Filološki fakultet Univerziteta u Beogradu

Katedra za opštu književnost i teoriju književnosti

Kurs: Italijanski ep

Predavač: Predrag Mirčetić

Ispitni rad:

Oslobođeni Jerusalim Torkvata Tasa i njegov odnos prema epskoj

pesničkoj tradiciji

Mateja Stojanović

2012/298 Septembar, 2014

Ništa se ne sme proučavati udaljavajući se od načela grčke i latinske poezije, jer traženje novog puta donosi sobom više pokude nego li pohvale.1

Torkvato Taso

I Eneida i Oslobođeni Jerusalim i Homerovi epovi pripadaju istom žanru, dakle i istom

istorijskom dinamičkom toku razvoja tog žanra. Pojedinačno, oni predstavljaju fiksne tačke u

tom razvoju, čijim upoređivanjem možemo videti šta se u tom velikom vremenskom periodu

promenilo i na koji način, već prema ideologiji, kontekstu, jeziku itd. Takođe možemo videti i

šta je to što je ostalo isto još od Homera; šta predstavlja epski pesnički fundament na kojem se

gradi književna građevina. Gornji citat Torkvata Tasa predstavlja još samo jedan argument u

obrazlaganju potrebe za diskursom koji se bavi Oslobođenim Jerusalimom u svetlu dva najveća

epska pesnika. U ovom radu ću pokušati da koncizno izložim jedan takav diskurs, putem osvrta

na nekoliko tačaka koje sam odabrao i koje smatram bitnim za stvaranje prave slike o odnosu

Tasa i dva antička pesnika.

Jedna od sličnosti između Eneide i Oslobođenog Jerusalima, a i razlika u odnosu na

Homerove epove, jeste u prirodi odabira njihove tematike. I Vergilije i Taso su temu za svoje

epove odabrali ideološki, Vergilije radi afirmacije Avgustove vladavine, u sklopu njegove

kulturne restauracije, a Taso zbog religijski obojenog društvenog konteksta u kojem je bilo

potrebno zadovoljiti standarde institucije crkve u književnom stvaralaštvu. Homer nije ideološki

zainteresovan i njegovi spevovi nemaju funkciju te vrste. Ovo mu omogućuje određenu

objektivnost u naraciji koja Tasu nedostaje. Vergilije i pored ideološke određenosti sopstvenog

speva svom pripovedaču dozvoljava objektivnost. Dalje, i Vergilije i Taso svoju fabulu grade na

već postojećem narativu, ali dok Vergilije uzima već razrađen mit o Eneji, Taso odabira jedan

istorijski momenat (Prvi krstaški rat), ali fabulu konstituiše na svoju ruku, samostalno, bez

obaziranja na realne istorijske događaje, osim preuzimanja imena nekih likova.2 Taso narativ o

Prvom krstaškom ratu mitologizuje, približavajući ga epskom modusu. Tako priča postaje puna

fantastičnih elemenata, tipičnih za grčku i rimsku epiku: čarobnjaci, proroci, bića božanske (i

demonske) prirode i njihovo neposredno delovanje u „ljudskom“ svetu, podzemni svet, idilični 1 Torkvato Taso, Oslobođeni Jerusalim, Srpska književna zadruga, Beograd, 1957, str XXV.2 Homerov slučaj je specifičan i teško je odrediti da li je narativ Ilijade konstituisan na osnovu realnog događaja zbog nedostatka istorijskih izvora.

prostori itd. Model božanskog aparata je potpuno preuzet iz klasične tradicije: hrišćanski bog kod

