Koje su navike empatičnih ljudi?

Ukoliko imate utisak da prečesto čujete reč "empatija", verovatno ste u pravu. Trenutno

je to jedna od omiljenih reči naučnika, poslovnih lidera, obrazovnih stručnjaka i političkih

aktivista. Ono što se većina ljudi pita jeste – na koji način mogu da proširim svoj

kapacitet za empatiju? Empatija nije samo način na koji proširujemo granice svog

moralnog univerzuma. Najnovija istraživanja na ovu temu kažu da je empatija zapravo

set navika kroz koje možemo poboljšati kvalitet sopstvenih života.

 

Sveopšte brujanje o empatiji nastalo je iz revolucionarne promene o tome kako, iz

naučne perspektive, razumemo ljudsku prirodu. Staro viđenje glasilo da je da smo, kao

ljudska bića, u samoj svojoj suštini egocentrični, a sada je ovaj pristup izgubio na

značaju, zahvaljujući činjenici da je čovek i homo empathicus – sposoban za

saosećanje, društvenu saradnju i uzajamnu pomoć.

Tokom poslednje decenije, neuronaučnici

su identifikovali delove mozga "zadužene"

za empatiju koji, u slučaju povrede, mogu

smanjiti našu sposobnost da razumemo

šta drugi ljudi osećaju. Evolucioni biolozi,

kao što je Frans de Val, pokazali su da

smo mi i "socijalne životinje", koje su

tokom evolucije razvile prirodnu sklonost

ka međusobnom pomaganju, baš kakvu

su imali i naši preci i zahvaljući kojoj su

preživeli. I psiholozi su potvrdili da nam je

empatija neophodna u prvih nekoliko

godina naših života kako bismo dosegnuli

svoj puni potencijal koji kao ljudska bića

posedujemo. 

Šta je zapravo empatija?

To je sposobnost da stvari

posmatramo iz perspektive druge

osobe, sa ciljem da razumemo

njena osećanja i da to

razumevanje bude vodilja našim

akcijama. Empatiju ne treba

mešati sa ljubaznošću, niti sa

sažaljenjem. Ne treba je mešati

ni sa zlatnim pravilom "Čini

drugima onako kako bi voleo da

oni čine tebi". Kao što je Džordž

Bernard Šo jednom prilikom

rekao: "Ne čini drugima ono što

bi voleo da oni čine tebi – može

biti da imate potpuno različit

ukus". Empatija je upravo

spoznaja tih ukusa koje Šo

spominje.

Empatija ne prestaje sa razvojem u detinjstvu. Možemo podsticati njen rast tokom

čitavog života, a možemo je i upotrebiti za promenu nepovoljnih društvenih okolnosti.

Sociološka, psihološka i istorijska istraživanja – posebno ona usko usmerena ka

empatičnim ljudima – otkrivaju koje to navike razvijaju i gaje empatični ljudi u svojim

svakodnevnim životima, kako bi poboljšali i živote ljudi oko sebe. Evo o kojim navikama

je reč: 

Navika br. 1: Razgovor sa nepoznatim ljudima 

Ljudi sa visoko izraženom empatijom pokazuju nezadovoljivu radoznalost ka ljudima

koje ne poznaju. Oni će razgovarati sa osobom koja sedi pored njih u autobusu,

pokazujući prirodnu radoznalost kakvu smo svi imali kada smo bili deca, a koju nam

društvo uspešno suzbija. Empatičnim osobama će nepoznati ljudi biti interesantniji nego

oni sami, ali neće ih ispitivati kao radoznale komšije, već će poštovati savet istoričara:

"Nemojte biti ispitivač, već zainteresovani istraživač." 

Radoznalost proširuje našu empatiju kroz razgovor sa ljudima izvan našeg uobičajenog

društvenog kruga u čijem se okviru krećemo, kroz susrete sa životima i gledištima koji

su različiti od naših. Martin Selidžmen smatra da je upravo radoznalost ključna snaga

koja nam može pomoći da podignemo zadovoljstvo sopstvenim životom na viši nivo. I

obično je vrlo svrsishodan lek za hroničnu usamljenost za koju se smatra da pogađa

jednog od tri čoveka u savremenom (zapadnom) društvu. 

