ga zovemo uDamasku. Na jeziku Franaka on je Arno de Razes. Ukoliko je to Alahu povolji, neka njegov pad bude isto onoliko brz koliko i njegov uspon.” Jusufse uspravio. Trube su zasvirale; sa druge strane polja, vojska Jerusalima jejurnula napred. „Pogledaj, dolaze! Bilo bi najbolje da odvedeš kalifanatrag u grad!”

Bronzani ukrasni praporci na dizginama su zazvečali kada je Asadokrenuo svoju kobilu, dok mu se seme plana oblikovalo u glavi. Klimnuoje glavom kalifu. „Hajdemo, gospodaru.”

Mlađi čovek ga je znatiželjno posmatrao. „O čemu je tu bila reč? Šta te

to muči, prijatelju moj?”„Ništa. Sećanje na Askalon. Brzo, sad! Moramo vas skloniti na sigurno

pre nego što strele počnu da padaju.”Princ vernih se namrštio na spominjanje Askalona, ali prateći Asadov

primer mamuznuo je konja i naterao ga u galop, dok su ga telohraniteljipratili u stopu. Vojnici su se razdvojili; ljudi iz Damaska klicali su dok jekalif prolazio ništa manje nego ljudi iz Kaira, blistavog oružja uperenog unebesa. Kalif je podigao ruku u blagoslovu.

Ostavivši bučnu vojsku iza sebe, povorka konjanika je ćutke jahala najug. Prošli su kroz Širkuhov tabor, kroz njegovu oskudnu - i oskudnočuvanu - pozadinu, gde su trgovci i soldatuše iz Kaira došli kako biupražnjavali svoje profesije. Mešetari i kurve. Asad je razgledao ovo spriličnim interesovanjem dok su on i kalifova pratnja lagano galopiraliniz drum, a seme ideje u njegovom umu je polako klijalo...

Udaljeni urlik je naterao Rašida al Hasana da zauzda konja. Životinjaje udarila kopitama i zafrktala; kalif se okrenuo u sedlu kako bi sezagledao u oblake prašine koji su se dizali nad bojnim poljem. Asad jetakođe čuo: udaljene krike koji su se mešali sa jekom truba i potmulututnjavu bubnjeva. „Blagosloveni Alahu! Počelo je”, promrmljao je mlađičovek. „Sada je sve samo pitanje vremena. Hoćemo li saznati ishod bitkedo sumraka, šta misliš?”

„Možda”, odgovorio je Asad. „A možda i ranije. Idite brzo,gospodaru. Vaši telohranitelji će vas bezbedno vratiti u grad.”

„Ti se ne vraćaš s nama?”„Ne. Imam novi zadatak na umu.” Asad je sjahao i razvio nabore

turbana, a zatim skinuo kacigu; otpasao je pojas i izmigoljio se iz halata.Ostao je odeven samo u verižnjaču, bele lanene čakšire i čizme od mekekože. „Zadatak koji, s obzirom na naređenja mog gospodara, ne smem daprepustim slučaju... ili Širkuhu.”

„Ali zar tvoj zadatak nije da se postaraš za moju bezbednost?”„U neku ruku”, odgovorio je Asad. Razgledao je bele robove s reke

koji su čuvali kalifa, stil njihovih oklopa i kroj njihovih odela. „Ti tamo”,kazao je jednom čija je odežda izgledala najjednostavnije. „Pozajmi mikapuljaču. Potreban mi je pojas, i mač pravog sečiva sa jednostavnomdrškom.” Vojnik je pogledao u kalifa, koji je klimnuo glavom. Prvimameluk je skinuo verižnu kapuljaču ispod šlema dok je drugi otpasaooružje i pružio ga Asadu. Kada je razmena završena, kalif je mahnuorukom stražarima da odu.

„Kako to misliš, ’u neku ruku’?”„Moja naređenja su oduvek bila dvostruka: da uklonim svakoga ko

želi da vam naudi, i da posejem strah među vašim neprijateljima. Pobedioili izgubio, Amalrika treba podsetiti da postoje neke stvari od kojih ganikakav broj mačeva ne može odbraniti. lnšalah, ne mogu da zamislimnijednog boljeg instruktora od onog koji upravo stoji pred vama.” Rašidal Hasan je opsovao. „Ne budi lud, Asade! Čak i za tebe, Amalrikova smrtnije poduhvat koji se izvodi naprečac!”

„Gospodaru, da li glasnik ubija onoga kojem je njegova porukanamenjena? Ukoliko to uradi, ko će onda čuti ono što ima da kaže?Svakako ne njegovi rođaci, jer će oni biti previše usredsređeni na osvetu.Ne”, Asad je ogolio zube, „postoji neko drugi, neko ko stoji nad kraljevimramenom, čija će smrt poslužiti našoj svrsi.” Asasin je pripasaopozajmljeni mač na levi bok i zadenuo salavar unutar pojasa. Konačno,navukao je verižnu kapuljaču preko glave. Bila je to jednostavna maska,ali ga je učinila maltene neraznatljivim od bilo kog nazarena rođenog naBliskom istoku koji se borio pod Amalrikovim stegom. Zadovoljan svojimizgledom, Asad se vinuo u sedlo.

„Ne! Zabranjujem ovo!”Asad je slegnuo ramenima. „Zabranjujte koliko vam srce ište,

gospodaru, ali ja sam se odlučio. Ukoliko se ne vratim do zore, onda senajverovatnije neću uopšte vratiti. Upamtite šta sam vam rekao! Pošaljiteglasnika mom gospodaru, ispričajte mu šta se dogodilo, a on će vamsigurno poslati svu pomoć koja vam je potrebna. Čuvajte se Širkuha!Ispod njegove brade i bučnog hvalisanja krije se podmuklo srce zmije.Pobeda ovde danas će ga samo ohrabriti.” Asadova kobila je poskakivala,osećajući nestrpljivost jahača da krene. „Moram da idem. Es-selamalejkum.” Asad je zabio mamuze u bokove bedevije, a životinja je jurnulanapred; gracioznost i snaga njene arapske krvi su bili neporecivi. Uz divljipoklič, Emir Noža je nestao u kovitlacu prašine.

„Alejkum es-selam, prijatelju moj”, promrmljao je Rašid al Hasan.Teškog srca, princ vernih je okrenuo konja prema Kairu, gde su kupole iminareti Majke sveta treperili, dozivajući ga da dođe kući kroz talasebrutalne vreline...

8.

TO JE BOŽJA VOLJA!”

Raspomamljeni ovim gromkim povikom, vitezovi templari povelisu juriš u središte muslimanske vojske, protiv zbijenih redova pešadijekoja je čekala ispod zlatno-žutih stegova Fatimida. Zemlja se tresla podgromoglasnim udarcima kopita njihovih konja; čelikom oklopljeni jahačisu urlali, vrišteći svete himne kako bi ih bog mogao čuti iznad urlanjatruba i dobovanja bubnjeva. Na njihovom čelu, vijoreći se na veštačkomvetru, crno-beli barjak templara izgledao je poput osiromašene krpe upoređenju sa zlatom i srebrom Jerusalima. Iza njih, Amalrikova pešadijase mučila da održi korak.

Kroz oblak prašine, Jusuf je posmatrao strmoglavo kidisanje nazarena- nalik kontrolisanom stampedu u pravcu neprijatelja. Međutim, na njegaje najveći utisak ostavila prikazana hrabrost ljudi Kaira, koji sunepomično stajali dok se čelična pesnica hrišćanstva obrušavala na njih.Sablja mladog Kurda se podigla u odavanju počasti njihovoj hrabrosti prenego što se njegov pokret pretvorio u signal za trubače. Treštanje trubaodjeknulo je duž turkmenskih redova; kao jedan, Jusufovi poludivljistrelci odapeli su paklenu kišu železa.

