Школа у Ковачима

Беримска општина, као друштвено-политичка и територијална

организација, основана је ослобођењем од Турака 1912. у првој Србији у

Брњаку. После великог рата седиште јој се преместило у Чечево – између

Брњака и црепуљског региона. Територија беримске општине обухватала је

села која се простиру на падинама Мокре горе с десне стране реке Ибра од

Црне Ријеке до Црепуље и Дријена – на помолу Метохијског подгора.

До 1934. године Беримска околина имала је две школске општине: Брњак

и Црепуљу. Деца из Чачева, Леповића, Прадановића, Андрића, Ћурића и

Томашевића похађала су школу Брњак – 8-10 км удаљену у једном правцу.

Деца велике Калудре, Горњег Јасеновика и Ковача похађала су школу у

Црепуљи, а деца Резала похађала су школу у Лучкој Ријеци. Отварањем школе

у Ковачима за ова села скраћене су тешкоће дугог пешачења деце до школе.

Залагањем грађана ових села и општине Беримске, на челу са председником

Јевтом Добрићем, чије је седиште било у Чечеву у Томашевића хану испод

цркве , уз државну новчану помоћ, одлуком Министарства просвете КЈ,

отворена је 1934. год. као трећа школска општина у Беримској општини са

седиштем у Ковачима – Чечево.

Ковачи се налазе негде на средини тока Чечевске реке, од њеног извора

испод Берима до њеног ушћа у Ибар, на којој је због природе њеног тока и

извора, подигнут велики број воденица, ваљалица, затим хидроелектрична

централа, која је између два рата давала струју за Косовску Митровицу, Трепчу

и Вучитрн. На падинама Мокре горе испод Берима, у оно време, стварао се

један природни друштвено-економски центар за подручје Горњег Колашина.

Међутим, ова средина имала је нешто што ју је уједињавало у прошлости

као духовни центар. Први чинилац који ју је чинио компактном била је црква

1

Свете Петке у Чечеву, народно сабориште и збориште у најтежим данима

његове историје. Ту је одржан збор Колашинаца о учешћу у Првом српском

устанку; ту су се пред храмом велике светице решавали крупни спорови

колашински, пред њеним олтаром и иконом.90

Градитељи

Брњачки прваци овог региона и општински функционери су заслужни за

отварање ове школе с пролећа 1934. године. Да је све ишло како треба, видеће

се то ипак по честом сељакању. Прво је школа смештена у приватној згради

Вукајла Томашевића у Чечеву. Та зграда је некада била сеоске хан Вукајала

Томашевића за смештај и преноћиште кириџија, који су путовали од Новог

Пазара, Рожаја, Тутина, Брњака, за Косовску Митровицу и обратно. Иако је хан

био велика стара грађевина, трошан и непогодан за рад школе у њему је била

опремљена само једна соба за учионицу и канцеларија за учитеља.

Карактеристично је да је у том хану била смештена и прва Беримска општина

1918. године, па када се направила нова општинска зграда, низводно Чечевске

реке на 1 до 2 км, руинирана зграда је остала да служи само за потребе школе.

Руинирана, вероватно јој је претило рушење од ђачких чаврљања па је

премештена, ближе нове Општине у приватну зграду, која је била бивши дућан

митровачког трговца Драгољуба Сташића. Колико је тај дућански простор био

прикладан за школу (и кад се одузме разумљиво сиромаштво наше државе)

види се из следећег исписа: као и хан и зграда овог дућана:

„...Исто тако је била стара, а намештаја није било, па су деца седела на

малим троножним столицама које су донела од куће”.91

Зато се и морала, непосредно пред Други светски рат, лета 1940. подићи,

нова школска зграда, ова данашња. Уз државну помоћ, Министарства просвете

и Зетске бановине, мора се са посебним нагласком поменути и оно што су

2

пружили угледни и родољубиви сеоски домаћини који су физичким радом и

материјалним прилозима опремили једну и другу учионицу. Морамо их

поменути да се не забораве у овом времену свеопштег заборава, чак и корене

националних:

Јевто Добрић, председник Беримске општине, Грујо Продановић из

Чечева, Микаило Глигоријевић из Ђукића, Величко Андрић из Андрића, Мијат

Леповић из Леповића, Арсеније Красић из Ковача, Милентије Утвић из Роваца,

Милун Мијачић из Калудре, Радован Продановић из Чечева, Драгојло Алексић

из Тушића, и многи други.

