REFERAT IZ BIOLOGIJE

TEMA:KIČMENJACI I KOLOUSTE

URADILA:Lamija Mujezinović I-5

Kičmenjaci (Vertebrata) su bilateralno simetrični hordati sa razvijenom lobanjskom čahurom u kojoj se nalazi mozak. Najveći broj kičmenjaka poseduje kičmene pršljenove (vertebrae) i segmentisano telo.

Evolucija kičmenjaka tekla je u prvacu sve aktivnijeg kretanja i ishrane što je bilo uslovljeno razvitkom snažne i segmentirane muskulature. Uporedo sa tim razvijao se i skelet, kao oslonac mišićima, i potisnuo hordu. Aktivno kretanje dovelo je do progresivnog razvića čula i nervnom sistema, a u vezi sa povišenim metabolizmom do usložnjavanja krvnog i bubrežnog sistema. Tako je došlo do opšteg usložnjavanja organizacije kičmenjaka koji su postali najuspešnija i dominantna grupa hordata.

Sistematika kičmenjaka

 Kičmenjaci su podjeljeni je na sjledeće klase:

kičmenjaci bez vilica - Agnatha ribe - Pisces vodozemci - Amphibia gmizavci - Reptilia ptice - Aves sisari - Mammalia

Kožni sistem kičmenjaka

Koža predstavlja omotač tela koji je u neposrednom dodiru sa spoljašnjom sredinom. Kod

beskičmenjaka i nižih hordata (plaštaši, amfioksus) koža je jednoslojna, dok je kod

kičmanjaka izgrađena od više slojeva.

Građa kože

Koža kičmenjaka sastoji se iz dva dela:

spoljašnji deo čini pokožica (epidermis); unutrašnji je krzno (dermis). Ova dva dela razlikuju se po građi, funkciji i poreklu.

Pokožica

Pokožica (epidermis) se uvek sastoji od više slojeva epitelijalnih ćelija koje su zbijene jedna uz drugu i grade kompaktan sloj. Broj slojeva je različit na raznim mestima na telu, kao što je npr. kod čoveka broj slojeva veći na dlanovima i stopalima. Površinski slojevi sastoje se iz sasvim spljoštenih ćelija, koje postepeno izumiru i zamenjuju se novim.

Donji slojevi pokožice koji se nalaze uz krzno su aktivni u toku celog života i svojim deobama obrazuju gornje slojeve ćelija. Oni predstavljaju tzv. germinativni sloj. U ćelijama gornjih slojeva pokožice dolazi do procesa orožnjavanja – ćelije se postepeno ispunjavaju rožnom materijom (keratinom) što dovodi do izumiranja tih ćelija. Tako se na samoj površini

tela obrazuje sloj mrtvih ćelija – rožni sloj. Između rožnog i germinativnog sloja nalaze se prelazni slojevi u kojima orožnjavanje nije dovršeno. Rožni sloj ima zaštitnu ulogu i naročito je dobro razvijen kod tipičnih kopnenih kičmenjaka, gmizavaca, ptica i sisara, dok je kod vodozemaca relativno tanak. Površinski rožni slojevi odbacuju se stalno i delimično (perutanje) ili periodično u celini u vidu presvlačenja (kod zmija – zmijska košuljica).

Na račun rožnog sloja razvile su se u toku evolucije razne zaštitne tvorevine kao što su rožne krljušti (pokrivaju telo guštera i zmija), rožne ploče (kornjače i krokodili), perje, dlake, kandže, nokti, kopita, rogovi idr. Perje (mitarenjem), a dlake linjanjem se takođe periodično odbacuju.

KrznoKrzno (lat. dermis) je sastavljeno od rastresitog vezivnog tkiva u kome su dominantna kolagena vlakna utopljena u matriksu koji sadrži ćelije:

fibroblaste makrofage limfocite adipozne ćelije.

Pored toga u krznu su smešteni i:

završeci krvnih i limfnih sudova; nervni završeci razni čulni organi mišićna vlakna derivati epidermisa i krzna

Površina krzna obrazuje mnoga ispupčenja koja zalaze u epidermis čime je ostvarena tesna veza između ova dva dela. U krznu se nalaze krvni i limfni sudovi, snopovi glatkih mišićnih vlakana (vezuju se za dlake i perje), slobodni nervni završeci i čulni organi. Osim toga, u krznu se nalaze i razne egzokrine žlezde koje preko izvodnih kanala izbacuju sekret na površinu kože.

Kožne žlezdeKod nižih kičmenjaka (kolousta i riba), one su, kao i kod beskičmenjaka, jednoćelijske i proizvode sluz koja smanjuje trenje pri kretanju kroz vodu. Kod ostalih kičmanjaka kožne žlezde su višećelijske.

Kod vodozemaca one izlučuju sluz koja vlaži kožu što omogućava disanje koje se kod njih u znatnoj meri obavlja preko kože. Neke sluzne žlezde vodozemaca mogu da stvaraju otrove koji služe za zaštitu.

Kod gmizavaca kožne žlezde nemaju ekskretornu ulogu, već uglavnom stoje pod uticajem seksualiteta, kao npr. mošusne žlezde krokodila.

Najčešća i najpoznatija žlezda u koži ptica je trtična žlezda koja luči masan sektret kojim se premazuje perje i koja je naročito razvijena kod vodenih ptica.

Kod sisara su razvijene znojne, lojne i mlečne žlezde. Tečnim sekretom znojnih žlezda se izbacuju proizvodi razmene materija, a imaju ulogu i u termoregulaciji (snižavanje telesne

temperature). U obliku su cevčica čiji je donji kraj uvijen u klupko i smešten u krznu, a gornji se izliva na površinu kože. Mogu da budu raspoređene po celoj površini tela ili samo na određenim mestima ( kod psa se nalaze na njušci). Kod kitova nema ovih žlezda. Sekret znojnih žlezda može da bude gust i masan, npr. u uhu čoveka. (Kod čoveka se nalazi oko 2,5 miliona znojnih žlezda koje su najgušće raspoređene na dlanovima, tabanima, pod pazuhom i na čelu.)

Lojne žlezde proizvode masan sekret koji se izlučuje pri korenu dlake i služi za njihovo podmazivanje i sprečava isušivanje i perutanje kože. Nema ih na golim delovima tela, osim na očnim kapcima i usnama.

Mlečne žlezde su dobro razvijene samo kod ženki i njihov sekret služi za ishranu mladunaca.

Osim navedenih, kod sisara postoji čitav niz drugih žlezda čiji je sekret mirišljav i služi za međusobno prepoznavanje ili kao sredstvo za odbranu.

Boja kože

Boja kože zavisi od tri faktora:

žućkaste nijanse ćelija epidermisa; prozračnosti ćelija epidermisa, usled čega se provide krvni sudovi ispod njega, što daje

ljubičaste tonove koži; vrste i količine pigmenta.

Ćelije koje nose pigment leže pretežno u krznu, ali ih ima i u epidermisu.

Ispod kože nalazi se potkožni sloj koji je rastresitiji u odnosu na krzno. Ovaj sloj povezuje kožu sa mišićima. U njemu se često nagomilavaju rezerve masti.

Čovek

Koža prekriva celo telo i jedan je od najvećih sistema organa ljudskog organizma. Ukupna površina kože odraslog čoveka je između 1.5 i 2 kvadratna metra. Debljina kože je promenljiva i kreće se od 0.5 do 4 milimetra. Najtanja je na očnim kapcima, a najdeblja je na dlanovima i petama.