Jedan jedini Turkmen, od rođenja obučavan veštini gađanja lukom istrelom na konjskim leđima, mogao je da odapne pet strela za vreme kojeje konju bilo potrebno da prevali desetak koraka; hiljadu takvihTurkmena koji istovremeno odapinju strele, mogli su da sakriju suncevelom projektila sa crnim percima. Sada su njihove strele pljuštale nanazarenske redove, plotun za plotunom, probijajući kožu i čelik i meso.Jahači su se rušili iz sedla; konji su se spoticali i njištali, padajući naprašnjavo tlo pod noge svojih suseda.

Međutim, juriš nazarena se nije pokolebao. Njihovi glasovi suzapevali: „To je božja volja!” A možda to i jeste bila njegova volja, jer dokse treći turkmenski plotun uzdizao put neba, duga koplja vitezovatemplara zarila su se u štitove i telesa ljudi Kaira. Kroz izmaglicu krvi iprašine, Jusuf je začuo užasan zvuk - nalik reskom pucanju kostijuudruženom sa struganjem metala po metalu, naglašenom vrištanjem,grlenim povicima, i kricima koji su preklinjali Alaha za milost.

Jusuf ibn Ajub, međutim, nije imao mnogo vremena da se divinjihovoj žrtvi. Nakon kratkog, nepovezanog gađanja njihovih strelaca,talas nazarenske pešadije se urlajući pojavio kroz izmaglicu. Čelikomoklopljeni divovi sa nakostrešenim plavim brcima vitlali su sekirama,stupajući rame uz rame sa tamnookim normanskim mačevaocima idivljim kopljonošama rođenim u hrišćanskim uporištima u Libanu.

A

Zavijajući poput vukova, dok su im oči gorele od svetog zanosa,Amalrikovi vojnici su udarili u turkmenske redove uz zaglušujući tresak.

Koplja su pucala i lomila se, mačevi su udarali po štitovima, sekire surasecale šlemove i lobanje ispod njih, krv je šikljala iz prerezanih grkljanai isticala iz probušenih utroba, pretvarajući tlo pod nogama u grimiznukaljugu. Zadah krvoprolića ispunio je vazduh. Psovke i molitve, brektanjei vrištanje, odjekivali su duž bojnih redova takmičeći se sa zaglušujućimzveketom čelika po čeliku.

A poput talasa na stenama, ratnici Jerusalima su se lomili udarajući namuslimanski grudobran...

9.

SAD JE JE JAHAO KAO da mu je sam šejtan za petama, gonećinemilosrdno svoju znojem oblivenu kobilu kroz popodnevnu jaru.

Sitno kamenje i šljunak škripali su pod kopitima životinje dok je jurila nizvadi, suvo rečno korito u podnožju brda na ivici pustinje. Kroz jaruge igudure, Asad je zaobilazio poprište bitke, vodeći računa da mu put odBilbeisa do Kaira uvek bude sa leve strane.

Ime zapovednika templara se kovitlalo kroz Asadov um, a asasinovplan se zgrušnjavao oko njega. Ja sidi-Arnat. Arno de Razes. Pod uslovomda preživi bitku, ovaj De Razes poslužiće kao žrtveni jarac za kraljaJerusalima - poruka koju Amalrik neće moći da prenebregne: pobedio iliizgubio, njegov pohod na Egipat je bio na kraju. Ovaj templar... njegovotelo će biti vosak; Asadov salavar će biti pisaljka.

Voleo bih da mogu sve do jednog da ih uništim, zaškrgutao je Asadzubima. Sve do poslednjeg! Neka pate kao što su žitelji Askalona patili!Međutim, ugušio je želju za osvetom, tu žudnju za krvlju koja je čovekumutila razum isto koliko i žudnja za ženom. Osveta ne sme biti njegovcilj. Ne sada. Ne sa sudbinom Egipta koja visi o koncu. Držače se čvrstoprvobitnog naređenja da poseje strah među kalifovim neprijateljima.

Ja sam ovaploćena smrt.Međutim, u pozadini svesti Asad je čuo glas svog starog pokrovitelja,

čiji je ton bio prepun prekora mada ne bez uobičajene trunke strpljenja: ašta ako tvoj plen padne na bojnom polju, u prvoj razmeni udaraca? Šta onda?Umesto da očajava, na prašnjavo lice Emira Noža navukla se železna

maska odlučnosti. Živ ili mrtav, De Razesova sudbina nije bila naročitomnogo bitna. Neki drugi templar će zauzeti njegovo mesto, i taj čovek ćepostati Asadova meta. Jedino je poruka bila bitna. Poruka i njenodostavljanje... za to će morati da se približi Amalriku.

Otprilike osam kilometara severno od mesta na kojem su muslimani inazareni ubijali jedni druge, Asad je zauzdao kobilu dok mu je blagipovetarac punio nozdrve mirisom dima i balege. Sjahao je i uzverao navrh niskog grebena. Asad je kleknuo, zatim legao potrbuške na zemlju ipočeo da puzi kroz žbunje sve dok nije došao do uzvišenja odakle jemogao da baci pogled na deltu Nila. Do kraja dana preostalo je svega dvasata. Škiljeći prema suncu koje je tonulo ka zapadu, video je reku udaljini, čija je površina imala bakarnocrvenu boju. Bliže, korovomzagušeni kanali za navodnjavanje su bili smaragdnozelene trake naspramsmećkaste površine obradivih polja, čija je ovogodišnja letina već bilapožnjevena; omaleno selo se nalazilo duž druma koji je vodio premaKairu, skupina koliba od cigli od blata sa slamnatim krovovima na vrhuniskog brežuljka oivičenog prašnjavim platanima. Vitki minaret uzdizaose iznad krošnji drveća.

A svuda unaokolo, okružujući selo poput vojske seljaka, širila sepozadina vojske kralja Jerusalima.

Asad je zadovoljno zabrundao. Za razliku od Širkuhovih Turkmena,koji su se rađali u sedlu i koji su odgajani da preživljavaju sa minimumompotrepština, Amalrikova armija je zahtevala napore omanjeg grada kakobi preživela. Stotine zaprežnih kola su okruživale selo - vagoni saupregnutim volovima koji su prevozili šatore i paviljone, posuđe iopremu, stočnu krmu i lako kvarljivu hranu. Goniči su se starali ovolovima koji su potmulo mukali, dok su se marveni lekari i štitonošespremali da se pobrinu za umorne konje konjice kada se bitka okonča.Dim se podizao iz privremenih kovačnica u kojima su oružari i kovačiupražnjavali svoje profesije, dodajući svoj udeo zadahu koji se podizao izpećnica i jama sa ražnjevima. Asad je video skupine seljana prisiljenih dapomažu nazarenima, kako tegle kofe s vodom i kopaju odbrambenerovove. Njihovi nazarenski nadzornici nisu obraćali naročito mnogopažnje na njih, doduše; umesto toga, upravljali su pogled prema jugu, gdesu oblaci prašine označavali mesto bitke njihovog kralja protiv Saracena.

Sa strpljivošću grabljivice, Asad je proučavao neprijateljski tabor;primetio je dolaske i odlaske pojedinaca, raspodelu materijala; spazio jeskupljače drva koji su pravili lomače zbog predstojeće noći, i vozarezaprežnih kola koji su vukli teže vagone prema ivici logora kako binapravih improvizovane bedeme. Obratio je naročitu pažnju na parove

naoružanih vojnika koji su čuvali stražu duž ivice logora. Kao što je iočekivao, oni nisu predstavljali krem Amalrikove vojske, već radije lakonaoružane pozivare ili veterane prestare da se bore u prvim redovima...bili su zdravi i čitavi, svakako, ali ipak maltene potpuno beskorisni.

Asad je skinuo pozajmljenu verižnu kapuljaču i bacio je u stranu.Koliko je mogao da vidi, ljudi koji su ostali uz pozadinu nisu nosilinikakav oklop; neće ni on.

