Karl Poper

BEDA ISTORICIZMA

Prevod i pogovor dr Milan D. TASIĆ

Beograd, 2009 DERETA

Biblioteka Istorijska merenja

© Ovog izdanja dela i prevoda Grafički atelje DERETA do 27. februara 2012. godine

Naslov originala THE POVERTY OF HISTORICISM

by Karl Popper

U spomen onom bezbroju ljudi, žena i dece, svih vera i naroda, koji padoše kao žrtva fašističkog i komunističkog verovanja u „neumoljive zakone istorijske sudbine"

ISTORIJSKA BELEŠKA

O s n o v n a teza u knjizi, da verovanje u istorijsku nužnost nije drugo do praznoverje, te da nema mesta predviđanju toka ljudske istorije, naučnim ili drugim racionalnim postupkom, potiče iz zime 1919-1920. Skica te ideje bila je dovršena oko 1935. godine, a po prvi put pročitana januara ili februara 1936. godine - kao članak Beda istoricizma, na privatnom skupu u domu mog prijatelja Alfreda Brauntala, u Briselu. Tom prilikom je jedan moj bivši student značajno doprineo raspra­vi. Reč je ο doktoru Karlu Hilferdingu, koji je ubrzo pao kao žrtva Gestapoa i istoricističkog praznoverja Trećeg raj ha, a bi­li su prisutni tu i drugi filosofi. Nešto kasnije sam imao slično izlaganje na seminaru profesora F. A. fon Hajeka, pri london­skoj ekonomskoj školi. No samo štampanje je više godina od­lagano, jer bi rukopis odbijali filosofski časopisi kojima je rad bio poslat, pa je on prvi put objavljen u tri dela, u časopisu Economica, N. S. vol. XI, br. 42 i 43, 1944. godine i vol. 12, br. 46,1945. godine. Nakon toga su se italijanski prevod (Mi­lano, 1954), kao i francuski (Pariz, 1956), pojavili u obliku knjige.

Tekst ovog izdanja je pregledan kao što je uneto i neko­liko dopuna.

PREDGOVOR

U Bedi istoricizma, nastojao sam da pokažem da je istorici-zam, u stvari, jedan oskudan metod, takav koji ne donosi plo­dove, iako ga, u prvo vreme, i nisam odbacivao kao takvog. Tek sam kasnije uspeo ja da ga osporim, pokazavši, upravo, da iz čisto logičkih razloga, ne bi bilo moguče predviđati bu­dući tok istorije. Ti sami dokazi izloženi su u članku Indeter-minizam u klasično] i kvantno) fizici, objavljenom 1950 godi­ne, iako, ovoga puta, nisam zadovoljan tim člankom. Jedna njegova bolja verzija nađena je u poglavlju ο indeterminizmu u okviru Pogovora, 20 godina kasnije, uz moje delo Logika naučnog otkrića.

Da bih, pak, obavestio čitaoca ο ovim skorijim rezultati­

ma, predlažem da ovde ukratko obrazložim odbacivanje isto­

ricizma, a ono se, inače, sastoji od pet stavova koji slede. 1. Stalni rast ljudskog saznanja u znatnoj meri utiče na

sam tok ljudske istorije. (Istinitost premise koju mora­ju da dopuste čak i oni koji ovako ili onako, u ideja­ma, uključujući i naučne ideje, ne vide drugo do nus-proizvide materijalnog razvoja.)

2. Mi ne možemo predskazati racionalnim ili naučnim putem, porast naučnog saznanja do kojeg će doći. (Sto bi se logički moglo dokazati na način razmatra­nja izloženog nadalje.)

10 Pen Bakingemšir

3. Ne možemo, dakle, da predvidimo budući tok istorije. 4. Stoga se mora odbaciti mogućnost izvesne teorijske

istorije, kao istorijske društvene nauke koja bi odgo­varala teorijskoj fizici, jer ne postoji naučna teorija istorijskog razvoja koja bi se smatrala osnovom isto-rijskog predviđanja.

5. Pa je glavni cilj istoricističkog metoda (videti tačke 11-16 u knjizi) onda rdavo promišljen, te sam istori-cizam mora otpasti kao takav.

Dakako, naš dokaz ne odbacuje mogućnost svakog vida društvenog predviđanja, već se, naprotiv, savršeno slaže sa mo­gućnošću provere društvenih teorija (na primer ekonomskih) na način predviđanja izvesnog razvoja, pod određenim uslovi-ma. On samo poriče mogućnost predviđanja razvoja u istoriji, u meri u kojoj porast našeg saznanja može da utiče na njega.

Od odlučujućeg značaja u ovoj argumentaciji bilo bi tvr­đenje (2). Smatram da je ono već samo po sebi ubedljivo, da, naime, ako postoji rast ljudskog saznanja, uopšte, ne bi bilo moguće da danas predvidimo ono što ćemo tek sutra da sa­znamo. Mislim da je to jedan snažan argumenat, ali ne stiče on i logičku vrednost samog dokaza ovog tvrđenja. Dokaz (2) koji sam izneo u pomenutim radovima veoma je složen, pa me ne bi iznenadilo ako bi bili otkriveni i prostiji dokazi. Ovaj se ovde sastoji u tome da se pokaže da nijedan naučni predskazi-vač (predictor) - bilo da je to čovek ili računska mašina - ne bi mogao naučnim putem da predvidi svoje naučne rezultate. Pokušaji koji mogu da urode plodom jedino posle događaja, kada inače biva kasno za svako predviđanje, a ono samo po­staje „poviđenje".

Ovo rasuđivanje, kao potpuno logično, važi za predskazi-vače u nauci bilo koje složenosti, uključujući i grupe njih, kao uzajamno interaktivnih članova. Sve to, pak, znači da nijedno

P R E D G O V O R 11

ne bi moglo da predviđa naučnim putem stanja vlastitog sa­znanja u budućnosti.

Moj dokaz je u nečemu formalan, pa se može posumnja­ti da je on od bilo kakvog stvarnog značaja, čak i ako je njego­va logička valjanost ispravna.

Inače, pokušao sam da ukazem na značaj tog problema u dvema studijama. U drugoj od njih, Otvoreno društvo i njego­vi neprijatelji, izdvojio sam neke dokaze iz povesti istoricistič-ke misli, ne bih li ilustrovao njen istrajan i poguban uticaj na fi-losofiju društva i politike, od Heraklita i Platona do Hegela i Marksa. U prvoj, pak - Bedi istoricizma, koja se sada prvi put pojavljuje na engleskom jeziku kao knjiga, nastojao sam da po­kažem značaj istoricizma kao fascinantne intelektualne struk­ture. Latio sam se da analiziram njegovu logiku, često tako suptilnu, tako zavodljivu i tako varljivu, nastojeći da dokažem pritom, da ona pati od unutrašnje nepopravljive slabosti.

Pen Bakingemšir, K. R. P. jula 1957. god.

Neki od pronicljivih recenzenata ove knjige bili su zate­čeni samim njenim naslovom. No namera mu je da bude alu­zija na naslov Marksove knjige Beda filosofije, koja je, pak, to isto u odnosu na Prudonovu Filosofiju bede.

Pen Bakingemšir, jula 1959. god.

K. R.P

UVOD

N a u č n o zanimanje za društvena i politička pitanja jedva da je nešto skorije od zanimanja za kosmologiju i fiziku. A bilo je perioda u antici kad se činilo da je nauka- ο društvu otišla da­

lje od nauke ο prirodi (ovde imam u vidu Platonova politička učenja, kao i Aristotelovu kolekciju ustava). Međutim, s Gali­lejom i Njutnom, upravo, fizika je napredovala van očekiva­nja, uveliko nadilazeći sve ostale nauke, da bi od vremena Pa-stera, Galileja u biologiji, i biološke nauke postale gotovo jed­nako uspešne. Pa ipak, čini se, društvene nauke nisu još uvek našle svog Galileja.

Stoga, oni koji vrše istraživanja u društvenoj nauci, uve­liko se bave metodološkim problemima, pa tokom mnogih razmatranja, ne skidaju jedno oko sa metoda cvatućih nauka, a naročito fizike. Na primer, takav svestan pokušaj kopiranja eksperimentalnog metoda, bio je u vreme Vunta, do reforme psihologije, dok je još od D.S. Mila učinjeno više ponovljenih pokušaja da se metode društvenih nauka obnove na, u neče­mu, sličan način. Na polju psihologije, te reforme kao da su imale izvestan uspeh, bez obzira na veliki broj razočaranja. No, u teorijsko-društvenim naukama (izuzev ekonomije), jedva da je nešto drugo proizišlo iz tih pokušaja, osim razočarenja. A kada je raspravljano ο neuspehu, često se postavljalo pitanje da li su uopšte metodi fizike istinski primenljivi na društvene

14 Karl Poper

nauke? I nije li, možda, baš uporno verovanje u to dovelo ova proučavanja do, umnogome, žalosnog stanja.

Sam problem nalaže izvesnu prostu podelu škola mišlje­nja koje su se zanimale za metode ovih manje uspešnih nauka. Po tome kako one gledaju na problem primenljivosti metoda fizike, možemo ih podeliti na „pronaturalističke" i „antinatu-ralističke". Pronaturalističkim ili pozitivnim, zvaćemo one škole koje na primenu metoda fizike na društvene nauke gle­daju blagonaklono, a antinaturalističkim ili negativnim, pak, škole koje poriču korišćenje ovih metoda.

Da li, pak, istraživač metoda stoji na antinaturalističkom ili pronaturalističkom stanovištu, ili prihvata teoriju koja ob­uhvata oba učenja, umnogome zavisi od pogleda na nauku ο kojoj je reč, kao i na njen predmet. No, njegov stav bio bi od­ređen, takođe, i razumevanjem metoda fizike, što ja uzimam da je uopšte najvažnije. Smatram, naime, da osnovne pogre­ške, u većini metodoloških rasprava, potiču od nekih i te kako raširenih nerazumevanja samih metoda fizike. Bliže govoreći, mislim da one dolaze usled pogrešnog tumačenja logičkih for­mi teorija, metoda njihove provere, kao i logičke funkcije po-smatranja i eksperimenta. Neshvatanje, koje ima ozbiljne posle-dice, i taj stav ću delimično da obrazložim u III i IV delu ove knjige. Nastojaću da pokažem da različite, i katkad protivureč-ne argumentacije i učenja, kako antinaturalistička tako i prona-turalistička, odista počivaju na rđavom poimanju metoda fizi­ke. U I i II delu, nastojaću da objasnim izvesna naturalistička i pronaturalistička učenja, kao sastavnih delova onog karak­terističnog pristupa koji, upravo, objedinjuje oba ova učenja.

Taj pristup koji predlažem, najpre, da izložim, a potom i kritički razmotrim, nazivam „istoricizmom". Cesto se susreće­mo s njim u raspravama ο metodu društvenih nauka, dok se on usvaja, pretežno, kao nešto što se samo po sebi razume. U knjizi će biti objašnjeno šta je to istoricizam. Sada bi, pak, bilo

B E D A I S T O R I C I Z M A 15

dovoljno ako kažem da je „istoricizam" pristup društvenim naukama koji nalazi da je njihov glavni zadatak u istorijskom predviđanju, kao i da uzima da je ono ostvarijivo putem otkri­vanja „ritmova", „obrazaca", „zakona", ili tendencija koje le­že u osnovi istorijskog razvoja. No, pošto sam ubeđen da su istoricistička učenja ο metodu suštinski odgovorna za nezado­

voljavajuće stanje teorijskih društvenih nauka (sem ekonom­ske teorije), moje izlaganje tih učenja svakako nije nepristra-sno. Ipak, pokušao sam da izložim istoricizam u što povoljni­jem svedu, ne bih li našao uporište za svoju kasniju kritiku. Nastojao sam da iznesem ovo učenje kao dobro promišljenu i pregnantnu filosofiju, ne oklevajući čak da „konstruišem" ar­gumente u prilog tome, kakve, koliko znam, sami istoricisti nisu nikada isticali. Nadam se da sam u tom smislu uspeo da izgradim poziciju odista dostojnu kritike. Drugim recima, po­kušao sam da usavršim teoriju koja, ako bi često i napredova­la, nikada nije dosezala potpuno dovršen oblik. Stoga sam, upravo, za nju izabrao unekoliko neobičan naziv „istorici­zam". Predlažući ga, pak, nadam se da sam izbegao čisto ver­balnu nedoumicu, te da nadalje niko neće pitati da li ma koji od argumenata iznesenih ovde, pripadaju stvarno, po sebi, istoricizmu.

I

ANTINATURALISTIČKA UČENJA ISTORICIZMA

Sasvim nasuprot metodološkom naturalizmu na polju socio­logije, istoricizam postavlja da se neki od karakterističnih me­toda fizike ne mogu primeniti na društvene nauke, usled du­bokih razlika između sociologije i fizike. Fizički zakoni ili „zakoni prirode", su, po njemu, istiniti zauvek i svuda, jer fi­zičkim svetom upravlja sistem fizičkih zakonitosti, nepro-menljivih, inače, kroz prostor i vreme. Društveni pak zakoni ili zakoni društvenog života razlikuju se zavisno od mesta i vremena. Iako istoricizam dopušta da postoji mnoštvo tipič­nih društvenih stanja, čija se zakonitost ispoljavanja može uočiti, on poriče da zakonitosti koje se otkrivaju u društve­nom životu imaju karakter neizmenljivih pravilnosti u fizič­kom svetu. Oni zavise od istorije i razlika u kulturi jednako kao i od pojedinačne istorijske situacije. Tako da se, na pri­mer, ne bi moglo govoriti ο ekonomskim zakonima bez daljih ograničenja, već jedino ο ekonomskim zakonima feudalnog doba, ili pak doba ranog industrijalizma itd., ukazujući, ne bez izuzetaka, na istorijski period u kome preovladuju zakoni ο kojima je reč.

18 Karl Poper

Istoricizam postavlja da istorijska relativnost društvenih zakona čini da mnogi od metoda fizike budu neprimenljivi na sociologiju. Tipični istoricistički argumenti, na kojima počiva ovo stanovište, tiču se generalizacije, eksperimenta, složenosti društvenih pojava, kao i poteškoća tačnog predviđanja, ili, pak, značaja metodološkog esencijalizma. Razmotriću ove ar­gumente jedan za drugim.

1. GENERALIZACIJA

Sama moć generalizacije i njena uspešnost u naukama fizi­ke duguje se, po istoricizmu, opštoj jednoobraznosti {uniformity) koja vlada u prirodi: naime na posmatranju - možda, bolje uzetom kao pretpostavci - da će u sličnim okolnostima nastu­piti slične stvari. Načelo za koje se, inače, postavlja da je od važnosti kroz prostor i vreme, kaže se da leži u osnovi metoda fizike kao nauke.

Istoricizam drži da je ovo načelo svakako beskorisno u so­ciologiji. Slične okolnosti nastupaju samo u okviru pojedinač­nog perioda, neistraj avaj ući nikada međusobno. Stoga, ne bi imalo mesta bilo kakvoj trajnijoj jednoobraznosti u društvu, na čemu bi dugoročno počivala generalizacija - na stranu sve trivi­jalne zakonitosti, kao one koje donosi, recimo, truizam - da ljudska bića žive u grupama, ili da je zaliha nekih stvari ograni­čena, a drugih, poput vazduha, nije, te da samo ovo prvo može imati izvesnu tržišnu ili prometnu vrednost.

A metod koji poriče to ograničenje i nastoji da generali-zuje društvene jednoobraznosti, saglasno istoricizmu, implicit­no postavlja da su zakonitosti ο kojima je reč večite. Stoga, metodološki naivno stanovište, naime, da društvene nauke mogu da preuzmu od fizike metod generalizacije, dovodi do

B E D A I S T O R I C I Z M A 19

pogrešne i opasno zbunjujuće sociološke teorije, takve koja po­riče, upravo, da se društvo razvija ili pak da se ono, uopšte, značajno menja. Kao i da društvene promene, ako ih uopšte ima, mogu da utiču na osnovne zakonitosti društvenog života.

Istoričari često tvrde da je u pozadini pogrešnih teorija obično neki apologetski cilj, pošto, zaista, pretpostavka ne-promenljivih društvenih zakona može biti lako zloupotreblje-na u te svrhe. Može da se javi, prvo, kao argument to da je nu­žno prihvatiti neprijatne ili nepoželjne stvari, budući da su uslovljene nepromenljivim zakonima prirode. Recimo, na „ne­umoljive zakone" pozivalo se da bi pokazana jalovost držav­ne intervencije na tržištu zarada. Druga.takva zloupotreba pretpostavke ο istrajavanju {persistance) bilo bi negovanje onog opšteg osećanja neizbežnosti, pa otuda i spremnosti da se nešto što je takvo podnese mirno i bez protivljenja. Da ono što je sada, biće zauvek, a da su nastojanja da se utiče na događa­je, ili na njihovu procenu, dostojna smeha: ne raspravlja se ο zakonima prirode, a pokušaji da se oni opovrgnu mogu jedino stvoriti nevolje. Takvi su, po recima istoricista, konzervativni, apologetski, pa i fatalistički argumenti, inače, nužne posledice zahteva, da naturalistički metod bude usvojen u sociologiji.

Istoricista se protivi tome, polažući da se društvene jed­noobraznosti uveliko razlikuju od onih u prirodnim naukama. One se menjaju od jednog do drugog istorijskog perioda, dok ljudska aktivnost, upravo, predstavlja onu silu koja ih menja. Jer društvene jednoobraznosti ne predstavljaju prirodne zakone, već njih sazdaje čovek, pa iako se može reći da zavise od ljudske prirode, to je stoga što će ova moć da ih promeni, a možda i ovlada njima. Dakle, stvari bi se mogle poboljšati ili pogoršati, pa jedna odlučna reforma ne bi bila nužno beskorisna.

Takva stremljenja istoricizma privlače one koji osećaju zov da budu aktivni, da učestvuju u nečemu, posebno u ljud­skoj sferi, odbijajući da prihvate postojeće stanje stvari kao

20 Karl Poper

neizbežno. Težnja za aktivnošću, a protiv svake vrste mirenja, mogla bi se nazvati „aktivizmom". Nešto više ο samom tom odnosu istoricizma i aktivizma kazaćemo u tačkama 17 i 18, no, možemo da navedemo ovde dobro poznatu opasku čuve­nog istoriciste Marksa, koji na jedan izrazit način opisuje ,,ak-tivistički" stav: „Filosofi su samo različito tumačili svet", kaže on, „no, radi se ο tome da se on izmeni." 1

2. EKSPERIMENT

Fizika koristi eksperimentalni metod, to jest, uvodi ve­

štačke kontrole, izolaciju, obezbeđujući time da se slični uslo-vi ponove, pa onda učine to i određeni efekti koji se žele. Me­tod koji jasno počiva na ideji da tamo gde su okolnosti slične, nastupiće, nužno, i slične stvari. Istoricista tvrdi da se ovaj me­tod ne može primeniti u sociologiji, niti bi, pak, bio ovde od koristi, čak i kad bi bio to slučaj. Naime, jer se slične okolno­sti javljaju samo u okviru pojedinog perioda, ishod ma kog eksperimenta bio bi veoma ograničenog značaja. Staviše, jed­na veštačka izolacija bi uklonila baš one činioce u sociologiji, koji su joj od najveće važnosti. Robinson Kruso, recimo, i nje­gova izolovana ekonomija, ne mogu nikada biti valjani model one ekonomije čiji problemi potiču, upravo, od ekonomske in­terakcije individue i grupe.

Dalji su argumenti da nikakvi odista značajni eksperi­menti ne bi bili mogući ovde. Ceo niz eksperimenata u socio­logiji ne predstavlja eksperimente u fizičkom smislu reči. Nisu oni zamišljeni da unaprede znanje kao takvo, već da ostvare

Vid. njegovu jedanaestu „tezu ο Fojerbahu" (1845); up. i tačku 17, niže.

B E D A I S T O R I C I Z M A 21

tek politički uspeh. Ne izvode se oni u laboratoriji, odvojenoj od spoljašnjeg sveta, već, naprotiv, sama njihova realizacija utiče na stanje u društvu. Oni se nikada ne mogu obaviti pod dovoljno sličnim uslovima, pošto se uslovi menjaju već kod prvog izvođenja.

3. NOVINA

Argument koji smo upravo pomenuli zavređuje da bude obrazložen. Istoricizam, kazali smo, poriče mogućnost pona­vljanja društvenih eksperimenata širokih razmera (large scale) u dovoljno sličnim uslovima, pošto na uslove drugog izvođe­nja mora da utiče to da je eksperiment već jednom ranije izve­den. Argument koji počiva na ideji da društvo, poput organi­zma, poseduje jedan vid memorije onoga što mi uobičajeno nazivamo njegovom istorijom.

U biologiji možemo da govorimo ο životnoj istoriji orga­

nizma, budući da je ovaj delimično uslovljen prošlim događa­jima. Ako se događaji ponavljaju, oni za organizam koji ih is­kušava gube karakter novine, bivajući tako obojeni navikom. A to, upravo, čini da iskustvo ponovljenog događaja ne bude isto što i iskustvo originalnog, pa je iskustvo tog ponavljanja novo. Ponavljanje događaja, dakle, može da odgovara pojavi novih iskustava kod posmatrača, a pošto sazdaje nove navike, ponavljanje stvara i nove „uobičajene" uslove. Ovakva suma uslova, bilo unutrašnjih ili spoljašnjih, pri kojima ponavljamo eksperiment sa organizmom, ne može, dakle, biti uzeta za do­voljno sličnu, da bismo govorili ο izvornom ponavljanju. Jer bi čak i tačno ponavljanje spoljašnjih uslova bilo praćeno no­vim unutrašnjim uslovima organizma, budući da ovaj uči na osnovu iskustva.

22 Karl Poper

Sve to, po istoricizmu, važi jednako i za društvo, pošto i ono, takode, iskušava i ima svoju istoriju. Može, doduše, da uči samo postupno na osnovu (delimičnih) ponavljanja svoje istorije, no, nema sumnje, da to čini onako kako biva delimič-no uslovljeno svojom prošlošću. Jer tradicionalna privrženost ili odbojnost, poverenje i nepoverenje, ne bi inače igrali zna­čajnu ulogu u društvenom životu. Istinsko ponavljanje, dakle, mora biti nemoguće u društvenoj istoriji, što bi značilo da se može očekivati da će nastupiti događaji suštinski drugačiji po karakteru. Sama istorija se, doduše, može ponoviti, ali ne čini ona to na istom nivou, posebno ako su događaji ο kojima je reč istorijskog značaja i ako ostvaruju trajan uticaj na društvo.

U svetu koji se opisuje u fizici, ništa se ne može dogoditi što bi bilo istinski i suštinski novo. Može da se izmisli nova mašina, no mi nalazimo analizom da je reč uvek samo ο preu­

ređenju starih delova. Tako i novina u fizici nije ništa drugo do novina u rasporedu ili u kombinacijama. Sasvim suprotno od to­ga, po istoricizmu, društvena novina, poput biološke, vid je su­štinske novine, kao nesvodljive na novinu preuređenja. Jer u dru­štvenom životu, isti stari činioci, u novom rasporedu, nisu ni­kada oni stari činioci. Tamo gde se ništa ne može ponoviti do savršenstva, mora doći do pojave stvarne novine. To dolazi do izražaja kod razvoja novih etapa, ili perioda u istoriji, od ko­jih se svaki suštinski razlikuje od nekog proizvoljnog.

Istoricizam tvrdi da ništa nije važnije od pojave stvarno novog perioda. A taj po svemu značajan aspekt društvenog ži­vota ne može biti istraživan na način koji obično sledimo ka­da objašnjavamo novine u fizici, gledajući na njih kao na pre­uređenja, inače, poznatih elemenata. Čak i kada bi uobičajeni metodi u fizici bili primenljivi na društvo, oni to ne bi mogli bi­ti kada je reč ο najznačajnijoj osobenosti: podeli na periode, kao i pojavi novine. A pošto jednom budemo shvatili značaj dru­štvene novine, moramo napustiti ideju ο primeni uobičajenih

B E D A I S T O R I C I Z M A 23

metoda fizike na društvena pitanja, u cilju razumevanja pro­blema društvenog razvoja.

Potom, na jednu novu osobenost nailazimo kod društve­ne novine. Videli smo da se za svaki poseban događaj u dru­štvu, za svaki pojedinačni događaj društvenog života može, u izvesnom smislu, reći da je nov. Može on biti uvršten među druge događaje, može da liči na njih u nekim aspektima, no, ostaće jedinstven na sasvim određen način. To čini da, kada je reč ο sociološkom objašnjenju, situacija bude bitno drugačija od one u fizici. Razume se da analizom društvenog života ima­mo mogućnost da otkrijemo i intuitivno predstavimo kako i za­što nastupa izvestan poseban događaj, kao i da jasno razumemo njegove uzroke posledice, to jest, snage koje su ga uslovile, od­nosno, njegov uticaj na druge događaje. No, može ispasti da ni­smo u mogućnosti da formulišemo opite zakone koji bi, u op-štim terminima, opisivali takvu uzročnu povezanost. Jer može biti samo jedna posebna situacija i nikakva druga koja bi se mo­gla valjano objasniti putem posebnih sila koje bismo otkrili. Si­le koje mogu biti i same unikalne, javljaju se u toj posebnoj društvenoj situaciji samo jednom i nikad više.

4. SLOŽENOST

Metodološka situacija koju smo upravo skicirali ističe brojne dalje osobenosti. Jedna ο kojoj bi se najčešće raspravljalo (što neće biti činjeno ovde) bila bi društvena uloga pojedinih izuzetnih ličnosti, a druga pak složenost društvenih fenomena. U fizici postupamo s predmetom daleko manje složenim da bi­smo ovaj, uz to, i dalje uprošćavali tokom eksperimenta veštač-ki, putem izolacije. Metod nije primenljiv u sociologiji, jer smo ovde suočeni s dvostrukom složenošću - onom kao posledicom

24 Karl Poper

nemogućnosti veštačke izolacije i složenošću koja se duguje či­njenici da je društveni život prirodan fenomen, koji pretposta­vlja mentalan život individue ili psihologiju koja, sa svoje stra­ne, pretstavlja biologiju, a ova ponovo herniju i fiziku. Činje­nica da je sociologija poslednja u toj hijerarhiji nauka, jasno pokazuje krajnju složenost činilaca sadržanih u društvenom životu. Čak i kad bi postojale nepromenljive društvene zako­nitosti, poput onih u fizici, ne bismo mogli da ih otkrijemo, nađemo, baš usled te složenosti. No, ako ih već ne možemo iz­naći, malo je vajde od toga što mislimo da one ipak postoje.

5. NETAČNOST PREDVIĐANJA

U raspravi ο pronaturalističkim učenjima istoricizma po-kazaćemo da je on sklon da naglasi značaj predviđanja kao jednog od zadataka nauke (U potpunosti se slažem s tim, iako ne verujem da je istorijsko predviđanje (prophecy) jedan od zadataka društvenih nauka). Istoricizam polaže da je svako društveno predviđanje izuzetno teško, ne samo usled složeno­sti društvenih struktura, već i zbog naročite složenosti koja se javlja na osnovu povezanosti predviđanja i predviđenih doga­đaja.

Ideja da predviđanje može uticati na događaje koji se predviđaju, veoma je stara. Edip, po legendi, ubija svog oca, kojeg dotad nikada nije video, a bila je to posledica predska-zanja koje je uticalo, upravo, da ga otac napusti. Stoga pred­lažem naziv Edipov efekat za uticaj predviđanja na događaj koji se predviđa (ili, opštije, za uticaj elementa informacije na stanje na koje se informacija odnosi), bilo da taj uticaj teži da omogući događaj, bilo da nastoji da ga spreči.

B E D A I S T O R I C I Z M A 25

Istoricisti su nedavno naglasili da ova vrsta uticaja može imati mesta u društvenim naukama, što bi, pak, moglo da uveća poteškoću tačnog predviđanja, dovodeći u pitanje nji­hovu objektivnost. Po njima, sledile bi apsurdne posledice iz pretpostavke da društvene nauke mogu toliko da odmaknu u razvoju, da omoguće tačno naučno predviđanje svake društve­ne činjenice ili događaja, pretpostavke koja bi mogla, dakle, biti odbačena na čisto logičkoj osnovi. Jer, bude li takav novi naučni socijalni kalendar ustanovljen i postane poznat (ne bi on dugo ostao u tajnosti, jer bi ga u načelu mogao sačiniti sva­ko), došlo bi, nema sumnje, do radnji koje bi omele njegova predviđanja. Uzmimo, recimo, da se predyida da će cena deo-nica rasti tokom tri dana, a onda padati. Nema sumnje da bi svako ko ima posla s tržištem prodavao trećeg dana, što bi uzrokovalo pad cene baš tog dana i time osujetilo predviđanje. Ukratko, ideja tačnog i detaljnog kalendara društvenih doga­đaja je u sebi protivurečna, pa bi tačna i detaljna naučna dru­štvena predviđanja bila onda nemoguća.

6. OBJEKTIVNOST IPROCENA

Naglašavajući poteškoće predviđanja u društvenim nau­kama, istoricizam, videli smo, ističe argumente zasnovane na analizi uticaja predviđanja na događaje koji se predviđaju. Uticaj koji bi po istoricizmu mogao katkad da ima znatne re­perkusije i na onoga koji predviđa. Slična rasuđivanja nalaze mesta čak i u fizici, gde se svako posmatranje zasniva na raz-meni energije između posmatrača i posmatranog, što, pak, dovodi do nepouzdanosti, obično zanemarljive, predviđanja u fizici, izražene „principom neodređenosti". Može se uzeti da se ova duguje interakciji između posmatranog predmeta i

26 Karl Poper

subjekta koji posmatra, jer oba pripadaju istom fizičkom sve­tu akcije i reakcije. Kao što je Bor istakao, i u drugim nauka-ma imamo analogije sa ovom u fizici, a posebno u biologiji i psihologiji. No, činjenica da naučnik i njegov predmet pripa­daju istom svetu, nije nigde od veće važnosti nego u društve­nim naukama, gde dovodi (kao što je pokazano) do nepou­zdanosti predviđanja, što je katkad od velikog praktičnog zna­čaja.

Mi smo u društvenim naukama suočeni s punom i slože­nom interakcijom između posmatrača i onog što se posmatra, između subjekta i objekta. Svest da se javljaju stremljenja ko­ja bi mogla da uslove budući događaj i, štaviše, da samo pred­viđanje može da utiče na predviđene događaje, po svoj prilici se odražava na sadržaj predviđanja. Sto može biti takve priro­de da ozbiljno poremeti objektivnost predviđanja, kao i druge rezultate istraživanja u društvenim naukama.

Predviđanje je društveni događaj koji može da utiče na druge takve događaje, pa onda i na onaj koji se predviđa. Sto može, videli smo, da ubrza tok događaja, ili, pak, lako je vide-ti, da utiče na njegov razvoj u drugim pravcima. A u jednom krajnjem slučaju, čak i da uzrokuje događaj koji se predviđa: naime, ovaj se ne bi ni pojavio da nije bio predviđen. Kao i da, suprotno, samo predviđanje dolazećeg događaja može da do­vede do njegovog osujećivanja (pa, može se reći, da uzdržava­jući se, bilo namerno ili slučajno od predviđanja, sociolog čini da se događaj pojavi, javljajući se tako kao uzrok njegovog na­stanka). Jasno je da bi bilo i mnogo međuslučajeva, između dva pola, dok bi sami činovi predviđanja nečega, ili, pak, uzdr­žavanja od toga, mogli imati sve vrste posledica.

Jasno je da sociolozi moraju postati blagovremeno svesni tih mogućnosti. Sociolog može, na primer, da predvidi nešto, znajući da će samo predviđanje da uslovi da se to i dogodi, ili, može da poriče da treba očekivati neki događaj i time ga spreČiti.

B E D A I S T O R I C I Z M A 27

U oba slučaja, pak, on bi poštovao načelo za koje se čini da obezbeđuje naučnu objektivnost: govoriti istinu i ništa drugo do istinu. No, iako je rekao istinu, ne možemo kazati i da je sačuvao naučnu objektivnost: naime, predviđajući (ono što će da donesu budući događaji) može da utiče na njih u pravcu koji bi sam lično voleo.

istoricista, moguće, dopušta da je ta slika u nečemu še-matska, no on insistira na tome da ova jasno ističe nešto što nalazimo u gotovo svim poglavljima društvenih nauka. Inter­akcija između stavova naučnika i društvenog života gotovo bez izuzetka stvara situacije u kojima ne samo da uviđamo istinitost takvih stavova, već i njihov stvarni uticaj na buduće događaje. Sociolog, dakako, nastoji da iznađe istinu, no, isto­vremeno ne prestaje da utiče na društvo. Sama činjenica, pak, da nejgovi stavovi imaju uticaja razara njihovu objektivnost.

Dosad smo uzimali da sociolog nastoji da otkrije istinu i samo istinu, iako bi istoricista istakao da stanje koje smo opi­sali ukazuje na teškoće naše pretpostavke. Jer, tamo gde pri-strasnost i interesi imaju uticaja na sadržaj teorija i predviđa­nja, krajnje sumnjivo je da sklonosti mogu biti najavljene i izbeg-nute. Ne smemo, dakle, biti iznenađeni nađemo li da je malo stvari u društvenim naukama koje liče na ono objektivno i ide­alno traženje istine koje susrećemo u fizici. Moramo očekiva­ti onoliko stremljenja u društvenim naukama koliko ih je mo­guće naći u društvenom životu, kao i onoliko stanovišta koli­ko ima i interesa. Može se postaviti pitanje da li taj istoricistič-ki argument ne vodi onom krajnjem obliku relativizma, po kome su i objektivnost i ideal istine neprimenljivi u društve­nim naukama, gde jedino politički uspeh može da ima odluču­jući značaj.

Da bi se to ilustrovalo, istoricista ističe da kad postoji iz-vesna težnja - inherentna nekom periodu društvenog razvoja, može se očekivati da ćemo naći i sociološke teorije koje utiču

28 Karl Poper

na taj razvoj. Stoga, socijalna nauka može da odigra ulogu ba­bice, koja pomaže da na svet dođu novi društveni periodi, ali i da, jednako, u službi konzervativnih interesa, posluži uspo­ravanju pripadnih društvenih promena. Gledište koje bi moglo da sugeriše mogućnost analize i objašnjenje razlika između raz­ličitih socioloških učenja i škola, pozivanjem bilo na njihovu povezanost sa interesima koji pretežu u određenom periodu istorije (pristup katkad nazivan „istorizmom", koji, pak, ne bi trebalo mešati sa onim što ja označavam kao „istoricizam"), bilo na njihov odnos sa političkim, ekonomskim ili klasnim in­teresima (pristup ponekad nazivan „sociologija saznanja").

7. HOLIZAM

Većina istoricista veruje da postoji mnogo dublji razlog tome što fizički metodi nisu primenljivi na društvene nauke. Tako ističu da sociologija, poput „bioloških" nauka, to jest, onih koje se bave živim bićima, ne treba da postupa na atomi-stički, već na (onaj koji sada nazivamo) „holistički" način, bu­dući da se predmet sociologije, a to su društvene grupe, ne sme ni na koji način uzmati kao prost agregat različitih osoba. Društvena grupa je nešto više od proste sume svojih članova, kao i više od proste sume uzajamnih odnosa koji postoje u bi­lo kom momentu medu bilo kojim čalnovima. To se lako uoča­va več u slučaju grupe sačinjene od tri člana. Naime, grupa koju su osnovali A i B, bila bi različita po karakteru od one sa­stavljene od D i C. A to i imamo u vidu kada kažemo da gru­pa ima svoju istoriju, kao i da struktura grupe zavisi pretežno od njene istorije (videti i tačku 3, ο „novini"). Grupa može la­

ko da očuva svoj karakter neokrnjen, bude li izgubila neki od manje važnih članova, kao što je shvatljivo da može da zadrži

B E D A I S T O R I C I Z M A 29

dosta od svog izvornog karaktera, čak i da svi njeni izvorni članovi budu zamenjeni drugima. No, isti članovi koji sada či­ne grupu, mogli bi da grade umnogome drugačiju grupu, da nisu ušli u prvu grupu jedan po jedan, već da su radije stvorili novu grupu. Ličnosti članova mogu uveliko da utiču na istori-ju i sastav grupe, ali ta činjenica ne sprečava grupu da ima vla­stitu istoriju i poseduje sopstvenu strukturu, kao i da snažno utiče na ličnosti svojih članova.

Sve društvene grupe imaju vlastitu tradiciju, sopstvene institucije, kao i vlastite obrede. Istoricizam smatra da je nu­žno proučiti istoriju grupe, njene tradicije i institucije, želimo li da razumemo i možda predvidimo njen budući razvoj.

Holistički karakter koji imaju društvene grupe, činjenica da se one nikad u celosti ne objašnjavaju prostim zbirom svo­jih članova, baca svetlost na istoricističko razlikovanje novine u fizici, koja uključuje tek nove kombinacije, ili novi raspored elemenata i činilaca koji nisu po sebi novi i novine u društve­nom životu, kao stvarne i nesvodljive na prostu novinu raspo­reda. Jer ako, uopšte uzev, društvene strukture ne mogu biti objašnjene kombinacijom svojih delova ili članova, jasno je da bi bilo nemoguće objasniti nove društvene strukture na osnovu ovog metoda.

S druge strane, po istoricizmu, fizičke srtukture mogu da se objasne tek kao „konstelacije" ili prosta suma delova, za­jedno sa geometrijskom konfiguracijom koju imaju. Uzmimo, kao primer, solarni sistem. Iako može biti zanimljivo prouča­vanje njegove istorije, što može da baci svetlost na njegovo sa­dašnje stanje, mi znamo da je, na neki način, to stanje nezavi­sno od istorije sistema. Struktura sistema, buduća kretanja i razvoj, u celosti su određeni sadašnjom konstalacijom njenih članova. Budu li dati relativno položaji, mase, kinetička ener­gija članova u istom trenutku, njihova buduća kretanja bila bi sva u potpunosti određena. Ne bi bila potrebna dodatna sa-

30 Karl Poper

znanja - poput, koja je planeta najstarija, ili pak koja je od njih uneta u sistem spolja; istorija strukture, iako može biti za­nimljiva, ničim ne doprinosi našem razumevanju njenog pona­šanja, njenog mehanizma ili budućeg razvoja. Jasno je da se, u tom pogledu, fizička struktura umnogome razlikuje od dru­štvene strukture; dok ova poslednja ne može biti shvaćena, ni­ti se njena budućnost može predvideti, bez brižljivog prouča­vanja istorije, čak i kad bismo potpuno poznavali njenu tre­nutnu „konstelaciju".

Ovakva razmatranja snažno sugerišu da postoji uska po­vezanost između istoricizma i tzv. biološke ili organske teorije društvenih struktura - one koja društvene grupe tumači na osnovu analogije sa živim organizmom. Zaista, uzima se da je holizam karakterističan za biološke fenomene, uopšte, kao što se i holistički pristup smatra nezaobilaznim pri razmatranju uticaja istorije različitih organizama na njihovo ponašanje. Ho­listički argumenti istoricizma su, dakle, kadri da istaknu slič­nost između društvenih grupa i organizma, iako oni time ne vode nužno do prihvatanja biološke teorije društvenih struktu­ra. Slično ovome, dobro poznata teorija postojanja duha grupe, kao nosioca tradicije, iako ona sama nije nužno deo istoricistič-kog argumenta, usko je povezana sa holističkim učenjem.

8. INTUITIVNO RAZUMEVANJE

Dosad smo se bavili karakterističnim osobenostima dru­štvenog života, poput novine, složenosti, organicizma, holi-zma, kao i načina na koji se njegova istorija deli na periode; aspekti koji, saglasno istoricizmu, čine da izvesni tipični meto­di u fizici ne budu primenljivi na društvene nauke. Stoga se smatra da je u društvenim naukama neophodan jedan u većoj

B E D A I S T O R I C I Z M A 31

meri istorijski metod. Deo antinaturalističkog gledišta istorici­zma pokušaj je intuitivnog shvatanja istorije različitih društve­nih grupa, stanovište katkad unapređeno do metodološkog učenja, sasvim usko povezanog sa istoricizmom, iako ne i nu­žno sadržanog u njemu.

Po tom učenju, metod koji odgovara društvenim nauka­ma, suprotno od onog u prirodnim, počiva na unutrašnjem razumevanju društvenih fenomena. Obično se pak u vezi s tim ističu sledeće suprotnosti: fizika teži kauzalnom objašnjenu, a sociologija pak razumevanju cilja i smisla. Dok se u fizici do­gađaji objašnjavaju strogo i kvantitativno pomoću matematič­kih formula, sociologija nastoji da istorijski razvoj objasni više u kvalitativnim terminima, recimo, onim konfliktnih stremlje­nja i ciljeva, terminima „nacionalnog karaktera" ili, pak, „du­ha vremena". Stoga fizika operiše sa induktivnim generalizaci­jama, dok sociologija to čini jedino pomoću simpatičke imagi­nacije. To je i razlog što se u fizici dolazi do opštevažećih zako­nitosti, do objašnjenja pojedinačnih događaja, nađenih prime-ra takvih zakonitosti, pri čemu se sociologija mora zadovoljiti intuitivnim razumevanjem pojedinačnih događaja, kao i uloge koju oni imaju u posebnim situacijama, u okviru određenih borbi interesa, stremljenja i sudbina.

Predlažem razlikovanje tri različite varijante učenja ο in­

tuitivnom razumevanju. Prema prvoj, društveni događaj biva shvaćen onda kada bude protumačen u terminima sila koje su ga sazdale, odnosno, budu poznati pojedinci i grupe koji su uzeli učešće u njemu, njihovi ciljevi i interesi, kao i moć pomoću koje vladaju. Pri tom se uzimaju postupci pojedinaca i grupa ukoliko su u skladu oni sa ciljevima, naime, služe li njihovoj stvarnoj, ili barem zamišljenoj koristi. A onda bi sociološki metod bila zamišljena rekonstrukcija bilo racionalnih, bilo iracionalnih postupaka, upravljenih ka izvesnom cilju.

32 Karl Poper

Druga varijanta odlazi dalje. Ona dopušta da je analiza nužna, posebno kada je reč ο razumevanju individualnih akci­

ja ili grupnih aktivnosti. No, ona smatra da je neophodno vi­

še za razumevanje društvenog života. Želimo li da shvatimo smisao društvenog događaja, recimo, neke političke akcije, ne bi bilo dovoljno razumeti ga teleološki, u smislu kako je na­stao i zašto. Pre i posle svega, moramo da shvatimo smisao koji ima, kao i značaj njegove pojave. Sta se ovde podrazume-va pod „smislom" i „značajem"? Sa one tačke gledišta koju sam izneo kao drugu varijantu, odgovor bi glasio: društveni događaj ne samo da vrši izvesne uticaje i ne samo da u vremenu vodi do drugih događaja, veđ sama činjenica nastanka menja situacionu vrednost mnoštva drugih događaja. To dovodi do nove situaci­je, nalažući preorijentaciju i novo tumačenje svih objekata i de-lovanja u tom pojedinačnom slučaju. Recimo, da bismo razu-meli događaj, poput formiranja nove armije u nekoj zemlji, nu­žno je analizirati namere, interese itd. No, ne možemo u celosti da razumemo smisao i značaj ovog čina, bez analize situacione vrednosti koju on ima. Na primer, vojne snage neke zemlje ko­je su dotad bile potpuno dovoljne za zaštitu, mogu postati ovog puta sasvim neodgovarajuće. Ukratko, čitava društvena situaci­ja može da se promeni, pre nego što bilo koja činjenična prome-na nastupi - fizička ili psihološka - jer se situacija može izmeniti daleko pre no što bi promenu uočio bilo ko. Dakle, da bismo razumeli društveni život, moramo otići dalje od proste faktičke analize uzroka i posledica u smislu motiva, interesa i reakcija na njih: svaki događaj treba razumeti kao takav koji igra određenu ulogu u okviru celine. Događaj dobija značaj po uticaju na ce-linu, pa biva delimično i određen celinom.