Tasa jeste konkretna individua nalik čoveku.3 Taso je, zbog potrebe da ispuni kriterijum klasike,

morao preuzeti koncept koji funkcioniše kod Homera i Vergilija. Ceo Oslobođeni Jerusalim

zapravo je čvrsto zasnovan na Homerovom i Vergilijevom delu i brojni su primeri gde Taso

direktno preuzima postupke od ova dva pesnika: na početku epa je invokacija, kao i nekoliko

puta kasnije u toku epa; u III pevanju Aladin se penje na kulu sa Erminom i osmatraju hrišćanske

junake4, što je preuzeto iz Ilijade; u V pevanju Buljon ignoriše Armidu5, pri čemu Taso

naglašava da je razlog njegovog uspeha protiv čarobnice njegova ljubav prema Hristu – njegova

pietas, nalik Enejinoj, o čemu će kasnije biti reči; u VII pevanju u borbi anđeo štiti Rajmunda,

zbog čega mu je oklop neuništiv6, što je posredna referenca na Homerove junake koji se bore pod

zaštitom bogova; u X pevanju jedan od vojnika iz Tankredove čete govori o tome kako ih je

Armida pretvorila u ribe7 - aluzija na čarobnicu Kirku; u XIII pevanju Tankred odlazi u začaranu

šumu i u jednom drvetu mu se objavi Klorinda – situacija koja podseća na scenu sa Polidorom iz

Eneide.8 U svetlu ovih primera, a i mnoštva onih koje nisam naveo, lako je zaključiti koliko

Tasovo delo predstavlja suštinski afirmaciju i nastavak ranije epske tradicije. Ako pogledamo

uopšteno, izvan konkretnih primera, šta je u prostorno-vremenskom fokusu epa, videćemo da je

od celog krstaškog rata Taso odabrao samo period opsade Jerusalima, i da je centar zbivanja

zapravo borba koja se odigrava između dva tabora na prostoru koje se nalazi između njih, što je

model Ilijade. Taso poštuje i sve formalne „zakonitosti“ epskog pesništva: na početku epa je

invokacija (kao i nekoliko puta u toku epa), prisutno je više kataloga (katalog vojske u I pevanju,

manji katalog čudovišta pakla u IV pevanju itd.), postoje umetnute pripovesti (npr. u X pevanju,

gde starac Arseto otkriva Klorindi njeno poreklo), ekfraza (štit u XVII pevanju), metrika je

ujednačena (oktava) i pripovedanje je organizovano u pevanja. Takođe, Taso poštuje jedno od

glavnih načela onoga što Štajger naziva „epski stil“, a to je predstavljanje kao prvi prioritet

3 Za razliku od Dantea i generalno hrišćanskog koncepta boga, Taso mnogo prizemnije predstavlja Boga i kod njega Bog i Satana predstavljaju prosto dve opozicije, sile dobra i zla. Izostaje kompleksna metafizika koju je Dante uspeo da umetnički formuliše. Taso prihvata arhaični, trivijalni koncept zato što je deo klasične epske tradicije kojoj on teži.4 Ibid. oktave 199-207.5 Ibid. oktave 420-422.6 Ibid. oktave 657-659..7 Ibid. oktava 937.8 Moguće je, doduše, da je Taso ovde zapravo preuzeo postupak iz Danteovog „Pakla“, tj. Iz epizode sa Pjerom de la Vinjom. No, činjenica je i da je glavni uzor Danteu bio upravo Vergilije.

epskog pripovedača.9 U III pevanju, Taso naglo zaustavlja borbu, potpuno prekida dinamiku i

uvodi opis Jerusalima:

[…] Ugleda hrišćanstva svetu domajuOd česti u dolu više na bokuI leđma bregova bliskijeh dvaju.Tri strane na brdu leže visoku,Podesne da otpor užasan daju;Četvrta niža je: dolu širokuVisoki, debeli zidovi štite,I tu su zasjede, očima skrite […]10

Opis se nastavlja još čitave dve strofe, posle čega se nastavlja Erminino prepoznavanje

hrišćanskih junaka sa kule. Dinamika dešavanja potpuno nestaje na kraju pevanja gde Taso

pomera fokus sa vojske dajući slike dunđera koji seku drveće. Ceo proces teče vrlo prirodno –

upravo ova tendencija ka „ukazivanju na slike što se pojavljuju“11 osnovni je princip epskog stila

i Taso ga potpuno prihvata i afirmiše u celini dela. Njegova poređenja neodoljivo podsećaju na

ona koja nalazimo kod Vergilija ili Homera:

[…] Ko što se od mora, kada je šiba,U bare, gdjeno je komačka luka,Kroz trsku plivajuć uklanja riba,I u tom glibu se zatvori tuka,Te kada natrag joj hitati tribaNe može od mnogih rogoznih struka,Jer, zgodno za ulaz mjesto čudesno,Za izlaz nimalo nije udesno.