Уз Колашнице, морају се поменути као једни од градитеља ковачке школе

познати митровачки богаташи Раде Брушлија, с Пећког пута и Лаза Жарковић,

који су у то време градили хидроцентралу у Чечеву.

Тако је до слома Краљевине Југославије, текла историја ове школе или

зграде. А почетак јој је подоста звучан:

КРАЉЕВСКА БАНСКА УПРАВА

ЗЕТСКЕ БАНОВИНЕ

IV Бр. 18369.-29.VIII 1934.год.

На предлог српског начелства

Косовска Митровица Бр.21647/34 а на основу

**17434 Закона о народним школама.

РЕШАВАЊЕМ:

Да се у Ковачу, среза косовско-

митровачког, отвара четвороразредна основна

школа са једним одељењем и називом:

„ГОРЊОЈАСЕНОВИЧКА” основна школа са

седиштем у Ковачу.

Бан

3

М. Сочица, ср.94

Један од носилаца акције за отварање школе је и председник Беримске

општине, мало пре споменути, Јевто Добрић који ће другим поводом али у

истом контексту, сажети предисторију ковачке школе у свега неколико

реченица у молби министру просвете Антону Корошецу:

ОПШТИНА БЕРИМСКА

ЧЕЧЕВО

Но.1708 од 17. VIII 1940.

ПРЕДМЕТ: Молба за постављање учитеља

у основној школи у Ковачима.

ГОСПОДИНУ АНТОНУ КОРОШЕЦУ

МИНИСТРУ ПРОСВЕТЕ

БЕОГРАД

У 1934. години отворена је једноразредна основна школа под називом:

„ГОРЊОЈАСЕНОВИЧКА ОСНОВНА ШКОЛА У СЕЛУ КОВАЧЕ” ове

општине. Пошто школске зграде није било, школа је привремено отворена у

приватној згради Сташић Драгољуба, трговца из Косовске Митровице у којој се

и даље налази, и помоћу повереног вам Министарства од 10.000 динара и

Краљевске Банске Управе Зетске Бановине од 10.000 динара, као и радном

снагом грађана ове општине, нова школска зграда за коју постоји план и

предрачун од 95.000 динара озидана је и наткривена (цреп је добровољно дао

Брушлија Л. Радосав, индустријалац из Косовске Митровице) на изабраном

месту.

Овог пута пишу Министру просвете Антнону Корошецу , после историјата

и кажу:

4

„У овој је школи имало учитеља све до краја 1938. године, а од тада па до

данас у овој школи нема учитеља, јер исти није постављен и ако је неколико

пута тражено његово постављање код повереног вам Министарства.

Пошто у овој општини сигурно постоји око 90% неписмених и пошто се

подиже нова школска зграда, то је јако потребно поставити учитеља, па стога

ова општина моли Вас Господине Министре, да изволите и у интересу

просветном, културном и националном поставити једног учитеља за ову школу

и овај крај који је врло заостао”.95

Деловођа Председник оп. Управе

Крста В. Андрић Јевто Ј. Добрић

И овај крик са Мокре горе завршио је као и претходни: примљено к знању,

18. августа 1940. године. Да ли је европска грмљавина већ стизала у „шумовиту

клисуру” ковачку од које се плашила учитељица Смиљана и од које је дрхтало

њено људско и њено женско срце?!

Кроз какве је сциле и харибде пролазила ова школа видимо из текстова

које су писали челни људи Беримске општине у звању општинског председника

Јевта Добрића и звању општинског деловође из оближњих Андрића- Крста

Андрића и помало нестрпљивих и бунтовних.