Negovanje radoznalosti uključuje više od letimičnog ćaskanja o vremenu. Njena

dragocenost leži i u tome što nam pomaže da dokučimo svet koji postoji u glavi druge

osobe. Svakodnevno se susrećemo sa nepoznatim ljudima, bilo je da je reč o poštaru ili

novom kolegi na poslu. Postavljanjem cilja da u toku jedne nedelje razgovaramo sa

jednom nepoznatom osobom možemo obezbediti jedan korak dalje u razvijanju

empatije. Sve što je potrebno za taj korak je hrabrost. 

Navika br. 2: Prevazilaženje predrasuda i otkrivanje sličnosti 

Često pravimo pretpostavke o drugim i ljudima, na osnovu kojih im dodeljujemo etikete,

kao što su "muslimanski fundamentalista", "socijalni slučaj", a sve takve kategorizacije

sprečavaju nas da uviđamo i cenimo njihovu individualnost. Empatični ljudi se

suočavaju sa svojim predrasudama i predubeđenjima tako što u ljudima traže ono što

im je zajedničko, pre nego ono što ih razlikuje. Jedna epizoda iz američke istorije lepo

ilustruje kako ovo može da se postigne. 

Klerborn Pol Elis rođen je u siromašnoj porodici belaca u Darhamu u Severnoj Karolini

1927. godine. Radio je težak posao u jednoj garaži i verovao da su Afroamerikanci

uzrok svih njegovih nevolja, što je rezultiralo u tome da krene stopama svog oca i učlani

se u Kju Kluks Klan, gde je vremenom napredovao do jedne od vrhunskih pozicija u

lokalnom ogranku ovog rasističkog udruženja. 

Godine 1971. bio je pozvan – kao istaknuti lokalni građanin – na desetodnevno

zasedanje u lokalnoj zajednici u cilju smirivanja rasnih tenzija u školama i bio je

proglašen članom upravnog odbora zajedno sa Enom Etvoterom, lokalnim "crnim"

aktivistom koga je prezirao. Radeći sa njim, uvideo je besmislenost svih svojih

predrasuda koje je imao prema Afroamerikancima. Na prvom mestu, shvatio je isti

problemi siromaštva pogađaju obe zajednice. "Počeo sam da posmatram tog crnca, da

se rukujem sa njim i video sam ga kao ljudsko biće", prisetio se kasnije svog iskustva na

zasedanju zajednice. "To je bilo gotovo isto kao biti ponovo rođen". Poslednjeg dana

zasedanja, stao je pred nekoliko stotina ljudi i simbolično iscepao svoju KKK člansku

kartu. 

Elis je kasnije postao član radne organizacije za uniju čije članstvo je činilo 70 odsto

Afroamerikanaca. On i En ostali su prijatelji do kraja svojih života. Verovatno nema

boljeg primera kako moć empatije može da nadvlada mržnju i promeni naše rigidne

stavove.

Navika br. 3: Život iz perspektive drugoga 

Mislite da su penjanje uz zaleđene planine ili letenje zmajem ekstremni sportovi? Onda

biste trebali da isprobate "eksperimentalnu" empatiju – najizazovniji i potencijalno

najplodonosniji "sport" od svih ekstremnih. Ljudi sa visoko izraženom empatijom stiču

direktna iskustva iz života drugih ljudi, praktikujući staru izreku Indijanaca – "Prošetaj

milju u mokasinama drugog čoveka, pre nego što ga iskritikuješ". 

Džordž Orvel je, recimo, inspirativan model. Nakon što je služio kao kolonijalni policijski

službenik u Britanskoj Burmi dvadesetih godina prošlog veka, Orvel se vratio u Britaniju

odlučan da otkrije kakav je život iz pozicije onih koji žive na društvenim marginama.