Tako je i tankred (vele anali) […] 12

Radi ilustracije, uzeću i jedno Vergilijevo poređenje:

[…] Kao što od grada orač s njive beži,Il se krije putnik u zaklonu brega,

9 Emil Štajger, Umeće tumačenja, Prosveta, Beograd, 1978, str. 104.10 Torkvato Taso, Oslobođeni Jerusalim, oktava 242.11 Emil Štajger, Umeće tumačenja, str. 99.12 Torkvato Taso, Oslobođeni Jerusalim, oktave 611-612.

Na obali reke il u šupljoj steni,Da posle kiše nastavljaju dalje,Tako čeka Eneja pod kišom strelaDa nestane oblak, da prestane napad […] 13

Taso, nalik Vergiliju i Homeru, konstituiše čitav jedan paralelan univerzum dešavanja u svojim

poređenjima, postižući paradigmu predstavljanja na taj način, upotpunjenje slike kroz pružanje

opšteg modela oličenog u konkretnoj reminiscenciji na neki semantički sličan događaj.

Likovi Oslobođenog jerusalima su brojni: u prvom pevanju Taso daje katalog i

predstavljeni su najveći junaci: Dudon, Evstato, Ubaldo, Gvelf, Baldovin itd. Taso je bliži

Homeru nego Vergiliju kada je fokus na sporedne likove u pitanju. Između ostalih, predstavljeni

su i Rinaldo i Tankred koji imaju svoje manje paralelne zaplete u epu. Putem lika Tankreda Taso

gradi ljubavni zaplet, a Rinaldo je figura nalik Ahilejevoj u Ilijadi.14 On je, doduše, kompleksniji

lik jer u sebe inkorporira i Ahilejev i Enejin lik. On se od početka do kraja epa razvija i u XVII

pevanju, posle primanja mača i štita od Ubalda i danskog ratnika, u sceni sličnoj onoj u Eneidi,

proriče slavu poroda:

[…] Zbog tvoga potomstva sav zemni šar teSlaviće, jer slavna biće ti hvoja;Gradovi cijele zemljine karteDoznaće podvige tijeh heroja,Podobnih onima slavljene SparteI onim, koje je rodila Troja.Al’ cvijet najljepši, najslađe voćeStabla ti, Alfonso tvoj biti hoće. […] 15

Bitno je naglasiti da, ako stavimo sa strane “velike” junake koje se nalaze u obe vojske i

koji su predodređeni silama više prirode i imaju pomoć istih, obe vojske su zapravo konstituisane

od boraca koji su motivisani specifičnom etikom. Homer i Vergilije umesto uobičajenog pogleda

na rat (i na svet uopšte) postavljaju drugi sistem parametara koji grade motivaciju kako

pojedinaca, tako i samog ratnog poduhvata. Na taj način se sve što je etički neprihvatljivo u

uobičajenom sistemu vrednosti opravdava, i to sublimacijom svoje vrste. Homer postavlja 13 Publije Vergilije Maron, Eneida, prevod Mladen Atanasijević, Prosveta, Beograd, 1964, X pevanje, str. 322-323.14 U 60. oktavi Taso čak navodi Ahileja kao Rinaldovog uzora: „Ahil je bio mu viteška mustra, za slavom njegovom vatreno žuđe“ itd.15 Torkvato Taso, Oslobođeni Jerusalim, oktava 1529.

aretički ideal kao etičku zvezdu vodilju njegovog ratnika, Vergilije Enejin poduhvat sakralizuje.