Dok je asasin uzmicao od ivice grebena - a putevi prolaska u redoveneprijatelja već mu se uobličavali u mislima - kretanje daleko na juguprivuklo mu je pažnju. Instinktivno, zalegao je na suvu, ispucalu zemlju.Kroz prašinu i sve duže senke jedan jedini konjanik se primicao nizdrum, a steg Jerusalima mu je lepršao sa vrha dugog koplja. Stražari naivici logora su zaduvali u trube; halabuka je privukla ljude iz svakog delatabora, ljude koji su dobacivali pitanja jahaču dok je prolazio, nesumnjivose zaputivši prema nevelikom trgu i džamiji u središtu sela. Donosio jevesti o toku bitke, ali da li su vesti bile dobre ili loše? Uskraćeni zaodgovore, čak su se i stražari pridružili povorci ljudi koja je išla zakonjanikom.

Rešen da iskoristi iznenadan propust u budnosti stražara, Asad jeustao i potrčao. Nije imao vremena da se vrati putem kojim je došao, nitida pronađe jednostavniji put dole ka ravnici. Nedaleko, dubokanapuklina beše usečena u liticu. Asasin je bacio kratak pogled prekoravnice, a zatim prebacio noge preko ivice grebena i nepažljivo se spustiodole, ne obazirući se na pad od dvanaest metara. Za čoveka koji jepreživeo sam u visokim avganistanskim planinama, gde je vetar zavijao aledeni noževi prosecali kanjone kroz crni krečnjak, nazubljene ivicenapukline nisu predstavljale ništa veću prepreku od klimavih merdevina.Na pojedinim mestima, Asadova oklopljena ramena su strugala pokamenu; njegove čizme su izazvale kišu odronjenog kamenja kada jepreskočio poslednjih nekoliko metara uspona i doskočio na tlo delte Nila.

Asasin se zakotrljao, zaustavio nakon nekoliko metara i spustio učučanj. Znoj mu je pekao oči. Zadihan, razmrdao je ukočene prste. Mišićiu butinama i leđima su ga boleli. Sveža krv je potekla iz nanovootvorenih rana koje mu je Jeretik naneo. U daljini, gromoglasno klicanjeje odjeknulo iz nazarenskog kampa - siguran znak da su vesti koje jekonjanik doneo bile povoljne po Jerusalim. Asad je, međutim, bioravnodušan, hladan kao led. Poruka je jedino bitna.

Ustao je, otpasao mač u koricama i bacio ga u napuklinu. Zatim se, uzprigušene psovke, izmigoljio iz verižne košulje. Ostao je odeven samo utuniku od izbledelog zelenog i zlatnog brokata - prekrivenu mrljama

znoja i rđe - čakšire i čizme. Isukavši salavar, isekao je traku kože saporuba verižnjače i iskoristio je da zaveže zamršenu crnu kosu. Nije biosavršeni Franak, istina, ali se uzdao u to da će predstojeća noć kamufliratinajgore nedostatke njegove maske.

Asad je vratio salavar u korice i krenuo preko ravnice dugim koracimalovca. Držao se bokora visoke trave oštrice koja je razdvajala ogoljenemrke useve i uskih kanala za navodnjavanje obraslih korovom. Njegovprolazak naterao je u bekstvo jato čaplji koje su poletele u vazduh uzglasne krike negodovanja.

Put je potrajao duže no što je očekivao, ali Asad je stigao do obodanazarenskog tabora u trenutku kada je sunce zalazilo za daleki horizont.Nebo iznad je bilo u plamenu - nijanse vatreno crvene i narandžaste iboje ćilibara su bledele u duboko plavetnilo noći. Zvezde su zasjale nanebu, sićušne tačkice svetla u večernjoj izmaglici. Asad je izjurio izčestara oštrike i spustio se u čučanj pored jednog od vagona naslaganihduž ivice logora. Dahćući, oslušnuo je buku iz Amalrikovog logora.

Povišeni glasovi i škripanje točkova označavali su odlazak dvadesetakteretnih kola, bez sumnje upućenih na bojno polje kako bi prevezli natragu logor mrtve i ranjene. Asasin je provirio iza vagona i ugledao povratakmanjih zaprežnih kola koje su vukli magarci; ranije, zaprege su prevozilebačve sa vodom, tobolce sa strelama i koplja; sada su bile natovareneranjenicima. Baklje su gorele, bacajući treperavo svetlo na bleda i ispijenalica ranjenika. Iscrpljeni konjanici su kloparali pored zaprežnih kola,jedva primećujući krkljanac ljudi iz logora koji su im dobacivali pitanja itutkali glinene čaše s vodom u šake.

Neprimećen u svom tom metežu, Asad se provukao ispod teretnihkola i glatkim pokretom ustao na noge. Uklopio se u rulju pratiocakampova, koji su govorili mešavinom arapskog i franačkog jezika, svedok se najednom nije obreo pored zaprege koju su vukli magarci.

Mladi pešadinac se držao za bočnu stranicu zaprege, nateran da sedi uuspravnom položaju zbog gomile nagomilanih telesa iza sebe. Verižnakošulja mu je u dronjcima visila sa uskih ramena; trzao se i tiho psovao naarapskom svaki put kada bi točkovi naleteli na rupu ili džombu nadrumu, okrvavljenom rukom stežući polomljenu strelu koja mu je štrcalaiz boka. Iščupao bi je napolje da ga Asad nije uhvatio za ruku.

„Nemoj”, promrmljao je. „Samo ćeš pogoršati ranu.”Vojnik je uzdahnuo i klimnuo glavom.„Reci mi, brate: jesmo li pobedili?”Vojnik je umorno podigao glavu. Udarac buzdovana mu je smrskao

levi obraz i slepoočnicu, i oslepeo levo oko. Nakrivio je bledo lice kako bi

Z

pogledao u Asada; krv mu je curkala s krajeva usana. Zatreptao je ipljunuo. „Ne... n-ne znam...”

10.

VUCI POKOLJA IŠČEZLI su zajedno sa sunčevom svetlošću. Krici ranjenikai vapaji za milost zamenili su zveket čelika nakon što je ugovoreno

privremeno primirje. Muslimani i nazareni ostavili su svoje razmirice postrani i posvetili se negovanju ranjenih i pokopavanju mrtvih.

Jusuf ibn Ajub je posmatrao izrovano bojno polje kroz koprenuiscrpljenosti i bola. Kaciga mladog Kurda je nestala, skinuta s glavestrahovitim udarcem nazarenske sekire. Halat i verižna košulja visili sumu u dronjcima. Ruke su mu bile prekrivene sasušenom krvlju. Krv muse skorela u bradi, ukrutivši je, zbog čega je izgledao nalik kakvom guluna treperavoj svetlosti baklji. Jusuf je koračao oslanjajući se na polomljenudršku koplja; isto koplje koje mu je probilo butinu je ubilo njegovogkonja. Drugi konj mu se srušio na zemlju sa raspolućenom lobanjom.

U početku, bitka se odvijala baš onako kako je Širkuh predvideo, ali suse nazareni pokazali izuzetno snalažljivi u škripcu. Njihovi borbeniredovi su izdržali; ljudi Kaira nisu uspeli da odmame Amalrikov centar,dok je rezervna jedinica lake konjice sprečavala Širkuhove konjanike dasa boka udare na neprijateljsku pešadiju. Ono što je trebalo da budemunjevit poraz nazarena umesto toga se pretvorilo u teško izvojevaniremi.

Gomile leševa označavale su turkmenske redove - telesa isprepletenau zajedničkoj smrti, pokidane verižnjače koje odbijaju bodeže svetlosti,brade uperene prema nebesima, šake koje stežu drške skrhanih mačeva.Džiliti i koplja, poneki iscepani dronjak živopisne tkanine, izbijali su nalikgrotesknim mladicama iz krvavog tla; žetva potrošenih strela rasla je izmesa ubijenih. Iscrpljeni turkmenski vojnici pomagali su svojojpovređenoj braći, pomažući da ustanu onima koji su mogli da hodaju inoseći one koji to nisu mogli. Jusuf je prisustvovao ponovnim susretima itragedijama u jezivom sumraku: očevi i sinovi u zagrljaju; ljudi kojiklečeći drže u naručju leševe svoje starije braće; stari prijatelji koji senaslanjaju jedan na drugoga dok oplakuju mrtve prijatelje.

