126

8.

KOSOVO U NOVOJ SOCIJALISTIčKOJ JUGOSLAVIJI

I pored toga što je gradjanski rat iz kojeg su

"rodjeni" Jugosloveni bio višestran i surov,

idealizam je preovladavao u prvim, višim

partizanskim redovima. Jugoslavija je tada bila

najjača država na Balkanu, bila je zaista vodeća

država izvan Sovjetskog Saveza i istočne Evrope.

Raspolagala je impresivnom vojskom od 800,000

iskusnih boraca pod čisto nacionalnom komandom, a

revolucionarni režim na vlasti je naizgled bio u

bliskim i prijateljskim odnosima sa Moskvom.1

Opijena pobedom, KPJ je razmatrala budućnost Kosova

i njegov status u novoj Jugoslaviji na zasedanju

Skupštine narodnih predstavnika Kosova i Metohije,

održanoj u Prizrenu, jula 1945. godine. Tom

prilikom, postignut je dogovor da ta oblast postane

konstitutivni deo federalne Srbije. Prizrenska

rezolucija je jasno stavila do znanja da se

situacija na Kosovu smirila, i da albansko

stanovništvo,kao i ostali narodi Jugoslavije, nije

prihvatilo da osvajači rasparčavaju tu oblast, niti

rasparčavanje Jugoslavije. Dosledno i zvanično se

tvrdilo da je ta Rzolucija koju su usvojili

delegati, okupljeni na brzinu, nedugo nakon

neuspele albanske pobune, bila osnovni pravni izraz

slobodne volje Kosova i Metohije da se ujedini sa

Srbijom, a preko Srbije sa novom jugoslovenskom

državom.2

Usledili su brojni politički dokumenti koji su

imali za cilj da pridobiju Albance za komunističku

stvar. Ministarstvo unutrašnjih poslova je, 6.

marta 1045. godine, donelo odluku o privremenoj

1 Jelavić, Istorija Balkana, tom 2 2 Pipa i Repishti, Studija o Kosovu, str. 209

127

zabrani povratka u svoje domove za oko 50 do 60,000

srpskih i crnogorskih naseljenika koji su pobegli

sa Kosova za vreme rata zato što se smatralo da su

podržavali predratnu, velikosrpsku državu. S druge

strane, i do raskida Tita sa Staljinom, 1948.

godine, granica je bila otvorena za doseljenike iz

Albanije. U tom razdoblju je oko 25,000 njih došlo

na Kosovo, kako bi se priključili svojim rodjacima,

po obrascu na koji su ih i Italijani i Nemci

navodili za vreme rata.

Ta odluka je trebalo da predstavlja korak ka

ispravljanju nepravde ranije počinjene Albancima,

ali je istovremeno predstavljala novu nepravdu

prema Srbima. U svakom slučaju, napravljen je

izuzetak u pravnom sistemu Jugoslavije. U to vreme,

Jugoslavija je striktno primenjivala zakon o

oduzimanju ratne dobiti stečene za vreme

neprijateljske okupacije i o upravljanju

vlasništvom stečenim od okupatora i njihovih

saradnika (usvojen 24. maja 1945.g.) na sve etničke

grupe koje su, kao i Albanci, u velikoj meri

saradjivale sa okupatorima. Te mere su se posebno

odnosile na Nemce, Madjare i Italijane (iz

Vojvodine, Slavonije, Dalmacije i Istre) koji su

proglašeni "petom kolonom" i naterani da se, u

velikom broju, isele iz Jugoslavije.3

Nova Jugoslovenska federacija bila je konačno

oformljena na trećem zasedanju AVNOJ-a, u avgustu

te godine, kada je predsedništvo srpske Skupštine

usvojilo zakon o administrativnoj podeli Srbije na

pokrajine, pri čemu su konačno ustanovljene

Autonomna pokrajina Vojvodina i Autonomna

teritorija Kosova i Metohije. Medju srpskim

istoričarima preovladjuje mišljenje da su, 7.

avgusta 1945.godine, postojala tri razloga za

uspostavljanje Autonomne regije Kosova i Metohije

3 D.Janji}, Konflikt ili dijalog, srpsko-albanski odnosi i integracija

Balkana, Subotica, 1994.g. str. 136.

128

: kao prvo, rešenje statusa Albanaca na Kosovu, kao

drugo, utiranje puta zu uključenje Albanije u

jugoslovensku federaciju koja je bila u vlasti

komunista;4 i, kao treće, stvaranje ravnoteže

izmedju Srba i drugih naroda u zemlji koja se

zasnivala na lenjinističkoj doktrini za rešavanje

nacionalnog pitanja u multinacionalnim državama

(takozvana politika "slabe Srbije - jake

Jugoslavije"). Argumenti koji su najčešće iznošeni

u prilog ove doktrine su bili da su autonomne

regije stvorene samo na teritoriji Srbije, a ne i

Makedonije i Crne Gore koje su, takodje, imale

područja naseljena albanskom manjinom, ili i u

drugim jugoslovenskim republikama, kao što su

Hrvatska i Bosna i Hercegovina, koje su, takodje,

imale etnički mešovito stanovništvo.5 Tito je, u

početku, nameravao da stvori Balkansku federaciju

koja bi obuhvatala Albaniju i Bugarsku i u kojoj bi

Kosovo postalo deo Albanije. Svrha ove ideje bila

je dvojaka: za jugoslovenske komuniste ona bi

predstavljala ostvarenje njihovih starih težnji da

dominiraju Albanijom, a za samog Tita to bi značilo

ostvarivanje njegove lične ambicije da postane

vladar Balkana. Komunistički lider Albanije, Enver

Hodža je drugačije zamišljao Balkansku federaciju -

kao konačno sporazumno ujedinjenje Kosova i

Albanije.6

Ustav iz 1946.godine

Nova socijalistička država bila je definisana

Ustavom iz 1946.godine koji se zasnivao na

Sovjetskom ustavu iz 1936.g.,a namera mu je bila da

obezbedi prava naroda i manjina od političke

4 Tito je uz podršku bugarskog vodje, Georgi Dimitrova, imao planove da

uspostavi Balkansku Federaciju koja bi obuhvatala Bugarsku, Albaniju i

eventualno Gr~ku ,ukoliko komunisti~ka gerila tamo pobedi. 5 P. Simić, Problem Kosova i Metohije i regionalna bezbednost na

Balkanu, Institut za medjunarodnu politiku i privredu, Beograd,

1996.g., str. 9. 6 D.Bataković, 'Srpsko-albanski konflikt: Istorijska perspektiva,' u

Duijzings, Janjić i Malići (izdanju), Kosovo – Kosova, str. 8.

129

prevlasti jedne etničke grupe. U praksi je to,

medjutim, započeto sa dve osnovne naprsline u

njegovom sklopu. Kao prvo,time što kosovskim

Albancima nije data puna teritorijalna autonomija

zanemareno je albansko nacionalno pitanje. Kao

drugo, Vojvodini je dat viši nivo nego Kosovu time

što je proglašena za Autonomnu pokrajinu sa

strukturom vlasti koja je bila slična republičkoj.

Za razliku od nje, Kosovo i Metohija su postali

Autonomna oblast sa lokalnim administrativnim

jedinicama, što je sprečavalo mogućnost donošenja

bilo kakvih autonomnih odluka.Ono nije imalo ni

nezavisno zakonodavstvo, niti vrhovni sud, kao

Vojvodina. Službeno obrazloženje te statusne

razlike bilo je postojanje većeg broja nacionalnih

grupa u Vojvodini koje su bile kulturološki

različite i stoga zahtevale postojanje vrhovnog

suda. U ustavu Republike Srbije je bilo zapisano da

je republiku osnovao narod svojom voljom, a

privrženost Kosova Srbiji se pretpostavljala, iako

je Kosovo pristupilo novoj jugoslovenskoj

federaciji kao puki teritorijalni dodatak Srbije.

Raison d'etre za jugoslovenske komuniste bio je

brižljivo uspostavljen odnos snaga izmedju naroda i

manjina u Jugoslaviji i potencijalne opasnosti od

srpske prevlasti. Srpsko nacionalno pitanje je bilo

otežano činjenicom da je u srpskoj republici živeo

najveći broj jugoslovenskih nacionalnih manjina.

Sami Srbi, medjutim, nisu mogli da se ujedine u

jednu republiku, a da istovremeno ne pogaze prava

drugih nacija. Prava pojedinih nacija bila su, s

jedne strane, garantovana federalnim poretkom

zemlje, a sa druge, njenim jedinstvom. Ipak,

formiranje dve Autonomne oblasti, Vojvodine i

Kosova, unutar Srbije bio je pokušaj da se srpsko

pitanje reši. Komunisti nisu želeli da protiv sebe

okrenu najveću etničku grupu, Srbe, niti da ugroze

ono malo privrženosti koje su uživali u Srbiji time

što bi povredili srpski nacionalizam, pa su, zbog

toga, apravili kompromis članom 103 novog Ustava

130

koji je prava i domete Autonomnih oblasti Vojvodine

i Kosova odredjivao Ustavom Republike Srbije. Ustav

nije razradio pojedinosti u vezi sa tačno

odredjenim položajem autonomnih jedinica, već je

samo konstatovao: "Narodna Republika Srbija u sebi

sadrži Autonomnu Pokrajinu Vojvodinu i Autonomnu

Pokrajinu Kosovo i Metohiju." KPJ je na novi Ustav

gledala kao na instrument kojim se postiže

pojedinačna nacionalna ravnopravnost i jedinstvo

Jugoslavije.

