КРВ И ЧАСТ ПРИРУЧНИК ЗА БОРБУ

ПРЕДГОВОР СРПСКЕ КРВ И ЧАСТ ДИВИЗИЈЕ

Ова одлична књига саборца и ветерана Крв и Част Скандинавије је важан потоказ за сваког данашњег НС активисту, како у Србији тако и у Европи и свету. Имајући у виду да се тренутна ситуација ZOG репресије према НС покрету разликује од земље до земље, српски Крв и Част покрет делује у складу са условима у нашој земљи. Србија се налази под Ционистичком окупационом владом где је сваки облик Национал Социјализма забрањен и прогоњен, као и сви облици расног патриотизма. Зато, српски НС покрет је принуђен да делује по принципима Отпора без вође и да има ћелијску структуру вођен идеализмом активиста, као и постојећим принципима покрета. У неким земљама је мање-више Крв и Част активност легална, али све док се ситуација у Србији непромени на боље да сваки Србин има слободу говора, мишљења и окупљања, наша алтернатива ће бити Отпор без вође. Ове практичне савете из књиге требамо применити на наше српске услове и деловати као и до сада мудро и ефикасно, одлучно и борбено. Национал Социјалистички покрет живи у Србији од почетка ’90-их, а тренутно је најјачи у Русији која нам пружа највећу подршку, ми смо будућа предводница европских националних снага за ослобођење беле Европе од ционистичког ропства и мултирасног хаоса. Српски НС револуционари морају бити ментално и физички спремни на борбу која предстоји за мајку Србију коју нам наши непријатељи распарчавају и уништавају на све начине. Крв и Част је идеал свих европских револуционарних бораца који се боре за своје тло и своју врсту, јединство је кључ до победе, зато корачајмо јединствено за расу и нацију до слободе! За Крв и Част, за Крв и тло – Србија Србима!

Српска Крв и Част Дивизија

Посвећујем ову књигу сећању на наше мученичке хероје George Lincoln Rockwell-у и Ian Stuart Donaldson-у, прве пропагандисте и политичке иноваторе послератне НС ере; затим нашим саборцима Steve “Micetrap”-у са whitepride.net-а и Erich Gliebe-у, уреднику Resistance магазина који је сачувао велики пројекат и у њему правилно поставио приоритете; и на крају, мојим врло добрим пријатељима, неопеваном шампиону пропаганде ратовања, Marcel Schilf-у, видео виртуозу, Markо "Jäsä" Järvinen-у и најхрабријем Швеђанину, Robert ”Info-14” Vesterlund-у.

ПРЕДГОВОР

Чињеница је, да упркос свему оном што се догађа унутар и око нашег такозваног Покрета, у основи, постоје само два права разлога за постојање тог покрета: 1. Рушење владајућег старог поретка наших непријатеља; 2. Изградња новог поретка заснованог на нашим сопственим принципима и идејама.

Нажалост, истина је и да смо подбацили у оба случаја. Очигледно је да нико не може да очекује повратак оклеветане и угњетаване идеје као

што је Национал Социјализам у тако релативно кратком временском периоду. Између осталог,

и хришћанима је требало стотине година да поврате територију након смрти њиховог оснивача од стране циониста тог времена. Мада, због свог уложеног труда и пожртвовања у претходних 50 година, очекиван је мало већи напредак него што је то случај. Непријатељска држава нас је више притезала него што је излазила у сусрет нашим захтевима или била уздрмана нашим отпором.

Главни разлог наших промашаја и падова лежи у томе што се никад не суочавамо са проблемом КАКО зграбити власт. Наравно, већина нас зна ШТА хоће и ЗАШТО нам је то потребно. Али када се дође до суштинског питања КАКО то извести, већина људи из покрета (и вође и следбеници) се повлаче у безбедне снове из старих, добрих времена, у слаткоречиве политичке интерпретације, фанатичне религиозне ставове – или једноставно у спокојну удобност дружења по пабовима.

Због истицања ове чињенице био сам нападнут изјавама да сам песимиста и десничарски анти-интелектуалац. Ове оптужбе су, наравно, чиста глупост и углавном су долазиле управо од оних људи који су били мете моје критике. У сваком случају, потребни су нам знање и аргументи. Али, као што сам већ више пута нагласио: истина вас неће ослободити. Никада никога и није. За слободу, као и за све остале ствари у животу се треба изборити. Нажалост, “истина” је сада постала сувише релативна и превише је надувана да би била од неког одлучујућег значаја за нашу борбу.

Немојте ме погрешно схватити. Ја знам да је истина на нашој страни, и ви то знате, и поприличан (али још увек недовољан) број добрих људи то зна такође. И шта онда? Све је то у реду и добро је едуковати наше људе. Али већина наших људи има основно знање, природне инстинкте, здрав разум и здраву енергичност да схвате о чему се ту ради и зашто се морамо борити.

И да будем потпуно отворен: Колико су нам заправо потребни аргументи? Колико често имамо шансу да их изнесемо? Наравно, увек би требали да будемо спремни да изложимо наш случај. Али, да ли је то заиста приоритет?

Из понуђених књига и магазина унутар покрета, човек би помислио да је знати тачан број јеврејских комесара у Лењиновој влади или шта нека рок “звезда” мисли о музици, пиву и Адолфу Хитлеру, нешто најбитније за НС читаоца, као и трагање за нашим коренима и оживљавање наших традиција… Засигурно! Али Аријевска браћо и сестре, управо сада се суочавамо са физичким истребљењем – и као покрет и као раса. А ако бих могао да будем мало оштар, рекао бих да је културни хобизам луксуз који тренутно не можемо себи да дозволимо. У ствари, нисам толико оштар, али сигурно је да је наш главни приоритет да ДЕЛУЈЕМО и да знамо КАКО. А одговор на питање када јесте САДА. 55 година смо размишљали о одговору на питање зашто. Другим речима, крајње је време за примену приоритета.

Ова књига је намењена попуњавању празнине што се тиче актуелних инструкција активистима. Требало би да се прочита као допунски наставак мог првог дела “Пут који предстоји”. Срећан сам што могу да нагласим да је ова књижица позитивно прихваћена у већини битних кругова у Покрету. Неки су је одмах одбацили и то ме нимало не чуди. Ипак је она била оштар напад на лењивце, профитере и паразите покрета. Неки други су је дискретно избегли (бојкотовали) и тада сам се баш запитао: Да ли су неки од кључних људи Ian Stuart-ове организације више склони rock and roll-у или rock and revolt-у? Па, ускоро ћемо то видети. ZOG има начине да нас све тестира.

Генерално, верујем да је “Пут који предстоји” направио неколико корака напред на дугом и тешком путу ка победи. Чињеница да је до сада преведена на пет језика и да се појавила интернет верзија на два језика, доказује да је постојање ове књиге оправдано.

Ако је “Пут који предстоји” обухватио основне принципе и циљеве, ова књига би требала да буде потпуно оперативно упутство за Крв и Част борца.

Са речи на дела.Од критицизма до уништења.Од наде до визије.Од очаја до победе.

МАКС ХАМЕР

Прво поглавље:ИДЕОЛОГИЈА

Национал Социјализам је идеологија националног револуционарног покрета који представља Крв и Част. Око тога не треба да буде ни сумње ни расправе.

Зашто? Зато што је ово једина идеолиогија која не само да одржава вечне законе природе у начелу и наше интересе до детаља, већ садржи и енергију потребну да поведе своје следбенике, у најбољем случају победоносно, а у најмању руку, часно кроз борбу која предстоји.

Таква идеологија, наравно, изазива мржњу и непријатељство и иницира злочиначки против напад од стране наших непријатеља у ционистичкој окупационој влади (ZOG - Zionist Occupation Government). Али ZOG ће покушати да саботира и обрише БИЛО КОЈУ претњу упућену својој тиранској владавини, био то отворен Национал Социјализам или народни патриотизам. Изабравши другу опцију, брже ћете се уздићи, али ће пад бити не само сигуран, већ и доста тежи, разорнији и нечаснији од онога што би се десило НС-у.

Национал Социјализам није само прави избор, већ је и једина права алтернатива која није осуђена на пропаст. Она засигурно захтева издржљивију борбу, али такође привлачи и издржљивије борце. А ако хоћете да избегнете непријатељство, ваш најбољи избор је да легнете на леђа као најобичнији бедник – и мирно… умрете.

Потребно је дефинисати Национал Социјализам. Избећићемо замку идеолошке дебате. Бог зна колико има књига и чланака на ту тему. Сувише је рећи да живимо на прагу новог миленијума (ово је писано на почетку 2000. године) у времену које се прилично разликује од 20-их и 30-их година XX века у Немачкој и 40-их у Европи. Иако је непријатељ остао исти, промењен је његов наступ и тактика. Појавиле су се нове претње и нови непријатељи су се издигли – понекад замењујући старе, али су углавном резултат исте болести. Данашњи “нациста” мора да се прилагоди новим временима. Ова реч не звучи баш најбоље, знам, али је ипак прикладна за употребу.

Фундаменталисти могу бити поштовани као лојалне легије верних следбеника, али у стварном животу политичке борбе, њихов ризик се огледа само у томе што се појављују као духови обучени у предратне униформе – импресивно као перје птице додо и исто тако изумрли. Сви тако обучени никуда неће стићи и то би могао бити прави ћорсокак за оне који механички понављају тактике и стратегије од пре пола века.

Можда звучим брутално прагматично, али можда могу да утешим фундаметалисте потсећајући их да ни Хитлер није имао превише времена за реакционарне националисте свог времена. Остаци немачког царстава су у најбољем случају били живописнији део параде за Дан

ветерана. Брзо су нестали са политичке сцене иако су њихове вође као што су Hindenburg и Ludendorf уживали лично поштовање Фирера.

Сва правила имају своје изузетке. И док је Национал Социјализам потиснут свуда у свету, расте број земаља у којима је наша идеологија забрањена. Ово, наравно, доводи до дилеме. Да ли би требало да се тотално држимо својих принципа и напустимо легалност због тајног политичког рата? Или да делујемо као вукови у овчијој кожи (или као ђаволи под маском како би наши непријатељи то описали)?

Тренутно немамо баш много избора. НС покрети у овим проклетим нацијама псеудо-демократије најподмуклије врсте, немају ни снаге ни средстава за отворен рат насилног отпора. Због тога је препоручљива или инфилтрација у већ створене националистичке групе или стварање нових. Иако ово може деловати као контрадикација уводним реченицама овог поглавља, НС утицај може обновити ове групе и покренути их напред на право бојно поље. Чврсти “нацисти” који не пристају на било какав разводњен демократски облик борбе, и даље имају опцију борбе “Отпор без вође” и директну акцију. А ако ZOG одлучи да затвори чак и демократску опозицију, онда нам не оставља никакав избор. (Ипак има пуно приручника за герилски рат…)

Организациони аспекти ће бити детаљно обрађени у следећем поглављу. Као закључаг овог поглавља могу само рећи да је наше убеђење Национал Социјализам. То је идеја која живи и расте у нашим срцима и главама – иако не може увек бити у нашим политичким програмима.

Друго поглавље:ОРГАНИЗАЦИЈА

Ово је без сумње најбитније поглавље у књизи и исто тако га је било најтеже написати,

не само зато што је ова тема била толико занемаривана већ и зато што садржај овог поглавља може бити пресудан.

Требало би се најпре позабавити нашом “мајчинском” организацијом, Ian Stuart-овим Крв и Част покретом. Сада постоје огранци или дивизије покрета у већини Белих земаља. У неким земљама је покрет јак док је у другим нешто мало више од поштанског фаха и пар храбрих момака. У неколико земаља је мање или више забрањен, а бар у две је подељен на супротне секције (у једној због политичких разлога а у другој због личних, углавном).

По правилу, Крв и Част покрет је организован као мрежа чије су активности углавном засноване на отпору без вође (leaderless resistance). Изузетак је Немачка, где су Крв и Част саборци вероватно из етничких и традиционалних разлога изабрали класичну и традиционалну организациону структуру са званичницима и чланством. Ова слободна форма организације је уједно и снага и слабост Крв и Част покрета. Док с једне стране то отежава уништење покрета од стране ZOG-а, с друге стране лако доводи до конфликта и конфузије. Оснивач покрета, Ian Stuart Donaldson из славног Skrewdriver-а, био је рођени вођа, али је водио покрет више својом харизмом и идеализмом него параграфима и наредбама. Након што је страдао (вероватно од стране ZOG-а) нико није могао да води покрет као што је он то умео. Резултат тога била је идеолошка и лична подела унутар покрета. То није учинило ситуацију бољом, тако да су поп звезде и профитери то искористили у личне љигаве сврхе.

Британија данас има две супротстављене Крв и Част групе које обе тврде да представљају политичко наслеђе Ian Stuart-а. Иако су у овај раздор сигурно укључена и лична

неслагања, он је суштински политички. Опортунисти виде Крв и Част као обичну музичку организацију која помаже народним националистичким партијама, док радикални – повезани са Combat 18 - истичу политички профил Крв и Част покрета као Национал Социјалистичке организације. Наравно, постоји много WP бендова повезаних са опортунистичком струјом и изражено у бројкама – барем за сада – изгледа да су у предности. Мада, бројност изражена у стотинама мало значи а и рок звезде долазе и одлазе. Важнији је политички утицај и квалитет људства. Радикални имају јако упориште у Скандинавији као и у целој Источној Европи, док опортунисти имају пословне везе са Немачком (који нису против радикалне струје) и са остацима шведске одпадничке групе. (Данас, 8 година након писања ове књиге, радикална струја се изразито уздигла и повезала широм света - прим. прев.). Упркос томе што се доста добрих људи – из не тако добрих разлога – окупља у сигурном комфору музичке маније опортуниста, ја за њихов шоу бизнис немам времена. Они могу да мисле да су срећни у мирним водама националистичке политике, али када ZOG одлучи да продрма брод – као што се десило у Шведској и Чешкој – већина њигових извођача и публике ће да огули пете бежећи из страха брзином већом од брзине поп звука. Сврха Крв и Част покрета мора бити привлачење и активирање младих Белаца преко White Power музике и других White Pride културних активности уз Национал Социјалистичко политичко усмеравање. Те следбенике треба затим увести у постојеће политичке партије/организације НС врсте. Тамо где такве организације не постоје, Крв и Част би требало или да их направи или да настави рад искључиво кроз Крв и Част.

