KIČ

KIČ se najčešće označava loš ukus, ne pripada samo području umetnosti, već je i sastavni deo sociologije umetnosti i sociologije ukusa. Reč kič koja je ušla u upotrebu u sve evropske jezike proističe iz engleske reci SKETCH koja označava nešto sto je nedovršeno i sto predstavlja samo grub nacrt odnosno skicu,dok nemacki glagol ETWAS KVERKITCHEN moze se priblizno prevesti kao "nesto sklepati","na brzinu napraviti" i "jeftino rasparčati". Ova reč u sadašnjem značenju javila se u Minhenu oko 1860. godine, a odnosila se na skice vrednih umetničkih dela koje su anglo-američki turisti kupovali od nemačkih uličnih umetnika. Pominje se i kitschen što je trebalo da označi gomilanje blata sa ulice ili nov nameštaj prepraviti tako da izgleda kao star. U Konverzacijskom leksikonu Knaur kič se objašnjava kao prividno umetnička forma, koja zamenjuje nedostatak snage oblikovanja sadržinskim nadraživanjem mašte (erotskim, političkim, religioznim, sentimentalnim).Često se mešaju pojmovi kič i šund. Kič koji se odnosi na literaturu, u stvari je šund.

Umetnička dela dobila su reputaciju robe i našla su se pred dilemom:prilagoditi se logici profita ili sačuvati svoju umetničku autonomiju.Umetnici svesno svoje delo svode na meru tržišne vrednosti, daju im praktičnu svrhu lišavaju ga umetničke moći i uticaja na ljude. Smatra da je kič večan, stalno prisutan u čovekovom stvaralaštvu, on, ipak, ima svoja razdoblja cvetanja, vezana za društveno stanje izobilja. Prema mišljenju teoretičara, kič je proizvod industrijske revolucije,koja je u Zapadnoj Evropi i Americi urbanim masama obezbedila opštu pismenost i obrazovanje. Seljaci, koji su naselili gradove, u kojima su naučili da čitaju i pišu,proleterijat i sitna buržoazija, kao novi društveni sloj, nisu imali dovoljno slobodnog vremena da se posvete tradicionalnoj gradskoj kulturi,tražili su nove kulturne vrednosti. Oni su vršili pritisak na društvenu zajednicu da im obezbedi takvu vrstu kulture, koja bi bila u stanju da zadovolji njihove novonastale potrebe. Društvo je reagovalo na taj način što je stvorilo novu vrstu robe, kič, zamenu za dotadašnje kulturne vrednosti. Klement Grinberg (Avante-garde and Kitsch) pokazuje kako je kič našao oslonac u pridošlicama kao populaciji nedovoljno kultivisanoj, tako da im je kič dobrodošao. Grimberg je smatrao da je i akademizam kič, ali samo za „više“ slojeve. A Dvajt Makdonald (A Theory of Mass Culture) je obrazložio razliku izmenu narodne umjetnosti i kiča. Pokazao je kako narodna umetnost nastaje u punoj slobodi i spontanosti odozdo, dok je kič nametnut odozgo kao svi vidovi roba i pasivne potrošnje.

Kič je nastao kao „odgovor“ na pojačanu kulturnu potražnju obezličene svakodnevnice.Tako su se na tržištu našli ne samo prozaični predmeti svakodnevnog života nego i umetnička dela, odnosno njihovi surogati.

Ono u čemu su svi relevantniji istraživači saglasni jeste mišljenje da kič nije pojava koja je vezana samo za umetnost već da se manifestuje u svim oblastima ljudskog života. Broh (Dichten und Erkennen) je obrazložio da svi periodi u kojima opadaju vednosti jesu kič–periodi. Kič seže u daljine istorije s tim što je bio pretežno povezan sa umetnošću. To je i razlog što se često u vezi sa kičom, u istorijskom nizu, pominje aleksandrijska umjetnost, rimska arhitektura, pozni periodi renesanse i evropski pseudoklasicizam.

Ne samo da je karakteristika svih umetnosti, kič je prisutan u svim načinima čovekovog izražavanja. Od likovne umetnosti, književnosti, filma, u 20.veku preselio se i na druga ne umetnička područja društvenog života od politike,reklama, a prisutan i u religijskom životu. Kič kopira umetnost u svim njegovim specifičnim pojavama i zato je kič krivotvorina, kopija umetnosti.