Ustav je priznavao pet nacija: Srbe, Hrvate,

Slovence, Crnogorce i Makedonce. Svaka republika,

sa izuztekom Bosne i Hercegovine,smatrana je

nacionalnom državom u smislu grubog ekvivalenta

zemlje porekla preovladjujuće nacije unutar njenih

granica. Manjine su, doduše, imale poseban status i

bilo je jasno da nije postojala namera da se pravo

na samoopredeljenje primeni na njih, čak ni u

teoriji. Osnovna prava manjina bila su priznata

uopšteno, u članu 13 Ustava i predvidjala su da

nacionalne manjine uživaju pravo i zaštitu svog

kulturnog razvoja i slobodu korišćenja maternjeg

jezika. Albanski nacionalizam je, takodje, trebalo

da bude suzbijen. Ustavni dogovori koji su se

odnosili na teritorije nastanjene Albancima

postignuti su proizvoljno i ne uzimajući u obzir

ukupno stanovništvo na tim područjima. Kao i u

predratnoj Jugoslaviji, teritorije gusto naseljene

Albancima ponovo su bile podeljene na različite

administrativne jedinice. Jugozapadno područe na

granici sa Albanijom bilo je uključeno u Republiku

Crnu Goru, a jugoistočno je postalo deo Republike

Makedonije. Ona nisu bila uključena u Autonomnu

Pokrajinu Kosovo zbog pokušaja režima da izadje u

susret makedonskom nacionalizmu i zbog geografskog

značaja položaja [ar planine koja je činila

izvanrednu prepreku u komunikacijama izmedju ta dva

područja. Ustavom odredjeni niži status Kosova bio

je srodan sovjetskom modelu saveza republika i

131

pogoršan srpskom prevlašću u političkom životu

oblasti u sledećih dvadeset godina. Ustav iz

1946.g. nepotrebno je pothranjivao duboku mržnju

Albanaca koji su zadržali neprijateljski stav prema

narodnom oslobodilačkom pokretu, prosto zbog

nerazumevanja razlike izmedju stare i nove

Jugoslavije. U teškim vremenima neposredno posle

rata, albanska nacionalna manjina je ostala

"najjači neprijateljski element", a režim je u

ophodjenju sa njima bio kriv zato što je

primenjivao krajnje mere koje su se povremeno malo

razlikovale od onih koje su primenjivale okupacione

snage za vreme rata. Razni albanski izvori

procenjuju da je, od 1944. do 1946. godine, 36,000

Albanaca, a možda i 47,000 njih stradalo kao

žrtve sistematskih masovnih pogubljenja koje su

izveli komunisti u vreme revolucionarne groznice i

kasnije, u toku misije "pronadji i uništi" i

programa "pacifikacije", "razoružanja" i

"rehabilitacije", policijskih mučenja i epidemija

tifusnih groznica koje su napadale vojne jedinice.7

U strahu od izbijanja novih pobuna medju

Albancima,KPJ je naredila rukovodstvu na Kosovu da

suzbije sledbenike Balli Kombetar, odnosno,

baliste.8

Raskid sa Moskvom

Prvih posleratnih godina osiono jugoslovensko

rukovodstvo je sebe i svoju revoluciju tako visoko

cenilo da je bilo samo pitanje vremena kada će se

Staljin naljutiti zbog rastućeg prestiža Tita koji

7 S.Repishti, 'Ljudska prava i albanska narodnost u Jugoslaviji', u

Oskar Gruenewald i Karen Rosenblum-Cale (izdanju), Ljudska prava u

Jugoslaviji, Nju Jork, 1986.g., str. 238. 8 Nekoliko Albanaca , potpisnika Bujanske Rezolucije 1944.g. platili su

svojim `ivotima za ideal ujedinjenja Kosova sa Albanijom. Rifat Beri{a

poginuo je bore}i se u brdima kod Drenice 1948.g. a Heljadina Hanu je

ubila UDB-a 1948.g.

132

je proputovao sve zemlje narodne demokratije

istočne Evrope, veličajući vrline svog režima.

Osnovni predmet velikog spora 1948. godine bio je

jednostavan: da li će Tito i njegov politbiro ili

će Staljin biti diktator u Jugoslaviji. Ono što je

Staljinu stajalo na putu bio je Tito i

jugoslovenski režim koji je iz njega crpeo

samosvojnu snagu, zasnovanu na jedinstvenosti

jugoslovenske 'uradi sam' revolucije u istočnoj

Evropi.9 Jugosloveni su, iako nesvesno, izazivali i

unižavali autoritet Oktobarske revolucije i položaj

Sovjetskog Saveza kao pravog doma istinskog

socijalizma. Staljinu je smetalo što su Jugosloveni

počeli da preuzimaju vodeću ulogu odnosu na druge

balkanske komunističke pokrete, posebno u Grčkoj u

kojoj je KPJ snažno podržala ustanak iz

1946.godine.Planovi Tita i bugarskog vodje,Georgi

Dimitrova,o stvaranju balkanske federacije bili su

ti koji su konačno gurnuli u otvoren raskid

sovjetsko-jugoslovenskie odnos. Staljina je

razbesnelo što njegove države štićenice tako

otvoreno vode svoju nezavisnu politiku, a još više

činjenica da se nisu savetovale sa njim. Zbog toga

je, u junu 1948.godine, Jugoslavija bila isključena

iz Informbiroa.

Jedna od brojnih posledica Titovog raskida sa

Staljinom bila je i ta što je albansko stanovništvo

Jugoslavije posle toga predstavljalo veću pretnju.

Enver Hodža, koji je predvideo raskid izmedju

Staljina i Tita, odlučio je da veže svoju sudbinu

za Sovjete,pa je tako Albanija postala prva medju

komunističkim državama koja je otvoreno napala

Tita. Raskid izmedju Jugoslavije i Albanije,

1948.godine, bio je rezultat sukoba izmedju

Jugoslavije i Informbiroa i predstavljao je kraj

špekulacija o ujedinjenju Kosova sa Albanijom. On

je,isto tako, zaustavio useljavanje Albanaca u

Jugoslaviju.

9 Rusinow, Jugoslovenski eksperiment, 1948-1974.g., str. 25.

133

U nameri da ublaži razvoj nacionalne svesti

brojnog albanskog stanovništva na Kosovu koje se

brojčano uvećavalo dvostruko brže od jugoslovenskog

proseka, vlada je počela da sprovodi 'poturčivanje'

i to na dva načina: tako što je, 1951. godine, u

škole uvedena nastava na turskom jeziku, a uz to su

Albanaci ohrabrivani da se isele u Tursku. Koncept

turske manjine na Kosovu službeno je uveden skoro

neposredno nakon Titovog raskida sa Staljinom i

albanskog svrstavanja uz Staljina, u junu 1948.

godine. Raskid sa Informbiroom, 1948. godine,

izazvao je u Beogradu strah da bi

antijugoslovenska propaganda Tirane mogla da

naidje na plodno tle medju kosovskim Albancima.

Kako bi se Albanci ohrabrili da odu, vršen je

neposredan pritisak tako što su Albanci

prisiljavani da se nacionalno izjasne kao Turci.

To je stvorilo strah i nesigurnost, a veliki broj

Albanaca muslimana, koji su se izjasnili kao Turci

da bi izbegli progon, bili su brzo brodovima

prebačeni u Tursku. Ponovo je aktiviran

jugoslovensko-turski sporazum smišljen da ohrabri

Albance da se isele u Tursku koji je potpisan je

1953.godine.

Vasa čubrilović, tada profesor Univerziteta i

najuticajnija ličnost Srpske Akademije nauka i

umetnosti, ponovo se založio za proterivanje

Albanaca iz Jugoslavije. U izveštaju pod naslovom

'Problem manjina u novoj Jugoslaviji', sačinjenom

za uže rukovodstvo Narodnoslobodilačkog rata,

uključujući Tita, Milovana Djilasa i Aleksandra

Rankovića, on je obnovio svoju predratnu tezu o

potrebi isterivanja Albanaca iz posleratne

Jugoslavije jer je od strateškog značaja da se

Kosovo sačuva.

'Kosovo i Metohija su uvek smatrani strateškom

tačkom Balkana. Njegov položaj u središnjem

delu Balkana razdvaja Crnu Goru od Srbije, a

obe od Makedonije. Te zemlje Federativne

134

Jugoslavije nikada neće biti snažno povezane,

sve dok ne budu imale neposredne etničke

granice. Ovo pitanje je posebno značajno za

Makedoniju. Gornji tok reke Vardar nalazi se u

albanskim a donji u grčkim rukama. Mi, južni

Sloveni držimo samo njegov srednji deo. Ne

smemo gajiti iluzije u vezi budućeg razvoja

odnosa u Evropi. Ovaj strašni rat sigurno neće

biti i poslednji. Ostajemo na vetrometini

raskršća i bićemo ponovo izloženi prvom udaru

nekog novog rata.'10

čubrilović obrazlaže da je najveći problem za

Jugoslaviju razbijanje manjinskih blokove

smeštenih na značajnim geo-političkim položajima.