„Jusufe.”Mladi Kurd se okrenuo. Iza njegovih leđa je stajao Širkuh, iznuren i

izmučen. On je, takođe, na telu nosio krvave stigme bitke.„Šta se dogodilo, ujače?” upitao je Jusuf. „Zašto se Amalrikovi redovi

nisu rasuli kao što si predvideo?”„Možda smo on i ja previše puta ukrstili puteve, i sada se konačno

prizvao pameti i naučio da me ne potcenjuje. Možda mu se ratna veštinapoboljšala. Ili, možda se nismo borili svim srcem. Samo Alah to znazasigurno. Hajde, Jusufe. Dođi da ti hirurzi pogledaju tu nogu.”

Jusuf je odmahnuo rukom na Širkuhovu brigu. „Ima drugih kojima jemnogo gore nego meni.”

„Istina, ali dopusti im da ti je propisno zaviju kako bi mi i dalje bio odkoristi. Imamo mnogo toga da uradimo. Naša pobeda...”

„Pobeda, ujače? Kakva crna pobeda? Amalrik još uvek živi, još uvekposeduje armiju i još uvek tlači Egipat. Nazivati ovo pobedom malčice jepreuranjeno, u najboljem slučaju. U najgorem, ovo bazdi na tvojesamoprecenj ivanje.”

„Vazda si moja savest, a?” nacerio se Širkuh. „Kaži mi, Jusufe -ukoliko se sećaš - koji zadatak nam je naš sultan - neka ga Alah zauveksačuva i sakloni - dodelio? Da li je to uništenje Amalrika iz Jerusalima?Ne, dečko. Premda Nuradin ne bi zatvorio oči pred poklonom kakav jeAmalrikova glava, to je na drugom mestu u odnosu na razlog zbog kojegsmo ovde.” „Sećam se”, rekao je Jusuf. „Ovde smo radi Kaira.”

Širkuhov osmeh se proširio. „Radi Kaira. I tu smo ostvarili našupobedu, jer nisam li ja novopostavljeni vezir tog veličanstvenog grada?Kalif će otvoriti gradske kapije i dočekati nas raširenih ruku!”

Jusuf ibn Ajub je dohramao do ujaka. „Šta ćeš uraditi sa ovomnovopronađenom naklonošću? Hoćeš li udariti...?”

„Nema razloga za žurbu kada je reč o ovakvim stvarima”, rekao jeŠirkuh. Ponudio je Jusufu ruku da se nasloni. „Uopšte nema razloga. Prvoćemo se pobrinuti za nazarene; zatim, ostavićemo Kairo da se krčka natihoj vatri nekoliko nedelja dok ne povratimo snagu. Pružićemo narodupriliku da se navikne na naše prisustvo.”

„A onda?”„U Egiptu može postojati samo jedan vladar, Jusufe. Samo jedan.”

Sumorni osmeh Širkuha ibn Šahdija se proširio. „A nameravam da tobudem ja!”

„Inšalah, ujače. Inšalah.”Ruku pod ruku, ujak i nećak su nestali u zvezdama obasjanoj noći...

A11.

MALRIK IZ JERUSALIMA VRTATIO se iz bitke ljut kao ris. On nije kipeo odbesa na svoje vojnike, koji su se časno pokazali na bojnom polju; niti

je proklinjao situaciju u kojoj se našao, budući da je bila mnogo bolja negošto je imao pravo da se nada. Ne, Amalrikov gnev je bio uperen isključivoprema čoveku koji je jahao s njegove desne strane.

Plavobradi kralj Jerusalima se okrenuo u sedlu, očima sevajući premamaršalu templara, Arnou de Razesu, čija je crna tunika bila uštavljenaskorelom saracenskom krvlju. „Kako to misliš, trebalo bi da se povučemonatrag u Bilbeis?”

„Bilbeis je mnogo lakše braniti”, odgovorio je Arno, kao od bregaodvaljen čovek čije su plave oči sijale ubilačkom pobožnošću. Njegovolice je nalikovalo maski od štavljene kože prevučenoj preko okvira odhrskavice i nosilo je tragove starih ožiljaka - neki su bili naneti čelikom ivatrom, a pojedini izazvani prolaskom vremena. Njegovi prosedi brkovise nakostrešiše. „Gradske zidine...”

„Nisam došao u Egipat da bih okupirao septičku jamu poput Bilbeisa!Božjih ti zuba, čoveče! Naterali smo Širkuha da se brani, a ti predlažeš dapodvijemo rep i pobegnemo! Milostivi Hriste! Šta se desilo s čuvenomhrabrošću templara?”

„Neka vam gospod oprosti na bogohuljenju, gospodaru”, rekao jeArno tihim i odmerenim glasom. „Što se tiče moje braće i mene, minastojimo da izbalansiramo hrabrost sa istinom... a istina je da višenemamo dovoljan broj ljudi da vodimo propisnu opsadu.”

„Đavo odneo tvoju ’propisnu’ opsadu! Sve što nam je potrebno jestejedna oslabljena gradska kapija i hrabrost da je silom zauzmemo. Bacilismo kocku, De Razes. Sada je vreme da uzmemo naš dobitak.”

„Gospodaru, budite razumni! Više ne možemo...”„Razuman! Rat nije mesto za razumne ljude!” Kao da je želeo da

potvrdi istinitost sopstvenih reči, kralj Amalrik je mamuznuo konja ipoterao ga prema seoskom trgu. Popločano žućkastim peščarom izaklonjeno od sunca prstenom dobro održavanih palmi, ovo mesto je bilosredište života za saracenske seljake - njihova džamija, koju su templaripretvorili u spavaonicu, otvarala se prema trgu, kao i krčme i karavan-saraji koje su prisvojili franački plemići kao deo svog ratnog plena. Sadasu visoke železne svetiljke prosipale crvenkastu svetlost na ono što je

postalo improvizovani dvor Jerusalima. Svuda unaokolo, iznureni iokrvavljeni kraljevi ljudi čekali su njegovo zadovoljstvo, baroniJerusalimskog kraljevstva koji su zavetovali svoja tela Amalriku a svojeduše Gospodu; sa njima behu sluge i vojnici, obični prašinari i pratiocikampova. Usklici odobravanja prolomiše se iz stotinu grla kada su ljudi izJerusalima ugledali svog kralja.

Amalrik je podigao ruku zahtevajući tišinu. „Ljudi Jerusalima!Blagosloveni vojnici krsta! Danas sam video u vašim srcima duh našihpredaka - junaštvo vojvode Godfrija, žestinu Tankreda i pobožnostAdemara!” Izgovaranje ovih imena, heroja iz prošlosti koji su predvodiliVeliki krstaški pohod, pobudilo je ponos u vojnicima i njihovi uzvici su seudvostručili. Kralj je oštroumno pogladio bradu i sačekao da njihovipokliči utihnu. Nakon nekoliko trenutaka, nastavio je. „Gospod, u svojojnesagledivoj mudrosti, podario nam je pobedu nad poganim Saracenima!

Širkuhova kičma je slomljena, a njegova odrpana banda nazovivojnika desetkovana! Sutradan ujutru, odjahaću do kapija Kaira izahtevati njegovu predaju! Ukoliko me odbiju, srušiću te kapije golimrukama ako budem morao! Hoću li biti sam u ovome?”

„Ne!” Njegovi ljudi, plemići i seljaci zajedno, odgovorili sugromoglasnim urlikom. „Nećeš!”