Treća varijanta intuitivnog razumevanja ide čak i dalje, uz dopuštanje svega što je sadržano u drugoj varijanti. Po njoj, da bi se shvatio smisao ili značaj društvenog događaja, potrebno je više od analize njegovog nastanka, posledica i situacione

B E D A I S T O R I C I Z M A 33

vrednosti. A prvenstveno, valja analizirati istorijske tendenci­je i stremljenja (poput jačanja ili slabljenja izvesnih stremljenja i moći) kao objektivne, koje preovlađuju u dotičnom periodu, kao i ulogu događaja ο kome je reč u istorijskom procesu, to­kom kojeg se takve tendencije ispoljavaju. Na primer, potpu­no razumevanje Drajfusove afere nalaže, pre svega, analizu njenog nastanka, posledicu i situacione vrednosti, uvid u či­njenicu da je ona uzrok sukoba dva istorijska stremljenja u razvoju francuske republike - demokratskog i autokratskog, progresivnog i reakcionarnog.

Ova treća varijanta metoda intuitivnog razumevanja, ko­ja stavlja naglasak na istorijske tendencije ili stremljenja, do­nosi u izvesnoj meri primenu zaključka po analogiji, s jednog istorijskog perioda na drugi. Jer, iako u celosti dopušta da se istorijski periodi suštinski razlikuju, kao i da se nijedan doga­đaj ne može u celosti ponoviti, u izvesnom drugom periodu razvoja, ona dopušta da analogna stremljenja mogu preovla-đivati u različitim periodima veoma udaljenim jedan od dru­gog. Takve sličnosti i analogije imaju mesta, recimo, u slučaju Grčke, pre Aleksandra Makedonskog i južne Nemačke, pre Bizmarka. Metod intuitivnog razumevanja nalaže procenu smisla izvesnih događaja, na način njihovog upoređivanja sa sličnim događajima u ranijim periodima, što bi nam pomoglo u predviđanju novih događaja - nikad ne zaboravljajući, pritom, da valja neizostavno uzeti u obzir neizbežne razlike između dva perioda.

Vidimo, dakle, da metod pogodan za razumevanje smisla društvenih događaja mora ići daleko iza kauzalnih objašnje­nja. Po karakteru on mora biti holistički, određujući ulogu do­gađaja u okviru složene strukture, ili celina koja obuhvata ne samo savremene delove već i uzajamne etape (stage) jednog vremenskog razvoja. To može da objasni zašto treća varijanta in­tuitivnog razumevanja počiva na analogiji između organizma

34 Karl Poper

i grupe i zašto operiše sa idejama poput onih ο „duhu {spirit) vre­

mena", izvoru i činiocu istorijskih stremljenja i tendencija, koje igraju tako važnu ulogu u određivanju smisla društvenih događaja.

No, metod intuitivnog razumevanja nije samo svojstven holističkim idejama. On se veoma dobro slaže i sa istoricistič-kim naglašavanjem novine, budući da se novina ne može uzročno ili racionalno objasniti, već jedino da se intuitivno obuhvati. Staviše, u raspravi ο pronaturalističkim učenjima istoricizma, naćićemo da postoji uska povezanost između njih i naše „treće varijante" metoda intuitivnog razumevanja, uz njegovo naglašavanje istorijskih stremljenja ili „tendencija" (videti, npr. tačku 16).

9. KVANTITATIVNI METODI

Među protivnostima i kontrastima koji se uobičajeno is­tiču u vezi s doktrinom intuitivnog razumevanja, istoricisti če­sto iznose sledeće. U fizici, kažu, događaje objašnjavamo pou­zdano i tačno u kvantitativnim terminima, a pomoću matema­tičkih formula. S druge strane, sociologija nastoji da razume istorijski razvoj više u kvalitativnim terminima, na primer, u onim suprostavljenih stremljenja i ciljeva.

Argument protiv primenljivosti kvantitativnih i matema­tičkih metoda nije svojstven tek istoricistima. Zaista, te metode katkad odbacuju pisci strogih antiistoricističkih gledišta. No, neki od najubedljivijih argumenata protiv kvantitativnih i ma­tematičkih metoda, veoma dobro opisuju stanovište koje ja na­zivam istoricističkim, a oni će biti ovde, upravo, raspravljeni.

Imamo li u vidu protivljenje upotrebi kvantitativnih i matematičkih metoda u sociologiji, izvesna značajna primed-ba mogla bi se odmah navesti: to je gledalište, čini se, protivno

B E D A I S T O R I C I Z M A 35

činjenici da se kvantitativni i matematički metodi već uspešno koriste u pojedinim naukama ο društvu. Kako bi, u svetlu to­

ga, mogla biti poricana mogućnost njihovog korišćenja? Protiv primedbe, koja ide u prilog kvantitativnih i mate­

matičkih metoda, istoricistički način mišljenja ističe neke za njega karakteristične argumente.

Istoricista može reći da se sasvim slaže s primedbama, ali da ime ogromne razlike između statističkih metoda u dru­štvenim naukama i kvantitativno-matematičkih metoda u fi­zici. Društvene nauke ne poznaju ništa što bi moglo biti upo-ređeno sa matematički formulisanim zakonima ο uzrocima u fizici.

Uzmimo, na primer, zakon u fizici po kome u slučaju sve-tlosti bilo koje talasne dužine - ukoliko je otvor kroz koji pro­lazi sunčev zrak manji, utoliko je veći ugao skretanja zraka. Zakon čija bi, u stvari, šema bila: „pri datim uslovima, ako veličina A varira na neki način, tada i veličina Β varira na iz-

vestan predvidljiv način". Drugim recima, zakon izražava za­visnost jedne merljive veličine od druge, dok bi način na koji jedan kvantitet zavisi od drugog, bio izražen u tačnim kvanti­tativnim terminima. Fizici je pošlo za rukom da izrazi sve za­kone u tom obliku. Da bi se to ostvarilo, prvi njen zadatak bio je da prevede sve fizičke kvalitete u kvantitativne termine. Na primer, trebalo je smeniti kvalitativan opis izvesne vrste svetlo-sti - recimo, zelenožute - putem kvantitativnog opisa: kao svetlosti određene talasne dužine i izvesne jačine. Jasno je pak da je postupak kvantitativnog predstavljanja fizičkih kvaliteta nužan preduslov kvantitativne formulacije zakona ο uzrocima u fizici. To nam pomaže da objasnimo zašto se nešto dogodi­

lo; recimo, pošavši od zakona koji govori ο odnosu širine otvora i ugla skretanja zraka, možemo izneti uzročno obja­šnjenje povećanja ugla njegovog skretanja, u zavisnosti od smanjenja otvora kroz koji on prolazi.

36 Karl Poper

Po mišljenju istoricista, uzročno objašnjenje bi trebalo takođe primeniti i u društvenim naukama. Moguće je ovde, recimo, objasniti imperijalizam u terminima industrijske eks­panzije. No, već je odatle odmah vidljivo koliko je uzaludan svaki pokušaj objašnjenja društvenih zakona u kvantitativnim terminima. Jer, pošavši od formulacije poput „težnja ka terito­rijalnoj ekspanziji se povećava sa porastom industrijalizacije" (formulacija koja je, doduše, shvatljiva iako, verovatno, nije i istiniti opis činjenica), veoma brzo ćemo naći da nam nedosta­je bilo koji metod merenja težnje ka ekspanziji, kao i porasta industrijalizacije.

Da bismo sumirali istoricističke argumente usmerene protiv kvantitativno-matematičkih metoda, možemo reći da je zadatak sociologa da pruže uzročno objašnjenje promena do kojih je došlo tokom istorije, putem takvih društvenih činjeni­ca kao što su, recimo, države, ili ekonomski sistemi, ili oblici vladavine. Pošto nema načina da u kvantitativnim terminima budu izraženi kvaliteti ovih činjenica, ne mogu biti ni formu-lisani bilo kakvi kvantitativni zakoni. Dakle, zakoni uzročno-sti u društvenim naukama, ako ih uopšte i ima, morali bi da budu različiti po karakteru od zakona fizike, budući da su pre kvantitativni i matematički. Ako sociološki zakoni određuju stepen nečega, oni to čine jedino u nejasnim terminima i, u najboljem slučaju, omogućuju veoma grubu procenu.

Čini se da kvaliteti, fizički ili pak oni koji to nisu, mogu biti ocenjeni jedino putem intuicije. Stoga argumenti koje smo obrazlagali mogu ići u prilog metoda intuitivnog razumevanja.

B E D A I S T O R I C I Z M A 37

10. ESENCIJALIZAM NASUPROT NOMINALIZMU

Isticanje kvalitativnog karaktera društvenih događaja dovodi do problema statusa reči koje označavaju kvalitete, ili do takozvanog problema univerzalija, kao jednog od najstari­jih i najznačajnijih filosofskih problema.

Problem oko kojeg se vodila ogorčena borba tokom sred­njeg veka, vodi poreklo od Platonove i Aristotelove filosofije. Obično se tumači on kao čisto metafizički problem, no poput većine njih, može biti preformulisan u problem naučnog meto­da. Zabavićemo se ovde jedino njegovom metodološkom stra­nom, uz kratak pregled metafizičkih rešenja - kao uvod.

Svaka nauka koristi pojmove {terms) koje nazivamo uni­verzalnim, kao što su „energija", „brzina", „ugljenik", „beli-na", „evolucija", „pravda", „država", „čovečanstvo". Oni se razlikuju od takozvanih singularnih ili individualnih pojmova, poput „Aleksandar Veliki", „Halejeva kometa", „Prvi svetski rat". Termini {terms), poput ovih, su osobena imena, javljaju­ći se nekako kao nalepnice, uslovno pripisane pojedinačnim stvarima koje označavaju.

Ο prirodi univerzalnih pojmova vodena je duga, katkad žestoka i ostrašćena rasprava između dve strane. Jedni su smatrali da se univerzalije razlikuju od osobenih imena, isklju­čivo po tome što se odnose na članove nekog skupa, ili klase pojedinačnih stvari, a ne na neku pojedinačnu stvar. Recimo, univerzalan pojam „beo", bio bi za pristalice ovoga pravca ništa drugo do etiketa prilepljena skupu različitih stvari - pa­huljica snega, čaršava, labudova. To je učenje nominalizma. Ono se protivi učenju tradicionalno ozančavanom kao „realizam", što je pomalo pogrešna oznaka, što se vidi i iz činjenice da je „re­alistička" teorija bila nazivana i „idealističkom". Stoga predla­žem da se ova antinominalistička teorija preimenuje u „esenci-jalizam". Esencijalisti poriču da mi prvo sabiramo pojedinačne

38» Karl Poper

stvari, da bismo im prilepili potom oznaku „belo"; pre, kažu, mi nazivamo pojedinačnu belu stvar belom, na osnovu izve-snog suštinskog svojstva koje ona deli sa drugim belim stvari­ma, a to je „belina". Ovo svojstvo, označeno kao opšti pojam, uzima se kao nešto što zavređuje da bude istraživano kao i sa­me pojedinačne stvari (naziv „realizam" potiče od shvatanja da univerzalni predmeti, na primer, belina, „realno" postoje van svake pojedinačne stvari, skupa ili grupe stvari). Dakle, smatra se da univerzalni pojmovi označavaju univerzalne objekte, baš kao i što pojedinačni termini označavaju pojedi­načne stvari. Ti univerzalni objekti (koje je Platon zvao „for­me" ili „ideje"), a koji se označavaju univerzalnim terminima, takođe se nazivaju suštinama {essences).

No, esencijalizam ne samo da veruje u postojanje univer-zalija (kao univerzalnih objekata), već jedanko naglašava i nji­hov značaj u nauci. Pojedinačni predmeti, ističe on, donose mnoge slučajne osobenosti, takve koje nisu ni od kakvog znača­ja za nauku. Uzmimo primer iz društvenih nauka: dok se eko­nomija bavi novcem i kreditom, ona se ne brine ο samom obli­

ku novca, novčića, novčanica ili čekova, u kome se ovi javljaju. Nužno je da nauka odbaci ono slučajno i tako se dovine do su­štine stvari. No, svaka je suština uvek u nečemu što je opšte.

Navedene primedbe ukazuju na neke metodološke impli­kacije ovog metafizičkog problema. No, metodološki aspekt ο kome upravo raspravljamo, može, u stvari, da se posmatra ne­

zavisno od metafizičkog aspekta. Mi ćemo mu pristupiti dru­gačije, na način koji zaobilazi problem postojanja univerzalija i pojedinačnih objekata, kao i njihovih razlika. Raspravljaće-mo prosto ο cilju i smislu nauke.

Školu mišljenja za koju predlažem naziv metodološki esencijalizam, osnovao je Aristotel, koji je smatrao da naučno istraživanje mora da prodre do suštine stvari, ne bi li ih objasnilo. Metodološki esencijalisti skloni su formulaciji naučnih pitanja

B E D A I S T O R I C I Z M A 39

u terminima kao što su: ,,šta je materija?", ,,šta je sila?", „šta je pravda?", verujući da zadovoljavajući odgovor na njih raz­otkriva realan ili suštinski smisao termina, pa je otuda realna ili istinita prirodna suština kojom označavaju barem nužan preduslov naučnog istraživanja, ako ne i njegov glavni zada­tak. Nasuprot tome bi metodološki nominalisti radije svoj problem izrazili u terminima poput: „kako se ponaša ovo par­če materije?" ili „kako se ono kreće u prisustvu drugih tela?". Jer, oni smatraju da je zadatak nauke samo u tome da opiše ka­ko nastaju stvari, upućujući da to treba da čini slobodnim uvođenjem novih termina, ili redefinisanjem starih, gde god je to moguće, potpuno prenebregavajući njihov .izvorni smisao. Po­što gledaju na reci tek kao na korisne elemente za opisivanje.

Većina ljudi dopušta da je metodološki nominalizam od-neo pobedu u prirodnim naukama. Fizičar ne zalazi, recimo, u suštinu atoma, ili svetlosti, već koristi ove termine sasvim slo­bodno da bi objasnio i opisao izvesna fizička posmatranja, a takođe i kao nazive određenih značajnih i složenih fizičkih struktura. Takav je slučaj i sa biologijom. Filosofi mogu da tra­že od biologa rešenje problema kao što su: „šta je život?", ili „šta je evolucija?", a katkad i biolozi mogu da osete sklonost da izađu u susret tome zahtevu. Međutim, uopšte uzev, naučna biologija se bavi drugačijim problemima, koristeći eksplikativ-ne i deskriptivne metode, veoma slične onima u fizici.

Dakle, u društvenim naukama bi metodološki naturalisti tre­balo da budu skloni nominalizmu, a antinaturalisti - esencijalizmu. Međutim, čini se da esencijalizam ovde odnosi prevagu, ne nalaze­ći čak ni iole zančajne protivnike. Otuda, dok su metodi u prirod­nim naukama u suštini nominalistički, sociološka nauka mora biti na stanovištu metodološkog esencijalizma.2 Ističe se da je zadatak

2 Up. tačku 6, gl. 3 moga dela Otvoreno društvo i njegovi neprijatelji, naročito belešku 30, kao i tačku 2, glava 11 .

40 Karl Poper

sociologije razumevanje i objašnjenje takvih socioloških datosti (en­tities), poput države, ekonomskih procesa, društvene grupe itd., kao i da to može biti učinjeno jedino zalaženjem u njihove suštine. Svaka važna sociološka datost nalaže univerzalne termine kod svog opisa, pa bi bilo beskorisno uvoditi nove termine, kao što je to bilo od koristi u prirodnim naukama. Zadatak je nauke ο dru­

štvu da opiše takve datosti jasno i valjano, to jest, da razlikuje bit­

no od nebitnog, što pak pretpostavlja poznavanje njihove suštine. Problemi poput: ,,šta je država?" i „šta je građanin?" (koje Ari­stotel smatra za osnovne u svojoj Politici), ili: „šta je kredit?", ili „u čemu je suštinska razlika između čoveka, crkve i sektaša (ili cr­kve i sekte)?", ne samo da su potpuno legitimni, već su baš ona vr­sta pitanja na koja su sociološke teorije pozvane da odogvore.

Iako se istoricisti mogu razlikovati po svom razumevanju metafizičkih problema, kao i u pogledu metodologije prirod­nih nauka, jasno je da će oni biti skloni esencijalizmu a nasu­prot nominalizmu, onda kada je reč ο metodologiji društvenih nauka. Zaista, gotovo svaki istoricista kojeg znam stoji na tom stanovištu. No, bilo bi korisno videti duguje li se to samo opštoj antinaturalističkoj tendenciji istoricizma, ili postoje na­ročiti istoricistički argumenti koji idu u prilog metodološkog esencijalizma.

Naj pre, ovde dolazi argument protiv korišćenja kvantita­tivnih metoda u društvenim naukama. Naime, isticanje kvali­tativnog karaktera društvenih događaja, kao i njihovo intui­tivno razumevanje (a ne i prosto opisivanje) ukazuje na usku povezanost sa esencijalizmom.

No, ima i drugih argumenata još tipičnijih za istoricizam, koji idu u prilog mišljenja poznatog čitaocu. (Uzgred, praktično su to argumenti koji su, po Aristotelu, doveli Platona do teo­rije suštine.)

Istoricizam naglašava važnost promene kao takve. U sva­koj promeni, ističe se ovde, postoji nešto što se menja. No, čak

B E D A I S T O R I C I Z M A 41

i da ništa ne ostane nepromenjeno, moramo biti kadri da iden­

tifikujemo ono što se promenilo, da bismo uopšte mogli da govorimo ο promeni. To lako postižemo u fizici. U mehanici su, recimo, sve promene kretanja, kao, u stvari, promene fizič­kih tela u prostoru i vremenu. No, sociologija, koja se uglav­nom bavi društvenim institucijama, suočava se s većim pote­škoćama, jer ovakve institucije nije lako identifikovati, onda kada ove pretrpe promenu.

U deskriptivnom smislu, nije moguće gledati na društve­nu instituciju pre promene, na isti način kao i posle nje, jer bi, s ove tačke gledišta, one u celosti bile različite. Naturalistički opis savremenih vladinih institucija u Britaniji, na primer, mo­gao bi da pokaže da se one potpuno razlikuju od onih koje su postojale četiri veka ranije. Ipak, možemo reći, sve dok je reč ο vladi, da je to nešto suštinski isto, čak i kad bi se ona, mogu­će, znatno izmenila. Njena funkcija u savremenom društvu je u suštini analogna onoj koju je ona imala nekada. Iako goto­vo nema osobenosti koje su ostale iste, očuvan je suštinski identitiet institucije, što čini mogućim da na nju gledamo kao na promenjeni oblik druge institucije. Ne može se, naime, go­voriti u društvenim naukama, ο promeni ili razvoju, a da se ne pretpostavi nepromenljiva suština, to jest, ne postupi saglasno metodološkom esencijalizmu.

Jasno je, naravno, da su izvesni sociološki termini, poput depresije, inflacije, deflacije itd., izvorno uvedeni na čisto no­minalistički način. No, čak i po tome, oni nisu zadržali svoj nominalistički karakter. S promenom uslova, ubrzo nalazimo da se sociolozi razilaze u tome da li su izvesni fenomeni odista inflacija, ili nisu. Bilo bi stoga nužno, zbog preciznosti, istraži­ti suštinu prirode (ili suštinski smisao) inflacije.

Dakle, može se ο svakoj društvenoj datosti kazati: „kad je reč ο njenoj suštini, da se može naći na bilo kom mestu i u bilo kom obliku, kao i da se menja, a da u suštini ne ostane

42 Karl Poper

nepromenjena, ili da se menja drugačije nego na način na ko­ji to odista čini" (Huserl). Stepen mogućih promena ne može biti a priori ograničen. Nemoguće je reći koju bi vrstu prome­na društvena datost mogla da pretrpi, a da ipak ostane ista. Jer fenomeni mogu s izvesnog stanovišta da budu suštinski različiti, a s drugog pak suštinski isti.

Na osnovu gore iznesenih istoricističkih argumenta, sledi da je prosto opisivanje društvenog razvitka nemoguće, ili, bo­lje, da sociološki opis ne može nikad biti prosto opis u nomina­lističkom smislu. A ako se sociološki opis ne može lišiti suština, teorija društvenog razvoja bila bi još manje kadra da to učini. Jer ko bi poricao da problemi poput određivanja i objašnjenja karakterističnih crta nekog društvenog perioda, pripadnih ten­zija, ili unutrašnjih stremljenja i tendencija, nužno prkose sva­kom pokušaju rešenja nominalističkim metodama?

Dakle, metodološki esencijalizam bi mogao biti zasno­van na istoricističkom argumentu, koji je jednom ranije doveo Platona do metafizičkog esencijalizma, a to je onaj heraklitov-ski argument da promena stvari izmiče svakom racionalnom opisivanju. Otuda nauka ili znanje pretpostavljaju nešto što se ne menja, već ostaje identično sa sobom, a to je, upravo, sušti­na. Istorija, kao opis promene i suština, kao ono što se tokom promene ne menja, javlja se ovde kao korelativni pojam. No, ova korelacija ima i drugu stranu: na izvestan način, suština je kadra za promenu, pa otuda i da ima istoriju. Jer ako princip stvari, koji ostaje identičan, ili nepromenjen, dok se sama stvar menja, sačinjava njenu suštinu (ideju, formu, prirodu, ili sup­stanciju); tada promene do kojih na njoj dolazi, iznose na sve-tlost dana različite strane, aspekte ili mogućnosti stvari, pa otu­da i njene suštine. Suština, dakle, može biti protumačena kao zbir, ili izvor, potencijalnosti sadržanih u stvari, dok se prome­ne (ili kretanja) mogu tumačiti kao ostvarenja ili aktuelizaci-je potencijalnosti skrivenih u suštini. (Teorija koja se duguje

B E D A I S T O R I C I Z M A 43

Aristotelu). Sledi da stvar, u smislu nepromenljive suštine, mo­že biti saznata samo putem njene promene. Želimo li recimo da utvrdimo da li je stvar sačinjena od zlata, moramo je izme-riti, ili ispitati hemijskim putem, dakle, promeniti je, pa otuda oslobotiti izvesne skrivene potencijalnosti u njoj. Isto tako, su­ština čoveka, njegova ličnost, može biti saznata iz njegove bi­ografije. Primenom ovog načela na sociologiju, dolazimo do zaključka da se suština, ili istinski karakter grupe, može ispo-ljiti i biti saznat jedino putem svoje istorije. No, ako se dru­štvene grupe mogu proučiti tek putem svoje istorije, pojmovi korišćeni pri njihovom opisivanju moraju biti istorijski. Odi­sta, sociološki pojmovi kao što su japanska, država, italijanska nacija, ili arijevska rasa, jedva da mogu biti interpretirani dru­gačije, već kao pojmovi zasnovani na proučavanju istorije. To isto važi i za društvene klase: buržoazija, na primer, može biti jedino određena putem svoje istorije, kao klasa koja je došla na vlast putem industrijske revolucije, pobedivši zemljoposed-nike, a koja se bori s proletrijatom i biva pobeđena itd.

Esencijalizam bi se mogao pravdati time što omogućava otkriće izvesnog identiteta u promenljivim stvarima, kao što i, sa svoje strane, ističe neke od najsnažnijih argumenata u pri­log učenja da društvene nauke moraju da usvoje istorijski me­tod; a to pak znači, u prilog istoricističkom učenju.

II

PRONATURALISTIČKA UČENJA ISTORICIZMA

Iako je istoricizam, u suštini, antinaturalistički, on se bez sumnje na protivi shvatanju ο postojanju nečeg zajedničkog u metodama fizičkih i društvenih nauka. To je možda stoga što istoricisti, po pravilu, usvajaju gledište (koje ja u potpunosti delim) da je sociologija, poput fizike, oblast saznanja koje je nužno teorijsko i empirijsko, po karakteru.

Kada kažemo da je teorijska disciplina, imamo u vidu da sociologija nužno objašnjava i predviđa događaje, pomoću te­orija ili univerzalnih zakona (koje nastoji da otkrije). Opisuju­ći je pak kao empirijsku disciplinu, iznosimo time da ona po­čiva na iskustvu, da su događaji koje objašnjava i predviđa opažljive činjenice, kao i da je posmatranje osnova za prihva-tanje bilo koje predložene teorije ili ζ anjeno odbijanje. Kada govorimo pak ο uspehu u fizici imamo u vidu uspešnost njenih predviđanja, dok se za uspeh u predviđanjima može reći da je ništa drugo do empirijska potvrda fizičkih zakona. No, uporediv-ši uspehe sociologije sa onima u fizici, mi uzimamo da bi, u osno­vi, uspeh u sociologiji morao biti u potvrdi njenih predviđanja.

46 Karl Poper

Otuda sledi da su pojedini metodi, poput predviđanja pomoću zakona, kao i potvrda zakona putem posmatranja, nužno za­jednički i fizici i sociologiji.

Ja se u celosti slažem s tim stanovištem, iako smatram da je to osnovna činjenica istoricizma. No, ne slažem se i s daljim izvodima na toj osnovi, kao onih brojnih ideja koje ću da opi-šem u onome što sledi. Na prvi pogled, te ideje bi mogle da iz­gledaju kao neposredne posledice opšteg pravila koje smo na­veli, no, u stvari, sadrže one druge pretpostavke, naime, anti-naturalistička učenja istoricizma i, bliže govoreći, učenje ο istorijskim zakonima ili tendencijama.

11. POREĐENJE SA ASTRONOMIJOM. DUGOROČNA PREDVIĐANJA I PREDVIĐANJA

ŠIROKIH RAZMERA 3

Na savremene istoriciste u velikoj meri je ostavio utisak uspeh Njutnove teorije, a posebno moć koju ona ima da pred­vidi položaj planeta, daleko ranije. To dokazuje, po njima, mogućnost dugoročnog predviđanja, uopšte, kao i da ona ma­štanja ο predviđanju daleke budućnosti ne izlaze izvan grani­ca nečega što može biti dosegnuto u umu. A društvene nauke bi morale da imaju baš taj najviši cilj. Ako astronomija može da predvidi pomračenje, zašto ne bi sociologija mogla da predvidi revolucije?

3 Dva prva paragrafa ove tačke uneta su ovoga puta umesto dužeg tek­sta koji je, zbog oskudice u hartiji, izostavljen 1944. god.

B E D A I S T O R I C I Z M A 47

No, ako je i potrebno da ciljamo tako visoko, kaže istori­cista, ne treba da zaboravimo da društvene nauke ne mogu da se nadaju, pa onda ni da pokušavaju da ostvare tačnost astro­nomskih predviđanja. Naime, pokazali smo (u tačkama 5 i 6) da je tačan naučni kalendar događaja, koji bi bio uporediv, re­cimo, sa Nautičkim almanahom, logički nemoguć. Čak i kad bi društvene nauke mogle da predviđaju revolucije, nijedno takvo predviđanje ne bi bilo tačno, jer bi uvek bilo neke neizvesnosti s obzirom na detalje ili pak u pogledu vremena događanja.

Dok priznaju, pa čak i naglašavaju, manjkavost društve­nih predviđanja, kad je reč ο detaljima i vremenskoj tačnosti, istoricisti tvrde da bi sam domet i važnost takvih predviđanja mogli da nadoknade ovakve nedostatke. A manjkavost potiče, uglavnom, usled složenosti društvenih događaja, njihove me­đusobne zavisnosti, kao i kvalitativnog karaktera socioloških pojmova. No, ako i društvena nauka stoga trpi zbog nejasnoća, ti joj kvalitativni pojmovi obezbeđuju u isto vreme bogatstvo i širinu značenja. Primeri takvih termina su „sudar kultura", „prosperitet", „solidarnost", „urbanizacija", „korist". Ja pred­lažem da predviđanja ovoga tipa, to jest, dugoročna predviđa­nja čija bi nejasnoća bila nadoknađivana njihovim dometom i značajem, budu nazvana predviđanja širokih razmera ili prog­noze širokih razmera. Po istoricizmu, bila bi to vrsta predviđa­nja koje sociologija mora da ostvari kao svoj cilj.

Svakako je istina da prognoze širokih razmera - dugo­ročne i široko zasnovane i, možda, pomalo nejasne - mogu za­ista biti ostvarene u nekim naukama. Tako se, u okviru astro­nomije mogu naći primeri značajnih i veoma uspešnih predvi­đanja širokih razmera. Takva su predviđanja delovanja sunče­vih pega na bazi periodičnih zakona (što je od značaja za kli­matske promene), ili predviđanja dnevnih i sezonskih prome-na u jonizaciji gornjih slojeva atmosfere (od značaja za bežične

48 Karl Poper

komunikacije). Ona liče na predviđanja pomračenja sunca po tome što i jedna i druga govore ο događajima u daljoj buduć­nosti, a razlikuju se od njih jer su najčešće prosto statistička i, u svakom slučaju, manje tačna u pogledu detalja, vremena i dru­gih osobenosti. Vidimo tako da predviđanja širokih razmera možda nisu nepraktična sama po sebi, pa ako su dugoročne prognoze uopšte ostvarljive u društvenim naukama, itekako je jasno da one mogu biti samo ono što smo opisali ovde kao prognoze širokih razmera. S druge strane, iz naših prikaza an-tinaturalističkih učenja istoricizma sledi da kratkoročna pred­viđanja u društvenim naukama nužno pate od velikih nedosta­taka. Manjak tečnosti ih se nužno tiče u visokoj meri, jer, po svojoj prirodi, one postupaju jedino s detaljima, s konkretnim osobenostima društvenog života, budući da se odnose na krat­ke periode. No, predskazivanje detalja, potpuno netačno, go­tovo je bezvredno. Dakle, ako je reč uopšte ο društvenom predviđanju, prognoze širokih razmera (koje su i dugoročne prognoze) ostaju, po istoricizmu, ne samo najprivlačnije (fascinating), već i jedine koje zavređuju da se daju.

12. POSMATRANJE KAO OSNOVA NAUKE

Neeksperimentalno posmatranje, kao osnova u nauci, u izvesnom smislu uvek je „istorijsko" po karakteru. A bio bi to slučaj i onda kada bi se radilo ο opažajnoj osnovi u astrono­

miji. Astronomske činjenice su važne po podacima dobijenim u opservatoriji - recimo da je tog i tog dana (časa, sekunde) planetu Merkur video taj i taj čovek, u nekom položaju. Ukrat­ko, tu nam se daje „spisak događaja u vremenskom sledu", ili pak hronika opažanja.

B E D A I S T O R I C I Z M A 49

Slično ovome bi i opažajna osnova sociologije mogla bi­ti zadata jedino u obliku hronike događaja, političkih ili dru­štvenih, da bi, upravo, takva hronika političkih i drugih va­žnih događaja društvenog života bila ono što se uobičajeno označava kao „istorija". Istorija pak u ovom užem smislu re­ci naziva se sociologijom.

Bilo bi smešno poricati značaj istorije u pomenutom smi­slu, kao empirijske osnove društvene nauke. No, jedan od karakterističnih zahteva istoricizma, inače, usko povezan s poricanjem primenljivosti eksperimentalnog metoda je taj da je istorija, politička i socijalna, jedan jedini empirijski izvor so­ciologije. Dakle, istoricista gleda na sociologiju kao na teorij­sku i empirijsku disciplinu, čiju empirijsku osnovu čini hronika empirijskih činjenica, a koja ima za cilj da daje prognoze, ako je moguće, one širokih razmera. Jasno, te prognoze moraju ta-kode biti istorijske po karakteru, pošto njihova provera u isku­stvu, potvrda ili odbacivanje, moraju biti ostavljene sudu isto­rije. Dakle, davanje i provera istorijskih prognoza širokih raz­mera, bio bi zadatak sociologije, onako kako ga vidi istorici­zam. Ukratko, po njemu - sociologija bi bila teorijska istorija.

13. DRUŠTVENA DINAMIKA

Ta analogija između društvene nauke i astronomije mo­že se razviti i dalje. Deo astronomije, na koji se istoricisti obič­no pozivaju, nebeska mehanika, počiva na dinamici kao teori­ji kratanja koja se pak odvijaju pod uticajem sila. Istoricisti su često isticali da bi, slično, i sociologija trebalo da bude zasno­vana na društvenoj dinamici kao teoriji društvenog kretanja, koja određuje društvene (ili istorijske) sile.

50 Karl Poper

Fizičaru je poznato da je statika tek apstrakcija od dina­mike, jer je ona teorija ο tome zašto se pod izvesnim uslovima ništa ne dešava, to jest, ne nastupa promena, što se, inače, ob­jašnjava jednakošću suprotstavljenih sila. Dinamika se pak odnosi na opšti slučaj, to jest, i na jednake i na različite sile, pa se može opisati kao teorija ο tome kako nešto nastaje. Dakle, jedino dinamika omogućava realne, univerzalno važeće zako­ne mehanike, budući da je priroda proces, promena: ona se kreće, menja i razvija - doduše, katkad samo neznatno, tako da je to teško uočljivo.

Analogija između ovakvog shvatanja dinamike i istorici-stičkog gledišta na sociologiju je očigledna, pa nema potrebe za daljim komentarom. No, istoricista bi mogao da ukaže na još dublju analogiju među njima. Mogao bi da tvrdi, na pri­mer, da je sociologija, kako je vidi istoricizam, slična dinami­ci, jer je ona pak u suštini, jedna kauzalna teorija, dok je kau­zalno objašnjenje, uopšte uzev, ο tome kako i zašto nastaju iz­

vesne stvari. U osnovi, takvo objašnjenje mora uvek da sadrži neki istorijski elemenat. Pitate li nekoga ko je slomio nogu, kako i zašto se to dogodilo, očekujete da vam on iznese istori-jat tog događaja, ali čak i na nivou teorijskog razmišljanja, a naročito na nivou teorija koje omogućavaju predviđanje, bila bi neophodna izvesna istorijska analiza uzroka događaja. Ti­pičan primer potrebe za istorijskom analizom, po istoricisti, bio bi problem porekla ili glavnog uzroka rata.

U fizici se takva analiza svodi na definiciju interaktivnih sila, to jest, na nauku dinamike, dok istoricista tvrdi da bi tre­balo tako postupiti i u sociologiji. Ova treba da analizira sile koje leže u osnovi društvenih promena i čine ljudsku istoriju. U dinamici, učimo da sile koje uzajamno deluju stvaraju nove sile, kao što i, suprotno, njihovim rastavljanjem na komponen­te uspevamo da proniknemo u najosnovnije uzroke događaja ο kojima je reč. Isto tako, istoricizam traži da bude pripisan

B E D A I S T O R I C I Z M A 51

fundamentalan značaj istorijskim silama, bilo duhovnim ili materijalnim, kao što su, na primer, religiozne ili etičke ideje, ili pak ekonomski interesi. Analizirati, raščlaniti sav taj cestar od konfliktnih tendencija i sila i spustiti se do njihovih kore-na, kao do univerzalnih pokretačkih sila i zakona društvenih promena, u tome bi, po istoricizmu, bio zadatak društvenih nauka. Jedino se na taj način može razviti neka teorijska nau­ka i na njoj zasnovati prognoze širokih razmera, a čije bi po­tvrde označavale uspeh društvene teorije.

14. ISTORIJSKI ZAKONI

Videli smo da je sociologija, za istoricististu, teorijska istorija. Njegova naučna predviđanja moraju biti zasnovana na zakonu, a pošto je reč ο istorijskim predviđanjima koja se odnose na društvene promene, ona moraju počivati na istorij­skim zakonima.

No, istovremeno i istoricisti tvrde da metod generalizaci­je ne može biti primenljiv na društvene nauke, kao i da ne tre­ba smatrati da zakonitosti društvenog života nepromenljivo važe kroz prostor i vreme, pošto je ovde obično reč samo ο ne­

kom kulturnom ili istorijskom periodu. Dakle, društveni za­

koni, ako uopšte postoje kao takvi, nužno imaju nešto druga­

čiju strukturu od uobičajenih generalizacija zasnovanih na jednoobraznostima. Istinitost društvenih zakona trebalo bi da bude „sveopšta", a to jedino znači da oni važe kroz čitavu istoriju koja obuhvata sve periode, a ne samo neke od njih. No, ne može biti društvenih zakonitosti koje bi važile izvan pojdinačnih perioda. Dakle, jedini univerzalno važeći zakoni društva moraju biti zakoni koji povezuju uzastopne periode. To moraju biti zakoni istorijskog razvoja, koji određuju prelaz

52 Karl Poper

iz jednog perioda u drugi. A to je upravo ono što istoricista ima u vidu kad kaže da su jedini istiniti zakoni u sociologiji - isto-rijski zakoni.

15. ISTORIJSKO PREDSKAZANJE NASUPROT DRUŠTVENOG INŽENJERINGA

Kao što smo primetili, ti istorijski zakoni bi (budu li otkri­veni) omogućili predviđanje čak i veoma udaljenih događaja, iako možda ne i sa samom tačnošću detalja. Stoga nas učenje da su pravi društveni zakoni istorijski zakoni (izvedeno na bazi ograničene važnosti društvenih zakonitosti) dovodi, nezavisno od svakog uticaja astronomije, do ideje ο „prognozama širokih razmera", što čini ovu ideju još konkretnijom, jer pokazuje da takve prognoze imaju karakter istorijskih proročanstava.

Tako sociologija, za istoricistu, pokušava da resi stari problem proricanja budućnosti, i ne toliko individue, koliko grupa i ljudske rase. Bila bi to nauka ο stvarima koje će doći, to jest, ο predstojećim promenama. Ako bi pokušaj političkog predviđanja naučne važnosti bio uspešan, sociologija bi se on­da pokazala kao veoma važna za političare, naročito one čija vizija ide ispred zahteva sadašnjosti, političare sa smislom za istorijsku sudbinu. Doduše, neki se istoricisti zadovoljavaju predviđanjem tek sledećih etapa ljudskog hodočašća, ali u pa­žljivim terminima. No, jedna je ideja svima zajednička, da so­ciološko istraživanje treba da doprinese uvidu u političku bu­dućnost i da bi time mogla postati glavni instrument jedne dalekovide praktične politike.

S pragmatične tačke gledišta, važnost naučnih predviđanja je dovoljno jasna, no nije uvek bilo dovoljno shvaćeno to da je u nauci moguće razlikovati dve vrste predviđanja i, sledstveno

B E D A I S T O R I C I Z M A 53

tome, dva načina praktičnog ponašanja. Možemo, recimo, predvideti (a) dolazak tajfuna, što može biti od najviše prak­tične koristi, jer bi ljudima omogućilo da se blagovremeno sklone. No, može se predvideti i (b) da bi neko sklonište mo­glo da se odupre tajfunu, mora biti izgrađeno na određeni na­čin, na primer, s betonskim pojačivačem sa severne strane.

Te se dve vrste predviđanja očigledno veoma razlikuju, iako su obe veoma značajne, jer ostvaruju vekovne snove. U jednom slučaju govori se ο događaju na čijem sprečavanju ne možemo da učinimo ništa. Zvaćemo takvo „predviđanje" predskazanje. Njihova praktična je vrednost u tome što biva­mo upozoreni na predviđeni događaj, pa se možemo pripremi­ti i sprečiti ga (moguće pomoću predviđanja druge vrste).

Suprotna ovima su predviđanja druge vrste, koja može­mo da imenujemo kao tehnološka, budući da čine osnovu in­ženjeringa. Reč je ο konstruktivnim predviđanjima, koja nas upoznaju s koracima koje treba preduzeti, da bi nešto bilo ostvareno. U većem delu fizike (gotovo u celoj, sem u astrono­miji i meteorologiji), predviđanja su takva da posmatrana s praktičnog stanovišta mogu biti opisana kao tehnološka. A razlika između ove dve vrste, otprilike se poklapa s manjim ili većim značajem uloge koju ima eksperiment, nasuprot pro­stom posmatranju. Prave eksperimentalne nauke omogućava­ju tehnološka predviđanja, dok one koje koriste neeksperi-mentalna posmatranja donose predskazanja.

Ne bih hteo da budem shvaćen kao neko ko pretposta­vlja da su sve nauke ili sva naučna predviđanja u osnovi prak­tična, da su one po svom karakteru bilo proročanske, bilo teh­nološke i ništa više. Hteo sam samo da ukazem na dve vrste predviđanja i na dve nauke koje im odgovaraju. Odabravši ter­mine „predskazujući" i „tehnološki", nema sumnje da smo upu­tili na osobenost koje ove ispoljavaju, budu li posmatrane s prag­matičkog stanovišta; mada takva upotreba termina ne znači da

54 Karl Poper

je ovo stanovište nužno superiorno u odnosu na svako drugo, niti da je naučni interes ograničen na jedno pragmatički važno predskazanje, niti pak na tehnološka predviđanja. Posmatra-mo li, recimo, astronomiju, nužno uviđamo da su njena otkri­ća pretežno teorijskog interesa, čak i onda kad nisu bez ikakve vrednosti s pragmatičkog stanovišta. No kao „predskazanja", ona su sva bliska otkrićima u meteorologiji, čiji je značaj za praktičnu delatnost sasvim očigledan.

Valja uočiti da između predskazujućeg i inženjerijskog ka­raktera nauka ne odgovara razlici između dugoročnih i kratko­ročnih predviđanja. Iako je većina inženjerijskih predviđanja kratkoročna, postoje i dugoročna tehnološka predviđanja, na primer, vek trajanja neke mašine. Potom, astronomska predska­zanja bi mogla biti bilo kratkoročna, bilo dugoročna, dok je većina meteoroloških predviđanja relativno kratkoročna.

Razlika između ta dva praktična cilja, predskazanja i in­ženjeringa, kao i analogna razlika u strukturi odgovarajućih naučnih teorija, biće protumačena kasnije kao suštinska oso-benost naše metodološke analize. Ovoga puta želim da nagla­sim da se istoricisti, dosledno svom uverenju da su sociološki eksperimenti beskorisni i nemogući, zalažu za istorijsko pred­skazanje, predskazanje društvenog, političkog i institucional­nog razvoja, a nasuprot društvenom inženjeringu, kao prak­tičnom cilju društvenih nauka. Nekim istoricistima, ideja dru­štvenog inženjeringa, planiranja i izgradnje institucija, u cilju, možda, usporavanja, kontrolisanja, planiranja ili ubrzavanja društvenih tokova, čini se da bi bila moguća. Za druge, bio bi to gotovo nemoguć poduhvat, ili takav koji previda činjenicu da političko planiranje, poput svake društvene delatnosti, mo­ra potpasti pod vladavinu viših istorijskih sila.

