DUH I ZIVOT

Veza duha i života spada u one probleme, čija obrada mora da računa sa komplikovanim faktorima u tolikoj meri da se moramo čuvati da se i sami ne upletemo u verbalne mreže, sa kojima bi hteli ria odgonetnemo veliku zagonetku. Kako smo drugačije u stanju da uključimo u kretanje misaonog toka one skoro bezgranične komplekse činjenica, koje označa­vamo kao »duh« ili »život", nego da ih dramski pri­kažemo pomoću verbalnih pojmova, tih žetona inte­lekta? Ova nedoumica u odnosu na verbalni pojam izgleda mi teška, ipak čini mi se da je posebno na mestu onda kada se neko sprema da govori o funda­mentalnim stvarima. Sigurno da su nam reči duh i život vrlo prisne, čak prastari poznanici, figure koje se već hiljadama godina pomeraju tamo-amo na ša­hovskoj tabli mišljenja. Problem je, izgleda, započeo u prastaro doba kada je neko došao do otkrića koje zbunjuje da životni dah, koji u poslednjem ropcu na­pušta telo samrtnika, znači nešto više od strujanja vazduha. Stoga j edva da je slučajno da onomatopei­ske reči kao ruah, ruh, roho (hebrejski, arapski, sva­hili) označavaju i duh, ništa manje jasno od grčkog 1tVEV(.LO: i latinskog spiritus.

Da li stvarno znamo - pri svom poznavaju ver­balnog pojma - šta je zapravo duh? Ili, da li smo

(1] Predavanje održano 29. oktobra 1926. u Literarnom dru§tvu Augsburg u okviru ciklusa predavanja .Priroda i dru§tvo«.

7

sigurni da kada upotrebimo ovu reč svi mislimo na Jednu te istu stvar? Da nije reč »duh« mnogoznačna l neizvesna, pa čak sumnjivo mnogoznačna? Ista reč - duh - upotrebljava se za nepredstavljivu, trans­cendentnu ideju sveopšteg značenja; banalno, kao po­jam koji odgovara engleskom » mind«; nadalje, kao sinonim za intelektualistički »vic«, onda za avet, za­tim za nesvesni kompleks, spiritističke pojave koje prouzrokuju pomeranje stolova, automatsko pisanje, lupu itd., i zatim u prenosnom smislu za dominantni stav izvesne socijalne grupe - »duh koji tamo vla­da« - i najzad u materijalnoj otelotvorenosti - kao recimo u alkoholnim pićima špiritus. Ovo nije rđava šala, već, s j edrie strane, poštovanja dostojna starina nemačkog jezika, s druge, međutim, parališuča spu­tanost misli, tragična kočnica za sve one koji se na­daju da na lestvicama reči dopru do nadzemaljskih visina čistih ideja. Jer, čim se izgovori reč duh, nisu dovoljna sva ograničenja trenutno naglašenog smisla da potpuno spreče mnogoznačno prelivanje te reči.

Zbog toga moramo postaviti fundamentalno pi­tanje, šta zapravo treba označiti sa rečju duh kada se koristi u vezi sa pojmom život? Ni u kom slučaju ne srne se ćutke pretpostaviti da, u osnovi uzev, sva­ko tačno zna šta se misli pod rečima »duh« i »život«.

Nisam filozof, već samo empiričar, tako da sam u svim težim slučajevima sklon da odlučujem na osnovu iskustva. Gde, medutim, ne postoji opiplji va iskustvena podloga, tu radije ostavljam nabačena pi­tanja bez odgovora. Stoga ću uvek nastojati da apstraktne veličine svedem na njihov 'iskustveni sa­držaj, da bih donekle bio siguran da i sam znam o čemu govorim. Moram priznati da u stvari ne znam šta je duh, a isto tako malo znam šta je život. »2ivot« poznajem samo u obličju živog tela; čak ni nejasno ne naslućujem šta bi život po sebi i za sebe u ap­straktnom stanju mogao još da znači izvan te obične reči. Stoga moram, za sada, da umesto o životu go­vorim o životu tela, a umesto o duhu, o pSl lčkom. Ovo ni u kom s u ju ne činim stoga da bih u}:RJ­stavljenom pitanju izbegao razmatranje odnosa tela

8

i duše; naprotiv, nadam se da ću upravo pomoću iskustvene podloge omogućiti duhu stvarno posto­j anje - a ovo ne na račun života.

