komunisti bez komunizma.pdf

229

prevodi

Jacques RancireKOMUNISTI BEZ KOMUNIZMA?1

Ono to elim rei je krajnje jednostavno i moda e vam se initi pojednostavljeno. Ali ako smo zamoljeni da osveimo smisao rei komunizam, morali bismo ponovo postaviti neke vrlo jednostavne teme i uzeti u obzir neke vrlo jednostavne injenice. Prva injenica je, mislim, ta da moramo uzeti u obzir sledee: komunizam nije samo ime slavnih pokreta i ozloglaenih dravnih vlasti iz prolosti, nije samo preostalo i prokleto ime koje bismo trebali, kao herojski i opasan zadatak, da obnovimo. Komunistika je ime partije koja vlada najmnogobrojnijom nacijom i koja je jedna od najuspenijih kapitalistikih vlasti danas. Ova povezanost izmeu komunizma, apsolutne dravne dominacije i kapitalizma ne bi trebalo da bude izostavljena iz polja promiljanja o tome ta bi komunizam danas mogao znaiti.

Moje promiljanje e poeti jednom jednostavnom izjavom koju sam pronaao u intervjuu Alaina Badioua u LHumanit, novinama Francuske Komunistike Partije: Komunistika hipoteza je hipoteza emancipacije. Kako sam razumeo, to znai da je smisao rei komunistika intrinstian praksama emancipacije. Komunizam je forma univerzalnosti konstruirana tim praksama. Potpuno se slaem sa ovom izjavom. Sada je stvar u tome da se vidi ta znai emancipacija, ne bi li se odredila ideja komunizma koju ona pretpostavlja.

Nije iznenaujue to u poeti sa onime to je u mom miljenju najkonzistentnija i najmonija ideja emancipacije, ideja koju je formulisao mislilac intelektualne emancipacije Joseph Jacotot. Emancipacija je izlaz iz situacije manjine. Situacija manjine je situacija u kojoj morate biti voeni, jer bi vas praenje vlastitog puta prema svom oseaju skrenulo sa pravog puta. To je logika pedagokog procesa u kojem uitelj poinje od situacije neznanja, uenikovog, i progresivno zamenjuje neznanje znanjem, njegovim znanjem, te odvodi uenika iz stanja nejednakosti i vodi ga/nju prema situaciji jednakosti. To je takoe logika Prosvetiteljstva u kome su kultivirane elite morale voditi neuke i praznoverne nie klase stazom progresa. To je, kae Jacotot, beskonana reprodukcija nejednakosti u ime obeanja jednakosti. Proces voenja neznalice ka nauci i niih klasa ka modernom ivotu republikanskog progresa zapravo poiva na jazu koji odvaja inteligeniciju uitelja/gospodara2 od inteligencije neznalice. Ono to odvaja prvog od drugog jeste, sasvim jednostavno, znanje neznanja. To je princip nejednakosti. Njegova suprotnost, maksima jednakosti, se moe saeti u dva principa: prvo, jednakost nije cilj, ona je poetna taka, miljenje ili pretpostavka koja otvara polje mogue verifikacije. Drugo, inteligencije nije podeljena, ona je jedna. Ona nije inteligencija uitelja ili inteligencija uenika, inteligencija zakonodavca

1 Prevedeno prema: Rancire, Jacques, Communists Without Communism? u: The idea of communism, Edited by Costas Douzinas & Slavoj iek, London, Verso, 2010, str. 167 - 179.2 U francuskom jeziku re matre znai i uitelj i gospodar, kao i u engleskom re master. Ova dvos-mislenost rei je od kljunog znaaja za Rancirovo razumevanje poretka nejednakosti u pedagokom procesu i u deobi ulnog.

Gregor SamsaHighlight



Gregor SamsaUnderline












230

ili inteligencija zanatlije itd. Naprotiv, inteligencija se ne uklapa u neku specifinu poziciju u drutvenom poretku, ona pripada bilo kome kao svaija inteligencija. Emancipacija stoga znai: prisvajanje ove jedne inteligencije i verifikacija mogunosti jednakosti inteligencije.