B E D A I S T O R I C I Z M A 55

16. TEORIJA ISTORIJSKOG RAZVOJA

Ova razmatranja odvode nas do samog središta one ar­gumentacije, za koju ja predlažem naziv „istoricizam", a što, inače, i opravdava izbor same reči. Društvena nauka nije ništa drugo do istorija, a bila bi to, upravo, teza. Ali nije ona isto-rija u tradicionalnom smislu kao prosta hronika istorijskih či­njenica. Vrsta istorije s kojom istoricisti hoće da poistovete so­ciologiju okrenuta je ne samo ka prošlosti, već i ide u buduć­nost. Ona je proučavanje delatnih sila, a prvenstveno zakona društvenog razvoja. Po tome se može opisati kao istorijska te­orija, ili teorijska istorija, pošto se i jedinstvenim opštevažećim društvenim zakonima ovde smatraju istorijski zakoni. To su nužno zakoni procesa, promene i razvoja, a ne pseudozakoni ο nečemu što je samo prividno postojano, ili zakonito. Po mi­šljenju istoricista, sociolozi su dužni da stiču ideje ο opitim tendencijama, a po kojima se vladaju društvene strukture. Sem toga, oni treba da pokušaju da shvate uzroke tog proce­

sa, kao i sile koje leže u osnovi neke promene. Na njima je da formulišu hipoteze ο opštim tendencijama razvoja društva da bi ljudi mogli da se prilagode promenama, tako što bi vršili predviđanja na osnovu tih zakona.

Istoricistički pojam sociologije može biti dalje rasvetljen pomoću razlike koju sam već načinio između dva različita vida prognoze i odgovarajućih tipova nauka. Suprotno istoricizmu, predstavimo sebi metodologiju koja bi imala za cilj tehnolo­šku društvenu nauku. Ona bi vodila do proučavanja opštih zakona društvenog života, ne bi li bile nađene sve one činjeni­ce, neophodne u radu svakog ko nastoji da reformiše društve­ne institucije. A takve činjenice nesumnjivo postoje. Mnogi poznati utopijski sistemi, na primer, nisu ostvarivi, prosto zato što u dovoljnoj meri ne uvažavaju te činjenice. Zadatak tehnolo­ške metodologije bio bi da omogući sredstva koja bi pomogla

56 Karl Poper

da izbegnu takve nerealne konstrukcije. Bila bi ona antiistori-cistička, ali ni u kom slučaju antiistorijska. Istorijsko iskustvo bi služilo kao najznačajniji izvor informacija. No, umesto da nastoji da iznađe zakone društvenog razvoja, tehnološka me­todologija cilja na otkriće različitih zakona ο granicama u ko­

jima bi bilo moguće konstruisati društvene institucije ili pak drugačije zakonitosti (mada takvi po istoricizmu ne postoje).

Kao i u vezi s kontraargumentima koje smo već razmo­trili, istoricista bi mogao da se i drugačije zapita ο mogućnosti društvene tehnologije i koristi od nje. Uzmimo, kazao bi on, da je neki socijalni inženjer izradio plan neke nove društvene strukture. Plan koji je, pretpostavimo, i praktičan i realističan, u smislu da se ne protivi poznatim činjenicama i zakonima društvenog života, uzevši čak da se oslanja na neki jednako pogodan plan društvenog preobražaja. Čak i da je to tako, istoricistički argumenti mogu da pokažu da takav plan ne za­služuje ozbiljno razmatranje. On će i dalje biti nerealističan i utopijski san. Upravo stoga što ne uzima u obzir zakone isto-rijskog razvoja. Društvene revolucije se ne pokreću racionalno i planski, već putem društvenih sila, na primer, usled sukoba interesa. Stara ideja ο moćnom filosofukralju, koji bi praktič­no ostvario neke brižljivo promišljene planove, prosto je baj­ka sačinjena u interesu zemaljske aristokratije. Demokratskim ekvivalentom ove bajke javlja se predrasuda da je moguće ubediti dovoljno ljudi dobre volje, putem racionalnih argume­nata, da se late planirane akcije. Istorija pokazuje da je društve­na realnost nešto sasvim različito. Teorijske konstrukcije, čak i najdivnije, nikad ne određuju tok istorijskog razvoja, ako i mo­gu da izvrše na njega izvestan uticaj, zajedno s drugim ne ma­nje racionalnim (ili čak iracionalnim) činiocima. Čak da se ta­kav racionalan plan ne poklapa s interesima moćnih grupa, on se nikada neće ostvariti u obliku u kome je zamišljen, uprkos činjenici da borba za njegovo ostvarenje postaje onda odluču-

B E D A I S T O R I C I Z M A 57

jući faktor istorijskog procesa. Stvaran rezultat se i te kako razlikuje od racionalnih konstrukcija, javljajući se upravo re­zultatom suparničkih sila. Staviše, ishod racionalnog planira­nja se uvek pokazuje kao nestabilna struktura, budući da je društveni inženjering, ma kako se dičio svojim realizmom i na-učnošću, osuđen da bude tek utopijski san.

Sve do sada, nastavlja istoricista, argumentacija je bila upravljena protiv praktične mogućnosti društvenog inženje­ringa, koja se oslanja na izvesnu teorijsku društvenu nauku, a ne protiv ideje ο samoj nauci kao takvoj. Ona se lako, među­tim, može proširiti i na dokaz nemogućnosti svake teorijske društvene nauke tehnološkog tipa. Videli smo da je praktični inženjering nužno osuđen na neuspeh, usled mnogih značajnih socioloških činjenica i zakona. No to ne znači samo da je ta­kav poduhvat lišen svake praktične vrednosti, već i da je isto-rijski pogrešan, jer zanemaruje jedino važne društvene zako­ne, zakone razvoja. „Nauci" na kojoj je on navodno zasno­van, nužno su izmakli takođe ti zakoni, jer inače ne bi nikada služila kao osnova ovakvih nerealističkih konstrukcija. Svaka društvena nauka koja ne podučava tome da je racionalna dru­štvena konstrukcija nemoguća, u celosti je šlepa za najznačaj­nije činjenice društvenog života i nužno mora da zanemari je­dine društvene zakone od stvarne važnosti i istinskog značaja. Stoga i društvene nauke koje nastoje da pruže osnovu za dru­štveni inženjering, ne mogu biti istinit opis društvenih činjeni­ca. One su nemoguće same po sebi.

Istoricista će reći da pored ove osnovne kritike, postoji drugi razlog da tehnološke sociologije budu odbačene. Na pri­mer, zanemaruju one aspekte društvenog razvoja, poput mo­gućnosti novina. Ideja mogućnosti racionalne konstrukcije no­vih društvenih struktura, na naučnoj osnovi, nalaže da je novi društveni period moguće sazdati približno na način kao što je i planiran. No ako je plan zasnovan na nauci koja pokriva

58 Karl Poper

društvene činjenice, on ne može da objasni suštinski nove oso-benosti, već jedino novinu drugačijeg rasporeda delova (vide-ti tačku 3). Međutim, znamo da će novi period imati svoju vlastitu suštinsku novinu, a taj argument mora da učini svako detaljno planiranje uzaludnim, a svaku na njoj zasnovanu na­uku neistinitom.

Ova istoricistička razmatranja jednako se odnose na sve društvene nauke, uključujući i ekonomiju. Stoga ekonomija ne može da omogući nikakvu valjanu informaciju u vezi s dru­štvenom reformom. Jedino pseudoekonomija može nastojati da pruži osnovu za racionalno ekonomsko planiranje. Prava ekonomska nauka može samo da pomogne otkriće pokretač­kih sila ekonomskog razvoja, tokom različitih istorijskih peri­oda. Može nam pomoći da sagledamo obrise budućih perioda, ali ne i da razvijamo i ostvarimo nikakav detaljan plan za bilo koji novi period. A ono što važi za druge društvene nauke, mora biti tačno i za ekonomiju. Njen konačan cilj može biti samo „otkriće ekonomskih zakonitosti kretanja ljudskog dru­štva" (Marks).

17. INTERPRETACIJA NASUPROT PLANIRANJA

Istoricističko gledište na društveni razvitak ne povlači fa-talizam, niti vodi u neaktivnost, već sasvim suprotno, mnogi istoricisti ispoljavaju izričitu sklonost ka aktivizmu (uporediti tačku 1). Istoricizam i te kako priznaje da su naše želje i misli, snovi i rasuđivanje, strahovanja i znanje, interesi i energija upravo sile društvenog razvoja. On ne podučava tome da ni­šta nije moguće ostvariti, već samo upozorava da se niti snovi, niti ono što bi smislio vaš um, nikada ne ostvaruje po planu. Samo planovi koji pogoduju opštem toku istorije mogu biti

B E D A I S T O R I C I Z M A 59

efikasni. Sada možemo tačno videti koju vrstu aktivnosti isto-ricisti smatraju razumnom. A to su one koje pogoduju, ili idu na ruku, pripadnim promenama. Na naučnoj prognozi je mo­guće zasnovati tek jednu razumsku delatnost koja nam je do­stupna, a to je društveno akušerstvo.

Iako nikakva naučna teorija, kao takva, ne može nepo­sredno da podstakne aktivnosti (a može samo da odvrati od njih, kao nerealnih), ona može posredno da ohrabri one koji osećaju da treba nešto da učine. Istoricizam upravo omoguća­va takav vid ohrabrenja, određujući čak ljudskom umu naro­čitu ulogu. Jer je samo naučno mišljenje, samo istoricistička društvena nauka kadra da ukaže na pravac koji svaka razum­na aktivnost mora da prihvati, da bi se poklopila s pravcem pripadnih promena.

Tako istorijsko predskazanje kao i interpretacije istorije moraju biti osnova svakog promišljenog i realističnog društve­nog delovanja. Saglasno tome, interpretacija istorije mora bi­ti središnji zadatak istoricističkog promišljanja. Sva promišlja­nja i aktivnosti istoricista okrenuta su ka interpretaciji prošlo­sti, u cilju predviđanja budućnosti.

Da li istoricizam može da pruži nadu i ohrabrenje onima koji hoće da vide jedan bolji svet? Samo istoricista koji stoji na optimističkom gledištu u pogledu društvenog razvoja, veruju-ći da je on suštinski „dobar", „racionalan", u smislu da vodi boljem i još razumnijem stanju, mogao bi da ponudi takvu na­du. No, takvo gledište se svodi na verovanje u društvena poli­tička čuda, budući da ljudskom umu poriče moć sazdavanja razumnijeg sveta. Doduše, neki uticajni istoricistički pisci op­timistički su predviđali dolazak carstva slobode, u kome bi ljudska dela bilo moguće racionalno planirati. Učeći da prelaz iz carstva nužnosti, u kome čovečanstvo sada obitava, u car­stvo slobode i uma, ne može biti ostvareno putem uma, već -

60 Karl Poper

čudnovato - putem surove nužnosti, slepih i neumoljivih za­kona istorijskih razvoja

Onome ko se zalaže za to da um treba da ima veći uticaj na društveni život, istoricista bi savetovao da prouči i inter­pretira istoriju, ne bi li razotkrio zakone njenog razvoja. Poka­že li takvo tumačenje da su promene koje odgovaraju njihovim željama pripadne, tada je želja razumna, budući da se slaže s naučnim predviđanjem. Ako se pak pripadan razvoj odvija u drugom pravcu, tada se želja da svet bude učinjen umnijim, po­kazuje savršeno nerazumnom, a tada je to za istoricistu utopij­ski san. Aktivizam se može pravdati samo u tom slučaju kada se vlada po unutrašnjim promenama i kada im podilazi.

Već sam pokazao da naturalistički metod, po istoricizmu, nalaže određenu sociološku teoriju, prema kojoj se društvo značajno, niti razvija, niti menja. Tako vidimo, da istoricistički metod nalaže neobično sličnu sociološku teoriju, prema kojoj se društvo nužno menja, no prolazeći unapred određene nepro-menljive etape, koje nastupaju neumoljivom nužnošću.

„Kad društvo bude otkrilo prirodan zakon svoga razvit­ka, ne može ono da preskoči prirodne etape razvoja, ni da ih ukine u svetu prostim potezom pera. No dosta toga može da učini, naime, da prekrati i olakša porođajne muke." Ove reči, koje pripadaju Marksu 4 , izvrsno formulišu suštinu istoricistič-kog stanovišta. Iako on ne podučava niti neaktivnosti, niti fa-talizmu, istoricizam ističe jalovost pokušaja izmene toka unu­trašnjih promena, a reč je ο osobitoj raznovrsnosti fatalizma, s obzirom na istorijske tendencije, da tako kažemo. „Aktivistič-ki" slogan: „Filosofi su samo različito tumačili svet, no stvar je u tome da se on izmeni 5, može biti veoma privlačan za istori-

4 Predgovor Kapitalu. 5 Tvrđenje koje takode pripada Marksu (Teze ο Fojerbahu); vid. kraj

tačke 1, više.

B E D A I S T O R I C I Z M A 61

ciste (koji bi našli da „svet" ovde označava ljudsko društvo u razvoju), pošto stavljam naglasak na promenu. Ali protivure-či najvažnijim učenjima istoricizma. Jer kao što sada vidimo, moguće je kazati: „istoricista može samo da tumači društveni razvoj i pomaže mu na različite načine, no, smatra on, niko ni­je u stanju da ga promeni".

18. ZAKLJUČCI, ANALIZE

Može izgledati da moje poslednje formulacije odudaraju od iskazanog obećanja da jasno i ubedljivo istaknem istorici-stičko stanovište, pre no što budem pristupio njegovoj kritici. Jer one nastoje da pokažu da se sklonost nekih istoricista ka optimizmu, ili aktivizmu ne slaže sa ishodom same istoricistič-ke analize. Tako se istoricizmu može prebaciti nekonzistent-nost. A može se primetiti da nije časno dopustiti i kritiku i iro­niju u izlaganju.

Ne mislim da bi takva jedna primedba bila opravdana. Samo optimisti i aktivisti prvenstveno, a potom i istoricisti, mogu da shvate svoje primedbe kao neprijateljske (biće mno­gih koji rasuđuju tako: oni koje je izvorno privukao istorici­zam, zbog njegove sklonosti ka aktivizmu). No za one koji su prvenstveno istoricisti, moje bi primedbe trebalo da budu ne kritika njihovih učenja, već jedino pokušaj da ova bude pove­zana sa optimizmom, ili aktivizmom.

Nisu, dakle, svi oblici aktivizma kritikovani kao nesagla-sni sa istoricizmom, slažem se, već samo neki od onih najek­stremnijih. U poređenju s naturalističkim metodom, čisti isto­ricista ističe da istoricizam podstiče aktivizam, pošto naglaša­va promenu, proces, kretanje; no, svakako ne podržava on sle-po ove vrste aktivnosti kao razumske; s naučne tačke gledišta,

62 Karl Poper

mnoge moguće aktivnosti su nerealističke i njihov je neuspeh moguće predvideti putem nauke. U tome je, kaže on, razlog što i drugi istoricisti nalažu ograničenja na ono što, inače, do­puštaju kao korisnu delatnost, kao i zbog čega bi isticanje ovih ograničenja bilo nužno za svaku jasnu analizu istorici­zma. Mogao bi on da tvrdi da dva Marksova citata (iz pret­hodne tačke) ne protivreče jedan drugome, već da se dopunju­ju, da iako drugi (i docniji), sam po sebi bi mogao izgledati ne­znatno „aktivistički", njegove prave granice donosi prvi citat; i da ako drugi privlači superradikalne aktiviste i navodi ih da prihvate istoricizam, tada bi prvi trebalo da ih poduči pripad-nim granicama svake aktivnosti, čak i da usled toga izgubi nji­hove simpatije.

Stoga mi se čini da moje izlaganje nije nečasno, već da prosto pročišćava teren u vezi s aktivizmom. Slično, ne mislim da druga moja primedba u prethodnoj tački, naime, da se isto-ricistički optimizam oslanja na veru (pošto se umu poriče moć sazdavanja boljeg sveta) treba da se smatra neprijateljskom prema istoricizmu. Može ona da izgleda neprijateljska onima koji su, pre svega, optimisti, ili racionalisti. No, dosledni isto­ricista videće u toj analizi i jedino korisno upozorenje protiv romantičkog i utopijskog karaktera kako optimizma, tako i pesimizma, u njihovom uobičajenom obliku, jednako kao i ra­cionalizma. On će insistirati na tome da pravi naučni istorici­zam mora biti nezavisan od takvih elemenata, te da se posto­jećim zakonima razvoja treba prosto potčiniti, upravo kao što se podvrgavamo zakonu gravitacije.

Iistoricista može da ode i dalje, dodajući da najrazumni­je stanovište koje se može usvojiti je prilagoditi sistem predno­sti tako da on odgovara pripadnim promenama. U tom sluča­ju, prispevamo do forme optimizma koji se može pravdati, po­što bi svaka promena onda bila nužno promena ka boljemu, ako se prosuđuje u okviru istog sistema vrednosti.

B E D A I S T O R I C I Z M A 63

Neki istoricisti su odista podržavali ideje ovog vida, ko­je su čak razvili u prilično koherentnu (neobično popularnu) moralnu teoriju: moralno dobro je ono što je moralno progresiv­no, to jest, ono što je ispred svog vremena i odgovara standar­dima ponašanja koji će biti usvojeni u periodu koji će doći.

Ova istoricistička moralna teorija, koja bi se mogla na­zvati „moralnim modernizmom", ili „moralnim futurizmom" (njima odgovara estetički modernizam, ili estetički futurizam), i te kako se slaže sa antikonzervativnim karakterom istorici­zma; nju je moguće smatrati i kao odgovor na neka pitanja ο vrednostima (videti tačku 6: „Objektivnost i procena"), štavi-še, na nju se može gledati kao na naznaku da je istoricizam -koji je ovde ozbiljno istražen, samo kao ličenje ο metodu ­

mogao biti proširen i razvijen u celovit filosofski sistem. Dru­

gačije govoreći, potpuno je verovatno da je istoricistički me-tod mogao da ponikne kao deo opšte filosofske interpretacije sveta. Jer ne može biti sumnje, da su s gledišta istorije, iako ne i logike, metodologije obično nusprodukti filosofskih gledišta. Moja je namera da istražim istoricističke filosofije na drugom mestu. 6 Ovde ću samo da kritikujem metodološka učenja isto-ricista, koja smo upravo izneli.

6 Posle toga, objavljena je knjiga Otvoreno društvo i njegovi neprijatelji (London 1945; pregledano izdanje, Prinston 1950, London 1952, 1957; četvr­to izdanje, London 1961). Ovde sam posebno upućivao na 22 . glavu knjige, pod naslovom „Moralna teorija istoricizma".

III

KRITIKA ANTINATURALISTIČKIH UČENJA

19. PRAKTIČNI CILJEVI OVE KRITIKE

Da li je pravi motiv naučnog istraživanja želja za saznanjem, to jest, čisto teorijski, ili tek „isprazna znatiželja", odnosno, da li bi nauku trebalo shvatiti kao instrument rešavanja prak­tičnih problema, do kojih se dolazi u borbi za život, pitanje je koje ne mora da bude rešeno ovde. Može se dopustiti da bra­nioci prava „čistog", ili fundamentalnog istraživanja, zaslužu­ju svaku podršku u borbi protiv uskog, no nažalost, jednog gledišta u modi, da je naučno istraživanje opravdano samo u slučaju ako se pokaže uspešnim ulogom.7 No, čak i pomalo eks­tremno gledište (čemu sam lično sklon) po kome je nauka naj­značajnija upravo kao najveći poduhvat duha koji je čovek, uopšte, upoznao, može se spojiti s priznanjem značaja praktič­nih problema i praktičnih provera u cilju napretka nauke, bilo

7 To je staro pitanje. Čak i Platon katkad napada „čisto" istraživanje. U njegovu odbranu, vid. Τ. H. Haksli: Nauka i kultura (1882), s. 19 i dalje i M. Polanji: Economica, N. S., tom VIII (1941), s. 428 i dr. (A osim tamo navedenih dela, videti i Vehlen: Mesto nauke u savremenoj civilizaciji, s. 7 i dr.)

66 Karl Poper

praktične ili čiste, jer je praksa vredna za naučnu spekulaciju, budući i mamuza i uzda. Ne treba usvojiti pragmatizam da bi se ocenio Kantov slogan: „Povlađivati svakom kapricu, znati­želji i dopustiti da istraživačka strast bude ograničena tek gra­nicama naših sposobnosti, u tome se sastoji pohlepa duha ko­ji pogoduje učenosti. No, upravo mudrost ima zasluge za iz­bor između bezbrojnih problema koji se javljaju, a čije bi reša-vanje bilo od značaja za čovečanstvo." 8

Jasno je da se to može primeniti na biološke, a možda i u većoj meri na društvene nauke. Pasterova reforma bioloških nauka izvršena je pod uticajem duboko praktičnih problema (delimično industrijskih i poljoprivrednih). Dok društveno is­traživanje u naše vreme ima praktičan značaj koji prevazilazi istraživanja ο raku. Kao što govori profesor Hajek: „Ekonom­

ska analiza nije nikada bila proizvod odvojene intelektualne znatiželje u vezi sa zašto socijalnim fenomenima, već izraz hit­ne potrebe za rekonstrukcijom sveta podstiče duboko nezado­voljstvo" 9, a neke od društvenih nauka, sem ekonomskih, ko­je još nisu stale na to stanovište, besplodnošću svojih rezulta­ta i dokazuju kako je hitna potreba za praktičnim prodorom njihovih spekulacija.

Jednako jasna je i potreba za stimulišućim delovanjem praktičnih problema, onda kada ispitujemo metode naučnog istraživanja, a naročito metode uopštavajućih, ili teorijskih so­cioloških nauka, za koje se ovde zanimamo. Najplodotvorni­je rasprave ο metodu uvek su nadahnute praktičnim problemi­ma na koje istraživač nailazi, a gotovo sve rasprave ο metodu ko­

je nisu tako inspirisane, odlikuju se atmosferom isprazne sup­

tilnosti, što je doprinelo da metodologija bude diskreditovana

8 Kant: Snovi duha vidovnjaka, deo II, gl. III (Werke, izd. E. Cassirer, tom II, s. 385).

9 Vid. Economica, tom XIII (1933), s. 122.

B E D A I S T O R I C I Z M A 67

kod istraživača - praktičara. Trebalo bi shvatiti da metodolo­ške debate praktičnog karaktera nisu samo korisne, već i nu­žne. Razvijajući i usavršavajući metod kao samu nauku, mi se učimo tek na pokušaju i pogrešci, i potrebne su nam kritike drugih da bismo iznašli sopstvene greške, a ta kritika je veoma važna, jer uvođenje novih metoda može da dovede do suštin­ske i revolucionarne promene. Sve bi to moglo da se ilustruje primerima, poput uvođenja matematičkih metoda u ekonomi­ju, ili tzv. „subjektivnih", odnosno „psiholoških" metoda u te­oriju vrednosti. Nešto skoriji primer bi bio kombinacija meto­da ovih teorija sa statističkim metodama („analiza potrošnje"). Ova poslednja metodološka revolucija bilaje delimično rezul­tat produženih i duboko kritičkih rasprava, činjenica iz koje pristalica metoda može svakako da stekne ohrabrenja.

Novi sledbenici istoricizma koji se nadaju da putem isto-ricističkih metoda mogu da pretvore društvene nauke u sna­žan instrument u rukama političara, zastupnici su takvog praktičnog pristupa proučavanju i društvenih nauka i njiho­vog metoda. A to priznanje praktičnog zadatka društvenih na­uka pruža osnovu istoricistima i pojedinim oponentima. I ja sam spreman da zauzmem vlastito stanovište na toj zajednič­koj osnovi, ne bih li kritikovao istoricizam kao oskudan me­tod, koji nema moć da dođe do rezultata koje obećava.

20. TEHNOLOŠKI PRISTUP SOCIOLOGIJI

Iako je moj predmet ovde istoricizam, kao učenje ο me­

todu s kojim se slažem, a ne ο metodama koji su po meni uspešni, a koje preporučujem da budu razvijani i dalje i save-snije; bilo bi korisno, najpre, razmotriti ukratko uspešne meto­de, ne bih li čitaocu otkrio svoju sklonost i rasvetlio stanovište

68 Karl Poper

na kome počiva moja kritika. Pogodnosti radi, nazvaću ove metode fragmentarna tehnologija (peacemeal tecnology).

Pojam „društvene tehnologije" (i više od toga, „socijal­nog inženjeringa" 1 0, koji ćemo uvesti u sledećem poglavlju), može izazvati podozrenje i odvratiti one koje podseća na „društvene planove" kolektivnih planera, ili, možda, tehno­krata. Ja shvatam opasnost od toga i dodajem reč „fragmen­taran", kako radi uklanjanja nepoželjnih asocijacija, tako i da bih izrazio ubedenje da „fragmentarno krpljenje" (kao što se ponekad naziva) zajedno s kritičkom analizom, osnovni je put ka praktičnim rezultatima, kako u prirodnim, tako i u dru­štvenim naukama. Društvene nauke su se nemalo razvile kroz kritiku predloga društvenog poboljšavanja, ili, tačnije, putem pokušaja da bude razjašnjeno da li je, ili nije, neko pojedinač­no ekonomsko ili političko delovanje kadro da proizvede oče­kivan, ili poželjan rezultat 1 1. Taj pristup, koji se može, zaista, nazvati klasičnim, ono je što ja imam u vidu kad se pozivam na tehnološki pristup u socijalnim naukama, ili na „fragmen­tarnu društvenu tehnologiju".

Tehnološki problemi u oblasti društvene nauke mogu da budu „privatni", ili pak „javni" po karakteru. Prvoj grupi, na primer, pripadaju ispitivanja tehnika upravljanja u oblasti po­slovanja, ili efekti poboljšanja uslova rada na njegov rezultat. Drugoj grupi pripadaju israživanja učinaka reforme zatvora, ili opšteg zdravstvenog osiguranja, ili stabilizacije cena putem sudova, ili uvođenje novih carinskih pravila itd., na, recimo, ujednačavanje prihoda. Ovde spadaju i neka neodložna prak­tična pitanja kao što su mogućnost kontrole trgovačkih obrta, ili pitanje da li se centralizovano „planiranje", u smislu državnog

1 0 U prilog ovog termina, up. bei. 16, niže. 1 1 Vid. F. A. fon Hajek: Economica XIII (1933), s. 123: „ ... ekonomija se

uglavnom razvijala na način istraživanja i odbacivanja utopijskih projekata ..."

B E D A I S T O R I C I Z M A 69

upravljanja proizvodnjom, slaže sa stvarnom demokratskom kontrolom administracije, ili pak pitanje izvoza demokratije u Srednju Aziju itd.

Ovo naglašavanje praktičnog tehnološkog pristupa, ne znači da bi bilo koji od teorijskih problema, koji nastaju pri analizi praktičnih problema, trebalo isključiti. Naprotiv, jedna od mojih osnovnih teza je da se tehnološki pristup može poka­zati plodnim kod primena na čisto teorijske probleme. No, sem što nam pomaže da se reši osnovni zadatak izbora problema, tehnološki pristup uslovljava disciplinu naših spekulativnih sklonosti (koje su naročito na polju čiste sociologije, sklone da nas uvedu u metafiziku), pošto nas primorava da naše teorije potčinimo određenim standardima, kao što su jasnoća i prak­tična proverljivost. Moja pozicija, s obzirom na tehnološki pristup^ sastoji se u tome što bi sociologija (a, možda, i sve društvene nauke, uopšte), trebalo da traži ne „svog Njutna, ili Darvina" 1 2 , već, radije, svog Galileja, ili svog Pastera.

I ova, kao i prethodno pozivanje na analogiju s metoda­ma društvenih i prirodnih nauka, kadra su da izazovu jedna­ko protivljenja, kao i izbor pojma „društvena tehnologija" (uprkos značajnog preciziranja pomoću reči „fragmentaran"). Stoga mogu da kažem da u celosti priznajem značaj borbe protiv dogmatskog naturalizma, ili „scientizma" (reči profeso­ra Hajeka). Ne shvatam, međutim, zbog čega ne bismo mogli da koristimo analogiju, sve dok je ona plodonosna, čak i da priznajemo da je veoma zloupotrebljavana i pogrešno preno­šena na nekim mestima. Sem toga, jedva da možemo da izne­semo jači argument protiv tih dogmatskih naturalista, od

1 2 Vid. M. Ginzberg u Human Affairs (izd. R. B. Katel i drugi), s. 180. Mora se uzeti, međutim, da uspeh matematičke ekonomije pokazuje da je ba­rem je-dna nauka prošla kroz njutnovsku revoluciju.

70 Karl Poper

onog koji pokazuje da su neki od metoda koje ovi napadaju u suštini isti kao i metode prirodnih nauka.

Prvi prigovor tehnološkom pristupu je u tome da nalaže izvestan „aktivistički" odnos ka društvenom poretku (videti tačku 1) i da je, dakle, kadar da nas upozori protiv antiinter-venističke, ili „pasivističke" tačke gledišta; da, naime, ako ni­smo zadovoljni s postojećim društvenim uslovima, to je stoga što ne shvatamo kako oni deluju i zašto aktivno učešće samo pogoršava stvari. Moram ovde priznati da je svakako ne mali simptom za „to pasivističko" gledište, kao i da je politika uni­verzalnog antiintervencionizma neodrživa - čak i na čisto lo­gičkoj osnovi, pošto su njene pristalice primorane da preporu­čuju političku intervenciju u cilju odvraćanja od nje. Ipak, teh­nološki pristup kao takav je neutralan po tom pitanju (kao što doista treba da bude) i nije ni na koji način nesaglasan sa inter-vencionizmom. Baš nasuprot, mislim da antiintervencionizam nalaže tehnološki pristup. Jer, tvrditi da intervencionizam čini položaj stvari gorim, znači govoriti da izvesni politički postup­ci ne izazivaju neke političke učinke, to jest, neželjene učinke, dok je jedan od najkarakterističnijih zadataka svake tehnologi­je da ukaže na ono što se ne može postići.

Na ovome se valja zadržati podrobnije. Kao što sam po­kazao ranije 1 3, svaki se prirodni zakon može izraziti tvrđenjem da se ta i ta stvar ne može dogoditi, to jest, pomoću iskaza u vidu poslovice: „Vodu u rešetu ne možeš nositi." Recimo, za­kon ο očuvanju energije moguće je izraziti na sledeći način: „Ne može se načiniti večno pokretljiva mašina", a zakon entro­pije: „Ne može se konstruisati mašina sto posto efikasna". Ta­kva formulacija prirodnih nauka čini njihovu tehnološku va-

1 3 Videti moju Logiku naučnog otkrića (1959), tačka 15 (Negirani egzi­stencijalni stavovi). Teorija može biti upoređena sa Dž. S. Mil : Logika, knj. V, gl. V, tač. 2.

B E D A I S T O R I C I Z M A 71

žnost očiglednom, pa se može stoga nazvati „tehnološkom formom"' prirodnog zakona. Posmatramo li sada antiinterven-cionizam u toj svetlosti, odmah uviđamo da ga je moguće ka­ko valja izraziti iskazom: „Ne možete ostvariti takve i takve rezultate", ili, možda: „Ne možete postići takve i takve cilje­ve, bez posledice takvih i takvih pratećih efekata." No, to po­kazuje da se antiintervencionizam može nazvati tipično tehno­loškim učenjem.

Naravno, nije ona sama u sferi socijalnih nauka. Suprot­no, značaj naše analize u je tome da on skreće pažnju na fun­damentalnu sličnost između prirodnih i društvenih nauka. Imam u vidu postojanje socioloških zakona ili hipoteza, ana­lognih zakonima ili hipotezama prirodnih nauka. A pošto se često dovodilo pod sumnju 1 4 postojanje takvih zakona ili hi­poteza (različitih od tzv. „istorijskih zakona"), navešću, upra­vo, nekoliko primera. „Ne mogu se uvesti carinske stope na po­ljoprivredne proizvode i u isto vreme snižavati životni stan­dard. Ne možete u industrijskom društvu organizovati grupe za pritisak na potrošače, onako efikasno kao što možete da organizujete izvesne grupe za pritisak na proizvođače." „U društvu sa centralizovanim planiranjem, nije moguć sistem ce-na koji ispunjava zahteve za konkurentskim cenama." „Puna zaposlenost bez inflacije nije moguća." Može se navesti i gru­pa primera iz oblasti politike: „Političku reformu nije moguće sprovesti bez posledica, nepoželjnih s tačke gledišta postavlje­nih ciljeva od strane reformatora (dakle, tražite ih)." „Nemo­guće je sprovesti političku reformu, bez jačanja opozicionih si­la, otprilike, proporcionalno značaju same reforme" (to je teh­nološka posledica stava: „Postoje uvek interesi, koji naginju

Vid., na primer, Μ. R. Koen: Um i priroda, s. 356 i dr. Izgleda da pri-

meri u tekstu pobijaju to posebno antinaturalističko gledište.

72 Karl Poper

stanju status quo"). „Nemoguće je uspešno izvesti revuluciju, a da se ne izazove reakcija." Ovim primerima možemo doda­ti još dva, a moguće ih je nazvati: „Platonov zakon revolucije" (iz VIII knjige Države) i „zakon korupcije lorda Aktona", ka­ko sledi. „Revolucija neće biti uspešna ako upravljačka klasa ne bude oslabljena unutrašnjim razdorom, ili porazom u ra­tu." „Ne može se čoveku dati vlast nad drugim ljudima, a da ovaj ne dode u iskušenje da je zloupotrebi - iskušenje koje je utoliko veće, ukoliko bi on imao veću vlast, a čemu je malo njih kadro da se odupre." 1 5 Ovde se ništa ne pretpostavlja ο snazi očiglednosti dostupnih hipoteza, čija formulacija nesum­njivo ostavlja mesta za poboljšavanje. To su prosto primeri vr­ste tvrđenja koje fragmentarna tehnologija može da pokuša da raspravi i dokaže.

5 Sličnu formulaciju tog „zakona korupcije" razmotrio je C. J. Fridrih u svojoj zanimljivoj i delom tehnološkoj knjizi: Ustavna vlada i politika (1937). On kaže ο tom zakonu da „nijedna prirodna nauka ne bi mogla da se pohvali nijednom 'hipotezom' koja bi bila od jednakog značaja" (s. 7). Ne sumnjam u njegov značaj; no, mislim da se može naći nebrojivo mnogo zakona jednake važnosti u prirodnim naukama, budemo li ih samo tražili među onim najbanalnijim, a ne i najapstraktnijim. (Uzmimo zakone kao što su: „ljudi ne mogu živeti bez hrane", ili „kičmenjaci su dvopolne životinje"). Profe­sor Fridrih insistira na antinaturalističkoj tezi, po kojoj „društvenim naukama ne kori­sti primena metoda prirodnih nauka u njima" (nav. d., s. 4). No, s druge strane, on po­kušava da zasnuje teoriju politike na brojnim hipotezama, ο čijem karakteru sledeći na­vodi mogu da pruže izvesnu ideju (nav. d. s. 14 i dr.): „I sklad i sukob su žive sile koje ra­đaju moć"; zajedno one određuju „intenzitet političke situacije, a pošto je „taj intenzi­tet određen apsolutnim iznosom bilo sklada, bilo sukoba, bilo i jednog i drugog, možda je najbolje predstaviti ga dijagonalom paralelograma nad ove dve sile. U tom slučaju, njegova brojna vrednost bila bi jednaka kvadratnom korenu zbira kvadrata numeričkih vrednosti sklada i sukoba." Ova^pokušaj primene Pitagorine teoreme na „paralelogram sila" (ne kaže nam se zašto bi on morao biti pravougli), a koje su suviše neodređene da bi bile merljive, čini se da je primer ne antinaturalizma, već, upravo, onog tipa natura-lizma, ili „scientizma", za koji dopuštam da „društvenim naukama ne koristi". Može se uočiti da su ove „hipoteze" jedva izrazive u tehnološkom obliku, dok, na primer, „za­kon korupcije", čiji je značaj s pravom istakao Fridrih, može to biti.

Sto se tiče istorijske osnove „scientističkog" gledišta, po kome se problemi poli­tičke teorije mogu izraziti u terminima „paralelograma sila", videti moju knjigu Otvo­reno društvo i njegovi neprijatelji (pregledano izdanje) bei. 2, glava 7.

B E D A I S T O R I C I Z M A 73

21 . FRAGMENTARAN INŽENJERING NASUPROT UTOPIJSKOM

Uprkos asocijacija povezanih s pojmom „inženjering", podložnim primedbama 1 6 , koristiću reči „fragmentaran dru­štveni inženjering" da bih opisao praktičnu primenu rezultata fragmentarne tehnologije. Ovaj pojam je koristan, jer se javlja potreba za terminom koji bi označavao društvene delatnosti, privatne ili javne, koje radi ostvarenja ovog ili onog cilja, sa-vesno koriste sve dostupno tehnološko znanje 1 7 . Fragmentar­ni društveni inženjering sličan je fizičkom inženjeringu, po to­me što uzima da ciljevi izlaze iz domena tehnologije. (Sve što tehnologija može da kaže ο ciljevima jeste da li su oni saglasni jedan s drugim i da li ih je moguće ostvariti.) Ο tome se ona razlikuje od istoricizma, koji drži da su ciljevi ljudske delatno­

sti uslovljeni istorijskim silama, pa, na taj način potpadaju pod njega.

Baš kao što je osnovni zadatak fizičkog inženjera kon­strukcija, usavršavanje i održavanje mašina, zadatak socijalnog inženjera sastoji se u projektovanju i rekonstrukciji socijalnih institucija, kako i u upravljanju postojećim. Termin „socijalna

1 6 Protiv korišćenja termina „društveni inženjering" (social engineering) - u smislu „fragmentaran" - (piecemeal) F. fon Hajek primećuje da je tipična osobenost in­ženjera da poseduje sve neophodno znanje u samo jednoj glavi, dok je karakteristično za sve istinske probleme društva da nužno koriste znanje koje ne može biti tako sabra­no. (Videti Hajek: Kolektivno ekonomsko planiranje, 1935, s. 210). Slažem se da je ta činjenica od suštinskog značaja, kao i da se ona može formulisati kao psihološka hipo­teza: „Ne može se, u autoritetu koji planira, sakupiti znanje neophodno radi zadovolje­nja ličnih potreba, ili korišćenja posebnih umeća i veština." (Slična bi se hipoteza ticala nemogućnosti centralizacije inicijative, u vezi sa sličnim zadacima). Korišćenje termina „društveni inženjering" može se, dakle, braniti isticanjem da inženjer mora da koristi tehnološko znanje, sadržano u hipotezama koje ga upućuju na granice njegove inicijati­ve, jednako kao i njegovog sopstvenog znanja. Videti, takođe i bei. (49), niže.

1 7 Sadržavajući, ako je to moguće „znanje ο granicama samog saznanja", na šta je i ukazano u prethodnoj belešci.

74 Karl Poper

institucija" koristi se ovde u veoma širokom smislu koji uklju­čuje organizaciju kako privatniog, tako i javnog karaktera. Koristićemo ga kod popisivanja sfere preduzetništva, bilo da je reč ο najmanjoj prodavnici, ili pak po osiguravajućem dru­štvu, a slično je i kod opisa škole, „vaspitnog sistema", polici­je, crkve ili suda. Fragmentarni tehnolog ili inženjer priznaje da je samo manjina društvenih ustanova svesno projektovana, dok su sve ostale tek izrasle iz rezultata spontanih ljudskih postupaka.1* No ma kako snažno impresioniran tom važnom činjenicom, tehnolog ili inženjer će gledati na njih s „funkci­onalne", ili „instrumentalne" tačke gledišta 1 9. On će u njima videti sredstva radi ostvarenja određenih ciljeva, ili takvih da ih je moguće okrenuti u službi ovih ciljeva, to jest, radije kao mašine, a ne kao organizme. To ne znači da on previđa bitne razlike izlmeđu institucija i fizičkih instrumenata. Suprotno, tehnolog proučava razlike jednako kao i sličnosti, iznoseći do-bijene rezltate u obliku hipoteza. Zaista, nije teško iskazati hi­poteze ο ustanovama u tehnološkoj formi, što se vidi iz slede­

ćeg primera: „Ne mogu se konstruisati pouzdane institucije, to jest, takve čije funkcionisanje ne zavisi u velikoj meri od upošljenih lica; u najboljem slučaju, ustanove mogu da umanje

Ta dva gledišta - da društvene institucije bivaju ili „projektovane" (designed), ili da prosto „izrastaju" (grow) - odgovaraju onim „teoretičarima"društvenog ugovo­ra" i njihovim kritičarima, na primer, Hjumu. No, Hjum ne odbacuje „funkcionalno", ili „instrumentalno" gledište na društvene institucije, jer kaže da ljudi ne bi mogli da de-luju bez njih. To bi stanovište moglo biti razvijeno sve do darvinističkog objašnjenja in­strumentalnog karaktera neprojektovanih institucija (kao što je jezik): ako ne služe ne­kim interesima, nemaju nikakvu šansu da prežive. Po ovom učenju, neprojektovane dru­štvene institucije mogu se javiti kao spontane (unintended) posledice racionalnih postu­paka: kao što može biti građen put, bez posebne namere onih koji nalaze kao pogodno korišćenje već postojećeg puta (Dekartova primedba). Ipak, treba istaći da je psihološki pristup sasvim nezavisan od svih pitanja ο „poreklu".

1 9 Ο „funkcionalnom" pristupu, vid. B. Malinovski, na primer: Antropologija kao osnova nauke ο društvu, u Human Affaires (izd. Katel, posebno s. 206 i dr. i 239 i dr.).

B E D A I S T O R I C I Z M A 75

nepouzdanost ličnog elementa, pomažući onima koji rade za ciljeve zbog kojih su one same i projektovane, a od čije lične ini­cijative i znanja umnogome zavisi uspeh. (Ustanove su kao tvrđa­ve; moraju biti dobro projektovane i valjano opsluživane.)" 2 0

Tipičan pristup fragmentarnog inženjera sastoji se u sle-dećem: čak i ako on možda gaji neke ideale koji se tiču društva „kao celine" - npr. njegovog blagostanja - on ne veruje u re­formu društva kao celine. Ma koji bili njegovi ciljevi, on na­stoji da ih dosegne putem malih popravki i prerada, ako i mo­gu biti stalno poboljšavane. Njegovi ciljevi mogu biti najrazli-čitiji, npr. gomilanje bogatstva ili moći, odnosno zaštita izve­snih „prava" individua i grupa itd. Na taj način, javni ili poli­tički socijalni inženjering može imati najrazličitije tendencije, kako totalitarne tako i liberalne. (Primer dalekosežnih liberal­nih programa fragmentarnih reformi dao je W. Lipman, pod naslovom „Agenda liberalizma". 2 1 Fragmentarni inženjer, slič­no Sokratu, zna kako malo zna. On zna da možemo da učimo samo na sopstvenim greškama. Saglasno tome, on će graditi svoj put, korak po korak, pažljivo uporedujući očekivane rezultate sa postignutim i uvek motriti na neželjene, ali nezaobilazne posledi-ce koje donosi svaka reforma. On će izbegavati da preduzme

2 0 Primer koji pokazuje da je efikasnost institucionalnih „mašina" ograničena, a da njihovo funkcionisanje zavisi od samog osoblja, može se, možda, uporediti s ter-modinamičkim principima, poput zakona ο očuvanju energije (u obliku koji isključuje mogućnost postojanja večno-pokretljive mašine). Kao takav može biti suprotstavljen drugim „scientističkim" pokušajima, da upotrebimo analogiju između fizičkog pojma energije i nekih socioloških pojmova, kao što je pojam vlasti (power); vid. na primer, de-lo Bertranda Rasela: Power (1938), s. 10 i d., gde je načinjen scijentistički pokušaj ovo­ga tipa. Ne mislim da Raselova glavna teza - da se, naime, različiti „oblici vlasti", po­put bogatstva, propagande, gole sile, mogu katkad da „pretvore" jedan u drugi - može biti izražena u tehnološkom obliku.