Koža se oko telesnih otvora transformiše u sluzokožu.

Skeletni sistem kičmenjaka

Skelet daje telu čvrstinu, pruža oslonac za pričvršćivanje mišića i štiti osetljive organe (čula i

nervni sistem). Nastaje od mezoderma i nalazi se u unutrašnjosti tela (endoskelet). U toku

evolutivnog razvića kičmenjaka najpre se javio skelet vezivne prirode (horda) koji je kasnije

zamenjen hrskavičavim, odnosno koštanim skeletom. Hrskavičav skelet imaju najniži

kičmenjaci (kolouste, hrskavičave ribe), dok ostali kičmenjaci počev od košljoriba imaju

koštani skelet. U toku embrionalnog razvića skelet se takođe najpre javlja u vezivnoj formi, a

kasnije se zamenjuje prvo hrskavičavim, a zatim i koštanim tkivom.

Skelet je po građi vrlo sličan kod svih kičmenjaka. Njega čini:

osovinski skelet skelet ekstremiteta (udova) škržni (visceralni) skelet kožni skelet

Osovinski skelet

Osovinski skelet čini:

kičmenica i glaveni skelet rebra i grudna kost.

Glaveni skelet

Glaveni skelet sačinjavaju:

lobanja i vilično-jezični aparat.

LobanjaLobanja obuhvata i štiti mozak i glavne čulne organe. Vilično-jezični aparat nastaje od škržnog (visceralnog) skeleta. Ovaj skelet je najsloženije građen deo skeletnog sistema.

Kod kolousta lobanja je uglavnom vezivne prirode, a vilice nisu razvijene. Kod nižih riba (ajkula) je hrskavičava i formiraju se vilice. Počev od viših riba pa nadalje u evoluciji lobanja je sastavljena od većeg broja sraslih kostiju. Kod svih riba ona je nepokretno vezana za kičmenicu što pogoduje probijanju kroz vodu. Kod kopnenih kičmenjaka obrazovan je pokretan zglob između lobanje i kičmenice. Na lobanji se obrazuju potiljačni gležnjevi (zglobni nastavci) koji zalaze u odgovarajuća udubljenja na prvom kičmenom pršljenu. Vodozemci i sisari imaju dva, a gmizavci i ptice jedan neparan potiljačni gležanj.

Vilično-jezični aparatŠkržni skelet se sastoji od 6-7 pari škržnih lukova koji imaju ulogu podupirača škrga. Kod svih kičmanjaka prva dva škržna luka stupaju u vezu sa lobanjom i gube prvobitnu ulogu zaštite i oslonca škrga. Prvi od njih je vilični (mandibularni) luk koji podupire i uokviruje usni otvor, a drugi je jezični (hioidni) luk koji služi kao oslonac jeziku, a osim toga povezuje prvi luk sa lobanjom. Kod viših riba se u gornjoj vilici obrazuje kvadratna kost, a u donjoj vilici artukularna kost pa se preko ovih kostiju zglobljavaju gornja i donja vilica.

Kod vodozemaca ostaje isti zglob donje i gornje vilice i dolazi do potpunog srastanja gornje vilice sa lobanjom. Usled toga, jezični luk, preko koga se veza između lobanje i vilica ostvarivala,gubi tu funkciju i od njegovog dela nastaje mala kost u srednjem uhu nazvana

kolumela. Kolumelu imaju i gmizavci i ptice, dok kod sisara ona odgovara uzengiji (jedna od tri slušne koščice).

Kod gmizavaca, u zavisnosti od načina ishrane kosti viličnog skeleta mogu biti pokretno međusobno zglobljene ili nepokretne i čvrste. Kod zmija i guštera koje hvataju pokretan plen sve su kosti pokretno zglobljene kako međusobno tako i sa lobanjom. Zahvaljujući tome usta se mogu jako otvoriti tako da ove životinje mogu da progutaju krupan plen. Ta pokretljivost je naročito izražena kod otrovnih zmija, čija vilična kost napred nosi otrovne zube. Kada su usta zatvorena ovi zubi su okrenuti unazad, a kada se usta otvore pokretni mehanizam automatski uspravlja zub. Kod kornjača koje se hrane biljnom hranom i krokodila koji raskidaju plen, ovaj sistem kostiju je nepokretan i čvrst.

Kosti lobanje, kao i celog skeleta, ptica su vrlo tanke, lake i međusobno srasle, a zubi su zamenjeni kljunom.

Kod sisara kvadratna i artikularna kost su prešle u srednje uho i od njih nastaju čekić i nakovanj, a od kolumele je nastala uzengija. U vezi sa tim ostvaren je novi zglob donje vilice između donjovilične kosti i lobanje. Ostatak visceralnog skeleta obrazuje podjezični skelet i hrskavicu grkljana.

Kičmenica, rebra i grudna kost

Kičmenica je sastavljena iz pokretno zglobljenih kičmenih pršljenova koji obrazuju čvrst a elastičan osovinski skelet što kičmenjacima omogućava brzo i raznoliko kretanje (trčanje, gmizanje, skakanje, letenje). Pršljenovi se obrazuju okohorde koja je kod sisara veoma redukovana pa se njeni poslednji ostaci nalaze u vezivnom tkivu između pršljenova. Kod kolousta se javljaju samo hrskavičavi začeci kičmenice. Kod nižih riba (ajkula) je potpuno razvijena, ali je hrskavičava, dok je kod košljoriba i ostalih kičmenjaka potpuno okoštala.

Građa kičmenog pršljenaNa pršljenu se razlikuje telo sa koga polazi par donjih, par gornjih lukova i nekoliko nastavaka za međusobno zglobljavanje pršljenova. Gornji luci okružuju kičmenu moždinu, srastaju iznad nje obrazujući jedan neparan trnoliki nastavak. Donji luci se kod kopnenih kičmenjaka redukuju i svode na dvojne nastavke na koje se oslanjaju rebra. Broj kičmenih pršljenova se razlikuje kod različitih grupa kičmenjaka pa ih tako, npr. kod zmija može biti i oreko 400.

Regionalna diferencijacija kičmenicePršljenovi se u izvesnoj meri međusobno razlikuju zavisno od regiona kičmenice u kome se nalaze, odnosno zavisno od funkcije koju vrše.

Kod riba se uočavaju samo dva regiona:

trupni (nose rebra) i repni.

Kod suvozemnih kičmenjaka kičmenica je izdeljena na 5 regiona:

1. vratni – kod sisara (čoveka) ih ima 7; prvi (atlas) ima izgled prstena ma kome se nalazi jedno ili dva udubljenja za zglobljavanje sa potiljačnim gležnjevima; drugi (epistrofeus) nosi zuboliki nastavak koji zalazi u prsten atlasa koji se može oko njega okretati (okretanje glave);

2. grudni – ima ih 12 kod čoveka; nose rebra;

3. slabinski – ima ih 5;

4. krsni – ima ih 5 i kod čoveka su srasli u krsnu kost;

5. repni – ima od 3 do 6; kod čoveka se od zakržljalih pršljenova obrazuje trtična kost

Grudni koš

Kod viših kičmenjaka (gmizavci, ptice i sisari) rebra se vezuju za kičmenicu i za grudnu kost pa se tako obrazuje grudni koš. On ima velikog značaja u procesu disanja (menja se zapremina grudne duplje), a osim toga je i oslonac prednjim udovima.