Stoga nisu samo Albanci ti koji treba da budu

proterani. Nemci i Madjari, takodje, treba da budu

na udaru:

'Posle stravičnog nasilja nemačkog Rajha nad

slovenskim zemljama, u čemu je dobio pomoć

domaćih Nemaca, Sloveni imaju sva prava da

zahtevaju da se njihova zemlja očisti od

folksdojčera. Nova politička granica izmedju

nas i Austrije mora biti i etnička granica

izmedju Slovena i Nemaca. čak i sada, Sovjetski

Savez ponovo razmešta stanovništvo, što je

započeo za vreme rata, tako što raseljava

Poljake iz Ukraine i Belorusije preko

sovjetsko-poljske granice, a odatle dovodi

Ukrajince i Beloruse u Sovjetski Savez.

Pozivajući se na te primere, mi, isto tako,

imamo pravo da zatražimo od svojih saveznika da

se naš problem sa manjinama reši na istovetan

način, proterivanjem. Ovaj rat i masovna

preseljavanja stvorili su preliminarno

psihološko raspoloženje pogodno za

proterivanje. Naše manjine su svesne onoga što

10 Kosovski istorijski pregled, br. 1, Tirana, 1993.g., str. 39.

135

su počinile i zbog toga se neće dugo opirati

ukoliko ih isteramo.'11

Iz jugoslavije je proteranoi 500,000 Nemaca

posle II svetskog rata bez ikakve medjunarodne

reakcije.

Titov razlaz sa Staljinom, 1948. godine,

onemogućio je Jugoslaviju da, kao što je imala

nameru, anektira Albaniju, a Enver Hodža postaje

njen najozbiljniji protivnik u komunističkom svetu.

Nastupilo je brižljivo čišćenje pro-jugoslovenske

frakcije u albanskoj partiji uporedo sa opštim

progonom svih onih njenih stanovnika koji su bili u

nekoj vezi sa Jugoslavijom, zbog čega je oko 5 000

Albanaca potražilo utočište na Kosovu. Sve do

1948.godine, ideološke veze koje su zbližavale

Jugoslaviju i Albaniju držale su pitanje Kosova po

strani, ali, nakon isključenja Jugoslavije iz

Informbiroa, Tirana se ohrabrila da ponovo potegne

'nerešeno' pitanje Kosova. Uz Staljinovu podršku,

albanski mediji izveštavaju naširoko o 'progonu'

Albanaca u Jugoslaviji, a njih potstiču da 'zbace'

Tita.12Tajni dokument britanske ambasade u

Beogradu, datiran krajem oktobra 1949. godine,

izveštava o da su u Jugoslaviji potvrdjene

aktivnosti albanskih komiteta protivnika Hodže, a

skorašnji govori Envera Hodže, takodje, bacaju

dodatno svetlo na ovaj predmet. U svom govoru,

održanom u Skadru, 15. septembra 1949. godine, on

potvrdjuje da je Tito 'izdržavao i hranio ratne

zločince u Skoplju i Prištini' shodno ciljevima

'koji su dobro poznati albanskoj vladi'. Mada se

njegove neprijateljske aktivnosti mogu porediti sa

situacijom u kojoj 'slepac vodi slepce'13, on dodaje

da je Tito podstakao nekoliko desetina

neprijatelja niskog stepena inteligencije da

11 Ibid, str. 40. 12 Zeri i Populit, Tirana, 25.septembar 1949.g., str. 1. 13 Za Hod`ina obja{njenja njegovih odnosa sa jugoslovenskim re`imom vidi

E. Hod`a, Titoisti, Tirana, 1982.g.

136

pobegnu iz Albanije, zatim ih učlanio u

diverzantske bande u Jugoslaviji i poslao ih natrag

u Albaniju da podstiču nemire. Neke od tih bandi su

se 'pokajale' i otkrile 'niske pobude Titoista'.

Drugi su uspeli da ubiju 'neke naše drugove, kao

što je bio veliki rodoljub Bardok Biba'.14

Društveni razvoj; prekogranični albanski odnosi

U godinama koje su usledile neposredno posle

rata, položeni su temelji postepenog društveno-

ekonomskog razvoja Kosova koje je, kao i ostatak

Balkana, bilo opustošeno ratom. Više od 70%

oskudnih industrijskih pogona u tom području bilo

je razrušeno, a nijedan kilometar puteva nije bio

asfaltiran, pa je bilo potrebno uložiti ogromni

napore da se privreda oporavi i da se stvore

materijalni i socijalni uslovi koji bi podstakli

razvoj. Novi režim je zaigrao na kartu oblikovanja

nove, 'jugoslovenske',a ne nacionalne dimenzije,

popularne narodne mitologije zasnivajući je na

jedinstvenosti partizanske revolucije.

Tako je, uspostavljanjem socijalističkog

društva u Jugoslaviji, kosovski mit postepeno

počinje da gubi na značaju.15 @rtvovanje cara Lazara

više nije javno hvaljeno. Umesto toga, spomen boja

na Kosovu je strogo ograničen na skromne proslave

koje je organizovala od Srpska ravoslavna crkva,

koja je, takodje, izgubila na javnom značaju. Novi

mitovi su stvoreni i slavljeni su uz pomoć i

podsticaj vladinih ideologa i preživelih iz rata,

a ticali su se oslobodilačke borbe jugoslovenskih

partizana. Godinama nakon rata, čuvena

partizanska pobeda u borbi na Sutjesci slavljena

kao neka vrsta jugoslovenskog Kosova.16 Kao

14 PRO, FO, 371/78217, 21.oktobar 1949.g. 15 T. Emmert, Srpska golgota: Kosovo 1389.g., Isto~no-evropske

monografije, br. CCLXXVII, Nju Jork, 1990.g. , str. 140. 16 T.A.Emmert, 'Kosovsko zave{tanje', Srpske studije, tom 5, br. 2,

1989.g., str. 28.

137

protivtežu ogorčenosti i revolta na Kosovu,

ugoslovenske vlasti su postepeno počele da otvaraju

škole na albanskom jeziku i da ohrabruju izdavanje

dvonedeljnih albanskih novina Rilindija (Budjenje).

Hiljade albanske dece upisalo se u škole po prvi

put . Obrazovanje na maternjem jeziku, koje je

prethodni režim uskraćivao, doživljeno je kao

nacionalna pobeda i najbolji način da se sačuva

albansko nacionalno svojstvo tog područja. To

uverenje postalo je trajni način razmišljanja

Albanaca u nastupajućim godinama.17

Popis stanovništva iz 1948.g. pokazao je da je

preko 73% od 750 483 Albanaca u Jugoslaviji

nepismeno. Oni malobrojni koji su umeli da čitaju i

pišu činili koristili su srpsku ćirilicu,a svoje

vlastito pismo nisu poznavali. Nova država nije

samo otvorila škole za albansku decu – 157 njih

izmedju 1945. i 1950.godine - već je organizovala

i kurseve za opismenjavanje odraslih. Istovremeno

je započeta i kampanja protiv 'zaostalosti'. To je,

prema jednom tadašnjem službenom priručniku, bilo

učinjeno kako bi se 'šiptarske žene oslobodile

predrasuda (u prvom redu da skinu zar koji im je

pokrivao oči i lice) i da bi im bila pružena ista

prava koja će ih omogućiti da pohadjaju škole, da

bolje obavljaju ulogu majke i da se, kao žene,

povežu sa drugim ljudima i obavljaju javne i

društvene poslove.18 Kampanja opismenjavanja bila je

ozbiljno ugrožena stalnim nedostatkom učitelja

sposobnih da predaju na albanskom jeziku.Izuzetak

su bili malobrojni Albanci koji su ranije pohadjali

srpske škole, a bukvalno ni jedan član

jugoslovenske zajednice Albanaca nije bio za to bio

osposobljen. Stoga je neodložno i prvenstveno

trebalo obučiti nove albanske učitelje. Kada je reč

o obrazovanju, medju albanskim stanovništvom je,

17 S.Repishti, 'Ljudska prava...', str. 239. 18 L.Stojkovi} i M. Marti}, Nacionalne manjine u Jugoslaviji, Beograd,

1952.g., str. 124.