Amalrik se podigao u sedlu. U svom izubijanom i ulubljenom oklopu,krvlju natopljenoj tunici, sa kosom boje peska i bradom i žestokimpogledom, izgledao je kao ratnik kralj iz legende. Isukao je iskrzani mačiz korica i uperio ga prema zvezdanom nebu. „Za Boga i za Jerusalim!”„ Za Boga!” zaorilo se trgom, gromoglasni urlik odobravanja kojem jeodgovarao jedino zveket drveta i čelika. Svetlost buktinja se odbijala odvrhova kopalja, od štitova i šlemova, dok su vojnici podražavali pokretsvog kralja, ubadajući pesnicama prema nebu. „Za Jerusalim! ZaAmalrika!” „Pobrinimo se za ranjenike i spremimo za zoru!” Amalrik seokrenuo i vratio do mesta na kojem je Arno de Razes čekao. Templarevolice je ostalo ravnodušno. „Ovo”, rekao je kralj, „ovo je, tako mi boga,razlog zbog kojeg smo ovde! Ne želim više da čujem ni jednu jedinu reč opovlačenju! Pobrini se da tvoji templari i opsadne sprave budu spremniza pokret sa prvim svetlom! Razumeš li?”

„Razumem”, procedio je Arno de Razes kroz stegnute zube.„Oprostite mi na drskosti, gospodaru.”

„Skini kapije Kaira sa šarki za mene i sve će biti zaboravljeno.”„Biće kako želite.” Duboko se naklonivši, maršal templara se okrenuo

i otišao. Amalrik mu je uputio poslednji otrovni pogled pre nego što seprepustio polupijanim i bučnim zahtevima svojih barona.

A

I niko - ni kralj ni baroni ni obični vojnici - nije obratio ni najmanjupažnju na čoveka sa licem prekrivenim ožiljcima u izbledelom zelenom izlatnom brokatu koji je nestao među senkama džamije...

12.

SAD JE PROUČAVAO PLEN pogledom zamagljenim mržnjom. Mada jerazumeo malo onoga što se upravo odigralo između kralja i sluge - a

on je razumeo franački jezik mnogo bolje nego što ga je govorio - umeo jeda prepozna kraljevsko nezadovoljstvo kada ga vidi. Turoban osmeh senepozvan pojavio na Asadovim usnama. Amalrikov prezir prema starcunije nimalo umanjio templarevu korisnost za Asadov cilj... štaviše, Asadje uživao u saznanju da će poslednje reči izgovorene između dvojicenazarena biti reči oštrog prekora.

Asasin se povukao dublje u senke kada je Arno de Razes sjahao ispreddžamije, dobacio uzde obližnjem konjušaru i prošao kroz lučno zasvođeniprolaz, zatraživši vino grubim glasom punim gneva.

Trenutak kasnije, Asad je bio u pokretu. Okrenuvši se, otrčao je nizuzani sokak do mesta na kojem je stajala prazna zaprega sa dva točka, samotkama za upravljanje zabodenim u zemlju. Asad je potrčao uz nagnutipod zaprege, skočio sa njenog vrha, izvio se i uhvatio za trošnu ivicukrova džamije. Visio je tamo delić sekunde, tiho opsovavši zbogiznenadnog bola koji mu je sevnuo u ramenu, a zatim se povukao nagorei spustio u čučanj na krovu. Izguljeni prsti pomilovali su dršku salavara utihom blagoslovu.

Džamija beše široki, niski kvadrat od cigli od blata omalterisanihgipsom, nadvišen kupolom od gipsa zelene boje koja se ljuštila i otpadala.Njena površina se udvostručavala uključivanjem dvorišta sa kolonadomstubova, popločanim istim žućkastim peščarom kao i seoski trg. Uudaljenom uglu dvorišta, neobičan minaret se uzdizao iznad sela -njegovo stepenište je vijugalo oko spoljašnjosti i bio je nesavršena replikaminareta džamije Ibn Tuluna, južno od Kaira.

Sa ovog položaja, Asad je mogao videti kao na dlanu svetla ukraljevom paviljonu dalje na severu, postavljenom na ivici sela gde jeAmalrik mogao da uživa u blagodetima neprestanog povetarca. Štaviše,asasin je prešao razdaljinu između neizazvan; povremeno su ga njegovineprijatelji čak i pozdravljali, slepi za činjenicu da nije jedan od njih. To je

predstavljalo veliku omašku nazarena: bili su na oprezu protiv vojskeSaracena, ali je jedan jedini čovek koji je znao kako da se uklopi - naročitoneko ko nije izgledao ništa drugačije od maronitskog ili jakovitskoghrišćanina - mogao da se kreće unaokolo po želji, a da ne podigneuzbunu.

Dnevna vrelina još uvek je izbijala iz ćeramida na krovu džamije.Pažljivo, Asad je pošao napred sve dok nije došao do mesta sa kojeg jeimao dobar pregled dvorišta ispod, čije su podne kamene ploče bileokupane mekim žućkastim svetlom uljanica koje su visile okačeneizmeđu lukova kolonade stubova. U središtu dvorišta, pod ciradom odizbledelog plavog platna, fontana je žuborila unutar kružnog basena.Asad je lako ugledao De Razesa. Sluge su svukle skorelom krvlju uprljanutuniku sa maršala templara i pomagale su mu da izađe iz oklopa; desetakbraće vitezova stajalo je pored De Razesa.

„Kralj namerava da nastavi dalje”, govorio je De Razes. „A minemamo drugog izbora osim da mu se pridružimo.”

Jedan vitez je odmahnuo glavom. „Budalast zadatak!”„Ne ogovaraj svog kralja!” Starešina templara je uzdahnuo; prljavim

prstima masirao je koren nosa. „U svom srcu se slažem s tobom, aliAmalrik nije budala. Njemu jednostavno manjka strpljenje njegovogbrata.” Mahnuo je rukom vitezovima. „Idite. Pripremite opsadne sprave.U zoru krećemo na Kairo.”

„U slavu Gospoda, uradićemo to, gospodaru.” Njegovi ljudi su senaklonili i razišli se svako svojim poslom. Neki su se vratili do kolonade,gde su stali da krpe verižne košulje i oštre mačeve, dok su drugi žurnootišli iz džamije kako bi probudili najamnike iz Đenove i Jermenije -poslužitelje onih đavolskih mašina koje su proburazile srce Askalona.Asad je ogolio zube. Da je imao više vremena na raspolaganju, posetio bi ite kurvine sinove, takođe.

U dvorištu ispod, sluga u smeđem ogrtaču prineo je stolicu De Razesu.„Hoćete li jesti, gospodaru?”

„Nisam gladan. Sipaj mi još jednu čašu vina i nestani.”Sluga je uradio ono što mu je bilo naređeno, a zatim se povukao na

diskretnu razdaljinu. Izvesno vreme Arno de Razes je naprosto sedeo usenci cirade nad fontanom, pijuckajući vino dok je razmišljao o današnjimdogađajima. Asad, međutim, nije mogao da priušti sebi isti luksuz. Vremeje bilo dragoceno. Krećući se sa beskrajnim strpljenjem, sasvim pognut,spustio se do uzane izbočine koja je tekla čitavom dužinom zida okodvorišta. Ukrasne zupčasto krunište, nalik zubima od polomljene opeke,pružalo mu je kakav-takav zaklon; dok mu se znoj slivao niz lice, Asad je

polako puzao prema udaljenom minaretu - jedinom mestu odakle semogao spustiti sa krova koje mu je pružalo kakvu-takvu šansu da ostaneneprimećen.

Asad je premetao po glavi problem kako da udari brzo i ostaneneprimećen kada je Ja-sidi Arnat naprasno ustao. Prosuo je vinski talog izpraznog pehara i dobacio ga slugi. „Dovedi mi kapelana”, rekao je. „Kadase nadišem noćnog vazduha, želeo bih da se ispovedim.”

Sluga se naklonio i žurno otišao da izvrši gospodarevo naređenje. DeRazes se okrenuo; sa rukama prekrštenim iza leđa, krenuo je premavratima u uglu dvorišta. Vratima koja su vodila do spiralnog stepeništaminareta.