Izlazak iz pedagoke pretpostavke (da postoje dve vrste inteligencije) iziskuje izlazak iz drutvene logike distribucije pozicija, onako kako je to bilo formulisano u Platonovoj Dravi putem dve reenice o tome zato zanatlije treba da rade svoj posao i nita drugo: najpre, zato to posao ne moe da eka, drugo, zato to im je boanskost dala sposobnost za taj posao, to znai nesposobnost za bilo koji drugi. Emancipacija radnika, prema tome, znai afirmaciju da posao moe da eka i da nema nikakve posebne sposobnosti zanatlija. Ona zahteva mogunost prekida nunosti vezivanja zanimanja sa oblikom inteligencije, afirmaciju univerzalne sposobnosti onih koji bi trebali imati samo inteligenciju za njihov posao, to znai da inteligencija ili neinteligencija dolikuje njihovom potinjenom poloaju.

Emancipacija znai komunizam inteligencije koji se odigrava u pokazivanju sposobnosti onih nesposobnih: sposobnost neznalice da sam sebe poduava, kae Jacotot. Moemo dodati: sposobnost radnika da pusti da njegove oi i njegove misli pobegnu od rada njegovih ruku, sposobnost zajednice radnika da zaustave rad iako on ne moe da eka i, ak, iako ga oni trebaju radi njihovog izdravanja, sposobnost da pretvore privatni prostor radionice u javno mesto, sposobnost da organizuju produkciju sopstvenim snagama ili da preuzmu zadatak vladanja gradom koji su njegovi vladaoci napustili ili izdali, i mnoge druge forme egalitarne invencije koje pokazuju kolektivnu mo emancipovanih mukaraca i ena.

Rekao sam: moemo dodati. To znai: moemo izvesti dedukciju iz teza o komunizmu inteligencije ka formama kolektivnog provoenja ovog komunizma. Ovde se pojavljuju tekoe. Koliko daleko komunistika afirmacija inteligencije svih koincidira sa komunistikom organizacijom drutva? Jacotot je u potpunosti poricao takvu mogunost. Emancipacija je, kae, forma delovanja koja se moe prenositi od pojedinaca ka pojedincima. Kao takva ona je izriito suprotna logici drutvenih tela koja je logika agregata voena zakonima drutvene gravitacije, slino zakonima fizike gravitacije. Svako moe biti emancipovan i moe emancipovati druge osobe, tako da itavo oveanstvo budu emancipovane individue. Ali drutvo nikada ne moe biti emancipovano.

Ovo nije samo lino uverenje svojeglavog pojedinca. Niti je samo pitanje suprotstavljanja individualne emancipacije kolektivnoj emancipaciji. Pitanje je: kako kolektivizacija sposobnosti bilo koga koncidira sa globalnom organizacijom drutva? Kako anarhini princip emancipacije moe postati princip drutvene distribucije zadataka, pozicija i moi? Vreme je, mislim, da se ovaj problem razlikuje od otrcanih propovedi o spontanosti i organizaciji. Emancipacija zacelo znai nered, ali ovaj nered nema nieg spontanog u sebi. Suprotno, organizacija bi mogla jednostavno znaiti spontanu reprodukciju postojanja formi drutvene discipline. ta bi disciplina emancipacije mogla znaiti pojavljuje se kao problem za one koji su se, u veku Jacotota, latili izgradnje komunistikih kolonija, kao Cabet, ili jednostavno komunistike