Skelet udova

Kod kičmenjaka su se u toku evolucije razvili parni i neparni udovi. Neparni udovi su zastupljeni samo kod kolousta i riba, u vidu neparnih peraja. Neparna peraja riba su leđno, repno i analno, dok su grudna i trbušna parna.

Parni udovi kičmenjaka

Sastoje se od osnovnog nepokretnog dela (ramenski i karlični pojas), koji daje oslonac skeletu pokretnog dela udova.

Prednji udovi

Ramenski pojas je kod riba spojen sa glavom, nepokretan je. Kod suvozemnih kičmenjaka, s obzirom da je glava pokretna, njegova veza sa glavenim skeletom je iščezla pa se on vezuje za grudnu kost. Rameni pojas suvozemnih kičmenjaka sastoji se od tri parne kosti:

1. lopatica – nalazi se na leđnoj strani;

2. ključnjača

3. korakoidna kost.

Ključna i korakoidna kost se nalaze na trbušnoj strani i oslanjaju se na grudnu kost. Ove dve kosti mogu biti redukovane ili čak iščezavaju. Kod sisara korakoidna kost je redukovana i svedena na nastavak na lopatici nazvan gavranov kljun. Kod nekih sisara (kopitari, zverovi) čiji se udovi jednoliko kreću (napred – nazad) iščezava i ključnjača pa se njihov rameni pojas sastoji samo od lopatice.

Pokretni deo skeleta prednjih udova čine:

ramenjača žbica lakatna kost kosti korena šake kosti šake

kosti prstiju

Za ramenski pojas se zglobljava ramenjača, koja se preko lakatnog zgloba vezuje sa žbicom i lakatnom kosti. Na njih se nadovezuju kosti korena šake – sitne kosti poređane u tri niza. Za korenom šake slede kosti šake koju čine duže koščice čiji broj odgovara broju prstiju. Na njih se nastavljaju sitne kosti prstiju.

Broj prstiju kod kičmenjaka primarno iznosi pet. Međutim, kod mnogih je došlo do redukcije broja prstiju što je u vezi sa načinom kretanja. Kod ptica (krila) postoje tri prsta, kod nekih papkara, npr. svinje, ih ima 4 (dva duža i dva kraća) dok kod drugih (goveda) ih je 2. Kod kopitara je samo jedan prst i to treći.

Zadnji udovi

Karlični pojas je kod riba slabo razvijen, dok je kod kopnenih kičmenjaka mnogo jače razvijen jer su zadnji udovi od velikog značaja za kretanje. Pričvršćen je za krstačni region kičmenice. U njegov sastav ulaze sa svake strane po tri kosti:

1. bedrenjača – na leđnoj strani;

2. sednjača

3. preponjača.

Sednjača i preponjača se nalaze na trbušnoj strani. Leva i desna strana trbušnog dela karličnog pojasa međusobno srastaju u zatvoren prsten. Izuzetak čine ptice čiji je karlični pojas otvoren zbog nošenja jaja.

Pokretni deo skeleta zadnjih udova sačinjavaju sledeće kosti:

karlična kost - pojas butna kost golenjača lišnjača kosti korena stopala kosti stopala kosti prstiju

Pokretni deo skeleta zadnjih udova izgrađen je po istoj šemi kao i skelet prednjih udova. Za karlični pojas se zglobljava snažna butna kost, najveća kost kod kičmenjaka. Ona se preko kolenskog zgloba vezuje za golenjaču i lišnjaču (slabije razvijena). Kod sisara se na prednjoj strani kolena nalazi mala kost –čašica. Koren stopala se sastoji od tri niza kostiju, pri čemu su u prvom nizu petna i skočna kost.Na koren stopala se nadovezuju duže kosti stopala čiji broj zavisi od broja prstiju. Za stopalom slede kosti prstiju čiji je broj primarno pet.

Kožni skeletZastupljen je kod riba u vidu krljušti smeštenih u krznu kože i kod kornjača i krokodila u vidu koštanih ploča koje su odozgo prepokrivene rožnim pločama i obrazuju oklop. Među sisarima samo oklopnik ima razvijen kožni skelet u vidu koštanih ploča pokrivenih rožnim pločama.

Kožni skelet kičmenjaka uključuje:

krljušti riba zube delove glavenog skeleta i ramenog pojasa (kakva je lopatica npr.) koji se spuštaju

ispod kože (posebno kod kopnenih kičmenjaka) i stupaju u vezu sa odgovarajućim delovima unutrašnjeg skeleta

zrake u neparnim i parnim perajima riba sa koštanim skeletom

Mišićni sistem kičmenjakaMišićni sistem zajedno sa skeletnim čini aparat za kretanje; osim toga on učestvuje u mnogim fiziološkim procesima:

ishrani; disanju; cirkulaciji krvi.

Mišići se za kosti spajaju snopovima vezivnih vlakana – tetivama. Veza sa nervnim sistemom je ostvarena tako što je svaki mišić inervisan posebnim nervom. Tako jedan mišić može da vrši samo jednu vrstu pokreta pa su zbog toga mišići udruženi u funkcionalne grupe koje deluju antagonistički (pr. dvoglavi mišić na prednjoj strani nadlakta kod čoveka savija ruku, a troglavi na zadnjoj strani je opruža). Osim određenih kožnih mišića, koji potiču od ektoderma, svi ostali su mezodermalnog porekla.

Muskulatura kičmenjaka sastoji se iz:

glatkih i poprečno-prugastih mišićnih vlakana.

Poprečno-prugasta vlakna izgrađuju mišiće telesnog zida, glave, udova, očnih mišića i dijafragme. Glatka vlakna grade mišiće unutrašnjih organa, creva, bubrežnih i polnih odvoda, zida krvnih sudova i kožnu muskulaturu.

Telesni mišići kolousta iriba, kao i mišići u toku embrionalnog razvića viših kičmenjaka, predstavljeni su sa dve uzdužne trake na bokovima tela. Ove trake su podeljene poprečnim pregradama (mioseptama) na veći broj segmenata (miomera).

Mišići kopnenih kičmenjaka

Prelaskom na kopneni način života dolazi do promena u muskulaturi:

za kretanje po podlozi najveći značaj dobijaju udovi pa su njihovi mišići snažno razvijeni; u vezi sa tim, segmentisanost telesnih mišića u znatnoj meri iščezava i dolazi do formiranja pojedinih mišića; (segmentacija se i dalje može uočiti na trbušnom pravom mišiću;

u vezi sa razvićem grudnog koša, razvili su se međurebarni mišići. kod sisara je trbušna muskulatura podeljena na grudnu i trbušnu usled izdvajanja

grudne duplje od trbušne pojavom dijafragme; kod ptica je naročito jako razvijen grudni mišić (m. pectoralis) koji ima značaja za

letenje. od mišića škržnog aparata riba, kod kopnenih kičmenjaka su se zadržali mišići koji

pokreću donju vilicu, mišići ždrela i grkljana i mišići koji se raspoređuju oko očiju, usta, ušiju, na obrazima; ovi mišići čine pokrete lica i daju mu izraz.