138

naravno, bilo vrlo malo kvalifikovanih obrazovnih

stručnjaka. Do 1950. godine, dvadeset albanskih

studenata upisalo je filozofski i prirodno-

matematički fakultet u Beogradu, dok se u pedagošku

školu upisao četrdeset jedan Albanac. Da bi se

Albanci lohrabrili da upišu visoke i više škole,

dodeljivane su im stipendije.19

Posle rata su osnovana brojna kulturna i

obrazovna društva, pozorišta i čitaonice namenjena

za albanskom stanovništvu na Kosovu i to su bili

prvi ozbiljni pokušaji oblikovanja albanske

nacionalne kulture u Jugoslaviji. Na Kosovu je,

1950. godine, postojalo 258 takvih društava sa

3,150 članova.20 Jedno od njih, osnovano u Prizrenu,

pod nazivom 'Agimi' (Zora), imalo je vlastiti

gudački orkestar, dramsku sekciju, hor i sekciju za

narodne plesove. Drugo ugledno društvo, 'Meto

Bajraktari', iz Prištine, održalo je, tokom

1950.godine, šezdeset četiri predstave. Dramske

sekcije tih kulturnih društava imale su dvostruku

ulogu: postavljanje osnova nove albanske pozorišne

umetnosti i vršenja obrazovnog uticaja na albansko

stanovništvo u celini. Albanska amaterska pozorišta

niču u Prizrenu, Peći i Mitrovici, a uskoro posle

njih slede i prve profesionalne trupe: Albansko

narodno pozorište u Prištini, pionirsko pozorište u

Mitrovici, Peći i Prizrenu i lutkarsko pozorište

koje je igralo predstave i na srpsko-hrvatskom i

albanskom jeziku. Igrali su i predstave u Beogradu

koje su bile dobro prihvaćene.21 Do 1951. godine,

Albanci se pojavljuju i na jugoslovenskoj kulturnoj

19 Ibid., str. 128-9. 20 One su bile prilagodjene kulturnom i obrazovnom dru{tvu koje su

osnovali Albanci koji su `iveli u Istanbulu i Bukure{tu u drugoj

polovini devetnaestog veka. Za detaljna obja{njenja albanskog kulturnog

razvoja pod osmanlijskom vladavinom vidi Stavro Skende, Albansko

nacionalno budjenje, Princeton University Press, 1967.g. 21 Stojkovi} i Marti}, Nacionalne manjine u Jugoslaviji, Beograd,

1952.g. str. 130-1. Za odu{evljen prikaz pe}ke pozori{ne grupe u

Molijerovoj komediji Les Fourberies de Scapin vidi Borba, 11.novembar

1951.g.

139

sceni i to na jugoslovenskom festivalu narodnih

igara i pesama u Opatiji sa igračima iz udaljene

planinske regije, Rugova, u blizini Peći, izvodeći

pred oduševljenim gledalištem svoje karakteristične

divlje igre u kojima koriste krive turske sablje;

te godine nastupaju i na Edinburškom festivalu. Na

taj način su se postepeno širili kulturni horizonti

i jednih i drugih,i Albanaca i Srba na Kosovu.

U tom razdoblju, bilo su očigledni česti

prelasci jugoslovensko-albanske granice. Nakon

raskida sa Staljinom, i posle novih medjunarodnih

političkih pretnji i ideološke razgradnje zemlje,

porastao je obim poslova državne službe bezbednosti

(UDB-a - Uprava Državne Bezbednosti). Ona je na

Kosovu proganjala ostatke balističkih bandi, ali se

bavila i Albancima u celini, jer su oni tada

smatrani ideološkim neprijateljima koji prihvataju

špijune ubačene iz Albanije. Sve vreme, od gušenja

ustanka na Kosovu, 1945. godine, Albanski Narodni

Demokratski Komitet nastavlja tajno da radi na

oslobadjanju Kosova i ujedinjenju sa Albanijom. Ta

ilegalna organizacija imala je gustu mrežu članova

na svim prostorima Jugoslavije naseljenih

Albancima. Krajem 1950. godine, jugoslovenske

vlasti su je otkrile, a mnogi njeni članovi bili su

ubijeni ili osudjeni na dugogodišnju robiju.

Intelektualac Zekerija Redža je, 1957. godine,

uhapšen i deportovan u Albaniju. Iste godine, 25.

septembra, albanska vlada podnela je Beogradu

zahtev da izruči odredjena lica koja su izbegla

nakon rata u Jugoslaviju, a koja je albanska

država smatrala 'zločincima', uključujući čen

Elezija i Dana Kalošija,za koje je tvrdila da su se

'brižljivo organizovali da izvrše neprijateljska i

dobro poznata dela protiv interesa Albanije';

Fikri Din i Muharem Bajraktari su pomenuti kao

ostali članovi te 'grupe špijuna'. Izgleda,

medjutim, da Dine i Bajraktari nisu radili za

Jugoslovene, već za Albanski komitet( koji su

140

osnovali proterani balisti i pristalice Zog

Legaliteti )u Parizu.22

Tirana je ponavljala ovakve trvdnje sa

monotonom učestalošću ponavljala. Britanci su, što

se jugoslovenske strane tiče, do tada bili u stanju

da pronadjui samo deo pozitivnih dokaza o

postojanju albanskih izbegličkih organizacija u

Jugoslaviji. U oktobru 1949. godine, dnevni list

Borba izvestio je o postojanju jedne grupe od

sedamdeset albanskih političkih izbeglica koji su

oformili radnu brigadu 'Koči Hodža' 23 koja je

radila na izgradnji brane na reci Morači, u Crnoj

Gori. Neki od njih su, nakon begstva preko

granice, očigledno sami počeli da rade u Crnoj Gori

i Hercegovini pre nego što su ih organizovali u

brigadu. U isto vreme, albanska štampa je objavila

dokaze o kretanjima iz Jugoslavije u Albaniju.

Septembra 1949.godine, dnevni list "Bashkimi",

objavio je članak jugoslovenskog izbeglice, Pere

Jovanovića i govor Džafera Vokšija na kongresu

omladine, koga opisuju kao predsednika

antititoističke omladinske organizacije sa Kosova.

Informbiroovska štampa je. takodje, objavila

pojedinosti nedavnih hapšenja četvorice radnika,

antititoista na Kosovu.24 Oružani otpor odmetnika i

njihovi pomagači bili su dokaz da se velika

količina ratnog materijala još uvek nalazi u rukama

pojedinaca. Kada je, u zimu 1955-56.godine,

sprovedena široka operacija prikupljanja oružja,

Srbi i Albanci su bili jednako pogodjeni, mada je

više oružja pronadjeno u albanskim nego u srpskim

kućama.

Beograd je hapšenjem hiljada Albanaca, optuživanih

za 'Staljinizam', nastavio da iskorišćava raskid

izmedju Jugoslavije i Albanije. To je uglavnom

pogodilo malobrojne albanske intelektualce prema

22 PRO,FO,371/78217 10197, 21.oktobar 1949.g. 23 Ko~i Hod`a je bio albanski ministar unutra{njih poslova sve do

'sudjenja' za pro Titoisti~ka ose}anja i pogubljenja u maju 1949.g. 24 PRO,FO,371/78217, 21.oktobar 1949.g.

141

kojima su gajili duboko nepoverenje i za koje su

smatrali da su bezbednosni rizik za zemlju. Nisu,

medjutim, samo Albanci bili ti koji su se osećali

progonjenim na Kosovu. UDB-a je neprekidno hapsila

i uznemiravala srpske pravoslavne sveštenike i

monahe čija se crkva našla na udaru kada su crkveni

posedi obuhvaćeni novom agrarnom reformom, a

manastirska imovina konfiskovana. Jedna velika

pravoslavna crkva u Djakovici je, 1950. godine,

srušena kako bi se napravilo mesta za podizanje

jednog spomenika partizanima. U svetlu ovih

dogadjaja, novim jugoslovenskim ustavnim zakonom iz

1953.godine savezni Ustav iz 1946.godine suptilno

je izmenjen. Federacija se više nije odnosila prema

autonomiji kao prema federalnoj nadležnosti, a

ustavna vlast Vojvodine i Kosova su od tada bile

upućene na ustavno-pravni sistem Narodne Republike

Srbije. Kada je jugoslovenska vlada te iste godine

ukinula Veće naroda, značaj ova dva autonomna

područja još je više umanjen, i ona postaju obične

oblasti Srbije. U to vreme su, medjutim, i

Republike uživale mali stepen autonomije, jer

Jugoslavija nije ograničavala samo albanske već i

sve druge nacionalne težnje i to uz pomoć snažne

centralizovane administracije. Ne iznenadjuje što

je ova dominacija Srba nad Kosovom našla svoj odraz

i u partijskom članstvu: 1958. godine Srbi i

Crnogorci zajedno činili su 27,4% kosovskog

stanovništva, a 49,7% lokalnih članova partije.