231

prevodi

partije, kao Marx i Engels. Komunistike zajednice, kao Ikarska republika koju je vodio Cabet u Sjedinjenim Dravama, su propale. One nisu propale, kako se misli, zato to se individue nisu mogle potiniti zajednikoj disciplini. Suprotno, one su propale jer komunistiki kapacitet ne moe biti privatizovan. Sudelovanje u kapacitetu svih ne moe se preokrenuti u vrlinu privatnog komuniste. Temporalnost emancipacije mislim na temporalnost istraivanja kolektivne moi ne moe koincidirati sa rasporedom organizovanog drutva koje svakome dodeljuje njegovu ili njenu funkciju. Druge zajednice oko njih su uradile mnogo bolje. Razlog njihovog uspeha je u tome to nisu bile sastavljene od komunista. Bile su napravljene za mukarce i ene koje se pokoravaju religijskoj disciplini. Ali Ikarska republika je bila sastavljena od komunista. Stoga je komunizam ove zajednice od poetka bio rascepljen na dva dela: na komunistiku organizaciju svakodnevnog ivota kojom upravljaju Otac i Zajednica, i na egalitarni skup koji otelovljuje komunizam komunista. Nakon svega, komunistiki radnik je radnik koji potvruje svoju sposobnost da govori i da donosi zakone o zajednikim poslovima umesto da samo radi svoj posao kao korisni radnik. Moramo imati na umu da se ovaj problem izdvojio odavno u Platonovoj Dravi: za Platona, radnici, to znai ljudi sa gvozdenim duama, ne mogu biti komunisti; samo zakonodavci koji imaju zlato u svojim duama mogu i moraju napustiti materijalno zlato i iveti, kao komunisti, od produkcije nekomunistikih radnika. Na taj nain Drava moe biti odgovarajue odreena kao vlast komunista nad radnicima. To je staro reenje, ali jo uvek deluje u sluaju komunistike drave koju sam pomenuo ranije, uz pomo pouzdane ete uvara.

Cabet uopte nije imao uvare. to se tie Marxa i Engelsa, oni su odluili da se raziu sa Komunistikom partijom koju su stvorili i da ekaju evoluciju proizvodnih snaga koje e proizvesti istinske proletere umesto onih glupaka koji su mislili da su im jednaki, a nisu mogli uhvatiti nita od njihove teorije. Komunizam, kau, nije okupljanje emancipovanih individua koje pokuavaju da iskuse kolektivni ivot kao odgovor na sebinost ili nepravdu. On je puno provoenje forme univerzalnosti koja je ve na delu u kapitalistikoj organizaciji proizvodnje i u buroaskoj organizaciji formi ivota, kolektivne racionalne moi koja ve egzistira u formi njene suprotnosti: partikularnosti privatnih interesa. Kolektivne snage komunizma ve postoje. Ono to je bilo potrebno je samo forma njihovog kolektivnog i subjektivnog ponovnog prisvajanja.

Jedini problem je bio, naravno, sm jedini. Ali, kao to znamo, tekoa moe biti prevladana uz pomo dva aksioma. Najpre, postoji dinamina pripadnost aktualizaciji ovih kolektivnih snaga. Mo nerazdvojivih koja je u njima nastoji da raskine forme kapitalistike privatnosti. Drugo, ona to ini jo vie kada ta dinamika razbija sve forme zajednice, sve forme odvojenih zajednica, otelotvorenih u Dravi, religiji ili tradicionalnim drutvenim vezama, na takav nain da se problem jedinog prevazilazi: ispostavlja se da je kolektivna reaproprijacija, kako je misli komunizam, jedina forma mogue zajednice koja i dalje ostaje nakon kolapsa svih drugih zajednica.

Tenzija izmeu komunista i zajednice se moe reiti na taj nain. Stvar je u tome da ovo reenje tei da izbrie heterogenost logike emancipacije s obzirom na logiku















232

razvoja drutvenog poretka. Ono nastoji da izbrie ono to je u sri emancipacije, naime afirmaciju komunizma inteligencije ili sposobnosti svakoga da bude tamo gde ne moe biti i da ini ono to ne moe initi. Ono nastoji, suprotno, da utemelji mogunost komunizma na pretpostavci njene impotencije. Ova tvrdnja o impotenciji je dvosmislena. Na prvoj razini ona ini stvaranje komunistike subjektivnosti posledicom obesnaivanja stvorenog istorijskim procesom. Proletarijat je klasa drutva koja vie nee biti klasa ve produkt raspada svih klasa. Kao takva ona nema ta da izgubi osim svojih lanaca. A ono to treba stei svojim osnaivanjem, to jest svesnou situacije, jeste neto na ta je prisiljena obesnaujuim procesom. Drugim reima, proleteru pripada kompetencija (ili zlato znanja) samo kao posledica iskustva gvozdenog uslova, iskustva fabrikog rada i fabrike eksploatacije.