Упркос својим манама, модел мреже је и даље најбоља и проверена алтернатива – без самозваних “вођа”, без чланских картица; вођена напред елитом активних идеалиста и уједињена заједничком везом сврхе и циља.

НС ОРГАНИЗАЦИЈЕ

Укратко смо се дотакли организационих питања у првом поглављу о идеологији. Овде ћемо даље наставити да развијамо ту тему.

Док је Крв и Част примарно борбена јединица омладине, НС организација са којом је Крв и Част дивизија повезана мора тежити свим старосним добима и концентрисати се на традиционални политички рад као што су: едукација, пропаганда, стварање националних и локалних огранака и учествовање у општем политичком животу и борби “нашег” друштва. Овакве организације постоје још од краја Другог светског рата али су врло мало или уопште нису напредовале. Због чега?

Главни разлог за недостатак напретка ових јавних НС оранизација и партија је њихово наивно уверење у сопствену исправност. Упркос мојој мржњи према демократији, они и даље верују у могућности које она пружа. И, када се деси неизбежно: ZOG узврати ударац, групе упознају државни терор са импотентном огорченошћу и патетичним јадиковањем. Губитници не привлаче победнике. А ZOG тако води намештену, непобедиву игру. Када се НС партије суоче са овом чињеницом, оне или падају у фрустрацију или покушавају да се дистанцирају од сопствених идеја, издајући своје идеале за пар уступака демонске демократије. Наравно, све је то узалуд. Људи нису тако глупи. Ако неће да подрже искреног Национал Социјалисту, неће прихватити ни неискреног. А ако би, упркос свему, то и хтели, медијске кртице ZOG-а ће се добро потрудити да њихову прошлост прикажу у пуном светлу маси којој ова “НС” организација покушава да се додвори.

Национал Социјалистичка организација мора избећи мамце и замке демократије. Као Национал Социјалисти морамо знати да данашња такозвана демократија не функционише и да није ни створена да функционише. Створио ју је ZOG. Ту нисмо ни позвани нити смо добродошли. А ако нам се и дозволи да се прикључимо масонском/Мојсијевом племену демонских мафијаша, против нас су уперена сва средства политичког терора које је ZOG створио као наопаку историју. Немамо никакве шансе. У најбољем случају губимо сва средства у узалудном покушају да “добијемо” шаку гласова. У најгорем случају губимо и кредибилитет и част у фаталном покушају да преваримо вечног преваранта. У оба случаја ми не само да губимо – ми смо изгубљени а са нам и наша раса.

Наше организације треба да се усмере на потпуно другачије ствари, а не да играју по правилима Талмуда демократа. Наши задаци су огромни а средства ограничена. Од највеће важности је да се поново усредсредимо на праве приоритете.

У “прошлим” данима (1945-1975) НС и фашистичке организације су биле ексклузивна места (нажалост по броју људи а не по средствима) где се на придошлице гледало са сумњом и неповерењем. Страх од Тајне службе или црвене инфилтрације одржао је регрутовање на ниском нивоу а политички “инцест” је дегенерисао ове организације и “партије”. Та времена су била обележена опсесијом непријатељског прогањања и сопствене савршености (звучи јеврејски…). Ако нису нестале због недостатка средстава, изумрле су после смрти својих вођа или су биле забрањене због насиља или због употребе забрањених симбола. Ове организације и даље постоје као приватни клубови за остареле и огорчене људе из прошлости.

Ово ће се све променити напретком британског Националног Фронта (NF), од ког су потекли WP rock и Крв и Част. Сви су били позвани да се придруже. Мало образовања и још мање дисциплине, била је то игра бројки. Али, како је дошло, тако је и отишло. Услед унутрашњих свађи, проистеклих из недостатака идеолошке оријентације као и борбе око средстава моћи, NF се распао. Формирана је “нова” партија (Британска национална партија) која је имала исте проблеме.

У Шведској, отворена Национал Социјалистичка организација, Национал Социјалистички Фронт (NSF), искусила је исте симптоме. NSF је несумњиво најуспешнија НС организација на свету након убиства вође Америчке нацистичке партије, George Lincoln Rockwell-а. Регрутовање међу младима је било примарно и разни састанци и концерти (које је организовао Крв и Част ) бројали су око 100 до 200 присталица између 15 и 25 година – упркос унутрашњој тајности и спољашњем полицијском малтретирању. Постојао је стални прилив нових младих и перспективних људи. Мада је и поред више ритуалних скупова и WP концерата мало било понуђено самом члану. А у исто време, младићи и девојке из покрета су највероватније под сталним нападом од стране родитеља, пријатеља, колега…због свог политичког ангажовања. Тим људима је потребан чврст темељ за своја убеђења што се, на политичком нивоу, односи на идеолошку едукацију а, на личном, се односи на пријатељство међу браћом и сестрама по оружју.

Чињеница је да је већина регрута пришла покрету пре због утицаја пријатеља него због политичког становишта. Овде постоји ризик од тога шта ће преовладати. Ако пријатељ одлучи, из било ког разлога, да прекине чланство, постоји велики ризик да он или она неће отићи сами. Нажалост, осим ватрених говора на редовним меморијалним концертима, није било и још увек нема организоване идеолошке и политичке обуке. А друштвене везе потребне за одржавање духа заједништва се углавном састоје од приватних забава и окупљања у пабу. Тако да је за рушење екипе потребно само да централна фигура посрне и да се тада остали нађу у дивљини као лак плен бесних родитеља, негативних момака и девојака и не-политичких пријатеља. Недавно су шведске ZOG новине објавиле серију чланака мржње са циљем да социјално

жигошу НС активисте. То је резултирало незаконитим отказима, избацивањем из синдиката и насиљем усмереним против “разоткривених нациста”. У таквим временима, јака уверења и подршка других Национал Социјалиста је од пресудног значаја.

Ако NSF преживи ова искушења, требало би да научи лекцију за будућност. А све друге НС организације би требало да пажљиво проуче овај случај јер он јасно указује на потребу за комбиновањем заједништва и идеолошке свести НС организација старих времена и активне стратегије регрутовања модерног НС покрета. Једно без другог једноставно не функционише – или бар не на дужи период. А наша борба за коначну победу не само да ће бити тешка већ засигурно и врло дуга.

Друштвене активности, као што су концерти и забаве, морају бити редовно организоване да би људи остали унутар једне екипе. Овакве активности не само да смањују искушења ”спољњег света” већ и привлаче нове регруте. Али њима је, као и “старој гарди” потребно више од забаве, игара и помпезних меморијалних ритуала. Едукација кроз идеолошка предавања, као и борбени задаци на демонстрацијама, маршевима…су неопходни не само због саме организације већ су од виталног значаја и за формирање појединца као правог политичког војника.

Створити организацију је једно, а знати шта са њом учинити је нешто сасвим друго. Јасно смо ставили до знања да сврха НС организације није да се игра парламента са “демократским” олошем. То би било узалудно и само-деструктивно. Шта би онда требало урадити?

Примарни задатак НС организације сада је да регрутује, окупља и активира оне Национал Социјалисте који већ постоје у народу. Цифре могу да варирају од земље до земље, али се свакако могу изразити у хиљадама, ако не и више, у “неразвијеним” земљама. Многи су пронашли своју веру кроз сопствене напоре – што се односи на усамљенике који чекају озбиљну алтернативу. Друге су изневерила једва постојећа или ограничена НС ангажовања – разочарани саборци су се (у најбољем случају) повукли у отпор без вође или су (у најгорем случају) прихватили обичан живот просечног човека. Ове људе можемо придобити само снагом и професионализмом. А када се то деси, они ће чинити јаку потпору са искуством и снагом воље. Арогантан став према овим људима као да су губитници који су се предали је разумљив али и често неправедан и лицемеран. Многи лајави млади “нацисти”, који су били на водећим позицијама, су се разбежали као пацови када је постало густо – већина се никада више није појавила, осим можда у трач рубрици ZOG медија.

Грађење нове НС организације није лак задатак, али се више препоручује него покушај да се удахне живот устајалој и полумртвој организацији јер је стара организација можда већ отерала и удаљила људе од себе својом неактивношћу (или, нажалост, глупошћу). Таква организација засигурно има и мумифицирано вођство које није вољно за промене због личног недостатка снаге и ризика да се нешто реално уради. Међутим, у неким случајевима се ради о већ постојећој и функционалној групи која заслужује подршку и има потенцијал за будућност.

Да би се осигурао прилив нових и “старих” регрута и да би се они задржали, грађење инфраструктуре организације је подједнако важно као и спољашње активности (састанци, демонстрације, маршеви, продаја материјала, дељење летака…). Установљавање главног штаба, набављање пресе за штампу и сл. спашава покрет од бојкота – било да се ради о штампању пропаганде или изнајмљивању сале за састанке – и осигурава да операција тече глатко и релативно независно од било ког извора на који ZOG може да утиче. Нажалост, само неколико организација свој део операције прихвата као озбиљан посао. Ово је отворило пут профитирајућим паразитима које мотивише похлепа и не оптерећује их политички рад или “наци” жиг. Наравно, важно је да се покрет реши ових пијавица, али искрено речено, често се

сам покрет отвара за све израбљиваче због сопственог недостатка интереса или због недостатка способности везаних за новац. У неким случајевима је паметније удружити се са поштенијим предузетницима где обе стране могу бити на добитку. Производи приватне иницијативе су углавном високог стандарда и одређене пропагандне вредности. Ово не треба порицати. А с друге стране, ови бизнисмени живе од људи који подржавају покрет. То се односи на људе из обезбеђења на исплативим концертима и на потрошаче “наци” робе. Требало би да бар део ових прихода добије и покрет. У мафијашким круговима ово би било означено као рекет, а у религиозним круговима као донација…

Било како било, немогуће је спречити НС покрет да производи своју робу. Крв и Част Скандинавија контролише штампарије, издавачке куће, музичке куће и поруџбине преко поште. Ово је добро дошло огранизацијама као што је већ поменути NSF. У каснијим данима славе, британска дивизија је основала сопствену политичку организацију (National Socialist Alliance) и прву, британску и политички контролисану издавачку кућу (ISD). Због “енглеске болести” оговарања, интрига и унутрашњег рата, NSA се распала. ISD издавачка кућа која је представила бендове као што су Warlord, Squadron, Ken&Stigger, била је саботирана похлепом неких умишљених поп звезда које су ублаживале своје поруке да би уживали у сјајним корицама и великим хонорарима комерцијалних фирми. Пошто је британска WP сцена враћена тамо одакле је и протекла (у руке немачких предузетника), скандинавска Крв и Част дивизија је почела да помаже радикалној фракцији британског Крв и Част покрета у обнови ISD. Ово је прича настала из ужасног конфликта између личне похлепе и политичког аматерства.

У неколико земаља Крв и Част покрет је далеко стигао у изградњи комерцијалног сервиса. То је и разумљиво с обзиром да је Крв и Част покрету главна мета омладина, а његове главне активности се крећу око White Power музичке сцене. На ово не треба гледати као на сукоб интереса. Главни циљ Крв и Част покрета је да помаже НС организацијама, а јак и виталан Крв и Част је од велике важности за НС партију једне земље.

Међутим, не виде сви баш ствари овако. Трагична прича о прекиду веза између партије и Крв и Част долази из Данске. Овде је локални огранак покрета Крв и Част активно подржавао и помагао Дански Национал Социјалистички Покрет (DNSB). Маршеви у част Rudolf Hess-а 1997. и 1998. године у Koge-у и Greve-у не би били одржани да није било људи из Крв и Част (данског и шведског). Због потпуно неоснованог страха да ће Крв и Част преузети DNSB, његов вођа, Jonny Hansen, је захтевао да се дански Крв и Част расформира. Пошто се то није десило, он је избацио све чланове који су били повезани са Крв и Част и прекинуо је сваки даљи контакт са Крв и Част вођством – укључујући и саборце који су годинама радили и жртвовали се за Hansen-а и његову организацију. Резултат свега овог је био да је Крв и Част убрзо постао једина активна и водећа НС група у Данској, док се DNSB претворио у малу организацију патетичне неактивности. 1999. године Крв и Част је одржао сопствени марш у част Rudolf Hess-а, док је DNSB морао да откаже планове због недостатка људи. Свесни овога, Црвени су одлучили да свим силама нападну штаб DNSB у Greve-у. Доследни својој кукавичкој природи чували су снагу док из куће нису изашли сви НС активисти. Приметивши бригаду наоружаних терориста спремних да уђу у кућу пошто су неуспешно покушали да отрују пса чувара, Jonny Hansen је лично био приморан да растера црвену банду. Четири комунистичка војника су тешко повређена када је као тенковским нападом улетео у црвену руљу својим личним аутом! Он је сада оптужен за покушај убиства и могао би бити затворен на неколико година. Његов “злочин” је то што је бранио свој посед, али може очекивати мало разумевања и још мање милости од правних лешинара ZOG-а.

Поука ове тужне приче је јасна. Да DNSB није глупо прекинуо везе са својим пријатељима, и даље би имао довољно људи не само за демонстрације и маршеве већ и за

одбрану свог штаба. Испоставило се да је Hansen остао сам а и терет одбране је пуном тежином пао на вођина леђа. Оваква ситуација са трагичним последицама је неприхватљива. Ми се не љутимо и сво наше саосећање и солидарност су упућени Hansen-у. Али не можемо да се не запитамо да ли Jonny-у у ћелији недостају легије C18 гладијатора, Крв и Част skinheads-а и патриотских хулигана којима је он сам ускратио шансу да своју снагу и време пруже DNSB-у.

ОРГАНИЗАЦИОНЕ СТРУКТУРЕ

Мрежа, отпор без вође, едукација, друштвене активности – све су то прилично апстрактни појмови. Када се ради о свакодневном вођењу организације – било да је у питању Крв и Част или НС партија – потребне су нам структуре исто као и идеали, идеје, стратегије и тактике.