2 1 W. Lipman: Dobro društvo (1937), gl. XI, s. 203 i dr. Videti i W.H. Hütt: Plan for reconstruction (1943).

76 Karl Poper

reforme takve složenosti i dometa, da bude nemoguće da se shvati gde je uzrok, a gde posledica i sazna šta on u stvari radi.

Takvo „fragmentarno krpljenje" ne slaže se s političkim temperamentom mnogih „aktivista", a njihov program koji je takođe bio opisan kao program „društvenog inženjeringa", mo­guće je nazvati „holističkim", ili „utopijskim inženjeringom".

Holistički, ili utopijski društveni inženjering, za razliku od fragmentarnog društvenog inženjeringa, nikada nema „pri­vatan" karakter, već uvek „javan". On ima za cilj da „čitavo društvo" reformiše saaglasno određenom planu ili šemi; da „zauzme ključne pozicije" 2 2 i proširi „vlast države ... sve dok država ne postane gotovo identična s društvom" 2 3 , kao što ci­lja i da s tih ključnih pozicija kontroliše istorijske sile koje ob­likuju budući razvitak društva; bilo usporavajući ovaj razvitak, bilo predviđajući njegov tok i porilagođavajući društvo njemu.

Može se, možda, upitati da li se fundamentalno različitim javljaju ovde opisani fragmentaran i holistički pristup, uzevši da nikakve granice nismo postavili fragmentarnom pristupu. Kao što i ovde shvatamo taj pristup, na primer, ustavna refo-ma potpada pod njega; niti ću da isključim mogućnost da bi niz fragmentarnih reformi mogao da bude nadahnut jednim opštim stremljenjem, npr. ka većem ujednačavanju dohodaka. Na taj način, fragmentarni metodi mogu da dovedu do izme-na onoga što se obično naziva „klasnom strukturom društva"; ima li onda ikakve razlike, može da se upita, između ovih am­bicioznijih vrsta fragmentarnog i holističkog inženjeringa, ili

2 2 Izraz koji često koristi K. Manhajm u delu Čovek i društvo u doba rekon­strukcije; vid. njegov Index i npr. s. 269, 295, 320,381. Knjiga donosi najpodrobnije iz­laganje za koje znam jednog holističkog i istoricističkog programa i stoga je upravo i iz­dvajam da bih je kritikovao.

2 3 Videti Manhajm, ibid., s. 337. Navod koji je opširnije iznesen u tački 23, gde je i kritikovan. (Vid. bei. 2 na str. 79, niže).

B E D A I S T O R I C I Z M A 77

utopijskog pristupa? Pitanje koje će biti još umesnije, uzmemo li da kad pokuša da proceni verovatne posledice ove ili one re­forme, fragmentarni tehnolog mora da učini sve što je u njego­voj moći da prooceni učinke svake mere na celinu društva.

Odgovarajući na ovo pitanje, neću da pokušavam da po­vlačim tačnu liniju razdvajanja između dva metoda, već ću na­stojati da obrazložim različitu tačku gledišta s koje holistički fragmentarani tehnolozi gledaju na zadatak reforme društva. Holisti odbacuju fragmentaran pristup, smatrajući ga suviše umerenim; odbacivanje koje se, međutim, ne slaže baš sasvim s njihovom praksom, jer u praksi oni uvek zapadaju u poma­lo slučajnu i neveštu, mada ambicioznu i odlučnu primenu ne­čega što je u suštini fragmentaran metod, lišen predostrožno-sti i samokritike. Razlog je taj što se u praksi holistički metod pokazuje nemogućim; ukoliko su veće holističke promene, utoliko su veće njihove nenamerne i umnogome neočekivane posledice, koje primoravaju holističkog inženjera da se okrene pogodnosti fragmentarne improvizacije. Naime, taj način je karakterističniji za centralizovano, ili kolektivističko planira­nje, nego za umereniju i obazriviju fragmentarnu intervenciju; a to stalno navodi utopijskog inženjera da čini nešto što nije nameravao da čini, to jest, do poznatog fenomena neplanskog planiranja. Na taj način, u praksi, razlika između utopijskog i fragmentarnog inženjeringa pokazuje se kao razlika ne samo u razmeri ili polju delovanja, koliko u obazrivosti i spremno­sti na neočekivana iznenađenja. Moglo bi se takođe reći da se u praksi ta dva metoda razlikuju i u drugim aspektima, a ne samo po razmeri i oblasti delovanja - suprotno od onog što očekujemo uporedimo li oba učenja koja se odnose na meto­de svojstvene društvenoj racionalnoj reformi. Od ta dva učenja, jedno ću smatrati istinitim, a drugo lažnim, kadrim da dovede do pogrešaka, koje su i otklonjive i ozbiljne. Od dva metoda

78 Karl Poper

pak smatram da je jedan moguć, a da drugi prosto ne postoji i da je nemoguć.

Stoga, jedna od razlika između utopijskog ili holističkog pristupa i fragmentarnog pristupa može biti izražena na slede-ći način: dok fragmentarni inženjer može da priđe problemu otvorena duha kad je reč ο obimu, holista je unapred odlučio da je moguća i nužna potpuna rekonstrukcija. Ta činjenica ima dalekosežne posledice. Ona upozorava utopistu protiv prihvatanja izvesnih socioloških hipoteza, koje postavljaju granice institucionalnoj kontroli; na primer, protiv one pome-nute ranije u ovoj tački, a koja izražava nepouzdanost koja se duguje ličnom elementu, ili „ljudskom faktoru". Odbaciva­njem a priori takve hipoteze, utopijski pristup krši načela na­učnog metoda. S druge strane, problemi vezani s nepouzda-nošću ljudskog faktora, nužno primoravaju utopistu, hteo on to ili ne, da pokuša da kontroliše ljudski faktor institucional­nim sredstvima, kao i da proširi svoj program tako da on ob­uhvati ne samo preobražaj društva saglasno planu već i čove­ka 2 4 . „Politički problem bi bio onda u tome da se organizuju ljudski impulsi tako da usmeravaju svoju energiju na pravilne strategijske tačke i vode ukupan proces razvitka u željenom pravcu." Čini se da dobronamernom utopisti izmiče to da taj program dopušta mogućnost neuspeha, pre no što bi i otpo­čeo. Jer zahtev za izgradnjom novog društva, pogodnog da u njemu žive ljudi i žene, smenjuje sa zahtevom da ovi budu „oblikovani" tako da pogoduju tom novom društvu. To, ja­sno, otklanja svaku mogućnost provere uspeha, ili neuspeha novog društva. Jer onima koji ne žele da žive u njemu, time samo priznaju da nisu još spremni za to i da njihovi „ljudski impulsi"

2 4 „Problem čoveka koji se pretvara" je naslov poglavlja iz dela Čovek i društvo od Manha jma . Sledeći navod je iz tog poglavlja s. 199 i dr.

B E D A I S T O R I C I Z M A 79

zahtevaju dalju „organizaciju". Ali bez mogućnosti provere, sva­ko nastojanje da bude korišćen „naučni" metod iščezava. Holi­stički pristup nije saglasan sa istinski naučnim stanovištem.

Iako u zadatke ove rasprave ne ulazi utopijski inženje­ring, ima dva razloga usled kojih bi on trebalo da bude razma­tran u poslednje tri tačke. Prvo, jer je on u modi pod nazivom kolektivističko (ili centralizovano) planiranje i treba ga oštro odvajati od „fragmentarne tehnologije" i „fragmentarnog in­ženjeringa". Drugo, ne samo da je sličan istoricizmu kad je reč ο fragmentarnom pristupu, već se često javlja i kao element istoricističke ideologije.

22. NEPRIRODAN SAVEZ ISTORICIZMA IUTOPIZMA

Da postoji opozicija između dva metodološka pristupa, koji sam ja nazvao „fragmentarna tehnologija" i „istorici­zam", jasno je uočio još Mil. „Postoje dve vrste socioloških is­traživanja", pisao je on 2 5 . „U prvoj, postavlja se pitanje na primer , šta će biti ako se ... uvede opšte pravo glasa, na sada­šnjem nivou društva ...? No, postoji i drugačiji vid istraživanja ... Ovde ... problem nije u tome kakvu će posledicu da izazove dati uzrok, na datom društvenom nivou, već koji uzroci proiz­vode ... stanja društva uopšte." Pošto Milova „stanja društva" upravo odgovaraju onome što smo nazvali „istorijskim perio­dima", jasno je da njegovo razlikovanje „dva vida socioloških istraživanja" odgovara našem razlikovanju dva pristupa: „frag­mentarna tehnologija" i „istoricizam"; a to biva još očigledni­je, budemo li sledili izbliza Milov opis „druge vrste sociološkog

Vid. J. S. Mil, Logika, knjiga VI, gl. X, tačka 1.

80 Karl Poper

istraživanja", koji je (pod uticajem Konta), kaže on, iznad prve vrste i, kako on smatra, koristi „istorijski metod".

Kao što je pokazano ranije (u tačkama 1,17 i 18), istori­cizam ne protivureči „aktivizmu". Istoricistička sociologija se može čak interpretirati kao svojevidna tehnologija, koja može da pomogne (kako je govorio Marks), da „skrati i olakša po-rađajne muke novog istoriskog perioda" - zaista, u Milovom opisu istorijskog metoda, mi nalazimo da je ta ideja formuli-sana na način izrazito sličan s Marksovim 2 6: „Metod ovde okarakterisan, onaj je putem kojeg ... se nužno otkrivaju za­koni društvenog napretka. Tim putem mi ne samo da možemo odsad da vidimo daleko u budućnosti čovečanstva, već i da odredimo koja veštačka sredstva mogu biti korišćena ... da bi se ubrzao prirodan napredak, sve dok on bude delotvoran .. . 2 7

Takva praktična uputstva, zasnovana na najvišem stepenu spekulativne sociologije, obrazovaće najplemenitiji i najdelo-tvorniji deo političkog umeća."

Kao što stoji u ovom navodu, ne toliko tehnologija, već fragmentarna tehnologija povlači razliku između mog pristu­pa i onog istoriciste. U meri u kojoj je istoricizam tehnologi-čan njegov pristup nije fragmentaran već „holistički".

Holizam Milerovog pristupa veoma jasno se pokazje on­da kada on objašnjava šta je to stanje društva (ili istorijski period): „Stanje društva", piše on, „... je u isto vreme stanje svih naj­značajnijih fakata, ili fenomena." Primerima takvih fakata, inter alia, mogu da posluže: „Stanje industrije, bogatstva i njegove

2 6 Logic, knj. VI, gl. X, tač. 8. Marksov tekst (naveden ranije u tački 17) preuzet je iz njegovog predgovora uz prvo izdanje Kapitala.

2 7 Primedba koja pokazuje da mu je Milov util i tarizam pomogao da iz-begne da „kor is tan" (beneficial) definiše kao sinonim za „progresivan"; to jest, da uprkos svom progresivizmu, nije on podržavao istoricističku teoriju mora­la (up. tač. 19), koju su razvili Spenser i Engels (a u naše vreme Vadington; vi­deti njegovo delo Nauka i etika).

B E D A I S T O R I C I Z M A 81

raspodele; podela društva na klase, kao i uzajamni odnosi tih klasa; zajednička verovanja koja gaje; oblik vladavine, kao i najvažniji zakoni i običaji." U zaključku, Mil karakteriše sta­nje društva na sledeći način: „Stanja društva slična su ... razli­čitim dobima pojedinog organizma; to su stanja ne jednog ili više organa ili funkcija, već čitavog organizma."2^

Naime, holizam, upravo, radikalno razlikuje istoricizam od svake fragmentarne tehnologije i omogućava njegovu po­vezanost sa određenim vrstama holističkog, ili utopijskog in­ženjeringa.

Svakako je to u nečemu neobičan savez; jer kao što smo videli (u tački 15) postoji sasvim određena razlika između pri­stupa istoriciste i pristupa društvenog inženjera, ili tehnologa, pod uslovom da pod društvenim inženjeringom podrazumeva-mo izgradnju socijalnih institucija, saglasno planu. S gledišta istoricizma, istoricistički pristup je onako radikalno suprotan svakom društvenom inženjeringu, kao što se razlikuje pristup meteorologa, do onog pristupa mađioničara koji izvodi pada­nje kiše; saglasno tome, društveni inženjering (čak i fragmen­taran pristup) bio je napadnut od istoricista kao utopijski 2 9. Uprkos tome, mi nalazimo da je istoricizam veoma često po­vezan upravo sa onim idejama koje su tipične za holistički, ili utopijski društveni inženjering, poput ideje „novog poretka", ili „centralnog planiranja".

Dva tipična predstavnika ovoga saveza su Platon i Marks. Platon je bio pesimist i verovao da je svaka - ili goto­vo svaka - promena nazadovanje; bio je to njegov zakon isto-rijskog razvoja. Stoga njegov utopijski projekat ima za cilj da

2 8 Mil , ibid., tačka 2 (isticanja su moja). 2 9 Videti tačke od 15 do 17; a naročito Engels: Socijalzam, utopijski i

naučni.

82 Karl Poper

zaustavi svaku promenu 3 0; i to je ono što bi u naše vreme bilo nazvano „statičkim". Marks je pak bio optimista i moguće (kao Spenser) pristalica istoricističke teorije. Saglasno tome, njegov utopijski projekat bio je radije projekat „dinamičkog" društva, ili društva u razvoju, nego društva koje zaostaje u to­me. On je predviđao i nastojao da aktivno sledi razvoj koji bi se dovršio u idealnoj utopiji i ne bi poznavao nikakvo politič­ko, ili ekonomsko nasilje: država iščezava, svako lice slobod­no postupa saglasno svojim sposobnostima i sve njegove po­trebe su zadovoljene.

Najznačajniji element koji povezuje istoricizam sa utopi-zmom je, nesumnjivo, holistički pristup, zajednički i jednom i drugom. Za istoricizam je značajan razvoj ne sa aspekta dru­štvenog života, već „društva kao celine"; slično tome je utopij­ski inženjering holistički. Oba previđaju važnu činjenicu, koja će biti iznesena u sledećoj tački, a to je da „celovitosti" u tom smislu ne mogu biti objekat naučnog istraživanja. Obe strane su nezadovoljne „fragmentarnim krpljenjem" i „snalaže­njem": žele da usvoje radikalnije metode. A obojica su, i isto­ricista i utopista, čini se, impresionirani, a katkad i duboko uznemireni, promenom društvene sredine (iskustvo, često uža-savajuće i katkad opisivano kao „socijalni krah"). Saglasno tome, obojica pokušavaju da racionalizuju ovu promenu, je­dan predskazujući tok društvenog razvoja, a drugi insistira­njem na tome da će promena biti ili pod strogom, ili pod pot­punom kontrolom, ili čak u celosti obustavljena. Pri tom, kon­trola mora biti potpuna, jer u svakom delu društvenog života koji nije tako kontrolisan, mogu da se pritaje opasne sile, ka­dre da izazovu nepredvidljive promene.

3 0 O tome sam poduže raspravljao u delu: Otvoreno društvo i njegovi neprijatelji.

B E D A I S T O R I C I Z M A 83

Druga povezanost između istoriciste i utopiste je u tome da obojica veruju da se njihovi ciljevi ne javljaju rezultatom iz­bora, ili moralne odluke, već da ih oni mogu otkriti naučnim putem, u svojim oblastima istraživanja. (Po tome se oni razliku­ju od fragmentarnog tehnologa i inženjera, baš kao i od inženje­ra fizičara.) I istoricista i utopista veruju da mogu da iznađu u čemu se sastoje istiniti ciljevi „društva"; na primer, utvrđiva­njem njegovih istorijskih stremljenja, ili dijagnosticiranjem „po­trebe vremena". Na taj način, oni su spremni da prihvate vrstu istoricističke moralne teorije (videti tačku 18). Nije slučajno to da mnogi autori koji brane utopijsko „planiranje" govore da je planiranje gotovo neizbežno, usled smera u kome se odvija isto­rija, pa želeli mi to ili ne, moramo da planiramo. 3 1

U istom istoricističkom duhu, ovi autori prekoravaju svoje oponente da su mentalno zaostali, videvši glavni zadatak u tome da: „slome stare navike mišljenja i nađu nove ključeve razumevanja promenljivog sveta." 3 2 Oni tvrde da se na ten­dencije društvenih promena „ne može uspešno da utiče, niti da ove budu skrenute", sve dok se ne odreknemo fragmentar­nog pristupa, ili „duha snalaženja". No, može se sumnjati da li je novo „mišljenje na nivou planiranja" 3 3, kao što se pretpo-

3 1 Vid. na primer, Κ. Manhajm: Čovek i društvo, s. 6. (i drugde) gde se kaže da: „Nema više izbora između planiranja i neplaniranja, već jedino između dobrog i lošeg planiranja"; ili F. Cvajg: Planiranje slobodnih društava (1942), s. 30, koji odgovara na pitanje da li je plansko društvo poželjnije od neplanskog i kaže da se to pitanje nadalje ne postavlja, pošto je ono za nas već rešeno sadašnjim pravcem istorijskog razvoja.

3 2 K. Manhajm, nav. delo, s. 33; sledeći navodi su iz ibid.,-s. 7. 3 3 K. Manhajm, jednako kao i Kont, razlikuje tri „etape" u razvoju mišljenja:

(1) pokušaji i pogreške, ili slučajna otkrića, (2) inventivnost i (3) planiranje (ibid., s. 150 i d.). Daleko sam od toga da se složim s njegovim učenjem, pošto mi se čini da se metod pokušaja i pogreški (2) približava metodu nauke, daleko više od metoda ostalih „eta­pa". - A dodatan razlog da se holistički pristup društvenim naukama smatra za predna-učan, u tome je što on sadrži elemenat perfekcionizma. Međutim, pošto jednom shvati­mo da ne možemo da ostvarimo raj na zemlji, već da samo malo poboljšamo stanje stva­ri, postajemo svesni takođe i da možemo to činiti samo malo-pomalo.

84 Karl Poper

stavlja, jer je holizam, čini se, prilično staro mišljenje, barem od Platona naovamo. Lično verujem da mnogi argumenti idu u prilog stanovišta po kome holistički način mišljenja (bilo ο „društvu" ili „prirodi"), daleko od toga da predstavlja visoki nivo, ili poslednji stepen razvoja mišljenja karakteriše predna­

učnu epohu.

23. KRITIKA HOLIZMA

Pošto sam otkrio sopstvenu sklonost i skicirao gledište koje leži u osnovi moje kritike, kao i suprotnost između frag-mentarnog pristupa s jedne strane i istoricizma i utopizma s druge, preći ću na glavni zadatak, a to je analiza istoricističkih učenja. Počeću ukratko kritikom holizma, pošto se čini da je on zasad jedno od najvažnijih stanovišta u teoriji koju napa­damo.

U savremenoj holističkoj literaturi postoji suštinska razlika u upotrebi reči „celovitost" (whole). Koristi se da označi a) skup svih svojstava ili aspekata neke stvari, a osobito svih odnosa iz­među delova koji je čine i b) neka specijalna svojstva ili aspekte stvari ο kojoj je reč, naime, takvih koji čine da ona bude organi-zovana struktura, pre no „prosta gomila". Celovitosti u smislu b) javljaju se objektom naučnog proučavanja, naročito u školi tzv. geštalt psihologije i stvarno nema razloga zašto ne bismo proučavali takve aspekte kao zakonitosti struktura (recimo sime­triju) na koje se nailazi u nekim stvarima, kao što su organizmi, električna polja ili mašine. Prema geštalt psihologiji, ο stvarima koje imaju takvu strukturu, moguće je reći da su nešto više od agregata - „više nego prosta suma delova".

Svaki primer iz geštalt teorije pokazuje da se celovitosti u smislu b) sasvim razlikuju od onih u smislu a). Ako zajedno s

B E D A I S T O R I C I Z M A 85

geštalt teoretičarima smatramo da je melodija nešto više nego prosti zbir, ili niz muzikalnih tonova, onda biramo, u cilju proučavanja, samo jedan od aspekata ovog niza. A taj se aspe-kat može jasno razlikovati od drugih aspekata, takvih kao što je apsolutna visina prvog od zvukova, ili njegova srednja ap­solutna jačina. No postoje drugi geštalt aspekti, čak još ap­straktniji od aspekata melodije, na primer, ritam melodije. Jer, razmatrajući ritam, mi zanemarujemo čak relativnu visinu zvuka, koja je važna za melodiju. Dakle, po tome što je selek­tivno, geštalt proučavanje, a time i proučavanje svake celovi-tosti u smislu b), oštro se razlikuje od proučavanja totaliteta, to jest, celovitosti u smislu a).

Dakle, na činjenici da je celovitosti u smislu b) moguće naučno proučavati, ne treba se pozivati da bismo opravdali potpuno drugačiju nameru da naučno budu proučavane celo­vitosti u smislu a). Ova poslednja namera mora biti odbačena. Proučavajući neku stvar, mi smo primorani da izdvojimo po­jedine njene odvojene aspekte. Nemamo mi mogućnosti da posmatramo ili opisujemo deo sveta kao celinu, ili deo priro­de kao celinu. U stvari, čak i najmanji ali celovit deo, ne može biti tako opisan pošto je svaki opis nužno selektivan. 3 4 Mogu­će je čak reći da celovitosti u smislu a) nikada ne postaju objektom naučne, ili druge delatnosti. Ako uzmemo organizam i prenesemo ga na drugo mesto, onda postupamo s njim kao s fizičkim telom, zanemarujući mnoge od njegovih aspekata.

H. Gomperc: Weltanschauungslehre II/I (1908), s. 63 ističe da deo stvarnosti, poput vrapca koji nestašno obleće, može biti opisan pomoću veoma različitih stavova koji slede, a od kojih svaki odgovra nekom različitom aspektu istoga. „Ova ptica leti." - „Evo vrapca." - „Gledajte živo biće." - „Nešto se ovde kreće." - „Ovde se pretvara energija." - „Nije ovo slučaj perpetuum mobil." - „Nešto malo je preplašeno." Jasno je da ni u kom slučaju ne može biti zadatak nauke da nastoji da dovrši takvu listu, koja je nužno beskonačna. - F. A. fon Hajek u Ethics LIV (1943), bei. 5, skicira kritiku holi-zma, veoma sličnu onoj koju smo izneli ovde u tekstu.

86 Karl Poper

Ako ga usmrtimo, mi razaramo neka njegova svojstva, ali ni­kada ne sva. Naime, čak i ako ga razdvojimo na delove, ili spalimo, ne možemo nikako razoriti ukupnost svojstava i svih uzajamnih veza između delova.

No činjenica da celovitosti u smislu totaliteta ne mogu biti predmet naučnog proučavanja, ili bilo koje druge aktivno­sti, kao što su kontrola ili rekonstrukcija, čini se da je izmakla holistima, čak i onima među njima koji dopuštaju da je, po pravilu, nauka selektivna 3 5. Oni ne sumnjaju u mogućnost na­učnog saznanja društvene celovitosti (u smislu totaliteta), jer se pozivaju na prethodno u geštalt psihologiji. Po njihovom ubeđenju, razlikovanje između geštalt pristupa i načina prou­čavanja društvenih celovitosti u smislu a), koja obuhvataju strukturu svih društvenih i istorijskih događaja epohe, leži prosto u tome da geštalt može da se shvati putem neposred­nog intuitivnog opažanja, dok su društvene celovitosti „suvi­še zamršene da bi mogle biti pojmljene na prvi pogled", tako da se „mogu dosegnuti samo postupno posle dugog razmišlja­nja, budu li svi ovi elementi označeni, uređeni i složeni." 3 6

Kraće govoreći, holisti ne uviđaju da geštalt ponašanje prosto nema ničeg zajedničkog sa celovitošću u smislu a), da sve zna­nje, bilo intuitivno, bilo diskurzivno, mora biti znanje ο ap­

straktnim aspektima, kao i da mi nikada ne saznajemo „kon­

kretnu strukturu same društvene realnosti." 3 7 Prenebregavši ovu tačku, oni insistiraju da specijalističko proučavanje „ne­važnih detalja" mora biti dopunjeno integrativnim ili sintetičkim

3 5 K. Manhajm opisuje (nav. d. s. 167) selektivnu ili apstraktnu nauku kao „eta­pu kroz koju sve nauke koje teže preciznosti moraju proći".

3 6 U vezi s tri sledeća navoda, uporedi Manhajm, nav. d., s. 184; vid. takođe s. 170, beleškuis. 230.

3 7 Ibid., s. 230. Učenje po kome možemo steći vrstu konkretnog saznanja „stvarnosti po sebi", je veoma poznato kao deo onoga što se može tehnički opisati kao misticizam, a ista je stvar i s pričom ο „celovitosti" (wholes).

B E D A I S T O R I C I Z M A 87

metodom, usmerenim na rekonstrukciju „celovitog procesa"; tvrdeći da će „sociologija produžiti da ignoriše suštinu proble­ma, sve dok specijalisti ne sagledaju probleme kao celinu." 3 8

Međutim, holistički metod nužno ostaje da bude samo pro­gram. Stoga i nije nikada dat nijedan primer naučnog opisa ce-lovite i konkretne društvene situacije. Sto je i nemoguće, pošto bi u svakom takvom slučaju bilo lako izdvojiti one aspekte ko­ji su bili zanemareni, a koji mogu, ipak, biti od najvišeg zna­čaja u ovom ili onom kontekstu.

Holisti ne samo da planiraju proučavanje čitavog dru­štva putem nemogućeg metoda, već i imaju plan za kontrolom i reformom društva „kao celine". Oni proriču da se „moć dr­žave mora uvećavati, sve dok država ne postane gotovo isto-vetna s društvom." 3 9 Intuicija koju izražava ovaj navod do­voljno je jasna. To je totalitarna intuicija. 4 0 Ali šta još, sem što izražava tu intuiciju, označava ovo predskazanje? Termin „društvo" obuhvata, naravno, sve društvene relacije, uključu­jući i sve lične relacije; relacije majke prema detetu, baš kao i relacije dečjeg zdravstvenog radnika prema svakom od njih. Iz mnogih razloga je sasvim nemoguće kontrolisati sve, ili „gotovo" sve, te odnose; barem stoga što sa svakom novom kontrolom društvenih relacija, mi sazdajemo mnoštvo drugih koje treba kontrolisati. Ukratko, ta nemogućnost je logička 4 1. (Pokušaj

3 8 Videti, na primer, nav. d., s. 26 i 32 . Moja kritika holizma ne znači da se protivim uzajamnom prožimanju različitih oblasti nauke. Osobito kad smo suočeni s određenim fragmentarnim problemom, koji bi mogao biti potpomog­nut takvom jednom saradnjom, niko se ne bi osmelio da se tome usprotivi. N o , reč je ο nečemu sasvim drugom, nego što je plan da se dosegnu konkretne ce-lovitosti metodom sistematske sinteze, ili nečeg sličnog.

3 9 Vid. nav. delo, s. 337; kao i belešku 2 3 , gore. 4 0 Navedena formula je gotovo identička s onom koju daje C. Šmit. 4 1 Holisti se mogu nadati da postoji izlaz iz poteškoće, tako što bi bila porek-

nuta valjanost logike, koju je, misle oni, smenila dijalektika. Nastojanje koje sam ja pokušao da sprečim u Šta je dijalektika?, Mind, N.S. XLIX (1940), s. 403 i dr.

88 Karl Poper

koji vodi do beskrajnog regresa; do nečeg sličnog dolazi i u slučaju kada se pokuša da se prouči čitavo društvo - što bi nu­žno moralo da uključi samo to proučavanje.) Međutim, nema nikakve sumnje da utopisti planiraju, upravo, nemoguće, jer nam čak govore da je, između mnogih stvari, moguće „obliko­vati lično opštenje na realističniji način". 4 2 (Naravno, niko ne sumnja da je celovitosti u smislu b) moguće oblikovati, kontro-lisati i čak sazdati, suprotno od celovitosti u smislu a); na pri­mer, možemo stvoriti melodiju, ali to nema ničeg zajedničkog sa utopijskim snovima ο totalnoj kontroli.)

Toliko ο utopizmu. Sto se tiče njegovog odraza na istori­cizam,. stanje je jednako beznadežno. Istoricistički holisti često implicitno tvrde da je istorijski metod adekvatan proučavanju celovitosti, u smislu totalnosti. 4 3 Ali je to prosto nesporazum, nastao usled spajanja istinskog verovanja da se istorija, za raz­liku od teorijskih nauka, bavi konkretnim pojedinačnim lično­stima, pre no apstraktnim opštim zakonima, s pogrešnim ve-rovanjem da se „konkretne" individue, za koje se istorija za­nima, mogu poistovetiti s „konkretnim" celovitostima u smi­slu a). No to je nemoguće; jer se istorija, kao i svako drugo is­traživanje, može baviti samo odabranim aspektima objekata za koje se zanima. Pogrešno je verovati da je moguća istorija u holističkom smislu reči, istorija stanja društva, što bi pred­stavljalo „celinu društvenog organizma", ili „sve društvene i istorijske događaje epohe". Ta ideja potiče iz intuitivnog shvata-nja istorije čovečanstva, kao širokog i obuhvatnog toka razvoja.

4 2 Vid. K. Manha jm, nav. d., s. 202. Može se reći da je psihološki holi-zam sada i tekako u modi kod teoretičara vaspitanja.

4 3 Učenje da se istorija bavi „konkretnim individualnim celinama", a to mogu biti lica, događaji ili epohe, naročito je propagirao Troelč. Njegovu isti­nitost je Manha jm stalno imao u vidu.

B E D A I S T O R I C I Z M A 89

Ali takva istorija ne može da se napiše. Svaka pisana istorija je istorija izvesnog uskog aspekta tog „totalnog" razvoja, dok je ona itekako nepotpuna, čak i s delimičnog i nepotpunog aspekta.

Spoj holističkih stremljenja utopizma i istoricizma vidljiv je iz sledećeg karakterističnog tvrđenja: „Mi nikada nismo imali priliku da sazdamo čitav sistem prirode i upravljamo njime tako celovito, kao što moramo da činimo danas s našim društvom i stoga nismo nikada mogli da prodremo u istoriju i strukturu individualnih svetova prirode. Covečanstvo teži ... da reguliše celinu društvenog života, iako nikada nije pokuša­lo da sazda izvesnu drugačiju prirodu . . ." 4 4 Tvrđenje koje ilu-struje pogrešno verovanje da ako želimo kao holisti da se ba­vimo „čitavim sistemom prirode", bilo bi korisno usvojiti istorijski metod. No prirodne nauke, poput geologije, koje su usvojile ovaj metod, još uvek su daleko od toga da ovladaju „čitavim sistemom" svog predmeta. Tvrđenje koje služi tako-đe i kao ilustracija pogrešnog gledišta da je moguće „ustano­viti", ili „upraviti", ili „regulisati", ili „sazdati" celovitosti u smislu (a). A to što „mi nikada nismo mogli da sazdamo i usmerimo čitav sistem prirode", svakako je istina, samo stoga što nismo u stanju da sazdamo i upravljamo bilo kojim pojedi­načnim delom fizičkig sveta, u njegovoj „sveukupnosti". A to je nemoguće. To su ili utopijski snovi, ili možda nesporazumi. A re­ći nam da smo prinuđeni da činimo nešto što je logički nemogu-đe, naime, da sazdamo i upravljamo čitavim sistemom društva, kao i da regulišemo celinom društvenog života, znači prosto po­kušaj da nam se zapreti „istorjskim silama" i „pripadnim razvit­kom" što sve čini da je utopijsko planiranje neizbežno.

Slučajno, navedeni citat je zanimljiv i po tome što dopušta značajnu činjenicu da ne postoji bilo kakva fizička analogija s

K. Manhajm, nav. d., s. 175 i dr. (Isticanja su moja.)

90 Karl Poper

holističkin inženjeringom, ili odgovarajućom „naukom". Sto­ga traženje analogije između prirodnih i društvenih nauka sva­kako je korisno za razjašnjenje ovog pitanja ovde.

Takav je logički status holizma, kao stene na kojoj smo pozvani da sagradimo naš svet.

Moguće je dodati još jednu kritičku primedbu na celovi­tosti u smislu (b), kojoj sam pridao naučni status. Ne oduzi­majući nijednu reč od onog što sam izneo, da mi retko sazna­jemo trivijalnost, kao i nejasnoću tvrđenja da je celina veća od zbira svojih delova. Čak su tri jabuke na tanjiru nešto više od njihovog „prostog zbira", sve dok postoje nužno izvesne rela­cije između njih (najveća može, ili ne može ležati između dru­gih itd.): relacije koje ne slede iz činjenice da postoje tri jabu­ke i da to može biti naučno istraživano. Isto tako, toliko na­glašavana suprotnost „atomističkog" i geštalt pristupa u celo­sti je neosnovana, barem kada je reč ο atomskoj fizici: jer atomska fizika prosto ne „sumira" svoje elementarne čestice, već proučava sisteme čestica s tačke gledišta koja se jasno tiče celovitosti u smislu (b). 4 5

Ono što većina geštalt teoretičara hoće da kaže je da po­stoje dve vrste stvari: „gomile" u kojoj nema nikakvog poret­ka i „celovitosti" gde je mogući poredak, simetrija, zakoni­tost, sistem ili strukturni plan. Dakle, rečenica poput: „Orga­nizmi su celine", svodi se na trivijalnost, naime, na to da u or­ganizmu možemo razlikovati izvestan poredak. Osim toga, ta­kozvana „gomila", po pravilu, ima takode svoj geštalt aspekat, upravo kao i primer koji se često navodi sa električnim po-

4 5 Videti, na primer, Paulijev princip izuzeća. - Što se tiče sociologa, ide­je kao što su takmičenje, ili podela rada, moraju da budu savršeno jasne da nas „atomistički" ili „individualistički" pristup ni na koji način ne sprečavaju da prihvatimo to da je svaka jedinka u interakciji sa svima ostalima. (U psihologi­ji je situacija drugačija, zato što se čini da atomizam ovde ne može da se prime-ni, uprkos mnogih pokušaja da do toga dode.)

B E D A I S T O R I C I Z M A 91

ljem. (Uzmimo pravilo po kome se pritisak povećava u gomili kamenja.) Dakle, ta razlika nije samo trivijalna, već suviše ne­jasna. I nije primenljiva na razne vidove stvari, već na razne aspekte jednih te istih stvari.

24. HOLISTIČKA TEORIJA DRUŠTVENIH EKSPERIMENATA

Holističko mišljenje je naročito štetno po svom uticaju na istoricističku teoriju društvenih ekperimenata (što smo iz-neli u tački 2). Iako će se fragmentaran tehnolog složiti sa isto-ricističkim gledištem da su masovni, ili holistički društveni eksperimenti, ako su uopše mogući, krajnje nepogodni za na­učne ciljeve; on će odlučno odbaciti pretpostavku, zajedničku i istoricizmu i utopizmu, da društveni eksperimenti, da bi bili realistički, moraju da imaju karakter utopijskih pokušaja da bude promenjeno društvo u celini.

Našu bi kritiku valjalo otpočeti razmatranjem očevidnog prigovora utopijskom programu, a to je naime, da mi ne pose-dujemo eksperimentalno znanje nužno za takav jedan podu­hvat. U osnovi projekta inženjerafizičara leži eksperimentalna tehnologija, dok su sva načela njegove delatnosti proverena eksperimentalno u praksi. No, holistički projekat društvenog inženjeringa se ne zasniva na takvom praktičnom iskustvu. Na taj način navedena analogija između fizičkog mišljenja i holi­stičkog društvenog inženjeringa iščezava; holističko planiranje ispravno nazivaju „utopijskim", pošto je naučna osnova tih planova prosto nepostojeća.

Suočen s tom kritikom, inženjer utopist je spreman da dopusti potrebu za praktičnim iskustvom i eksperimentalnom tehnologijom. No on će reći da mi nikada ništa nećemo znati

92 Karl Poper

o tim sadržajima, ako odbijemo da vršimo društvene eksperi­mente ili - što je za njega jedno te isto - holistički inženjering. Moramo nekako početi, kaže on, korišćenjem bilo kog znanja koje imamo, bilo da je ono veliko ili malo. Ako posedujemo danas znanje ο konstrukcijama aviona, to je samo stoga što se neki „pionir", koji nije imao takvo znanje, osmelio da kon­

struiše i oproba prvi vazdihoplovni aparat. Dakle, utopista će čak reći da holistički metod, za koji se on zalaže, nije ništa drugo do eksperimentalni metod primenjen na društvo. Jer, zajedno sa istoricistom, on tvrdi da bi eksperimenti malih raz­mera, poput onog ο uvođenju socijalizma u fabriku, selo ili neki srez, bili savim neubedljivi; takvi izolovani, ili „Robinson Kruso eksperimenti", ne mogu nam ništa reći ο sa vremenom društvenom životu u „velikom društvu". Oni čak zaslužuju da budu nazvani „utopijski", u (marksističkom) smislu u kome ova reč podrazumeva zanemarivanje istorijskih stremljenja. (U datom slučaju bila bi to stremljenja ka rastućoj međuzavisno­sti socijalnog života.)

Vidimo da se utopizam i istoricizam slažu u tome da so­cijalni eksperiment (ako tako nešto postoji) ima vrednost u slučaju da se sprovodi u holističkoj razmeri. Ova široko ras­prostranjena predrasuda zahteva verovanje da se „planirani eksperimenti" u socijalnoj sferi retko ostvaruju i da se radi prikaza rezultata „slučajnih eksperimenata", izvođenih dotad na tom polju, moramo da obratimo istoriji: 4 6

Protiv ovog gledišta ističem dva prigovora: (a) da ono previda one fragmentarne eksperimente koji su od bitnog znača­ja za svako društveno saznanje, kako naučno, tako i prenaučno;

4 6 Bilo je to i Milovo gledište kad je govorio ο društvenim eksperimen­

tima da „razume se, nije u našoj moći da sprovedemo bilo koji od njih. Može­mo jedino da pra t imo one koje sazdaje priroda... kao sled pojava zapisanih u istoriji..." (vid. Logic, knj. VI, gl. VII, tač. 2)

B E D A I S T O R I C I Z M A 93

(b) da holistički eksperimenti jedva posebno doprinose našem eksperimentalnom saznanju; kao i da ih je moguće zvati „eks­perimentima" samo u smislu u kome je ta reč sinonim s delo-vanjem čiji je ishod nejasan, ali ne i u smislu oznake sredstva za sticanje znanja na način uporedivanja dobijenih i očekiva­nih rezultata.

Sto se tiče (a), može se uočiti da holističko gledište na društvene eksperimente ostavlja bez objašnjenja činjenicu da vladamo velikom količinom eksperimentalnih znanja ο dru­

štvenom životu. Postoji razlika između biznismena, organiza­tora, političara, generala sa iskustvom i bez. Oni se razlikuju po svom društvenom iskustvu, stečenom ne samo na prostom posmatranju, ili promišljanju onoga što je opaženo, već na osnovu napora za postizanjem izvesnog praktičnog cilja. Mo­ra se prihvatiti da je znanje koje se stiče na taj način obično donaučno, pa je, dakle, više slično znanju dobivenom u rezul­tatu slučajnog posmatranja, nego znanju stečenom na osnovu pažljivo osmišljenih naučnih eksperimenata; no nema razloga poricati da znanje ο kome je reč počiva pre na eksperimentu, nego na prostom posmatranju. Bakalin koji otvara novu pro-davnicu izvodi društveni eksperiment; čak i čovek koji čeka u red pred pozorištem stiče eksperimentalno tehnološko znanje, zahvaljujući čemu sledeći put rezerviše kartu ranije, a to je po­novo ovakav eksperimenat. A ne treba zaboraviti ni da su sa­mo praktični eksperimeni naučili kupce i prodavce da se cene na tržištu snižavaju sa svakim porastom ponude, a povećava­ju s porastom potražnje.

Primerima fragmentarnih eksperimenata na nešto široj osnovi služila bi odluka monopoliste da promeni cenu svog proizvoda; uvođenje od strane privatnog ili društvenog osigu­ravajućeg zavoda novog vida zdravstvenog osiguranja ili osi­guranja na radu; uvođenje novog poreza na promet ili politi­ke smanjivanja trgovačkog obrta. Svi se ovi eksperimenti izvode

94 Karl Poper

pre s praktičnim, nego s naučnim ciljem. Štaviše, neke krupne firme su takode vršile eksperimente s promišljenim ciljem uve­ćavanja znanja ο tržištu (naravno, da bi kasnije povećale pro­fit), a ne u cilju neposrednog povećanja profita. 4 7 Ta situacija veoma liči na situaciju u fizičkom inženjeringu, kao i na onu u slučaju donaučnih metoda, koji su omogućili tehnološko zna­nje ο stvarima kao što su konstrukcija brodova ili veština mo­

replovstva. Čini se da nema razloga da ne budu usavršavana oba metoda, a potom smenjeni još osmišljenijom, u naučnom pogledu, naučnom tehnologijom; to jest, još sistematičnijim pristupom u istom smeru koji počiva ne samo na eksperimen­tu, već i na kritičkom promišljanju.

Saglasno ovom fragmentarnom gledištu, nema jasne grani­ce između prednaučnih i naučnih eksperimentalnih pristupa, iako je značaj što savesnije primene naučnih, kao kritičkih meto­da, veoma veliki. Oba pristupa u osnovi, može se uzeti, koriste metod pokušaja i pogrešaka. Mi činimo pokušaje: to jest, ne sa­mo što prosto registrujemo ono što opažamo, već aktivno poku­šavamo da resimo izvesne, manje ili više praktične i određene probleme. A ostvarujemo napredak, ako i samo ako smo sprem­ni da učimo na svojim greškama: da ove prepoznamo i kritički koristimo, umesto da dogmatski istrajemo na njima. Iako se ta­kva analiza može pokazati trivijalnom, ona opisuje, po meni, metod tih empirijskih nauka. Taj metod zadobija sve veći nauč­ni karakter, u meri u kojoj smo slobodnije i savesnije pripremljeni da rizikujemo ako pokušamo, kao i ukoliko kritičnije gledamo

4 7 Sidni i Beatris Veb: Metodi socijalnog proučavanja (1932), s. 221 i dr., navo­de slične primere društvenih eksperimenata. Međutim, sami ne razlikuju dve vrste eks­perimenata koje mi nazivamo „fragmentaran" (piecemeal) i „holistički", iako je njiho­va kritika eksperimentalnog metoda (vid. s. 226, „isprepletenost posledica"), naročito ubedljiva kao kritika holističkih eksperimenata (kojima se, izgleda, oni dive). Štaviše, njihova se kritika oslanja na „argument varijabilnosti", za koji smatram da nije znača­jan; videti tač. 25, niže.

B E D A I S T O R I C I Z M A 95

na pogreške koje uvek činimo. A ova formula se ne tiče samo metoda eksperimenta, već i odnosa između teorije i eksperimen­ta. Sve su teorije pokušaji; one su privremene hipoteze koje izno­simo da bismo proverili da li su valjane ili nisu - a svaka ekspe­rimentalna potvrda samo je rezultat provera, vršenih u kritič­nom duhu, pri pokušaju da se iznađe gde teorije greše. 4 8

Za fragmentarnog tehnologa, ili inženjera, to znači da, ako želi da uvede naučne metode u izučavanje društva i politi­ke, bilo bi najneophodnije usvajanje kritičkog stava kao svest ο tome da je nužan ne samo pokušaj već i pogreška. On mora da navikne da ne očekuje pogreške samo, već i da ih savesno traži. Svi mi patimo od izvesne nenaučne slabosti, naime, da uvek želimo da budemo u pravu, slabosti za koju se čini da je osobito rasprostranjena među profesionalnim političarima, kao i među amaterima. No jedini način da bude primenjeno nešto slično naučnom metodu u politici, bilo bi da se pođe od pretpostavke da nema političke radnje koja bi prošla bez ne­zgoda ili nepoželjnih posledica. Tražiti i naći te pogreške, ana­lizirati i učiti na njima - u tome je zadatk nučnika-etičara, kao i političara-teoretičara. Naučni metod u politici pokazuje da je veliko umeće ubediti sebe da nismo učinili nikakvu pogre­šku, da ove ne priznajemo, skrivamo i pripisujemo drugima, zamenjeno višim umećem prihvatanja odgovornosti za njih, pokušaja učenja na njima, kao i primene takvog znanja da bi­smo ih mogli izbeći u budućnosti.