Najveći deo savremene kulture teži da se prilagodi zahtevima tržišta i tako opstane.Neprekidno teži da postigne sveopštu poželjnost. Otvorena je za sve uticaje spolja a posebno one koji će uticati na stanovništvo i njihovo prosuđivanje. Deo savremene kulture stvara atmosferu bez postojanja kulturnog značenja i razvijanja kulturne svesti.Sveprisutnost pseudovrednosti nastala je kada su kulturni sadržaji počeli da se ponašaju na tržištu kao i svaka druga roba koja se masovno prihvata i troši.Nastojanje da umetničko delo izbegne zahteve tržišta i očuva svoju čistotu je zabluda. Tržište je nemoguće zaobići ali ga onda treba suočiti sa društvenom kritikom.

Nesiguran pojedinac prihvata sve što je blisko njegovim čulima,tuđim i njegovim predstavama o tim vrednostima.Upravo te predstave u velikoj meri određuju kulturno tržište.To tržište nije usmereno na uobličavanje svesti koja vodi ka duhovnosti.Takvo tržište je izloženo raznim oblicima komercijalizma i reklami raznih oblika potrošnje. Pri tome ne priznaje kriterijume stvaralaštva niti odgovarajući sistem vrednosti. Menadžeri masovnih umetničkih nevrednosti teže da te sadržaje liše stvaralačkih specifičnosti i da ih na neki način standardizuju. Produkcija je tako ujednačena i prilagodjena najširim auditorijumu. Veliki broj korisnika lišen je bilo kakvog pa i najmanjeg intelektualnog napora pri njenom usvajanju.Kada je čovek okrenut prema masovnim oblicima pseudovrednosti udaljava se od svoje suštine što bitno može da odredi njegov unutrašnji svet i da utiče na njegovu celokupnu aktivnost. Stalnim prilagođavanjem opštevažećim društvenim normama,kulturnim obrascima i kulturnoj industriji pojedinac snišava svoj ukus. Oslanja se na najšire slojeve publike. Komercijalizacija daje kriterijum da sve što je dobro bude i prihvaćeno na tržištu. Takva produkcija po načinu proizvodnje,umnožavanja i uticaja postaje izvor duhovne lenjosti i apatije. Takvi proizvodi uspevaju da preuveličaju veštački izazvanu potrebu u oblasti potrošnje. Stvaranje potrošačkog društva ozbiljno dovodi u pitanje stvaralačku delatnost ljudi i razvoj kreativnosti.

Od ovakvog potršačkog pristupa nisu imuna i ni sredstva masovno komuniciranja.Publika dobija ,,gotove formule,, bez vremena za razmišljanje i

mogućnosti da bira.Kulturna industrija se udaljila od starih vrednosti i nametnula novi način usvajanja i korišćenja kulture.Publika se transformisala u masu,a masa je postala tržište na koje deluju sredstva masovne komunikacije. Upravo kulturna industrija uzima stvaralačku inicijativu prodire u političke,ekonomske i obrazovne sfere života,uz podršku birokratije.Kulturna industrija zajedno sa birokratijom uzima ulogu tumača težnje naroda. U stanju su da nude bajke,ispraznu razonodu,sladunjave sadržaje a ako je potrebno da vrše i razne pritiske što ostavlja tragove na trajne težnje pojedinca. Nije malo onih koji prihvataju kič zato što smatraju da se preko njega uključuju u kulturni i umetnički život koji nedovoljno poznaju, a još manje razumeju jer mu nisu dorasli. Postoji mišljenje da se preko vulgarnog kiča stiže do rafiniranih vrijednosti. Deluje gotovo kao iluzorno uverenje da je most do umetnosti zapravo kič. Ludvig Gic (Fenomenologija kiča) dokazuje da je kič postao obeležje ljudskog postojanja. U sociološkom smislu, kič proizilazi iz bezličenog i osiromašenog života masa,a u religijskom pogledu obradjuje i čovekov grehoviti život. U kiču je umnogome izgubljena mjera u odnosu na stvarnost.