У почетку послератног периода постојале су углавном две врсте организационих структура. Интелектуалци, друштвени клубови и организације са поштанским фахом су углавном имале извршни одбор са “вођом” који није био ни налик класичном фашистичком фиреру. Понекад су се његови (ретко, њени) квалитети огледали у некој академској титули, а некад се то односило на рачун у банци. Доста малих операција углавном интелектуалног типа, је финансирао сам вођа. (Један случај вредан помена који се издигао изнад осталих је Oswald Mosley-ев покрет (Union Movement) и то не само захваљујући друштвеном положају и приватном богатству већ и због његове храбрости, харизме и искуства такође). Постојао је такође и ”лудачки руб“ са самониклим и лименим “фирерима” који су се појављивали и изазивали шокантне потресе а затим су нестајали – или у сигурност обичног живота или под окриље затворског система (понекад чак и у лудницу!) или у подземље KGB-а, CIA-е и MOSSAD-а. Постоје, наравно, и неки важни изузеци. Један од њих је Америчка нацистичка партија (ANP) George Lincoln Rockwell-а, а други је шведска Nordic Reich Party (NRP) вођена верним и стабилним Национал Социјалистом Göran Assar Oredsson-ом. У неким случајевима, обе категорије нису успеле да остваре прави успех, мада су организације као што су ANP, Union Movement и NRP оставиле значајан траг у НС историји и послужиле су за регрутацију данашњих НС ветерана.

Последњи покушај да се створи Фирер био је од стране NSF-а у Шведској. Напори да се свори култ око младог “нацисте” Anders Högström-а су биле узалуд, делом зато што Швеђани нису погодан тип народа за “принцип вођства”, а и зато што је Högström био више “изабран” него што је он то заиста заслужио својим квалитетима и амбицијама. Све је пропало када је “фирер” откривен у јавности у великој новинарској кампањи против шведских Национал Социјалиста. Упркос ранијој храбрости Högström се нечасно повукао и NSF сада води одбор састављен од доказаних активиста – тужније али мудрије.

Организовати НС покрет 2000. године око свевладајућег вође није препоручљиво. Наши људи не поседују квалитете правог Фирера а ни менталитет да прихвате једног таквог апсолутног владара. Док је за Крв и Част, због карактера и активности, најбоље да има опуштенију форму организације, НС партија мора бити организована на традиционалан начин – бар док може легално да функционише. Иако сматрам да је Фирер-стил вођства неподесан за данашње НС организације, нема потребе ићи у супротну крајност. Нажалост, наши људи имају тенденцију да, када демократија ухвати корена, направе поприличну гужву. Ово је болест која углавном мучи не-НС патриотске партије народног типа, али, свеједно, треба бити на опрезу. Кап здраве аријевске демократије је више него довољна. Не треба да правимо пародију од ионако већ траги-комичног система. Изнад сврхе ове књиге је да анализира и износи тачан

однос између ауторитета и демократије. Свака организација би требало на овоме да ради, узимајући у обзир све аспекте – традицију, ситуацију, карактер чланства као и вођства, локалне законе – где би ефикасност и снага биле од главног значаја.

Године које долазе

Ако су учвршћивање наших позиција регрутовањем већ постојећих Национал Социјалиста и грађење модерне инфраструктуре задаци данашњице, шта треба радити у будућности? Сврха вођења НС организације – Крв и Част покрета или неке НС партије је да придобије утицај и потпуну моћ за покрет и његову идеологију. То није баш лак задатак и дефинитивно неће бити завршен у блиској будућности. Снови о брзом успеху – било преко гласачке кутије или преко нишана – су погрешни колико су и опасни. Нада да ће придобити људе лаким решењем (или илузијама) вам може донети популарност за краћи временски период, али ће људи ускоро или прозрети ваше фантазије или ће отићи разочарани и исфрустрирани недостатком значанијег напретка. Као Национал Социјалисти морамо се суочити са реалношћу и научити да живимо са њом. Пред нама је дуг пут. И боље је да од самог почетка имамо праву обућу за то, значи, чизме а не шимике.

Не може се са сигурношћу рећи да ли ћемо победити или изгубити. То је тужна чињеница. Шта год да се деси, једина утеха нам је да смо обавили своју дужност, а ако у својој намери не успемо, цео свет ће изгубити. Нема никаквих шанси да ционисти могу владати светом без цивилизацијског и стабилизацијског ефекта аријевске расе. Тада би се и Изабрани удавили у блату, а земља би била насељена изумирућом врстом људи нижег ранга који би били растрзани болестима, ошамућени огромним теретом осакаћене цивилизације услед повратка закона џунгле.

Али још увек имамо шансу за победу. Имамо лек за болести земље. Ако будемо успели да нађемо рецепт за напредак и пут до моћи, онда нам преостаје још само да издржимо до коначне битке. Да ли ће НС покрет бити инспирација, катализатор, идејни носилац или главна снага националне револуције, немогуће је рећи. Без обзира на све, сваки НС покрет Белих нација има дужност да спроводи у дело своје идеје и да се, тражећи подршку и делећи знање са националним револуционарним снагама других земаља, концентрише на стварање сопственог покрета и стратегије која одговара ситуацији у земљи.

Религијске/културне организације

Постоји доста организација овог типа, и “паганских” и “хришћанских”. Оне углавном и из очигледних разлога не сарађују добро. Ипак, наћи ћете присталице оба типа уједињене у политичким организацијама и партијама. Ја сам нешто што се може описати као агностик и на срећу није сврха ове књиге да се бави религијским питањима. У Америци постоји дуга традиција хришћанског аријевства као и популаран тренд усмерен ка Одинизму. Иако је прва категорија политички јача и активнија, друга је од веће културолошке вредности за нашу ствар и враћа наше људе коренима. Неки од најбољих НС магазина су посвећени различитим религијским аспектима или културног “Wotanism”-а (морам да нагласим да тај термин слабо користим). Као што је речено, нећу да смањујем важност улоге коју су неке групе, као што су Identity Christian, Aryan Nations и Ku Klux Klan, одиграле у уједињењу Белих активиста широм Америке и Европе.

Ове религијске и културне организације играју важну улогу у НС борби. Ипак, ни религијски фанатизам и фантазије, ни опседнутост историјом и кутурни митови не треба да нам скрену пажњу са суштине наше борбе, а то је политичка борба за опстанак наше беле расе.

Не-НС Организације

У суштини, има четири начина на који Национал Социјалисти и национални револуционари могу да се носе са не-НС патриотским или националистичким организацијама:

1.Игнорисати их.2.Супротставити им се.3.Сарађивати са њима.4.Придружити им се.Избор зависи од политичке ситације у вашој земљи, од тога да ли су НС организације

легалне или забрањене; да ли постоји нека успешна не-НС организација која нам може бити корисна; да ли је пријатељски или непријатељски настројена према нашој идеологији; да ли је просто народна, врло патриотска или заправо националистичка.

Ако су НС организације још увек легалне, препоручио бих да се НС покрет концентрише на сопствене активности и да игнорише не-НС “алтернативу”, углавном зато што су нам људи и концентрација потребни за наш смер. Други разлог је тај што је НС организација углавном много мања од патриотске партије која функционише у оквиру система и ако привуче превише пажње може се десити да поведе слабије у већу и “гламурнију” и дефинитивно сигурнију алтернативу – упркос овим НС аргументима који су против тога. Ово се односи углавном на многе народне партије у Запаној и Источној Европи.

Мада, постоје изузеци. Ако је не-НС група (отворено или тајно) пријатељски настројена према нашој групи, требало би успоставити неку врсту сарадње. Врло вероватно би та сарадња била дискретна, јер би свака не-НС патриотска партија озбиљно уздрмала свој “имиџ” у очима демократије сарађујући са “злим нацистима”. Национал Социјалисти би требало такође да буду на опрезу. Превише блиски односи би могли, као што је раније речено, да неке опортунистичке елементе одвоје од Национал Социјализма и одведу их под окриље демократског друштва. Најпознатији пример партија које се могу сврстати у ову категорију су британски NF и BNP, француски FN и немачки NPD и Volksunion.

Ако не-НС организација није само не-Национал Социјалистичка већ се и активно супротставља тој идеологији и користи се псеудо-национализмом, не треба напомињати да је активан став против такве партије од највећег значаја. Што је та партија успешнија, то је потребније приказати је онаквом каква заиста јесте: политичка превара коју воде политички лажљивци и преваранти. Пример за ово је партија Jörg Haider-а у Аустрији. Од самог почетка је лукаво искоришћавао националистичка осећања и аргументе а када је дошао на високу позицију, брзо се продао. Пре него што се потпуно разоткрио, преварио је доста искрених националиста НС и не-НС варијације.

Можда ће доћи време када ће потпуна сарадња бити неизбежна. Ако Национал Социјализам буде забрањен и непостоје друге – илегалније – опције, прикључивање не-НС организацији може бити прихватљиво. Постоји, наравно, и могућност да се створи сопствена алтернативна организација – грађена од Национал Социјализма, али вођење овакве организације може бити јако тешко. Можете изгубити ону јединствену инспирацију и привлачност самог НС фактора, а могућност нових забрана је увек присутна јер ZOG може да “дефинише” Национал Социјализам мање-више како му одговара.

Додатне напомене

Поменућу још неке ствари везане за структурална питања. ”Демократске” партије воле да деле своје организације по старости и полу. Теоријски би омладинске дивизије и женске групе требало не само да се сконцентришу на те специфичне огранке већ и да функционишу као посебни регрутни механизам. Лично мислим да таква сегрегација више одваја омладину и жене од главне организације, а самим тим и од важнијих политичких активности и одлука.

У оквиру Крв и Част покрета, постојање одвојене омладинске организације би једноставно било немогуће. Пре свега зато што покрет углавном и чини омладина, а ветерани који су у мањини, упркос свом младом окружењу и сопственом “младалачком” духу, нису подесни за вођење свакодневних активности организације као што је Крв и Част.

Да ли би требало да постоји посебна женска група? У овој фази, мислим да не би. Недостаје нам образовано и професионално вођство и међу мушкарцима и међу женама. Увек постоји ризик да би људи који су стварно потребни централној организацији добили задатак да воде женску организацију или омладински фронт, свеједно. Нарочито је женској групи потребно доста напорног рада због врло малог броја девојака и дама у оквиру и око нашег Покрета у овом тренутку. Заправо, мешање полова је пожељно и због тога што нам је потребно више људства (без обзира на пол) а и не може се порећи регрутна моћ жена. Опростите што звучим “сексистички”, али који би се то људи прикључили искључиво мушкој организацији?

Постоји такође опасност да се активна девојка стави на чело минијатурног “женског фронта” чиме се губи њена улога у главној организацији, а повећава ризик од њеног “премора” због превеликог посла да би се створило нешто што се већ показало као релативно узалудним у овој фази.

Аријевски мушкарци и аријевске жене се међусобно допуњавају и треба да раде заједно. Али, постоје случајеви када су мушкарци учинили доста пропуста и жене преузеле иницијативу. Овакве организације, наравно, имају право да постоје, такође су се показале као веома корисне у борби нашег покрета. Признајем, има их мало али бих волео да истакнем мрежу око одличног магазина "Sigrdrifa" и WAU (Women for Aryan Unity) које имају огранке у неколико земаља, као сјајан пример валкирске моћи.

Тачно је да је NSDAP имао неколико омладинских група и женских организација, али се овде ради о феномену који се појавио релативно касно у развоју ове партије која је од снажне групе од седморо људи доспела до масовног покрета који је, на крају, освојио потпуну и апсолутну моћ над немачким друштвом и народом.

Када дође дан да нова НС партија досегне бар делић те моћи, онда ћемо поново покренути ово питање. До тада би требало да сви будемо и делујемо уједињени у једном чврстом покрету, без обзира на пол и године, уједињени искључиво нашом вољом и способношћу да се боримо.

Са друге стране, не-НС партија која учествује у нормалном парламенталном животу, може имати користи од таквог одвајања. Али овакве партијске структуре треба да се појаве кад за то постоји потреба, а не због тога што импресивно делују на папиру.

Треће поглавље:ПРОПАГАНДА

Пропаганда је неопходна да би се придобили нови људи заинтересовани за нашу ствар. Такође је потребна да би се другим Национал Социјалистима показао ниво активности и професионализма који је наша организација постигла. Запамтите, у овој фази то се може показати важнијим него допрети до илузивне и митске “масе”. И вероватније је да постоји више “старих” неорганизованих Национал Социјалиста него што има “нових” потенцијала.

Због тога, већина наше пропаганде треба да буде усмерена на нашу врсту људи. Ово је обавезно за Крв и Част јер функционише углавном у средини која је већ мање-више Национал Социјалистичка. У овој фази, исто важи и за већину НС организација. Оне морају да регрутују људе из својих редова и надограђују основу на онима који су већ очврсли (али су можда неорганизовани) национални револуционари.

Што се тиче не-НС националистичких или народних партија, главни део пропаганде би требало да буде усмерен на широке народне масе, да би се придобили не само чланови већ и симпатизери и гласачи.

(У ово поглавље нисам уврстио едукативни материјал као што су курсеви и књиге. Наравно, наши непријатељи и то убрајају у “пропаганду” иако није ни по семантичкој дефиницији, ни по карактеру).

Пропаганда се дефинише по типу и садржају. Постоје многе форме пропаганде али оне би све требало да представљају НС идеју – у било ком погледу и облику. Ево листе најчешћих пропагандних оруђа:

1.Летци и постери2.Новине, магазини, фанзини3.Дискови4.Видео издања5.Интернет6.Концерти7.Скупови, демонстрације, маршеви8.Радио и ТВ9.Мајице, значке, пришивачи, заставе, шалови… Пређимо само брзо преко ове листе.Летци и постери су, у великој мери, оруђе прошлости. Новине и магазини су и даље

утицајни али су изгубили доста од свог значаја због интернета. Према ционистичким изворима постоји 20% шансе да завршите на “наци” сајту уколико тражите информације о “холокаусту”. Дискови су, наравно, део садашњице. Постоји сигурно више од хиљаду различитих White pride, RAC, Viking rock наслова, у преко два милиона CD копија, не рачунајући копије на касетама и mp3 верзије. Видео издања нису достигла тако велике бројке, али су компаније као што су NS88, Warrior Video и Ainaskin издале преко 100 наслова, од старих пропагандних видео издања Трећег Рајха до најновијих концерата, као и легендарни “Kriegsberichter” серијал WP пропаганде MTV типа. Број политичких скупова је, нажалост, све мањи у односу на WP концерте. Неопходно је комбиновати идеолошки елемент политичког скупа са јачим пропагандним ефектом рок концерта, као што то раде скандинавски Крв и Част огранци. Услед мањка људства, демонстрације нису честе као што би требало да буду, а маршеви су још ређи. Комбиновање приказивања активизма и снаге са атрактивним регрутним подстреком као што је концерт, показало се прилично ефикасним. НС радио станице постоје али их је мало и удаљене су. Најпознатији радио Oasen емитује свој програм из штаба данског НС покрета. Постоје и радио станице мање-више НС профила у Сједињеним Америчким Државама али досежу до малог броја људи и прецењене су као пропагандно средство. Што се тиче телевизије, постоји одлична “Race and Reason” на америчкој кабловској телевизији. Али, у светским оквирима, ТВ

готово и не постоји као НС пропагандно средство. А пошто је значај радија прецењен, значај мајица, значки, пришивача… је дефинитивно потцењен. Овде се ради о “модном свету нациста” који формирају омладину и шаље отворену али јасну поруку људима на улици.