U drugoj polovini 50-tih godina,počinje da se

ispoljava i medjunacionalna napetost, u prvo vreme

izazvana ekonomskim razlozima, izmedju pojedinih

jugoslovenskih Republika. Razdvojeni centri moći

komunističkog rukovodstva počinju, po prvi put, da

utiču na pojedinačne Republike čiji ekonomski

interesi su se podudarali sa interesima

stanovništva, uključujući i one koji nisu bili

komunisti. Jedan primer bilo je i opšte

nezadovoljstvo Slovenije zbog velikih sredstava

142

koji su iz ove, relativno razvijene republike,

preko saveznog budžeta usmeravani ka manje

razvijenim delovima federacije. Nespremnost partije

da se suoči sa ponovnim oživljavanjem nacionalnih

pokreta i sukoba naterala ju je da potraži

teorijske pretpostavke kojima bi se moghle rešiti

te protivrečnosti višenacionalne države

Jugoslavije. Osećali su, na neki način, da treba

stvoriti 'jugoslovensku svest' koja bi mogla da se

pozove kako na rodoljubiva, tako i na etnička

osećanja. Edvard Kardelj je, 1957. godine, pokušao

da usmeri tu potragu ka politički prihvatljivim

tokovima. U predgovoru drugog izdanja svojih dela

o slovenačkom nacionalnom pitanju, napisanih pre

Drugog svetskog rata, on je zagovarao

socijalistički odredjeno 'jugoslovenstvo' koje bi

stvorilo nadnacionalnu 'svest' različitih naroda

Jugoslavije.25

Kako je težnja regionalnim interesima sve više

poistovećivana sa nacionalnim interesima nominalne

nacije svake Republike, KPJ počinje kampanju

'bratstva i jedinstva', da bi ohrabrila rodoljubivo

jugoslovenstvo. Posle toga je Izvršni komitet

srpske partije , 1959. godine, ponovo postavio

pitanje manjina, posle čega je status manjina

službeno poboljšan tako što su nazvane

'narodnostima'. U duhu ove nove politike negovanja

nacionalnog sklada bila je i jugoslovenska

strategija shodno kojoj manjine pre mogu da

posluže kao mostovi izmedju zemalja, nego kao

izvori sukoba, što je bio slučaj u prošlosti. Tako

je Kosovo unapredjeno u 'most' izmedju Jugoslavije

i Albanije. Ova politika je imala slab odjek, sve

do kraja 60-tih godina, jer su nakon Staljinove

smrti, 1953. godine, i detanta izmedju Tita i

Hruščova, 1955. godine, ostale socijalističke

zemlje počele sa normalizacijom odnosa sa

25 Viktor Meier, 'Jugoslovensko nacionalno pitanje', Problemi komunizma,

mart/april 1983.g., str. 51.

143

Jugoslavijom - Albanija se jedina uporno tome

opirala. Zbog toga je Beograd koristio priliku da

slomi svaki kosovski disidentski pokret, pa su

Albanci ponovo trpeli pritisak asimiliacije i

gubljenja nacionalne samobitnosti:

'Albanskom jeziku je uskraćena ravnopravnost

sa srpsko-hrvatskim. Zabranjeno je bilo

isticanje bilo kakvih albanskih simbola i

zastava, kao i proslave albanskih nacionalnih

praznika. Nastava o albanskoj istoriji,

tradiciji i književnosti smatrana je, takodje,

nacionalističkim zastranjivanjem.'26

U sred te represije, 1. maja 1956.godine, četri

albanska omladinca istakla su zastavu Albanije u

Djakovici. To javno isticanje zastave, prvo od

decembra 1944. godine, bilo je rečit izraz

albanskog otudjenja od jugoslovenskog društva. U

toku sledećih nekoliko meseci, albanske zastave

tajno su razvijane na zgradama vlade, na školama,

i, noću, na vozovima koji su putovali širom

Jugoslavije. U toku leta, održana su brojna

sudjenja Albancima optuženim za isticanje zastave i

nacionalnu agitaciju. Pod izgovorom da guše

albanski iredentizam, snage bezbednosti nastavile

su sa pritiscima na Albance da se isele, tako da ih

je, od 1954. do 1957. godine, oko 195,000 otišlo u

Tursku. Istovremeno je UDB-a krenula u temeljniju

kampanju oduzimanja oružja od albanskog

stanovništva na Kosovu, čime je izazvala veliki

otpor. Za svakog Albanca je ta, 1956. godina, bila

najgora godina nakon rata, godina 'prikupljanja

oružja', kada se za svako albansko domaćinstvo

predpostavljalo da poseduje pušku, pa je policija

zahtevala od svakog domaćinstva da preda jednu

pušku.27 Te godine je došlo do masovnog egzodusa u

26 A.Hadrti, Nacionalni i politi~ki razvoj Albanaca u Jugoslaviji,

Zagreb, 1970.g., tom 1, str. 551. 27 M.Moats, 'Izgubljena Jugoslavija', neobjavljeno, 1996.g., str. 192.

144

Tursku,a u tom istom razdoblju izveden je i drugi

veliki talas kolonizacije Kosova, doseljavanjem

srpskih i crnogorskih porodica koje su bile

ohrabrivane da se tu nasele. Došli su da dobiju

radna mesta u državnoj administraciji, socijalnim

institucijama, javnim službama, bolnicama i

kulturnim ustanovama. Pridošlice su uglavnom

dolazile iz južne Srbije, Plava, Gusinja i okoline

Podgorice.

Nakon raskida sa Moskvom, Kosovo se smatralo

isuviše ranjivim mestom za podizanje velikih

industrijskih projekata. S obzirom na to da je to

područje,medjutim, bilo bogato rudnim nalazištima,

ulagalo se prevashodno u industriju vadjenja rude,

te je Kosovo, u suštini, postalo snabdevač

bogatijih delova Jugoslavije sirovinama. Kosovo je

posedovalo polovinu jugoslovenskih rezervi uglja,

kao i značajne količine hroma, olova, cinka i

drugih ruda, a bilo je i najveće ležište lignita u

Evropi. Odluke o ekonomskoj politici koju treba

voditi na Kosovu donošene su u Beogradu i bile su

politički motivisane, a njihov ishod je bio da se u

tom području nije razvila raznorodna privreda. Od

1957.godine, značajne količine sredstava bile su

prebačene iz razvijenih područja u manje razvijena,

kao što su bili Bosna, Makedonija, Crna Gora i

Kosovo. U početku, te doznake su imale vid

obaveznih planskih doznaka, ali je 'reformom' iz

1965 godine,ukinut centralni investicioni fond i

zamenjen Saveznim fondom za brži razvoj

nerazvijenih područja. U taj fond se slivalo 1.85%

društvenog bruto proizvoda svake republike da bi se

bio raspodeljen isključivo manje razvijenim

područjima. Kosovo je dobijalo više od 40% tih

sredstava,a to je iznosilo više od 70%

investicionog kapitala pokrajine i oko 70% njenog

budžeta u razdoblju 1971-5.godina.28

28 M.Baskin, 'Kriza na Kosovu', Problemi komunizma, mart/april 1983.g.,

str. 65.