Taso će usvojiti Vergilijev metod i ne samo što će moralno opravdati krstaški rat višim ciljem –

željom samog boga, ili čak božanskom predodređenošću, već će se, zbog prirode hrišćanske

metafizike, vrednosno odrediti prema obe strane. Hrišćani imaju podršku boga, muslimani

đavola. Takav postupak će zahtevati od Tasa i da Gotfrida Buljonskog kao lika zapravo formira

po uzoru na Eneju. Ovde dolazimo do njegove pietas, koju sam gore pomenuo. Kad govorim o

ovom pojmu, prvenstveno uzimam značenje koje mu pruža T.S. Eliot – vrlina koja ne znači

prosto religijsku posvećenost, osećanje dužnosti prema bogu, lojalnost prema ocu, porodici,

državi, božanstvu itd. već zapravo jedan stav prema životu, stav individualnog bića prema svetu

koji je stvorio bog, princip kojim se vodi, a koji je čvrsto vezan za religijsku stranu njegovog

bića – pietas je, kao što Eliot kaže, paralela i predskazanje onoga što hrišćanstvo naziva

poniznost,16 a što je jedan od hrišćanskih “zahteva” da bi se došlo do Boga, da bi se bivstvujuće

samoaktualizovalo u punoći svog bogolikog potencijala. Buljon je odabran od strane Boga da

ispuni božju volju. On šalje anđela da mu objavi božansku poruku:

[…] Bog reče: Buljona odmah potraži,U moje ime ga zapitaj: čemuPrekide borenje? I još mu kaži:Vrhovnu komandu predajem njemu.Nek odsad njegova naredba važi,Neka ga slušaju druzi u svemu;Neka ih u ratni sabere savjet,I spore podstakne ispunit zavjet. […] 17

Pošto vidimo da je, bar kada su formalni ( a pod tim mislim i strukturni i stilski i

sadržajni) zahtevi epskog pesništva, Taso iste ispunio, bar toliko da možemo da kažemo da on

predstavlja stabilnu kariku u lancu nastavljača klasične tradicije, postavlja se drugo pitanje: šta je

u Oslobođenom Jerusalimu ono što odudara od klasičnog epskog „standarda“? Na prvom mestu

je način na koji organizuje tekst: Taso svoj spev piše u strofama i uvodi rimu (po principu

a,b,a,b,a,b,c,c). Dalje, zanimljiva je pozicija samog pripovedača: kao što sam na početku

pomenuo, Tasov pripovedač nije vrednosno neutralan. Vergilijev jeste, s tim što iz pozicije 16 The Sewanee Review, Vol. 61, No. 1, The John Hopkins University Press, 1953, str. 7.17 Torkvato Taso, Oslobođeni Jerusalim, oktava 12.

implicitnog autora i prethodnog čitalačevog upoznavanja sa istorijskim okolnostima u kojima je

nastala Eneida ipak imamo svest o tome „na kojoj je pripovedač strani“. U Oslobođenom

Jerusalimu pripovedač otvoreno uzima stranu hrišćana i negativno se postavlja prema

muslimanima. I u situacijama gde je pripovedanje naizgled „objektivno“, implicitno se oseća

njegov stav:

[…]Dok tako hrišćanin od brige strada,I smišlja načine da jade blaži,Opsađen musliman svetoga gradaBedeme ratnijem spravama snaži,I mada zairom velikom vladaOn bolju i novu dovući traži.Sjeverne bedeme utvrdi tako,Da misliš gdje njemu pomaže pak’o. […] 18

Druga nekarakteristična pojava kod Tasovog pripovedača jeste njegovo „ispadanje“ iz

epskog modusa – sa vremena na vreme, pojavljuju se lirski momenti u pripovedanju. Kada

opisuje Armidu, on govori ovako:

[…] Pod suzom rumeni obrazi njeni Na rosno jutrenje ličahu cveće,Kad zora, koja ga ljubeći ceniDa njim se okiti sa brega sleće […] 19

I dok pripovedač obično ostaje u sferi predstavljanja i čini se kao da mu se omakne (i to obično u

deonicama kada je fokus na ženskim likovima), intradijegetička naracija slobodnije preuzima

neke lirske forme, tako Tankredov monolog u tri strofe ima elegičan prizvuk:

[…] Ah, nju ću ljubiti do groba, grobe,,I biće presrećan dan smrti za me,A onaj srećniji, kad zemne drobe Primiš mi u krilo te svoje tame.Duše će na nebu da nam se skobe,A tela u lonu grobnice same;

18 Ibid. oktava 452.19 Ibid. oktava 338.

Jer ako sreća mi nadeždu prati,Što život ne dade, smrt će nam dati. […] 20

Još jedna bitna stavka po kojoj Taso odudara od Homera i Vergilija jesu ženski likovi. U

Homerovim epovima i Eneidi, ako izuzmemo bogove, ženski likovi su primarno pasivni. U

Ilijadi, jedini relevantan ženski lik jeste Andromaha koja nema bitnu ulogu u kontekstu same

fabule epa. U Odiseji je situacija malo drugačija, s obzirom da je odnos Odiseja i Penelope u

centru pažnje i temelj na osnovu kog se ep u čitaočevoj perspektivi izgrađuje posredno, kako

kroz Odisejeve pustolovine sa drugim ženama, tako i kroz paralelni prikaz stanja u kući

Odisejevoj. Ali, iako se jednom od glavnih tema Odiseje može smatrati upravo afirmacija braka

kao institucije, Penelopina aktivnost je gotovo minorna, te je čak i Telemah od Homera dobio

više pažnje. Kod Vergilija su ženski likovi još marginalizovaniji, s obzirom da Eneja gubi

Kreuzu još na početku, a Lavinija je kao lik gotovo neprimetna. Didona je izuzetak koji se

neslavno završava, a koji Vergilije pravda „voljom Jupiterovom“, potvrđujući patrijarhalnu

simboliku koja se potencira kroz ceo ep. Kod Tasa, ženski likovi su izuzetno bitan faktor epa i

razvijeni su na više načina: na prvom mestu je Klorinda koja simbolički preuzima muški princip

delovanja; ona je žena-ratnik, ravnopravna u borbi sa muškarcima, pa i bolja od njih. Ona vodi

čete, komanduje, naređuje, sprovodi u delo zamisli i izvršava zadatke. Drugi bitan ženski lik

jeste Armida koja ima ambivalentni status – u nekim delovima epa se ona pokazuje feminino par

excellence, uzima ulogu bespomoćne žene koja očarava sve muškarce oko nje (u hrišćanskom

taboru), ali to koristi kao metod da bi došla do cilja. U Armidi se simbolički spajaju aktivni i

pasivni princip. Treći ženski lik za kog mislim da zavređuje pažnju jeste Ermina, koja je druga

krajnost u odnosu na Klorindu i najbliža je konceptu žene klasične epske tradicije. Poređenjem

Klorinde i Ermine može se zaključiti da Taso zapravo negira raniju ideju žene i hipostazira novu:

aktivna žena u liku Klorinde, koja biva nagrađena posle svoje smrti blaženstvom. Kontrast još

više dobija na značaju kada se uzme u obzir da je Ermina zaljubljena u Tankreda, ali je on

zaljubljen u Klorindu. Ovo stanje, koje se čini kompleksnije nego što je za fabulu potrebno, u

ovoj perspektivi dobija smisao.

Đulio Feroni kaže da dela Torkvata Tasa „uvek pokušavaju da se drže programskih i

opštih pravila“21 – Oslobođeni Jerusalim je dobar primer. Pesnik u ogromnoj meri preuzima

20 Ibid. oktava 1134.21Đulio Feroni, Istorija italijanske književnosti, CID, JP Službeni List, Beograd, 2005, str. 376.

principe, motive i postupke homerske i vergilijanske epike i na taj način nastavlja klasičnu

tradiciju. No, njegovo delo je originalno po tome što prevazilazi puko podražavanje klasičnih

uzora: Taso stvara novu strukturu zasnovanu na klasičnom modelu u koji su umetnute moderne

paradigme – moderni viteški ep.

LITERATURA

Đulio Feroni

Torkvato Taso

Štajger

Baura

Eneida