За нека пропагандна оруђа потребно је још коментара.“Дистрибуција пропагандног материјала” је раније била више или мање синоним за

дељење летака. Велике компаније које су покривале градове и предграђа пропагандним материјалом су биле знак ефикасног покрета. Уколико би сте успели да покријете неке зидове и прозоре својим (углавном провокативним) постерима, то би био прави успех! Нажалост, потпуни ефекат ових напорних и скупоцених операција је био минималан, нарочито ако се ради о напорима НС групе. Потребно је више од летка, углавном лоше одштампаног – да би се супротставили дневној масовној пропаганди ZOG новина. А шанса да се преко летка нађе не само неки ”нациста” већ и неко ко би се укључио у акцију, била је још увек микроскопски мала. За не-НС партију, која учествује на изборима, масовна дистрибуција летака пре избора увек има смисла, али би за НС покрет друга средства требало да имају приоритет – и на финансијском и на активистичком нивоу. Ипак, пажљиво планирани брзи напади где се летци деле у ограниченом подручју, могу да буду корисни, нарочито ако се ради о неком великом догађају везаном за било шта, од фудбалске утакмице до посете непожељне особе. Ове летке не треба делити на милионе, већ ће погађање правих особа готово увек резултирати великом пажњом медија. Мада, већина људи који ће отрчати до медија са копијом летка ће бити негативно настројена. То у суштини није битно ако је летак добро срочен о некој актуелној или у том смислу контраверзној теми и ако је професионално урађен. Добра идеја је и одштампати адресу ваше организације крупним, задебљалим словима на почетку летка а не ситним словима на полеђини, како је то уобичајено. У тим случајевима постоји велика шанса да ће адреса и порука бити одштампане у великим локалним новинама. Тако да би то испало као бесплатна рекламна порука коју ће прочитати знатно више људи него што би то иначе био случај са вашом дистрибуцијом. Наравно, порука ће на овај или онај начин бити изокренута. Новинари и уредници нису пријатељи патриотизма и Национал Социјализма. Ипак, они који су већ учени у нашем смеру ће прозрети већину ако не и ову новинарску ђубрад. А појављивањем у новинама се показујете и пријатељима и новинарима као активна јединица.

Постери углавном функционишу на исти начин, па не морате облепити цео град (мада би фантастично изгледало!). Неколико стратешки добро постављених ће имати ефекта. Пошто су постери скупи и лаке су мете црвених ноктију (а при том не мислим на нокте елегантних дама), на срећу, можете се послужити старим триковима мешања лепка са парчићима стакла и тако ћете додати крвав печат бола свима њима.

Док правих новина има релативно мало у НС круговима (већина се издаје у Сједињеним Државама као што су The New Order, NS Kampfruf, WAR и The Truth At Last и излазе скоро месечно или двомесечно), магазина и фанзина има превише. Нажалост, превише их изађе само једном или двапута, а потом нестану – као и претплата коју сте послали на неки поштански фах. Али да будемо искрени, постоје и неки добри који су присутни већ неко време. Амерички Resistance и шведски Nordland су поставили нове стандарде што се тиче презентације, сјајни су и у боји. Ово је наравно, у принципу, одлично, али у тешком свету НС-а може вам се и обити у главу. Resistance је привукао пажњу америчке пореске мафије и био је нападнут од стране ZOG-а пуном снагом што је изазвало да се његов бивши уредник преокрене и потпуно изађе из покрета. Било је потребно доста добрих људи, много енергије и велики капитал да би се поново покренуо. ”Nordland” је био још скупљи пројекат и није му било од помоћи то што су му читаоци били ограничени на људе који разумеју шведски језик. Наравно, Шведска је имала доста удела у WP rock индустрији и тржишту, али то није било довљно да се подмире трошкови

таквог магазина. Правно узнемиравање његових издавача и медијска кампања терора против потенционалних купаца су довеле до финансијског банкрота и политичког колапса. Све похвале од стране НС група нису тада биле од помоћи.

Шта је поука? Да, надам се да нас је ово научило да будемо реални, јер чак и да скупимо сав новац који поседујемо нећемо направити магазин сличан уобичајеном капиталистичком стандарду. Палета боја и блистав папир ће вам донети поштовање и дивљење међу својима, али по коју цену? За магазин на енглеском језику то се може исплатити, с обзиром на огромно тржиште. А за мање земље? Нема шансе. Потреба за редовним сталним издавањем је знатно битнија од луксуза. При томе, не мислим да би требали да будемо јефтини у издавачком смислу – добар изглед је важан али само до одређеног степена. Садржај је, наравно, још важнији, као и средства да би се постојање магазина одржало. Не би требало да заборавимо да се као национални револуционари можемо наћи ускоро у сопственом дворишту штампајући издања. Дефинитивно нема потребе бити размажен и допустити арогантној мегаломанији да избрише здрав реализам.

Наравно, уредник одлучује о садржају наших новина. Потрене су нам различите врсте штампе које покривају све аспекте нашег убеђења, пре свега у духу НС-а (ту реч слободније користим). Постоје неке добре новине, магазини и фанзини који су из једног или више разлога (добри или лоши) ограничени на идеју националног патриотизма или чак популизма. Они могу садржати корисне информације (нарочито вести) и упркос њиховим идеолошким недостацима заслужују пажљиво читање и годишњу претплату. Али на ове новине треба гледати као на допуну НС новина. Тачно је да НС медији често не могу да достигну величину и редовност мање контраверзних магазина, али оно што им недостаје у изгледу и броју издања углавном се надокнађује садржајем. Не треба заборавити на то да је продаја НС новина важан и често неопходан извор прихода за НС групу.

Последњих 5 година, интернет је заменио магазине као главно средство комуникације НС покрета. Постоји велики број “наци” сајтова који се стално повећава и они су углавном и професионално урађени и одличног су садржаја. Е-mail је у великој мери учинио да скупи и ризични телефонски позив као и врло спора пошта, постану беспотребни. Постоје и chat канали као што је IRC на којима има доста Национал Социјалиста. Chat може бити од користи за упознавање људи и дискутовање о политици, решавање проблема и несугласица као и за генерално зближавање међу саборцима. Ипак, превише људи користи ове канале као форум за оговарање и клевету, као и за детињасте непристојности. Американци су у овоме најгори, али ни Европљани нису много бољи, жао ми је што то морам да закључим. Дефинитивно нам је потребна “интернет стража” која би искоренила инфилтраторе, оне проблематичне и перверзне који се “забављају” кријући се у сигурности углађених “наци” надимака.

Интернет нам пружа бескрајне могућности али треба бити на опрезу. ZOG цензори се стално труде да саботирају слободу нета. Удружите се са правим борцима за слободу и чувајте наше право слободе изражавања. То је наш последњи али највећи адут. Са друге стране, не треба ни прецењивати утицај пропаганде, јер се неки тако повлаче у мир и сигурност свог компјутерског света. Треба запамтити да без правог учествовања и конкретних активности, нет није ништа друго до виртуелна реалност.

Сада ћу говорити о другом пропагандном средству, а то су дискови. Прва White Power музика (не рачунјући борбене химне Трећег Рајха) се појавила 60-тих година. И клановски оријентисани певачи као што су Johnny Rebel као и “нацисти” попут Odis Cochran & the Three Bigots су снимили албуме и синглове класичне, западњачке кантри музике са јаким Белим расистичким текстовима. Сви ови невероватни снимци данас постоје на дисковима, али су скоро 20 година лутали НС сценом као осредње касетне верзије. Онда се појавио Ian Stuart

Donaldson и Skrewdriver и скоро ништа више није било исто. White Power је ушао у свет музике! У почетку – изузев пар легендарних синглова, Skrewdriver и остали WP бендови инспирисани ”белом буком” – британском и немачком – снимили су музику за немачку популарну панк издавачку кућу Rock`O´ Rama. Касније је прва НС издавачка кућа - Rebelles Europеens - снимила серију плоча са сада већ класичним бендовима из целе Европе, укључујући Dirlewanger, Lionheart и No Remorse. Тада је музика још увек била једва више од узбудљиве новотарије. Прави налет је дошао појавом дискова. Звук White Power музике и поруке аријевског поноса нашли су пут до више хиљада ушију белаца широм света. Стварала се једна нова омладинска култура!

Ово је била шанса коју су НС пропагандисти чекали и, на срећу, захваљујући Ian Stuart-овој организацији Крв и Част, нису је пропустили. WP музичка машинерија је производила националистичке и НС дискове у константном ритму од почетка `90-их и постајала је све професионалнија и по изгледу и по учинку. Свака Бела заједница има WP rock фанове и WP извођаче. Различитост у музичком стилу се такође развија, укључујући oi!, punk, rock, rock`n´roll, heavy metal, black metal, trash metal, death metal, pop, country & western, folk па чак и techno.

Ово баш звучи као бајка, зар не? Нажалост, постоји и она друга, тамна и понекад ружна страна медаље. Десетине хиљада дикова представљају милионе долара што привлачи профитере. Заправо, наши људи нису бизнисмени, ни позанимању ни по инстинкту и у томе нема ничег лошег. Многи ће чак рећи да је то позитиван доказ идеализма. Међутим, ако имате посла са великим новцем који потиче од мултинационалног посла у успону, онда овај недостатак знања, искуства и предузетничког духа може да нанесе озбиљну штету и нашем расуђивању и самој операцији коју водите. Наши људи нису можда корпорацијског типа, али нису ни имуни на похлепу и завист. Бројне приче о конфликтима из националистичке музичке индустрије говоре тужну причу о прекинутим пријатељствима, горким размирицама и агресивним кампањама. У овом хаосу наступа прави профитер. Вођена пожудом за новцем пре него политичком амбицијом, водећи организацију као гладан бизнис пре него као оштру политичку организацију, ова особа ће највероватније завршити са добрим профитом од продаје дискова. Али, не кажем ни то да се људима који раде посвећено пуно радно време не треба то надокнадити. Засновати овако велику и важну операцију искључиво на идеолошкој али повременој помоћи, показало се као катастрофална одлука базирана на псеудо-идеолошким фантазијама, пре него на грубим животним чињеницама. Али не треба заборавити и да је то НАША ствар, наша пропаганда и на крају крајева и извор наших прихода који долазе од наших присталица који хоће да слушају нашу музику и наше текстове. Другим речима, имамо право на свој део. А тачно је и то да величина овог нашег дела директно зависи од наше способности да овај посао урадимо како треба. Онда неће бити места за корпорацијске џепароше нашег покрета.

Ово што ћу рећи можда неће бити политички коректно, нити је у духу бизниса, али део кривице мора пасти на саме извођаче. Постоје тзв. WP музичари који се понашају једва мало боље од музичких проститутки, трче од једне до друге издавачке куће (углавном са мањим WP печатом) како би добили бољи уговор или луксузнију продукцију – опседнути нечувеним хонорарима, спремни да се продају и морално и политички зарад финансијске добити. Наравно, уметнике треба наградити за њихов рад, али њихове потребе нису ништа важније од потреба других сабораца – многи никад не добију ништа за своје политичке активности које их могу коштати посла, породице и слободе. Многи од ових идеалиста никад не искусе ведрију страну НС живота: одлазак на места без решетки на прозорима, бити поздрављен од стране стотина или хиљада фанова уместо љутих момака у плавом или црвеном, добити шансу да свираш

песме свог живота уместо да будеш скоро на смрт претучен, добити бесплатно пиво уместо затворске казне.

Лако је сетити се Ian Stuart-а, човека који је створио WP rock и основао Крв и Част покрет. Изгледа да је знатно теже некима да иду корацима овог ратника, на правом и уском путу Аријевског поноса, храбрости и пожртвовања.

Дискови не доносе само велики извор прихода покрету. Они су исто тако вероватно и најважније пропагандно средство. Због тога треба да испитамо и анализирамо његов садржај. Да ли су сви WP текстови добра пропаганда? Пре свега, само будале - или ZOG тужиоци – схватају ове текстове буквално. Они не представљају политичке програме, декларације или наредбе, већ као и све остале врсте популарне музике представљају вид забаве за одређену врсту људи који у томе налазе спокојност и – у нашем случају – надамо се, инспирацију. Неки националистички дискови садрже текстове који су крајње насилни и/или расистички. Други се једва дотичу политичких тема. Можете бирати од моћи политике до страсти поноса. “Ако је Аријевско, добро је!” требало би да буде основно правило. Али, нажалост, то није тако лако…

Углавном, нису дискови ти који узрокују неке проблеме. Сви музичари дају све од себе и ја не знам ни за један диск који се директно противи нашој борби. Можда се не иде до краја али су националистичка осећања увек ту. А ако нису, онда та музика не припада категорији о којој причам. Мене понекад више брине развој бенда или извор продукције. Нажалост, постоји превише примера бендова који су са сваким новим издањем ублажавали поруке у својим текстовима. То не морају бити неке драстичне промене али на крају постоји ризик од тога да се фановима пренесе мишљење да радикализам и нарочито Национал Социјализам нису тако добра идеја. Извођачи могу имати неколико разлога за ово политичко повлачење. Издавачке куће могу поставити овакве захтеве да би се прилагодиле законима те земље, што је разумљиво и прихватљиво. Али увек постоји шанса да је извођач једноставно променио став – из личног убеђења (у шта највише верујем) или из страха да би ZOG могао да му загорча живот музичара. У таквим случајевима, певач/бенд више не представља позитиван узор или извор инспирације. Напротив, млађи фанови би могли да прате овај пример и онда кукавичлук и опортунизам изненада постају врлине! Сврха сваке пропаганде је да води људе ка нама а не од нас. Нарочито је горко кад неког ко је био у “нашим рукама” од нас одбијају наши “савезници”.