145

Prioritet posleratne vladine politike bila je

brza industrijalizacija koja je dovela do brze

urbanizacije širom Jugoslavije, mada u manjem

stepenu na Kosovu i u Makedoniji. Dodatni činioci

bili su višak seoskog stanovništva koje je tražilo

obrazovanje i radna mesta u gradovima. Cele

albanske zadruge selile su se u predgradja velikih

gradova i tako zaposedali imanja koja su se

prostirala jedno do drugog. U novourbanizovanim

područjima Kosova Albanci su kupovali zemlju i

gradili vlastite kuće,a Sloveni su, uglavnom,

ostajali na državnom posedu. Medju Albancima na

Kosovu je još uvek bila široko rasprostranjena i

upražnjavana krvna osveta, jer starovremske

starešine porodica nisu videle drugi način da

zaštite čast pojedinca ili svoje porodice. Mladi

kosovski disident i pisac, Adem Demaći, objavljuje,

1958. godine, roman "Lanac krvi" , snažnu osudu

odmazde, kao surovog društvenog poroka koji je

dovodio do iskrvavljenja njegov vlastiti narod, a

društvo nije gotovo ništa preduzimalo da to

spreči. Cela priča tog romana prožeta je

ljubavlju prema svojim sunarodnicima. Samo jedna

ličnost - mladić koji raskida sa pravilima

patrijarhalnog načina života, donoseći odluku da

'vidi svet' izvan čaure u kojoj živi - svestan je

opasnosti zagušujućeg vazduha koji udiše njegov

narod i čini napor da raskine lance ropstva. Za

Demaćija je ta ličnost jedina nada za budućnost

njegovih sunarodnika. Ona predstavlja novog čoveka,

novo društvo, novi mentalitet prosvećenosti,

trpekljivosti i ljubavi prema bližnjem. Roman je

odmah postao popularan i doživeo je književni

uspeh,a dobio je čak i nagradu pre nego što je

došao pod udar službene osude. U nemogućnosti da ga

objavi u svojoj zemlji i bejavši zaposlenja, ovaj

pisac koji je obećavao postaje politički oponent, a

to je u Jugoslaviji neminovno vodilo u zatvor.29

29 S.Repishti, 'Ljudska prava...', str. 250-1.

146

Tragovi rane hrišćanske vere mogli su se još

naći na Kosovu 60-tih godina. U redovnim

vremenskim razmacima (uvek petkom), albanski

muslimani bi silazili sa svojih brda da posete

srpske manastire - muškarci su nosili bele kape,

nazivane keče (plis) i bele suknene čakšire,

ukrašene crnom trakom, u pratnji žena koje više

nisu nosile zar i njihove dece. Zatim bi sačekali

sveštenike da ih puste da udju. To su činili iz

poštovanja prema svetoj majci božijoj, nekom svecu

čija je ikona bila u crkvi, ili nekom srpskom

kralju kojem je manastir bio posvećen. Bili su

poznati po tome što su pomagali tamo gde je Muhamed

zatajio. 'Nema sumnje da su nekada bili hrišćani',

bio je komentar jednog srpskog sveštenika nakon

jedne takve posete. U to vreme nije bilo

neuobičajeno da Albanci posećuju svoje prijatelje

hrišćane u vreme hrišćanskih praznika i da im se

pridruže u praznovanjun (vino i svinjetinu su

izbegavali), ili prisustvovali venčanjima i

krštenjima.30

Većina Albanaca je, 50-tih i 60-tih godina,

živela ivici bede. Cele porodice bi pešačile

kilometrima do pijaca ne bi li prodale kolica

povrća ili kreča. Svake jeseni, muškarci bi

odlazili na sever, da nadju posao u Beogradu ili

drugim severnim srpskim gradovima, i mogli su se

videti kako, u zimskim mesecima, prolaze ulicama

noseći svoje lake testere, sekire i male nogare na

rasklapanje u potrazi za za nekim ko bi im ponudio

da iseku drva. Siromaštvo i nedostatak obrazovanja

sprečili su začetak kulturnog razvoja Kosova, ali

je u od 1956. do 1960.godine jedna nova

generacija mladih albanskih pisaca počela je da

objavljuje svoja dela - u samoj Albaniji, u to

vreme, književni rad je u potpunosti nestao pod

30 Dragni} i Todorovi}, Kosovska saga, str. 51.

147

čvrstom rukom staljinizma. Neki od vodećih proznih

pisaca tog prvog talasa bili su Agim Djakova (rodj.

1935.g.), Kaplan Resuli (rodj. 1935.g.), poznat i

kao Kaluši, Adem Demaći (rodj. 1936.g.), Anton

Pašku (rodj. 1938.g.), Azem [kreli (rodj. 1938.g.)

i Ramadan Redžepi (rodj. 1940.g.). Malobrojnim

albanskim intelektualcim život na Kosovu, doduše,

nije bio mnogo lakši nego u Albaniji. Srpske vlasti

su se i dalje revnosno suprotstavljale svakom

napretku, obrazovanju i kulturi za albansku

manjinu, a posebno su ciljali na intelektualce,

koji su predstavljali, kao i u Albaniji, najveću

opasnost za njihovu vlast. Tragično je što je ta

prva generacija, koja je mogla da postavi temelje

pisane reči na Kosovu ,bila politički uništena pre

nego što je mogla da iznedri novu, pisanu kulturu.

Od šest pomenutih pisaca, samo su dvojica, Anton

Pašku i Azem [kreli, prošli su bez ožiljaka. Adema

Demaćija su srpske vlasti osudile na kaznu

zatvora, 1958.godine, Ramadan Redžepi je pobegao u

[vedsku, a Agim Djakova i Kaplan Rezuli su

napravili gorku grešku i pobegli u Albaniju, gde je

Rezuli uskoro završio u zatvoru. Demaći, koga su

kasnije prozvali albanskim Nelsonom Mendelom, bio

je uhapšen zbog kritike izgona stotine hiljada

Albanaca u Tursku pod izgovorom da su Turci.31

Ustav iz 1963.g.

Još jedan, novi jugoslovenski Ustav

obnarodovan je 1963.godine. On je podvukao načela

ustavnosti i legalnosti i redefinisao izvorna prava

na postojanje autonomnih pokrajina. Po prvi put je

Republikama dato pravo da uspostave nove autonomne

pokrajine i tako ukinu postojeće. Iako su autonomne

31 1964.g. Dema}i je osudjen na dodatnih petnaest godina za dokazano

organizovanje Kosovskog pokreta za nacionalno oslobodjenje. Na

name{tenom sudjenju, 1976.g. ponovo je osudjen na daljih petnaest

godina kazne zatvora u kojem je i ostao do 1990.g. kao jedan od

najvidjenijih jugoslovenskih politi~kih disidenata. R. Elsie, Istorija

albanske knji1evnosti, tom II, Nju Jork, 1995.g., str. 623-5.

148

jedinice postale konstitutivni činioci federacije,

i samo njihovo postojanje bio je u nadležnosti

Republika. Mada ovaj Ustav nije suštinski menjao

osnove ili status autonomije Kosova ili Vojvodine,

bio je predmet opsežnih kritika zato što nije bio

jasan u onome što se ticalo garantovanja

autonomije, kao što je bio Ustav iz 1946.godine.

Uveo je pojam 'narodnosti' kojim je zamenjen ranije

korišćen pojam 'nacionalne manjine'. To je uradjeno

u nadi da će time biti naglašeno da nacionalna

prava narodnosti nisu svedena na klasična

nacionalna prava, već da narodnosti pripadaju onoj

zemlji i zajednici u kojoj žive. Statutom Kosova i

Metohije je, 1963.godine, 'Regionalno Veće'

zamenjeno 'pokrajinskom Skupštinom', što je bilo

unapredjenje u status koji je uživala

Vojvodina.Osim toga, otvoreno je Odelenje srpskog

Vrhovnog suda u Prištini. Do tada je ono postojalo

u Vojvodini, ali ne i na Kosovu, gde je tu

nadležnost obavljao vrhovni sud Srbije. Kosovo i

Metohija su tada stekli pravo na pet predstavnika u

saveznom Veću Naroda. Pre toga su imali pravo na

samo četri predstavnika, dok ih je Vojvodina imala

šest. Ipak, ovim povećanim stepeno zastupljenosti

nije povećan stepen prenošenja nadležnosti na

Pokrajinu.

Ustav iz 1963.godine je otvorio vrata težnji ka

policentrizmu, sa Republikama kao suštinskim

činiocima federacije. Za razliku od Ustava iz

1946.godine, kojim su bila priznata izvorna prava

postojanja autonomnih pokrajina, on je na

socijalističke republike preneo 'pravo da osnivaju

autonomne pokrajine na područjima sa izraženim

nacionalnim odlikama ili drugim značajnim

svojstvima, a na osnovu izražene volje stanovništva

tih područja' (član 111). Tako je status autonomnih

pokrajina postao unazadjen. Od konstitutivnih

elemenata federacije koje priznaje ustav postale su

'društveno-političke zajednice unutar republike

149

(Srbije)' (član 112) ili 'zakonske tvorevine'

republičkih ustava.32 Mada je bilo predvidjeno da

Kosovo dobije poseban tretman 'Društvenim planom

ekonomskog razvoja' za period 1957-61.godina,

razlike u dohotku po glavi stanovnika, socijalnim

davanjima i mogućnosti zapošljavanja i dalje su

postojale, zahvaljujući skoro potpunoj

centralizaciji raspodele sredstava. Društveni

proizvod po glavi stanovnika je, 1953. godine,u

Sloveniji iznosio 182% proseka zemlje, u poredjenju

sa 52%, koliko je iznosio na Kosovu koje je, prema

jednom inostranom posmatraču, postalo 'zavisna,

zapostavljena i izrabljivana kolonija kojom

upravljaju Srbi'.33

Engleskog posetioca je Kosovo, koje je posetio

sredinom šezdesetih godina, potsetilo na

'užurbanost, prašnjavost i prenaseljenost'

centralnih provincija Indije.34 Opisao je Kosovo

kao 'sprženo i suvo leti', što je bio slučaj

posebno sa njegovim istočnim delom, tako da je bilo

potpuno jasno da je potrebno uvodjenje

sveobuhvatnog sistema navodnjavanja.35 Na selu su

bosonogi albanski čobančići sedeli pored puta i

svirali u svoje male, drvene frule. Priština je još

uvek bila puna konja i zaprega. Kada bi se slučajno

dve zaprege pojavile istovremeno u ulici Maršala

Tita, mogao se čuti podsmešljiv uzvik mladića

'Gledaj! London!'36 Prizren je tada bio miran

gradić, sa 26 000 stanovnika,a njegove

uske ulice bile su zagušene rubljem okačenim o

konopce i niskama paprika koje su se sušile.

Pijačnim danima, Srbi su se vozili u zapregama, muž

32 Pipa i Repishti, Kosovske studije, str. 202. 33 D.Rusinow, Kosovo: Drugi Albanci, American Universities Field Staff

Reports, br. 5, 1980.g. str. 13 34 B.Aldiss, Gradovi i kamenje: Jugoslavija u o~ima putnika, London,

1966.g., str. 177. 35 Ibid., str. 179. 36 Moats, 'Izgubljena Jugoslavija', str. 152.

150

i žena jedno pored drugog, dok su u albanskim

muškarci sedeli zbijeni uz dečake.