Kod sisara je ispod kože razvijen jedan mišićni sloj koji obrazuje potkožnu muskulaturu čija je uloga pokretanje kože. Kod čoveka i primata su posebno dobro razvijeni potkožni mišići vrata i glave koji učestvuju u pokretima mimike lica. Veoma dobro razvijenu potkožnu muskulaturu ima npr. jež koji se, zahvaljujući njoj, može saviti u klupče.

Nervni sistem kičmenjaka

Evolucija nervnog sistema

Najprostiji tip nervnog sistema, mrežast (difuzan) javlja se prvi put kod žarnjaka i rebronoša. Sunđeri, najprimitivnije višećelijske životinje, nemaju diferenciran nervni sistem već kod njih sposobnost nadraživanja i kontraktilnosti imaju samo epitelijalne ćelije koje se nalaze oko pora

Nervni sistem obezbeđuje usaglašavanje organizma životinje sa spoljašnjom sredinom kroz stalne i brze reakcije na promene u toj sredini i koordinaciju delovanja organizma kao celine.

Nervni sistem je u osnovi izgrađen od neurona (nervnih ćelija) i glavne funkcije nervnog sistema upravo obavljaju neuroni. Oni mogu pratiti promene u spoljašnjoj sredini (draži, stimulusi) i kao odgovor na njih generisati i prenositi informaciju u vidu brzog talasa depolarizacije ćelijske membrane (nervni impuls) do efektornih ćelija. Nastanak i evolucija neurona su vezani za upotrebu potencijala svih ćelija da kontrolišu koncentracije jona sa dve strane plazma membrane. Verovatno je jedinstvena karakteristika neurona njihov končast oblik, koji omogućava prenošenje signala na relativno velike udaljenosti.

U filogenetski primitivnom stanju, nervni sistemi su blisko asocirani sa epidermom životinja, i najčešće locirani upravo u njegovoj osnovi. Ova pozicija oslikava njihovo zajedničko embriološko poreklo. Postoji nekoliko osnovnih tipova nervnog sistema kod životinja: difuzan, vrpčast, lestvičast, ganglioneran, cevast.

Kičmenjaci poseduju cevast nervni sistem koji se sastoji od dva dela:

centralnog nervnog sistema (CNS) perifernog nervnog sistema (PNS).

Centralni nervni sistem

Centralni nervni sistem je deo nervnog sistema koga grade neuroni skoncentrisani u nervnim centrima i smešten je u kičmenom kanalu i lobanjskoj duplji. Pruža se duž uzdužne ose tela i kod kičmenjaka se sastoji od:

mozga, smešten u lobanjskoj duplji i kičmene moždine, smeštena u kičmenom kanalu.

Delovi CNS-a čoveka su:

kičmena moždina (medulla spinalis) produžena moždina most mali mozak srednji mozak međumozak veliki mozak

Mozak

Mozak predstavlja proširenje prednjeg dela nervne cevi i sastoji se iz: prednjeg (velikog) mozga, međumozga, srednjeg mozga, malog mozga i produžene moždine

Produžena moždina (medulla oblongata)

To je zadnji deo mozga koji se nastavlja na kičmenu moždinu. U njoj se nalazi četvrta komora čiji je krov jako tanak, ali su pod i bokovi zadebljali i u njima se nalaze:

nervna vlakna koja povezuju produženu moždinu sa prednjim delovima mozga; nervni centri za: disanje, rad srca, širenje i skupljanje krvnih sudova, gutanje, povraćanje. Kod čoveka produžena moždina svojim gornjim krajem obrazuje moždani most (pons) i sa nje polaze moždani nervi: IX, X, XI i XII par.takođe kod čoveka produžena moždina gradi pod četvrte moždane komore.

Moždane komore

Kanal nervne cevi u nivou mozga obrazuje proširenja – moždane komore, koje su međusobno povezane i nastavljaju se u kanal kičmene moždine.

U velikom mozgu se nalaze I i II moždana komora (u svakoj hemisferi po jedna), osim kod riba kod kojih veliki mozak nije izdeljen na hemisfere pa je i komora neparna. III moždana komora nalazi se u međumozgu, a IV je smeštena u zadnjem mozgu (zadnji mozak sačinjavaju mali mozak, produžena moždina i kod čoveka i moždani most). III i IV komora povezane su Silvijusovim kanalom (u srednjem mozgu), a III je preko otvora u vezi sa I i II komorom. IV komora se nastavlja na kanal kičmene moždine.

Kičmena moždina (medulla spinalis)

Zadnji deo nervne cevi, kičmena moždina, prostire se celom dužinom tela. Idući ka zadnjem kraju tela ona se sužava. Cilindričnog je oblika i ima centralni kanal u sredini. Sa obe stane kičmene moždine polaze nervi koji su segmentalno raspoređeni – ima ih onoliko koliko i kičmenih pršljenova.

Raspored sive i bele mase je obrnut u odnosu na veliki mozak – bela masa je spolja, a siva se nalazi unutra. Siva masa na poprečnom preseku daje oblik slova N, naime, ona obrazuje jedan par leđnih i jedan par trbušnih rogova. Sa leđnih rogova polaze senzitivna, a sa trbušnih motorna nervna vlakna pa se po izlasku iz kičmene moždine sjedinjuju u zajednički nerv. Belu masu čine uzlazna i silazna nervna vlakna kojima se provode nadražaji ka mozgu kao i impulsi od mozga ka raznim organima. Kičmena moždina je prema tome sprovodnik nadražaja u pravcu mozga (uzlazna nervna vlakna) kao i impulsa koji se šalju od mozga (silazna vlakna). Osim toga, ona je centar za mnoge proste reflekse.

Prostor između moždanica(moždane opne) je ispunjen likvorom (cerebrospinalna tečnost) tako da ceo CNS pliva u tečnosti i na tej način se štiti od udara o tvrdu površinu lobanje i kičmenih pršljenova.

Krvni sudovi mozga kod čoveka

Delovi mozga dobijaju arterijsku krv preko arterijskog šestougaonika (circulus arteriosus cerebri). Na bazi mozga njega grade:

prednja moždana arterija (a. cerebri anterior) srednja moždana arterija (a. cerebri media) grane a. basilaris koja nastaje spajanjem leve i desne kičmene arterije (a. vertebralis).

Prednja i srednja moždana arterija su završne grane unutrašnje karotidne arterije. Spoljašnja karotidna arterija daje završnu granu koja ishranjuje moždanice i naziva se srednja moždanična arterija (a. meningea media).

Sva krv mozga se iz lobanjske duplje prikuplja venskim sinusima. Zidove ovih sinusa gradi tvrda moždanica pa su čvrsti i nerastegljivi, neelastični. Van lobanje se sinusi produžavaju u unutrašnju jugularnu venu (v. jugularis interna) koja se uliva u venski ugao

Crevni sistem kičmenjaka

Sistem organa za varenje (digestivni sistem ili crevni sistem) se sastoji iz niza uzastopnih delova u kojima se odvijaju pojedine faze varenja i apsorpcije. Crevo je pričvršćeno za telesni zid trbušnom maramicom –mezenterom.

Crevni kanal sačinjavaju:

usna duplja; ždrelo; jednjak; želudac; tanko crevo; debelo crevo; analni otvor (rektum)

Usna duplja

Usna duplja ima funkciju primanja hrane, a kod vodozemaca ima ulogu i u disanju. U usnoj duplji se nalaze pomoćni organi za varenje:

zubi, jezik, pljuvačne žlezde, krajnici (samo kod sisara).