"Želeo sam da se u potpunosti uklopim – da se nađem među onima koji su potlačeni",

pisao je Orvel. Njegov plan bio je da se obuče kao beskućnik u pohabane cipele i kaput,

a zatim da živi na ulicama Istočnog Londona sa prosjacima i skitnicama. Kao rezultat,

nastala je njegova knjiga "Niko i nista u Parizu i Londonu", u kojoj je izneo radikalnu

promenu svojih uverenja, prioriteta i odnosa prema ljudima. Ne samo da se uverio da

beskućnici nisu "pijani ološ", već je razvio nova prijateljstva sa nekolicinom njih, izmenio

svoje viđenje nejednakosti i obezbedio odličan materijal za svoje literarno stvaralaštvo.

To je bilo, prema njegovim rečima, najbolje putovanje u njegovom životu. Uvideo je da

empatija, ne samo da nas čini dobrima, već i nama čini dobro. 

Svako od nas može da osmisli sopstveni eksperiment. Možemo da počnemo da radimo

stvari koje inače ne radimo, a uključuje ljude i zajednice koji nam nisu bliski. Ako ste

religiozni, probajte da idete na sastanke neke verske grupe čija se uverenja razlikuju od

vaših. Ukoliko ste ateist, idite u crkve! Priliku za putovanje iskoristite za upoznavanje

druge kulture i pomoć ljudima koji tamo žive. Sledite put koji je predložio Džon Djui,

rekavši: "Kompletno istinsko obrazovanje dolazi kroz iskustvo". 

Navika br. 4: Pažljivo slušanje i otvorenost 

Za empatičnog sagovornika, potrebno je posedovati dve crte. 

Prva je savladati umetnost pažljivog slušanja. "Od ključnog značaja", smatra Maršal

Rozeberg, psiholog i pokretač ideje o nenasilnoj komunikaciji, "je naša sposobnost da

prisustvujemo onome što se zaista dešava u datom trenutku – jedinstvenosti osećanja i

potreba osobe koju slušamo". Empatični ljudi vrlo pažljivo slušaju druge i čine sve kako

bi dokučili njihova emocionalna stanja i potrebe, bez obzira da li je u pitanju dobar

prijatelj koji se razboleo od neizlečive bolesti ili partner koji je iznerviran nekim našim

ponašanjem. 

Međutim, slušanje samo za sebe nije dovoljno. Tako dolazimo do druge neophodne

crte, a to je otvorenost – koja uključuje i ranjivost. Uklanjanje maski koje nosimo i

otkrivanje svojih osećanja nekome je od vitalnog značaja za stvaranje snažne

empatičke veze. Empatija je dvosmerna ulica jer je, pored uzajamnog razumevanja,

zasnovana na razmeni naših najvažnijih iskustava i uverenja sa drugima. 

Organizacije kao što su izraelsko-palestinski "Roditeljski krug" pomenuta načela

pretvorile su u praksu, tako što su porodice koje su ostale bez domova – sa obe strane

konflikta – psihološki zbrinjavale, kroz upoznavanje, razgovor i slušanje. Deljenje priča o

tome kako su njihovi voljeni umrli omogućilo je ostalim porodicama da uvide da dele isti

bol i istu sudbinu, bez obzira na to što su sa suprotnih strana političke ograde, što je

dovelo do uspostavljanja jednog od najsnažnijih pokreta za igradnju mira.

Navika br. 5: Uključenost u masovne akcije i društvene promene 

Kada razmišljamo o empatiji, obično je posmatramo na nivou pojedinca, ali empatični

ljudi shvataju da empatija može biti masovni fenomen koji donosi korenite društvene

promene. 

Setimo se velikih društvenih pokreta, kao što je bio onaj protiv robovlasništva tokom

XVIII i IX veka sa obe strane Atlantika. Novinar Adam Hoščajld podseća da ovakvi

događaji nemaju uzroke u tajanstvenim spisima ili nekim drugim izvorima, već u ljudskoj

empatiji, koja je u ovom konkretnom slučaju doprinela razumevanju patnje kroz koju su

prolazili robovi. Isto tako, međunarodna trgovinska udruženja, posredstvom empatije,

bore se protiv ekspolatacije radnika i zaštite njihovih ljudskih prava. Još jedan odličan

primer je reakcija javnosti na cunami koji je pogodio azijski kontinent 2004. godine i koji

je pokazao dejstva empatije ka žrtvama ove nepogode, kojima je pomoć ukazivana sa

mnogih strana. 