'Ne samo u vreme pijačnih dana, već i inače,

Prizren je i dalje bio, kao i u prošlosti, pun

raznih šarenih nošnji. @ene su nosile

uobičajene šalvare, kao i odeća nabrana tako da

naglašava bedra i duge gizdave svilene

pantalone vezenih manžetni oko gležnjeva; što

se muškaraca tiče, najbolji utisak su

ostavljale bele vunene čakšire i jakne sa

crnim vezom na suvonjavim Albancima. Mada je

zar bio zakonom zabranjen deset godina ranije,

1955.godine, zakoni su imali neznatnu snagu u

poredjenju sa običajima, te su se još uvek

mogle sresti male devojčice koje su dlanom ili

rukom pokrivale donji deo lica ako bi ih neko

pogledao.'37

[arolika užurbanost Prizrena bila je izrazito

oprečna usamljenosti pećkog manastira. Sada, kada

je Patrijaršija preseljena u Beograd, ostalo je da

gori vrlo malo sveća u žilištu svih crkava, a

imanja je čuvalo sve manje i manje monahinja .38

Uklanjanje Aleksandra Rankovića

Kako je učešće Albanaca u političkom životu

Pokrajine raslo, tako je raslo i nepoverenje snaga

bezbednosti prema njima zbog toga što su uvek bili

vidjeni kao politički nepouzdani. Mnogi od njih su

proglašeni neprijateljima Jugoslavije i

socijalizma. Brojni Albanci su uhapšeni ranih 60-

tih godina. Izmedju 1948. i 1960.godine, 675

agenata je prokrijumčareno iz Albanije na Kosovo.

Njih 150 je izvedeno pred jugoslovenske sudove.39

Aleksandar Ranković, podpredsednik Jugoslavije, bio

je odani zagovornik srpskog centralizma. Bio je

37 Aldiss, Gradovi i kamenje, str. 187. 38 Ibid., str. 193. 39 Broba, 1. juni 1961.g.

151

neposredno odgovoran za državnu bezbednost, UDB-u,

a njeni poslovi nikada nisu podlegali nadzoru ili

ispitivanju zbog njegovog političog položaja. Moga

je da pretvori UDB-u u strogo centralizovanu

organizaciju koja je pretežno bila smeštena u

Srbiji i zapošljavala pretežno Srbe. [esti Plenum

Centralnog komiteta srpske partije, održan

septembra 1966.godine, osudio je 'odredjene delove

aparata državne bezbednosti zbog diskriminatorske i

nelegalne prakse koja je potpuno u suprotnosti sa

programom Saveza Komunista Jugoslavije (SKJ) i

jugoslovenskim Ustavom', posebno u odnosu na

Albance.

Unutarpartijsko poravnavanje računa završilo se

smenjivanjem Rankovića i njegovih saradnika zbog

tajnih i nezakonitih delatnosti na četvrtom plenumu

Centralnog komiteta partije koji je održan na

Brionima, 1966. godine. Nakon uklanjanja Rankovića,

usledilo je otkriće da je naredio prisluškivanje

Titovih razgovora, kao i prisluškivanje drugih

jugoslovenskih rukovodilaca. Ova otkrića su

označila novo učvršćivanje Titove lične vlasti koju

je ugrožavala svemoguća služba državne

bezbednosti. Tito je očistio UDB-u od kadrova

odanih Rankoviću i započeo dalju decentralizaciju

zemlje. Brionski plenum je razmotrio stanje na

Kosovu i upozorio na 'velikosrpske' tendencije

unutar Saveza Komunista. To se smatralo

potencijalnim podstrekom 'velikoalbanskog'

separatizma. Na Brionima su političkia na!čela

decentralizacije,republičko-pokrajinskog pariteta u

onim telima na saveznom nivou koja donose odluke,

kao i načelo etničke afirmacije unutar republike i

pokrajine bila propraćena sve većim raspršivanjem

moći donošenja ekonomskih odluka na te entitete.40

Tako su Brioni, na kojima su obelodanjeni najgori

ispadi snaga bezbednosti, okončali Rankovićevu

ličnu vladavinu nad Kosovom, ponizili i pokorili

40 Baskin, 'Kriza na Kosovu', str. 70.

152

UDB-u. Plenum je,isto tako, zahtevao da se usvoje

mere kojima bi se 'otklonile posledice ranijih

zastranjivanja i stvorili novi uslovi za višestranu

afirmaciju albanske narodnosti'.

Zbog toga je za Albance na Kosovu uklanjanje

Rankovića bilo kamen medjaš u njihovoj kampanji za

odbranu svojih nacionalnih prava. Ishod stroge

kritike uloge policije na Kosovu bilo je imenovanje

jednog emigrant iz Albanije za šefa policije na

Kosovu. I drugi stanovnici,koji nisu bili Srbi,

slavili su odlazak Rankovića: u Vojvodini je izbilo

'spontano i živo masovno slavlje' medju Madjarima,

a kod Hrvata je nastupio ' zanos' jer su skoro svi

to tumačili kao pobedu hrvatskih interesa. Srbi su,

medjutim, slučaj posmatrali kao napad na srpski

narod i njegovu položaj u Jugoslaviji. Istraga koja

je sledila posle smene Rankovića otkrila je široku

zloupotrebu i diskriminaciju kako albanske, tako i

madjarske manjine. Ni jedan Albanac ili Madjar nije

bio zaposlen u republičkom Sekretarijatu

unutrašnjih poslova Srbije, ni jedan u Vojvodini, a

samo jedan Albanac jeste na Kosovu i Metohiji.41 U

Londonskom "Tajmsu" je pisalo:'Skoro svakodnevna

otkrića surovog nasilja, ubistava i mučenja koje su

upražnjavali članovi Rankovićeve policije protiv

albanske manjine....kako bi tu manjinu zastrašili

iznenadjujuće su otvorena.'42??

Takva otkrića proizvela su političku katarzu,

iznoseći na površinu osećanja lokalnog stanovništva

koja su bila ućutkivana od 1945. godine. Ona su

otklonila osećanje manje vrednosti nametano

Albancima i omogućila im da se iskažu. Kada su

temelji Rankovićeve moći podlokani i kada su

Albanaci saznala kakva je bila priroda njegove

politike počeli su da traže reforme. Ograničene

41 S.L.Burg, Sukob i jedinstvo u socijalisti~koj Jugoslaviji, Princeton

University Press, 1983.g., str. 66-9. 42 The Times, 22.septembar 1966.g.

153

mere liberalizacije koje su usledile posle

smenjivanja Rankovića Albanci su iskoristili za

pritisak kojem je cilj bio sticanje veće

autonomije. Rezak Salja, pokrajinski javni tužilac

Kosova, išao je čak tako daleko da je zatražio

odvojenu republiku za Albance u Jugoslaviji koja bi

imala pravo na samoopredeljenje i ocepljenje.43

Mada je Tito podržavao neke reformske mere na

Ksovou, i dalje je bio nepopustljiv po pitanju

davanja Pokrajini 'statusa republike'. činjenicama

je dokazivao da status republike sam po sebi ne bi

rešio probleme Kosova, već da su se oni mogli

prevazići samo ukoliko bi Pokrajina potpunije

koristila svoja prava. Kada je, medjutim, većina na

Kosovu u potpunosti shvatila obim srpske prevlasti

u vladi, partiji i organima bezbednosti na Kosovu,

njihova mržnja je postala još veća. Usledile su

čistke u policiji, zamrzavanje procesa poturčivanja

i posebno smeli razvoj obrazovanja i kulture u

Pokrajini koji je sponzorisala Albanija.

Kao da je hteo da javno reafirmiše odluke

donete na Brionima i da pridobije poverenje za

obećane političke i društvene promene, Tito je,

1967. godine, krenuo u svoju prvu ikad učinjenu

posetu Kosovu. Jedan engleski posetilac ovako

opisuje uzbudjenje i užurbane pripreme te posete:

'Odjednom su se pojavili radnici širom Prištine

koji su farbali, prikucavali, otkivali, i ,sami

ili u parovima, klečali duž ulice Maršala Tita,

popunjavajući rupe u kaldrmi, sve to po oštrom

martovskom vetru. U tom trenutku nije više bila

šala kada bi ljudi govorili "Mora da Tito

dolazi!" "Da, Tito dolazi!" govorili bi ljudi

nakon što bi čuli detalje o poseti preko

televizije. Jedan član Saveza komunista Kosova

objasnio je da je ta poseta 'istorijski

trenutak za Kosmet'. Tito nikada nije bio na

Kosmetu. Tito koji je tako često obilazio svih

43 Borba, 7.decembar 1968.g.

154

šest Republika. čini se neverovatnim da nikada

nije bio kod nas, koji smo udaljeni samo šest

sati putovanja vozom, a mnogo manje njegovim

specijalnim "plavim vozom"'.44

Na zastavama i transparentima koji su

ukrašavali gradske ulice pisalo je "NEKA NAM DUGO

@IVI TITO NA[A SVEST I VODJA SAVEZA KOMUNISTA!'

Posle posete Prištini, Tito je nastavio put ka

jugu, ka Metohiji. U Peći je ručao sa Albancima iz

Rugova, sedeći prekrštenih nogu na jednom ćebetu,

napolju na planinskom vazduhu, gde su mu ponudjeni

'hleb, so i naša srca', tradicionalna balkanska

dobrodošlica. Bilo je podmetnutih priča o

privremenom pritvoru za neke albanske omladince na

trasi puta plavog voza, ali komentarišući

bezbednosne mere uvedene za Titovu posetu, jedan

novinar Radio Prištine je rekao da su po prvi put

srpski ekstremisti stavljeni u pritvor. 'Ono što

od sada, nakon Briona, treba da ih zabrinjava jesu

Srbi i Crnogorci ovde na Kosovu, a ne Albanci.'45

Ukidajući policijski pritisak i čineći više

ustupaka Albancima, kako bi obezbedila njihovu

odanost Jugoslaviji, vlada je nehotice ohrabrila

kosovske Albance da postanu svesni, ne samo svojih

nacionalnih prava, već i svoje albanske kulture.