Zubi se sastoje od organske materije dentina, a spolja su pokriveni slojem tvrde gleđi. Unutrašnjost zuba je ispunjena zubnom pulpom (vezivno tkivo) u kojoj se nalaze krvni sudovi (ishranjuju zub) i nervi. Koren zuba je pokriven slojem cementa (koštano tkivo). Kod nižih kičmenjaka zubi funkcionišu ograničeno vreme i menjaju se celog života. Kod sisara postoje samo dve zubne generacije (mlečni i stalni). Kod nekih sisara zubi stalno rastu pa su im krunice vrlo visoke (kljove slonova, sekutići glodara, očnjaci morževa).

Jezik je kod riba slabo razvijen i nepokretan, a kod kopnenih je vrlo pokretan i dobro razvijen.

Pljuvačne žlezde ne postoje kod riba jer kroz njihovu usnu duplju stalno prolazi voda. Razvile su se kod kopnenih kičmenjaka sa primarnom funkcijom vlaženja hrane. Kod otrovnih zmija se neke od njih razvijaju u otrovne žlezde. Kod sisara su razvijene podjezične, podvilične i zaušne. Njihov sekret sadrži enzim ptijalin koji vari ugljene hidrate.

Ždrelo

Usna duplja se nastavlja na ždrelo koje prelazi u jednjak. Kod vodenih kičmenjaka (kolousta, riba i larvi vodozemaca) ždrelo je jače razvijeno i sadrži proreze za komunikaciju sa spoljašnjom sredinom. Kod suvozemnih je slabije razvijeno i preko pukotinastog otvora u vezi sa dušnikom, preko Eustahijeve tube sa srednjim uhom i preko unutrašnjih nosnih otvora (hoana) sa nosnom dupljom.

Jednjak

Jednjak je mišićna cev koja sprovodi hranu do želuca. Kod mnogih ptica na njemu se javlja proširenje – voljka, sa mnogobrojnim sluznim žlezdama čiji sekret razmekšava hranu.

Želudac

Želudac predstavlja prošireni deo creva u kome se hrana nagomilava i započinje varenje da bi se zatim postepeno propuštala u crevo. Na želucu se razlikuju dva dela: kardijalni (deo gde jednjak prelazi u želudac) i pilorični (graniči se sa crevom). Želudačne žlezde produkuju hlorovodoničnu kiselinu i enzim pepsin koji započinje varenje belančevina.

Kod ptica se sastoji iz žlezdanog (žlezde luče sluz i enzime) i mehaničkog dela (bubac). Bubac je veoma muskulozan i obložen čvrstom prevlakom koja pomaže drobljenju hrane, čime se nadoknađuje nedostatak zuba.

Kod preživara je želudac veliki i složen. Izdeljen je na 4 dela:

1. burag – najveći deo koji može da primi veliku količinu hrane; tu se nalaze bakterije koje proizvode enzim celulazu koja vari celulozu – jedino preživari, zahvaljujući ovim bakterijama, mogu da vare celulozu;

2. kapulja – sa mrežasto naboranom sluzokožom; tu se hrana meša sa sokom, a zatim se vraća u usnu duplju na ponovno žvakanje (preživanje);

3. litonja – deo u koji se hrana vraća posle preživanja;

4. sirište – tu se vrši varenje.

Crevo

Najvažnija faza procesa varenja odvija se u crevu u kome se vrši i apsorpcija svarenih hranljivih materija. U vezi sa tim dolazi do povećanja njegove površine na različite načine. Kod viših kičmenjaka ono je manje ili više izduženo (duže je kod biljojeda nego kod mesojeda) i obrazuju se sitni iztaštaji koji su označeni kao vili (crevne resice). Tako npr. kod čoveka, površina resica iznosi 10 m² ili 5 puta više od površine kože. Crevo se sastoji od dva dela:

1. prednjeg, tankog creva;

2. zadnjeg, debelog creva.

Granica između njih je obeležena jednim slepim izraštajem – slepim crevom. Ptice imaju dva slepa creva.

Tanko crevo

Početni deo tankog creva je dvanaestopalačno crevo (duodenum), u koji se ulivaju odvodi jetre i pankreasa. U zidu tankog creva nalaze se žlezde koje luče velike količine sluzi i enzime. Sluz kao omotač štiti crevnu sluzokožu od dejstva enzima.

Jetra

To je najveća žlezda u organizmu kičmenjaka. Jetrin sekret je žuč koja se sakuplja u žučnoj kesi, a odatle kroz žučni kanal izliva u duodenum. Žuč ne sadrži enzime, ali omogućava varenje masti tako što vrši njihovu emulziju (razbija ih na sitne kapljice).

Pored toga jetra obavlja još niz značajnih funkcija:

u njoj se glikoza pretvara u glikogen; predstavlja skladište vitamina i gvožđa; transformiše otrovne materije u neotrovne (sva krv iz creva prvo prolazi kroz jetru pa

zatim ulazi u opšti krvotok) i dr.

Pankreas

Pankreas (gušterača) leži u krivini dvanaestopalačnog creva. Kod mnogih riba pankreas je rasut u vidu mnogobrojnih žlezdanih čvorova u crevnoj mezenteri. Pankreas luči pankreasni sok u kome su enzimi u neaktivnom stanju (npr. tripsinogen, himotipsinogen) da bi se aktivirali dospevanjem u duodenum (postaju aktivni tripsin i himotripsin).

Debelo crevo

Do debelog creva dospeva nesvareni deo hrane, voda i soli. U njemu se nalazi mnoštvo bakterija koje imaju sposobnost sinteze vitamina koje organizam apsorbuje. U debelom crevu se vrši apsorpcija vode i soli i prikupljanje nesvarenih ostataka pre njihovog izbacivanja.

Kod većine kičmenjaka u završni deo creva se izlivaju odvodi bubrega i polnog sistema. Taj deo creva je kloaka, koja je u vezi sa spoljašnjom sredinom preko kloakalnog otvora. Kod sisara nema kloake već je završni deo creva pravo crevo. Kod njih je kloaka razdvojena na trbušni deo, u koji se izlivaju bubrežni i polni odvodi i leđni deo – pravo crevo, koje se završava analnim otvorom.

Sistem organa za disanje (respiratorni sistem) obavlja razmenu gasova između organizma i spoljašnje sredine. Prosesom difuzije se preko respiratornih površina usvaja kiseonik, a otpušta ugljen-dioksid u spoljašnju sredinu. Kiseonik je većini organizama neophodan za odvijanje metaboličkih procesa (sagorevanje) u toku kojih se kao krajnji proizvod oslobađa ugljen-dioksid.

Sve organizme možemo podeliti u dve grupe, zavisno od njihovog odnosa prema kiseoniku:

aerobne organizme kojima ja za život i razvoj neophodan kiseonik; anaerobne kojima kiseonik nije potreban.

Da bi proces razmene gasova bio uspešan potrebno je da respiratorna površina bude što veća i bogato snabdevena krvnim sudovima. U zavisnosti od toga na kom nivou se odvija, disanje je moguće podeliti na:

unutrašnje disanje - obuhvata razmenu gasova na nivou tkiva i ćelija; spoljašnje disanje - razmena gasova kroz respiratorne površine koje su u dodiru sa

spoljašnjom sredinom.