Када је због неког, верујемо неспоразума, једне еманциповане жене са

носиоцима динарске психологије остала школа без своје прве учитељице и

управитељице Марије Новковић, из Сремске Митровице, школа није могла да

започне нову 1937/38. годину, „што иде на штету по просветне и националне

интересе”, па се зато апелује на Господина Министра да што пре изволи

поставити једног учитеља. Ево тог апела:

ОПШТИНА БЕРИМСКА

СРЕЗ МИТРОВАЧКИ

ЧЕЧЕВО

5

Но.2228-31-X-1937,

ГОСПОДИНУ МИНИСТРУ ПРОСВЕТЕ

БЕОГРАД

У 1934. години у селу Ковачи, срез косовско-митровачки као у једном

најзабаченијем крају образована је горњојасеновичка Државна народна школа

са једним одељењем. За управитеља-наставника ове школе постављена је

госпођица Новковић Марија, учитељица из Сремске Митровице, али због неких

њених авантура за које је и Г. Министру познато и разрешена је од учитељске

дужности и од раније па и од почетка ове школске године, деца школу не

походе што иде на штету по просветне и националне интересе.

Стога ова општина апелује на Господина Министра да по могућству што

пре изволи поставити једног учитеља за Горњојасеновичку Државну школу у

селу Ковачи ове општине.

Ова општина извештава Господина Министра да у овој општини нема ни

једног учитеља, па из Горњојасеновичке школске општине поједина лица

намеравају да своју децу школују (око двојица) и ако се у скоро учитељ не

постави овај је план пропао и наша општина никада свога чиновника неће

имати, па ће јој туђинац у својој кући заповедати.

Ова општина остаје у нади да ће јој Господин Министар по овој

оправданој молби учинити, што у напред остаје верна и благодарна Вам, – МП

– 66-оц.к-а.ј-1937. ај.

Деловођа, Председник оп. управе,

К. Андрић Јевто Ј. Добрић

Тако Андрић, беримски писар пише, а потписује његов председник

Добрић. Молба је датирана на Лучиндан 31. октобра 1937, када је био снег до

кука. У нотици на дну десне стране акта читамо: 22.IX тј. постављено по молби

у ову школу Грујовић Смиљана из Дежева, ср. Дежевског. У акту 5. XI 1937.

шеф административног одељења – потпис нечитак.

6

Тако нам се учинило да председнику има ко да пише.

И ево га оно али с почетка приче о ковачким мукама!

Једва прекорачивши годину у учионици Горњојасеновичке школе,

учитељица Смиљана Грујовић је села и написала следеће:

ПРЕДМЕТ: Грујић К. Смиљана, учитељица

из Ковача среза косовско-митровачког

Молба за премештај.-

Министарству просвете

– Одељење за народне школе –

Београд

На служби сам у селу Ковачима, среза косовско-

митровачког, Бановине Зетске. Ово је место удаљено око

30 км од вароши и налази се у једном брдском и потпуно

беспутном крају. Школа је смештена у једној приватној

кући од једне учионице и канцеларије. Место је

планинско а школа је потпуно усамљена и налази се у

једној шумовитој клисури, да човека страх обузме кад

наступи ноћ.

Ово место спада у ред најтежих места у целом срезу

косовско-митровачком. У њему може службовати само

мушкарац а никако слаба женска страна.

Стога најучтивије молим Министарство, да ме

изволи преместити у Грабовац, среза косовско-

митровачког, пошто у том месту има једно одељење

празно.

Таксу плаћам Учтива,

7

17. јануара 1939. год. Грујовић Смиљана

(с.р.)

Ковачи – К. Митровица учитељица из Ковача –

К. Митровица

И мало смо тужни јер у дну стране, службена белешка којом се прекраћује

нада: „Пошто у Грабовцу нема празних места, у акта”, и то седам дана касније:

24. јануара!

Видели смо једну учитељичину душу, али постоји и душа два званичника

која брину бригу о школи у Ковачима. Можда је учитељица Смиља ипак

отишла јер нас следећа молба општине беримске нагони на таква размишљања:

ОПШТИНА БЕРИМСКА

СРЕЗ МИТРОВАЧКИ

ЧЕЧЕВО

Но. 3187 13-XII-1939.