Asad nije mogao da poveruje rođenim očima. Nikakav sluga nijepratio maršala templara; nijedan brat vitez nije mu ponudio svojedruštvo. Na nekoliko trenutaka, barem, Arno de Razes biće sam i izvanvidokruga svoje braće templara.

Na nekoliko trenutaka, Ja-sidi Arnat biće ranjiv.Maršal templara nestao je kroz prolaz. Asad je prevalio nekoliko

preostalih metara do mesta na kojem se podnožje minareta uzdizalo izzida dvorišta. Asasin je čučao na vrhovima prstiju leđima naslonjen nametar visoku balustradu od opeke i slušao jednoličan bat koraka dok setemplar peo uza stepenice. De Razes je prošao pored Asada, nesvestannjegovog prisustva; nekolicinu koraka docnije popeo se na vrh minareta.

Nečujno, Asad se prebacio preko niske balustrade i spustio u čučanjna stepenicama. Čuo je odozdo tiho hrkanje pospalih templara i mekekorake njihovih slugu; odozgo je dopro De Razesov uzdah mirenja sasudbinom.

Asasinova ruka je odlutala do drške salavara, čiji su ga gnev i mržnjadozivali. Ne, Asadov zdrav razum presekao je larmu glasova u njegovojglavi, ostali mogu da čuju. S titanskim naporom, pustio je dršku sečiva iumesto toga razvezao traku koja mu je vezivala dugu kosu. Čvrsta koža jebila tanka i vlažna od znoja, ali dovoljno dugačka da je Asad obavijejednom oko obe šake ostavljajući priličnu dužinu između - dovoljnodugačku da je prebaci preko čovekovog vrata. Mačjim korakom, Asad jeprešao nekoliko poslednjih stepenika do balkona minareta...

... i ugledao Arnoa de Razesa nagnutog preko gvozdene ogradebalkona. Zurio je ka severu, kao da pokušava da pogledom probijepurpurnu tkaninu kraljevog paviljona i pročita mu misli. Templar morada je video nešto krajičkom oka - nekakav nagoveštaj pokreta - jer jeiznenada okrenuo glavu i zbunjeno promrmljao: „Da, šta je...”

Pre nego što je De Razes mogao da vikne i uzbuni svoju braću, Emir

A

Noža je udario.Asad je prvo petom zadao razoran udarac koji je pogodio templara u

bočnu stranu kolena. Kost i tetiva su se razdvojili uz čujno cepanje; DeRazes je bolno udisao vazduh kroz zube i zateturao se prema Asadu kadamu je noga zaklecala. Otvorio je usta u nameri da izusti krik u istom časukada mu se kožna traka zategnula oko grla. Dvojica muškaraca su sesrušila na tlo poput ljubavnika u opscenom zagrljaju.

„Alahu akbar, o maršale templara”, prosiktao je Asad glasom koji nijedopirao dalje od žrtvinog uha. Leđima okrenut ka asasinu, Arno de Razesje grgotao i batrgao se, iskolačenih očiju, nabreklih vena na slepoočnici,dok je grebao prstima pokušavajući da strgne s vrata improvizovanugarotu. „To je Alahova volja.” Divljačkim uvrtanjem, Asad je zario kožnutraku još dublje u meko meso vrata njegovog neprijatelja.

Borba za život je isticala iz De Razesovih udova sa svakim uskraćenimdahom. Njegova stopala su udarila u gvozdenu ogradu; pete su mudobovale po opeki. Telo mu se grčilo dok je samo prigušeno šištanjeizlazilo iz njegovog zdrobljenog grkljana. Iznenada, templarevo ukočenotelo se opustilo. Asad je osetio kako se De Razesovi udovi opuštaju i videokako mu jezik visi iz otvorenih usta. Nakon nekoliko sekundi, asasin jeolabavio stisak. Udahnuo je duboko i oslušnuo u potrazi za zvucimakomešanja u dvorištu ispod.

Ništa.Potom je, klimnuvši sam sebi glavom, ogolio sečivo salavara...

13.

MALRIČE...”Kralj Jerusalima se promeškoljio na divanu i uz trzaj probudio,

prenut iz iscrpljenog sna... čime? Bestelesnim glasom? Ili to bešejednostavno tek tiha pesma ptice koja je dopirala odnekud izvannjegovog šatora? Svejedno, plavobradi monarh je zevnuo i protrljao očipodlivene krvlju.

Svileni zidovi kraljevog paviljona su hujali i uzdisali; motke odobojenog kedrovog drveta su škripale na blagom noćnom povetarcu.Mala zlatna lampa, čiji je fitilj bio natopljen mirišljavim uljima, bacala jeslabašnu, treperavu svetlost na ćilime i somotske tapiserije, na astalzatrpan knjigama i papirima i na drveni stalak na kojem je stajala kraljeva

panoplija.31 Neprobojne senke igrale su u uglovima paviljona.Videvši da je sve u redu, Amalrik je bio na ivici da se prevrne na bok i

još jednom prepusti zagrljaju sna kada mu je sićušna nesavršenost -predmet na pogrešnom mestu - privukla pažnju. Zatreptao je i pogledaoponovo. Ako je njegov šlem sa debelim štitnikom za nos i zlatnommetalnom trakom visio okačen na vrh drvenog stalka, šta se onda tonalazilo na ivici njegovog stola?

Kralj je zabrundao i ustao sa divana, nag izuzev duge dolame.Dovukao se do stola. Protrljavši krmeljive oči još jednom, pogledao jenadole u predmet koji je neko tu ostavio samo za njegove oči.

Predmet sa koga se cedila krv.Amalrik se trznuo unazad. „Hriste i svi sveci...!”Beše to ljudska glava. Štaviše, kralj je istog časa prepoznao voštane

crte lica, premda opuštene i bezbojne u smrti: Arno de Razes. Krik uzbunepočeo se nadimati u kraljevim grudima, ali pre nego što je uspeo da gapretvori u reči, tamno obličje se odvojilo iz tame iza njegovih leđa.Udarilo ga je u pleća, a silina udarca ga je prisilila da padne na kolena.Amalrik je osetio kako mu železni prsti grabe kosu... i osetio je ledenidodir čelika na vratu.

Nešto užasno i ledeno krenulo mu je niz kičmu, nešto što nije bilobriga da je on kralj ljudi - nešto što ga je lišilo hrabrosti kada mu sesklupčalo u dnu stomaka. Nije se usuđivao da prozbori ni jednu jedinureč iz straha da to ne razbesni još više. Kralj zakoluta očima.

„Progovori”, glas mu je zašištao pored uveta, „i Jerusalim će bitisiromašniji za kralja. Donosim ti poruku i upozorenje od mog gospodara,šeika čuvenog porekla koji boravi na vrhu planine pored obale Kaspijskogmora. Naredio mi je da ti kažem, Maliče al Mori, da Egipat nije za tebe. Idiodavde. Prestani sa svojim budalastim borbama i budi zadovoljanzemljama koje već poseduješ. To je poruka moga gospodara. Njegovoupozorenje je sledeće: ukoliko ga prisiliš na to, ukoliko ne poslušaš njegovmudar savet, ukoliko se i najmanja od tvojih opsadnih mašina pojavinadomak zidina Kaira, onda će me on još jednom poslati k tebi - a glavakoju ću tada uzeti neće biti glava nekog prokletog templara, već glavapripadnika kraljevske loze. Možda tvoja... možda glava tvog sina. Veruješli da govorim istinu?”

Amalrik je progutao knedlu; lagano, klimnuo je glavom.„Moli se, onda, o kralju latinskih Franaka. Za život tvog sina, moli se

da ti tvoj bog podari mudrost i zdravlje, jer ukoliko se ja vratim, nećešimati nijedno.”