Pojam živoga tela zadaje objašnjenju, potreb­nom za naše svrhe, svakako manje teškoća od opšti­Jeg pojma života, pošto je telo stvar koja se može predočiti i iskusiti, što je od izvanredne pomoći čo­vekovoj mogućnosti predstavljanja. Stoga ćemo se lako složiti u tome da j e telo interno povezani sistem materijalnih jedinica prilagođen potrebama života i, kao takav, čulima shvatljiva pojava živog bića, ili, jednostavnije rečeno, svrhovno ra poređena mate­rija koja omogućava život biću. Da bi se izbegle ne­jasnosti, želeo bih da skrenem pažnju na to da u de­finiciji tela nisam uveo i izvesno »nešto«, naime ono što j a nejasno označavam kao živo biće. Sa OVIm raz­dvajanjem, koje za sada neću ni zastupati ni kriti­kovati, telo ne treba shvatiti samo kao mrtvo gomi­lanJe matenje, već kao materijalni sistem koji pri­prema i omogućuje življenje, ipak uz uslov da ono bez pnsustva živog bića ne bi moglo živeti, uprkos sve spremnosti. Jer, sasvim nezavisno od mogućeg značenja ŽIVOg bivstva, samom telu nedostaje nešto neophodno za život, naime psihičko. To znamo, naj­pre, iz neposrednog iskustva na nama samima, po­sredno IZ iskustva sa bližnjima, zatim iz posrednih naučnih zaključaka na višim kičmenjacima i, pošto nema razloga koji bi govorili protiv, na nižim živo­tinjama J biljkama.

Tr ba li sada »živo biće«, o kome sam govorio prethodno, da izjednačim sa p ihičkim koje nam je tako reći n posredno opipljivo u čovekovoj sve§ti i da ponova postavim prastaro dvojstvo duše i tela? Ili, da li bilo gde postoji razlog koji bi opravdao od­vajanje živog od duše? Time bi i dušu shvatili kao svrhovni sistem, kao ustrojstvo ne samo materije pripremne za život, već žive materije, ili, tačnije, ustrojs v životnih zbivanja. Uopšte nisam siguran da će ovo mišljenje naići na opšte odobravanje, po­�to e toliko naviklo na gledište da su duša i telo živo dvojstvo, tako da je čovek jedva bez daljnjega sklon

da dušu smatra samo ustrojstvom životnih procesa koji se odigravaju u telu.

Koliko naše iskustvo uopšte omogućava zaključ­ke o bivstvu duše, pokazuje nam psihičke procese kao pojavu zavi snu od nervnog sistema. Poznato j� sa dovoljnom sigurnošću da uništavanje izvesnih de­lova mozga uslovljava odgovarajuće psihičke ispa­de. Kičmena moždina i mozak sadrže najbitnije spoj­nice senzornih i motornih puteva, takozvane reflek­sne lukove. Sta se pod tim misli najbolje ću pokazati na jednom jednostavnom primeru. Prstom se dodir­nuo vreo predmet - vrelina je odmah dovela u sta­nje razdraženja nervne završetke koji prenose dodir. Razdraženje menja stanje celog sprovodnog puta sve do kičmene moždine a odatle do mozga. Ali već a kičmenoj moždini, koja prima dodirnu draž, dalje se prenosi promena stanja na susedne motorne ganglij­ske ćelije, koje sa svoje strane šalju draži u mišiće ruke, što uslovljava iznenadnu kontrakciju i povla­čenje šake. Sve ovo se dešava takvom brzinom, da svesni opažaj bola često nastupa tek onda kada .le ruka već povučena. Reakcija je, dakle, usledila auto­matski i postala je svesna tek naknadno. Ali ono što se dešava u kičmenoj moždini biće opažaj nom Ja privedeno u obliku slike dopunjene pojmovima i na­zivima. Na osnovu ovakvog refleksnog luka, dakle, od draži koja se kreće od spolja ka unutra i podstre­ka koji sledi od iznutra ka spolja, može se stvoriti slika procesa koji leže u osnovi psihičkog.

.

Uzmimo sada manje jednostavan primer: čujemo nejasan ton koji u početku nema nikakvog drugog uticaja do da nam daje povoda da ga slušamo da bismo saznali šta znači. U ovom slučaju zvučna draž izaziva ti mozgu čitav niz predstava, slika, koje �e spajaju sa zvučnom draži. To su delom tonske slike, delom vidne slike, delom osećaj ne slike. Pri tom reč slika koristim naprosto u smislu predstave. Psihičko nešto, naravno, može postati sadržaj svesti, to jest postati predstava tek onda ako je predstavljivo, upravo ako se sliva u sliku. Stoga sve sadržaje svest.i

10

nazivam slikama, pošto, u stvari, predstavljaju od­slikavanje procesa u mozgu.

Nizu slika, pokrenutom zvučnom draži, iznena­da se pridružuje tonska slika sećanja, skopčana .� vidnom slikom, naime kloparanje zmije zvečarke. N eposredno skopčano sa tim, usledio je alarmni sig­nal celoj telesnoj muskulaturi. Refleksni luk je pot­pun ; ali u ovom slučaju razlikuje se od prethodnih činjenicom što je izm�u senzorne draži i motornog podstreka ubačen moždani proces, psihički niz slika. Iznenadna napetost tela retrogradno izaziva pojave na srcu i krvnim sudovima, koji se psihički izraža­vaju kao strah.