Vratimo se sada na tačku (b), kao kritiku gledišta da je moguće učiti na holističkim eksperimentima, ili, tačnije, na društvenim merama, bliskim onome ο čemu sanjaju holisti (jer

8 Potpunija analiza metoda savremene fizike može se naći u mome delu Logi­ka naučnog istraživanja; videti takođe i „Sta je dijalektika?", Mind 49, s. 403 i d. Vide­ti i, na primer, Tinbergen: Statistička provera teorija ο cikličnom biznisu, tom II, s. 21: „Konstrukcija modela... stvar je pokušaja i pogreški" itd.

96 Karl Poper

su holistički eksperimenti u radikalnom smislu reforme „celog društva" logički nemogući, što sam pokazao u prethodnoj tač-ki). Naša osnovna misao je veoma prosta: dosta je teško kriti-kovati vlastite pogreške, ali je gotovo nemoguće da istrajemo na kritičkom stavu s obzirom na postupke koji se tiču života većeg broja ljudi. Drugim recima, učiti na ozbiljnim greškama veoma je teško.

Razlozi za to su dvostruki: i tehnički i moralni. Pošto mnogo toga nastaje u isto vreme, nemoguće je reći koja poje­dinačna mera uslovljava koji od rezultata; ili pak pripišemo li izvestan rezultat određenoj meri, činimo to na osnovu nekog teorijskog znanja stečenog ranije, a ne na osnovu holističkog eksperimenta ο kome je reč. Taj nam ekspeiment ne pomaže da određene rezultate pripišemo određenim merama; sve što možemo da učinimo je da pripišemo ovome „čitav rezultat", a šta god da označava, svakako je teško prosuditi. Čak i naj­veći napori da bude osigurana, dobro potkrepljen, nezavisan i kritički opis ovih rezultata, jedva da dovode do uspeha. No, izgledi da će takvi napori biti preduzeti, su zanemarljivi. Su­protno, sasvim je verovatno da jedna slobodna rasprava ο ho­

lističkom planu, kao i ο njegovim posledicama, ne bi bila tole­

risana. Razlog je u tome što svaki pokušaj masovnog planira­

nja stvara brojne neprijartnosti za mnoge ljude, najblaže reče­no, za duži vremenski period. Stoga će uvek postojati suprot­stavljanja planu i pritužbi na njega. Na mnoge od ovih posled-njih, inženjer utopista mora da se pravi gluv, ako hoće da stig­ne bilo gde; u stvari, deo njegovog posla bio bi da odbaci nera­zumne primedbe. No zajedno s njima, mora neizbežno da izo­stavi i onu razumnu kritiku. A prosta činjenica, da izrazi neza­dovoljstva moraju da budu obuzdani, svodi čak i izraz najvi­šeg entuzijazma na beznačajnost. Na taj način, biće teško obja­sniti činjenice, to jest, posledice plana na konkretnog građani­na; a bez ovih činjenica, naučna kritika bi bila nemoguća.

B E D A I S T O R I C I Z M A 97

No, poteškoća spajanja holističkog planiranja s naučnim metodama je fundamentalnija, nego što je uopšte do sada ka­zano. Holistički planer previđa činjenicu da je lako centralizo-vati vlast, ali da nije moguće centralizovati sve znanje raspro­stranjeno među ljudima, a čija bi centralizacija bila nužna da bi se centralizovanom vlašću mudro rukovodilo. 4 9 No, ta je či­njenica imala dalekosežne posledice. Pošto ne može da sazna šta je u duhu toliko mnogo jedinki, on mora da pokuša i upro-sti svoje probleme, uklanjajući individualne razlike: on mora da pokuša da kontroliše i da šematizuje interese i verovanja putem obrazovanja i propagande. 5 0 A taj pokušaj vršenja vla­sti nad duhovima, mora da razori poslednju mogućnost izna­laženja šta ljudi stvarno misle, jer, jasno, on nije u skladu sa slobodnim izražavanjem misli, a naročito kritičke misli. Na kraju krajeva, on nužno razara saznanje, a ukoliko je veće sri­canje vlasti, utoliko je veći gubitak saznanja. Tako se politič­ka vlast i društveno saznanje nekako „dopunjuju", u smislu koji Bor daje ovoj reči. A može ispasti da je to jedina jasna ilu­stracija ovog teško uhvatljivog pojma koji je inače u modi. 5 1

Zapažanje da nije moguće posedovati znanje potrebno radi planiranja i „kon-centrisano u samo jednoj glavi", duguje se Hajeku; vid. Kolektivističko ekonomsko pla­niranje, s. 210. (Videti takode i bei. 16, gore).

5 ^ Jedna od najglavnijih tačaka Spinozine političke teorije jeste nemogućnost da se sazna i bude kontrolisano ono što misle drugi. On „tiraniju" definiše kao pokušaj ostvarenja nemogućeg i vršenja vlasti tamo gde to ne može biti činjeno. Valja se podse-titi da Spinoza nije bio u pravom smislu reči liberal i da nije verovao u institucionalnu kontrolu vlasti, već je smatrao da vladalac ima prava da vrši vlast, sve do njenih stvarnih granica. A to što Spinoza naziva „tiranijom" i smatra da je ona u sukobu s umom, holistič­ki planeri sasvim nevino beleže da je „naučni problem", „problem ljudskog pretvaranja".

5 1 Nils Bor naziva dva pristupa „komplementarn im" ako su oni (a) komplementarni u uobičajenom smislu i (b) ako isključuju jedan drugog u smi­slu da ukoliko više koristimo jedan, manje to činimo s drugim. Iako se ja u tek­stu prvenstveno pozivam na socijalno saznanje, može se uočiti da je akumula­cija (i koncentracija) političke moći „komplementarna" s napretkom naučnog saznanja, uopšte. Jer, napredak u nauci zavisi od slobodne konkurencije mišlje­nja, pa onda i, na kraju krajeva, od političke slobode.

98 Karl Poper

Sve se ove primedbe tiču tek problema naučnog metoda. One prećutno dopuštaju kolosalnu pretpostavku da ne treba da dovodimo u pitanje dobronamernost inženjera utopiste ko­ji planira, jer on poseduje autoritet, a ovaj je, u najmanjoj me-ri diktatorski. Toni zaključuje raspravu ο Luteru i njegovom vremenu recima: „Skeptičan u pogledu postojanja jednoroga i daždevnjaka, doba Makijavelija i Henrija VIII našlo je hranu svojoj lakovernosti u obožavanju onog retkog čudovišta, bo-gobojažljivog kralja." 5 2 Zamenite ovde reči „jendorog i da-ždevnjak" recima „bogobojažljiv kralj", zamenite ih nekim drugim, razumljivijim, koje pripadaju našem vremenu, kao i reči „bogobojažljiv kralj", recima „dobroćudan autoritet" ko­ji planira: imaćete opis lakovernosti našeg doba. Nećemo ο toj lakovernosti da raspravljamo ovoga puta, no moguće je pri-metiti da pri pretpostavci neograničene i nepromenljive do-bronamernosti planera na vlasti, naša analiza pokazuje da za njih može biti nemoguće da ikada objasne da li se efekti njiho­vih mera slažu s njihovim dobrim namerama.

Ne verujem da je neku takvu kritiku moguće izneti, s ob­zirom na fragmentaran metod. Tačnije, taj metod može da se primeni, u posebnom slučaju, kod traženja i borbe protiv naj­većeg i najizraženijeg zla društva, radije no pri traženju i bor­be za neko krajnje dobro (čemu su skloni holisti). No, siste­matska borba protiv određenog zla, protiv konkretnih formi nepravde ili eksploatacije, kao i protiv trpljenja koje se može izbeći, poput siromaštva i nezaposlenosti, nešto je sasvim raz­ličito od pokušaja nalaženja nekakvog udaljenog idealnog „projekta" društva. Oceniti uspeh ili neuspeh u toj borbi je lakše i nema bilo kakvog unutrašnjeg razloga zašto bi taj me­tod vodio ka akumulaciji vlasti i gušenju kritike. I borba protiv

R. H . Toni: Religija i uspeh kapitalizma, gl. II, kraj druge tačke.

B E D A I S T O R I C I Z M A 99

konkretnog zla i konkretnih opasnosti verovatnije će imati po­dršku velike većine, pre nego borba za ustanovljenje utopije; ma koji ideal da zastupaju planeri. Možda to može da baci iz-vesnu svetlost na činjenicu da u demokratskim državama koje se bore protiv agresije, dovoljna podrška može biti pružena neophodnim daljim merama (čak i ako one imaju karakter holističkog planiranja) bez gušenja javne kritike, dok se u zemljama koje se pripremaju za napad i vode osva­jački rat, javna reč po pravilu mora da guši, ne bi li javna po­drška bila pribavljena tako što bi agresija bila predstavljena kao odbrana.

Vratimo se sada na tvrđenje utopiste.da je njegov metod pravi eksperimentalan metod, primenjen ovde na polju soci­ologije. Taj zahtev, mislim, biva osnažen našom kritikom. Dalje se to može ilustrovati putem analogije između fizičkog i holističkog inženjeringa. Može se dopustiti da fizičke maši­ne, pa čak i sama fabrika za njihovu proizvodnju i drugo, bu­du uspešno zamišljene kroz projekte. No to je sve moguće sa­mo zato što je bilo prethodno izvršeno mnoštvo fragmentar­nih eksperimenata. Svaka mašina je rezultat mnoštva malih usavršavanja. Svaki model mora da se „razvija" pomoću me­toda pokušaja i pogreški, uz bezbroj malih poboljšavanja. Is­to važi i za planiranje fabrika: holistički plan je uspešan samo stoga što smo počinili već sve moguće sitne pogreške; inače, ima mnogo razloga za očekivanje da bi on mogao da dovede do velikih pogrešaka.

Na taj način, analogija između fizičkog i socijalnog inže­njeringa, pri pažljivom razmatranju, okreće se protiv holistič­kog, a u korist pragmatičkog pristupa. Izraz „društveni inže­njering" koji aludira na ovu analogiju bio je prisvojen od stra­ne utopista, bez ikakvog prava na to.

Time završavam kritiku utopizma i prelazim na kritiku njego­vog saveznika - istoricizma. Verujem da sam dao zadovoljavajući

100 Karl Poper

odgovor na istoricistički spor u vezi sa socijalnim eksperimen­tima, izuzev odgovora na argument da su socijalni eksperimen­ti besmisleni, jer ih je nemoguće ponavljati, pri potpuno jedna­kim uslovima. Razmotrićemo ovaj argument.

25. PROMENJIVOST EKSPERIMENTALNIH USLOVA

Istoricista smatra da je eksperimentalni metod neprimen-ljiv na društvene nauke, zato što u društvenoj oblasti ne može­mo po volji reprodukovati tačno iste uslove eksperimenta. To nas privodi nešto bliže srcu istoricističke pozicije. Dopuštam da možda može biti nečeg u tom tvrđenju: nema sumnje, po­stoji izvesna razlika izmezđu fizičkih i socijalnih metoda. Me­đutim, smatram da i istoricističko tvrđenje počiva na krup­nom nepoimanju eksperimentalnih metoda u fizici.

Razmotrimo, prvo, ove metode: svaki fizičar-eksperi-mentator zna da veoma različite stvari mogu da nastanu u uslovima koji se čine veoma sličnim. Tako dve žice na prvi po­gled mogu biti savršeno iste, no ako se u električnom apara­tu zamene jadna drugom, razlika može ispasti veoma velika. Pri pažljivijem posmatranju (recimo, putem mikroskopa) mo­žemo možda videti da nisu one tako slične jedna drugoj, kao što je u početku izgledalo. Ali je često zaista veoma teško ot­kriti razlike u uslovima eksperimenta, koje vode do različitih rezultata. Bilo bi potrebno možda dugo istraživanje, kako eks-peimentalno tako i teorijsko, da bismo našli kakva je vrsta sličnosti ovde nužna, a koji stepen sličnosti dovoljan. Moguće je da takvo istraživanje treba sprovesti pre no što budemo ka­dri da osiguramo slične uslove eksperimenta, čak i pre no što

B E D A I S T O R I C I Z M A 101

budemo znali šta u datom slučaju označavaju reči: „slični uslo-vi". No, ipak se metod eksperimenta primenjuje sve vreme.

Dakle, možemo reći da će ono što bi trebalo da budu slični uslovi, zavisiti od vrste eksperimenta, a odgovoriti na njega je moguće samo vršeći eksperimente. Nemoguće je odlu­čiti a priori u vezi s bilo kojom razlikom ili sličnošću, ma ka­ko ona bila izrazita, bilo da je ona relevantna ili ne, po samo izvođenje eksperimenta. Dakle, moramo da dopustimo da eksperimentalan metod odluči sam ο sebi. Analogna razma­

tranja važe i u slučaju problema, ο kome se dosta diskutovalo, veštačke izolacije eksprimenta, od remetećih uticaja. Jasno, mi ne možemo da izolujemo deo aparata od svih uticaja, na pri­mer, ne znamo a priori da li je uticaj položaja planeta, ili Me-seca na fizički eksperiment znatan, ili pak zanemarljiv. A ka­kva se vrsta veštačke izolacije zahteva, ako uopše ima takve, možemo znati samo vršeći eksperimente, ili samo iz teorija ko­je, takođe, podležu eksperimentalnoj proveri.

U svetlosti ovakvih razmatranja, gubi težinu istoricistič-ki argument prema kome se po društvene eksperimente sud­binskim pokazuje promenljivost društvenih uslova, a naročito promene do kojih dolazi kao posledica istorijskog razvoja. Iz­razite razlike koje istoricistu tako mnogo zaokupljaju, to jest, razlike u uslovima koji preovladavaju u različitim istorijskim periodima, ne sazdaju nužno posebne poteškoće u društvenim naukama. Može se dopustiti da budemo li iznenada preneti u drugi istorijski period, verovatno bismo našli da će mnoga na­ša predviđanja, zasnovana na rezultatu fragmentarnih ekspe­rimenata u našem društvu, biti opovrgnuta. Drugim recima, eksperimenti mogu da dovedu do nepredvidljivih rezultata. No, upravo su nam eksperimenti omogućili da otkrijemo pro-menu u društvenim uslovima; eksperimentima saznajemo da se određeni socijalni uslovi menjaju u zavisnosti od istorij­skog perioda; baš kao što zahvaljujući eksperimentima fizičari

102 Karl Poper

znaju da se temperatura kipuće vode menja u zavisnosti od ge­ografskog položaja. 5 3 Drugim recima, učenje ο različitim isto-rijskim periodima, daleko od toga da čini socijalne eksperi­mente nemogućim, prosto je izraz pretpostavke da kad bismo bili preneti u drugi period, mogli bismo da nastavimo da izvo­dimo svoje fragmentarne eksperimente i ako bi se njihovi re­zultati pokazivali neočekivanim, ili po nas razočaravajućim. Naime, ako nešto i znamo ο različitim stavovima u različitim istorijskim periodima, to je zahvaljujući ekspeimentima koje provodimo u svojoj mašti. Istoričari nailaze na poteškoće u in­terpretaciji ovih ili onih svedočanstava, ili otkrivaju činjenice koje pokazuju da su neki od njihovih prethodnika pogrešno interpretirali neko istorijsko svedočanstvo. A te poteškoće istorijske interpretacije jedino su svedočanstvo ο prirodi isto­

rijske promene koju istoricista ima na umu, što pak nije ništa drugo do raskorak između očekivanog i ostvarenog rezultata naših misaonih eksperimenata. Ta iznenađenja kao i razočara­nja dovela su nas, putem proba i pogreški, do poboljšanja na­še moći interpretacije stvarnih društvenih uslova. A ono što u slučaju istorijske interpretacije postižemo pomoću misaonog eksperimenta, to su antropolozi ostvarili na praktičnom polju rada. Oni savremeni istraživači kojima je pošlo za rukom da svoja očekivanja prilagode uslovima, možda ne manje različi­tim od uslova kamenog doba, duguju svoj uspeh fragmentar-nim eksperimentima.

Neki istoricisti sumnjaju u mogućnost uspešnosti takvih adaptacija, braneći čak svoje shvatanje ο beskorisnosti dru­

štvenih eksperimenata i koristeći argument po kome bi nas,

5 3 U oba slučaja - istorijskih perioda i geografskih položaja - može se, ko-rišćenjem eksperimentalno potvrđenih teorija, otkriti da opisivanje koje koristi prostorno-vremenske koordinate , može biti smenjeno opštim opisom izvesnih preovlađujućih i relevantnih uslova, poput stanja vaspitnog sistema, ili visine.

B E D A I S T O R I C I Z M A 103

krajnje veliki broj socijalnih eksperimenata prenesenih u dale­ku budućnost, dovelo samo do razočaranja. Oni tvrde da ne bismo mogli da naše misaone navike prilagodimo, naročito nauku ο analizi socijalnih događaja, novim i neočekivanim uslovima. Takve bojazni mi se čine delom istoricističke histe­rije, naime opsednutošću značajem socijalne promene; no, pri­znajem, bilo bi teško odagnati taj strah na nekoj apriornoj osnovi. Na kraju krajeva, sposobnost prilagođavanja na novu sredinu varira od ličnost do ličnosti i čini se da nema razloga zašto bi trebalo očekivati od istoriciste (koji zastupa ovakva poražena gledišta) da bude sposoban da uspešno prilagodi svoj duh promenama do kojih dolazi u društvenoj sredini. Sve će zavisiti takođe i od karaktera te nove sredine. Mogućnost da društveni istraživač bude pojeden, pre no što bi, metodom pokušaja i pogreški, uspeo da se prilagodi hanibalskim navi­kama, ne može se isključiti više no mogućnost da u nekom „planskom" društvu, njegova istraživanja mogu da završe u koncentracionom logoru. A analogne primedbe vrede i u obla­sti fizike. Mnogo je mesta u svetu gde preovlađuju takvi fizič­ki uslovi koji fizičaru ostavljaju malo šansi za adaptaciju po­moću pokušaja i pogreški.

U zaključku, recimo da nema izgleda nikakve osnove za prividno istoricističko tvrđenje da promenljivost istorijskih uslova čini eksperimentalan metod neprimenljivim na proble­me društva, ili pak za tvrđenje da je s te tačke gledišta prouča­vanje društva suštinski različito od proučavanja priprode. Sa­svim je druga stvar ako dopustimo da je u praksi često veoma teško sociologu da izabere i menja eksperimentalne uslove po svojoj želji. Fizičar se nalazi u boljem položaju, iako je i on katkad suočen sa sličnim poteškoćama. Tako su mogućnosti izvođenja eksperimenata u različitim gravitacionim poljima ili u ekstremnim temperaturnim uslovima, veoma ograničeni.

104 Karl Poper

Ne smemo da zaboravimo da su mnoge mogućnosti da­nas dostupne fizičaru bile, ne tako davno, nerealne i to ne usled fizičkih poteškoća, već socijalnih, to jest, stoga što nismo bili spremni da rizikujemo novac neophodan radi istraživanja. Či­njenica je međutim da veoma mnogo fizičkih istraživanja sada mogu biti izvedena u najpovoljnijim eksperimentalnim uslovi­ma, dok je sociolog u sasvim drugačijem stanju. Mnogi ekspe­rimenti koji bi bili najpoželjniji, ostaće dugo samo san, uprkos činjenici da oni nisu utopijskog, već fragmentarnog karaktera. U praksi mu ostaje da se dovoljno često oslanja na misaone eksperimente, kao i na analizu političkih mera preduzetih u uslovima i na način koji ostavljaju mnogo toga što bi s nauč­ne tačke gledišta bilo poželjno.

26. DA LI SU GENERALISATA OGRANIČENA NA ISTORIJSKE PERIODE (ETAPE)?

Činjenica da sam problem društvenih eksperimenata raz­motrio pre no što sam podrobno razmotrio problem sociolo­ških zakona, ili teorija, ili hipoteza ili „generalizacija", ne zna­či da mislim da posmatranja ili eksperimenti, na ovaj ili onaj način dolaze logički pre teorija. Naprotiv, verujem da teorije predhode opažanjima kao i eksperimentima, u smisju da su ove poslednje od značaja samo u vezi sa, teorijskim problemi­ma. Uz to, moramo znati samo pitanje, pre no što bismo se mogli nadati da će nam posmatranje ili eksperiment pomoći da na neki način izrazimo odgovor. U terminima metoda po­kušaja i pogreški, pokušaj mora da dođe pre greške; i kao što smo videli (u tački 24), teorija i hipoteza, kao uvek privreme­ne, deo su pokušaja, dok nam posmatranje ili eksperiment po­mažu da uklonimo teorije, ukazujući na to u čemu one greše.

B E D A I S T O R I C I Z M A 105

Stoga ne verujem u „metod generalizacije", to jest, u shvata-nje da nauka počinje od posmatranja, odakle izvodi teorije, na način nekog uopštenja ili indukcije. Pre verujem da je uloga posmatranja i ogleda krajnje skromna, naime, da nam može pomoći pri proveri teorija i odbacivanja onih koje ne mogu da izdrže probe; iako se mora dopustiti da postupak eliminacije ne proverava samo teorijsku spekulaciju, već i stimuliše novi pokušaj - da često ponovo ne uspe i bude opet odbačena, na način novih posmatranja i novih ogleda.

U ovoj tački, kritikovaću istoricističko nastojanje (up. tač. 1) po kome je u društvenim naukama valjanost svih gene­ralizacija, ili barem onih najznačajnijih, ograničena na kon­kretan istorijski period u kome su i nastala značajna posma­tranja. Kritikovaću to nastojanje, a da prethodno nisam raz­matrao pitanje da li se ono što se zove „metod generalizacije" može braniti, iako sam ubeđen da ne može; jer smatram, nai­me, da se istoricističko nastojanje može odbaciti, a da se i ne pokaže kako je taj metod bezvredan. Rasprava ο mojim shva-

tanjima toga metoda, kao i ο relacijama između teorije i eks­perimenta, može, dakle, biti odložena za kasnije. Nastavićemo je u tački 28.

Počinjem ovde svoju kritiku istoricističkog nastojanja, dopuštajući da će većina ljudi koji žive u izvesnom istorijskom periodu biti sklona pogrešnom verovanju da zakonitosti koje uočavaju oko sebe predstavljaju opšte zakone društvenog ži­vota, smatrajući da oni važe za čitavo društvo. Zaista, mi kat­kad uočavamo da gajimo takva verovanja, uviđajući u nekoj stranoj zemlji da naše navike u vezi s hranom, naša pozdra­vljanja, tabui itd ni na koji način nisu opšte prihvaćeni kao što smo naivno pretpostavljali. Skoro je očigledan zaključak da mnoge druge generalizacije, bile one svesno izvođene ili ne, mogu biti iste vrste, iako mogu biti neosporavane, jer ne bismo mogli da otputujemo u drugi istorijski period., (Taj je zaključak,

106 Karl Poper

recimo, izveo Hesiod.) 5 4 Drugim recima, mora se dopustiti da ima mnogo zakonitosti u društvenom životu karakterističnih samo za naš istorijski period, kao i da smo mi skloni da previ­dimo to ograničenje. Tako da, nažalost (osobito u vreme ubr­zanih društvenih promena), mi doznajemo s tugom da smo se pozivali na zakone koji su izgubili svoju istinitost. 5 5

Kad bi tvrđenja istoriciste išla ne dalje od ovoga, mogli bismo samo da ga optužimo da ulaže napor oko nečega što je trivijalno. No, na nesreću, tvrdi on više od toga. On insistira na tome da svaka situacija sazdaje poteškoće, kojih nema u prirodnim naukama; a, u posebnom slučaju, da suprotno od prirodnih, u društvenim naukama ne smemo nikad da tvrdi­mo da smo otkrili istinit opšti zakon, jer ne možemo nikad znati da li je on uvek bio od važnosti u prošlosti (jer se naša svedočanstva mogu pokazati nedovoljnim), ili pak da li će bi­ti od važnosti u budućnosti.

Suprotno od ovih zahteva, ja ne smatram da je opisana situacija na bilo koji način specifična u društvenim naukama, ili pak da stvara naročite poteškoće. Naprotiv, jasno je da pro­mena u fizičkoj sredini može biti osnova iskustava, sasvim sličnih onima u društvenoj ili istorijskoj sredini. Može li biti, recimo, očiglednije i poznatije zakonitosti od smene dana i no­ći? Pa, ipak, nje nema, budemo li prešli polarni krug. Možda je pomalo teško vršiti poređenje fizičkog i socijalnog iskustva,

5 4 Isti je zaključak osnova takozvane „sociologije saznanja", kritikova-ne ovde na s. 155 i dr., kao i u tački 23 moga dela Otvoreno društvo.

5 5 K. Manhajm: Covek i društvo, s. 178 govori ο „laiku koji društvenu stvarnost promišlja inteligentno", kao i da je „u statičkim periodima nesposo­ban da razlikuje jedan opšti apstraktan društveni zakon od pojedinačnih nače­la koja važe samo u nekim epohama; jer u periodu neznatne promenljivosti, ra­zilaženje ta dva tipa nije jasno posmatraču." Manha jm naziva te posebne prin­cipe koji važe samo u jednoj epohi, principia media; videti bei. (57), niže. „Sto se tiče okolnosti kada se društvena struktura menja po tpuno i u celosti", vid. Manhajm, nav. d., s. 179 i dr.

B E D A I S T O R I C I Z M A 107

no mislim da je takav poremećaj jednako iznenađujući, kao i bilo koji drugi koji može da nastupi u društvenoj oblasti. Uzmimo drugi primer. Teško je reći da se istorijske, ili društve­ne okolnosti Krita 1900. godine i Krita pre 3000 godina, raz­likuju više no geografska i fizička sredina Krita i Grenlanda. Iznenadno i nepripremljeno premeštanje iz jedne fizičke sredi­ne u drugu, mislim, imalo bi daleko kobnije posledice, od od­govarajuće promene u socijalnoj sredini.

Čini mi se jasnim da istoricista precenjuje značaj pomalo spektakularnih razlika između različitih istorijskih perioda, a da potcenjuje, pri tom, mogućnosti naučne pronicljivosti. Isti­na je da zakoni koje je otkrio Kepler važe samo u planetarnim sistemima, no njihova važnost nije ograničena samo na Sun­čev sistem u kome je Kepler živeo i vršio posmatranja. 5 6 Njutn nije morao da se povuče u deo svemira odakle bi posmatrao tela koja se kreću, oslobođena gravitacionih i drugih sila, da bi tako utvrdio važenje zakona inercije. S druge strane, iako se nijedno telo u Sunčevom sistemu ne kreće saglasno s njim, ovaj zakon ne gubi svoj značaj unutar sistema. Slično tome, či­ni se, da nema razloga da ne budemo sposobni da izgradimo sociološke teorije koje bi bile od važnosti za sve društvene pe­riode. Krupne razlike između ovih perioda ne znače uopšte da se ne mogu otkriti takvi zakoni, baš kao što razlike između Grenlanda i Krita ne dokazuju da ne postoje fizički zakoni ko­ji važe u oba regiona. Naprotiv, čini se da te razlike imaju, ba­rem u nekim slučajevima, relativno površan karakter (poput

5° Mil uzima Keplerove zakone kao primer onoga što posle Bekona on naziva axiomata media, iz razloga što oni nisu opšti zakoni kretanja, već jedino (približni) za­koni planetarnog kretanja; vid. Logic, knj. VI, gl. V, tač. 5. Analogna axiomata media u društvenoj nauci bili bi zakoni koji važe za sve „društvene sisteme" neke vrste, radije no slučajne zakonitosti nekog istorijski datog perioda. Poslednji bi mogli da se porede ne s Keplerovim zakonima, nego, recimo, s pravilnošću kretanja planeta u našem solar-nom sistemu.

108 Karl Poper

razlike u navikama, pozdravima, ritualima itd.), a više ili ma­nje isto se čini da je istinito i za zakonitosti za koje se kaže da su karakteristične za neki istorijski period, ili za izvesno dru­štvo (a koje neki sociolozi zovu principia media)57.

Na to istoricista može da odgovori da su razlike u soci­jalnoj sredini više suštinske od razlika u fizičkoj sredini, jer ako se društvo menja, menja se i čovek; a to nalaže i promenu svih zakonitosti, pošto sve socijalne zakonitosti zavise od čoveko-ve prirode, kao atoma društva. Naš odgovor je da se i fizički atomi takođe menjaju prema svom okruženju (npr. pod utica-jem elektromagnetskih polja itd.) i ne uprkos fizičkih zakona, već u saglasnosti s njima. Štaviše, značaj takozvanih promena u ljudskoj prirodi je neizvestan i veoma ga je teško odrediti.

Vratimo se sada na istoricističko tvrđenje po kome ne smemo nikada da uzimamo da smo otkrili odista univerzalan zakon u društvenim naukama, pošto ne možemo da budemo sigurni da se njegova valjanost proteže izvan perioda u koji­ma smo našli da se on potvrđuje. To se može dopustiti, ali sa­mo u meri u kojoj se smatra da ono važi i za prirodne nauke.

5 7 K. Manhajm, nav. d. 177, uvodi izraz principia media, po analogiji s Milom (koji govori ο axiomata media, videti prethodnu belešku) da bi označio ono što sam ja nazvao „generalizacijama ograničenim na konkretan istorijski period, u kome su vrše­na odgovarajuća posmatranja"; videti, na ptimer, njegov pasaž (nav. d. s. 178; us. bei. (55), gore): „Čovek laik koji prati društvena zbivanja, poima razumski događaje, pre svega, nesvesno koristeći takva principia media", koji su „... pojedinačni principi u upo­trebi u samo jednoj epohi" (Manhajm, nav. dr., definiše svoja principia media, govore­ći da su oni ,,u krajnjoj analizi univerzalne sile u datoj okolnosti, sastavljene od različi­tih činilaca koji deluju na datom mestu i u dato vreme - kao, u stvari, poseban sticaj okolnosti koji ne može više nikad da ne ponovi. Manhajm tvrdi da on ne sledi „istorici­zam, hegelijanizam i marksizam" u njihovom neuspelom pokušaju da „uvažavaju uni­verzalne faktore" (nav. d. s. 177 i dr.). Sledstveno tome, niegova se pozicija sastoji u in­sistiranju na značaju generalizacija, ograničenih na konkretne, ili individualne istorijske periode, dopuštajući da se „na način apstrakcije" uzdignemo do „opštih principa sadr­žanih u njima". (Suprotno od toga, ne verujem da opštije teorije mogu biti dobijene ap­strakcijom ovih pravilnosti navika, zakonskih postupaka itd., koji, saglasno Manhaj-movim primerima na s. 179 i dr., čine njegova principia media.)

B E D A I S T O R I C I Z M A 109

U prirodnim naukama, jasno je, ne možemo nikada da znamo sa sigurnošću da li su naši zakoni odista univerzalno važeći, ili pak važe samo u izvesnom periodu (možda samo tokom peri­oda dok se univerzum širi) ili samo u nekoj oblasti (možda u oblasti relativno slabih polja gravitacije). Uprkos nemogućno­sti da se uverimo u njihovu univerzalnu istinitost, mi ne doda­jemo formulaciji prirodnih zakona uslov da su oni iskazani sa­mo za period u kome je njihova važnost razmatrana, ili možda samo unutar „sadašnjeg kosmološkog perioda". Ne bi to bio znak hvale vredne naučne predostrožnosti, dodavati takav uslov, već znak nerazumevanja naučne procedure. 5 8 Važan je postulat naučnog metoda, istraživati zakone čiji dornen valid-nosti nije ograničen. 5 9 Ako dopustimo da su sami zakoni pod­ložni promeni, sama ta promena ne bi mogla nikad biti obja­šnjena putem zakona. To bi značilo dopustiti da je promena prosto čudnovata. Bio bi to kraj naučnog progresa, jer izvesna neočekivana posmatranja ne bi nalagala potrebu za revizijom naših teorija: ad hoc hipoteza da je došlo do promene u zako­nima, „objasnila" bi sve.

Ovi argumenti vrede za društvene zakone ništa manje no za prirodne nauke.

5 ^ Često smo sugerisali da umesto pokušaja da se u sociologiji sledi primer fizi­ke i traže univerzalni sociološki zakoni, bilo bi bolje slediti u fizici primer istoricističke sociologije, to jest, postupati sa zakonima ograničenim na istorijske periode. Istoricisti koji bi rado da naglase jedinstvo fizike i sociologije, posebno su skloni takvom načinu mišljenja. Videti Nojrat: Erkenntnis, tom VI s. 399.

5 9 Taj isti postulat vodi u fizici, na primer, do potrebe da budu objašnjene crven­kaste promene koje uočavamo u udaljenim maglinama; jer bi bez ovog postulata bilo opravdano tvrditi da se zakoni atomske učestalosti menjaju u različitim oblastima sve­mira, u različito vreme. A taj postulat dovodi i u teoriji relativnosti do zakona kretanja, poput zakona ο slaganju brzina itd., na isti način i kod velikih i kod malih brzina (ili kod jakih i slabih gravitacionih polja) i ne zadovoljiti se ad boe pretpostavkama ο raz­

ličitim oblastima brzine (ili gravitacije). Sto se tiče rasprave ο ovom postulatu „nepro­

menljivosti prirodnih zakona" i njegove suprotnosti zakonu ο „uniformnosti prirode", videti moju Logika naučnog otkriča, tač. 79.

110 Karl Poper

Ovde završavam svoju kritiku najvažnijih naturalističkih učenja istoricizma. Pre no što predem na razmatranje nekih manje bitnih teorija, ispitaću, upravo, jedno od pronaturalistič-kih učenja - da je potrbno istražiti zakone istorijskog razvoja.

IV

KRITIKA PRONATURALISTIČKIH UČENJA

27. POSTOJI LI ZAKON EVOLUCIJE? ZAKONI I TENDENCIJE

Istoricistička učenja koja sam nazvao „pronaturalistič-ka" imaju mnogo zajedničkog sa antinaturalističkim učenji­ma; na primer, na njih utiče holističko mišljenje, a potiču iz pogrešnog shvatanja metoda prirodnih nauka. Budući da ona predstavljaju rđavo podražavanje ovih metoda, mogu se opi­sati kao „scijentistička" (u smislu profesora Hajeka 6 0). Ona su jednako karakteristična za istoricizam, kao i antinaturalistič-ke teze, a možda su i značajnije. Na primer, verovanje da je za­datak socijalnih nauka da otkriju zakon evolucije društva, ne bi li predskazali njegovu budućnost (shvatanje izloženo u tač-kama 14-17 gore), moglo bi se možda odredti kao središte svih istoricističkih učenja. Jer je ovo shvatanje društva koje

6 0 Videti F.A. fon Hajek: „Scijentizam i proučavanje društva", Economica, N.S. vol IX, posebno s. 269. Profesor Hajek koristi termin „scijentizam" da označi „ropsko podražavanje metoda jezika i nauke". Ovde on radije označava podražavanje nečega što neki pogrešno uzimaju kao metod i jezik nauke.

112 Karl Poper

prolazi kroz periode koji omogućavaju nastanak, s jedne stra­ne, suprotnost između društvenog sveta koji se menja i fizič­kog sveta bez promena, pa otuda i antinaturalizma. S druge strane, ovo shvatanje dovodi do pronaturalističkog i scijenti-stičkog verovanja u takozvane „prirodne zakone sukcesije"; verovanje za koje se, u vreme Konta i Mila, moglo tvrditi da mu idu u prilog dugoročna predviđanja astronomije, a ne tako davno i darvinizma. Zaista, moglo bi se uzeti da je nedavni ta-las istoricizma, samo odjek mode evolucionizma - kao filosofi-je koja duguje svoj uticaj, pretežno, pomalo senzacuionalnom sukobu briljantne naučne hipoteze ο istoriji različitih životinj­skih i biljnih vrsta na zemlji i drevne metafizičke teorije koja se pokazala, uzgred, delom vladajućeg religioznog verovanja. 6 1

Ono što mi nazivamo evolucionističkom hipotezom, bi­lo bi objašnjenje mnoštva bioloških i paleontoloških posma-tranja - na primer, sličnosti između različitih vrsta i rodova -na osnovu pretpostavke ο zajedničkom poreklu posmatranih formi. 6 2 Ova hipoteza nije univerzalan zakon, iako izvesni univerzalni zakoni prirode, poput zakona ο nasleđivanju, se­lekciji i mutaciji, čine s njom deo tog objašnjenja. Ima ona pre karakter izvesnog posebnog (pojedinačnog, ili specifičnog)

6 1 Slažem se s profesorom Ravenom kad on, u Nauka, religija i budućnost (1943) naziva taj konflikt „burom u viktorijanskoj šolji čaja", mada je snaga ove pri-medbe možda oslabljena pažnjom koju on pridaje pari koja se i dalje oslobađa iz šolja - sve do velikih sistema evolucionističke filosofije koje su razradili Bergson, Vajthed, Smats i drugi.

6 2 Pomalo podozrivi zbog težnje evolucionista da osumnjiče svakog za obsku-rantizam ko ne deli njihov emocionalan stav u pogledu evolucije, uzete kao „ smeo i re­volucionaran izazov u odnosu na tradicionalno mišljenje", ja sam radije rekao ovde da na moderni darvinizam gledam kao na najuspešnije objašnjenje suštinskih stvari ο koji­

ma je reč. Dobra ilustracija emotivnog stajališta evolucionista je tvrđenje C. H. Voding-tona {Nauka i etika, 1942. s. 17) da „moramo da prihvatimo da je pravac evolucije do­bar, prosto zato jer je dobar"; tvrđenje koje ilustruje i činjenica da još uvek važi sledeća primedba profesora Bernala u vezi s darvinističkim sporom (ibid., s. 115): „Nije ... na­uka morala da se bori s spoljašnjim neprijateljem, Crkvom; sama Crkva je ... bila među samim naučnicima".

B E D A I S T O R I C I Z M A 113

istorijsklog tvrđenja. (Istog je statusa pak kao i istorijsko tvr­đenje: „Carls Darvin i Fransis Galton imali su istog dedu.") Činjenica da evolucionistička hipoteza ne predstavlja univer­zalan zakon u prirodi 6 3 , već posebno istorijsko tvrđenje (ili, tačnije, pojedinačno) koje se odnosi na poreklo jednog broja biljaka i životinja na Zemlji, pomalo je zatamnjena činjenicom da se reč „hipoteza" veoma često upotrebljava da ukaže na status univerzalnih zakona u prirodi. No, ne treba zaboraviti da koristimo često ovu reč u drugačijem smislu. Na primer, bi­lo bi nesumnjivo tačno izvestan preliminaran pokušaj medi­cinske dijagnoze nazvati hipotezom, iako takva hipoteza ima pojedinačan i istorijski karakter, daleko.pre nego karakter univerzalnog zakona. Drugačije rečeno, činjenica da su svi pri­rodni zakoni hipoteze, ne srne da odvrati našu pažnju od činje­nice da sve hjpoteze ne predstavljaju zakone i da, u posebnom slučaju, istorijske hipoteze, po pravilu, nisu univerzalna, već pojedinačna tvrđenja koja se odnose na individualan događaj, ili pak jedan broj ovakvih događaja.

No, može li da postoji zakon evolucije? Može li da po­stoji naučni zakon u smislu u kome ga razume Τ. H. Haksli, kada je pisao: „... samo ravnodušni filosof... sumnja da će na­ukom, pre ili kasnije, ovladati zakon evolucije organskih for­mi - kao onaj nepromenljiv poredak jednog velikog lanca uzroka i posledica, u čijim se karikama javljaju sve organske forme, stare i nove . . ." 6 4

6 3 Čak i stav kao što je: „Svi kičmenjaci imaju par zajedničkih predaka", nije uprkos reči „svi" univerzalan zakon prirode; jer se on odnosi na kičmenjake koji obita­vaju na zemlji, radije do na sve organizme, oduvek i na svim mestima, čija je konstitu­cija takva da je smatramo karakterističnom za kičmenjake. Videti moju Logika nauč­nog otkrića, t. 14 i d.

6 4 Videti Τ. H. Haksli: Laičke besede (1880) s. 214. Hakslijevo verovanje u za­kon evolucije veoma je značajno, pošto on zastupa krajnje kritičan stav u odnosu na ide­ju (neizbežnog) zakona napretka. Čini se da je u tome objašnjenje da on ne samo što je oštro razlikovao prirodnu evoluciju od progresa, več je podržavao (s pravom verujem)

114 Karl Poper

Verujem da na ovo pitanje odgovor mora biti „ne" i da otkrivanje zakona „nepromenljivog poretka" u evoluciji ne može biti povezano s naučnim metodom, bilo u biologiji, ili sociologiji. Moji su razlozi veoma prosti. Evolucija života na zemlji, ili ljudskog društva, unikalan je istorijski proces. Takav se proces, možemo da pretpostavimo, odvija u skladu sa svim vrstama kauzalnih zakona, na primer, mehaničkim, hemij-skim, zakonima nasleđivanja i mutacije, prirodne selekcije itd. No, opis tog procesa ne može biti zakon, već pojedinačno isto-rijsko tvrđenje. Univerzalni zakoni donose tvrđenja ο izve­

snom nepromenljivom poretku, kako to izlaže Haksli, to jest, ο svim procesima neke vrste. I mada nema razloga zašto nas opažaj jednog jedinog slučaja ne bi mogao navesti da formuli-šemo univerzalan zakon, niti zašto, budemo li te sreće, da ne pogodimo istinu; jasno je da svaki zakon formulisan na ovaj ili onaj način, mora biti proveren novim primerima, pre no što bude ozbiljno uzet od strane nauke. No, ne možemo se nada­ti proveri neke univerzalne hipoteze, niti otkriću prirodnog za­kona prihvatljivog u nauci, budemo li zauvek ograničeni na opažanje jednog unikalnog procesa. Opažanje jednog unikat­nog procesa ne može da omogući ni predviđanje njegovog bu­dućeg razvoja. Ni najbrižljivije posmatranje razvitka jedne gu-senice neće nam omogućiti da predvidimo njeno pretvaranje u leptira. Primenjeno na istoriju ljudskog društva - a nas ovde interesuje to pre svega - taj je argument H. A. L. Fišer izrazio

da su one tek malo povezane. Zanimljiva analiza, koju daje Džulien Haksli, onoga što naziva „evolucionim progresom" (Evolution, 1942, s. 559 i dr.) čini mi se da samo ma­lo dodaje tome, iako je prividno zamišljena da ustanovi vezu između evolucije i progre­sa. Naime, on dopušta da evolucija, iako ponekad „progresivna", još češče to nije. (O tome, kao i ο definiciji „napretka" kod Hakslija, videti bei. 84, niže.) S druge strane, či­njenica da svaki „progresivan" razvoj može biti uzet kao evolutivan, je ništa manje ba­nalna. (Da sukcesija dominantnih tipova bude na svoj način progresivna, prosto može da znači da mi uobičajeno primenjujemo termin „dominantni tipovi" na najuspešnije od njih, koji su „najprogresivniji".)