Неки музичари стварно не могу да поднесу притисак и њих треба поштовати када они искрено хоће да наставе са ширењем поруке патриотизма на нивоу који они сами могу да поднесу. Али је потпуно неприхватљива глупост неких тзв. НС бендова који промовишу ове извођаче за нешто што они заправо нису. Без обзира колико је њихова музика популарна или колико су они професионални у сценском наступу, они нису (и углваном и не тврде да јесу) Национал Социјалисти или револуционари и сигурно нису вође нашег покрета – иако су неке застранеле организације покушале да тако представе неке од најпопуларнијих рок звезда. Једноставно је одвратно када неки преваранти гладни профита намерно покушавају да деполитизују нашу музику како би избегли проблеме са законом и да би продали што више дискова легалним путем. Када је једна немачка издавачка кућа која је издала дискове већине највећих имена WP музике изнела свој став у слогану “Само музика, без политике” и одштампала га на својим проклетим дисковима, то значи да су ствари измакле контроли. Својим делима, ови препредени трговци су себе искључили из наших кругова. Крајње је време да наши извођачи ово схвате и престану да свирају са отпадницима.

Наша једина шанса да повратимо контролу над музичким тржиштем је да научимо како се тај посао води професионално. Од јадиковања нема користи. Мада, мало притиска на оне слободоумније елементе може понекад бити неопходно. Ово не звучи “лепо” али једноставно не смемо дозволити да се наше главно пропагандно средство претвори у бувљак. А цену за то

ће и онако плаћати они радикалнији. Док револуционари буду у судници, профитери ће се смејати целим путем од фабрика дискова до банке. Као што сам већ рекао, ово је наша ствар и морамо научити да живимо са њом и не смемо допустити да нам исклизне из шака због немара и аматерства.

Дискови имају доминантну и спектакуларну улогу у нашој пропаганди. Мало мању улогу има интернет који је уско повезан са музичком индустријом. Путем интернета можемо оглашавати наше производе и мање или више слободно изражавати милионима потенцијалних следбеника. Изузев неких инфантилних злоупотреба chat канала, покрет је врло добро одиграо своју игру што се овог тиче. Коришћење интернета је лако научити и минимално кошта и то су искористили млади пионири “наци” простора створивши велику понуду НС, националистичких, ревизионистиких и skinhead сајтова. Овде је буквално небо граница.

Мада ипак постоји “али”. Будите опрезни да вас не заведе скроз тај cyber шарм. Он никад неће моћи да замени конкретну, често мање узбудљиву али и опаснију активност у реалности овоземаљске борбе. Лако је направити виртуелни нови поредак, али то није ништа друго до модерна верзија бајки, дигитални опис наших снова и надања. Може вас инспирисати, привући пажњу и следбенике али је и даље привидан. Права борба захтева крв, зној, сузе, пожртвованост и напоран рад. Дакле, ту нема места за залудне. А за ратнике, гладијаторе и јуришнике које ми тражимо, не постоји краћи пут, нема виртуелних замена, постоји само сурова стварност.

То нас доводи до конкретног и ризичнијег подухвата, нашег присуства и представљања наших ставова јавости. Пола века писања историје од стране победника Другог светског рата и медијско покровитељствo ZOG пискарала, темељно су програмирали већи део популације. Ми нисмо ни политички коректни нити смо добри момци у њиховим очима. Заправо, они нас углавном виде као највеће зло још од времена покојног грофа Дракуле. Не сви, наравно, али они који имају тајне сипатије према нашој идеологији, држе их добро скривене из страха од губитка друштвеног ранга , а већина наших тзв. следбеника се и даље устручава да активно, јавно покаже свету свој НС став. То значи да преостаје само неколицина храбрих. Постоји доста примера сукоба мање групе храбрих “нациста” са руљом црвеног шљама. Наша срца крваре за њих, али морам рећи да су, у већини случајева, њихове жртве биле узалудне или чак и контрапродуктивне. (Ја ово с правом могу рећи јер сам и сам учествовао у неколико оваквих неравноправних борби). У овом тренутку, јавност неће волети “нацисте”. Онда би бар требало да их се плаши. Јавни пораз – без обзира колико сте се добро показали – није добра реклама. Нико не воли губитнике. И да будемо искрени, ко би осим политичког мазохисте био привучен поразом? Тешко да ћемо тако повредити своје непријатеље а и тим харакири акцијама само доприносимо њиховој јачини и самопоуздању.

Спектакуларне демонстрације и маршеве треба изводити са људством које се може супротставити фактору ризика. Требало би да бар имамо поштену шансу да добијемо било који улични окршај који би могао да се деси. Не морамо бити у већини (као што то углавном и није случај) али би требало да имамо агресивну жељу за победом (а углавном је имамо). Последњих година, са приливом младих бораца у наш покрет, ствари су се доста побољшале на овом пољу. А то је чињеница која би требала да посрами псеудоинтелектуалне критичаре skinheads-а и Combat 18 присталица!

Последњих година WP концерти доминирају над осталим активностима приликом којих се људи окупљају. То је и добро и лоше. Позитивно је то што концерти привлаче доста људи и што – бар теоретски – представљају извор прихода за нашу ствар. То што концерата има превише је последица приватне иницијативе корпорацијског типа. Другим речима, новац добијен од оваквих догађаја а који потиче из џепова националиста, иде у џепове профитера.

Многе организације дозвољавају да се ово деси због њихове неспособности да сами организују такве догађаје. У том случају, док се не опамете и док не постану способни за тако нешто, требало би да узимају неку врсту НС пореза од ових бизнисмена. Они и онако добијају новац од наших људи и захваљујући нашим бендовима. Па пошто морају да исплате извођаче, требало би да део профита дају и локалном НС покрету који углавном осигурава и публику и обезбеђење и потрошаче уопште. У исто време би и политички кадрови требали активније да се укључе у ова догађања. Концерт без политичке поруке , изузев оне која постоји у текстовима извођача, је у најбољем случају, непотпун, а у најгорем, губљење времена. (Био сам на тзв. “меморијалним коцертима” где дотични није ни био споменут). Па тако, догађаји које организује Крв и Част Скандинавија садрже и политичко излагање ватреног агитатора и узбудљиве звуке WP музичара.

И запамтите, није вам потребан концерт да бисте привукли људе. Понекад, све што наши саборци желе је да дискутују о политици или на миран начин одају почаст неком хероју. И понекад све што ви треба да желите је да привучете искључиво политичке кадрове. То не значи да су овакви састанци на било који начин досадни. Пажљиво припремљен величанствен простор и свечана атмосфера или потпуно политичка манифестација са добрим говорницима може оставити много јаче утиске и може више допрети до људи него најпрофесионалнији радикални рок извођач. Лично сам присуствовао догађајима оба ова типа и посебно бих истакао Waffen SS маршеве у Будимпешти у организацији мађарских skinheads-а, прославе у част Адолфа Хитлера као и многе регрутне састанке шведске организације NSF и легендарне Rudolf Hess маршеве које су организовали DNSB и Крв и Част Данска.

И, молим вас, не заборавите стара добра дружења приликом којих се људи састају, размењују мишљења, доводе момка или девојку или радозналог пријатеља из комшилука или са посла. Састанете се у локалном пабу, кафићу, пивници – или чак и код куће; попијете мало, попричате пуно (знам да неки воле да обрну тај редослед…), слушате WP музику и заправо се добро проведете. И то је пропаганда такође. Многи су ушли у покрет из потребе за дружењем, преко пријатељства или захваљујући заједничкој сврси живота. Наравно, овакви догађаји морају бити праћени едукацијом и озбиљнијим активизмом али не дозволите да се испусти друштвена нит. То је потребно да би смо задржали људе и да би смо одржали дух на високом нивоу. Пријатељство је основна платформа свих револуционарних снага.

Темељно смо обрадили разне облике пропаганде. Подједнако је важан и њен садржај као и то коме је упућена, а важно је знати које теме треба истицати а које избегавати и како уопште представити нашу ствар и коме.

Ваша мета би, у идеалном случају, требало да буде цела Бела популација. То, међутим, због ограничених средстава, није ни практично нити је могуће. Већ сам објаснио како би Национал Социјалисти требало да се усмере на организовање оних који већ деле наше мишљење али су – из неког разлога – одлучили да се не организују или су одустали. Тим људима је професионална и добра презентација битнија од саме теме. Они морају да обнове или барем да ојачају своју веру у могућност активног учествовања. Због тог стереотипа, правописне грешке, хистеричне и често неосноване свађе не смеју да се понављају. Нет је добар показатељ напредка и професионализма који је покрет достигао. Исто се односи и на гомилу магазина и на већину дискова.

Наравно, и пропаганда намењена људима који нису НС треба да буде професионално урађена такође. Али, у сваком случају, садржај је подједнако битан колико и квалитет. Морамо стално имати на уму која је сврха те пропаганде: регрутовање нових чланова или остваривање публицитета или придобијање нових симпатизера и гласова. Задобијање нових чланова захтева више од слабе пропаганде. То би требало да буде дуг процес који укључује и пропаганду и

едукацију и изградњу мотивације. Али први корак је допрети до људи, а понекад је публицитет у медијима за то најефикаснији начин. Не кажем да је сваки публицитет добар, али су новинари гладни продаје новина а “нацизам” је (бар у њиховим очима) за то пун погодак. Мало манипулативне пропаганде би могло бити награђено значајном медијском пажњом. Потпуно сам свестан да је ово опасна игра која нам се понекад може обити о главу, али ипак верујем да би смо могли имати користи од “шок ефекта” нашег политичког радикализма. Мајстор манипулације у пропаганди био је комадант George Lincoln Rockwell из American Nazi Party.

У сваком случају, не може се, наравно, уздати у то да ће ZOG новинарство да одради сав посао. У најбољем случају, они могу да створе интересовање и то по цену масовног незадовољства. Мада, ти људи и онако никад не би ни нашли пут до нас. За организацију као што је Крв и Част, јавно одобравање и тако није важно. Мишљење просечног робота ZOG-а треба да буде небитно за Крв и Част. По својој природи Крв и Част би требао да своју пропаганду усмери ка омладини и то у облику који омладини одоговара и са поруком која погађа најрадикалније и најнезадовољније фракције Беле омладине. Исто се може рећи за све Национал Социјалистичке организације иако њихова циљна група не би требало да буде само омладина.

Масовна пропаганда је заиста само за народне партије и националисте који желе да учествују на изборима. У тим случајевима, основне теме пропаганде су оне које игноришу партије центра, као што су имиграција, културна деградација, НАТО, Европска унија… Народне партије ће овим темама дати економски карактер док ће националисти играти на карту претње националном идентитету и суверенитету. Ови покушаји су, као што сам већ неколико пута нагласио, углавном узалудни. Али ако вам закони у земљи не дају други избор, онда би требало искористити сав могући утицај како би се дао НС печат већ поједностављеној поруци.

Комегод да је пропаганда упућена, основно правило је не користити вулгаран и примитиван речник. (Искључујем WP музичку сцену, где су текстови обојени младалачким инстинктом и изрази су политичких емоција пре него политичких порука). Не само да би вас такав речник довео у конфликт са ZOG законом о “расној мржњи”, већ је у већини случајева и контрапродуктивно. Чак ни примитивци као они који слепо мрзе, не очекују поруку која је слична њиховим најмрачнијим сновима. Њима не треба додатно подстицање. И , будимо искрени, зар су то људи на које треба да усмеримо пажњу? Не кажем да нам такви људи нису потребни нити да су непожељни. Некада сав интелектуализам и добре намере морају да уступе место сировој снази. И да ли се уопште политичка искреност процењује по својој углађености? Али, генерално, за вулгарношћу нема потребе, нити од ње има користи. Ово не значи да продаганда никада не треба да буде радикална. Наравно да треба. Али радикализам није исто што и скуп погрдних речи и увреда. Као што су и неиспровоцирани физички напади на имигранте контрапродуктивни и због њих можеш да завршиш у затвору, тако су изливи мржње само негативни сигнали. Имиграција је проблем који изазивају издајнички политичари угњетавачког и страног ZOG режима. Критикујте ову појаву и усмерите свој бес на политичаре. Они су ваши непријетељи, они су непријатељи ваше земље и расе. Учините их непријатељима својих сународника такође!

Јвреји су били омиљена тема од оснивања Национал Социјалнизма. “Јеврејско питање” је од велике политичке важности а бити свестан ционистичке опасности је најбитније за националне револуционаре. Пропагандна вредност овога је, ипак, минимална. Људи су генерално условљени и програмирани да осећају симпатије према Јеврејима упркос масовном искривљавању историјских чињеница и гушењу политичке реалности. Када “Изабрани” треба да буду споменути у некој пропаганди, треба их описати као Ционисте а не једноставно као Јевреје. Ово је и прихватљивији израз и бољи политички опис. На овај начин се фокусирате на

политику а не на расу и чак можете и оптужбе за “расизам” да окренете против самих тих космополита. Запамтите – и потрудите се да и други не забораве – да су Уједињене нације (од самог почетка, остварење ционистичког сна), у ствари, окарактерисале Ционизам као расизам, и да је то идеологија којом држава Израел оправдава своју окупацију арапских земаља, протеривање, угњетавање и кривично гоњење семитских Палестинаца.

Пропаганда се може грубо и можда цинично описати као најатрактивнији део наше идеологије. Имајте на уму да и ако је она добро средство, неће служити сврси у колико није искрена и истинита. Под сталном смо присмотром ZOG-а, па немојте дозволити себи да будете ухваћени у лажи и смешном застрашивању. Као што не би требало ни да дозволите да вас јефтина узбуђења која пружа опортунизам спрече да кажете неугодну истину нити да дозволите себи да одустанете од својих радикалних идеја. Само ударите ексер и склоните чекић. Људи ће вас чути и запитаће се шта то градите. На крају крајева, наш несебични и идеалистички пример је набоља врста пропаганде!

Четврто поглавље:НАСИЉЕ И ТЕРОР

Ово је осетљиво поглавље али не тако суштински доминантно као што наши непријатељи мисле (или бар желе да јавност мисли). Ипак, како би требало о свакој теми рећи нешто, а имајући у виду озбиљност последица, бићу опрезан како не би дошло до неспоразума, да не бих био погешно схваћен – ни од пријатеља ни од непријатеља.

У школи су нас учили да само људи који неимају аргументе прибегавају насиљу, иако бисте чим напустите час имали веома добре шансе да будете увучени у тучу око неких младалачких неслагања. Другим речима, једно је теорија, а друго је стварност.