Empatija se najverovatnije, poput cveta, može gajiti na kolektivnom nivou, ukoliko bismo

nove generacije podučavali kako da je neguju. Takva ideja je u osnovi pionirskog

projekta “Koreni empatije” u Kanadi, koji je postao naefektivniji program za podučavanje

empatiji na svetu i koji je uključivao preko pola miliona dece. On obuhvata jedinstven

nastavni plan u čijem centru su sasvim mala deca, čiji razvoj se prati tokom vremena u

svrhe razvijanja emocionalne inteligencije, a rezultati pokazuju da je ovim programom

zapravo značajno smanjena stopa vršnjačkog nasilja, uz istovremeno povećanje

akademskog postignuća kod dece obuhvaćene programom. 

Pored edukacije, velika promena podrazumeva razumevanje mehanizma preko kog

tehnologija društvenih mreža može upregnuti snagu empatije u svrhe kreiranja

masovnih političkih akcija. Tviter je sredstvo pomoću kog je mnogo ljudi uključeno u

"Okupirajmo Vol Strit" i "Arapsko proleće" akcije, ali sam po sebi nema tu moć da učini

da ljudi saosećaju sa patnjom udaljenih stranaca. Prava promena može se desiti onda

kada društvene mreže "nauče" da prenose ne samo informacije, već empatsku

povezanost. 

Navika br. 6: Razvoj bogate mašte 

Poslednja navika izrazito empatičnih ljudi je "bavljenje" ljudima koji nisu samo u našem

neposrednom okruženju. Skloni smo da verujemo da je empatija rezervisana isključivo

za one koji žive na društvenim marginama i koji pate. Jeste i za njih, ali ne samo za

njih. 

Nužno za razvoj empatije jeste bavljenje ljudima koji ne dele naša uverenja i koje na

neki način možemo smatrati svojim neprijateljima. Ukoliko ste aktivista za zaštitu

životne sredine, na primer, zastanite i razmislite kako ovaj problem deluje iz perspektive

nekog od zvaničnika naftne kompanije – probajte da razumete njihovo razmišljanje i

motivaciju – kako biste poboljšali efikasnost svoje strategije za borbu u svrhe očuvanja

životne sredine. Malo "instrumentalne empatije" (poznate i kao "uticajna antropologija")

može biti vrlo korisno. 

Empatija prema protivnicima takođe je deo puta ka društvenoj toleranciji. Kao što je

Gandi rekao, tokom konflikta između muslimana i hindusa koje je dovelo do indijske

nezavisnosti 1947. godine: "Ja sam musliman! I hindus i hrišćanin i jevrejin". 

Organizacije bi, takođe, trebalo da u obzir uzmu empatsko razmišljanje. Bil Drajton,

renomirani "otac društvenog preduzetništva", veruje da je ovo era brzih tehnoloških

promena, a empatija je ključ za poslovno preživljavanje jer podrazumeva timski rad i

vođstvo. Njegova uticajna "Ašoka" fondacija osnovala je "Započnimo empatiju"

inicijativu, koja svoje ideje primenjuje na rad poslovnih lidera, političara i edukatora

širom sveta. 

Dvadeseti vek smatra se Dobom introspekcije, gde su nas samopomoć i psihoterapija

ohrabrili da verujemo da je najbolji put ka razumevanju nas samih i naših života pogled

u nas same. Ali, na taj način ne možemo videti dalje od sopstvenog nosa. Dvadesetprvi

vek trebalo bi da bude Doba empatije – kada otkrivamo sebe ne samo kroz

samorefleksiju, već postajemo zainteresovani i za druge ljude. 

Empatija nam je neophodna kako bismo kreirali novu vrstu revolucije. Ne staromodnu

revoluciju koja uključuje nove zakone, institucije ili pravila, već radikalnu (r)evoluciju u

ljudskim odnosima – jedinu koja može napraviti istinsku promenu. 

Autor: Roman Krznaric 

Izvor: psihoverzum.com

Foto: juliaf/sxc.hu; sxc.hu