Na ovaj način može se načiniti predstava o vrsti psihičkog. Ono se sastoji od odraza jednostavnih pro­cesa u mozgu i ·od odražavanja takvih odraza u skoro beskrajnom nizu. Ovako stvorene slike imaju svoj­stvo svesnosti. Bivstvo svesti je zagonetka čije reše­nje ne znam. Ali, čisto formalno, može se reći da psihičko nešto postaje svesno tek kada stupa u odnos sa Ja. Ako ove veze nema, onda je ono nesvesno. Za­borav pokazuje kako često i kako lako sadržaji gube svoju vezu sa Ja. Stoga svest rado upoređujemo sa svetlošću reflektora. Samo predmeti na koje pada svetlosni snop stupaju u polje opažanja. Međutim, predmet koji je slučajno u tami nije prestao da po­stoji, on se samo ne vidi. Tako se i nama nesvesno psihičko nalazi negde i to najverovatnije u ništa drugačijem stanju do kada ga J a opaža.

Ovo čini dovoljno razumljivim svest kao vezu prema Ja. Ali kritička tačka je Ja. Sta treba razu­meti pod Ja? Očigledno, i pri svoj jedinstvenosti Ja radi se o vrlo raznovrsno sastavljenoj veličini. .Ta počiva na odrazu čulnih funkcija, koje prenose draži od spolja i iznutra, dalje počiva na ogromnoj zbirci slika prošlih zbivanja. Svim ovim izvanredno razno­likim delovima potrebna je čvrsta veza koju čini svest. Cini se da je svest neophodni preduslov čove­kovog Ja'. Ali bez Ja ne može se zamisliti ni svest. Ova na izgled protivurečnost rešava se, možda, na taj način što J a shvatamo kao odraz, svakako ne jednog

II

jedinog već mnogih zbivanja i njihove skladne igre, naime s.vih onih zbivanja i sadržaja od kojih se sa­stoji svest sopstvenoga Ja. Njihovo mnoštvo stvarno čini jedinstvo, pri čemu veze svesti, kao neka vrsta teže, privlače pojedine delove u pravcu verovatno fiktivnog centra. Stoga ne govorim samo o Ja, već o kompleksu Ja, sa osnovanom pretpostavkom da je Ja promenijivog sastava i stoga nestalno, pa prema tome ne može biti jednostavno Ja. Na ovom mestu se na žalost ne mogu osvrnuti na klasične promene Ja koje se susreću kod duševnih bolesnika ili u snovima.

Pomoću ovog shvatanja Ja kao sastava psihič­kih elemenata logično smo dovedeni do pitanja : da li je Ja centralna slika, isključivi predstavnik celog čovekovog bića? Da li je ono u vezi sa svim sadržaji­ma i funkcijama i da li se izražava kroz njih?

Na ovo pitanje moramo odgovoriti odrečno. Ja­-svest je kompleks koji ne obuhvata celinu čoveko­vog bića - ona je pre svega beskrajno više zabora­vila nego što zna. Ona je beskrajno mnogo čula i vi­dela a toga nikada nije postala svesna. Misli se raz­vijaju s one strane njene svesti, štaviše one čekaj u spremne a da ona ništa o tome ne zna. Ja j edva da ima maglovitu predstavu o neverovatno važnoj re­gulaciji unutrašnjih telesnih zbivanja kojoj slu!li simpatički nervni sistem. Ono što Ja u sebi obuhva­ta, to je možda najmanji delić od onog što bi u sebi morala da obuhvata jedna potpuna svest.

Zbog toga Ja može biti samo delimičan kom­pleks. Možda je Ja onaj jedinstveni kompleks, čije unutrašnje jedinstvo znači svest? Ali nije li možda svako jedinstvo psihičkih delova upravo svest? Nije jasno zašto bi samo jedinstvo izvesnog dela čulnih funkcija i izvesnog dela sećajnog materijala trebalo da predstavlja svest a ne i jedinstvo drugih psihič­kih delova. Kompleks viđenja, slušanja, itd. ima jaku i dobro organizovanu unutrašnju povezanost. Nema razloga da se ne pretpostavi da bi i ovo moglo biti svest. Kao što pokazuje slučaj gluve i slepe Helen Keler, da bi se uspostavila ili omogućila svest do­voljni su čulo pipanja i osećanje sopstvenog tela.

12

Stoga svest sopstvenog Ja zamišljam kao sastav raz­ličitih »čulnih svesti«, pri čemu se samostalnost po­jedinačne svesti gubi u j edinstvu nadređenog Ja.

Kako Ja ni u kom slučaju ne obuhvata sve PSl­hičke delatnosti i pojave, to J a u sebi ne sadrži sve odražaje, 11 i volji uz sve napore ne uspeva da pro­dre u izvesne njoj zatvorene regione, naravno da se postavlja pitanje da li postoji jedinstvo svih psihič­kih aktivnosti koje bi bilo slično svesti sopstvenog J a, neka vrsta više ili šire svesti. u kojoj bi naše J a bilo opažaj ni sadržaj , kao što je na primer u mojoj svesti akt viđenja, i koja bi kao i ovaj bila stoplje­na u višoj povezanosti sa meni nesvesni m aktivno­stima. Naša svest o sopstvenom Ja mogla bi da bude uključena u jednu potpunu svest, kao manji krug u većem.