Spornost doživljaja kič-ljudi, njihovo uživanje, naslada i stvaranje veštačkih, „indukovanih raspoloženja“,kičersko uživanje, nagomilavanje kič–predmeta i mnoštvo ukrasa neotkrivaju samo odsustvo estetske mere već život „u znaku kiča“.U etičkom poretku, neposredno je povezan sa destruktivnim stranama ljudske prirode, sa zlom.U kiču se gubi mera u odnosu na stvarnost i stvaralaštvo. Zato u njemu i preovlađuju lažna osećanja.

Psihološke osnove čovekovog odnosa prema kiču

Abraham Mol označio kao asketske, hedonističke,agresivne, nabavljačke, nadrealističke, funkcionalističk ili kibernetičke i kič–načine – mogu se prepoznati mreže u kojima se love čovekove želje i njegovemutne ambicije. U introvertnosti čoveka koji se povlači od sveta, u njegovoj kaluđerskoj izolaciji, razumljivo je odustajanje od bilo kakvog sticanja i bilo kakvog postvarenja i uživanja u stvarima. To je suština asketskog opredjeljenja.Njegova suprotnost je hedonistički način ponašanja, koji se zasniva na čulnom uživanju u stvarima, obuzetost njihovim posedovanjem. A težnja ka njihovom uništavanju i čin uništavanja mogu biti motivisani različitim razlozima. Nastojanje da se nađu na otpadu, da bi se stvorilo „slobodno polje“ moguće obnove u potrošakom društvu. To je agresivni tip odnosa prema stvarima. Njegova je suprotnost nabavljački način, čiji su atributi vlasništvo,sticanje dobara i kupovanje. Gomilanje stvari i njihovo gramzivo posedovanje otkriva pustoš bogaćenja i siromaštvo tvrdičluka. Mol smatra da je nadrealistički odnos prema stvarima skorašnje otkriće i da se temelji na „faktoru neobičnog“. Tako je i moguće da se u nadrealističkoj situaciji nađu

kišobran ili mašina za šivenje na operacionom stolu.

KIČ KAO SVAKODNEVNICA

Sa kičom se susrećemo svakodnevno. On je deo naše utabane svakodnevnice,vreba sa svih strana.Posmatrajući kinematografiju u uslovima "trgovinske kulture" filmska umetnost je pokazala svoja dva lica. S jedne strane imamo autorski film,koji je preko potreban ali teško opstaje na tržištu.

Pozorište da bi opstalo upućuje se u avanturu savlađivanja apatije i izolacije. Pozorište kida veze sa tradicionalnim pozorišnim izrazom i prilagođava se transformaciji kulture,pokušava da ide u korak sa vremenom. U nastojanju da prebrodi nezainteresovanost i ravnodušnost umetničke publike pokušava da šokira i iznenadi publiku. "Naga pozorišta" su odavno prisutna kao "trgovina dražima." Kriterijum tržišne rentabilnosti postaje za stvaraoca realnost koju teško moče zaobići. Neretko stvaralac pristaje na izazov, ali to je najčešće početak propadanja njegovog dela. Danas ne bi mogli da odredimo kič kao umetnost sreće, jer sreću više ne ostvaruje objekt želje sam, već pre svega čin njegove aproprijacije – kupovina. Mnogi savremeni teoretičari su skloni da povežu kič sa naivnom spontanom proizvodnjom predmeta koji ne pripadaju ni sferi umetničke ni sferi potrošačke produkcije." Kič "je promenio sopstveno shvatanje kroz terminologiju i pojmovanje umetnosti u novijoj istoriji. Neka rešenja možemo potražiti u postojećim enciklopedijama kiča, koje bar panoramski prikazuju šta se u određenoj kulturnoj sredini može razumeti kao kič. Na osnovu tih enciklopedija, središta proizvodnje kiča bili bi totalitarni režimi, potrošačka kultura (književnost i vizualna umetnost), popularna kultura sa najnovijim tehnologijama, turizam, i nepriznate potrošačke oblasti, kao što je pornografija. Kič se dakle proizvodi i u kulturama obilja i u kulturama nemaštine, i kada nije neposredan proizvod nekoga režima, lako dobija status naivne umetnosti. Zvanični kič totalitarnoga režma (uniforme, ordeni, slike i sl.) dobija novu ulogu na ulicama Berlina posle parada zida.Siromašni haićanski slikari metarski proizvode naivnu umetnost (uglavnom akrilske boje na platnu) koja se preko granice prodaje turistima u Santo Domingu; meksički pogrebni kič krasi evropske stanove kao umetnički predmet; afričke drvene maske se ponekad u plastici “štancuju” u Kini, kao i, kako izgleda, više od polovine današnjega globalnoga kiča.Sociolog Oto Bestje poklonio veliku pažnju literarnom kiču da bi pokazao kako je svođenje kategorije umetnosti na fenomen kiča pogrešno jer tada ispada da je kič ništa drugo do „rđava umetnost“. Po njegovom mišljenju, kič jeste posledica demokratskih procesa i jeste demokratska umetnost i jeste sastavni dio„moderne potrošačke kulture“ pa se i zbog toga ne može prevideti ni njegov način nastajanja u vrijeme industrijske proizvodnje i tehničke reprodukcije ni njegova recepcija savremenog čovjeka. Čovjek kao „osećajno i telesno biće“prihvata kič kao svoju slobodno izabranu potrebu. A