Ali, s druge strane, uslov gvozdenog oveka je postavljen kao uslov neznanja koji je odreen mehanizmom ideolokog prikrivanja. Gvozdeni ovek, to znai individua zarobljena u mehanizmu eksploatacije, moe videti ovaj proces naopake, zamenjujui potinjenost za slobodu i slobodu za potinjenost. Iz toga razloga njegova kompetencija ne moe biti njegova kompetencija. To je znanje globalnog procesa sa svojim jezgrom, znanjem neznanja znanje koje je dostino samo onima koji nisu zarobljeni u rukovanju mainom, to jest komunistima kao takvima.

Dakle, kada kaemo da je komunistika hipoteza hipoteza emancipacije, moramo zaboraviti istorijsku napetost izmeu dve hipoteze. Komunistika hipoteza je mogua na temelju hipoteze emancipacije i znai kolektivizaciju moi svakoga. To je mogue na temelju egalitarne pretpostavke. U isto vreme komunistiki pokret to znai pokret koji odreuje stvaranje komunistikog drutva kao svoj cilj je od svog poetka bio proet suprotnim pretpostavkama: neegalitarna pretpostavka u svojim razliitim aspektima: pedagoka/progresivna hipoteza podele inteligencije; kontra-revolucionarna analiza Francuske revolucije kao poetka individualizma koji unitava forme drutvene solidarnosti; buroaska osuda autodidaktikog i anarhinog prisvajanja rei, slika, ideja i tenji od strane obinih ljudi, itd. Hipoteza emancipacije je hipoteza poverenja. Ali razvoj marksistike nauke i komunistikih partija ju je pomeo sa njenom suprotnou, sa kulturom nepoverenja zasnovanog na pretpostavci nekompetencije.

Ne iznenauje da je kultura nepoverenja ponovo postavila staru platonovsku opoziciju izmeu komunista i radnika. Ona je to uinila u vrlo posebnom obliku, obliku dvostruke veze, diskvalifikujui komunistiki impuls u ime radnikog iskustva i radniko iskustvo u ime znanja komunistike avangarde. Naizmenino radnik je igrao ulogu egoistine individue koja nije sposobna da vidi dalje od ovde i sada neposrednih ekonomskih interesa ili ulogu eksperta koji je obuen dugim i nezamenjivim iskustvom rada i eksploatacije. Komunista je, pak, igrao ili ulogu individualnog anarhiste nestrpljivog da vidi kako njegove tenje postaju stvarnost, uz rizik prestizanja sporog kretanja procesa ili ulogu militanta koji zna, potpuno posveenog stvari kolektiva. Represija nad zlatnim komunistom od strane gvozdenog radnika i nad gvozdenim radnikom od strane zlatnog komuniste bila je provoena u svim komunistikim dravnim vlastima od Nove Ekonomske Politike do Kulturne












233

prevodi

revolucije i internalizovana u marksistikoj nauci kao i u leviarskim organizacijama. Podsetimo se, na primer, kako se moja generacija pomakla od althusserovske tvrdnje o moi nauke koja otkriva neizbene iluzije agenasa proizvodnje ka maoistikom entuzijazmu za reedukaciju intelektualaca od strane radnika i radnikih fabrika, uz rizik brkanja reedukacije intelektualaca putem manuelnog rada sa reedukacijom disidenata kroz teak rad.

Mislim da je ovo jedan od glavnih problema koji je u pitanju, ukoliko bi trebalo misliti neto novo ili oiveti neto zaboravljeno pod imenom komunizma. Nema puno smisla, mislim, u oivljavanju ideje komunizma iskljuivo na temelju argumentacije kako je on, doista, prouzrokovao mnogo smrti i uinio mnoge strane stvari, ali, nakon svega, i kapitalizam i takozvane demokratije takoe imaju krv na svojim rukama. To je ista vrsta kalkulacije koja poredi broj palestinskih rtvi izraelske okupacije sa brojkom jevrejskih rtvi holokausta ili rtve naci holokausta sa milionima Afrikanaca potinjenih ropstvu i deportaciji, sa rtvama francuske republike kolonizacije, sa Indijancima masakriranim u demokratskoj Americi itd. Ovaj nain pravljenja komparacija i hijerarhija izmeu zla zavrava u preokretanju u vlastitu suprotnost: u brisanju razlika, negaciji svih istorijskih singularnosti u ime izjednaavanja eksploatacije sa eksploatacijom, to je poslednja re neke vrste marksistikog nihilizma.