B E D A I S T O R I C I Z M A 115

recima: „Ljudi ... su razlikovali u istoriji plan, ritam, predo­dređeni nacrt. . . Ja mogu samo da vidim izvesnu pojavu koja sledi za drugom ... samo jednu veliku činjenicu, s obzirom na koju, pošto je ona unikalna, ne može biti nikakvih generaliza­cija . . ." 6 5 .

Sta se može izneti protiv ove primedbe? Uglavnom su mo­guća dva stanovišta koja zastupaju oni koji veruju u zakon evo­lucije. Naime: (a) poricati naše tvrđenje da je evolutivan proces unikalan, ili (b) tvrditi da u nekom evolutivnom procesu, čak i da je on unikalan, možemo razlikovati izvesnu tendenciju, stre­mljenje ili pravac, kao i da je moguće formulisati hipotezu koja izražava tu tendenciju i proveriti ovu na osnovu budućeg isku­stva. Stanovišta (a) i (b) pri tom ne isključuju jedno drugo.

Stanovište (a) upućuje na veoma staru ideju ο životnom ciklusu rođenja, detinjstva, mladosti, zrelosti, starosti i smrti, koja važi ne samo za pojedinačne životinje i biljke, već i kod društva, rase, pa, čak, i „čitavog sveta". To je staro učenje ko­ristio Platon u svojoj interpretaciji opadanja i propasti grčkih gradova-država i persijske imperije. 6 6 Slično su postupali Ma-kijaveli, Viko, Spengler i, nedavno, profesor Tojnbi, u impo­zantnom delu Proučavanje istorije. S gledišta ovog učenja, istorija se ponavlja, a zakoni ο životnom ciklusu civilizacija, na primer, mogu se proučavati na isti način kao što proučava­mo i životni ciklus neke životinjske vrste. 6 7 Posledica je ovog

6 5 Videti H. A. L. Fišer: Istorija Evrope, tom I, s. 7 (kurziv moj). Videti takode i F. A. fon Hajek, nav. d. Economica tom X, s. 52, koji kritikuje poku­šaj „otkrivanja zakona tamo gde se po prirodi stvari ne mogu naći, u sukcesiji pojdinačnih i unikalnih istorijskih fenomena".

6 6 P l a t o n opisuje ciklus velike godine u Politici. Polazeći od postavke da živimo u eri degeneracije, on primenjuje ovo učenje u Državi, na evoluciju grč­kih gradova, a u Zakonima - na persijsku imperiju.

6 ^ Profesor Tojnbi insistira na tome da njegov metod empirijski istražuje život­ni ciklus 21 uzorka biološke vrste zvane „civilizacija". No, prihvativši ovaj metod, čini se da na njega nije uticala želja da ospori Fišerov (gorenavedeni) argument; barem ja

116 Karl Poper

učenja, iako njegovi tvorci nisu imali to na umu, da naš prigo­vor, zasnovan na unikalnosti evolucionog ili istorijskog proce­sa, gubi svoju snagu. Nemam nameru da poričem (niti je, sigu­ran sam, želeo to profesor Fišer, u gornjem navodu) da se isto­rija katkad u izvesnom pogledu može ponoviti, niti da parale­la između pojedinih tipova istorijskih događaja, poput porasta tiranije u staroj Grčkoj i u savremenom dobu, može biti od značaja za studenta sociologije političke moći. 6 8 Dakako, svi ti primeri ponavljanja sadrže okolnosti, inače, veoma različi­te, a koje mogu da ispolje znatan uticaj na dalji razvoj doga­đaja. Stoga nemamo nikakav valjan razlog da očekujemo da će se bilo koje prividno ponavljanje istorijskog razvoja nasta­viti da odvija paralelno sa svojim prototipom. Jasno, ako po-verujemo u zakon ponavljanja životnih ciklusa - verovanje nastalo iz analognih spekulacija, ili možda nasledeno od Pla­tona - sigurno ćemo nailaziti na njegovu istorijsku potvrdu gotovo svuda. No, prosto je to jedan od onih slučajeva meta­fizičkih teorija, koje prividno potvrđuju činjenice, a koje budu li pažljivije proučene, pokazuju da su sagledane iz ugla onih teorija koje bi same trebalo da potvrde. 6 9

ne uviđam nikakav znak takve želje u njegovim komentarima tog argumenta, spremnost da ga odbaci kao izraz „modernog verovanja u svemoć slučaja"; videti Proučavanje istorije, tom V, s. 414. Ne mislim da ta karakterizacija odaje priznanje Fišeru koji kaže, u nastavku navedenog citata: „ ... Činjenica napretka je naširoko i nadugačko ispisana na stranicama istorije; no, napredak nije prirodan zakon. Dobitak koji je jedna genera­cija stekla, može sledeća da izgubi".

6 8 Slična je situacija u biologiji, jer mnoštvo evolucija (to jest, različitih ro­dova) može biti uzeto kao osnova generalizacija. No , ovo uporedivanje evolucija prosto je vodilo ka deskripciji tipova evolutivnih procesa. Pozicija je ista kao i u društvenoj istoriji. Možemo naći da se izvesni tipovi događaja tu i tamo ponavlja­ju, no izgleda da nijedan zakon, koji opisuje bilo odvijanje svih evolutivnih proce­sa, (poput zakona evolutivnih ciklusa), bilo tok evolucije uopšte, ne čini da slede iz takvog poređenja. Videti bei. 84, niže.

6 9 Ο gotovo svakoj teoriji, može se reći da se slaže s mnogim činjenicama: to je jedan od razloga zbog kojih kažemo da je izvesna teorija potvrđena, ako ne možemo da otkrijemo činjenice koje je poriču, više no da nađemo činjenice koje joj idu u prilog;

B E D A I S T O R I C I Z M A 117

U pogledu stanovišta (b), kao verovanja da možemo da izdvojimo i ekstrapoliramo tendenciju ili pravac evolucije, po-menimo, prvo, da je ono uticalo i bilo korišćeno kao potvrda neke od cikličnih hipoteza koje predstavljaju stanovište (a). Profesor Tojnbi, na primer, u prilog stanovišta (a), iznosi sle-deće gledište, karakteristično za (b): „Civilizacije nisu statička stanja društva, već dinamička kretanja evolucionog tipa. One ne samo da ne mogu da ostanu nepokretne, već ne mogu da promene svoj pravac, a da ne prekinu vlastiti zakon kretanja . . . " 7 0 . Ovde imamo gotovo sve elemente koje uobičajeno sre­ćemo u stanovištu (b): ideja društvene dinamike (a ne društve­ne statike), evolucionih kretanja društva (pod uticajem dru­štvenih sila); kao i ideja pravaca (ili tokova i brzina) ovih kre­tanja, a koji, kaže se, ne mogu biti ponovljeni, a da se sami za­koni kretanja ne poreknu. Sve podvučene reči preuzete su iz fi­zike u sociologiji, a njihovo usvajanje je dovelo do brojnih ne-razumevanja, koja su, doduše, neobično gruba, ali i veoma ka­rakteristična za scijentističku zloupotrebu primera iz fizike i astronomije. Naravno, ta su nerazumevanja nanela malo štete izvan istoricističkog kružoka. U ekonomiji, na primer, upotrebi re­či „dinamika" (up. današnji pomodni termin „makrodinamika")

vid. tač. 29, niže, kao i moju Logiku naučnog otkrića, posebno gl. X. Primer ovde kritiko-vanog postupka je, verujem, prividno empirijsko istraživanje koje je sproveo A. Tojnbi ο ži­

votnom ciklusu onoga što on naziva „civilizacija vrste" (species civilization), (vid. bei. 66, gore). Čini se da on previđa činjenicu da u civilizacije ubraja samo entitete koji se a priori slažu s njegovim verovanjem u životne cikluse. Na primer, profesor Tojnbi suprotstavlja (nav. d., tom I s. 147 do 149) svoje „civilizacije" „primitivnim društvima" da bi ustano­vio učenje po kome ta dva društva ne mogu pripadati istoj „vrsti", iako mogu pripadati istom „rodu". Međutim, jedina osnova te klasifikacije bila bi intuicija a priori ο prirodi ci­

vilizacija. Može se to videti na osnovu njegovog argumenta da se oba društva sada jasno razlikuju, kao i slonovi od zečeva - intuitivan argument čija slabost postaje jasna ako po-smatramo slučaj psa bernandinca i pekinezera. Ali samo pitanje (bilo da oba pripadaju is­toj vrsti ili ne) nije prihvatljivo, pošto počiva na naučnom metodu proučavanja kolektivi­teta kao fizičkih, ili bioloških tela. Iako je taj metod često kritikovan (videti, na primer F. Α. Hajek; Econoinica vol X, s. 41), ove kritike nisu nikada dobile adekvatan odgovor.

7 " Tojnbi, nav. d., tom I, s. 176.

118 Karl Poper

se ne prigovara, što mora da dopuste čak i oni koji ne vole tu reč. Ovaj termin potiče iz Kontovog pokušaja da na sociologi­ju primeni razlikovanje u fizici između statike i dinamike; i ne­ma sumnje, iz velikog nerazumevanja koje leži u osnovi tog pokušaja jer društvo koje sociolog naziva 'statičkim', analog­no je sistemima koje bi fizičar nazvao 'dinamičkim' (mada i „stacionarnim"). Tipičan primer je solarni sistem, kao proto­tip dinamičkog sistema u fizičkom smislu reči; no, pošto se on ponavlja (ili je „stacionaran"), jer niti raste, niti se razvija, bu­dući da ne trpi strukturne promene na sebi (izuzev onih koje ne spadaju u oblast nebeske dinamike i koje bi stoga bile ovde zanemarene), nema sumnje, odgovara onim društvenim siste­mima koje bi sociolog nazvao „statičkim". Ovaj momenat je od naročitog značaja u vezi s pretenzijama istoricizma, utoli­ko što uspeh dugoročnih predviđanja u astronomiji zavisi u celosti od tog ponavljajućeg, a u sociološkom smislu, statič­kog karaktera sunčevog sistema, naime, od činjenice da može­mo ovde da zanemarimo svaki simptom istorijskog razvoja. Bilo bi, dakle, pogrešno pretpostavljati da ova dinamička du­goročna predviđanja u slučaju stacionarnog sistema, donose mogućnost istorijskih predviđanja širokih razmera kada su u pitanju nestacionarni društveni sistemi.

Do sličnih nerazumevanja dolazi u primeni na društvo ostalih odgore navedenih termina iz fizike. Cesto je takva pri-mena sasvim bezazlena. Nema ničeg lošeg, na primer, u tome ako označimo promene u društvenoj organizaciji, u postupci­ma proizvodnje itd kao kretanja. Jasno je da mi prosto koristi­mo metaforu i to, upravo, nejasno poput ove. Jer ako govori­mo u fizici ο kretanju tela, ili sistema tela, nemamo u vidu to da telo, ili sistem, podleže nekoj unutrašnjoj, ili stukturnoj pro­

meni, već samo da menjaju položaj u odnosu na neki (proiz­voljno odabran sistem koordinata). Nasuprot tome, sociolog reci­ma-„kretanje društva", označava neku strukturnu ili unutrašnju

B E D A I S T O R I C I Z M A 119

promenu. On, dakle, smatra da kretanje društva treba obja­sniti putem sila, dok fizičar uzima da samo promene kretanja, a ne i kretanje kao takvo, treba objašnjavati tim putem. 7 1 Ide­je brzine društvenog kretanja, ili putanje, ili toka ili pravca, na sličan način su bezazlene, sve dok se koriste da prosto prene­su neki intuitivan utisak; no ako se koriste sa izvesnom nauč­nom pretenzijom, prelaze u scijentistički ili, tačnije, holistički žargon. Nema sumnje, svaka promena nekog merljivog soci­jalnog faktora - na primer, porasta stanovništva - može se grafički predstaviti kao putanja, upravo kao putanja tela koje se kreće. No, jasno je da takav dijagram ne opisuje ono što lju­di označavaju kao kretanje društva - uzevši u obzir da i „sta­cionarno" stanovništvo može da pretrpi radikalnu društvenu promenu. Naravno, može se bilo koji broj takvih dijagrama spojiti kao jedna više dimenziionalna šema. No, i za tako kombinovan dijagram se ne može kazati da predstavlja put kretanja društva: ne kazuje nam on ništa više do pojedinačni dijagrami, uzeti zajedno, niti predstavlja kretanje „čitavog društva", već samo promene izdvojenih aspekata. Ideja kreta­nja samog društva - ideja da društvo, poput fizičkog tela, mo­že da se kreće kao celina po izvesnom putu i u određenom pravcu - jeste prosto jedna holistička zbrka 7 2 .

1 To je zbog zakona inercije. Kao primer tipično „scijentističkog" pokuša­ja izračunavanja političkih sila putem Pitagorine teoreme, videti bei 15, gore.

7 2 Zbrka nastalu oko reči „kretanje", „sila", „pravac" itd. može se shvatiti uzme li se da se Henri Adams, čuveni američki istoričar, ozbiljno nadao da odredi tok istorije, učvrstivši dve tačke na toj putanji - jednu smeštenu u trinaestom veku, a drugu u vlastitom životnom dobu. On sam ο svom projektu kaže: „putem te dve tačke... on se nadao da će produžiti svoje linije napred i nazad do beskraja...", jer je smatrao da „sva­ki učenik može videti da čovek, kao sila, može biti meren na osnovu kretanja, počev od fiksne tačke" (Vaspitanje Henrija Adamsa, 1918, s. 434 i d.). Kao skoriji primer mogu da navedem primedbu Vodingtona {Nauka i etika, s. 17 i d.) da je „društveni sistem" -„nešto čija egzistencija suštinski nalaže kretanje na jednom evolucionom putu...", kao i da (s. 18 i d.) „priroda naučnog doprinosa etici... jeste otkriće prirode, karaktera i prav­ca evolucionog procesa u svetu kao celini..."

120 Karl Poper

Bliže govoreći, nadanje da je jednog dana moguće naći „zakone kretanja društva", kao što je Njutn otkrio zakone kretanja fizičkih tela, upravo je rezultat tih nesporazuma. Po­što ne postpoji nikakvo kretanje društva, u izvesnom smislu slično ili analogno kretanju fizičkih tela, ne može biti ni bilo kakvih zakona njegovog kretanja.

No, može se reći da postojanje tendencija, ili stremljenja u okviru društvenih promena, jedva da neko može dovesti u pitanje: njih svaki statističar može da sračuna. Nisu li ove ten­dencije uporedive s Njutnovim zakonom inercije? Odgovor je: tendencije postoje, ili tačnije, pretpostavka njihova je često korisno statističko sredstvo. No tendencije nisu zakoni. Tvr-đene koje iznosi postojanje neke tendencije je egzistencijalno, a ne univerzalno. (Univerzalan zakon, s druge strane, ne tvrdi postojanje; naprotiv, kao što je pokazano pri kraju tačke 20, u njemu se govori ο nemogućnosti ove, ili one stvari. 7 3) A tvrđe­nje ο postojanju neke tendencije (u izvesno vreme i na nekom mestu) bila bi pojedinačna istorijska procena, a ne univerzalan zakon. Praktičan značaj ove logičke situacije je: ako i možemo naučna predviđanja da zasnujemo na zakonima, mi ih ne mo­žemo (što zna svaki statističar) bazirati na postojanju tenden­cija. Tendencija (možemo ponovo uzeti porast stanovništva, kao primer) koja je opstajala stotinama i hiljadama godina, može se promeniti tokom decenije, ili čak brže od toga.

Važno je naglasiti da su zakoni i tendencije suštinski raz­ličite stvari. 7 4 Nema sumnje da su navika mešanja tendencija i

Videti moju Logika naučnog otkrića s. 15 i d., gde se navode razlozi zbog kojih se egzistencijalna tvrđenja smatraju metafizičkim (u smislu naučnosti); videti i belešku 7 u tački 28, niže.

7 4 Zakon, međutim, može da tvrdi da će u izvesnim okolnostima (početnih uslova) kao biti nađene izvesne tendencije; šta više, pošto tako neka tendencija bude objašnjena, moguće je formulisati zakon koji odgovara tendenciji; videti i bei. 88, niže.

B E D A I S T O R I C I Z M A 121

zakona, kao i intuitivno poimanje tendencija (poput tehnič­kog napretka), inspirisali središnja učenja evolucionizma i istoricizma - ο neumoljivim zakonima biološke evolucije i ο nepovratnim zakonima kretanja društva. Zbrka i intuicija ko­

je su inspirisale takođe i Kontovo učenje ο zakonima sukcesi­

je ­ učenje koje je još uvek od velikog uticaja. Razlikovanje, čuveno još od Konta i Mila, između zakona

postojanja, a uzima se da odgovara statici i zakonu sukcesije, ko­ji bi odgovarao dinamici, može nesumnjivo biti interpretirano na jedan racionalan način: naime kao razlikovanje zakona koji ne uključuju pojam vremena i zakona u čiju formulaciju pojam vre­mena ulazi (na primer, zakoni koji govore ο brzinama). 7 5 No ni­

je to sasvim ono što su Kont i njegovi sledbenici imali na umu. Kada govori ο zakonima sukcesije, Kont misli na zakone koji određuju tok neke „dinamičke" serije fenomena, u onom poret­ku u kome ih opažamo. Važno je shvatiti da „dinamički" zako­ni tokova, kako ih je razumevao Kont, ne postoje. Njih svakako nema u dinamici. Najbliži pristup njima na polju prirodnih nau­ka - što je on verovatno imao .na umu - su prirodne periodično­sti, poput godišnjih doba, mesečevih mena, pomračenja, ili mo­žda kretanja klatna. No periodičnosti koje bi u fizici bile opisa­ne kao dinamičke (mada i stacionarne) bile bi u Kontovom smi­slu reči „statičke", pre no „dinamičke"; u svakom slučaju, jedva da ih možemo nazvati zakonima (pošto zavise od konkretnih uslova koji vladaju u sunčevom sistemu; videti sledeću tačku). Zvaću ih pak „kvazi-zakonima sukcesije".

Možda je vredno truda pomenuti da je ekonomika ravnoteže nesumnjivo dinamička (u „racionalnom" smislu reči, suprotno Kontovom „smislu", čak i da vreme ne ulazi u njene jednačine). Jer ova teorija ne tvrdi da je ravnoteža bilo gde ostvarena; ona prosto kazuje da svaka perturbacija (a do njih dolazi sve vreme) bi­va praćena izvesnim poboljšanjem, kao „kretanjem" ka ravnoteži. U fizici, statika je teorija ο ravnotežu, a » c o kretanju ka ravnoteži; statičan sistem se ne kreće.

122 Karl Poper

Glavni momenat je u sledećem: iako dopuštamo da se svako aktuelni sled pojava odvija po zakonima prirode, važno je shvatiti da praktično nijedan niz od, recimo, tri ili četiri konkretna, uzročno povezana događaja, ne sledi ni iz kakvog pojedinačnog zakona prirode. Ako vetar zatrese drvo i Njut-nova jabuka padne na tlo, niko neće poricati mogućnost opi­sa događaja u terminima kauzalnih zakona. Ali ne postoji ni­jedan pojedinačan zakon, poput zakona zemljine teže, niti ovakve grupe određenih zakona, koji bi opisivali aktuelno ili konkretno sled uzročno povezanih događaja; osim zemljine teže, trebalo bi da razmotrimo zakone koji objašnjavaju sna­gu vetra, neravnomernog savijanja grane, opterećenosti drške kod jabuke, kao i njenog nagnječenja prilikom pada na ze­mlju, sve to biva praćeno hemijskim procesom usled nagnječe­nja itd. Ideja da svaki konkretan niz, ili sukcesija događaja (iz­uzev primera kao što su kretanje klatna ili sunčev sistem) mo­že biti opisana, ili objašnjena pojedinačnim zakonom, ili izve-snom grupom određenih zakona, jednostavno je pogrešna. Nema nikakvih zakona sukcesije, niti pak zakona evolucije.

Kont i Mil su gledali na svoje istorijske zakone sukcesije kao na zakone koji određuju niz istorijskih događaja, u poret­ku njihove stvarne pojave. To se može videti po načinu na ko­ji Mil govori ο svom metodu, koji se „sastoji, naime, u poku­

šaju da putem proučavanja i analize opštih istorijskih činjeni­ca bude otkriven ... zakon napretka; zakon, koji nam, pošto jednom bude izvestan, mora ... da omogući da predskazivanje događaja, onako kao što na osnovu malog broja članova izve-snog beskonačnog niza u algebri, možemo da otkrijemo zako­nitost njegove formacije, kao i da predvidimo ostatak niza, sve do proizvoljnog člana. " 7 6 Sam Mil kritikuje ovaj metod, ali

7 6 Mil: Logika knj. VI, gl. X, tač. 3. Što se tiče Milove teorije „progresivnih uči­naka" uopšte, videti i knjigu III, gl. XV, t. 2 i dr.

B E D A I S T O R I C I Z M A 123

njegova kritika (vid. poč. tačke 28) dopušta u celosti mogućnost nalaženja zakona sleda, analognih zakonima matematičkog ni­za, iako je iskazivao sumnju što se tiče toga da li „poredak suk­cesije ... koji donosi istorija" može biti „strogo jednoobrazan" (uniform), u poredenju s matematičkim nizom 7 7 .

Videli smo, dakle, da ne postoje zakoni koji određuju sle-denje takvog jednog „dinamičkog niza događaja". 7 8 S druge strane, mogu da postoje tendencije koje imaju ovakav „dina­mički" karakter; na primer, porast stanovništva. Stoga se mo­že posumnjati da je Mil imao te tendencije na umu kad je go­vorio ο „zakonima sukcesije". A tu je sumnju potvrdio i on sam, označavajući svoj istorijski zakon napretka kao stremlje­nje. Raspravljajući ο ovom „zakonu", on izražava „verovanje ... da opšte stremljenje postoji i nastaviće da postoji, mimo slučajnih i povremenih izuzetaka - kao stremljenje ka srećni-jem i boljem stanju. To ... je ... „teorema nauke" (društvene na­uke). A usled ovog suštinskog nerazumevanja zakona i ten­dencija, jednako kao i zbog holističke ideje da se društvo „kre­će" kao celina, recimo, poput planete, Mil je ozbiljno pokre­nuo pitanje da li se „pojave u ljudskom društvu" odvijaju „po orbiti", ili pak progresivno „po nekoj putanji". 7 9

7 7 Čini se da Mil previđa činjenicu da su samo najprostiji aritmetički i geo­metrijski nizovi takvi da „malo članova" ostaje da se otkrije njihov „princip". La­ko je sačiniti složenije matematičke nizove u kojima hiljade članova ne bi bilo dovoljno da se otkrije njihov zakon konstrukcije - čak i kad bi se znalo da takav postoji.

7 8 Što se tiče najneposrednijeg pristupa takvim zakonima, videti tačku 28, posebno bei. 88, niže.

7 9 Videti Mil, nav. d. Mil razlikuje dva smisla reči „progres"; u širem smislu, on se suprotstavlja cikličnoj promeni, no ne uključuje poboljšanje. (On raspravlja ο „progresivnoj promeni" potpunije u tom smislu, nav. d., knj III gl. VX.) U užem smislu, on nalaže poboljšanje. Mil podučava da postojanost napretka u širem smislu jeste pitanje metoda (ja ne razumem to mesto), a u užem smislu, sociolo­ška teorema.

124 Karl Poper

Da bih izbegao pogreške u tumačenju, želim da bude ja­sno shvaćeno da smatram da su obojica, i Kont i Mil, uveliko doprineli filosofiji i metodologiji nauke: posebno mislim na Kontovo naglašavanje zakona i naučnog predviđanja, na nje­govu kritiku esencijalističke teorije uzročnosti, kao i na njego­vo i Milovo učenje ο jedinstvu naučnog metoda. No, njihovo učenje ο istorijskim zakonima sukcesije vredi, verujem, jedva nešto više od zbira pogrešno upotrebljenih metafora 8 0.

28. METOD REDUKCIJE. UZROČNO OBJAŠNJENJE. PREDSKAZANJE I PREDVIĐANJE

Moja kritika učenja ο istorijskim zakonima sukcesije nije u jednom značajnom pogledu dovršena. Pokušao sam da poka­žem da „pravci" ili „stremljenja", koje istoricisti razlikuju pri sukcesiji događaja, zvani istorija nisu zakoni, već radije tenden­cije. Ukazujući zašto tendencija, za razliku od zakona, ne mo­že, uopšte uzev, da služi kao osnova za naučna predviđanja.

Ali na ovu kritiku Mil i Kont bi - jedini od istoricista, ve­rujem - još mogli da ponude odgovor. Mil bi možda dopustio

" U mnogim istoricističkim i evolucionističkim napisima, često je ne­moguće otkriti gde završava metafora, a gde počinje ozbiljna teorija. (Videti, na primer, bei. 68 i 7 1 , u ovoj tački.) Moramo se čak suočiti s mogućnošću da neki istoricisti mogu da poriču postojanje razlike između metafore i teorije. Uzmimo, na primer, sledeći citat psihoanalitičarke dr Karin Stiven: „Da obja­šnjenje koje sam predložila može biti još samo metafora, slažem se s tim... N o , ne mislim da se toga treba stideti... pošto su naučne hipoteze, u stvari, zasno­vane na metafori. Pa, šta je talasna teorija svetlosti...?" (Up. Nauka i etika od Vodingtona s. 80; vid. i s. 76 ο zemljinoj teži.) Kad bi naučni metod ostao da bude esencijalistički, naime, kad bi počivao na pitanju „šta je t o " (up. tačku 10, gore) i kad bi talasna teorija svetlosti počivala na esencijalističkom tvrđenju da je svetlost talasno kretanje, ta bi primedba bila opravdana . N o , bilo kako bilo, jedna od glavnih razlika između psihoanalize i talasne teorije svetlosti jeste u tome da je prva i dalje veoma esencijalistička i metafizčka, a druga to nije.

B E D A I S T O R I C I Z M A 125

izvesnu nejasnoću između zakona i tendencija, ali bi nas on potsetio da je sam kritikovao one koji su pogrešno „jedno­obraznost istorijske sukcesije" uzimali za istiniti zakon prirode; pažljivo naglašavajući da takva jednoobraznost može biti „sa­mo empirijski zakon" 8 1 (pomalo nesrećan termin), koji ne tre­ba smatrati pouzdanim, pre no što putem „slaganja dedukcije a priori sa istorijskom očiglednošću", bude sveden na status istinitog prirodnog zakona. Mogao bi on čak da nas podseti da je postavio „imperativno pravilo da nikad ne treba izvodi­ti bilo kakvu generalizaciju na osnovu istorije u društvenoj na­uci, a da zato ne bude navedeno dovoljno razloga" 8 2 , to jest, izvodeći je iz izvesnih istinitih prirodnih zakona, koje je mogu­će ustanoviti nezavisno. (Zakoni koje je pak imao na umu bili su zakoni „ljudske prirode", to jest, psihologije.) Ovaj postupak svođenja istorijskih, ili drugih generalizacija na skup zakona veće opštosti, nazvao je Mil „metod inverzne dedukcije", a branio ga je kao jedini tačan istorijski i sociološki metod.

Spreman sam da dopustim da ima izvesnog smisla u ovom odgovoru. Jer uspemo li da tendenciju svedemo na skup zakona, mogli bismo onda s pravom da koristimo ovu tenden­ciju, poput zakona, kao osnovu predviđanja. Takvo jedno svo­đenje, ili inverzna dedukcija, uveliko bi doprinela premošća-vanju jaza između zakona i tendencija. Snaga ovog odgovora, pokazuje se potom u tome što Milov metod „inverzne dedukcije" donosi tačan opis (iako nepovezan) postupka koji se ne samo

8 1 Ovaj i sledeći navod potiču od Mila; Logika knj. VI, gl. X, tač. 3. Držim da je termin „empirijski zakon" (koji je Mil upotrebljavao da označi zakon izvesne slabe opštosti) veoma nesrećan, jer su svi naučni zakoni empirijski: svi se oni prihvataju ili od­bacuju na osnovu empirijske očiglednosti. (Sto se tiče Milovih „empirijskih zakona", vi­deti i nav. d., knj. III, gl. V, t. 1.) Milovo razlikovanje prihvatio je C. Menger, koji „tač-ne zakone" suprotstavlja „empirijskim zakonima"; videti Sabrana dela, knj. II, s. 38 i d. i 259 i d.

8 2 Videti Mil, nav. d. knj. VI, gl. X, t. 4. Videti i Kont: Kurs pozitivne filozofije, knj. IV, s. 335.

126 Karl Poper

koristi u socijalnim, već i u svim drugim naukama i to daleko više no što je pretpostavljao sam Mil.

Uprkos ovim ustupcima, verujem da moja kritika ostaje u važnosti i da se osnovna istoricistička zabluda, mešanja za­kona s tendencijama, ne može braniti. Ali da bismo to poka­zali, bila bi potrebna izvesna pažljiva analiza metoda svođe­nja, ili inverzne dedukcije.

Nauka se, možemo reći, sučeljava s problemima u sva­kom trenutku svoga razvoja. Ona ne počinje s posmatranjima, ili sa „skupom podataka", kao što veruju metodolozi. No, pre nego što se mogu da skupiti podaci, moramo pobuditi interes za podatke izvesne vrste: problem uvek dolazi prvi. Sa svoje strane, problem može nastati iz praktičnih potreba, ili iz nauč­nih i prednaučnih verovanja, koja, iz ovog ili onog razloga, či­ni se, imaju potrebe za revizijom.

Po pravilu, naučni problem nastaje iz potrebe za obja­šnjenjem. Sledeći Mila, razlikovaćemo dva glavna slučaja: ob­jašnjenje nekog individualnog, ili pojedinačnog, specifičnog događaja i objašnjenje izvesne zakonitosti, ili zakona. Mil se ο töme ovako izražava: „Kaže se da je neka individualna činje­nica objašnjena, ako ukažemo na njen uzrok, to jest, ustano­vimo li zakon, ili zakone ... po kojima ona nastaje. Tako požar biva objašnjen ... ako se dokaže da je nastao od iskre bečene na gomilu zapaljivih stvari; na sličan način, kaže se da je zakon ... objašnjen, bude li ukazano na jedan ili više drugih zakona, ta­kvih da je on sam ne drugo do primer, odakle bi mogao da bu­de izveden." 8 3 Objašnjenje zakona predstavlja slučaj „inverzne dedukcije" i po tome je značajan u našem kontekstu.

8 3 Mil, nav. d., knj. III, gl. XII, t. 1. Što se tiče „ izvoda", ili „inverzne de­dukcije", onoga što on naziva „empirijski zakoni" , videti i nav. delo, gl. XVI, tač. 2.

B E D A I S T O R I C I Z M A 127

To obrazloženje objašnjenja koje predlaže Mil, ili, bolje, kauzalnog objašnjenja, uglavnom je sasvim prihvatljivo. Ali je za izvesne ciljeve, ono nedovoljno precizno, dok odsustvo pre­ciznosti igra značajnu ulogu u pitanju koje nas zanima. Stoga ću ja ponovo da iznesem ovu stvar, ističući gde leži razlika iz­među Milovog gledišta i mog vlastitog.

Podsećam da dati kauzalno objašnjenje izvesnog poseb­nog događaja znači izvesti tvrđenje koje opsuje taj događaj na osnovu dve vrste premisa: izvesnih univerzalnih zakona, kao i izvesnih pojedinačnih, ili specifičnih tvrđenja, koje možemo zvati specifičnim polaznim uslovima. Na primer, možemo reći da smo dali kauzalno objašnjenje kidanja nekog kanapa, na­đemo li da bi taj kanap mogao da podnese težinu od samo jed­ne funte, dok je težina od dve funte bila obešena na njemu. Analiziramo li ovo uzročno objašnjenje, nalazimo da ono ob­uhvata dva razičita sastavna elementa. (1) Izvesne hipoteze koje imaju karakter univerzalnih zakona prirode; u tom sluča­ju, možda: „Za svaki kanap datog sastava s (određenim njego­vim materijalom, debljinom itd.) postoji karakteristična teži­na w, takva da će se kanap prekinuti ako se neka težina koja prelazi w obesi na njemu"; i: „Za svaki kanap strukture si, ka­rakteristična težina w je jednu funtu." (2) Izvesna specifična (pojedinačna) tvrđenja - polazni uslovi - koja se odnose na događaj ο kome je reč; u tom slučaju možemo imati dva tvrđe­nja: „Ovo je kanap strukture si" i „Težina stavljena na kanap bila je dve funte." Tako imamo dva različita elementa, dve vr­ste različitih tvrđenja koja zajedno čine celovito uzročno obja­šnjenje: (1) Univerzalna tvrđenja koja imaju karakter prirod­nih zakona i (2) specifična tvrđenja koja se tiču specijalnog slu­čaja ο kome je reč, zvana „polazni uslovi". Potom, iz univer­zalnih zakona (1) možemo izvesti, pomoću polaznih uslova (2), sledeće specifično tvrđenje (3): „Ovaj će se kanap prekinu­ti." Ovaj zaključak (3) možemo takođe nazvati specifičnom

128 Karl Poper

prognozom. Kaže se obično da su specifični uslovi (ili, tačnije, stanja koja oni opisuju) uzrok događaja ο kome je reč, a prog­noza (ili, bolje, događaj koji opisuje prognoza) posledica; na pri­mer, kažemo da je kačenje težine od dve funte ο kanap koji mo­

že da izdrži samo funtu, bio uzrok, a kidanje niti ­ posledica. 8 4

Takvo uzročno objašnjenje biće, naravno, prihvaćeno sa­mo ako univerzalni zakoni budu valjano provereni i potvrđe­ni, kao i ako postoji nezavisno svedočanstvo u prilog uzroka, to jest, početnih uslova.

Pre no što pređemo na analizu kauzalnog objašnjenja za­konitosti ili zakona, može se primetiti da iz naše analize (obja­šnjenja pojedinačnih događaja) slede nekolike stvari. Prvo, ni­kada ne smemo da govorimo ο uzroku i poslodici na jedan ap­

solutan način, već da je jedan događaj uzrok drugog događa­ja - njegove posledice - s obzirom na neki univerzalan zakon. Međutim, ti su univerzalni zakoni često tako trivijalni (kao u našem primeru) da ih po pravilu uzimamo zdravo za gotovo, umesto da ih svesno koristimo. Drugo, korišćenje teorije radi predskazivanja nekog specifičnog događaja, samo je drugi aspekt njegovog korišćenja radi objašnjenja takvog događaja. A pošto mi proveravamo teoriju upoređivanjem predskazanih događaja, sa onima koji su stvarno nastupili, naša analiza isto tako pokazuje kako je teorije moguće proveriti. Da li koristimo

8 Paragraf koji sadrži analizu kauzalnog objašnjenja pojedinačnog događaja, gotovo je doslovan prepis tačke 12 iz Logika naučnog istraživanja. Sada sam sklon da sugerišem definiciju „uzroka", oslanjajući se na Tarskijevu semantiku (koju, inače, ni­sam poznavao kada je ova knjiga bila pisana), u sledećim pravcima: (pojedinačan) do­gađaj A se naziva istinskim uzrokom (pojedinačnog) događaja B, ako i samo ako, iz grupe univerzalnih istinitih tvrđenja (zakona prirode) sledi materijalna implikacija, čiji antecedent označava A, a konsekvent B. Na isti način, mogli bismo definisati pojam „naučno prihvaćenog uzroka". Ο semantičkom pojmu označavanja, vid. Karnap: Uvod u semantiku (1942). Čini se da je moguće poboljšati prethodnu definiciju koristeći ono što Karnap naziva „apsolutni pojmovi". - Sto se tiče nekih istorijskih primedbi na pro­blem uzroka, vid.belešku 7, gl. 25 moje knjige Otvoreno društvo i njegovi neprijatelji.

B E D A I S T O R I C I Z M A 129

teoriju u cilju objašnjenja, predviđanja ili proveravanja, zavisi od našeg interesa, kao i od toga koja tvrđenja mi smatramo za data ili neproblematična, a koja pak zahtevaju dalju kritiku i proveru (vid. tačku 29).

Kauzalno objašnjenje zakonitosti, opisane univerzalnim zakonom, unekoliko se razlikuje od objašnjenja pojedinačnog događaja. Na prvi pogled bi se moglo pomisliti da su slučaje­vi analogni i da zakon ο kome je reč mora biti izveden iz (1) nekih opštijih zakona, kao i iz (2) izvesnih specijalnih uslova, koji odgovoraju polaznim uslovima, no nisu pojedinačni i od­nose se na određenu vrstu situacije. To, međutim, nije ovde slučaj, jer specifični uslovi (2) moraju biti eksplicitno iskazani kroz formulaciju zakona koji želimo da objasnimo; jer, inače, taj bi zakon protivurečio (1). (Na primer, ako pomoću Njut-nove teorije želimo da objasnimo zakon po kome se sve plane­te kreću po elipsi, moramo, prvo, da eksplicitno iznesemo u is­kazu toga zakona uslove pod kojima možemo da tvrdimo nje­govu istinitost, recimo, u obliku: „Ako se jedan broj planeta, dovoljno udaljenih jedna od druge, tako da privlačna sila izme­đu njih bude veoma mala, kreće oko daleko većeg tela, no što su one same, ili Sunca, tada se svaka kreće približno po elipsi, sa Suncem kao jednom od žiža elipse.") Drugim recima, iskaz uni­verzalnog zakona koji nastojimo da objasnimo, mora da obu­hvati sve uslove njegove istinitosti, jer se, inače, ne može tvrditi njegova univerzalna važnost (ili, po Milu, bezuslovnost). Dakle, uzročno objašnjenje neke zakonitosti sastoji se u izvođenju za­kona (koji sadrži uslove pri kojima ova zakoitost važi) iz skupa opštijih zakona, koji su provereni i potvrđeni nezavisno.

Uporedimo li sada naš prikaz uzročnog objašnjenja, sa onim koji daje Mil, vidimo da nema velike razlike među njima, ako je reč ο svođenju zakona na opštije zakone, to jest, ο uzročnom objašnjenju zakonitosti. No, u Milovom razmatranju uzroč­nog objašnjenja pojedinačnih događaja, nema jasne razlike

130 Karl Poper

između (1) univerzalnih zakona i (2) specifičnih polaznih uslo-va. To se uveliko duguje Milovom nedostatku jasnoće pri ko-rišćenju termina „uzrok", pod kojim on katkad podrazumeva pojedinačne događaje, a katkad univerzalne zakone. Sada će­mo pokazati kako to utiče na objašnjenje, ili na svođenje ten­dencija.

Da je logički moguće svesti ili objasniti tendencije, ne može se sumnjati. Pretpostavimo, na primer, da nalazmo da se sve planete lagano približavaju Suncu. Tada bi Sunčev sistem bio dinamičan sistem u Konto vom značenju reči; on bi se raz­vijao ili posedovao istoriju, sa određenom tendencijom. Ta bi se tendencija mogla lako objasniti u Njutnovoj fizici putem pretpostavke (za koju bismo mogli naći nezavisnu proveru) da je međuplanetaran prostor ispunjen izvesnom rezistentnom materijom - na primer, izvesnim gasom. Ta bi pretpostavka bila novi specifičan uslov, koji bismo dodali običnim polaznim uslovima koji određuju položaj i brzine planeta u izvesnom trenutku. Sve dok novi polazni uslovi traju, imali bismo siste­matsku promenu tendencije. Potom, ako pretpostavimo da je promena znatna, ona mora imati značajan sistematski uticaj na biologiju i istoriju različitih vrsta na zemlji, uključujući i ljudsku istoriju. A to pokazuje kako bismo mogli, u principu, da objasnimo izvesne evolucione i istorijske tendencije - čak i „opšte tendencije", to jest, tendencije koje istrajavaju tokom čitavog perioda razvoja koji posmatramo. Očigledno, te bi tendencije bile slične kvazi-zakonima sukcesije (sezonske peri­odičnosti itd.) koje smo pomenuli u prethodnoj tački, s tom razlikom što su one „dinamičke". One bi onda odgovarale, čak više no „statički" kvazi-zakoni, nejasnoj ideji Konta i Mi­la ο evolucionim ili istorijskim zakonima sukcesije. Dakle, ako imamo razloga da pretpostavimo da važe odgovarajući pola­zni uslovi, tada jasno možemo pretpostaviti da će te tendencije,

B E D A I S T O R I C I Z M A 131

ili „dinamički kvazi-zakoni" biti očuvani, pa mogu biti kori-šćeni, slično zakonima, kao osnova za predviđanja.

Nema sumnje da tako objašnjene tendencije (kako ih možemo zvati), ili tendencije koje su načelno objašnjive, igra­ju značajnu ulogu u modernoj evolucionoj teoriji. Sem jednog broja tih tendencija, koje se odnose na evoluciju nekih biolo­ških formi, poput školjki i nosoroga, čini se da i opšta tenden­cija ka većem broju i većoj raznolikosti bioloških formi, ras­prostranjenih u rastućem obimu uslova sredine, postaje obja­šnjiva u terminima bioloških zakona (zajedno s početnim uslovima, koji iskazuju izvesne pretpostavke s obzirom na ze­maljsko okruženje organizama, a koji, zajedno sa zakonima, pretpostavljaju delovanje značajnog mehanizma, zvanog „pri­rodna selekcija"). 8 5

Može da se učini da sve to govori protiv nas i da ide u pri­log Mila i istoricizma. Ali to nije slučaj. Objašnjene tendencije

8 5 Što se tiče rasprave ο opštim tendencijama evolucije, vid. J. Haksli: Evolucija (1941), gl. IX. A u vezi s Hakslijevom teorijom evolucionog progresa (nav. d., gl. X) či­ni se da je sve što bi se moglo razumno tvrditi svodi na ovo: opšta tendencija ka rastu­ćoj raznolikosti formi itd., ostavlja mesta tvrđenju da se „progres" (Hakslijevu definici­ju razmatramo niže), jednom javlja, a drugi put ne; da su evolucije izvesnih formi kat­kad progresivne, ali da većina njih to nije; i da nema nikakvog opšteg razloga zašto bi očekivali pojavu progresivnih formi u budućnosti. (Up. Hakslijevo tvrđenje - npr. nav. delo, s. 571 - da kad bi ljudi iščezli, jedva da bi bilo moguće govoriti ο daljem progre­

su. Iako su njegovi argumenti neubedljivi, oni omogućavaju zaključak s kojim se ja mo­gu složiti; naime, da je biološki progres, takoreći, nešto slučajno.) Sto se tiče Hakslijeve definicije evolucionog progresa, kao rastuće i svestrane biološke efikasnosti, to jest, kao rastuće kontrole sredine i rastuće nezavisnosti od nje, mislim da je on odista uspeo da adekvatno izrazi nastojanja mnogih koji su koristili taj termin. Štaviše, termini-definici-je nisu, dopuštam, antropocentrički, niti sadrže bilo kakvu ocenu. Pa, ipak, nazvati „progresom" rastuću efikasnost, ili rastuću kontrolu, čini mi se da izražava izvesnu pro-cenu; to iskazuje verovanje da su efikasnost ili kontrola dobri, dok bi rasporostranje-nost života i njegovo kasnije ovladavanje neživom materijom bili poželjni. No, svakako je moguće usvojiti sasvim različite vrednosti. Stoga ne mislim da je održiva Hakslijeva opravdana namera da je „objektivna definicija" evolutivnog progresa, slobodna od sva­kog antropomorfizma i vrednosnog prosuđivanja. (Videti nav. d., s. 559; takođe i s. 565, gde je razmatrano gledište J. B. S. Holdejna, po kome je ideja progresa antropocen-trična.)