ПРЕДМЕТ: Молба оп. Беримске ср.

К. Митровица за постављање учитеља

У основну школу Коваче – Брњак

НА ЛИЧНОСТ

ГОСПОДИНУ

БОЖИДАРУ МАКСИМОВИЋУ;

МИНИСТРУ ПРОСВЕТЕ

БЕОГРАД

Од како је основна школа у с. Коваче отворена

више времена не ради но што ради, јер нема учитеља.

8

Исто тако је погођена основна школа у Брњаку, ове

општине. Ово је све из политичких разлога.

Да се из политичких разлога не би свећали нашој

невиној деци- омладини, молите се Господине Министре,

да у школи Ковачкој и Брњачкој поставите учитеља.

Остајемо у нади да ћете нам Господине Министре

по овој нашој молби учинити, што вам у напред

благодаримо.

Деловођа Председник за општ.

Крста В. Андрић Петар Утвић (с)98

И стигосмо до политике! Поред душе једне нејаке жене још и то. Је ли то

сукоб различитих политичких странака? Мислимо, да је ипак она усамљеност

крива, јер мислимо да школа у Грабовцу не би могла да остане без учитеља без

обзира на јерезовце или „мравовце”, рецимо!

У левом углу опет и само: Примљено к знању, у акта.

Слутимо да није ништа урађено. Јер поново ће се брњачки тандем

огласити, и то у време кад граде нову зграду школе:

Часно име

Увек иста процедура. Почиње са записником школског одбора, чист

клише, као у свакој административној стварности:

Бр.22 Рађено дана 10.XII 1934. год.

у канцеларији основне школе

у Ковачима

ЗАПИСНИК

9

Друга редовна седница месног школског одбора, Основне школе

Горњојасеновичке дана 10.XII 1934. год.

Присутни: Председник Добрић Јевто, чланови: Продановић Петко, Ђукић

Алемпије и Ђукић Василије; Пословођа- управитељ г-ђица Новаковић Марија,

учитељица.

Предмет:

1.Накнадни упис деце у први разред

2.Давање назива школи по чл.19 ст.2 Зак. о основним школама.

I

Председник одбора предлаже

да се изврши накнадни упис деце-

ђака по чему одбор

II

Пословођа управитељ

предлаже да се овој новој основној

школи дадне назив, и то име неке

историјске наше личности према

**19 ст.2 Зак. о народним школама

по чему одбор

I

РЕШАВА

Да се сва заостала деца

територије са школске општине,

упишу у I разред те, како би се

употпунио број, и ту сва способна за

школу деца. Одбор је уписао

седморо деце на броју

РЕШАВА

Да се према постојећим

наређењима, а у смислу **19 ст.2

10

Зак. о народним школама овој Горњојасеновичкој школи да назив:

„Бранко Радичевић”

Ову одлуку у препису доставити Министарству Просвете надлежним

путем на одобрење.

Са овим је седница закључена.97

Пословођа управитељ, Пред. школског одбора

Марија Новковић Јевто Ј. Добрић, ср

Чланови:

1.Петко Продановић, ср

2.Алемпије Ђукић, ср

3.Василије Ђукић, са. Потпис В. Бојовић

Да је овај допис записника седнице месног Школског одбора у Ковачима

бр.22 од 10.XII тј. пословођа управитељ, Марија Новковић и пред. Школског

одбора Јевто Ј. Добрић, управитељ школе доставља с актом Записник Школског

одбора начелнику среза и школском надзорнику истог дана. Зашто песник

„Ђачког растанка”? Онај несмирник и лола који је по сремским виноградима

вијао девојчурке, пио вина и славио Косово? Један одговор смо већ дали, а

други је у првој учитељици која је из Сремске Митровице! Тамбурицу унела у

гусларске домове! Средња Европа у дубоку патријархалност!

Државна народна школа

Бр.24

10.XIII 1934. год.

У Ковачима

Начелнику среза

Школском надзорнику,

Косовска Митровица

11

На основу **19 ст.2 Зак. о народним школама, и ранијих постојећих

наређења, месни Школски одбор ове школе на својој II редовној седници од

10.XII текуће године број 22 донео је одлуку да се ова школа назове: Дражавна

народна школа горњојасеновачка „Бранко Радичевић” у Ковачима.