Ne mislim da je potrebno vie vremena za ovu debatu. Niti mislim da je vredno oivljavanje diskusije o spontanosti i organizaciji, kao i nainima preuzimanja dravne vlasti. Istorija komunistikih partija i drava nas sigurno moe nauiti kako izgraditi snanu organizaciju i kako preuzeti i zadrati dravnu vlast. Ona nas ne ui mnogo tome kako bi komunizam kao mo svakoga mogao izgledati. Stoga bih se sloio sa Alainom Badiouom da je ono to je vano za nas kao istorija komunizma ili istorija emancipacije pre svega istorija komunistikih momenta, koji su bili momenti izezavanja i remeenja dravne vlasti i uticaja etabliranih partija. Moment nije samo iezavajua taka u vremenu. On je takoe i momentum: teina koja prevae produkujui novu ravnoteu ili neravnoteu, uinkovito reprogramiranje onoga to common znai, rekonfiguracija univerzuma mogueg. Niti je to vreme pukog haotinog vrtloga nevezanih estica. Komunistiki momenti pokazuju vie forme organizacije od rutine i birokratije. Ali ova organizacija je uvek organizacija ne-reda s obzirom na normalnu distribuciju mesta, funkcija i identiteta. Komunizam je za nas miljen kao tradicija koje je stvorila brojne momente, slavne ili mrane, kada obini radnici i obini mukarci i ene dokazuju svoju sposobnost da se bore za svoja prava i prava svakoga, ili da pokrenu fabrike, kompanije, administracije, armije, kole itd., kolektivizacijom moi jednakosti svakoga sa svakim. Ako neto treba rekonstruirati pod imenom komunizma, to je forma temporalnosti koja singularizuje vezu ovih momenata. Ova rekonstrukcija iziskuje oivljavanje hipoteze poverenja u sposobnost, hipoteze koja je bila vie ili manje potisnuta i najzad unitena u kulturi nepoverenja u komunistikim dravama, partijama i diskursima.

Veza izmeu pitanja temporalnosti i pitanja onoga to bi komunistika subjektivna afirmacija mogla znaiti je sigurno kljuna u savremenim formama ponovnog potvrivanja ideje komunizma. Ali, ini mi se da je diskusija esto bila











234

preduhitrena nekim problematinim dokazima koji se tiu logike kapitalistikog procesa. To se dogaalo na dva kljuna naina. S jedne strane, komunizam je bio snano reafirmisan kao posledica transformacije samog kapitalizma. Razvie formi nematerijalne proizvodnje je predstavljeno kao pokazivanje veze izmeu dve formule Komunistikog manifesta, tvrdnje da se sve to je vrsto pretvara u dim i tvrdnje da kapitalisti sami sebi kopaju grob. Ono to danas kapitalizam uglavnom proizvodi, umesto robe dostupne privatnom prisvajanju, jeste mrea ljudske komunikacije gde proizvodnja, potronja i razmena vie nisu odvojene ve se podudaraju u istom kolektivnom procesu. Stoga, reeno je da sadraj kapitalistike proizvodnje probija kapitalistiku formu i sve vie se pojavljuje kao komunistika mo koperativnog nematerijalnog rada. Ovde se skrivena opozicija izmeu gvozdenog radnika i zlatnog komuniste nastoji razreiti istorijskim razvojem kapitalizma u njegovu korist: u tom smislu, to vie rada i radnika imamo, to vie imamo komunizma. Za mene je najvie uznemirijue to to se pobeda komuniste nad radnikom pojavljuje sve vie kao pobeda komunizma Kapitala nad komunizmom komunista. U svojoj knjizi Zbogom gospodinu socijalizmu Antonio Negri navodi tvrdnju jednog drugog teoretiara da su finansijske institucije, posebno penzijski fondovi, jedine institucije koje su trenutno sposobne da nam daju meru akumuliranog i ujedinjenog rada, tako da se moe rei kako kapitalistike institucije otelotvoruju realnost kolektivnog rada: komunizma Kapitala koji bi se trebao preokrenuti u komunizam mnotva. U svom predavanju na ovoj konferenciji, Antonio Negri je vrlo jasno tvrdio kako je ovaj kapitalistiki komunizam prisvajanje zajednikog od strane Kapitala, to znai razvlaivanje mnotva od zajednikog. Stvar je u tome: dokle moemo neto imenovati komunizmom? Dokle moemo tvrditi racionalnost ovog procesa? U sluaju onoga to se danas naziva krizom upravo se radi o toj racionalnosti. Aktuelna kriza je zapravo propast kapitalistike utopije koja je vladala dvadeset godina od raspada Sovjetskog Saveza: utopija savrene samoregulacije trita i mogunosti organizovanja svih oblika ljudskog ivota prema logici trita. Ponovno promiljanje komunizma danas mora imati u vidu neuvenu propast kapitalistike utopije.