Kao što akt viđenja, slušanja itd. proizvodi od­raz, koji se, vezan za Ja, pokazuje u svesnosti dotič­ne radnje, tako se i Ja, kao što je već pomenuto, može razumeti kao odraz svih svojih obuhvatnih delatno­sti. Skoro bi se smelo očekivati da sve psihičke de­latnosti ostavljaju odraz i da je to čak njihova su­štinska priroda, inače ih uopšte ne bismo mogli naz­vati »psihičkim«. Zbog toga nisu jasni razlozi zašto nesvesne psihičke delatnosti ne bi trebale da imaju svojstva slikovnosti kao i one koje su predočive mo­joj svesti. A kako je čovek, kako nam izgleda, jedna u sebi zatvorena životna jedinica, onda nam je vrlo blizak zaključak da bi odrazi svih psihičkih delatno­sti bili sažeti u opštu sliku celog čoveka koju on sa­gledava i saznaje kao Ja.

Protiv ove pretpostavke ne bih mogao da nave­dem neke bitnije razloge, ali ono će ostati dokono sanjarenje sve dok ne nastane potreba da se time nešto objasni. I kada bi nam za objašnjenje izvesnih psihičkih činjenica bila potrebna mogućnost posto­janja neke više svesti, ipak bi to sve ostalo na čistoj pretpostavci, pošto dokazivanje neke više svesti od one nama poznate daleko prevazilazi mogućnosti na­šeg razuma. Uvek postoji mog\1ćnost da u tami s one strane naše svesti stvari mogu izgledati sasvim dru-

13

gačije nego što možemo da zamislimo, čak i uz naj· smeliju pronicljivost.

U daljem toku mog izlaganja još ću se vratiti l1a ovo pitanje. Stoga ćemo ga ostaviti po strani i po­novo se posvetiti prvobitnom pitanju duše i tela. Iz prethodno rečenog mogao se steći utisak o odražaj­nom bivstvu duše. Duša je sled, niz slika u najširem smislu, ali ne slučajna uporednost ili uzastopnost, već iznad svih mera smisaon i svrhovan sastav, u slika­ma izražena očiglednost životnih delatnosti. I isto kao što je životno spremnoj materiji tela potrebno psi­hičko da bi bila sposobna za život, tako i duša mora pretpostaviti živo telo, da bi njene slike mogle da žive.

DuŠfl i telo su par suprotnosti i kao takvi izraz jednog bića, čija priroda se ne može spoznati ni jz materijalnih pojava ni iz unutrašnjeg neposrednog opažaja. Zna se da po prastarom shva�nju čovek nastaje iz susreta duše sa telom. Ali tačnije je reći da se jedno nesaznajno živo biće - o čijoj prirodi se naprosto ne može ništa reći do da time nejasno označavamo zbirni pojam života - od spolja pojav­ljuje kao materijalno telo, iznutra sagledano, među­tim, kao niz slika životnih delatnosti koje se odVijaju u telu. Jedno je isto što i drugo, tako da nas spopada sumnja da na kraju krajeva to čitavo odvajanje duše. i tela nije ništa drugo do svesna razumna mera raz­dvajanja jednog te istog činjeničnog stanja u dva vida, kojima smo nepravično pripisivali čak i samo­stalno postojanje.

Naučnom postupku nije uspelo da odgonetne za­gonetku života, ni u organskoj materiji niti u tajan­stvenom nizu slika duše, zbog čega smo još uvek u potrazi za živim bićem, čije postojanje moramo transponirati s one strane iskustvenoga. Ko poznaje ponore fiziologije, njemu će se od toga zavrteti u gla­vi, a ko nešto zna o duši, on će biti ohjan zbog po­misli da bi ovo čudnovato ogledaino blće ikada tre­balo da bilo šta makar i približno »sazna«.

Sa ovog stanovišta čovek lako može da izgubi SVI? nade da se bilo šta može otpočeti sa onom nejasnom,

14

tajanstvenom stvari koju nazivaju duh. Samo jedno mY izgleda jasno, naime: kao što je "živo biće« zbirni pojam života u telu, tako je i »duh« zbirni pojam psihičkog bića, zbog čega se pojam duh često meša i upotrebljava umesto pojma duša. Kao takav »duh" spada u isti »onaj svet« kao i "živo biće«, to jest u iste maglovite neizdvojenosti. I sumnja da duša i telo na kraju krajeva nisu jedna te ista stvar važi i �a prividnu suprotnost duha i živog bića. Oni su naime isto tako jedna te ista stvar.