132 Karl Poper

postoje, no njihovo istraživanje zavisi od izvesnih specifičnih polaznih uslova (koji, sa svoje strane, mogu biti katkad tako-de tendencije).

No, Mil i njegovi istoricistički sledbenici previđaju zavi­snost tendencija od polaznih uslova. Oni postupaju s tenden­cijama kao da su one neuslovljene, poput zakona. Njihovo mešanje zakona i tendencija 8 6 čini da veruju u neuslovljene (i stoga opšte) tendencije, ili, možemo reći, u „apsolutne tenden­cije" 8 7; npr. u opšte istorijsko stremljenje ka napretku, ili ,,u stremljenje ka boljem i srećnijem stanju". I ukoliko oni uopšte razmatraju „svođenje" svojih stremljenja na zakone, oni veru­ju da ta stremljenja mogu neposredno izvesti iz samih univer­zalnih zakona, poput zakona psihologije (ili, možda, dijalek­tičkog materijalizma itd).

To je, možemo reći, središnja zabluda istoricizma. Njego­vi „'zakoni razvoja' postaju apsolutne tendencije"; ili tenden­cije koje, kao zakoni, ne zavise od polaznih uslova i bez otpo­ra nas vode izvesnim pravcem u budućnost. One su osnova neuslovljenih predviđanja, suprotno uslovljenim naučnim predskazanjima.

Ali, šta reći ο onima koji vide da tendencije zavise od uslova, a koji pokušavaju da nađu te uslove i da ih eksplicitno izraze? Odgovaram nemam nameru da se sporim s njima. Su­protno: nema sumnje da postoje tendencije. Dakle, imamo te-

8 6 Može se videti analizom njegove Logike, knj. III, gl. XVI da je u slu­čaju Mila upravo ova zbrka prvenstveno odgovorna za njegovo verovanje u postojanje onoga što ja nazivam „apsolutna tendencija".

8 7 Postoje logički razlozi da verovanje u jednu apsolutnu tendenciju bu­de nenaučno, ili metafizičko (up. bei. 73, gore). Takva se tendencija može for-mulisati pomoću jednog egzistencijalnog, ne-specifičnog, ili uopštavajućeg eg­zistencijalnog tvrđenja. „Postoji takva i takva tendencija", koja ne može biti proverena, pošto nikakvo opažanje devijacije u odnosu na tendenciju ne može poreknuti to tvrđenje; jer se mi uvek možemo nadat i , da će, „na kraju kraje­va", devijacija u supro tnom smeru ponovo sve vratiti na svoje mesto.

B E D A I S T O R I C I Z M A 133

žak zadatak da ih objasnimo, koliko god možemo, to jest, da od­redimo tačnije uslove u kojima oni istrajavaju (videti tač. 32). 8 8

Činjenica je da ti uslovi bivaju suviše lako zanemarivani. Javlja se, na primer, jedna tendencija ka „nagomilavanju sred­stava za proizvodnju" (kao što iznosi Marks). Ali se može je­dva očekivati da ona istrajava u populaciji koja rapidno opa­da; a to opadanje može, sa svoje strane, da zavisi od neeko­nomskih uslova, na primer, od slučajnih otkrića, ili, što je shvatljivo, od direktnog psihološkog (možda, biohemijskog) uticaja industrijskog okruženja. Zaista, bezbroj je mogućih uslova; a da bismo bili sposobni da istražimo te mogućnosti, pri našem traženju istinskih uslova postojanja neke tendenci­je, moramo da imamo stalno u vidu i uslove pri kojima bi ten­dencija ο kojoj je reč nestala. Ali je to upravo ono što istorici­sta ne može da učini. On čvrsto veruje u svoju omiljenu ten­denciju, dok se uslovi pod kojima bi ona iščezla, njemu čine nezamislivi. Beda istoricizma je, mogli bismo reći, beda imagi­nacije. Istoricista prigovara bez prestanka onima koji ne mo­gu da zamisle promenu u svojim malim svetovima; no, čini se,

Uspemo li da odredimo pojedinačne potrebne ili dovoljne uslove c, neke po­jedinačne tendencije r, moći ćemo da formulišemo univerzalan zakon: „Kad god posto­je uslovi tipa c, javiće se tendencija tipa r." Ideji takvog zakona ne može se ništa zame-riti s logičke tačke gledišta; no, ona se veoma razlikuje od Kontove i Milove ideje ο za­

konu sledenja koji, kao apsolutna tendencija, ili pak zakon matematičkog niza, karak-teriše opšte odvijanje događaja. Inače, kako bi bilo moguće odrediti da li su naši uslovi dovoljni? Ili, što se svodi na isto: kako bismo mogli da proverimo zakon koji ima gore naznačenu formu? (Ne smemo zaboraviti da ovde razmatramo poziciju (b), tačke 27, koja sadrži tvrđenje da tendencija može biti proverena.) Da bismo proverili zakon ovo­ga tipa, moramo da pokušamo da stvorimo uslove u kojima on ne važi; u tom smislu, treba da pokažemo da su uslovi tipa c nedovoljni i da se, čak i kad su prisutni, tenden­cija tipa t ne pojavljuje uvek. Ovakav metod (skiciran je u tački 32) ne trpi prigovore. No, nije on primenljiv na apsolutne tendencije istoriciste, jer su one neophodni i svepri­sutni pratioci socijalnog života i ne mogu biti uklonjene bilo kakvom mogućom interfe­rencijom sa socijalnim uslovima. (Možemo da uočimo ovde još i „metafizički" karakter verovanja u tendencije koje nisu specifične, to jest, u opšte tendencije; tvrđenja koja iz­ražavaju takva verovanja ne mogu biti proverena; videti i prethodnu belešku.)

134 Karl Poper

da je istoricista sam lišen imaginacije, pošto ne može da zami­sli promenu, u uslovima promene.

29. JEDINSTVO METODA

Ukratko sam naznačio, u prethodnoj tački, da su deduk-tivni metodi tamo analizirani, široko korišćeni i veoma zna­čajni - daleko više, no što je, na primer, Mil ikada mislio. Ove ću naznake sada da razvijem dalje, da bih bacio izvesnu sve­tlost na spor između naturalizma i antinaturalizma. U ovoj tački, predložiću učenje ο jedinstvu metoda; to jest, gledište da sve teorijske, ili uopštavajuće nauke koriste isti metod, bilo da se radi ο prirodnim, ili društvenim naukama (odlažemo ras­

pravu ο istorijskim naukama do tačke 31). U isto vreme, neka od tih učenja istoricizma koja do sada nisu dovoljno istraživa­na, biće taknuta, poput problema generalizacije, esencijali-zma, uloge intuitivnog razumevanja, netačnosti predviđanja, složenosti i primene kvantitativnih metoda.

Nemam nameru da tvrdim da nema nikakvih razlika iz­među metoda teorijskih nauka ο prirodi i nauka ο društvu; ta­

kve razlike jasno postoje, čak i među različitim prirodnim na­ukama, jednako kao i između različitih društvenih nauka (upo-redimo, na primer, analizu konkurentnih tržišta i analizu jezika romanske grupe). No, slažem se s Kontom i Milom - i mno­gim drugim, poput C. Mengera - da su metodi obe oblasti u suštini isti (iako su oni koje ja imam u vidu, možda drugačiji od metoda koje su oni uvažavali). Metodi se uvek sastoje u deduk-tivno-kauzalnom objašnjenju i njegovoj proveri (na način pred­viđanja). To smo ponekad zvali hipotetičko-deduktivnim 8 9, ili,

Videti V. Kraft: Die Grundformen der wisenschaftlicben Methoden.

B E D A I S T O R I C I Z M A 135

češće, hipotetičkim metodom, jer on ne postiže apsolutnu po­uzdanost svakog tvrđenja koje proverava. Uz to, naučna tvr­đenja zadržavaju karakter privremenih hipoteza, čak i da ovaj prestane da bude očigledan kad hipoteze izdrže dovoljno mnogo strogih provera.

Usled tog njihovog privremenog karaktera, hipoteze je većina metodologa uzimala za privremene, u smislu da mora­ju na kraju da budu zamenjene dokazanim teoremama (ili, ba­rem, takvim za koje se može pokazati da su „dovoljno vero-vatne", u smislu računa verovatnoće).

Verujem da je ovo gledište pogrešno i da vodi do mnoštva pot­puno nenužnih poteškoća. Ali je taj problem 9 0 ovde od relativno

Vid. moju Log. nauć. otkr., na kojoj počiva ova tačka, posebno učenje ο pro­

verama putem dedukcije („deduktivizam"), kao i beskorisnosti svake dalje „indukcije", pošto teorije čuvaju uvek svoj hipotetički karakter („hipoteticizam"), odnosno, učenje da su naučne provere izvorni pokušaji odbacivanja teorija („eliminacionizam"); videti i raspravu ο proverljivosti i odbacivosti.

Ovde istaknuta suprotnost između deduktivizma i induktivizma odgovara u iz­vesnom smislu klasičnom razlikovanju između racionalizma i empirizma: Dekart je bio deduktivista, pošto je sve nauke shvatao kao deduktivne sisteme, dok su engleski empi-ričari, počev od Bekona, poimali nauke kao sume podataka, polazeći od onih koji se in­dukcijom vrše uopštavanja.

No, Dekart je verovao da principi, kao premise deduktivnih sistema, moraju bi­ti izvesni i očigledni po sebi - „jasni i razgovetni". Zasnivaju se na pronicljivosti uma. (Na kantovskom jeziku, oni su sintetički i važe a priori.) Suprotno od toga, ja ih shva-tam kao privremene dosetke, ili hipoteze („hipoteticizam").

Smatram da ove hipoteze moraju u principu biti odbacive: po tome sa ja udalja­vam od dva velika moderna deduktivista Anrija Poenkarea i Pjer Dijema.

Poenkare i Diem priznaju nemogućnost fizičkih teorija kao induktivnih genera­lizacija. Oni smatraju da iskustvena merenja, kao tzv. polazna tačka kod uopštavanja, predstavljaju, naprotiv, interpretacije u svetlosti teorija. A oni su odbacivali ne samo in-duktivizam, već i racionalističko verovanje u sintetički a priori važeće principe i aksio­me. Poenkare ih je interpretirao kao analitički istinite, poput definicija; Diem ih je inter­pretirao kao instrumente (kao i kardinal Belarmino i opat Berkli), kao sredstvo za ure­đenje eksperimentalnih zakona, kako je mislio, dobijenih induktivnim putem. Dakle, te­orije ne mogu da sadrže niti istinitu, niti lažnu informaciju: one su tek instrumenti, po­što mogu biti samo pogodne, ili nepogodne, ekonomične i neekonomične, gipke i prefi-njene, ili pak neskladne i grube. (Tako, kaže Diem, sledeći Berklija, ne može biti logič­kih razloga za istovremeno neprihvatanje dve ili više teorija koje su protivurečne.) Slažem se, u celosti, sa ova dva velika autora da treba a priori odbaciti i induktivizam i sintetičku

136 Karl Poper

malog značaja. Važno je shvatiti da se mi u nauci uvek bavimo objašnjenjima, predviđanjima i proverama, da je metod pro-vera hipoteza uvek jedan te isti (uporedi prethodnu tačku). Počev od hipoteze koju treba proveriti - na primer, neki uni­verzalan zakon - uz neke druge stavove koje u tom smislu ne smatramo problematičnim - na primer, neke polazne uslove -mi vršimo neku prognozu. Pa onda upoređujemo tu progno­zu, kad god je to moguće, s rezultatima eksperimentalnih i drugih posmatranja. Smatra se da slaganje potvrđuje hipote­zu, mada ne kao konačan dokaz, dok se očigledno neslaganje uzima kao odbacivanje (refutation), ili dokaz pogrešnosti (fal­sification).

Prema ovoj analizi, nema velike razlike između objašnje­nja, prdskazanja i provere. Razlika nije u logičkoj strukturi, već u naglasku. Ona zavisi od toga u čemu smatramo da je problem, a u čemu ga nema. Ako nije naš problem davanje prognoze, već nalaženje polaznih uslova, ili nekih univerzalnih zakona (ili i jednog i drugog), iz kojih bismo izveli datu „prog­nozu", mi onda tražimo objašnjenje (dok data „prognoza" po­staje „eksplikant"). Ako razmatramo zakone i polazne uslove kao date (a ne kao tražene), koristimo ih prosto da bismo izveli „prognozu" i dobili tako novu informaciju, tada vršimo pred­skazanje. (To je slučaj kada primenjujemo naučne rezultate.)

valjanost fizičkih teorija. No, ne mogu da prihvatim njihovo gledište da nije moguće podvrgnuti teorijske sisteme empirijskim proverama. Verujem da su neke od njih pro-verljive, to jest, odbacive u principu, te da su otuda sintetičke (pre no analitičke), empi­rijske (pre no a priori) i informativne (pre no čisto instrumentalne). Sto se tiče čuvene kritike koju Diem iznosi ο odlučujućim (crucial) eksperimentima, ona samo pokazuje da krucijalni eksperimenti ne mogu da odbace, ili da dokažu teoriju; no, on nigde ne po­kazuje da krucijalni eksperimenti ne mogu da odbace neku teoriju. Svakako, Diem je u pravu kada kaže da možemo proveravati velike i složene teorijske sisteme, a ne izolova-ne hipoteze; no, ako se provere takva dva sistema koji se razlikuju samo u jednoj hipo­tezi, i ako se mogu da izvedu eksperimenti koji odbacuju prvi sistem, potvrđujući drugi i te kako u celosti, mogli bismo onda s pravom pripisati nemoć prvog sistema onoj hi­potezi po kojoj se prvi od njih razlikuje od drugog.

B E D A I S T O R I C I Z M A 137

Smatramo li pak da je jedna od premisa, naime, univerzalan zakon, ili polazan uslov kao problematična, a prognozu kao nešto što treba uporediti s rezultatima iskustva, govorimo on­da ο proven problematične premise.

Sam rezultat pro vere je selekcija hipoteza koje su izdrža­le proveru, ili eliminacija onih s kojima to nije bio slučaj, pa su stoga odbačene. Važno je shvatiti posledice ovog gledišta, a one su: sve provere mogu biti interpretirane kao pokušaj od­bacivanja pogrešnih teorija - kao nalaženja slabih tačaka izve­sne teorije, da bi bila ona odbačena ako se pokaže da je lažna tokom provere. Gledište koje se katkad čini paradoksalnim, naš je cilj, kaže se, zasnivanje teorija, a ne eliminacija onih la­žnih. Ali, baš stoga što je cilj zasnivanje teorija, najbolje što to možemo da učinimo, moramo ih proveravati što je god mogu­će strože; to jest, iznalaziti pogreške u njima i nastojati da ih odbacimo. A tek ako ih ne možemo odbaciti, uprkos najvećim naporima, možemo reći da su one izdržale strogu proveru. Ot­krivanje primera koji potvrđuju teoriju od malog je značaja, ne pokušavamo i ne uspevamo u tome, da otkrijemo njena opovrg-nuća. Jer, ne budemo li kritični, uvek ćemo naći ono što želimo: istraživaćemo i nalaziti potvrđivanja, a odvraćaćemo pogled i nećemo uočavati ništa što je opasno po naše omiljene teorije. Tako je suviše lako dobiti nešto što se čini da je snažno svedo­čanstvo u prilog teorije, koja bi pak ako joj se priđe kritički, bi­la odbačena. A da bismo učinili metod selekcije putem elimina­cije delotvornim, kao i to da samo najpogodnije teorije mogu da prežive, njihovu borbu za život treba učiniti strogom.

Takav je, uopšte uzev, metod svih nauka koje počivaju na iskustvu. Ali šta reći ο metodu putem kojeg mi gradimo te­

orije ili hipoteze? Šta reći ο induktivnim generalizacijama, kao i ο načinu prelaska s posmatranja na teoriju? Na ovo pitanje (kao i na učenja izložena u tački 1, ukoliko nisu ona razmatrana u tački 26), daću dva odgovora, (a) Ne verujem da mi ikada

138 Karl Poper

vršimo induktivne generalizacije, u smislu da počinjemo od posmatranja, ne bismo li pokušali da odatle izvedemo svoje teorije. Verujem da je predrasuda da mi postupamo na taj na­čin, vrsta optičke varke i da ni na jednoj etapi naučnog razvo­ja, mi ne počinjemo bez nečega što liči na teoriju, poput hipo­teze, predrasude, ili problema - koji je, često, tehnološki pro­blem, a koji, na neki način, usmerava naša posmatranja, po­mažući nam da među mnogobrojnim predmetima, odaberemo one koji mogu biti od interesa. 9 1 No, ako je to tako, tada me­tod eliminacije - koji nije drugo do metod pokušaja i pogreški, inače, razmotren u tački 24 - može biti uvek primenjen. No ne mislim da je neophodno radi našeg ovde razmatranja pozi­vati se na tu tačku. Jer možemo reći da je (b) nebitno, s nauč­ne tačke gledišta, da li smo svoje teorije dobili „skočivši" na neosnovane zaključke, ili prosto spotaknuvši se ο njih (to jest, putem „intuicije"), ili pak izvesnim induktivnim postupkom. Pitanje: „Kako ste prvo otkrili svoju teoriju?", tiče se, takoreći, nečeg sasvim ličnog, za razliku od pitanja: „Kako ste proverili svoju teoriju", koje je jedino od naučne važnosti. Metod koji smo ovde opisali je plodan, jer vodi ka novim posmatranjima, kao i uzajamnom odnosu između teorije i posmatranja.

A sve to, verujem, nije tačno samo za prirodne nauke, već i za društvene. U društvenim je naukama čak očiglednije, no u prirodnim, da ne možemo videti i posmatrati svoje pred­mete, pre no što smo ο njima razmišljali. Jer su mnogi predme­

ti društvenih nauka, ako ne i svi oni, apstraktni objekti, kao, u stvari, teorijske konstrukcije. (Čak su i „rat" ili „armija") apstraktni pojmovi, kao što mogu biti i neobični nekome. Ono što je konkretno, to su ljudi koji su ubijeni, ili ljudi i že-

Kao zanimljiv primer načina na koji se čak i botanička opažanja ru­kovode teorijom (a na koje mogu da utiču i predrasude), vid. O. Frankel: Cito­logija i taksonomija Hebea itd., u Nature, tom 147 (1941) , s. 117.

B E D A I S T O R I C I Z M A 139

ne u uniformi itd.) Ti predmeti, te teorijske konstrukcije kori-šćene pri interpretaciji našeg iskustva, rezultat su izgradnje iz­vesnih modela (naročito institucija), radi objašnjenja izvesnih iskustava - što je uobičajen teorijski metod u prirodnim nau­kama (gde konstruišemo modele atoma, molekula, čvrstih i tečnih tela itd.). On je deo metoda objašnjenja putem redukci­je, ili dedukcije iz hipoteza. Mi smo veoma često nesvesni či­njenice da operišemo s hipotezama, ili teorijama i da pogrešno uzimamo svoje teorijske modele kao konkretne stvari. Sto predstavlja vrstu pogreške, veoma često raširene.9 2Takva česta upotreba modela objašnjava - i u isto vreme poništava - uče­nja metodološkog esencijalizma (uporediti tačku 10). Obja­šnjava ih, jer je model apstraktan, ili teorijski po karakteru, a mi smo skloni verovanju da to vidimo, bilo unutar pro-menljivih događaja koje posmatramo, bilo izvan njih, kao vr­stu stalnog priviđenja, ili suštine. A poništava ih, jer je zada­tak društvene teorije da pažljivo konstruiše i analizira naše sociološke modele u opisnim, ili nominalističkim terminima, to jest, u terminima individua, ili njihovih stavova, očekiva­nja, relacija itd. - postulat koji se može nazvati „metodološki individualizam".

Jedinstvo metoda prirodnih i društvenih nauka može bi­ti ilustrovano i branjeno analizom dva navoda iz knjige: „Sci-jentizam i proučavanje društva" 9 3 , od profesora Hajeka.

U prvom od njih on piše: „Fizičar koji želi da shvati probleme udruživanja nauč­

nika putem analogije s njegovom vlastitom oblašću, trebalo bi da zamisli svet gde bi saznavao direktnim posmatranjem

9 2 Što se tiče ovog i sledećih paragrafa, up. F. A. fon Hajek: Scijentizam i proučavanje društva, deo I i II, Ecomomica, tom IX i X, gde je kritikovan me­todološki kolektivizam, a ο metodološkom individualizmu diskutovalo se do detalja.

9 3 Ο ova dva pasusa vid. Economica, tom IX, s. 289 i dr. (kurziv moj).

140 Karl Poper

unutrašnjosti atoma i gde ne bi imao mogućnost da vrši ogle­de s materijom, niti priliku da opaža nešto više od uzajamnog delovanja jednog broja relativno sitnih atoma, tokom ograni­čenog perioda. Polazeći od svog poznavanja različitih vrsta atoma, mogao bi on da konstruiše modele svih različitih kom­binacija u vidu većih jedinica, čineći da ti modeli reprodukuju što je god moguće bliže crti malog broja pojedinačnih slučaje­va, putem kojih bi mogao da posmatra složenije pojave. No, makrokosmički zakoni, koje bi mogao on da izvede na osno­vu poznavanja mikrokosmosa, ostali bi uvek deduktivni; oni mu ne bi gotovo nikada omogućili, usled svog ograničenog poznavanja podataka, složene situacije, da predvidi tačan is­hod izvesne posebne situacije; i ne bi on mogao nikad da ih potvrdi putem kontrolisanog eksperimenta - iako oni mogu biti opovrgnuti posmatranjem događaja koji su, prema njego­voj teoriji, nemogući."

Dopuštam da prva rečenica ovog navoda upućuje na iz­vesne razlike između socijalne i fizičke nauke. No, ostatak na­voda, verujem, pledira za potpuno jedinstvo metoda. Jer ako je to, u šta ja ne sumnjam, korektan opis metoda društvene nauke, to pokazuje da se on razlikuje samo od takvih interpre­tacija metoda prirodnih nauka, koje smo mi već odbacili. Imam na umu, prvenstveno ,,induktivističkuu interpretaciju, po kojoj, u prirodnim naukama, mi sistematski prolazimo od posmatranja do teorije, putem metoda generalizacije, kao i da možemo da „potvrdimo", ili možda čak dokažemo, svoje teo­rije nekim induktivnim postupkom. Ovde smo zastupali veo­ma različito gledište, naime, interpretirajući naučni metod kao deduktivan, hipotetički, selektivan (putem odbacivanja) itd. Ovaj opis metoda prirodne nauke potpuno se slaže sa opi­som metoda društvene nauke, koju daje profesor Hajek. (Imam sve razloge za verovanje da moja interpretacija naučnih meto­da nije pod uticajem znanja ο metodama društvenih nauka; jer

B E D A I S T O R I C I Z M A 141

kad sam ga po prvi put izložio, imao sam samo prirodne nauke na umu 9 4 i gotovo ništa nisam znao ο društvenim naukama.)

A čak i razlike na koje se upućuje u prvoj rečenici navo­da, nisu tako velike, kao što može da izgleda na prvi pogled. Nema sumnje, imamo izvesno neposrednije znanje ο „unutra­

šnjosti ljudskog atoma", nego što je znanje ο fizičkim atomi­ma, znanje je no to intuitivno. Drugim recima, mi svakako ko­ristimo znanje koje imamo ο sebi, praveći hipoteze koje se od­nose na neke ljude, ili čak na čitav svet. Ali te hipoteze mora­ju biti proverene, one moraju podleći metodu selekcije putem eliminacije. (Intuicija sprečava neke ljude čak i da zamisle da neko može da ne voli čokoladu.) Fizičar, istina, nema pomoći od takvog neposrednog posmatranja, onda kada gradi svoje hipoteze ο atomima; ipak, vrlo često, on pribegava vrsti simpa-tičke, ili intuitivne imaginacije, koja može lako da mu omogu­ći da oseća da je intimno upoznat čak i sa „unutrašnjošću ato­ma", sve do njihovih kaprica i predrasuda. Ali je ova intuicija njegova lična stvar. Nauka se interesuje samo za hipoteze, ko­je bi njegova intuicija mogla da inspiriše i to samo ako one obliluju posledicama i ako mogu biti valjano proverene. (Sto se tiče druge razlike pomenute u prvoj rečenici profesora Ha-jeka, to jest, poteškoća vršenja eksperimenata - videti tač. 24.)

Ove nekolike primedbe mogu jednako da ukazu na nači­ne moguće kritike istoricističkog učenja, izloženog u tač. 8, naime, da socijalna nauka mora da koristi metod intuitivnog razumevanja.

U drugom navodu, profesor Hajek, govoreći ο društve­

nim pojavama, kaže: „... naše saznanje načela nastanka tih pojava retko nam omogućava (ako uopšte) tačno predviđanje rezultata konkretne situacije. Dok možemo da objasnimo na-

9 4 Up. Erkenntnis, III, s. 426 i d. i moju Logik der Forschung (1934), či­ji bi podnaslov mogao biti prteveden kao: „ O epistemologiji prirodnih nauka" .

142 Karl Poper

čelo nastanka izvesnih pojava i na osnovu tog znanja isključi­ti mogućnost izvesnih rezultata, na primer, istovremene poja­ve pojedinih događaja, naše načelo će biti u izvesnom smislu čisto negativno, to jest, ono će nam omogućiti prosto da is­ključimo neke rezultate, ali ne i da dovoljno svedemo niz mo­gućnosti, sve dotle dok ne ostane samo jedna."

Ovaj navod, daleko od toga da opisuje situaciju svojstve­nu socijalnim naukama, savršeno opisuje karakter prirodnih zakona, koji zaista mogu samo da isključe neke mogućnosti. („Ne može se nositi voda u rešetu" - vid. tačku 20, gore.) Bli­že govoreći, tvrđenje da nam, po pravilu, neće biti moguće da predskažemo tačan rezultat izvesne konkretne situacije, pro­blem netačnosti predviđanja (videti tačku 5, gore). Smatram da se baš to isto može reći i ο fizičkom svetu. Uopšte uzev, tek korišćenjem veštačke eksperimentalne izolacije, mogu se pred-skazivati fizički događaji. (Sunčev sistem predstavlja izuzetak, kao slučaj prirodne, a ne veštačke izolacije; čim jednom njego­va izolacija bude prekinuta, upadom nekog stranog tela, dovolj­ne veličine, sva naša predviđanja postaće neosnovana.) Još smo daleko od toga da možemo da predvidimo, čak i u fizici, tačne rezultate neke konkretne situacije, poput bure, ili požara.

Može se dodati ovde veoma kratka primedba ο proble­

mu složenosti (uporediti tačku 4, gore). Nema nikakve sumnje da analiza svake konkretne situacije postaje krajnje teška, usled njene složenosti. No, isto važi i za svaku konkretnu fizič­ku situaciju 9 5. Raširena predrasuda da su socijalne situacije složenije od fizičkih, čini se da ima dva izvora. Jedan od njih je da smo mi skloni poređenju nečeg što ne bi trebalo poredi-ti; naime, s jedne strane, konkretne društvene situacije, a s druge, veštački izolovane eksperimentalne fizičke situacije.

U nečemu sličan argument se može naći u C. Mengen: Sabrana dela, tom. 11(1883. i 1933), s. 259-260.

B E D A I S T O R I C I Z M A 143

(Poslednje bi mogle biti radije upoređene s veštački izolova-nom socijalnom situacijom - poput zatočeništva, ili eksperi­mentalne zajednice.) Drugi izvor je staro verovanje da opis ne­ke socijalne situacije mora da obuhvati mentalna, a možda i fi­zička stanja svakog koga se tiče (ili bi možda bila svodljiva na njih). No, to verovanje nije opravdano; ono je daleko manje opravdivo, čak i od nemogućeg zahteva da u opis konkretne hemijske reakcije budu uključena atomska, ili subatomska sta­nja svih elementarnih čestica (iako se hernija može odista sve­sti na fiziku). Verovanje koje otkriva naivno gledište po kome su socijalni entiteti, poput institucija, ili asocijacija, konkretni prirodni entiteti, poput gomila ljudi, radije.no apstraktan mo­del konstruisan u cilju interpretacije izvesnih odabranih ap­straktnih relacija između jedinki.

U stvari, ima valjanih razloga ne samo za verovanje da je socijalna nauka manje složena od fizičke, već i da su konkret­ne socijalne situacije, uopšte uzev, manje komplikovane od konkretnih fizičkih situacija. Jer se u većini socijalnih situacija - ako ne i u svim - pojavljuje element racionalnosti. Stvarno, ljudi ne postupaju gotovo nikad na sasvim racionalan način (to jest, da najbolje moguće koriste sve podatke koji im stoje na raspolaganju, radi ostvarenja proizvoljnih ciljeva), već čine to samo na jedan više-manje racionalan način; a to omogućava konstrukciju relativno prostih modela njihovih postupaka i in­terakcija, kao i njihovo korišćenje kao aproksimacija.

Poslednja tačka, čini mi se, ukazuje na značajnu razliku između prirodnih i socijalnih nauka - možda najznačajniju koja postoji između njihovih metoda, pošto su druge važne razlike, kao specifične poteškoće pri vršenju eksperimenata (videti kraj tačke 24), ili primene količinskih metoda (videti dole) pre razlike u stepenu stvari, nego u njihovoj prirodi. Imam u vidu mogućnost usvajanja, u socijalnim naukama, onoga što bi se moglo nazvati metodom logičke, ili racionalne konstrukcije,

144 Karl Poper

ili, možda „nultog metoda" 9 6 . Tu mislim na metod konstruk­cije modela, na pretpostavci potpune racionalnosti (a možda i na pretpostavci posedovanja potpune informacije) od strane svih individua na koje se on odnosi, kao i procene devijacije stvarnog ponašanja ljudi od ponašanja u smislu modela, pri čemu bi ovo poslednje bilo vrsta nulte koordinate. 9 7 Primer ovog metoda bilo bi upoređivanje stvarnog ponašanja (pod uticajem, recimo, tradicionalne predrasude itd.) sa ponaša­njem u smislu modela koje je moguće očekivati na osnovu „či­ste logike izbora", određene ekonomskim jednačinama. Može se tako interpretirati, na primer, zanimljivo Maršakovo delo: „Novčana iluzija" 9 8. Pokušaj primene nultog metoda na jed­no drugačije područje može se naći u pokušaju poređenja ko­je P. Sardžant Florens vrši između „logike operacije širokih razmera" u industriji i „logičnosti stvarne operacije" 9 9.

Uzgred, želeo bih da primetim, da niti princip metodološkog individualizma, niti princip nula metoda u izgradnji racionalnih modela, ne povlače, po meni, usvajanje psihološkog metoda. Suprot­no, verujem da se ovi principi mogu spojiti s gledištem 1 0 0 da su društvene nauke relativno nezavisne od psiholoških pretpostavki

9 6 Videti „nula-hipotezu", razmotrenu u J. Maršak : „Iluzija novca i analiza potražnje" u The Review of Economic Statistics, tom. XXV, s. 40. - Či­ni se da se ovde opisan metod delom poklapa sa onim koji je F. A. Hajek, sle-deći C. Mengera, zvao „kompozitivnim" metodom.

9 7 Čak se i ovde može reći da, možda, korišćenje racionalnih ili „logič­kih" metoda u društvenim naukama, ili metoda „hipoteze nu la" , nalazi izve-snu nejasnu analogiju u prirodnim naukama, naročito u termodinamici i bio­logiji (konstrukcija mehaničkih i psiholoških modela organa i procesa).

9 8 Videti J. Maršak , nav. 9 9 Vid. Sardržan Florens: Logika industrijske organizacje (1923). 1 0 0 To je gledište potpunije razvijeno u gl. XIV moje knjige Otvoreno

društvo itd.

B E D A I S T O R I C I Z M A 145

i da se psihologija može tretirati ne kao osnova svih društvenih nauka, već kao jedna od socijalnih nauka.

Pri kraju ove tačke, moram da pomenem nešto što sma­tram za drugu glavnu razliku između metoda teorijskih nauka ο prirodi i teorijskih nauka ο društvu. Imam u vidu specifične poteškoće vezane s primenom kvantitativnih metoda, a poseb­no metoda merenja 1 0 1 . Neke od ovih poteškoća mogu biti i bi­le su prevazidene primenom statističkih metoda, na primer, pri analizi potražnje. One moraju biti prevazidene da bi, na pri­mer, neke od jednačina ekonomske matematike služile kao osnova čak i za čisto kvalitativne primene; jer, bez takvog me­renja, ne bismo često znali da li su izvesni suprotstavljeni čini­oci imali više od prosto kvalitativno procenjenog učinka. Ta­ko, čisto kvalitativna razmatranja mogu biti katkad varljiva; onako varljiva, po recima profesora Friša, kao i tvrđenje „da kad čovek pokušava da pomeri čamac napred, ovaj će biti gu­ran nazad, usled potiska koji dolazi od njegovih nogu." 1 0 2 No, ne može se sumnjati da je ovde reč ο suštinskim poteškoćama. Na primer, u fizici, parametri naših jednačina mogu, u princi­pu, biti svedeni na mali broj prirodnih konstanti - redukcija koja je bila uspešno sprovedena u brojnim slučajevima od zna­čaja. Nije to tako u ekonomiji: tamo su parametri sami, u naj­važnijim slučajevima, promenljive koje se brzo menjaju. 1 0 3 Ja­sno je da to slabi značaj, interpretativnost, kao i mogućnost provera naših merenja.

1 0 1 Te je poteškoće razmatrao profesor Hajek, nav. d. s. 290 i dr. 1 0 2 Vid. Econometrica I (1933), s. 1 i dr. 1 0 3 Videti Lajonel Robins: Economica, tom. V, posebno s. 3 5 1 .

146 Karl Poper

30. TEORIJSKE IISTORIJSKE NAUKE

Teza ο jedinstvu naučnog metoda, čiju sam primenu na teorijske nauke upravo branio, može se, uz izvesna ograniče­nja, proširiti i na oblast istorijskih nauka. A to može biti uči­njeno ne poričući suštinsku razliku između teorijskih i istorij­skih nauka, na primer, između sociologije, ekonomske teorije, ili političke teorije, s jedne strane i, društvene, ekonomske i političke istorije, s druge - razlika koja je bila tako često i uporno iznova isticana od strane najboljih istoričara. To je razlika između interesovanja za univerzalne zakone i onog za praktične činjenice. Želim da branim gledište, tako često na­padano kao staromodno od istoricista, da se istorija karakte-riše zanimanjem za aktuelne, pojedinačne ili specifične doga­đaje, pre no za zakone ili generalizacije.

Ovo je gledište savršeno u skladu sa analizom naučnog metoda, a posebno uzročnog objašnjenja koje smo izneli u prethodnim tačkama. Situacija je prosta u sledećem: dok se te­orijske nauke, uglavnom, zanimaju za pronalaženje i proveru univerzalnih zakona, istorijske nauke uzimaju sve vrste uni­verzalnih zakona zdravo za gotovo, baveći se uglavnom otkri­vanjem i proverom pojedinačnih stavova. Na primer, ako je dat izvestan pojedinačan „eksplikandum" - kao pojedinačan događaj - one mogu da traže polazne uslove koji (uz sve vido­ve univerzalnih zakona, koji mogu biti od neznatnog interesa) objašnjavaju ovaj eksplikandum. Ili pak one mogu da prove-ravaju datu pojedinačnu hipotezu, korišćenjem, uz druga po­jedinačna tvrđenja, kao polazne uslove, i izvođenjem iz tih po­laznih uslova (ponovo, pomoću svih vidova univerzalnih za­kona od neznatnog interesa) neke nove „prognoze", koja mo­že da opiše izvestan događaj nastao u dalekoj prošlosti, a mo­že biti upoređen s empirijskim svedočanstvom - s dokumenti­ma, natpisima itd.

B E D A I S T O R I C I Z M A 147

U smislu iste analize, svako uzročno objašnjenje nekog događaja, može se uzeti da je istorijsko, ako je uzrok uvek opisan putem pojedinačnih polaznih uslova. A to se u celosti slaže sa rasprostranjenom idejom da uzročno objasniti stvar, znači objasniti kako je do nje došlo i zašto, to jest, istražiti nje­nu „priču". No, samo se u istoriji odista zanimamo za kauzal­no objašnjenje pojedinačnog događaja. U teorijskim nauka­ma, ovakva uzročna objašnjenja su uglavnom sredstva za ostvarenje drugačijeg cilja - provere univerzalnih zakona.

Ako su ova razmatranja tačna, tada gorljivo zanimanje za pitanja porekla od strane evolucionista i istoricista, koji preziru staromodnu istoriju, želeći da je reformišu kao teorij­sku nauku, pomalo je deplasirano. Pitanja porekla su „kako i zašto " pitanja. Ona su teorijski relativno bez značaja i obično imaju samo specifičan istorijski interes.

Protiv moje analize istorijskog objašnjenja 1 0 4 može se prigovoriti da istorija ipak koristi univerzalne zakone, suprot­no od naglašene tvrdnje toliko mnogo istoričara da ona nema nikakvog interesa za njih. Na to možemo odgovoriti da je po­jedinačan događaj uzrok drugog pojedinačnog događaja - čija je on posledica - jedino u odnosu na pojedine univerzalne za­kone 1 0 5 . No ti zakoni mogu biti tako banalni i u toj meri deo našeg uobičajenog znanja, da ih ne vredi pominjati, a retko i uočavamo da postoje. Kažemo li da je uzrok smrti Đordana

1 0 Moja se analiza može uporediti s analizom Mortona Dž. Vajta; „Istorij­sko objašnjenje", Mind, tom N. S. LH, s. 212 i dr.), koji svoju analizu zasniva na mojoj teoriji kauzalnog objašnjenja, izloženoj u članku C. Dž. Hempela. Međutim, on dobija sasvim drugačiji rezultat. Poričući karakterističan interes istoričara za po­jedinačne događaje, on sugeriše da je neko objašnjenje „istorijsko", ako je okarak-terisano upotrebom socioloških termina (i teorija).

1 0 5 To je uočio Maks Veber. Njegove primedbe na strani 179, knjige Ges. Sehr. Zur Wisenschaftliche (1922) možda su najbliža anticipacija predloženih ana­liza, za koje znam. No, vara se on, verujem, kada sugeriše da razlika između teorij­ske i istorijske nauke počiva na stepenu opštosti korišćenih zakona.

148 Karl Poper

Bruna to što je bio spaljen na lomači, nemamo potrebe da na­vodimo univerzalan zakon, po kome sva živa bića umiru kada su izložena visokoj temperaturi. No taj je zakon bio prećutno dopušten u našem uzročnom objašnjenju.

Medu teorijama koje istoričar politike pretpostavlja, ima, naravno, i socioloških, poput sociologije vlasti, na pri­mer. No istoričar koristi ove teorije, a da po pravilu nema svest ο tome. On ih uglavnom ne koristi kao univerzalne za­

kone koji mu pomažu da proveri posebne hipoteze, već na je­dan implicitan način u samoj terminologiji: govoreći ο vlada­

ma, nacijama, armijama, on koristi, obično nesvesno, „mode­le" koji mu omogućavaju naučna, ili prednaučna sociološka analiza (videti prethodnu tačku).

Istorijske nauke, može se uočiti, nisu sasvim same po tom svom odnosu prema univerzalnim zakonima. Kad god naidemo na izvesnu primenu nauke na neki pojedinačan, ili poseban problem, javlja se slična okolnost. Na primer, u pri-menjenoj herniji, onaj ko želi da analizira neki sastav - recimo, komad stene - jedva da pomišlja na univerzalan zakon. Radi­je on primenjuje, možda i ne razmišljajući previše ο tome, iz­

vesne uhodane postupke, koji su pak s logičke tačke gledišta, načini provere pojedinačnih hipoteza, poput „ovo jedinjenje sadrži sumpor". Njegov je interes uglavnom istorijski, javlja­jući se sa opisom niza posebnih događaja, ili jednog određe­nog fizičkog tela.

Verujem da ova analiza dobro osvetljava poznate kon­troverze vezane za sve koji proučavaju istorijski metod 1 0 6 . Jed­na istoricistička grupa tvrdi da istorija, koja se ne zadovolja­va prostim popisom činjenica, već nastoji da ih iznese putem

106 Videti , na pr imer, Veber; nav. d. s. 8 i dr., 4 4 i dr., 4 8 , 215 i dr., 233 i dr.

B E D A I S T O R I C I Z M A 149

izvesnih kauzalnih veza među njima, mora biti zaokupljena formulacijom istorijskih zakona, pošto kauzalnost označava, u suštini, određivanje putem zakona. Druga grupa, takođe istoricista, iznosi da čak i „unikalni" događaji koji se javljaju samo jednom i nemaju ništa „opšteg" u sebi, mogu uzrokova­ti druge događaje, a istoriju upravo zanima ovaj tip kauzalno-sti. Vidimo sada kako je svaka od dve grupe delimično u pra­vu, a kako nije. I univerzalan zakon, i pojedinačni događaji, su neophodni pri svakom kauzalnom objašnjenju, no izvan teo­rijskih nauka, univerzalni zakoni su od neznatnog interesa.

To nas privodi ka pitanju ο unikalnosti istorijskih doga­

đaja. A sve dok se zanimamo za istorijsko objašnjenje tipičnih događaja, ovi moraju biti uzimani kao tipični, to jest, takvi koji pripadaju rodovima, ili klasama događaja. Jer bi samo ta­da deduktivan metod kauzalnog objašnjenja bio primenljiv. Istoriju, međutim, ne zanima samo objašnjenje pojedinačnih događaja, već i opis pojedinog događaja kao takvog. Jedan od njenih najvažnijih zadataka je, nema sumnje, da opiše zani­mljive događaje u njihovoj osobenosti i unikalnosti; to jest, da uvaži aspekte koje ne nastoji da kauzalno objasni, poput „slu­čajnog" poklapanja uzročno nepovezanih događaja. Ta dva zadatka istorije, rasplitanje kauzalnih niti i opis „slučajnog" načina na koji se ove prepliću, nužni su i dopunjuju jedan dru­goga; događaj se može posmatrati jednom kao tipičan, to jest, s gledišta njegovog kauzalnog objašnjenja, a drugi put pak kao unikalan.

Ova zapažanja mogu biti primenjena na pitanje novine, ο čemu je bilo reči u tački 3. Tamošnje razlikovanje između „novine preuređenja" i „izvorne novine", odgovara sada­šnjem razlikovanju stanovišta kauzalnog objašnjenja i proce-ne onoga što je unikalno. Ukoliko novina može biti racionalno analizirana i predviđena, ona ne može ni na koji način biti „iz­vorna". To poriče istoricističko učenje po kome bi sociologija

150 Karl Poper

trebalo da se bavi problemom predviđanja izvorno novih do­gađaja - što se može reći da u krajnjoj liniji potiče od nedovolj­ne analize samog predviđanja, kao i kauzalnog objašnjenja.

31 . LOGIKA SITUACIJA U ISTORIJI. ISTORIJSKA INTERPRETACIJA

No, je li to sve? Zar nema baš ničeg u istoricističkom zahtevu za reformom istorije kao sociologije, koja bi igrala ulogu teorijske istorije ili teorije istorijskog razvoja? (Up. tač­ke 12 i 16.) Nema li nečega u istoricističkoj ideji ο „etapama", „duhu", ili „stilu" epohe, ο neumoljivim istorijskim stremlje­

njima, ο pokretima koji plene duhove, dižući se kao plima i no­seći ih, pre no što ovi čine to kao jedinke? Niko ko je čitao, na primer, Tolstojeva promišljanja - nesumnjivo istoricistička, prožeta iskrenošću - u Ratu i miru - ο odlasku ljudi sa zapada na istok, kao i odlasku Rusa na Zapad 1 0 7 , ne može poreći da istoricizam ne odgovara jednoj stvarnoj potrebi. A nama osta­je da udovoljimo toj potrebi, nudeći nešto bolje, pre no što bi­smo se ozbiljno ponadali da se oslobodimo istoricizma.