uživanje u kiču upoređuje sa uživanjem u cigaretama i alkoholu. Zato ovaj autor i smatra da je, zbog „literarnog prosuđivanja literarnog kiča“, neophodno otkloniti sve predrasude kojima je kič „bio dočekivan“. Best u mnoštvu dobrih strana kiča posebno ističe eskapizma,mogućnosti ne samo bekstva nego i promena, ne samo fiktivnog kontakta nego i utehe, ne samo iluzija nego i harmonije.

Jedna od izrazitih formi kiča jeste i „porno–kič“. Ovim pitanjem bavio se i Ugo Voli koji piše da je pornografija, čak i etimološki znak lošeg ukusa i da stoga nema razloga da se od nje koja je potpuno kič, odvaja polje porno–kič pojava. „Pornografija i porno–kič su kulturne i istorijske forme stavova prema polu: pornografija ne predstavljaizobličen vid bolesnog i prigušivanog doživljavanja erotizma; porno–kič je lažnoi sladunjavo, pomalo frigidno uživanje u pornografiji kič–čoveka“.Pornografija je surogat kulture, trijumf mehaničke seksualnosti i poraz prirodnosti.Ona je, nasuprot spontanoj međuzavisnosti i punoći intersubjektivnosti, demanti prirodnog života i spontanog ljudskog dodira. Uspon pornografskog sveta temelji se na seksualnoj frustriranosti i osujećenosti uzajamnosti i subjektiviteta u kome je čovek čoveku sve više objekat za manipulaciju. Golotinje i seks na sceni i na ekranu moraju se smatrati pornografijom ako ne vode do totaliteta ljudskog bića, ako degradiraju čovjekovu intimu. Nastojanje umetnika da svoje delo svede na meru tržišne vrijednosti, na učinak sa praktičnom svrhom, lišava takvo delo, sa reputacijom robe na tržištu, estetske moći i autentične recepcije. Glumci, koji su pristali da svoje nago telo svedu na robu za tržište, makar u tome osjećali perverzno uživanje i narcističku opuštenost, ostaju daleko od slobode subjektivnosti i spontanih zadovoljstava. Budući da su takvi umetnici pretvoreni u puke objekte tržišne manipulacije teško je i zamisliti da mogu slobodno realizovati svoje uloge a da se ne suoče sa mentalnim blokadama. Sve je to moguće kad kultura egzistira kao nusprodukt merkantilizma i kad ljudi postaju robovi proizvođačke etike. Sa dobrim razlozima, ukazuje se na to kako je komercijalizacija umetničkog života, u stvari, degradirala umetničko delona robu, kritičare na reklamne agente, a umetnike na najamne radnike. Ukus koji se stvara proračunato i konfekcijski prvi je korak do utilitarne koncepcije kulture u kojoj je uvijek obezbeđeno mesto za izveštačeni i agresivni svet pornografije kao najprizemnijeg kiča.