Da li su ovakvi zbirni pojmovi uopšte potrebni? Zar ne bismo mogli da se zadovoljimo sa već i tako dovoljno tajanstvenom suprotnošću duševnog i te­lesnog? Sa prirodno-naučnog stanovišta ovde bismo morali da se zaustavimo. Ali postoji i stanovište spo­znajnog morala, koje ne samo da nam omogućuje već nas i tera da idemo dalje i da preskočimo tu na izgled neprelaznu granicu. To stanovište je psihološko.

U dosadašnjem izlaganju oslonac mi je bilo rea­lističko stanovište prirodno-naučne misli, ne dovode­ći pri tom u su njtrosnuvu-na kojoj stojim. Da bih ukratko mogao da objasnim šta podrazumevam pod psihološkim stanovištem, moram da pokažem da su isključiva opravdanja realističkog stanovišta pod­ložna ozbiljnoj sumnji. Uzmimo, na primer, ono što jednostavni razum smatra nečim najrealnijim, naime materiju : o prirodi materije imamo samo nejasne teo­rijske pretpostavke, slike, koje je stvorila naša psiha. Talasno kretanje ili sunčeva emanacija koji pogađa­j u u oko, preko opažanja prevode se u svetlost. Psiha prepuna slika je ono što svetu dodeljuje boje i zvu­ke, a što se tiče one najrealnije, racionalne sigur­nosti - iskustva, ono je i u svom najjednostavnijem obliku još uvek preko svake mere komplikovani sklop psihičkih slika. Tako, u neku ruku, od nepo­srednog iskustva nema ništa do zapravo samo psihič­kog. Psihičko sve posreduje, prevodi, filtrira, alego­nse, rastače, pa čak i falsifikuje. Mi smo uvijeni u oblak promenljivih slika beskrajnih preliva u toli­koj meri da čovek prosto zaželi da, zajedpo sa onim poznatim sumnjivcem, uzvikne: »Ništa nije sasvim

15

istinito - a i to nije sasvim istinito.« Ta magla oko nas je tako gusta i tako varljiva, da smo morali da iznađemo egzaktne nauke da bismo mogli da ugrabi­mo bar zračak takozvane »stvarne« prirode stvar!. Svakako da jednostavnijem razumu ovaj jasan svet neće izgledati maglovit, ali ako ga uronimo u dušu primitivnog čoveka i njegovu sliku sveta posmatramo sa svešću kulturnog čoveka naslutićemo svu gustinu sutona u kome se još nalazimo.

Sve što znamo o svetu i šta neposredno doživlja­vamo su sadržaji svesti, koji pritiču iz dalekih, tam­nih izvora. Ne bih želeo da osporavam ni relatiVl1u vrednost realističkog esse in re, niti idealističkog esse in inteHectu solo stanovišta, već mi je namera da ove krajnje suprotnosti sjedinim pomoću esse in anima, zapravo pomoću psihološkog stanovišta. Mi živimo neposredno samo u svetu slika.

Ako ovo stanovište uzmemo ozbiljno, onda i.!: toga proističu naročite posledice, naime, pri tom se vrednost psihičkih činjenica ne može podvesti ni pod kritiku saznanja ni pod prirodno-naučno iskustvo. Jedino pitanje biće: da li sadržaj svesti postoji ili ne? Ako postoji, onda je on važeći već samim tim postojanjem. Prirodna nauka mooe se prizvati samo onda, ukoliko sadržaj pr�tenduje da bude iskaz o od­ređenoj stvari koja se može sresti u spoljnjem isku­stvu; kritika saznanja samo onda ako se nešto što se ne može saznati postavi kao da je saznato. Uzmimo

, primer koji svako zna: prirodna nauka nije nigde otkrila Boga, kritika saznanja dokazuje nemogućnost spoznaje Boga, međutim, duša odudara od svega svo­jim tvrđenjem o iskustvu Boga. Bog je psihička či­njenica neposredne iskustvenosti. Kada ne bi bil tako, o Bogu nikada ne bi bilo ni reči. Cinjenica je punovredna u samoj sebi tako da joj nije potreban bilo kakav nepsihološki dokaz a nepristupačna je sva­kom obliku nepsihološke kritike. Ona može biti čak najneposrednije a time i najrealnije iskustvo, koje se ne može ni ismejati niti dokazivanjima osporiti. Samo ljudi sa nerazvijenim čulom za činjenice ili su­jeverna zatucanost mogu se boriti protiv ove isti-