Ово може звучати цинично и потпуно”политички некоректно”, али постоји онолико врста насиља колико и разлога за то. Инстинктивно насиље у самооодбрани је, наравно, друштвено најприхватљивије. Мање прихватљиво може изгледати спортско насиље хулигана – индивидуално или у организованим групама. Исто важи и за повремено улично насиље skinheads-а (које може, у ствари, бити и чиста борба за опстанак у сталном рату између анархиста и имиграната са једне стране и патриотски оријентисаних skins-а са друге стране). Такође, и бајкери имају дугу традицију различитих облика насиља. Најлакше је ове људе презирати и осудити их као дивљаке и криминалце. Не тако лако, али далеко конструктивније је каналисати ту енергију у политичке сврхе. Када “прави патриота” пожели да се покаже у сукобу са крвожедном црвеном бандом, сигуран сам да би пожелео да има више таквих “дивљака” и “насилника” на његовој страни. Ко би други требао да чини редове наших снага?

Постоји, такође, још једна врста насиља која је, бар у неким европским земљама, генерално прихваћена, а то су агресивне, масовне демонстрације. Ако француски сељаци могу силом да се супротставе продаји државе и полицијској бруталности, у том случају, када се сила употреби због одбране народа и државе, то не би требало сматрати морално лошим. А ако уопште постоји смисао употребе било ког насиља, оно мора бити јаче од оног које користе супарници. Ово је чиста логика, али изгледа да се то мора стално наглашавати. Ти који делимично оклевају, ће вас пребити и ставити под чизму ваших политичких непријатеља.

Црвени се ослањају на насиље. То није због тога што не верују у своју реторику већ зато што се насиље показало ефикаснијим, што произилази из њихове бројчане предности и чињенице да ће због пребијања “нацисте” веома ретко имати проблема са законом, а може се

десити и да новинари неког од њих прогласе за хероја. Колико дуго ћемо још дозвољавати да нас понижава и исмева тај анархистички шљам који ради прљаве послове у име капиталиста, комуниста и циониста?

Пацифизам је за залудне сањаре и генетске млакоње. Насиље у самоодбрани је природно и не доводи се у питање. Али, каже се и да је напад најбоља одбрана. Где нас то води? Нико не би порекао да су свих ових година, од када је Адолф Хитлер дао свој живот за нашу расу у берлинском бункеру, националисти и расно свесни Белци (као и цела Аријевска раса) у дефанзиви. Зар није дошло право време да се узврати ударац?

Ово звучи као сугестија, зар не? Лако се може протумачити као да је време да узмемо оружје и почнемо да пуцамо. Е па, није време за то! Превише храбрих сабораца је ZOG уклонио због играња са пиштољима и бомбама. И намерно користим ту реч због тога што се у 88% случајева не говори о људима који користе оружје, већ о људима који га сакупљају и скривају (али изгледа недовољно добро) или се хвале њиме привлачећи агенте као муве на храну. У већини осталих случајева, иницијална каписла је пре била агресивна фрустрација него пажљиво испланирана револуционарна акција. Изузеци су, наравно, The Order и још неколико боље организованих и добро испланираних напада против ZOG режима. Што се тиче организација које отворено користе насиље у својим операцијама, Combat 18 је вероватно најпознатија, али исто тако једна од врло ретких организација које тренутно постоје. А чак и C18 није – бар за сада – претерано активан на оперативном фронту.

Доста више има организација и индивидуалаца који ПРИЧАЈУ о револуционарном насиљу. Већина је искрена, али сигурно постоје и непријатељски провокатори и лажне групе које се труде да искрене патриоте намаме у илегалне ситуације и тако их ухвате у замку. Примери за ово су многобројни.

А искреност, нажалост, није гаранција ни интелигенције, ни праве активности нити успеха. Они који се одлуче за тај ризичан пут активног, а не теоретског оружаног отпора, требало би двапут да размисле пре него што се упусте у тако опасне активности. Илегална ћелија би исто тако требало да пажљиво планира своје операције и да избегава сваки контакт са онима који учествују у легалном делу борбе, и због своје сигурности да не би угрозили обичну политичку активност повезивањем организације са разорним насиљем и нечим што би могло бити означено као тероризам. Што се тиче постојећих НС покрета и патриотских партија, оне очигледно не могу учествовати, иницирати или чак активно подржавати деловања политичког тероризма. Са друге стране, патетични напади одређених “умерених” група (од којих неке, нажалост, себе називају “Крв и Част”), које осуђују директну примену силе због своје личне сигурности, не само да их срамоте већ, што је много горе, деле покрет.

У овом тренутку, суштински је имати прави увид у ситуацију у којој се налазе и Национал Социјалисти и Беле патриоте. Стога, морамо себи да поставимо неколико важних питања. Шта је то тероризам? Да ли се то односи само на “лудог бомбаша” или на наоружане герилске групе? Ко су највећи терористи? Да ли су то они који намерно траже начин да неутралишу наша грађанска права, да нашу политичку слободу сведу на минимум, они који исмејавају наше историјско наслеђе, изврћу нашу националну културу, подстичу расно мешање и доводе до истребљења наше расе? Или су то они који – осећајући да немају другу алтернативу – прибегавају насиљу како би узвратили ударац?

Медији и друге левичарске институције брзо реагују када треба да величају било који оружани отпор који долази са њихове стране. Курди су угњетавани па зато имају право да изводе терористичке акције на само у Турској већ и по целој Европи. Слично се односи и на муслиманске косовске Албанце, Чечене и било које племе Индијанаца у Латинској Америци. (Ово се односи и на покрет IRA све док социјализам надвладава национализам као и на

Палестинце све док не представљају озбиљну претњу “Израелу”.) Заправо, по целом Западном свету, комунистичке и анархистичке групе заговарају насилно свргавање капиталистичког система. Они су остављени да на миру делују, док се било која националистичка група за коју се наслути да може употребити силу, прогони, осуђује и забрањује. Очигледан разлог за то је што ови лудачки левичари не само да не предстаљају никакву праву претњу за ZOG, већ су они, у ствари, и њихова политчка банда којој је дозвољено да свуда проузрокује уништење са циљем да спречи прави отпор против марксиста и циониста, односно да спречи националистичку опозицију.

Пример из Шведске показује управо то о чему причамо: Док је било у току суђење тројици Крв и Част националних револуционара због ширења White Pride музике у Хелсинбургу, црвени су спалили студио националистичког рок бенда Ultima Thule у Nykoping-у. Док десна рука ZOG-а покушава да заплени (и евентуално спали) патриотске рок дискове, лева рука спаљује директно извор тих дискова! Шта се десило са слободом уметности? Како се ови лицимери усуђују да се жале због симболичног спаљивања перверзне и субверзивне литературе за време Трећег Рајха, док исте те квази демократе активно или пасивно дозвољавају гушење културне слободе за време своје владавине? Какву поруку шаљу ови злочинци оваквим акцијама? То је чиста провокација контра-терору.

А ако и то није довољно, можда ће ово бити: То проклетство према правом европском јединству, “Јевропска Унија” банкара, бирократа, космополита и издајника, је покренуло хистеричну кампању против Аустрије само зато што је користила своје демократско право да гласа за владу по свом избору (кладим се да жале што Остмарк није део њихове Бундес-Немачке провинције!) док, у исто време, прихвата било коју комунистичку владу у другим европским земљама и поврх свега, склапа мулти-билионске послове са највећом диктатуром свих времена, црвеном Кином.

Као што сам већ рекао, изазовно је причати о идејама о оружаном отпору, терористичким акцијама саботаже и насилном збацивању ZOG режима. А диктатори данашњице који посежу за различитим облицима државног терора могу само себе да криве за избијање тзв. “Наци” анти-терора. Морална одговорност лежи искључиво на онима који угрожавају туђа права и егзистенцију. Нека то буде свима јасно.

Ипак, да ли је паметно тотално напустити и то мало опција које нам тзв. демократија пружа? Лично мислим да би требало деловати у оквиру система – али и у оквиру разума. Постоје идеје и принципи које заступамо а који не смеју бити угрожени, шта год режим захтевао од нас. А понекад је и употреба насиља неизбежна у виду одбране или неопходне одмазде. Ипак, мислим да би требало искористити могућности које нам пружају данашњи закони.

Неки имају другачије мишљење. То би пре требало поштовати него осуђивати. Нико нема сигуран рецепт за победу. Напротив, побуњеници би могли да истакну податак који показује наизглед бесконачан ланац пораза послератног НС/националистичког покрета.

Они који одлуче да ризикују и свој живот и животе својих сабораца, а можда и животе невиних, имају велику одговорност коју не би требали олако да схватају. Без правог менталног тренинга и физичке припремљености ови људи неће издржати све напоре и иако ће се њиховом хероизму и иницијативи дивити, то дивљење никада не може да надокнади губитак храбрих сабораца и њихове напоре кроз инкарнацију или ликвидацију.

Ова књига је првенствено приручник за политички рад, написан за присталице Крв и Част покрета, а не борбени приручник за герилски рат. До борбених приручника се лако може доћи из било које опреме за преживљавање. У књиге на ову тему спадају амерички војни приручници као и анархистички кувари. Због тога не намеравам више да улазим у детаље о

војним операцијама. Само ћу рећи и то, да чак и што се ових књига тиче, постоји више праваца. Има и оних који верују у релативно нову стратегију Отпор без вође која подразумева мале ћелије састављене од малог броја националних револуционара (укључујући и индивидуалне операције) које раде независно и нападају ZOG директним акцијама насиља и/или саботаже. Ову фазу је осмислио добро познати амерички Национал Социјалиста Louis Beam, који то описује на овај начин: “Насупрот општем мишљењу, последња ствар коју федерална њушкала желе је постојање хиљаде малих фантомских ћелија које делују против њих. Лако је увидети зашто. Таква ситуација је ноћна мора за владу која се труди да зна све што може о онима који јој се супротстављају. Федералцима, који могу да окупе огромно људство, новчана средства, да сакупе гомилу података, а при том имају способност да све то изведу за врло кратко време, треба само полазна тачка на коју би могли да се усмере (нпр. Waco). Један ударац на организацију пирамидалног типа може довести до уништења целе организације. Отпор без вође представља модел отпора који се не може уништити једном акцијом федералаца јер представља само делић отпора.”

Други познати амерички национални револуционар, наш саборац John Metzger из Белог аријевског отпора (WAR) је овако објаснио: “Отпор без вође је леп назив за самоиницијативне фанатике који су прихватили идеологију расног и личног опстанка и који су спремни да је спроведу по било коју цену како би остварили циљ. Софистициране организације предствљају губљење времена и новца у овом тренутку. Једна особа или мања ћелија има велику моћ у својим рукама. Да ли су Јеврејима потребни бескрајни састанци да би схватили да су им “нацисти” непријатељи? Да ли вуку треба дозвола да лови јелена? Да ли бомбаш самоубица носи униформу и маше заставом? Отпор без вође није крајњи производ али је најбољи избор у овој фази борбе. Људи приступају групама да би осетили снагу групе. Ако сам ниси јак, нема групе која те може учинити јаким. ”

Други ово виде само као хаотичну и неефикасну провокацију против огромне ZOG машинерије. Они више воле војне операције герилског типа са централним координатором и стриктним вођством, као у “старој школи”. (Интересантну и провокатвину критику отпора без вође погледати у Resistance магазину, издање – зима 2000.)

И ја сам написао чланак на ту тему у магазину Крв и Част Скандинавија број 3 и дошао сам до закључка да постоје аргументи и за и против са обе стране. Изгледа да је Отпор без вође тип борбе који би највише одговоарао земљи величине и менталитета као што је Америка. Она има дугу и дубоко укорењену традицију осветничких акција која скоро и да не постоји у европским земљама. Нарочито су нордијска друштва много мања и самим тим им је теже да делују у склопу огромне силе. То не значи да у скандинавским земљама није било покушаја саботаже друштва индивидуалним акцијама. Црвени су то започели почетком двадесетог века и држали су се те традиције (иако знатно мање) и шездесетих и седамдесетих година. У Норвешкој је било крвавих акција НС вукова 70-их и 80-их година, док су у Шведској саборци из организације Аријевско братство, који су на крају завршили у затвору, починили неколико дела тероризма у складу са теоријом Отпора без вође. Такође су познати случај шведског тзв. ласерског човека (Laser Man) који је пуцао у дугачку колону имиграната и убио једног од њих као и случај убиства марксистичког премијера Olof Palme-а у Шведској које је можда могло и бити део Отпора без вође.

Али, ако изузмем Palme-ово убиство иза кога стоји моћна организација, за све остало су починиоци били ухваћени – били они црвени, плави или црни активисти. Такође постоји ризик да националистичке вође промовишу ове идеје да би избегли одговорност или, још горе, да би избегли да “запрљају” своје руке. Али, такође је тачно и да је шведски VAM (White Aryan Resistance) коначно пропао због тога што је организација имала недостатке и због склоности ка

Отпору без вође. Њихове акције су биле спонтане и лоше припремљене – често су биле резултат тренутне инспирације а не пажљиво испланиране стратегије индивидуалног рата.

Шта је онда решење? Као и у већини случајева у животу – није ни једно ни друго. Отпор без вође је за неке земље најподобнији. У другим земљама као што је случај са Немачком, Отпор без вође је неопходан за срчане Национал Социјалисте јер је та земља прошла кроз мноштво диктаторских испада ZOG-а. (Rote Armee Fraktion је прерасла у Braune Armee Fraktion испред носа фрустрираних STASI официра!) У Скандинавији – нарочито у Шведској и Данској – постоје добро организовани НС покрети који знају на чему су. Спремни су да делују легално ако им “демократија” то дозволи, али су исто тако спремни и да промене свој начин деловања ако то постане неопходно. Јединство представља снагу, а добро организован покрет састављен од јаких појединаца повећава ту снагу бројем својих чланова. Са друге стране, неки саборци боље раде сами и њихове акције су таквог карактера да захтевају потпуну анонимност и ниједна организација не може преузети одговорност за такве акције а да притом потпуно не угрози свој легални статут. Прошле године је у Washington Post-у објављено да су анонимни усамљеници који долазе на састанке а нису чланови и који слушају а не износе своје мишљење већ преузимају сопствене субверзивне и насилне акције, највећа претња за друштво по мишљењу FBI-а. Ови усамљени Бели вукови морају бити поштовани и остављени да и даље сами вребају највеће непријатеље своје расе. Они не очекују икакву подршку ни помоћ, али заслужују признање и разумевање.

Који ћете пут да изаберете, зависи само од вас. Ипак, било да делујете у оквиру организације, раме уз раме са својим НС саборцима, било да изаберете тамни и усамљени пут индивидуалног против-тероризма, требало би да у своје акције уложите сву своју енергију, срце и памет.