Ista situacija nas prisiljava da se pitamo o drugom obliku savremenog marksistikog diskursa. Mislim na preovlaujui opis konane faze kapitalizma koja produkuje trijumf globalne sitne buroazije, otelovljeno u Nieovom proroanstvu o poslednjem oveku: svet potpuno posveen uslugama dobrima, kult robe i spektakla, pokornost superegu imperativa uivanja, narcistika potronja oblika samo-eksperimentacije itd. Ovom globalnom trijumfu takozvanog masovnog individualizma dato je, u ovim naracijama, ime demokratije. Demokratija se tako pojavljuje kao ivi svet izgraen dominacijom Kapitala i sve veom kapitalistikom destrukcijom formi zajednice i univerzalnosti. Ovaj narativ moe stoga dati jednostavnu alternativu: ili demokratija to znai prezrenu vladavinu poslednjeg oveka ili s one strane demokratije, za ta komunizam postaje odgovarajue ime.

Poenta je u tome da mnogi ljudi dele dijagnozu bez deljenja zakljuka: meu njima, desniarski intelektualci oplakuju demokratsko unitavanje drutvenih veza i simbolikog poretka; sociolozi starog kova suprotstavljaju dobar drutveni kriticizam









235

prevodi

loem postezdesetosmakom artistikom kriticizmu; sociolozi novog tipa se rugaju naoj nesposobnosti da se nosimo sa vladavinom globalnog obilja; i filozofi nas pozivaju na revolucionarni zadatak spaavanja Kapitalizma usaivanjem novog duhovnog sdraja u njega. U tom kontekstu, naizgled jedina dobra alternativa (demokratska movara ili komunistiki talas) pojavljuje se kao problematina: kada ste opisali zloglasnu vladavinu globalnog demokratskog narcizma, moete zakljuiti da je nam je onda potreban komunizam ne bi li izali iz ove kaljuge. Ali onda se javlja pitanje: sa kime, sa kojim subjektivnim silama, moete zamisliti izgradnju ovog komunizma? Dakle, komunistiki pozivi rizikuju da se pretvore u hajdegerijansko proroko pozivanje ka okretu, jer smo na ivici bezdana, ili na sudelovanje u formama delovanja koja su stvorene prevashodno da bi unitile neprijatelja i zaglavile ekonomsku mainu. Stvar je u tome da je sabotaa ekonomske maine mnogo uinkovitije provedena od strane amerikih trgovaca i somalijskih pirata. Na alost, za ovaj uinkoviti tip sabotae nema mesta u komunizmu.