Spoljašnjim disanjem usvaja se kiseonik koji prelazi u krv,vezuje se za hemoglobin (obrazuje se oksi-hemoglobin )i njome dospeva do svih tkiva i ćelija u organizmu. Kiseonik iz krvi difuzijom ulazi u ćelije i omogućava ćelijsko disanje. Kao krajnji proizvod ćelijskog disanja stvara se ugljen-dioksid koji opet po zakonima difuzije prelazi iz ćelija u krv. U krvi se vezuje za hemoglobin (nastaje karbamino-hemoglobin) i tako transportuje do respiratornih organa, a zatim iz njih u spoljašnju sredinu.

Pošto je molekularni kiseonik u visokim koncentracijama štetan za tkiva (dovodi do oksidacije organskih materija) on se ne može magacionirati kao što to mogu hranljive materije ili voda. Zato je neophodno njegovo neprekidno snabdevanje iz spoljašnje sredine.

Respiratorni organi vodenih kičmenjaka

Endodermalnog su porekla, obrazovali su se od prednjeg creva.

Škrge

Škrge (branchia) kod vodenih kičmenjaka (riba i larvi vodozemaca) i beskičmenjaka funkcionišu kao respiratorni organi, dok se kod kopnenih kičmenjaka javljaju samo u toku embrionalnog razvića, a kasnije se redukuju.

Škrge beskičmenjaka su ektodermalnog porekla i predstavljaju nabore kože u obliku listića ili razgranate strukture. Obično se nalaze na istaknutim delovima tela. Kod kičmenjaka škrge su endodermalnog i mezodermalnog porekla mogu da budu:

unutrašnje koje nastaju kao evaginacije unutrašnjeg zida ždrela i obrazuju se kod riba spoljašnje koje polaze sa spoljašnjeg zida ždrela i karakteristične su za larve

vodozemaca

Pluća

Pluća kičmenjaka su po pravilu parna, sastoje se od dva plućna krila. (Izuzetak su zmije kod kojih je jedno plućno krilo zakržljalo.) Pluća suvozemnih kičmenjaka su vrlo slična ribljem mehuru plućašica. Ona stoje u vezi sa crevom preko dušnika, koji se otvara u ždrelu jednim pukotinastim otvorom. Iznad tog otvora je kod sisara razvijen izraštaj u vidu poklopca (epiglotis), koji zatvara ulazak u dušnik za vreme gutanja. Početni deo dušnika, u nivou otvora, je grkljan. Grkljan, naročito kod sisara, funkcioniše kao glasni organ zahvaljujući glasnim žicama, koje se protežu u njegovoj unutrašnjosti. Zid dušnika je poduprt hrskavičavim prstenovima. Na svom kraju dušnik se grana na bronhije koje se dalje granaju u samim plućima. Kod ptica je na mestu grananja dušnika smešten organ koji proizvodi glas.

Pluća su naročito složene građe kod ptica i sisara. Kod ptica od plućnih krila polaze proširenja – vazdušne kese, čiji izraštaji zalaze između unutrašnjih organa i u kosti. One smanjuju specifičnu težinu tela i učestvuju u disanju za vreme letenja. Prilikom leta, grudni koš ptica se ne širi, pa pokreti grudnog mišića izazivaju širenje i skupljanje kesa.

Kod sisara pluća leže u grudnoj duplji koja je od trbušne odvojena dijafragmom. Vazduh dospeva u pluća pokretima grudnog koša. Njegovim naizmeničnim širenjem i vraćanjem u prvobitnu zapreminu menja se i zapremina pluća. U tim pokretima učestvuju:

inspiratorni mišići učestvuju u širenju grudnog koša, odnosno, udisaju (inspirijum); glavni među njima su:

spoljašnji međurebarni mišići dijafragma

ekspiratorni mišići pomažu izdisaj (ekspiriracija); pripadaju im: unutrašnji međurebarni mišići trbušni mišići.

Bronhije se u plućima granaju na bronhiole koje se završavaju plućnim mehurićima čiji zidovi obrazuju komorice – alveole. Alveole su tankih zidova i bogate mrežom kapilara i predstavljaju respiratornu površinu preko koje se vrši razmena gasova.

Krvni sistem kičmenjaka

Uloge krvnog sistema kičmenjaka

Transportna uloga

Krvni sistem ima funkciju transportnog sistema:

kiseonik i hranljive materije do ćelija u telu; ugljen-dioksid i druge materije koje su proizvodi ćelijskog metabolizma do pluća i

organa za izlučivanje; hormone do organa na koje deluju; odvodi suvišnu vodu i reguliše pH (omogućava homeostazu);

Zaštitna uloga od virusnih i bakterijskih infekcija koju ostvaruju bela krvna zrnca (leukociti)

Uloga u termoregulaciji ostvaruje se cirkulacijom krvi kroz kožu. Termoregulacija predstavlja sposobnost održavanja stalne telesne temperature, organizmi koji tu sposobnost imaju nazivaju se homeotermi. Za razliku od njih, poikilotermi tu sposobnost nemaju.

Osnovne osobine

Krvni sistem svih kičmenjaka je zatvorenog tipa – sastoji se od zatvorenog sistema sudova po kojima cirkuliše krv. Cirkulacija krvi se ostvaruje zahvaljujući radu srca. Srce leži u posebnom delu celoma – perikardukoji je obložen delom peritoneuma i ispunjen tečnošću. Krvni sudovi koji dovode krv u srce su vene, dok su odvodni krvni sudovi arterije. Arterije i vene se granaju po celom telu na manje sudove, obrazujući na kraju mrežu najsitnijih kapilara, koji spajaju arterije i vene i zatvaraju krug krvne cirkulacije. Kroz zidove kapilara se vrši razmena gasova i prolaz hranljivih materija i produkata metabolizma. Izvesna količina tečnosti ostaje u tkivima i vraća se limfnim sudovima u vene.

Ekskretorni organi (organi za izlučivanje)

Uloga ovih organa je izlučivanje azotnih produkata razmene materija kao i regulisanja količine tečnosti, soli i drugih materija u organizmu. Vrlo su značajni za održavanje stalnog sastava krvi (homeostaza).

Kod kičmenjaka se javljaju tri tipa bubrega koji se smenjuju tokom embrionalnog razvića. Kod nižih se javljaju dve generacije bubrega, a kod viših kičmenjaka tri generacije:

pronefros mezonefros metanefros.

Pronefros

Ovaj tip bubrega se javlja kod kolousta, larvi riba i larvi vodozemaca, dok kod ostalih kičmenjaka funkcioniše samo na stupnju embriona.

Sastoji se od dva niza kanalića. Ovi kanalići na jednom kraju imaju levkasti otvor (nefrostom) kojim su u vezi sa celomom, a drugim krajem se izlivaju u zajednički odvod. Veza sa krvnim sistemom ostvarena je tako što se nefrostom nalazi u blizini spleta krvnih sudova (spoljašnji glomerul) koji naležu na zid celoma. Svaki niz kanalića se uliva u sopstveni odvod, a zatim se ta dva odvoda izlivaju u zadnje crevo.

Mezonefros

Održava se na odraslom stanju kod riba i vodozemaca.

Kod ovog tipa se gubi veza sa celomom tako što iščezava nefrostom. Na zidu kanalića se javlja ispupčenje u vidu dvoslojnog pehara (Boumanova čahura) koje obuhvata splet kapilara (unutrašnji glomerul). Boumanova čahura i glomerul grade bubrežno telašce. Koriste se isti odvodni kanali kao kod pronefrosa, samo što se kod mezonefrosa oni nazivaju Volfovi kanali .