16

ne. Sve dok iskustveno saznanje Boga ne zahteva opštu važnost ili apsolutno postojanje Boga, nemo­guća je svaka kritika, jer se iracionalan fakat, kao na primer činjenica da postoje slonovi, ne može kri­tikovati. Ipak saznanje Boga spada u relativno opšte važeća iskustva, tako da svako otprilike zna šta se misli pod izrazom »iskustveno saznanje Boga«. Nauč­na psihologija mora to priznati kao činjenicu koja se relativno često susreće. Takođe ne smerno tako jednostavno preći ni preko onoga što je ozloglašeno kao sujeverje. Ako neko tvrdi da je video duhove ili da je omađijan, i da mu to znači više od obične pri­če, onda se opet radi o činjenici koja je opšte po­znata u toj meri da svako zna šta se misli pod »duh'( ili »omađijavanje«. Stoga možemo biti sigurni da lj ovakvom slučaju imamo posla sa određenim psihič­kim kompleksom činjenica, koje su u ovom smislu isto tako »realne« kao i svetlost koju vidim. Doduse ja ne znam kako bih u spoljnem iskustvu mogao do­kazati duh umrl9g, niti mogu predstaviti logična sredstva pomoću kojih bih bio u stanju da nužno nešto zaključim o nastavku života posle smrti, pa ipak moram da se pomirim sa činjenicom da duša u svim vremenima i svim mestima iznosi svoje isku­stveno saznanje o duhovima, kao što isto moram uze­ti u obzir i činjenicu da mnogi ljudi poriču ovo sub­jektivno iskustvo.

Posle ovih više-manje opštih razlaganja vratio bih se pojmu duha, koji nigde nismo mogli da obu­hvatimo sa našim ranijim realističkim stanovištem. »Duh« označava (isto kao i »Bog«) predmet psihič­kog iskustva, koji se ne može nigde dokazati u spolj­nem svetu i racionalno se ne može raspoznati. Ako se jednom oslobodimo predrasude da svaki pojam moramo svesti ili na predmete spoljneg iskustva ili na apriorističke kategorije razuma, onda našu pažnja i radoznalost možemo posvetiti onom čudnom i još nepoznatom biću, koje se označava rečju duh. U jed­nom ovakvom slučaju uvek je korisno baciti pogled na verovatnu etimologiju naziva, pošto vrlo često

Z JunI;. Odabrana dela. IlJ 17

Kn!lžnica TRAVNO

upravo istorijat reči baca začuđujuće svetlo na pri­rodu psihičkog predmeta koji joj je u osnovi.

»Duh«, nemačka reč »Geist« je od davnina, ioš u staronemačkom a zatim u anglosaksonskom reč »gast«, označavala nadzemaljsko biće, nasuprot telu. Po Klugeu (Kluge) osnovno značenje reči nije sa­svim sigurno, ipak izgleda da postoje veze sa staro­nordijskim geisa, besneti, sa gotskim us-gaisyan, razjariti nekog, sa švajcarskonemačkim uf-gaista, biti van sebe i sa engleskim aghast, uzbuđen, ljutit. Ovu vezu najbolje ilustruju drugi govorni obrti. ))Spopao ga bes« znači da je nešto palo na njega, sedi na nje­mu, zajašilo ga, uzjašio ga đavo, on je opsednut, nešto je ušlo u njega itd. Na prepsihološkom stupnju a i danas u pesničkom jeziku, koji svoje dejstvo ima da zahvali svom još živom primitivizmu, afekti .>e rado personifikuju kao demoni. Zaljubiti se znači: pogodila ga Amorova strela. Erida je bacila jabuku razdora među ljude itd. Kada dođemo »izvan sebe od besa«, onda očigledno da više nismo identični sa samim sobom, već da smo u posed u nekog demo­na, duha.

Praatmosfera iz koje je nekada proistekla reč duh živi još u nama, svakako na psihičkom stupnju koji se nalazi nešto ispod svesti. Ali kako pokazuje moderan spiritizam, potrebno je vrlo malo da bi sc ponovo izneo na površinu onaj komad primitivne vrste duha. Ako bi se etimološko poreklo pokazalo kao ispravno (što je vrlo verovatno), tada bi »duh« u ovom smislu bio odraz personi fi kovanog afekta. Ako se neko upusti u neobazrive komentare i priče, onda se kaže da nije držao jezik za zubima već da mu je, zajedno sa njim, jezik odlutao, čim se očigled­no izražava da je njegov govor postao samostalno biće koje ga je povuklo i odbeglo zajedno s njim. Psihološki bismo rekli : svaki afekat je sklon da po­stane autonomni kompleks, da se odvoji od hijerar­hije svesti i da, kad god je to moguće, povuče za so­bom i Ja. Stoga nije nikakvo čudo što primitivni ra­zum u tome vidi udeo stranog, nevidljivog bića, duha. U ovom slučaju duh je odraz samostalnog afekta,

18

zbog čega su stari duhove podesno nazivali i ima­gines, slike.