Brane su sada bile otvorene za snažni povratak

albanskog nacionalizma. Na prištinskom Univerzitetu

su neki studenti nosili bedževe u znak sećanja na

stogodišnjicu rodjenja Karla Marksa, ali većina

albanskih studenata je nosila bedževe velikog

albanskog nacionalnog heroja iz petnaestog veka,

Skenderbega. Petstota godišnjica njegove smrti je

obeleežena je 1968.godine. Bedževi, kao i

Skenderbeg konjak, uvoženi su iz Albanije. Nakon

simpozijuma o ovom junaku, posle Tirane, održan je

i u Prištini. Džepna izdanja na albanskom jeziku

44 Moats, 'Izgubljena Jugoslavija', str. 184. 45 Ibid., str. 188.

155

počela su da kuljaju iz štamparije prištinske

izdavačke kuće Rilindja. Mnoga od njih su bila

reprinti iz Tirane: bili su to bestseleri sa

sledećim naslovima Istorija albanskog pisma ili Ka

čišćenju albanskog jezika. U aprilu je Rilindja

objavila čuvenu knjigu Srbija i Albanija Dimitrija

Tucovića, jednog od velikana ranog socijalizma u

Srbiji. Knjiga je objavljena 1914.godine i

osudjivala je imperijalističku politiku Srbije na

Kosovu i u severnoj Albaniji nakon osvajanja, 1912.

godine. Tucović je pokušao da parira pobesneloj

srpskoj propagandi tog vremena i omogući srpskim

čitaocima da Albance dožive kao prave, a ne kao

'repate ljude'.46

Razvoj širih kulturnih veza sa Albanijom je

ohrabrivan, tako da je Kosovo konačno počelo da

igra svoju ulogu ' mostova' prema

Albaniji.Rankovićev odlazak utro je put povratka

dijalogu izmedju Jugoslavije i Albanije. Obe zemlje

su bile zaplašene sovjetskom invazijom

čehoslovačke, 1968. godine, koja ih je navela da

ponovo razmotre svaka svoju spoljnu politiku. U to

vreme, Tirana je u Jugoslaviji videla tampon zonu

protiv teritorijalnih ambicija Varšavskog Pakta.

Stoga su službeni medjudržavni odnosi izmedju dveju

zemalja bili srdačni, dok su politički i ideološki

ostali nepomirljivo suprotstavljeni.

Jugoslovensko-albanski odnosi su se mogli

poboljšati, ali su na Kosovu postojali znaci

stalnog pogoršavanja srpsko-albanskih odnosa.U

spskom partijskom ukovodstvu su, do partijskog

kongresa, u novembru 1968.godine, i dalje najvećim

delom bili samo lkjudi koji su, kao relativno

nekompromitovani, bili tu još u Rankovićevo vreme.

Na sastanku republičkog Centralnog komiteta,

održanom u maju 1968. godine, dva člana, istoričar,

Jovan Marjanović i pisac, Dobrica ]osić, usudili su

se da kritikuju pojave albanskog i madjarskog

46 Ibid.,str. 209-10.

156

nacionalizma na Kosovu, odnosno u Vojvodini. Oni su

rekli da se albanski 'nacionalizam i iredentizam'

otvoreno propagiraju na Kosovu, a Srbi su izloženi

sistematskoj diskriminaciji u tekućoj politici

zapošljavanja u Pokrajini. Kao dokaz, naveli su

da su iseljenici sa Kosova u sve češće Srbi i

Crnogorci,a 'posebno pripadnici inteligencije'.

Mada su obojica kritikovali i odredjene specifične

pojave srpskog nacionalizma, ipak su optuženi da su

'nacionalisti' i da se suprotstavljaju

'samoupravljanju'.47

U medjuvremenu, negde pri kraju 1968. godine,

došlo je do sporadičnih izliva medjuetničkog

nasilja. Napetost medju kosovskim Albancima je

rasla, jer su njihova ponovo probudjena očekivanja

ostajala neispunjena. Njihovi predstavnici nisu

uspeli da u Beogradu dobiju podršku za svoje

zahteve za većom autonomijom, a kamoli za status

republike. Oni su zato izašli na ulice. Kao uvod u

velike demonstracije koje će uskoro preplaviti

Kosovo, velike grupe studenata marširale su, u

oktobru, kroz Prizren, Peć i Suvu Reku, mašući

albanskim zastavama, a 27. novembra izbile su

nasilne demonstracije u Prištini, Podujevu i

Uroševcu. Albanski Dan zastave, kojim se slavilo

proglašenje nezavisnosti, 1912. godine, padao je

na dan 28. novembra, jedan dan pred Dan Republike u

Jugoslaviji. U to vreme,1968. godine, najveća grupa

inostranih novinara koja je ikada bila u poseti

Jugoslaviji, okupila se kako bi u Bosni, zajedno sa

Titom i svim preživelim partizanima, obeležila

dvadeset petu godišnjicu nove socijalističke

Jugoslavije, proglašene 29. novembra 1943. godine.

I dok su svi bili okupljeni ,čekajući da proslava

počne, albanski studenti sa prištinskog

Univerziteta su, 27. novembra, konačno uspeli da se

pojave na naslovnim stranicama, te revolucionarne,

1968. godine. Okupili su se da demonstriraju ispred

47 Rusinow, Jugoslovenski eksperiment, str. 246.

157

Filozofskog fakulteta i te demonstracije su se

pretvorile u ono što je medjunarodna štampa nazvala

'pobunom' u kojoj je teško ranjeno deset

policiajaca i brojni studenti, a jedan mladić je

ubijen. Omladina sa transparentima na kojima je

pisalo, na srpskom jeziku, 'Dole kolonijalizam na

Kosovu' uzvikivali su 'Duam republik' - 'Hoćemo

republiku'.48 Malobrojni privatni automobili u

Prištini bili su prevrnuti, a stakla su im bila

porazbijana. Ljudi su sedeli u izlozima svojih

radnji, iza slomljenih stakala, na malim tronošcima

koji su bili najsličniji albanskim tradicionalnim

stolicama, zgrbljeni pored naftarica i sa

električnim lampama pored nogu, čuvajući svoju

robu. Odgovor vlasti je bio hitno izvodjenje

nekoliko jedinica vojske i tenkova na ulice svih

većih gradova na Kosovu.

Demonstracije su se brzo proširile Kosovom i

susednom Makedonijom, gde su Albancu zahtevali da

se delovi zapadne Makedonije, naseljeni Albancima

spoje sa Kosovom o da se osnuje Albanska republika

unutar Jugoslavije.Dana 23. decembra 1968.

godine,kada je jedan Makedonac uklonio albansku

zastavu sa jedne albanske krojačke radnje, izbili

su nemiri u Tetovu, u zapadnoj Makedoniji, pretežno

naseljenom Albancima. Makedonska komunistička

partija je uporno odbijala da odobri svojim

manjinama proporcionalnu zastupljenost u organima

vlasti. Do zakasnelog priznavanja prava Albancima i

Turcima, koje im je dala makedonska partija, došlo

je zbog zabrinutosti Beograda da Makedonija

zanemaruje jugoslovenski nacionalni program koji je

isticao potrebu da se pripadnici manjina

postavljaju na dužnosti u partijskom aparatu.

Rastuće nezadovoljstvo je možda prisililo

makedonsko rukovodstvo da popravi svoju politiku u

odnosu na narodnosti, ali nemiri su izbili pre nego

što je taj program mogao, bar delimično, da se

48 Moats, 'Izgubljena Jugoslavija', str. 222.

158

sprovede. Odgovor Saveza Komunista na nemire bio je

pritvor za kolovodje, ali partiju je i dalje

tištao uznemirujući utisak. Nakon nemira, kosovski

Albanci su objavili spisak političkih i ekonomskih

zahteva. Oni su obuhvatali status republike,

ravnopravnost jezika, slobodno isticanje albanske

zastave, nezavisan univerzitet Kosova i

izbacivanje srpske reči 'Metohija' iz službenog

naziva Pokrajine.49

Kosovo je dobilo crvenu albansku zastavu sa

crnim orlom široko isukanih kandži. Celom

Pokrajinom se, tog oktobra,ona viorila na čelu

svadbenih povorki, pričvršćena za prvo vozilo ili

iznad glave konjanika koji su 'išli po mladu'.

[irom Kosova su prijavljivani incidenti u kojima su

Srbi tu zastavu cepali i spaljivali, jer su u njoj

videli koban uvod u zahteve jugoslovenskih Albanaca

da se ujedine sa Albanijom.50

49 Ibid., str. 227. 50 Ibid., str. 220.