Metanefros

Funkcioniše kod gmizavaca, ptica i sisara na odraslom stupnju, dok se na stupnju embriona kod njih javljaju pronefros i mezonefros. Međutim, u muškom polu se deo mezonefrosa zadržava kao pasemenik.

Kanalići metanefrosa sastoje se iz:

bubrežnog telašca (glomerul obavijen Boumanovom čahurom); prednji izuvijani deo; Henlejeva petlja koja se sastoji od silazne i uzlazne grane; zadnji izuvijani deo koji se nastavlja u odvodni deo.

Odvodni delovi se izlivaju u bubrežnu karlicu. Bubreg sisara se sastoji iz kore (spoljašnji deo) i srži. U kori leže bubrežna telašca i prednji izuvijani deo kanalića, a u srži su smešteni ostali delovi kanalića.

Od bubrega polaze novi kanali – ureteri i oba se ulivaju u mokraćnu bešiku kod sisara, a kod gmizavaca i ptica u kloaku. Od mokraćne bešike polazi odvod – uretra.

Čulni organi kičmenjaka

U sastav čula kičmenjaka ulaze tri tipa čulnih elemenata:

1. primarne čulne ćelije – nastaju prve u evoluciji na površini tela; imaju sposobnost

primanja i prenošenja nadražaja; zadržale su se u čulu vida i mirisa kod kičmenjaka;

2. slobodni nervni završeci – ćelije koje leže dublje ispod površine tela i sa njom su u vezi

preko nastavaka;

3. sekundarne čulne ćelije – imaju samo sposobnost primanja, a ne i prenošenja nadražaja;

prisutne su u većini čula kičmenjaka.

Prema vrsti draži koju primaju čula se dele na:

1. mehanička – primaju draži dodira, pritiska a takođe i zvučne i druge talase;

2. hemijska – primaju draži različitih hemijskih materija u gasovitom i tečnom stanju;

3. optička – primaju svetlosne draži, čulo vida

Mehanička čula

Taktilni organi (čulo dodira) – najrasprostranjenije i evolutivno najstarije čulo; primaju draži iz spoljašnje sredine i unutrašnjih organa; predstavljeni su ili slobodnim nervnim završecima ili sekundarnim čulnim ćelijama; kod kičmenjaka postoje taktilna telašca koja reaguju na pritisak, temperaturu, bol;

Bočni organi – kod vodenih kičmenjaka; nalaze se na glavi i duž bočnih linija tela; primaju nadražaje pokreta i strujanja vode, pomoću njih se orjentišu u kretanju kroz vodu (zaobilaženje predmeta); infundibularni organ – postoji kod amfioksusa i riba; nalazi se na donjoj strani međumozga; služi za orijentaciju riba u pogledu dubine vode; statički (ravnotežni) i slušni organi – objedinjeni su u zajednički stato-akustički aparat.

Organi čula sluha i ravnoteže

Unutrašnje uho

Smešteni su u unutrašnjem uhu. U njemu se nalaze polukružni kanalići (čulo ravnoteže) i puž (čulo sluha). Polukružni kanalići i puž su utopljeni u tečnosti (perilimfa) i ispunjeni su tečnošću (endolimfa). U endolimfi polukružnih kanalića su kristali kalcijum-karbonata koji nadražuju čulne ćelije. U pužu je smešten Kortijev organ čije čulne ćelije primaju treperenja perilimfe.

Spoljašnje i srednje uho

Kod gmizavaca, ptica i sisara su se razvili i pomoćni delovi koji primaju i prenose zvučna treperenja – spoljašnje i srednje uho. Spoljašnje uho se sastoji od ušne školjke i spoljašnjeg slušnog kanala koji se završava bubnom opnom.

Srednje uho obuhvata:

bubnu duplju sa bubnom opnom i tri slušne koščice.

Čekić (malleus) je pričvršćen za bubnu opnu, a za njega je pokretno vezan nakovanj (incus). Između srednjeg i unutrašnjeg uha je ovalno okno na koje naleže uzengija (stapes). Zvučna treperenja izazivaju treperenja bubne opne, pa se preko slušnih koščica i ovalnog okna prenose na perilimfu.

Čulo vida

Oči kičmenjaka pripadaju mehurastom tipu i mogu biti:

neparne oči – ima ih mali broj kičmenjaka i to kao temeno (kolouste, neke ribe i gušteri) i pinealno oko (kod kolousta, a kod ostalih kičmenjaka je pretvoreno u epifizu);

parne oči.

Parne oči

Izgrađene su po tipu zatvorenog očnog mehura (očna jabučica). Očna jabučica obavijena je sa tri opne:

1. beonjačom – spoljašnja opna,koja na prednjem kraju obrazuje providnu rožnjaču;

2. sudovnjačom – bogata krvnim sudovima; na prednjem kraju obrazuje dužicu (različito obojena) koja na sredini ima otvor – zenicu; iza dužice leži očno sočivo;

3. mrežnjačom (retina) –unutrašnja opna; ona je najsloženiji deo oka; u njoj se nalaze čulne ćelije:

štapići – odgovorni za razlikovanje svetlosti i tame; kod sisara su brojniji od čepića; čepići – odgovorni za uočavanje boja i detalja predmeta; najviše ih ima u sredini

mrežnjače (na liniji koja prolazi kroz centar oka) na mestu koje se zove žuta mrlja – mesto najoštrijeg vida.

Na mestu gde očni nerv izlazi iz oka nema čulnih elemenata pa se to mesto naziva slepa mrlja.

Hemijska čula

Pripadaju im čulo mirisa i ukusa.

Čulo mirisa (olfaktivni organi)

Smešteno je u parnim nosnim (mirisnim) jamama. Kod kopnenih kičmenjaka mirisne jame dobijaju i funkciju sprovođenja vazduha do pluća, pa se obrazuje nosno-ždrelni kanal koji povezuje mirisne organe sa usnom dupljom.

Čulo ukusa

Predstavljeno je grupama sekundarnih čulnih ćelija koje zajedno sa potpornim ćelijama obrazuju tzv. gustativne kvržice. Kod riba su ove kvržice raspoređene po usnoj duplji, ždrelu pa čak i u koži na površini tela. Kod suvozemnih kičmenjaka nalaze se samo na jeziku i nepcima, a kod sisara samo na jeziku.

Postoje 4 osnovna osećaja ukusa:

slanog, slatkog, gorkog i kiselog.

Najveća osetljivost za pojedine nadražaje vezana je za određene zone jezika – vrhom jezika se oseća slatko, a zadnjim krajem gorko itd.

RAZMNOŽAVANJE KICMENJAKA

Svi kičmenjaci se razmnožavaju polnim putem.Kod vodenih kičmenjaka oplodnja je spoljašnja,dok je kod ostalih grupa unutrašnja.Polovi su većinom razdvojeni;samo su neke kolouste i neke ribe hermafroditi.

Kičmenjaci bez vilicaKičmenjaci bez vilica (grč. Agnatha) je najprimitivnija klasa kičmenjaka koja nemaju neke od osobina karakteristične ostalim kičmenjacima, kao što su:

nemaju vilice (grč. а = bez; gnathos = vilica) pa im je usni otvor stalno otvoren i okrugao po čemu dobijaju naziv kolouste (lat. Cyclostomi);

nemaju kičmene pršljenove; nemaju parne udove.