Пето поглавље:АКТИВИСТА

Ваш живот националног активисте помало подсећа на путовање по табли за играње. Док прелазите са једног поља на друго често морате да узмете картицу која вас или враћа на почетак, или обавезује да плаћате, чекате, пошаље вас у затвор или – са друге стране – даје вам шансу да бацате коцкицу још једном, да прескочите неколико поља унапред или вас награди на неки други начин. То је пут са много опасности и мало награда који вас води до последње станице као победника, или када доста играча учествује, често као губитника. Играти саму игру је узбудљиво, али победити је и даље сврха активности.

Да будемо искрени, у игри живота награда има мање и знатно су ређе него опасности и препреке. Претварати се да је другачије било би не само нетачно него и бесмислено. Нису нам потребни играчи који не могу да преузму ризик и прихвате овакав однос ствари. Шанса за победу је знатно мања такође. Са друге стране, изгубити игру није толико битно, док изгубити у борби за моћ може бити равно катастрофи, где нема другог места и где чак и такозвани победник може на крају да изгуби. Живот на земљи без цивилизацијског, предузетничког и стабилизацијског ефекта Аријевског човека је тотална пропаст.

Када се укључите у Белу расистичку политику наилазићете на разне врсте препрека, а највећа претња за политичку “каријеру” активисте нису ни црвени ни ZOG. Најефикаснији неутрализатори се могу наћи у сопственом окружењу: родитељи, жена/муж, момак/девојка, професори, шеф, колеге са посла… једна ствар мора бити кристално јасна свакоме ко жели да учествује у нашој борби – никада више нећете водити потпуно “нормалан” живот, и што више

будете активни, све ће вам мање живот бити нормалан. То не значи да ће ваш живот постати “ненормалан”, али ћете морати да се опростите од многих обичних пословних могућности, неких пријатеља, момка или девојке који вас можда воле због онога што желе од вас а не због онога што ви у ствари јесте, и опростићете се од друштевног уважавања које ваши родитељи или супружник тражи и за које вас ваши професори припремају. Не можете очекивати сигуран живот у буржоаском смислу речи. Али, живећете постојан живот и што је још битније: значајан!

Тужна чињеница, која нама, који верујемо у вредности породичног живота и схватамо важност поретка и дисциплине, нарочито тешко пада је да морамо игнорисати сваки добронамерни савет својих ближњих који се тиче избегавања националистичког деловања. Ако не учините тако, усуђујем се да вам кажем да ваша мотивација никада није ни била јака и да никад не бисте издржали притисак борбе која предстоји. Многи родитељи прете свим врстама санкција и у неким случајевима чак и потпуно одбацивање. То произилази из њихове бриге за вас и углавном су то очајничке претње. У случајевима када и дође до потпуног прекида, верујем да је узрок томе забринутост чланова породице за себе, јер су они узорни грађани, а не брига за непослушног сина или ћерку. Што се тиче момака и девојака, односно, мужева и жена, они би требало да вас воле због онога ко сте ви а не због онога шта сте. Даћу вам добар савет: излазите и венчајте се са особом која дели ваше мишљење. Веза је некад довољно тешка и без политичких препирања. Из искуства ветерани нашег покрета знају да се политички мешовит брак углавном завршава трагично и тужно – после неколико година штетних компромиса са обе стране.

Наши политички непријатељи немају ниједан прави аргумент против нас. Они се, наравно, могу позвати на физичко насиље и зато треба уградити осећај страха својим супарницима. Многи наши другови, који су преживели притисак својих ближњих, падају од стаха када новине објаве њихова имена или, не дај боже, слике у вези са бескрајним медијским низом “наци” откривања. Па шта? Шта се може десити? Па, у неким случајевима, њихов дупли живот се завршио и њихове тајне су разоткривене. Изгубићете чланску карту синдиката и нека површна пријатељства а неки ће вас и погледати испод ока. И опет кажем: Па шта? Ок, постоји ризик од губитка посла. Али немојте само отићи; узвратите и узмите доброг адвоката који ће за вас од њих извући велику новчану надокнаду. Ви и даље имате нека права и иако ZOG влада, они морају да се придржавају закона који воде порекло од Аријевских појмова права. Будите храбри и понашајте се као Бели човек за кога се представљате! Никад немојте пузати и пуштати да угрожавају ваша права а да се притом не борите. Људи се диве храбрости и поштују човека који следи своје принципе, а наши непријатељи се таквих плаше. Какви год да су ваши политички погледи, открићете да вас углавном оцењују по личном понашању. Путем поштења и части, пристојности и неустрашивости ћете превазићи већину негативних ефеката медијског разоткривања.

У Шведској су уједињени медији употребили невероватна средства да, како су они рекли, “зауставе растући талас фашистичког насиља”. Разоткривање 62 водећих националиста у највећим шведским новинама требало је да уништи Национал Социјализам у тој земљи. Насупрот томе ово је послужило као процес прочишћавања у коме су одстрањени слабићи и кукавице, а остала је несаломива тврда струја којој је губитак друштвеног уважавања или посла само дао више мотивације и времена за политичку борбу. Иако верујем да је главни циљ ове медијске кампање био да се заради новац од интересовања јавности, какве год наде да су медијске кртице гајиле да служе “антифашизму”, су срушене иностраним чланцима хистерије. У ствари, све земље би требало да искусе оно што је писало на страницама шведских новина. На тај начин, НС покрет више не би био загађен нечистим елементима који из личних разлога

уназађују или срамоте покрет или штете нашој борби. Прочишћење од лицемера, лажних уметника и поп звезда био би благослов за наш покрет!

Наравно, постоји и основни страх од насиља који многи морају да науче да превазиђу. У томе нема ничег срамотног. Већина људи – чак и у нашим редовима – није склона насиљу или није навикла на насиље. Њихов карактер може бити ненасилан али природно је да сви здрави људи имају инстинкт за насиље. Он се може раније испољити код неких особа, као и раса, али било који генетски нормалан човек ће прибећи насиљу када му је живот у питању. Чак и најплашљивија створења природе прибегавају насиљу када су сатерана у ћошак.

Овде интелектуалне струје могу да учине врло мало сем можда да истакну идеолошки моменат за насиље у одређеним ситуацијама. Човек једноставно мора да превазиђе свој страх вежбом и праксом. А то се односи на учествовање у активностима које се могу завршити насилним сукобом. Овде су пуна подршка ветерана и блиско пријатељство сабораца од суштинске важности. Сви смо некад били почетници и на већ очврслим саборцима је да се побрину да то тако и не остане. Мислим да се врло мало људи навикне на насилну страну политике, али, требало би научити живети са тим. То је у нашој ситуацији тужна животна чињеница. Не кажем ни да би требало све наше кадрове послати на бојно поље уличних демонстрација и маршева. Морамо схватити да неки људи једноставно не функционишу добро у неким ситуацијама, а постоји и безбедносни елемент. Неки од нас могу постићи знатно више ако су анонимни.

Ово није свима доступан лак начин избегавања невоље. То се односи на људе који имају осетљиве послове и позиције а важни су за покрет, као што су адвокати, судије, полицајци, официри, банкари, новинари… као и тајни инфилтратори. То је годинама представљало узнемиравајући конфликт интереса унутар покрета. Вођама је било тешко да прихвате да је неким саборцима било важније образовање и/или каријера од учествовања у спектакуларним политичким догађајима и много пута су се позивали на сумњичавост која се односила на мотиве сабораца. Када год би неки који су имали будућност у НС покрету дошли до добре позиције у животу, убрзо би из покрета и нестали. Као што је један мој пријатељ саркастично рекао: “Нећеш никада видети неког у покрету да вози порше!” Мада, неки од тих људи који су изашли из покрета и даље остају при својим уверењима иако о томе ћуте. Другим речима, они су прикривено благо покрета. На покрету је да их убеди да је и у њиховом и у нашем интересу да на неки начин буду корисни. Везе на високим позицијама никад не шкоде, а у нашим круговима су, наблаже речено, реткост. Зато морамо да их чувамо најбоље што можемо. Још боље је када покрет од самог почетка може да прати образовање и професионалну каријеру својих присталица. Знам да је ово деликатан и често узалудан посао где су ризик и могућност за неуспех велики – било да се ради о разоткривању или одустајању. Али су награде, у успешним случајевима, утолико веће. Потребне су нам везе у полицији и правном систему из очигледних разлога, потребни су нам успешни пословни људи да би нас подржали финансијски, потребне су нам везе у медијима да бисмо боље представили наш циљ, потребни су нам пријатељи са војним образовањем због могућности будућег оружаног сукоба… али су нам такође још увек потребни стари добри политички војници. Без њих је све ово узалудно трошење енергије. Ова категорија сабораца ће увек бити доминантна и због тога је она и главна мета ове књиге.

Сврха овог поглавља није да вам прецизно каже шта да радите. То зависи искључиво од ваших способности и умећа. Оно што се од вас заправо тражи је да у оно што радите унесете сав свој труд, енергију и вештину. Немамо више користи од хобиста, политичара на одређено време и викенд-ратника. Такви људи су предуго били терет за покрет. Али пошто је ова књига

упутство за Крв и Част и НС активисте, прикладно је да вам дамо неке смернице о различитим врстама активности које можете да одаберете.

Ако осетљивост вашег посла није препрека, требало би да се организујете! Чак и ако вам природа посла то не дозвољава, требало би да одржавате опрезан и константан контакт са покретом. Ефикасан и директан начин за то је неки од многих НС/WP/Крв и Част веб сајтова. Али прво и основно је да морате бити организовани. Постоји велики број организација и различитих нивоа активизма тако да имате више него довољно избора.

Унутар Крв и Част покрета вођство није толико стриктно и организациона форма је много слободнија него у већини других НС групација. Ово ипак не значи да у покрету влада анархија нити да се од вас ништа неће захтевати. Напротив, Крв и Част се заснива баш на личној иницијативи базираној на чврстом Национал Социјалистичком убеђењу. Пошто је то млада организација, са музичком сценом као главном атракцијом и доминантним пропагандним оруђем, свестан сам многих ризика. Алкохол, слава и профит су главни разлози који су уништили превише потенцијално добрих националиста.

Његово “величанство” алкохол је увек био добродошао гост у нашим круговима – од најранијих дана бурних и грубих SA чланова до данашњих skinheads-а. А да је то појава која се односи само на основне нивое покрета је једноставно мит. И елитни војници SS јединица као и вође партије били су под дејством алкохола понекад. Адлоф Хитлер није пио алкохол и био је вегетеријанац. Али Фирер је био јединствен, а ја нисам од оних који су против алкохола. Константан притисак на вас захтева опуштајући вентил, а за многе је алкохол управо то. Наравно, претерана конзумација алкохола представља проблем, али сам исто тако био и сведок случајева где су људи из посебних идеолошких разлога потпуно избегавали алкохол дужи временски период, да би затим доживели нервни слом наносећи много већу личну и политичку штету него што би то био случај да су нормално конзумирали алкохол. Хајде да се сложимо око једне ствари: ако одлучите да конзумирате алкохол, имајте на уму да за то постоји и време и место и граница.

Кажу да је све релативно. Слава свакако јесте. Нажалост, нема нас много, али и у нашем ограниченом броју извођача има жудње за славом и богатством. У последње време организације које су до скоро прихватале захтеве одређених звезда очистиле су своју сцену и ставиле тачку на ароганцију и превисоке ауторске хонораре. С друге стране, спремност неких националистичких издавачких кућа да новцем у својим масним рукама доведу WP рок звезде под своје окриље, често диже самопоуздање и новчане захтеве тако да пробију сваку границу. Ако сте WP извођач, молим вас запамтите да је сврха ваше активности да пропагирате поруку Белог расног национализма, да забавите и инспиришете наше људе и да зарадите новац за покрет. Ако сте у томе због новца, предлажем вам да се опробате у mainstream музици и видите докле ћете доћи пре него што се удавите у космополитској канализацији срушених снова и илузија. Ако сте у томе због славе, треба да знате да вас публика цени због поруке коју ширите и задовољства које им доносите као Национал Социјалисти. Требало би, наравно, ако је могуће, да добијете накнаду за време и труд, али и ви, као и други радите оно у чему сте добри за добробит нашег циља и не треба да очекујете посебан третман. Ian Stuart је учинио за наш покрет више него много а дефинитивно више него било који други Бели рокер. Никад није имао арогантан став и никад се није обогатио од свог непроцењивог рада. Он би требао да вам буде идол а не неко попут Elvis Presley-а или The Rolling Stones-а!

Када истински верујете у оно о чему певате или свирате, задовољство допирања до “масе” и мотивисање људи да издрже и наставе даље, требало би да буде највећа награда. На срећу, данас постоје многи извођачи који ово схватају и њима је доста профитерства и примадона које су се појавиле после Ian Stuart-ове смрти. Они сада узвраћају ударац! Њихови

текстови су бескомпромисни, избор издавачке куће је политички а њихови захтеви су поштовање и подршка а не злато и сјај.

И они, наравно као и сви ми, ризикују да буду гоњени од стране ZOG-а. Али зашто би они били битнији од нас? Као извођачи, обављате велике послове за покрет, путујете око света, сусрећете инспирисану и захвалну публику и делите задовољство и ентузијазам ваших сабораца. Зашто би неко ризиково све ово због финансијске добити и патетичне личне славе или се предао због неоснованог страха, ја не схватам. А сигуран сам да и ви то не схватате! Ако имате таленат и поруку коју желите да пренесете, зграбите микрофон, гитару или палице и почните да ширите звук Белог поноса и моћи, због себе и свог задовољства, а и за добробит националистичке револуције и будућности Аријевске расе.

Онда ћемо имати и музичаре покрета. Такав живот је једноставан уколико искључите политику из својих мотива. Али онда – због таквог вашег избора – не можете очекивати да ћемо вас прихватити, већ ћемо на вас гледати као на паразите и тако ћемо се односити према вама. Сумњам да ће неки од ових сумњивих ликова прочитати ову књигу (мада, ако је Wotan стави у свој блистави продајни каталог…) и уверавам вас да није писана за капиталистичке инфилтраторе покрета. Овој књизи је, између осталог, намена да буде упозорење против таквих и свих осталих који слабе нашу борбу због својих ситних интереса.