Иста вам се одлука доставила, с молбом на одобрење.

Пословођа управитељ, Пред. школског одбора

Марија Новковић Јевто Ј. Добрић

Чланови:

1.Петко Продановић

2.Алемпије Ђукић

3.Василије Ђукић, потпис В. Бојовић, учитељ98

Начелник среза прослеђује даље:

Начелство среза

Кос. Митровачког

Кос. Митровица

Но 1220, 18.I 1935.

Предмет: Назив школе у Ковачима

Краљевској Банској управи зетске Бановине

Просветно одељење

Цетиње

Част ми је доставити предњу молбу Месног школ. одбора Ковачке школе

под.% приложеним записником школског одбора с молбом да се у смислу

чл.19 ст.2 Закона о народним школама одобри, да ова школа носи назив

„Бранко Радичевић”.99

Просветни референт, Срески начелник

Мл. Радојевић потпис нечитак

КРАЉЕВСКА БАНСКА УПРАВА

12

ПРОСВЕТНО ОДЕЉЕЊЕ IV

Бр.2015 од 28. I 1935.

ЦЕТИЊЕ

МИНИСТАРСТВУ ПРОСВЕТЕ

Основна настава

Београд

Част ми је доставити предмет Министарству просвете с молбом за

удовољење.

Примљено 1. фебруара 1935. По наредби Бана

О.Н. Број 6863 Начелник

Мило Боровић, ср

И коначно Министарство Просвете

МИНИСТАРСТВО ПРОСВЕТЕ

Краљевине Југославије

Одељење за основну наставу

ОН. Бр.6863

1. фебруар 1935. год.

Београд

На основу **19. Закона о народним

школама а на предлог кр. банске управе

зетске бановине IV бр.2015/35

ОДОБРАВАМ

Да основна школа у Ковачима, среза

Кос. Митровачког, бановина Зетска носи

назив: „Државна народна школа Бранка

Радичевића у Ковачима”.100

5. фебруара 1935. године По овлашћењу

13

Београд Министра просвете

По наређењу в.д. Начелник одељења

Начелника одељења за основну за основну наставу

Наставу, шеф Административног одсека Д. Бранковић

В, Ђорђевић

Писано,

1.Краљевској банској управи, просветно одељење Цетиње

2.Просветно одељење за књиге

3.Просветном гласнику

По наређењу

Начелника за основну наставу

5.II.1935.

Часници

Први учитељ је као што смо већ истакли, била Марија Новковић,

учитељица из Сремске Митровице, заслужна за назив школе, песника „Ђачког

растанака”. Није била по ћуди блиска динарском, патријархалном схватању

жене. Због тога је дошло до неспоразума. Детаље не знамо, документа нисмо

нашли.

Упознали смо се са Смиљаном Грујовић. Ту је и Дамљан Грујовић. Можда

је то брат или муж Смиљанин. Да ли је тражила Грабовац зато што је питомо

село у близини града, поред лепе реке Ибра и важног друма? Или можда што је

ту негде из Рудара или Кориља? Знамо још за Љиљану Поповић, после удату

Милошевић, која и данас прича лепе приче о питомој души тих брђана, о слози

са тим домаћинима. Поред дивних Колашинаца она помиње и породицу

Растохер, Фрању, управника чечевске хидроцентрале, и његову супругу Терезу.

14

Немце, које су сељаци прихватила као род најрођенији, и у ратном и у

послератном времену.

Учитељица Љиљана нарочито истиче улогу ове породице у стравичним

шиптарско-муслиманским дивљањима, кад су код њих посредовали и спасавали

српско становништво, кад је њихов дом био стециште многих Колашинаца. У

дворишту хидроцентрале налазио се велики збег Колашинаца, угледних људи,

које је требало збринути. Многи су спашени.

Учитељица Љиљана данас живи у Београду са својом децом и унуцима.

Нисмо могли да откријемо презимена двеју предратних учитељица Наде и

Олге, вероватно стога што је у рату уништена и школа и документација школе а

сећања су избледела.