Kralj je osetio kako mu se čelik podiže sa vrata; osetio je kako železni

P

prsti popuštaju stisak i puštaju mu kosu. Somotske tapiserije su zašuštale.Na mekim ćilimima, gledajući u odsečenu glavu maršala templara,Amalrik je ostao da kleči, ne usuđujući se da se pokrene sve dok kandženepoznatog straha u dnu njegovog stomaka ne nestanu.

Tiho, molio se...

* * *

14.

LJUSKANJE VODE, GLASNIJE OD poznatog mu žuborenja fontane, lako jerazbudilo Rašida al Hasana. Tokom noći, nad Istočnom palatom se

spustila tišina kakva vlada u nekakvoj grobnici. Beli robovi s reke čuvalisu stražu, patrolirajući njenim hodnicima i kolonadama, trgovima ivrtovima. Ručno birani činovnici čuvali su stražu pred kapijama dok je,preko puta Bain al Kasraina, Zapadna palata bila preplavljena svetlošću izaglušujućom bukom. Turkmeni su se mešali sa Sudancima, sa Sirijcima.Pili su u znak sećanje na mrtve, za brz oporavak ranjenih, i za pobedunjihovog komandanta.

Princ vernih je već osetio kako zidovi ambicije rastu oko pobedničkogheroja, razmetljivog Kurda, Širkuha. Neka uživa u svom trijumfu, odlučio jeRašid, i vratio se u odaje gde ga je čekala nervozna Parisatis. Proveli sunoć u razgovoru, povukavši se svako u svoj krevet tek kada su njenekolom zacrnjene oči postale teške od pospanosti.

Rašidov san je bio grčevit i nemiran, u najboljem slučaju - snove su mupohodila lica ljudi ubijenih u njegovo ime, ječanje i vapaji ranjenihvojnika koje su krcati vagoni zaprežnih kola vratili sa bojnog polja. Čak niumirujuće Parisatisino prisustvo nije moglo da rastera njegove košmare.

Ponovljeno pljuskanje vode je probudilo kalifovu radoznalost. Ustaoje i navukao svilenu odoru. Sivo svetlo uvlačilo se kroz ukrasnu rešetkuvrata od kovanog gvožđa koja su vodila napolje u vrt; pipci jutarnjemagle prolazili su preko praga i vlažili podne pločice. Drhteći odhladnoće, Rašid al Hasan je otvorio vrata i zakoračio u svet sačinjen odsomota i baršuna.

Zora nije bila daleko, a teška magla koja je zaudarala na Nil obavijalaje kupole i minarete Kaira. Kalif je bosim stopalima gazio po mokroj travi

sve dok nije ugledao kameni bazen fontane u vrtu.„Asade? Jesi li to ti?”Figura koja je sedela na rubu fontane se okrenula na zvuk kalifovog

glasa, dok joj se voda cedila između prstiju. „Jesam, gospodaru. Nisamnameravao da vas uznemirim.”

Mlađi čovek je odmahnuo rukom na Asadovu zabrinutost. „Moj san jeuznemiren mnogo ranije tokom ove noći. Jesi li povređen?”

Asad se zakikotao. „Najobičnije ogrebotine i masnice, gospodaru... igolema žeđ.” Nagnuo se napred i prineo vodu ustima.

„Narediću da ti donesu...”„Nemojte se mučiti. Ova voda je dovoljno hladna da odgovara mojim

potrebama.” Asad je uzdahnuo i isprskao lice, ispirajući prašinu iz brade.Prsti su mu nekoliko trenutaka zastali na nazubljenom ožiljku.

Rašid al Hasan je prišao ivici fontane i seo. Podigao je pogled izagledao se u sve svetlije nebo i svetlucavu maglu duginih boja. Nakonnekoliko trenutaka, rekao je: „Tvoj zadatak... da li je bio uspešan?”

„Jeste. Očekujem da moja poseta, i poklon koji sam mu doneo,zagorčaju slatki nektar pobede na Amalrikovim usnama. Osim ako nijemnogo veća budala no što pretpostavljam, kladim se da vam nazarenineće više zadavati brige nakon ove noći.”

„Širkuh će biti potišten.”Asad je podigao obrvu. „Ah, Širkuh. Šta da radimo s tim Kurdom sada

kada je njegov značaj za dobrobit Kaira postao izlišan? Da li da i njegaposetim, takođe?”

„Ne još. Više bih voleo da pokušam i lično se postaram za njega prenego što pribegnem drugim sredstvima. Ako bih uspeo da pridobijemtako postojanog sunita kakav je emir Širkuh iz Damaska za svoje ciljeve...pa, postoji li bolji način da dokažem svoju vrednost u Alahovim očima - iočima tvog gospodara?”

Lagano, Asad je klimnuo glavom. „Kako želite, gospodaru. No, držačuga na oku i ukoliko Širkuh napravi jedan jedini neprikladan potez protivvas, onda ću izvršiti naređenje mog gospodara i poslati kopile udžehenem.” A s njim i tog neuhvatljivog nekromanta, Jeretikovog gospodara,dodao je u sebi.

Dok je ijedan od njih dvojice bio živ, Fatimidski kalifat Egipta nalaziose u opasnosti, telom i dušom. Uistinu, Asad je smatrao da se mladi kalifsada nalazi u mnogo većoj opasnosti nego dok je bio u vlasti svog vezira.Rašid al Hasan sada više nije bio prazna posuda, ukras koji čeka da gaambiciozni ljudi izlože na ceremonijama i paradama; bio je istinski kalif, ane samo po imenu. U svojim rukama je držao moć Kaira, i ta činjenica će

privući zaverenike kao što svetlost lampe privlači insekte. Da bi gazaštitio, Asad će morati da prizove svaki gram lukavosti koju poseduje,svaki trik i instinkt. Sve. Šaka mu se spustila na dršku salavara. Mržnja usečivu je kipela i ključala; mišići mu se zgrčiše dok mu je prastari gnevkolao kroz žile i tetive. Ja sam ovaploćena smrt, prošaptalo je sečivo.

Kao i ja, odgovorio je Emir Noža. Kao i ja...

T

EPILOG

OČKOVI SU ŠKRIPALI U IZMAGLICI...

Pretovarena zaprežna kola koja je vukao magarac truckala su seniz uzani drum, jedva širi od izbrazdane stazice koja je pratila obale Nilazarasle u korov. Dvojica muškaraca su koračala pored zaprege, sakupljačiotpada iz Kaira odeveni u pocepane galabije, kože crne kao u Etiopljana,opaljene nemilosrdnim egipatskim suncem. Obojica behu na oprezu; očisu im preletale od stabla palme do debla platana kao da svaka senka krijeu sebi nevidljivu opasnost.

Međutim, uprkos njihovom oprezu, nijedan čovek nije video figuru utamnom ogrtaču koja je zakoračila na sredinu putića sve dok se magaracnije ukopao u mestu i zanjakao. Druga figura se pridružila prvoj, vitka inalik detetu.

„Milostivi Alahu!” izustio je viši sakupljač otpada, čovek čiji su mupređašnji zločini doneli rasečen nos. „Rizikujete da vam neko prerežegrkljan, prikradajući se tako poštenim ljudima!”

Pridošlica ga je ignorisala. „Doneli ste telo.” To nije bilo pitanje.Skupljači otpada su razmenili zabrinute poglede. Onaj sa rasečenimnosom je slegnuo ramenima; drugi je počešao kuštravu štrokavu bradu.

„Ovaj, ovako stoje stvari: nismo znali koje tačno telo želite, te smo ihdoneli sve zajedno.”

„Sve?”„Sedam komada. Ta rupa u zemlji u koju ste nas poslali bila je prava

klanica.” Čovek sa rasečenim nosom je zadrhtao. „Tako mi Alaha, ne bihželeo da sretnem đavola koji je to napravio.”