Tolstojev istoricizam je reakcija na metod pisanja istori­je koji implicitno počiva na ulozi vođe (leader), to jest metodu koji pridaje dosta značaja - i suviše mnogo, ako je Tolstoj u pravu - velikom čoveku, vođi. Tolstoj nastoji da pokaže i, po meni, uspeva u tome, kako su malo uticaja imali postupci i od­luke Napoleona, Aleksandra, Kutuzova i drugih velikih vođa iz 1812. godine, u poređenju sa onim što bi se moglo nazvati

1 0 7 To anticipira nedavno razmatrane, ali nerešene probleme profesora Tojnbija.

B E D A I S T O R I C I Z M A 151

logika događaja. Tolstoj s pravom naglašava zanemarivan, mada veoma veliki značaj odluka i postupaka mnogih nepo­znatih pojedinaca, koji su se tukli u borbi, spalili Moskvu i izmislili partizanski način ratovanja. No, veruje on da uviđa nešto kao istorijski determinizam u tim događajima, poput sudbine, istorijskih zakona ili plana. U svojoj verziji istorici­zma, on spaja metodološki individualizam sa kolektivi­zmom; to jest, sadrži ovaj veoma tipičan spoj elemenata - ti­pičan za ono doba, a bojim se i za naše - demokratsko-indi-vidualističkih elemenata s jedne, i kolektivno-nacionalistič-kih, s druge strane.

Ovaj nas primer podseća da ima u istpricizmu nekolikih zdravih elemenata; naime, on je reakcija protiv naivnog meto­da interpretacije političke istorije, prosto kao povesti ο veli­

kim tiranima i velikim generalima. Istoricisti s pravom oseća-ju da možda postoji nešto bolje od tog metoda. Osećanje koje ih je dovelo do ideje „duha" - epohe, nacije, armije - inače, tako po sebi zavodljive.

Mene samog ideja „duha" nimalo ne privlači - niti njen idealistički prototip, niti pak dijalektička i materijalistička ovaploćenja - i moje su simpatije na strani onih koji je prezi­ru. No ipak osećam da ona ukazuje barem na postojanje pra­znine, ili mesta koje bi, kao zadatak, imala da ispuni sociolo­gija, nečim shvatljivijim, poput analize problema do kojih do­lazi po tradiciji. Ili, ima mesta za detaljnijom analizom logike situacija. Najbolji istoričari su često, više-manje nesvesno, po­stupali na taj način: na primer, Tolstoj kad opisuje da nije od­luka, već „nužnost" učinila da ruska armija preda Moskvu bez borbe i povuče se do mesta gde bi mogla da nađe hrane. Izu­zev logike situacija, ili možda kao njen deo, nama je potrebno nešto poput analize socijalnih kretanja. Bila bi nužna istraživa­nja zasnovana na metodološkom individualizmu, koja se od­nose na socijalne institucije kroz koje se ideje šire i pridobijaju

152 Karl Poper

pojedince, kao i načina sazdavanja novih tradicija, odnosno, njihovog funkcionisanja i nestajanja. Drugim recima, naši in-dividualistički i institucionalistički modeli kolektivnih entite­ta, kao što su nacije, vlade ili tržišta, moraju biti dopunjeni modelima političkih situacija, kao i socijalnih kretanja, poput naučnog i industrijskog napretka. (U sledećoj tački može se naći skica takve analize napretka.) Te modele onda mogu isto-ričari da koriste, delom, kao druge modele, a delom i u cilju objašnjenja, zajedno s drugim univerzalnim zakonima koje koriste. No čak bi i to bilo nedovoljno, jer ne bi još uvek od­govaralo svim realnim potrebama kojima istoricizam nastoji da udovolji.

Ako razmatramo istorijske nauke u svetlosti našeg pore-denja s teorijskim naukama, možemo uočiti da ih odsustvo za­nimanja za univerzalne zakone stavlja u težak položaj. Jer su u teorijskoj nauci zakoni, između ostalog, poput središta inte­resa, oko kojih se vrše opažanja, ili pak tačke gledišta iz kojih se ova izvode. U istoriji, univerzalni zakoni, koji su uglavnom trivijalni i nesvesno korišćeni, ne mogu ni na koji način da imaju takvu ulogu. Nju bi trebalo da obavlja nešto drugo. Na­ravno, ne može biti istorije bez tačke gledišta; a kao i prirod­ne nauke, ona mora biti selektivna, ako ne želi da bude zagu­šena ispraznim i nepovezanim činjenicama. Pokušaj sleđenja kauzalnih lanaca do u daleku prošlost, ne bi nam pomogao ni najmanje, jer svaka određena posledica od koje bismo pošli, ima veliki broj najrazličitijih delimičnih uzroka; to jest, pola­zni uslovi bili bi suviše složeni, kao što i većina njih nije ni od kakvog interesa uopšte.

Jedini način razrešenja ove poteškoće je, verujem, uvesti svesno zamišljeno selektivno gledište u istoriju, to jest, pisati onakvu istoriju koja nas interesuje. Ne znači to da možemo da iskrivljujemo činjenice, sve dok se one ne bi složile sa zamišljenim govorom ideja, ili da možemo da zanemarimo one sa kojima

B E D A I S T O R I C I Z M A 153

to nije slučaj. 1 0 8 Naprotiv, svaka dostupna činjenica u vezi s našim gledištem, mora biti brižljivo i objektivno proučena (u smislu „naučne objektivnosti", razmotrene u sledećoj tački). No, to znači da ne moramo da vodimo računa ο činjenicama i aspektima koje nemaju veze s našim gledištem i nisu nam sto­ga od interesa.

Takva selektivna gledišta u proučavanju istorije u neče­mu su slična ulozi koju u nauci imaju teorije. Otuda je razu­mljivo zašto su često ona uzimana za teorije. Zaista, ona koja se mogu izraziti u obliku proverljivih hipoteza, pojedinačnih ili univerzalnih, mogu biti tretirana kao naučne hipoteze. No, po pravilu, ti istorijski „pristupi", ili „gledišta", ne mogu biti provereni. Oni ne mogu biti odbačeni, pa njihove vidljive po­tvrde ostaju bez značaja, čak i kad bi ih bilo koliko i zvezda na nebu. Zvaćemo ovakvo selektivno gledište, kao središte isto­rijskog interesa, ako se ne može formulisati ono kao proverlji-va hipoteza, istorijskom interpretacijom.

Istoricizam uzima pogrešno ove interpretacije za teorije. U tome je jedna od njegovih kardinalnih grešaka. „Istoriju" je moguće, na primer, interpretirati kao istoriju klasnih borbi, ili borbe rasa za dominacijom, kao istoriju religioznih ideja, ili borbe „otvorenog" i „zatvorenog" društva, odnosno, kao istoriju naučnog i industrijskog napretka. Sve su to više ili ma­nje zanimljiva gledišta i kao takva savršeno besprekorna. No, istoricisti ih ne iznose kao takve; oni ne uočavaju nužno mno­štvo suštinski ekvivalentnih interpretacija, i po sugestivnosti i po proizvoljnosti (čak i da se neke od njih mogu razlikovati svojom plodnošću - što je dosta značajno). Umesto toga, oni ih iznose kao učenja ili teorije, koje tvrde da je „svaka istorija, istorija klasnih borbi" itd. A ako i otkriju da je njihovo gledište

1 0 8 Što se tiče kritike „učenja ... da je svako istorijsko znanje nužno re­lat ivno", vid. Hajek: Economica, tom X, s. 55 i d.

154 Karl Poper

plodno, to jest, da mnoge činjenice mogu biti uređene i protu­mačene u svetlosti toga, oni pogrešno uzimaju to kao potvrdu, ili, bolje, kao dokaz svoga učenja.

S druge strane, klasični istoričari koji se s pravom proti­ve ovakvom postupku, rizikuju da zapadnu u drugačiju pogre­šku. Težeći ka objektivnosti, nastoje da izbegnu svako selek­tivno gledište; no, pošto je to nemoguće, oni obično usvajaju neka gledišta, a da nisu svesni toga. Sto nužno poništava nji­hov napor za objektivnošću, jer se ne može ni na koji način kritikovati vlastito gledište i biti svestan njegovih granica, a da se ne zna da ono uopšte postoji.

Izlaz iz ove dileme, naravno, bio bi da se uvaži neophodnost izvesnog gledišta, kao i da se ono jasno izloži i uvek ima na umu da je to samo jedno od mnogih stanovišta, odnosno, da, ako bu­de podignuto na nivo teorije, ne bi stoga bilo i sprovodljivo.

32. INSTITUCIONALNA TEORIJA NAPRETKA

Da bi naša razmatranja bila manje apstraktna, pokušaću da u ovoj tački ukratko skiciram teoriju naučnog i industrij­skog napretka, pokušaću da u tom smislu ilustrujem ideje obrazložene u četiri poslednje tačke, a posebno ideju situacio-ne logike, kao i metodološkog individualizma, koje se jasno oslanjaju na psihologiju. Uzimam primer naučnog i industrij­skog napretka, jer je nesumnjivo to fenomen koji je nadahnuo savremeni istoricizam, ili istoricizam devetnaestog veka, kao i stoga što sam ranije izneo izvesna Milova gledišta ο toj stvari.

I Kont i Mil, setimo se, držali su da je napredak neuslo­

vljena, apsolutna tendencija, koja se može svesti na zakone ljudske prirode. „Zakon sukcesije", piše Kont, „čak i ako svim svojim autoritetom ukazuje na njega, metod istorijskog

B E D A I S T O R I C I Z M A 155

posmatranja ne srne biti definitivno potvrđen, pre no što bude racionalno sveden na pozitivnu teoriju ljudske prirode. . ." 1 0 9

On veruje da se zakon napretka može izvesti iz stremljenja ljudskih jedinki koje ih nagone da svoju prirodu sve više i više usavršavaju. U svemu tome, Mil ga sledi do kraja, nastojeći da zakon svede na ono što on naziva „progresivnost ljudskog du­h a " 1 1 0 , čija je prva „pokretačka sila ... težnja za povećanom materijalnom udobnošću". Saglasno i Kontu i Milu, neuslo-vljen ili apsolutan karakter ove tendencije, ili kvazi zakona, pomaže nam da odatle izvedemo prve korake, ili etape istori­je, ne tražeći polazne istorijske uslove, ili posmatranja, ili po­datke. 1 1 1 U principu, čitav bi tok istorije trebalo izvesti na taj način, da jedina poteškoća bude, po Milu, „tako dugačak niz ... čiji bi se svaki sledeći član sastojao od sve većeg broja ra-znovidih delova, ne bi ih ni na koji način mogao ljudski um da prebroji". 1 1 2

Slabost Milove „redukcije" čini se očiglednom. Čak i da prihvatimo njegove premise i izvode kao jasne po sebi, ne sle­di otuda i da će njihove socijalne i istorijske posledice biti od značaja. Napredak može biti zanemarljiv, recimo, usled gubi­taka zbog prirodnog okruženja kojim se ne može ovladati. Os­im toga, premise počivaju na samo jednoj strani „ljudske pri­rode", ne uvažavajući i druge, poput zaboravnosti i lenjosti. I tamo, dakle, gde opažamo nešto sasvim suprotno od napretka, u Milovom smislu, možemo ovo, takođe, „svesti" na „ljudsku istoriju". (Nije li, uostalom, jedan od najraširenijih načina obja­šnjenja zalaska i pada imperija, tzv. istorijskih teorija, putem

1 0 9 Kont: Kurs pozitivne filozofije, IV, s. 335 . 1 ! 0 Mil: Logika, knj. VI, gl. X, t. 3; sledeći navod je iz tačke 6, gde je te­

orija razvijena do detalja. 1 1 1 Kont, nav. d. IV, s. 345. 1 1 2 Mil , nav. d. 4 .

156 Karl Poper

osobenosti karaktera, poput lenjosti i sklonosti ka neumere-nosti za stolom.) Zaista, vrlo je malo događaja koji se ne mo­gu objasniti na jedan verovatan način nekakvom sklonošću „ljudske prirode". No, metod koji objašnjava sve što može nastati, ne objašnjava ništa.

Želimo li da smenimo ovu začuđujuće naivnu teoriju ne­kom koja je u većoj meri održiva, moramo da načinimo dva koraka. Najpre, da pokušamo da otkrijemo uslove napretka i u tom smislu primenimo princip iznesen u tački 28: zamisliti uslove u kojima bi se napredak zaustavio, što neposredno do­vodi do shvatanja da sama psihološka sklonost nije dovoljna da objasni progres, jer se mogu otkriti uslovi od kojih ovaj može da zavisi. Stoga moramo dalje smeniti teoriju psiholo­ških sklonosti nečim boljim od nje; predlažem, u tom smislu, institucionalnu (i tehnološku) analizu uslova napretka.

Kako bismo mogli da zaustavimo naučni i industrijski napredak? Zatvaranjem ili kontrolom istraživačkih laborato­rija, ukidanjem ili kontrolom naučnih časopisa i drugih sred­stava za komunikaciju, zabranom kongresa i konferencija, za­tvaranjem univerziteta i škola, neobjavljivanjem knjiga, zatva­ranjem štamparija, zabranom pisanja i, na kraju krajeva, go­vora. Sve te stvari koje mogu biti odista ukinute (ili kontroli-sane) društvene su institucije. Jezik je društvena institucija bez koje je naučni napredak nezamisliv, jer bez njega ne može biti ni nauke, niti razvoja i napretka u tradiciji. Pismenost je soci­jalna institucija, kao što je to i izdavačka delatnost i svi drugi institucionalni instrumenti naučnog metoda. Čak i naučni me­tod ima socijalni aspekt. Nauka, a posebno, napredak u na­uci, nisu rezultat izolovanih napora, već slobodne konkuren­cije misli. Jer nauka zahteva sve više konkurencije između hi­poteza i sve veću strogost pri proverama, dok konkurentske hipoteze traže lične predstavnike, takoreći, porotu, pa čak i javnost. To lično predstavništvo mora biti organizovano insti-

B E D A I S T O R I C I Z M A 157

tucionalno, ako mislimo da obezbedimo da ono funkcioniše. A institucije treba plaćati i štititi zakonom. Najzad, progres u velikoj meri zavisi od političkih faktora, političkih institucija koje čuvaju slobodu misli: demokratiju.

Interesantno je da i ono što obično nazivamo „naučna objektivnost", zavisi do izvesne mere od socijalnih institucija. Naivno gledište da se „naučna objektivnost" duguje mental­nom ili psihološkom pristupu pojedinog naučnika, njegovom obrazovanju, prilježnosti i naučnoj nezavisnosti, podstiče kao reakciju skeptično gledište da naučnici ne mogu biti nikada objektivni. Nedostatak objektivnosti u njemu može se zane­mariti u prirodnim naukama, gde su strasti naučnika stišane, ali može biti fatalna u društvenim naukama, gde socijalne predrasude, klasna ubedenja i interesi dolaze do izražaja. To učenje, koje je do detalja razvila tzv. „sociologija saznanja" (up. tačke 6 i 26), u celosti prenebregava socijalan, ili institucionalan karakter naučnog saznanja, jer se zasniva na naivnom shvata-nju da objektivnost zavisi od psihologije pojedinog naučnika. Ona zanemaruje činjenicu da niti suvoća, niti starost problema u prirodnoj nauci, ne sprečavaju parcijalnost i lični interes da se mešaju s verovanjem naučnika i da ako bismo morali da zavisi­mo od njegove nepristrasnosti (detachement), tada bi nauka, čak i prirodna, bila potpuno nemoguća. Ono što 'sociologija saznanja' previda, upravo je sociologija saznanja, to jest, dru­štveni ili javni karakter nauke; ona zanemaruje činjenicu da baš njena intersubjektivnost i njene institucije, nalažu naučni-kovu duhovnu disciplinu, čuvajući naučnu objektivnost, kao i njenu tradiciju da kritički promišlja nove ideje. 1 1 3

Detaljniju kritiku tzv. „sociologije znanja" može se naći u gl. 33 moga dela Otvoreno društvo i njegovi neprijatelji. Problem naučne objektivnosti, kao i njegva zavisnost od racionalne kritike i intersubjektivne proverljivosti takođe je raz­motren ovde u tač. 24, a s izvesnog drugačijeg gledišta, u mome delu Logika na­učnog otkrića.

158 Karl Poper

Povezano s tim, možemo se dotaći jedne od doktrina, iz-nesenih u tački 6 (Objektivnost iprocena). Tamo smo dokazi­vali da, pošto i samo naučno istraživanje socijalnih problema neizbežno utiče na socijalni život, nije moguće da sociolog, svestan tog uticaja, zadrži stav tipično nezainteresovanog i objektivnog naučnika. No, ovde nema ničeg što bi važilo sa­mo za sociologiju. Fizičar ili inženjer su u istom položaju. I on­aj ko nije sociolog, može da shvati da otkriće novog aviona ili rakete može imati ogroman uticaj na društvo.

Upravo smo skicirali neke od institucionalnih uslova, od čijeg postojanja zavisi naučni i industrijski napredak. No, va­žno je uočiti da se za većinu uslova ne može reći da je nužna, dok oni uzeti svi zajedno nisu dovoljni.

Ti uslovi nisu nužni, pošto bez ovih institucija (sem, mo­žda, jezika) napredak ne bi bio striktno nemoguć. Uostalom, imali smo „napredak" od govorne ka pisanoj reči i dalje (iako ovaj najraniji razvoj nije možda bio pravi naučni napredak).

S druge strane, što je još važnije, moramo da shvatimo da i s najboljom institucionalnom organizacijom na svetu, na­učni progres može jednom da se zaustavi. Može doći, recimo, do epidemije. Svakako je to moguće, jer ako neki intelektual­ci reaguju na naučni napredak (ili na zahtev za otvaranjem društva) zapadanjem u misticizam, svako bi mogao da reagu-je na isti način. Takva mogućnost može možda biti neutralizo-vana mišljenjem novog niza socijalnih ustanova, poput vaspit-nih, s namerom da potisnu jednoobraznost pogleda na svet, a ohrabre raznoobraznost. Isto tako, ideja napretka i njeno neprekidno širenje mogu imati izvestan učinak. No, sve to ne čini napredak izvesnim. Ne možemo logički isključiti, naime, mogućnost, recimo, izvesne bakterije ili virusa koji bi raspro-strli posvuda svoju težnju ka nirvani.

Tako nalazimo da ni najbolje ustanove nisu nikada pou­zdane. Kao što smo kazali ranije, „institucije su kao tvrđave;

B E D A I S T O R I C I Z M A 159

moraju biti dobro projektovane i valjano opsluživane." No, ne možemo biti nikada sigurni da će pravi čovek biti privučen naučnom istraživanju. Niti pak da će postojati maštoviti ljudi, kadri da smisle nove hipoteze. I, najzad, mnogo toga zavisi od čiste sreće. Jer istina nije očigledna i bilo bi pogrešno verovati - poput Konta i Mila - da pošto jednom „prepreke" (aluzija na Crkvu) budu uklonjene, istinu će uvideti svako ko to odi­sta želi.

Verujem da je moguće uopštiti rezultat ove analize. Ljud­ski ili lični karakter biće iracionalan element u većini, ili pak u svim institucionalnim teorijama društva. Suprotno učenje ο svođenju socijalnih teorija na psihologiju,xia isti način na ko­ji pokušavamo da svedemo herniju na fiziku, počiva, verujem, na nesporazumu. Duguje se on pogrešnom verovanju da je taj „metodološki psihologizam" nužna posledica metodološkog individualizma, kao sasvim nepobitnog učenja, koje sve ko­lektivne pojave svodi na postupke interakcije, ciljeve, nade i misli pojedinaca, kao i tradicijama koje ovi i sazdaju i čuvaju. Ali se može biti individualist a da se ne prihvata psihologizam. „Metoda nulte hipoteze" konstrukcije racionalnih modela ni­je psihološka, nego pre logička metoda.

U stvari, psihologija ne može biti u osnovi društvene na­uke. Prvo, stoga što je i sama upravo jedna od socijalnih nau­ka, a jer se „ljudska priroda" bitno menja sa socijalnim usta­novama, pa bi njeno proučavanje nalagalo izvesno razumeva-nje ovih ustanova. Drugo, jer se socijalne nauke uveliko bave promišljenim posledicama, ili reperkusijama, ljudskih postu­paka. Dok „nepromišljenost" u tom kontekstu možda ne označava „svesno nemišljenje", već radije reperkusije koje mogu da utiču na sve interese društvene jedinke, bilo svesne ili nesvesne. Iako neko može da tvrdi da se „zov" planine i težnja za samoćom mogu objasniti psihološki, to da, ukoliko suviše lju­di hoće u planine, te tamo ne mogu da uživaju u samoći, ne

160 Karl Poper

predstavlja psihološku činjenicu; no ovaj vid problema u sa­mom je središtu socijalne teorije.

Tako dolazimo do rezultata koji u celosti odudara od inače, pomodnog metoda Konta i Mila. Umesto svođenja so­cioloških razmatranja na prividno čvrstu osnovu psihologije ljudske prirode, mi nalazimo da je ljudski faktor krajnje nepo­uzdan i neulovljiv element u društvenom životu i svim institu­cijama. Odista, on u krajnjoj liniji ne može biti potpuno kon-trolisan od strane institucija (što je Spinoza uvideo prvi) 1 1 4 , jer svaki napor da bude potpuno kontrolisan vodi nužno do tira­nije, to jest, do svemoći ljudskog faktora - do ćudi malog bro­ja ljudi, ili čak samo jednog.

No, nije li moguće kontrolisati ljudski faktor putem, upravo, nauke, koja je suprotnost toj proizvoljnosti. Nesum­njivo, biologija i psihologija mogu da reše, ili da će uskoro bi­ti kadre da to učine, „problem pretvaranja čoveka". No, ako se one late toga u praksi, moraće da razore objektivnost nau­ke, a time i nauku samu, pošto su obe one zasnovane na slo­bodnoj konkurenciji misli, to jest, na slobodi. A da bi se raz­voj uma nastavio i ljudska racionalnost istrajala, mora biti sa­čuvana raznovidost pojedinačnih mišljenja, njihovih ciljeva i namera (sem u ekstremnim slučajevima, kada je politička slo­boda ugrožena). Čak i emocionalno privlačan poziv ka opštoj stvari, ma kako bila ona izvrsna, apel je za napuštanjem svih suparničkih moralnih gledišta i uzajamne kritike i argumena­ta racionalne misli.

Evolucionista koji traži „naučnu" kontrolu čovekove prirode ne shvata koliko je taj zahtev samoubistven. Pokretač­ka snaga evolucije i napretka je raznovidost materijala, koji može da omogući selekciju. Kad je reč ο ljudskoj evoluciji, ona

Videti bei. 49, gore.

B E D A I S T O R I C I Z M A 161

je „sloboda da se bude neobičan i različit od svog suseda" -„ne slagati se s većinom i ići svojim putem". 1 1 5 Holistička kontrola koja bi vodila izjednačavanju, ne prava već ljudskih duhova, označila bi kraj napretka.

33. ZAKLJUČAK. EMOCIONALNI POZIV ISTORICIZMA

Iistoricizam je veoma star pokret. Njegove najstarije for­me, poput učenja ο životnim ciklusima gradova država i rasa, prethode čak i primitivnom teleološkom shvatanju ο postoja­

nju skrivenih ciljeva 1 1 6, iza prividno slepih naloga sudbine. Iako je ovo odgonetanje skrivenih ciljeva daleko od načina na­učnog mišljenja, ostavilo je bez sumnje tragove i na najsavre-menije istoricističke teorije. Svaki oblik istoricizma izražava osećanje da nas u budućnost vode neke neumoljive sile.

Savremeni istoricisti, međutim, kao da nisu svesni drev-nosti svog učenja. Oni veruju - šta bi im njihovo obožavanje savremenosti moglo drugo da omogući - da je taj njihov vid istoricizma poslednje i najsmelije ostvarenje ljudskog duha, ostvarenje tako začuđujuće novo, da je samo malo ljudi kadro da ga pojmi. Oni, naime, veruju da su upravo otkrili problem promene - inače, jedan od najstarijih problema spekulativne metafizike. Suprotstavljajući svoje „dinamičko" mišljenje svih

1 1 5 Videti Vodington: (Naučno stanovište, 1941 , s. 111 i 112), koga ni­ti njegov evolucionizam, niti naučna etika ne sprečavaju da porekne da ta slo­boda poseduje bilo kakvu „naučnu vrednost". Ovaj navod je kritikovan u Put u ropstvo od Hajeka, s. 143.

1 1 6 Najbolja imanentna kritika teleološkog učenja za koju znam (takva koja usvaja religioznu tačku gledišta, a naročito učenje ο kreaciji) sadrži se u poslednjoj glavi dela Politička filozofija Platona i Hegela, Μ . B. Fostera.

162 Karl Poper

ranijih pokolenja „statičkom", oni veruju da je njihovo napre­dovanje omogućeno činjenicom da „živimo u epohi revoluci­je", koja je u toj meri ubrzala naš razvoj, da je socijalnu pro­menu moguće neposredno ispitati tokom samo jednog život­nog doba. Ova je priča, naravno, čista mitologija. Važnih re­volucija bilo je i u vremenima pre našeg, a još od doba Hera-klita, promene su iznova razotkrivane bez prestanka. 1 1 7

Predstaviti, inače, tako časnu ideju za smelu i revolucio­narnu, odaje, po meni, nehotično jedan nesvesni konzervativi­zam; a mi koji promišljamo taj veliki entuzijazam za promenu, može se s pravom zapitati, nije li to samo jedna strana izve-snog dvogubog stanovišta i ne javlja li se i neki jednako sna­žan, unutrašnji otpor koji treba savladati? Bude li to tako, ob­jasnilo bi to religiozan žar kojim se ta stara i teturava filosofi-ja proglašava za poslednje i najveće otkrovenje nauke. Možda se, posle svega, i sami istoricisti boje promene, a možda ih baš strah od promene čini tako nesposobnim da razumno reaguju na kritiku koja čini druge tako osetljivim na njihovo učenje. To gotovo izgleda kao da istoricisti pokušavaju da nađu za se­be kompenzaciju zbog gubitka jednog nepromenljivog sveta, priklanjajući se verovanju da promena može biti predviđena, budući da je određena jednim nepromenljivim zakonom.

1 1 7 Videti moju knjigu Otvoreno društvo i njegovi neprijatelji, naročito •gl. 2 i dr.; a takođe i gl. 10, gde se dokazuje da je gubitak nepromenljivog sveta primitivnog zatvorenog društva delimično odgovoran za napregnutost civilizaci­je, kao i za spremnost prihvatanja lažnih preimućstava totalitarizma i istoricizma.

POGOVOR

EDIPOV EFEKAT U NAUCI Ο DRUŠTVU

Poperova kritika istoricizma

(Pomalo) ironičnom reči „istoricizam", označio je Poper 1 1 8

načelno stanoviše u nauci istorije, koje postavlja da su sva dru­štvena događanja samo (pojedinačan) izraz u vremenu onog „zauvek datog" načina odvijanja, „hoda", ili toka čovečan-stva, do kojeg bi se valjalo dovinuti. Bilo bi to ono Jedno koje omogućava sobom, upravo, sve (upoznali su ga filozofi, ali i laičko mišljenje), takvi su po svome karakteru i fizički zakoni

8 Austrijanac, Karl Rejmund Poper (Karl Raimund Popper), koji će kasnije u Engleskoj poneti plemićku titulu „ser" (1964. g.), roden je u bečkom distriktu Ober Sent Fajt (Ober Sent Feit) 28. VII 1902. godine. (Svakako) hotimično, on otpočinje autobio­grafsko kazivanje recima: „U devedesetoj godini postao sam šegrt kod jednog starog majstora nameštaja da bi do 1928. godine, dovršio (ipak) studije matematke, filo-sofije, istorije, psihologije, stekao i zvanje doktora nauka. Predavao je (počev od 1937. godine) na Novom Zelandu, a od 1946. sve do 1969. godine u Londonskoj školi za eko­nomiju, gde i osniva Katedru za logiku i naučni metod. Umro je 1994.

Samosvojan mislilac, iznova kritikovan, „izbegao" je da pripadne „Bečkom kru­gu" logičkih pozitivista (svojih prijatelja Slika, Karnapa i dr.), dok su njegovi (poznati) učenici bili I. Lakatoš i P. Fejerabend. Antiracionalista, gorljivo je zastupao (liberalističku) ideju „otvorenog društva"...

Neka Poperova dela su: Logika naučnog otkrića, Nolit, Beograd 1993, Traganje bez kraja (intelektualna biografija), Nolit, Beograd 1991; Pretpostavke i pobijanja. Rast naučnog saznanja, Sremski Karlovci 2002. i dr.

164 Milan D. Tasić

i hemijske formule,... kao što se, ovoga puta, dopušta jednako i da u društvenim naukama budu to naročiti „ritmovi", „ten­dencije" i „šeme". Ili: davo u hrišćanstvu koji dostaje da obja­sni zlo u svetu, Heraklitovo otkriće da, mada „sve teče i sve se menja", „svemirom (ipak ) upravlja grom" i sve usaglašava, odnosno, Hesiodova vizija ljudskog roda koji, na liniji moral­nog izvrgnuća, iz zlatnog, preko srebrnog zapada, najzad, u gvozdeno doba, kada ga Div uništava. I Platonovo shvatanje ο mogućim oblicima vladavine u državi, sledi jednako put iz­rađivanja119 od vladavine Bogu najsličnijih ljudi, sve do tzv. ti-ranide, kao što je i, recimo, po Hegelu, čitava svetska istorija samo momenat (segment) u trijadičnom samorazvoju Apso­lutnog duha itd. Tako bi i istorija (ovaj put kao teorijska disci­plina) upoznala neumoljivu nužnost istorijskih zakona, što oslobađa mogućnost predviđanja društvenih događaja, ali i svu raznolikost dogmatskih, totalitarnih i drugih stremljenja na toj osnovi, u realnom životu ljudske zajednice.

Lativši se da logički opovrgne „istoricističke argumen­te", Poper je našao za shodno da ih sve valja podeliti na one koji ne slede metode u nauci fizike (antinaturalistička učenja) i takvi koji to čine (pronaturalistička učenja), pa tako i ostva­ruje, potom, sam kritičke uvide u svako od njih. Inače, na fi­zičkom modelu mi prepoznajemo materijalne celine koje nazi­vamo „tela", uočavamo stanja (čvrsto, tečno,...) u kojima se ona nalaze ili podaju izmeni energije (mehaničke, električne,...) ... sve do formulacije izvesnih suštinskih ispoljenja neke pojave koju nazivamo „fizički zakon" i si. Ova poslednja omogućava, najzad, da neka pojava neizostavno nastupi, budu li ispunjeni potrebni i dovoljni uslovi za to, što omogućava samu predvi-dljivost fenomena, kao što i nauka fizike, naročito eksperimentu,

1 1 9 Saglasno „teoriji ideja", pokojoj stvar gubi od svo)e stvarnosti, istini­tosti i dobrote, ukoliko se (više) udaljava od svog oblika, ili ideje, kao „uzroka".

P O P E R O V A K R I T I K A I S T O R I C I Z M A 165

duguje svoju izrazitu pouzdanost itd. Tako Njutnov zakon gravitacije pomaže da budu predskazana pomračenja Sunca, pa bi analogno pitanje u ovoj oblasti bilo: „Zašto i sociologi­ja ne bi, poput astronomije, mogla na isti način da predviđa revolucije" (II11).

A istoriski zakoni su do te mere trivijalni, kaže Poper, da ono što je nužno i opštevažeće u njima samo je zdravorazum-sko, pošto je predmet istorije neponovljiv (unikalan) događaj, a ne opšti zakon, čiji je on izraz. „Kažemo li", piše on, „da uzrok smrti Đordana Bruna, to što je spaljen na lomači, nije nužno pominjati, pri tom univerzalan zakon koji glasi da sva živa bića na visokoj temperaturi umiru" (B-. I. 30). Ili, isprazan je zakon „po kome" je došlo do podele Poljske 1722., između Rusije, Pruske i Austrije, a čiji bi sažet iskaz bio: „Armija nad­moćna u ljudstvu i bolje naoružana ... pobeđuje u ratu" (O. D. II 25). Valja dodati, međutim, da uz trivijalne (banalne) posto­je i suštinski (visokoopšti) zakoni neke pojave koje treba tra­žiti, recimo, u (ne)mogućnosti izmirenja religioznih dogmi i naučnog mišljenja (vere i razuma) i si., u prvom slučaju, odno­sno težnji ekonomski razvijenih zemalja za dominacijom, u drugom.

No, ako istorija, sociologija ne donose sobom zakone, teorije (kao zbir zakona), sisteme (skup teorija),... poput fizi­ke, hernije, nisu one utoliko struktuirane ni na način holistič­k ih 1 2 0 nauka, kao što je biologija. Doduše je, po primeru orga­nizma koji je uvek nešto više no (prosta) suma svojih delova, slučaj to i s društvenom grupom koja, recimo, zadržava ka­rakter i onda kada izgubi neke od članova, pa čak i kad oni svi budu zamenjeni drugim članovima 1 2 1 , pa je celina nesvodljiva

Od reči to bolon = celina. Čemu se pribegava u tzv. Geštalt psihologiji.

166 Milan D. Tasić

na sopstvene elemente u osnovi svakog holističkog učenja. Ali, nalazi Poper, jedna dvostruka upotreba ove reči čini da pola­zište u nauci bude jedna „ukupnost svih svojstava, ili aspeka-ta stvari, a naročito relacija među delovima" 1 2 2 , a drugi put „neka naročita svojstva, ili aspekti... po kojima je stvar orga-nizovana struktura, a ne „prost skup delova" od kojih se sa­stoji (Β. I. 23). Da bi oba puta zakljčio da nije moguće napisa­ti istoriju čitavog čovečanstva, u sveukupnosti mogućih odno­sa i događaja u njemu... (ibidem).

Naime, tvrđenje da je celina „nešto više od delova" nije sasvim određeno 1 2 3 , kao što i nežive celine, baš kao i organi­zmi, vladaju izvesnom strukturom 1 2 4 . Ili: ako su delimični ogledi nužni u prirodnim naukama, nije to slučaj i sa onim na globalnim društvima, koji bi svima morali biti vršeni na „ho­lističkoj skali" (24). No, izvođenje ogleda se neizostavno od­ražava na njegov ishod (Edipov efekat i dr.), a bude li zami­šljen novi ogled s društvom, u kome bi ovaj prvi bio „prirod­no" sadržan , naložilo bi to jedan beskonačan regres. A inače je stvar takva da izvođač sam ne može da ovlada ni svim aspektima pojedinačne pojave, a kamoli čitavog društva kao takvog i dr.

Kazali smo potom da radije „tendencijom", nego rečju „zakon", Poper označava ono uzastopan sled jednih događa­ja iz drugih, koje nazivamo istorijom. A „beda istoricizma", smatra on, u tome je, upravo, što polaže da „zakoni razvoja" društva imaju, poput prirodnih zakona, izvesno neuslovljeno (apsolutno) važenje, a ne i takvo koje zavisi od takozvanih po-

1 2 2 Uzima se, recimo, da je melodija nešto više no prosti niz muzičkih tonova (Β. I. 23) .

1 2 3 jer su i tri jabuke na tanjiru nešto više od „pros tog zbira jabuka" , pošto one stupaju u najrazličitije odnose (Β. I. 23).

1 2 4 I atomska fizika proučava „sisteme" čestica, a ne prosto čestice (Ibid.).

P O P E R O V A K R I T I K A I S T O R I C I Z M A 167

četnih uslova (28) 1 2 5 . Smatra se da su takvi: (prirodne) težnje pojedinca ka sreći, društva ka (stalnom) napretku ili ka stica-nju dobara (Marks) itd., iako, primećuje Poper, ova neizostav­no opada sa ubrzanim smanjenjem stanovništva (28). Ostaje otuda da tendencije koje navodimo, bivaju u svakom periodu istorije iznova „proizvođene" naročitim „početnim uslovima" koji bi važili pri tom, što „čini" da ovi mogu i da prestanu da postoje. A, inače, oni se izvode iz posebnih (psiholoških i dr.), „lokalnih" ili „zakona srednjega nivoa" važećih (samo) u tom periodu istorije (kada su i moguća predviđanja), a ne i univer­zalno itd.

No, izrazito „gnoseološki" argument Karla Popera u pri­log nemogućnosti postojanja istorije kao nauke, bio bi u tome da je:

1) „tok ljudske istorije pod strogim uticajem porasta ljudskog saznanja (...) no, da

2) mi ne možemo predvideti racionalnim, ili naučnim pu­tem budući rast naučnog saznanja. (...)" (Predgovor), koji, tokom dela, on nastoji da uvek iznova obrazloži.

Tako je Poper, odvrativši se od holističkih i drugih učenja ο zakonomernom toku ljudske istorije i si., stao na stanovište metodološkog individualizma, čije je osnovne postavke izrazio jednom V. Votkins (V. Watkins) recima:

„Socijalne procese i događaje treba objasniti a) putem načela po kojima se vladaju same jedinke koje učestvuju u nji­ma i b) na osnovu opisa odgovarajućih situacja."

Naime, u nekom pojedinačnom aktu ljudske prirode, zači-nju se društvena delovanja, uopšte, kao što na njima izrastaju i ideje i institucije društva, sve do tradicije koju ono uspostavlja. Pa bi, otuda, istorijsko ili sociološko objašnjenje neke pojave imalo da uvaži (tek) naročitu „logiku situacije", koja sabira

1 2 5 M i l i d r .

168 Milan D. Tasić

sav racionalitet ljudskih postupaka, a individualan čin nalaže kao nužan 1 2 6 ... A to lišava ove nauke bilo kakve moći predvi­đanja na duži rok, bilo verovanja u zadati „progres" čove-čanstva, odnosno „smisla" 1 2 7 koji ovome pripada od početka. Kao što i sobom oslobađa celovitu mogućnost pojedinačne odgovornosti i slobode da bude u delovanju izabrano radije ovo, nego ono, a samoj istoriji dat smisao koji se želi.

„Iako istorija nema ciljeva, možemo joj dodeliti svoje, i mada ona nema smisla, možemo joj pripisati smisao" (O. D. 25), kaže Poper.

dr Milan D. TASIĆ

1 2 6 „... na primer, Tolstoj, kaže Poper, kod objašnjenja da nije odluka, već „nužnost" naterala rusku armiju da napusti Moskvu bez borbe i povuče se do mesta gde je mogla da se prehrani. (31)"

1 2 7 Poput: „carstva božjeg", „komunizma", „tačke Omega" i si.

SPISAK IMENA

Β

Belarmino (Bellarmino) 135 Berkli (Berkeley) 135 Bor (Bohr) 26 Brauntal (Braunthal) 7

C

Cvajg (Zweig) 83

D

Diem (Duhem) 135

F

Fišer (Fisher) 114 Foster 161

Fridrih (Friedrich) 72

G Ginzberg (Ginsberg) 69 Gomperc (Gomperz) 85

Η

fon Hajek (von Hayek) 7,69, 111 Haksli (Huxley) 113 Hempel 147 Hilferding (Hilferding) 7 Hjum (Hume) 74 Holdejn(J. Β. S. Haldan) 131

Κ

Karnap (Carnap) 128, 163 Koen (Cohen) 71 Kont(Comte) 80,112,118

L

Lajonel Robins (Lionel Robbins) 145

Lipman V. (W. Lippmann) 75 Luter (Luther) 98

Μ

Makijaveli (Machiavelli) 98,115 Manhajm (Manhajm) 76, 83,108 Maršak (Marschack) 144

170 Spisak imena

Ν

Nojrat (Neurath) 109

Ρ

Poenkare Anri (Henri Poincare) 135

Polanji (Polanyi) 65

R

Rasel (Russell) 75

S Saržan Florens (Sargant Flo­

rence) 144 Sidni (Sidney) 94 Smats (Smuts) 112 Stiven (Stephen) 124

Š

Šmit (Schmitt) 87 Spengler (Spengler) 115

Τ

Toni (Tawney) 98 Tojnbi(Toynbee) 115 Troelč (Troeltsch) 88

V

Vajt (White) 147 Vajthed (Whitehead) 112 Veb Beatris (Beatrice Webb) 94 Viko (Vico) 115 Vodington (Waddington) 112 Vunt (Wundt) 13

SADRŽAJ

ISTORIJSKA BELEŠKA 7 P R E D G O V O R 9

U V O D 13

IANTIISTORICISTIČKA UČENJA ISTORICIZMA

1. Generalizacija 18 2. Eksperiment 20 3. Novina 21 4. Složenost 23 5. Netačnost predviđanja 24 6. Objektivnost i procena 25 7. Holizam 28 8. Intuitivno razumevanje 30 9. Kvantitativni metodi 34

10. Esencijalizam nasuprot nominalizma 37

IIPRONATURALISTIČKA UČENJA ISTORICIZMA

11. Poređenje sa astronomijom. Dugoročna predviđanja i predviđanja širokih razmera 46

12. Posmatranje kao osnova nauke 48 13. Društvena dinamika 49 14. Istorijski zakoni 51

15. Istorijsko predskazanje nasuprot društvenog inženjeringa 52

16. Teorija istorijskog razvoja 55 17. Interpretacija nasuprot planiranja 58 18. Zaključak analize 61

III KRITIKA ANTINATURALISTIČKIH UČENJA

19. Praktični ciljevi ove kritike 65 20. Tehnološki pristup sociologiji 67 21. Fragmentaran inženjering nasuprot utopijskom . . . 73 22. Neprirodan savez između istoricizma i utopizma . . 79 23. Kritika holizma 84 24. Holistička teorija društvenih eksperimenata 91 25. Promenljivost eksperimentalnih uslova 100 26. Da li su generalisanja ograničena na istorijske

periode (etape)? 104

IV KRITIKA PRONATURALISTIČKIH UČENJA

27. Postoji li zakon evolucije? Zakoni i tendencije . . . . 111 28. Metod redukcije. Uzročno objašnjenje.

Predskazanje i predviđanje 124 29. Jedinstvo metoda 134 30. Teorijske i istorijske nauke 146 31. Logika situacija u istoriji. Istorijska interpretacija . 150 32. Institucionalna teorija napretka 154 33. Zaključak. Emocionalni poziv istoricizma 161

POGOVOR (M. D. Tasić) 163 Spisak imena 169

Karl Poper BEDA ISTORICIZMA

Zđ izdavača Dijana Dereta David Dereta

Glavni urednik Dijana Dereta

Lektura I Korektura Dijana Stojanović

Likovno-grafička oprema Marina Slavković

Prvo DERETINO izdanje

ISBN 978-86-7346-714-6

Ti raž 1000 primeraka

Beograd 2009.

Izdavač I Štampa I Plasman

Grafički atelje DERETA Vladimira Rolovića 94a, 11030 Beograd

tel./faks: 011/ 23-99-077; 23-99-078 w w w . d e r e t a . r s

Knjižare DERETA Knez Mihailova 46, tel: 011/ 26-27-934, 30-33-503

Banovo brdo, Dostojevskog 7, tel: 011/ 35-56-445, 30-58-707