Revidiranje komunistike ideje danas iziskuje pokuaj razdvajanja temporalnosti njegovih formi mogunosti od ovih vremenskih zapleta: zapleta koji razotkriva inherentnost komunizma kapitalizmu ili zapleta koji razmatra komunizam kao poslednju ansu za one koji su na ivici bezdana. Ova dva vremenska zapleta su jo uvek zavisna od dve forme zadiranja logike nejednakosti u logiku emancipacije: od progresivne logike Prosvetiteljstva, koja Kapitalizmu daje privilegiju uitelja koji edukuje radnike neznalice i izjednaava ih u kretanju iz stare nejednakosti ka buduem komunizmu; i od reaktivne anti-prosvetiteljske logike koja identifikuje forme modernog ivotnog iskustva sa trijumfom buroaskog individualizma nad zajednicom. Projekat oivljavanja ideje komunizma ima smisla ako obuhvata i zadatak ponovnog istraivanja ovih formi zadiranja i naina na koji one jo uvek odreuju nae opise sadanjosti. On bi trebao da obuhvata i revidiranje mainstream opisa savremenog sveta: savremene forme kapitalizma, eksploziju trita rada, novu prekarnost rada i destrukciju sistema drutvene solidarnosti, sve stvorene oblike ivota i iskustava rada koji su verovatno blii zanatlijama iz devetnaestog veka nego univerzumu hi-tech radnika i globalnu sitnu buroaziju predanu frenetinoj potronji, koju su opisali mnogi savremeni sociolozi. Stvar nije jednostavno u empirikoj tanosti. Ona je u vezi izmeu oblika analize istorijskih procesa i naina mapiranja mogueg. Trebalo bi da konano nauimo koliko mogu biti problematine sve strategije bazirane na analizi drutvene evolucije. Emancipacija ne moe biti niti dostignue istorijske nunosti, niti herojski preokret ove nunosti. Ona mora biti miljena iz njene ne-pravovremenosti, to znai dve stvari: prvo, odsustvo istorijske nunosti njenog postojanja i, drugo, njenu heterogenost s obzirom na forme iskustva koje je strukturirano vremenom dominacije. Jedino komunistiko naslee koje je vredno istraivanja jeste mnotvo formi eksperimenata sposobnosti svakoga, i pre i danas. Jedina mogua forma komunistike inteligencije jeste kolektivna inteligencija koja je stvorena u tim eksperimentima.

Moglo bi mi se prigovoriti kako odreujem komunizam u pojmovima koji se ne razlikuju mnogo od moje definicije demokratije. Najpre u odgovoriti da se za moje razumevanje emancipacije mora dovesti u pitanje klasina tvrdnja koja suprotstavlja











236

komunizam demokratiji, zamiljenoj ili kao Dravnoj organizaciji buroaske dominacije ili kao postojeem svetu sastavljenom od moi robe. Zacelo je istina da demokratija moe imenovati razliite stvari, ali ista je stvar i sa komunizmom. A injenica je da kombinacija vere u istorijsku nunost i kulture nepoverenja proizvodi specifinu vrstu komunizma: komunizma kao prisvajanja proizvodnih snaga od strane Dravne vlasti i upravljanje pomou komunistikih elita. Ponovo, to je mogua budunost komunizma. Ne mislim da je to budunost emancipacije. Budunost emancipacije moe jedino znaiti nezavisno uveanje prostora zajednikog, stvorenog slobodnim udruivanjima mukaraca i ena koji provode egalitarne principe. Moramo li to jednostavno zvati demokratijom ili je lake da to nazivamo komunizmom? Vidim tri razloga za ovo poslednje: prvo, on naglaava princip jedinstva i jednakosti inteligencija; drugo, naglaava afirmativni aspekt procesa kolektivizacije ovog principa; tree, akcentuje samo-ukidanje kapaciteta procesa, njegovu bezgraninost, to zahteva njegovu sposobnost da izmisli budue koje jo nije zamislivo. Suprotno, odbio bih ovaj pojam ako bi on znaio da znamo ta ovaj kapacitet moe dostii, u smislu globalne transformacije sveta, i put koji vodi do ovoga. Ono to znamo je ono to ovaj kapacitet moe dostii sada, u smislu disenzualnih formi kolektivne borbe, ivota i miljenja. Ponovno promiljanje komunizma iziskuje, pre svega, istraivanje mogunosti kolektivne inteligencije koja je instrinsina gradnji ovih formi. Ovo istraivanje pretpostavlja punu obnovu onoga to nazivam hipotezom poverenja.

Prevod sa engleskog: Maja Solar











kantob blok

237

komunisti bez komunizma.pdf

Documents

Transcript of komunisti bez komunizma.pdf