Politički stereotip je kič u svom najčistijem obliku. Zato je u istraživanjima kič i doveden u vezu sa totalitarizmom. „U carstvu totalitarnog kiča,svi odgovori su dati unapried i isključuju bilo kakvo pitanje. Iz tog proizilazi da je stvarni neprijatelj totalitarnog kiča čovjek koji pita“.„Kič je estetski ideal svih političara,svih stranaka i pokreta“. Takvo svojstvo politike nije novijeg datuma. Poznato je da je vizantijski car Teofil, još u devetom veku, u jednoj od sala svogadvorca imao zlatan platan, koji je „krasilo“ mnoštvo vještačkih ptica. Podnožje njegovog trona okruživali su lavovi od zlata. Prilikom prijema – presto se dizao visoko, veštačke ptice

su pevale, a lavovi besomučno rikali. Bio je to pravi kič–prizorModa koja je u središtu svakodnevnog života često je preplavljena kičem.Pravo pomodarsko odevanje ne podrazumeva samo nošenje odeće poznatihproizvonača već i određeno stilsko usklađivanje i kombinovanje detalja natipičan kič način. Glamur i lažni sjaj su najprisurtniji elementi kiča u modi. Ali tu ima i nagomilavanja, neadekvatnog kombinovanja, imitiranja i agresivnoginsistiranja na „seksi“ izgledu. To se onda predstavlja kao dopadljivi imidž, aradi se o kiču koji je lako svarljiv, nametljiv, jeftin, a uz to i jako isplativ. Stan kao deo čovekove privatnosti,pretvara se neretko u pravi kičerski izlog, koji se, kao svaki izlog, mora popunjavati novom robom. U tome ima bezličnog, opsesivnog vezivanja za stvari, za nameštaj koji je u modi. Uopšte uzev, potrošačka psihologija i tržišni mehanizam nagoveštavaju novi stil života u kojem logika prestiža dobija naglašeno mesto. U neposrednoj vezi sa duhom takmičenja ispoljavaju se malograđansko-vlasnička zadovoljstva. Svedoci smo svakodnevnog takmičenja u neumerenosti, u veštačkom sjaju.To je onaj potrošač koji kupuje knjige„na metar“ ne radi čitanja, već zbog praznog regala, prazne glave i lažnog predstavljanja. U taj se kontekst uklapa i turistički kič. Turistički događaj najčešće postaje pseudodogađaj. , Često je u „paket–aranžmanu“ osujećena čovjekova spontanost i sloboda. Što je najgore, turista postaje stranac u turističkoj svakodnevici. Njegova težnja za zemaljskim rajem,najčešće se pretvara u tavorenje bez radoznalosti i bez smisla.Taj tragikomični radoznalko, žrtva rutinske navike i nametnutog ponašanja,pokušava da turističko putovanje zableži fotografskim aparatom, da bi, na kraju, kad se vrati kući, mogao na miru da sazna gde je bio. Ne zna se, na kraju, da li fotografije služe za pokazivanje,prikazivanje ili sećanje. Težnja da se ostvari hedonističko blagostanje pokazuje se kao glup i površan „ideal“. A kad vidimo ljude kako se oblače kao kič–modeli,kao pokretni kič, kao odjeveni objekti, valja postaviti pitanje: ko je to, i zašto, učinio od njih ?Najgore je to što kič dolazi i kao opasnost koja potiskuje umetničke vrednosti i kad ih podržava, prerađuje, usvaja i kada pokušava da ih sledi. Tako je dokazana njegova zavisnost od umetnosti i zloupotreba umjetnosti. Smatra se da je televizijska serija kao „prototip srceparajućeg kiča“ najbolje može protumačiti na primjerima stranih i naših produkcija.Analiza iskustva naše sredine posljednih godina u praćenju televizijskih serija pokazala bi transformaciju socijalnopsiholoških mehanizama projekcije i identifikacije. Zapaženo je da je zajednički imenitelj svih ovih televizijskih serija – strasna ljubav, neizbježna patnja i tvrdoglavo nastojanje da se dosegne sreća.

Kič ne označava samo umetničke i para-umetničke, odnosno ukrasne predmete. Često je reč o načinu života, tipu hrane, automobilima, muzici, uređenju prostora, čitavoj zamisli. Teško bismo odoleli definiciji kiča za bilo koji Dizniland koncept, ili uopšte “tematske parkove”, “tematske praznike”, i “tematizovane” programe u wellness-centrima.

Literatura

Božović,Ratko(1998).Lavirinti kulture,BeogradKundera,Milan(1984).Nepodnošljiva lakoća postojanja.ČeškaBožović,Ratko(2007).Stranputice kiča,Sociološka luča