У огледалу статистике

За школску 1934/35. и 1935/36. немамо прецизне податке о броју уписаних

ученика, сем тврдње неких савременика да је било око 30 ученика у сва четири

разреда.

Школске 1936/37 20м, 15ж, свега 35

Школске 1937/38 17м, 12ж, свега 29

Школске 1938/39 19м, 11ж, свега 30

Школске 1939/40 21м, 9ж, свега 30

Школске 1940/41 24м, 18ж, свега 42

До школске 1933/34. године највећи број деце из Чечева ишло је у школу

Брњаке, а деца из Рездела у Лучкој Ријеци, док деца Розаја и В. Калудре у

Црепуљску школу.

15

1945–1971. године

За време окупације од 1941-1945. године школа није радила. И

недовршена школска зграда доведена је у још тежи положај, јер је њен кров

изгорео и уништено је оно мало намештаја и документације у пљачкашком

походу шиптарско-метохијских чопора.

Изгледа да се у српским просторима историја понавља. Тако је било у

Колашину, а зашто не би било у Ковачима. Опет је школске 1945. године школа

почела да ради у приватној згради по трећи пут и опет у кући – дућану

Драгољуба Сташића. Она је била сабирно иста за ученике из Чечева, Горњег

Јасеновика, Резала, Роваца и Велике Калудре. Заузимањем Новице Божовића,

учитеља, школска зграда коју је рат опустошио обновљена је на истим

темељима из 1940. године, па су деца поново ишла у простране учионице

обновљене школе. Но недаћама нема краја! Школа је 1948. године страдала у

пожару. Предузеће „Мокра Гора” у Чечеву успело је да брзо санира последице

пожара и омогући нормалан рад у школи. У вези са овим треба истаћи допринос

Прока Алексића, директора предузећа „Мокра Гора”, који је својом

иницијативом и материјалном помоћи, успео да у рекордном року санира

пожар.

Од ослобођења Коваче – Чечево, за време обнове, постаје значајни

политички и привредни центар Горњег Колашина. Поред школе, ту је од 1945.-

1955. године и МНОО. Ради обнове порушених домова и школа у току рата,

Срески одбор- Звечански, Кос. Митровица 1947. год. оснива предузеће за

прераду грађе и експлоатацију шума „Мокра Гора”. Изградњом стругаре, већег

капацитета, запошљава се преко 250 радника из околних села: Брњака, Чечева,

Рогозне, Црепуље и других.Значајну улогу у привредном дохотку имала је и

хидроелектрана у Чечеву, која је била укључена у електросистем Митровице. И

Земљорадничка задруга Чечево имала је своје седиште у Ковачима до 1950.

16

године кад је премештена у тада изграђени Задружни дом Резала. Уз ове

политичко-територијалне институције и привредна предузећа, развијао се

културно-забавни центар најпре у Ковачима а касније у Резалима у којем је

школа са својим учитељем и децом имала своју значајну улогу.

Поред рада са аналфабетским и здравственим течајевима, школа врши

видну улогу на образовању одраслих радника и службеника. Од 1956–1962.

године у сарадњи са основном школом „Јован Цвијић” у Зубином Потоку,

организује ванредне вечерње течајеве и испите за V, VI, VII и VIII разред

Основне школе (нижа гимназија) по Закону о основној школи из 1959. године.

Испити су обављани у три испитна рока- зимски, летњи и јесењи по разредима.

Сходно томе организована су и одељења по разредима за помоћ у

савлађивању наставног плана и програма за одрасле. У свему томе

организациону улогу имала је школа у Ковачима, на челу са учитељима, најпре

Стеваном Кокарићем а затим Драгом Спасојевићем и Слободаном

Спасојевићем.

Формалну и суштинску улогу имала је школа „Јован Цвијић” из Зубиног

Потока, која је за ванредну наставу – одељења одраслих и испитне комисије

одређивала своје наставнике и у својој режији. Преко 150 полазника са ове

територије завршило је више разреде основне школе, који су били раније

ометени школовањем виших разреда.