Ovoj klasi pripadaju, odnosno, ova klasa se deli na dve potklase:

kolouste , kojima pripadaju recentne vrste i ostrakodermi , najstariji fosilni oblici među kičmenjacima.

Kolouste (Cyclostomi)

Ova potklasa obuhvata mali broj recentnih morskih i slatkovodnih vrsta koje su prema spoljašnjoj morfologiji veoma slične jeguljama od kojih se razlikuju daleko primitivnijom građom. Koža im je sluzava i bez krljušti obojena sivo - mrko. Dužine su do 1 m. Kreću se vijuganjem tela i često se pripijaju za plivajuće predmete i objekte.

Naziv dobile prema usnom otvoru koji je, usled nedostatka vilica, stalno otvoren i okrugao. U usnom otvoru se nalaze mnogobrojni rožni zubići. Pored nedostatka vilica ove životinje nemaju ni parne udove već samo jedno nediferencirano neparno peraje u vidu kožnog nabora koji je iznutra poduprt hrskavičavim elementima. Unutrašnji skelet je predstavljen hordom (chorda dorzalis) koja je obavijena čvrstom vezivnom opnom. Pojedini delovi horde su hrskavičavi i metamernoraspoređeni. Lobanja je vrlo proste građe i sastoji se od nekoliko hrskavičavih elemenata. Odozgo, na sredini glave nalazi se samo jedan nosni otvor po čemu se nazivaju i Monorhini (grč. mono = jedan; rhis, rhinchos = nos). Mozak je petodelan i sa njime su u vezi endokrine žlezde: epifiza i hipofiza.

Škrge se sastoje od listića koji leže u škržnim kesama. Srce se nalazi u perikardijumu i sastoji od pretkomore i komore. Crevo je u obliku prave cevi na kojoj nema želuca. Jetra je razvijena dok je pankreas u začetku. Slezina ne postoji, već je umesto nje u zidu creva prisutno limfoidno tkivo. Izlučivanje vrše parnimmezonefrosima čiji se izvodni kanali izlivaju zajedničkim otvorom koji se nalazi iza analnog otvora.

Većina kolousta je odvojenih polova. Polne žlezde su neparne i nemaju izvodne kanale pa se polni produkti izbacuju u telesnu duplju da bi u spoljašnju sredinu bile izbačene preko urogenitalnog sinusa koji se nalazi iza analnog otvora. Razviće se odvija metamorfozom preko larve amocetes (ammocoetes). Larve se toliko razlikuju od odrasle jedinke da su ranije bile opisivane kao zasebna vrsta. Žive na dnu zarivene u pesak po čemu su i dobile ime (grč. ammos = pesak; koitazein = ležati).

Veliki broj vrsta su ektoparaziti riba. Pomoću rožnih zubića se pričvršćuju za telo domaćina i pomoću jezika, koji služi kao pumpa, sišu krv.

Ciklostomi se dele na dva reda:

slepulje  ili Myxinoidea; zmijuljice ,(nazivaju se još vijuni ili paklare) ili Petromyzontes.

Ostrakodermi

Ostrakodermi su najstariji prapreci kičmenjaka poznati u fosilnom stanju. Fosili se mogu naći u slojevima zemlje iz perioda od ordovicijuma do devona. Kao i njihovi srodnici kolouste nisu imali parne udove i vilice. Za razliku od kolousta imali su dobro razvijen kožni skelet, odnosno njihova koža ima koštane pločice ili krljušti po čemu su dobili ime (grč. ostracon = ljuska, ljuštura; derma = koža). Snažno razvijeni koštani oklop omogućio je njihovu jako dobru fosilizaciju. To su bile slabo pokretne životinje, loši plivači koje su većinu života provodile na dnu slatkih voda. Skelet im je bio hrskavičav.

Dele se na četiri reda:

1. osteostraci  (Osteostraci)2. anaspida  (Anaspida)3. heterostraci  (Heterostraci)4. celolepida  (Coelolepida)

Slepulje

Slepulje ili miksine (lat. Myxinoidea) su kičmenjaci bez vilica, kolouste, koji parazitiraju na

površini ili u crevu riba zbog čega su bez očiju po čemu se razlikuju od svojih najbližih

srodnika, zmijuljica. Mogu da reaguju na promenu jačine svetlosti zahvaljujući receptorima u

koži.

Na unutrašnjoj ivici usta imaju hrsavičavo zadebljanje koje im omogućava da grizu plen. Ne

mogu da sišu krv kao što to rade zmijuljice. Najčešće napadaju uginule ili bolesne ribe, a

mogu se hraniti i sitnimbeskičmenjacima. Nosna duplja je neparna i preko unutrašnjeg otvora

je u vezi sa ždrelom čime se omogućava disanje i za vreme hranjenja pošto su tada usta

zatvorena.

Nemaju jasno izražen stadijum larve. Slepulje su hermafroditi, ali je kod svake jedinke

funkcionalna samo jedna vrsta polnih žlezda pa se tako mužjaci moraju spariti sa ženkama.

Najpoznatije vrste slepulja su:

Myxine glutinosa koja živi u Atlanskom okeanu i ima šest pari škržnih otvora;

Bdelloostoma stouti ima veći broj škržnih otvora i živi pored zapadne obale Amerike.

Zmijuljice

Zmijuljice (vijuni ili paklare) ili lat. Petromyzontes su kičmenjaci bez vilica koji u najvećem broju žive u morima, mada ima i slatkovodnih vrsta. Vode poluparazitski način života na ribama, a mogu se hraniti i sitnim beskičmenjacima (crvima, puževima). Oko usnog otvora imaju pijavku kojom se pričvršćuju za kožu riba, a rožnim zubićima na jeziku probijaju kožu. U pljuvačci sadrže antikoagulantne materije koje omogućavaju sisanje krvi domaćina.

Razviće

Razviće je indirektno, preko larve amocetes (ammocoetes) koja živi dugo (do 7 godina), a njen probražaj se dešava najčešće u četvrtoj godini života, pred nastupanje polne zrelosti. Odrasle jedinke, koje žive u moru, odlaze u slatke vode na mrešćenje (anadromne vrste). Iz oplođenih jaja razvijaju se larve koje žive dugo delimično zarivene u mulju, a zatim migriraju u mora gde metamorfoziraju u odrasle jedinke. Slatkovodne vrste u doba mresta migriraju u gornje tokove reka.

Rasprostranjenost i značaj

Rasprostranjene su više na severnoj polulopti, dok se na južnoj nalaze samo u određenim oblastima Australije, Novog Zelanda i Južne Amerike. U poslednje vreme im je broj znatno smanjen zbog masovnog lovljenja iz reka.

Koriste se za ljudsku ishranu. Poznato je da su se engleski kraljevi Džon i Henri I u neizmernim količinama hranili zmijuljicama i da je čak kralj Džon umro od trovanja ovim životinjama.

Vrste

Rečna zmijuljica (Lampetra fluviatilis) je najrasprostranjenija vrsta u Evropi. Živi u velikim rekama i morima pored obale, a ima je i kod nas. Dostiže dužinu od oko 0,5 m.

Potočna zmijuljica (Lampetra planeri) je sitnija u odnosu na rečnu, dužine do 30 cm.

Morska zmijuljica (Petromyzon marinus) je najkrupnija vrsta, dostiže dužinu i do 1 m.