„Daj da ih pogledam”, rekla je figura pod plaštom.Dvojica sakupljača otpada složno su svukla uprljano platno koje je

prekrivalo pod zaprežnih kola. Magarac se uplašeno trznuo odiznenadnog zadaha krvi, od smrada ispražnjenih bešika i creva.Naslagano zbrda-zdola na podu zaprege ležalo je sedam leševa odevenihu crno, čiji su vidljivi delovi tela bili mrtvački bledi; jednom lešu,bačenom nemarno na vrh gomile, nedostajale su glava i deo ruke, aužasna rana mu je zjapila na grudima.

Figura pod ogrtačem je tiho opsovala i odmahnula glavom.

„To je taj. Imao je nož... franački dvosekli bodež...”Čovek sa rasečenim nosom je progunđao i pljunuo na zemlju dok je

izvlačio dršku skrhanog sečiva iz prevoja leđa. Sudeći po kiselom izrazulica, nije mu bilo po volji da preda polomljeno oružje. U odgovor, figurapod plaštom je mahnula svom nižem saputniku, koji je mehaničkizakoračio napred i primio dršku skrhanog sečiva.

„Platićete dodatno za ostale?”„Bićete nagrađeni”, rekla je figura okrećući se. Ponovo, sakupljači

otpada su razmenili poglede; pohlepni izrazi su im preleteli preko lica.„Jasmina.”

Na pomen svog imena, vitka Egipćanka se pokrenula. Ogrtač joj sezavijorio sa ramena kada je jurnula napred, a krhotina franačkogdvoseklog bodeža beše tek nejasan pokret u vazduhu dok je sečivoprolazilo ispod bradate vilice čoveka sa rasečenim nosom. Vodoskok krvišiknuo je iz prerezane vratne arterije. Iskolačenih očiju, pao je na kolena iuzalud pritisnuo dlanovima presečene krvne sudove. Drugi sakupljačotpada je urliknuo i posegnuo rukom za nožem; dok je njegovo sečivonapuštalo korice, devojka je priskočila i brutalno mu zarila nazubljenukrhotinu bodeža u grkljan.

Držala ga je uspravnog, nabodenog, dok se gušio i davio u sopstvenojkrvi. Sekundu-dve kasnije sakupljač otpada se stropoštao na zemlju, akrhotina bodeža se oslobodila iz njegovog grla. Jasmina se okrenulaprema ogrtačem prekrivenoj figuri Ibn Šara.

„Da li je to bilo dovoljno, gospodaru? Nisam li se dokazala...?”Ibn Šar je ravnodušno zurio u dva leša koja su se još uvek trzali u

prašini. „Još ne, dete. Možda ćeš s vremenom dokazati da si vredna.Zasada, međutim, moramo da pronađemo Ta-Đeser. Hodi, dete.”

„Šta da radim s telima?”„Ostavi ih”, rekao je Ibn Šar, dok mu se zagonetan osmeh širio

turobnim licem. „Imam ono što mi je potrebno.”Jasmina je zastala. Osvrnula se preko ramena i zagledala mimo

zaprežnih kola i njihovog užasnog tereta, mimo iskasapljenih leševa, iumislila da može videti blistave palate i džamije Kaira. Mračne uliceMajke sveta uzele su majku njenog mesa i majku njene duše. A radi čega?Jasmina je uzdahnula. Za to se mora platiti krvlju. Mora doći do svođenjaračuna.

Kao Što je Zajnab patila, moram i ja... a moraju patiti i svi ostali. To jeAlahova volja.

Okrenuvši se, pošla je za nekromantom u senku...

1 Sura, poglavlje Kurana. (Prim, prev.)2 Nazareni srednjovekovni muslimanski naziv za hrišćane. (Prim, prev.)3 Halat, dugačka odora širokih rukava od svile ili pamuka, tipična za

oblast centralne Azije. (Prim, prev.)4 Elektrum, prirodna legura srebra i zlata. (Prim, prev.)5 Tespih, molitvena brojanica sa tačno određenim brojem zrna koja

vernicima, na namazu i mimo namaza, služi za nabrajanje božjihimena. (Prim, prev.)

6 Burnus, ogrtač bez rukava sa kapom, obično od bele vunene tkanine,koji Arapi nose preko odela. (Prim, prev.)

7Okrugla istočnjačka kapica koja pokriva samo teme glave. (Prim, prev.)8 Garda, zaštitni deo efesa mača, odmah iznad rukohvata. (Prim, prev.)9 Pakao. (Prim, prev.)10 Inšalah, arapski termin koji muslimani izgovaraju da bi iskazali nadu

da će se neki, prethodno spomenuti, događaj desiti. Može se prevestikao „ako bude po Alahovoj volji” ili „ako bog da”. (Prim, prev.)

11 Šatrandž, igra na tabli za dva igrača, preteča današnjeg šaha. (Prim,prev.)

12Mat dilaram, odnosno „mat dobrog srca” ili „devojački zadatak”, jednaod najpopularnijih i najčešće prerađivanih mansuba, naročito u 19.stoleću. (Prim, prev.)

13 lntarzija, ukrašavanje pokućstva i upotrebnih predmeta umetanjemkomada metala, slonovače, sedefa, itd. u drvenu podlogu. Naročitorašireno u islamskoj umetnosti. (Prim, prev.)

14 Outremer, francuski „preko mora”, srednjovekovni naziv za krstaškedržave uspostavljene na Bliskom istoku nakon prvog krstaškog rata.(Prim, prev.)

15 Mošeja, muhamedanska bogomolja drugog reda, prostorno manja imanje značajna od džamije. (Prim, prev.)

16 Minbar, stepenasta propovedaonica. (Prim, prev.)17 Stari lekari su verovali da od stanja vlažnosti, odnosno telesnih sokova

u čovečjem telu zavisi njegovo duševno i telesno dobro raspoloženje.(Prim, prev.)

18 Inkrustracija, ukrašavanje predmeta umetanjem finijeg i skupocenijegmaterijala u jednostavniju podlogu. (Prim, prev.)

19 Providencija, religiozno shvatanje da se Bog unapred pobrinuo da se sve

na svetu odvija prema svrsishodnim ciljevima. (Prim, prev.)20Krenelure, visoki ukrasni vertikalni paralelni žlebovi, usečeni u

strukturu zida. (Prim, prev.)21 Parija, indijska kasta, odnosno pleme koje Indusi preziru kao nečisto.

Figurativno, siromašan, bedan, i prezren čovek iz najnižeg reda ljudi.(Prim prev.)

22 Lakat, antička i srednjovekovna jedinica za dužinu; premda se menjalakroz vreme, od države do države, prvobitno je zasnovana na dužiniljudske nadlaktice. (Prim, prev.)

23 Funta, jedinica za masu u zemljama engleskog govornog područja;jedna funta jednaka je 0,45 kilograma. (Prim, prev.)

24 Sibariti, stanovnici starogrčkog grada Sibirisa u Donjoj Italiji, čuveni posvojoj razvratnosti. Figurativno: sladostrasnik, razvratnik, mekušac.(Prim, prev.)

25 Detašman, odred vojske, manji od divizije, odvojen od celine i upućenradi izvršenja nekog naročitog zadatka. (Prim, prev.)

26 Natron, natrijumov oksid, pored kalijuma najjača od svih baza. (Prim,prev.)

27 Nemes, kraljevska kapa, odnosno, pokrivka za glavu od platna sahorizontalnim prugama, na čijem se čeonom delu obično nalazio ureus,egipatska sveta kobra. (Prim, prev.)

28 Mansube, u srednjem veku u arapskom svetu veoma popularnišahovski problemi, odnosno, unapred postavljene kompozicije našahovskoj tabli, iz kojih je u određenom broju poteza trebalo završitipartiju. (Prim, prev.)

29 Dirham, novčana jedinica u nekolicini arapskih zemalja. Ime potiče odgrčkog novca, drahme. (Prim, prev.)

30 Plinta, u antičkim građevinama, četvrtasta kamena ploča na kojoj stojitelo stuba. (Prim, prev.)

31 Panoplija, puna viteška ili vojnička oprema. (Prim, prev.)