Учитељи 1945–1971. године102

Први учитељ после рата је Саво Вукомановић, који је наставио традицију

првих учитеља да ради неуморно и без престанка са два препуна одељења I и II

разреда и чак са 70-оро неписмених сељака на аналфабетском течају.

Ни други учитељ Новица Божовић није попустио пред големим задацима

свога Колашина. Он је школских година 1946/47. и 1947/48. имао 120 ђака у сва

17

четири разреда и заузео се да доврши зграду школе која ће, нажалост, 1948.

страдати али ће је предузеће „Мокра Гора” брзо поправити.

Предраг Ивановић 1948/49. Мирко Стијовић 1949/50.

Стеван Кокерић 1950–1955. Милорад Ћирић 1954/55.

Драгомир Спасојевић 1955/61. Слободан Горић 1955–1961.

Исаило Касоловић 1961/62. Радмила Божовић 1960/61.

Радашин Леповић 1962–1964. Александар Деспотовић, пенз.1962/63

Нада Зечевић 1962/63. Коста Гаљак 1963/64.

Вучета Пипер 1963/64. Миљана Турковић 1964/65.

Јордан Крстић 1964–1972. Нада Компировић 1964–1972.

Слободан Продановић 1967/68. Сретена Томашевић 1968–1972.

И на крају овог списка, једна мала напомена неће бити изван теме.

Напротив, Стеван Кокерић је радио од 1950-1955. године. Његов рад оставио је

видан успех у васпитно-образовном раду са децом и хармоничним односом са

средином, иако је радио са целом школом. Кокерић је 1955. направио још једну

учионицу и уредио школско двориште и башту. Драго Спасојевић и Слободанка

Горић-Спасојевић доследно су заменили Кокерића и озидали су ђачку

трпезарију, коју су убрзо претворили у учионицу. Зато су Кокерић и

Спасојевићи остали у лепом сећању становника Чечева.

Учитељ Јордан Крстић нам је 1971. године доставио статистичку слику

подручја Школске општине Чечева. Школска општина имала је 1900

становника који су били распоређени овако: Резала – 300, Чечево – 400, Ковачи

– Горњи Јасеновик – 120, Велика Калудра – 100, Тушиће – 200 итд.

Наравно, реч је о цифрама у којима одступања могу бити минимална.

Крстић је тада кад се шапутало и муцало, кад је то било не само табу тема

него и издаја, да су се у последњих пет-шест година тада одселила 20

домаћинстава, углавном за Смедерево и Крагујевац. То се онда објашњавало

18

економским разлозима, а у ствари примереније је рећи да су то били политички

разлози, јер су они последица политичких догађаја.

У огледалу статистике103

1945–1972.

Школска годинаБр.

Оде-љења

Бр. ученика

Школска годинаБр.

Оде-љења

Бр. ученика

1945/46 2 120 1959/60 2 97

1946/47 2 120 1960/61 2 108

1947/48 2 96 1961/62 2 117

1948/49 2 87 1962/63 2 111

1949/50 2 80 1963/64 2 114

1950/51 2 61 1964/65 2 104

1951/52 2 53 1965/66 2 91

1952/53 2 57 1966/67 2 91

1953/54 2 65 1967/68 2 105

1954/55 2 71 1968/69 2 89

1955/56 2 80 1969/70 2 88

1956/57 2 86 1970/71 2 83

1957/58 2 88

1958/59 2 100

До 1954. године, без обзира на велики број ученика у школи је радио само

један учитељ. Преподне са I и III разредом, а поподне са II и IV или обрнуто

неподељеном школом.

Доласком другог учитеља Милорада Ћирића школа се дели, на два

одељења, а школске 1967/68. школа добија и треће одељење, доласком младих

учитеља са ове територије.

19

Ученици који су завршавали четврти разред, настављали су осмогодишње

школовање у Зубином Потоку. Многи од њих путовали су 20-30 км дневно до

Зубиног Потока, преко Бранкова Брда и долином Ибра. Само у најтежим

зимским данима, коначили би код пријатеља својих родитеља у Радичпољским

селима.

20