Obratimo sad pažnju drugim načinima upotrebe pojma duh! Fraza »on je radio u duhu njegovog po­kojnog oca«, još je dvosmislena, jer reč duh u ovom slučaju označava i duha nekog mrtvog i način shva­tanja. Drugi govorni obrti su : »U njega se uselio novi duh«, »iz njega zrači novi duh«, čime treba da se izrazi obnavljanje stava. Osnovna predstava je opet uzimanje u posed od strane duha, koji je, na primer, u nekoj kući postao spiritus rector. Međutim, isto tako se zabrinuto može reći: » U toj porodici za­vladao je zao duh.«

Ovde se više ne radi o personifikaciji afekata, već o predočavanju celokupnog raspoloženja ili -izraženo psihološki - stava. Rđav stav, izražen kao »zao duh«, shodno naivnom shvatanju ima otprilike istu psihološku funkciju kao i personifikovani afe­kat. Ovo bi moglo da bude mnogima čudno pošto se pod stavom obično zamišlja »postaviti se prema ne­čemu«, dakle delatnost sopstvenog Ja a samim tim i namera. Stav i raspolo'Ženje ni izdaleka nisu uvek produkti volje, već za svoju svojstvenost mnogo češće imaju da zahvale psihičkom inficiranju, pri­meru i uticaju okoline. Kao što je poznato ima ljudi čiji loš stav truje atmosferu, njihov zao primer de­luje zarazno, zbog njihove odvratnosti drugi ljudi postaju nervozni. U školama može samo jedan napa­san učenik da pokvari duh celog razreda, i obrnuto, vedro i bezbrižno raspoloženje deteta može da obasja i razvedri inače mučnu porodičnu atmosferu, što je, naravno, moguće samo onda kada se stav svakog po­jedinca poboljšava pomoću dobrog primera. Tako se stav može probiti i protiv svesne volje - »loše dru­štvo upropašćava dobre običaje.« Ovo se najjasnije vidi u masovnoj sugestiji.

Stoga se stav ili način shvatanja mogu, kao i afekat, nametnuti od spolja ili da potiču iznutra i zbog toga se i izražavaju istim govornim metafora­ma. Na prvi pogled stav izgleda znatno kompliko­vaniji od afekta. Pri bližem istraživanju ovo, medu-

19

tim, nije slučaj , pošto je većina stavova svesno ili ne­svesno sagrađena na nekoj sentenci, koja često ima karakter poslovice. Ima stavova čija se duboka sen­tenca odmah oseća ili čak i primećuje, odakle potič� mudra izreka. Cesto se stav može okarakterisati jed­nom jedinom rečju, po pravilu, idealom. Ne retko suština stava nije ni sentenca ni ideal, već poštova­na i podražavana osoba.

Vaspitanje koristi psihološke činjenice i poku­šava da pomoću sentenca i ideala sugeriše prigodne stavove, od kojih u stvari mnogi ostaju aktivni celog života kao trajna nad-predstava. One su, kao i du­hovi, uzeli u posed nekog čoveka. Na primitivnom stupnju je čak vizija učitelja - majstora, pastira. Pojmena ili Pojmandra ona koja personificira vode­ću nadpredstavu i konkretizuje je do slikovne pojave.

Ovde se približavamo pojmu »duh«, koji daleko prevazilazi animistički oblik reči. Poučna sentenca ili mudra izreka je po pravilu rezultat velikog iskustva pojedinca, zbir pogleda i zaključaka, zgusnutih u par značajnih reči. Kada se, na primer, reč jevanđelja »Imajte, kao da nemate ništa«, podvrgne podrobnoj analizi, uz pokušaj da se rekonstruišu svi oni doživ­ljaji i reakcije koji su doveli do ovakve suštine ži­votne mudrosti, onda čovek mora da se divi obilju i zrelosti životnog iskustva, koji se nalaze iza svega ovoga. To je »impozantna« reč koja se snažno uti­skuje u najintimnije težnje i ove, ponekad, trajno zauzima. One sentence ili ideali, koji u sebi sadrže obimna životna iskustva i duboka razmišljanja, čine ono što označavamo kao »duh« u najboljem značenju te reči. Ako nadpredstava ove vrste zadobije neogra­ničenu prevlast, onda život proživljen pod ovim vođ­stvom nazivamo duhovno uslovljen ili duhovni život. Sto je bezuslovniji i što je prinudniji uticaj nadpred­stave, tim više ova ima prirodu autonomnog kom­pleksa, koji se svesti o sopstvenom Ja suprotstavlja kao nepobitna činjenica.

Ne treba međutim prevideti da ovakve sentence ili ideali - ne izuzimajući ni najbolje - nisu čarob­ne reči bezusl�vnog dejstva, već da mogu zagospoda-

20

riti samo pod izvesnim uslovima, n"aime onda kada im od samog subjekta nešto izlazi u susret - afekat koji je spreman da prihvati ponuđeni oblik. Samo pomoću reakcije osećanja može ideja, ili već šta je nadpredstava, postati autonomni kompleks; bez ovog ideja ostaje zamisao, pojam podređen svesti, samo intelektualni žeton, bez određuju će snage. Ideja samo kao intelektualni pojam nema nikakvog uticaja na život, pošto u ovom stanju ne znači ništa više od či­ste reči. Obrnuto, kada ideja dostigne značaj auto­nomnog kompleksa, onda preko raspoloženja deluje na život ličnosti.