Ово не значи да су сви они који имају везе са продукцијом, дистрибуцијом и продајом WP рок музике преваранти и лопови. Многи виде продукцију и продају као одличан вид зараде новца за покрет. Други, иако вођени приватном иницијативом, помажу донацијама и у музици и у новцу. Потребни су нам професионалци и на пољу бизниса. Ако имате такве квалитете, требало би или да контактирате већ постојеће издавачке куће (по могућству у оквиру покрета) или да опрезно покренете своју дистрибуцију WP робе међу својим локалним саборцима – и одатле развијате посао даље. Знам неколико људи који су од ових скромних активности направили светски бизнис. Само у том послу морате бити сигурни да вас покрећу срце и убеђења а не похлепа и профит.

Знајући колико је музичка индустрија постала важна за НС сцену уопште, задржао бих се на техничком делу вођења посла. Као што сам раније нагласио, наши људи – било да је то добро или лоше – нису баш обдарени многим пословним талентима. Ипак, неопходно је продају обављати на што професионалнији начин. Превише очигледни аматеризам отвара златна врата профита онима који ће то искористити за себе. Ако ваша продаја иде преко поште, треба да се концентришете на тај посао и да што боље услужите и заштитите своје купце. Ово можда изгледа да је непотребно напоменути јер је увећини пословних операција то очигледна ствар. Међутим, ми смо оптерећени недостатком људства и саботажама ZOG-а у свим облицима – од закона о цензури до рација и крађе пошиљки. Треба да је срамота оне купце који ово игноришу и имају неразумне захтеве или шире непоштене критике. Али треба да је срамота и оне менаџере који игноришу ове чињенице такође. Бављење продајом не би требало да буде хоби. Тако се могу скупити велике суме новца, који долази из џепова наших политичких војника и који ће (или би требало) – бар делимично – бити употребљен за покрет, а управо тај новац изазива бес и реакцију ZOG-а. Другим речима, овај посао захтева пуну пажњу. Када шаљете продајне каталоге, потрудите се да то што нудите имате у залихама. Када примите поруџбине, потрудите се да што пре испоручите робу. (Што се овог тиче, изгледа да нема краја изговорима за лењост и увек су у питању изговори, изговори и само изговори!) водите тачне податке и књиге пословања и имајте на уму да компијутерски хард диск није сигурно и добро место за чување таквих података. Користите препоручену пошту! Осредњост, што је изгледа урођена црта међу многим националистима, успорава наше операције. Такође је неопходно и да региструјете важна писма и вредне пошиљке. Тако ћете бар имати потврду ако ZOG агенти

покушају да отму пошиљку. Будите опрезни са повратним адресама које су сувише препознатљиве – нарочито ако шаљете НС робу у земље као што је Немачка (где чак могу бити потребне и тајне адресе примаоца). Ако је садржај пакета врло контроверзан или не баш много вредан, не пишите информације о пошиљаоцу.

И додао бих још на крају нешто такође битно а то је да имате пословни став према новцу који пристиже. То није ваш џепарац нити се сме искористити за неки други пројекат колико год он био битан. Када се одбију трошкови и накнаде, остатак зараде искористите за нову робу или машине како би сте били што независнији од не-НС пословних веза.

Употребили смо доста простора за рок одељак. То не заначи да аутор њему даје предност, то само значи да он представља велики део НС и националистичке активности данас, а нарочито се то односи на Крв и Част, свидело се то вама или не. Због тога је важно да се ова доминантна пропагандна машинерија води на прави начин.

Већина вас, међутим, има само површан однос према WP музичкој сцени. Купујете и слушате дискове, одете на неки концерт и то је све. А чак и то не морате. Не морате да волите рок музику и да изгледате као skinhead да би сте били део наше НС заједнице. Ваши ставови и воља да радите и да се жртвујете за те ставове је оно што је битно.

Као члан Крв и Част покрета или неке НС организације или националистичке партије, треба да знате да су дани када је свако могао бити примљен у организацију и кад је свашта било толерисано само да би бројност била задовољавајућа, прошлост – бар у Национал Социјалистичком окружењу. Од вас се очекује да радите као што говорите и да живите као што учите. Запамтите да су рефлектори непријатељске штампе увек уперени у вас и да момци у плавом будно прате све наше активности. Ово није изговор за неактивност , само вас подсећам да имате памети колико и петље. За водеће, познате личности у покрету ове смернице су још битније.

Потпуно сам свестан да постоје ситуације када се ZOG закони једноставно морају игнорисати. У таквим случајевима треба водити рачуна да се не угрози цела група. Само они са већим искуством и јаком психом треба на себе да преузму овакве задатке. И ово се, наравно, не односи на повремене нападе на имигранте нити на бесмислено фудбалско насиље. Такве акције су у потпуности контра-продуктивне. Уместо тога концентришите се на политичке непријатеље. Колико потенционално добрих сабораца не труне у затвору, траћећи животе на бесмислене насилне испаде усмерене на мете без политичког значаја? А ако сте такозвани хулиган, питам вас: Да ли сте вољни да преузмете исти ризик од физичког напада и на политичким демонстрацијама као и на трибинама? Чак и ако потврдно одговорите, морате средити приоритете. Хулиганизам је, у најбољем случају, брутална форма физичке и менталне борбене вежбе. У најгорем случају, то је минијатурна верзија братоубилачких ратова из прошлости, где се Бели навијачи туку међусобно због неког тима који вероватно контролишу ционистички богаташи који доводе и промовишу обојене играче.

Постоји такође и унутрашња претња са којом морамо изаћи на крај. При томе не мислим на насилну инфилтрацију, иако је то често најбоље оружје непријатељских агената када продру у покрет. То је рак који изједа организације изнутра и био је разлог пропадања многих великих националистичких партија. Мислим на оговарања, дискретна шапутања из леђа других патриота, ширење неоснованих гласина, злобне оптужбе…које прогањају наш покрет већ деценијама. Да ли су националисти склони таквом препуцавању? Тешко је рећи, али је окружење дефинитивно плодно тло за све врсте гласина и оговарања: затворен круг људи који је под сталним притиском и нападом и шири круг људи који се знатно више забављају него што раде и који свој недостатак ентузијазма и активизма правдају оговарањем које називају

”конструктивни критицизам”. А постоји, наравно, и класична и свеприсутна завист и љубомора на оне који су успешни у својим подухватима и имају више политичког утицаја.

То је смртоносна болест подједнако ефикасна као и страх. Сусретао сам се са тим од почетка свог политичког ангажовања (био сам врло млад када сам почео да се политички ангажујем и већ дуго сам у свему томе) и наилазио сам на то свуда где сам био (а био сам скоро по целом НС свету). То се и даље наставља, одбија добре људе од нас и трује умове и оних који оговарју и оних који слушају. Наравно, ова врста менталног вампиризма цвета кад су тешка времена или када се дође до напретка, мења свој карактер од злобног “критицизма” до завидне борбе за моћ.

Иако ово делује као нешто што се не може победити, то је, пре свега, нешто са чим не можемо више ни да живимо. Ова самоубилачка активност мора бити искорењена из наше средине. Престаните да слушате скандалозне приче пуне неоснованих оптужби против својих сабораца и супротставите се подмуклим нападима на ваше вође. Реците овим хушкачима да поткрепе своје оптужбе доказима или да своје незадовољство изнесу директно вођама. И сами знате да је било која друга реакција на све то не само не-Аријевска већ је и чиста саботажа и издаја покрета. Постоји само један лек за то, а то је максимална оданост и част. Јесмо ли политички војници у духу легендарних легија, или смо гомила кучки која губи време и уништава своје организације пијачним оговарањем?

Жао ми је али сам морао да прикажем и тамну и ружну страну живота у НС покрету. Пошто је ово књига борбени приручник, њена сврха је да вас води ка ефикасном активизму али и да вас научи како да избегнете проблеме и савладате опасности. 75% свог живота сам провео као припадник националистичког покрета и не жалим због тога. Ипак, волео бих да сам неке ствари другачије урадио – и због себе и због напретка наше борбе. Било је и забавно и узбудљиво и стварно мислим да сам урадио доста корисних ствари за нас али морам да признам и да сам доста времена протраћио на безвезне пројекте и глупе људе. Не желим да и ви направите исте грешке. Да сам имао овакву књигу у свом политичком детињству, можда бих избегао многе проблеме и сконцентрисао се више на неке стварно битне ствари. Овако ће моје грешке имати бар неки позитиван ефекат и послужити као поука онима који стоје на прагу активне политичке борбе.

Неки новинар ме је скоро питао да ли се осећам лоше због малтретирања и проблема који су проистекли из мог политичког ангажмана. Одговорио сам да би се осећао много горе да не реагујем кад ствари крену лоше, кад би порицао своје ставове, дозволио да култура мог народа постане изопачена а мој народ истребљен.

Не може бити већег задовољства у животу од сазнања да сте одговорили на позив својих предака и борили за будућност свог народа. Упркос растућем таласу космополитског терора, све више и више Аријеваца се уздиже и узвраћа ударац. Придруживањем њиховој борби, ваш живот постаје значајан у најдубљем смислу те речи. И живите судбину и мисију са вашим Белим саборцима – у заједници другарства и заједничке сврхе у животу која се односи на опстанак и напредак Аријевске расе. Учествовање у томе је далеко од мрачног и тужног, напротив, то је славна битка у којој се боре сјајни витезови наше свете крви.

Шесто поглавље:БУДУЋНОСТ

У својој књизи “Крв и Част: Пут који предстоји” разматрао сам будућност наше борбе уопште и закључио да имамо шансе за успех, али је за то потребна сва наша снага и памет, благослов наших древних богова и онај одлучујући комадић чисте среће!

У овој књизи сам се трудио да вам дам неке конкретне савете како да умањимо зависност од Wotan-а и зечијих шапа и ослонимо се на сопствена средства. Ипак, не постоји ни начин да изолујемо своју борбу од реалног света политике и постојећих структура моћи. У будућности ћемо бити приморани не само да делујемо на интернационалном нивоу већ и да склапамо потпуно нове савезе и бирамо нове смеле тактике и стратегије. Памет је битнија него икад али и даље нећемо нигде стићи без доброг старог напорног рада и храбрости.

Живимо у времену великих промена од којих је већина лоша. Ипак, постоје знаци реакције против ционистичког Новог светског поретка. Потпуно сам свестан да је господин Jörg Haider јефтини преварант, али и даље стоји чињеница да су његов став против интернационализма, његова про-аустријска кампања и његове понекад симпатизерске опаске на Национал Социјализам оно што је придобило симпатије Хитлеровог народа, а не његови патетични изговори да би се задовољила тзв. светска заједница. Сличан њему је и Vladimir Zhirinovski у Русији, мада знам да је његово порекло сумњиво и да га често понесе руски империјализам. Али, његов радикални и расни национализам је оно што га одржава у Думи – упркос политичкој смртној пресуди изреченој толико пута од стране ционистичких медија. Слични примери државне или барем политички утицајне опозиције ционистичком светском поретку постоје у Србији, Словачкој и Белорусији.

Нажалост, постоје и озбиљни проблеми. Смрт председника Туђмана у Хрватској је отворила ову земљу ционистичким трговцима Новог светског поретка, а професионални опортуниста је убрзо био изабран на основу обећања о благословима Европске уније и постављен је под надзором чешке Јеврејке г-ђе Олбрајт. Док су у Србији убијени Аркан и министар иностраних послова од стране скривене руке политичког криминала. Србија релативно званично оптужује западни блок да спроводи истребљивачки рат на улицама српских градова. А губитак српске колевке, Косова, од стране албанско-муслиманских империјалиста је пораз са трагичним последицама. Ипак, чињеница да се рат вратио у Европу, ремети stаtus quo успостављеног поретка и отвара врата дуго потискиваној агресији као и новим политичким плејадама. Исто се односи и на руску кампању против муслиманских терориста дуж њене јужне границе. Лоша вест је да су комунисти опет јаки у Русији, али добра вест је то да њихова покретачка снага нису више стари космополитски духови Маркса и Лењина већ руски национализам а и јак антиционизам (њихов лидер чак користи термин ZOG!) Чињеница је да у Русији јача, а будућност ће показати колико вреди, црвено-црни политички савез где националистичка начела не само да приближавају две различите стране већ представљају доминантни елемент тог савеза. На националистима изван Русије је да одржавају контакт са својим руским саборцима и утичу на најбоље “фашистичке” снаге тамо да овај национализам не би прерастао у класични шовинистички империјализам већ да користи Русији – а и остатку Европе.

На мањој и мање крвавој али основној политичкој сцени се морају формирати други савези да би се осигурала наша непосредна политичка будућност, притом мислим на претње забранама и цензуром на интернету. Морамо поступити врло рационално и прагматично, остављајући наше дугорочне планове на страну да бисмо преживели садашњост. И либерали (из принципијалних разлога) и интелигентнији елементи у црвеном табору (из разлога сличних нашим) одбацују ZOG захтеве за политичким забранама усмереним против национализма и њихове напоре да се ограниче слободе cyber друштва. Нама су те слободе очајнички потребне и

морамо да употребимо све доступне канале да одржимо проток слободних информација ван домашаја сурове цензуре ZOG-а.

Да би НС покрет преживео и напредовао, потребно је, пре свега, снага воље. Људи већ има довољно, само треба да радимо на уједињењу наших снага и да их покренемо у правом смеру. Благо речено, то није лак задатак. Али можемо постићи доста захваљујући неким примерима. Пријатељство, одлучност и храброст су наши најбољи аргументи за регрутовање а претња самом опстанку нашег народа је набољи аргумент за борбу.

Наш опстанак у овом политичком хаосу је успех сам по себи. Али то није довољно. Ми нисмо ни налик партијским политичарима који су задовољни било каквим утицајем како би само опстали у парламентарној столици, прикупљајући новац од пореза који плаћа њихово гласачко стадо. Ми хоћемо потпуну власт и то не због себе већ зато што је избор једноставан – или ће наша раса - преко својих правих представника – имати потпуну контролу над својом будућношћу – или ће бити потпуно изгубљена. Тачно је да водимо тешку борбу, али смо у тој борби притерани уза зид и немамо другог пута сем оног који води напред, са необузданом агресијом звери која је сатерана у ћошак.

Аријевски човек ће поново устати и заузети своје место на земљи или ће умрети борећи се за то, трећег решења нема. Постоји само свечани позив наших предака и славна визија будућности. Заједно, као браћа по оружју, ми – последњи традиционални Аријевски гладијатори и ратници, Бели витезови и крсташи, наследници оружаних легија европских Национал Социјалистичких доборовљаца – јуришамо у последњу битку за нашу расу и цивилизацију, одабрани за славу и створени за победу – ПО СВАКУ ЦЕНУ!