Ovakvi autonomni stavovi ne smeju se smatrati nečim što se ostvaruje pomoću naše svesne volje i našeg svesnog izbora. Kao što sam prethodno rekao da je svemu tome potrebna pripomoć osećanja, isto tako sam mogao reći da mora postojati nesvesna spremnost s one strane svesne volje da bi se oformio autonomni stav. Covek tako reći ne može hteti da bude duhovan. J er kojegod principe mi izabrali i prema njima stremili, sve je uvek podređeno našem mišljenju i našoj svesti i zbog toga nikada ne može postati nešto sto bi bilo nezavisno od svesne samovo­lje. Stoga je pre pitanje sudbine koji će princip vla­dati našim stavom.

Neko će sigurno postaviti pitanje da li onda uopšte ima čoveka kome bi sopstvena slobodna volja bila vrhovni princip, tako da mu je svaki stav oda­bran namerno. Ne verujem da je bilo ko dostigao, ili da će dostići, ovu božansku sličnost, ali znam da mnogi teže ovom idealu, pošto su opsednuti heroj­skom idejom apsolutne slobode. Negde sn svi ljudi'" zavisni, svi su nekako odredljivi, jer nisu bogovi.

Naša svest ne izražava čovekovu totalnost, već jeste i ostaje deo. Već sam u uvodnom izlaganju na­značio mogućnost da naša svest o sopstvenom Ja nije neophodno i jedina svesnost u našem sistemu, već je možda nesvesno podređeno široj svesti, isto kao što su jednostavniji kompleksi podređeni Ja-kompleksu.

Uopšte ne znam kako bih mogao da dokažem da u nama postoji svest viša ili dalja od svesti sopstve-

21

nog Ja, ali ako takva postoji, onda bi morala znatno da ometa svest sopstvenog Ja. Sta time mislim želeo bih da razjasnim na jednostavnom primeru : pretpo­stavimo da naš optički sistem ima sopstvenu svest i da je stoga jedna vrsta ličnosti koju bismo mogli da označimo kao »očna ličnost« . Recimo, sada je očna ličnost otkrila izvanredno lep pogled i utonula di­veći se ovom otkriću. Iznenada akustički sistem čuj� signal automobila. Optički sistem je nesvestan ovog opažanja. Od Ja slede sad naređenja mišićima, koja su optičkom sistemu nesvesna, da telo premeste na drugo mesto u prostoru. Pokret iznenada oduzima objekt očnoj svesti . Da oči mogu da misle, one hi došle do zaključka da je svet svetlosti izložen svim mogućim tamnim smetnjama.

Nešto slično moralo bi da se desi našoj svesti kada bi šira svest postojala, svest koja bi, kako sam prethodno naveo, bila odraz celog čoveka. Postoje li zaista takve tamne smetnje, koje se ne pokoravaju volji i koje ne može odstraniti nikakva namera? I da li postoji negde u nama nešto nedodirljivo, u šta bi mogli sumnjati da je izvor ovakvih smetnji? Na prvo pitanje bez dalnjega možemo odgovoriti potvrdno. N a stranu neurotičari, već kod normalnih ljudi bez teškoća možemo posmatrati svakojaka zadiranja i smetnje iz druge sfere - iznenadna promena raspo­loženja, nalet glavobolje, nekud je.odletelo ime po­znanika koga upravo treba predstaviti, neka melodi­ja proganja nas ceo dan, čovek bi želeo nešto da ura­di ali volja za tim je neobjašnjivo iščezla, čovek za­boravlja ono što ni po koju cenu nije želeo da zabo­ravi, unapred se raduje kako će se ispavati a sall nikako ne nailazi, ili spava a fantastični, neprijatni snovi ometaju spavanje, traže se naočare koje su na nosu, novi kišobran se ostavlja neznano gde. Ovaj spisak lako bi mogao da se produži u beskonačnost. A ako čak ispitujemo psihologiju neurotičara, onda se krećemo usred tih najparadoksalnijih smetnji. Na­staju neverovatni simptomi oboljenja a da ipak ni­jedan organ nije bolestan. Bez i najmanjeg telesno g poremećaja temperatura skače na preko 40°C, bez

22

ikakvog razloga nailaze stanja straha praćena guše­njem, prisilne predstave čiju besmislenost uviđa i sam pacijent, promene na koži koje nailaze i nestaju ne hajući ni za uzrok ni za terapiju I ovde je spisak beskrajan. Naravno, za svaki slučaj postoji pogodno ili nepogodno objašnjenje koje, međutim, već slede­ći slučaj ne razjašnjava. Ali postojanje smetnji Je više nego sigurno.

Sto se tiče drugog pitanja, porekla smetnji, tre­ba obratiti pažnju na to da je medicinska psihologija uvela pojam nesvesnog i podnela dokaze da te smet­nje počivaju na nesvesnim procesima. To je dakle isto kao kada bi naša očna ličnost otkrila da pored vidljivih moraju postojati još i nevidljivi odredni faktori. Ako sve niJe obmana, onda izgleda da su ne­svesni procesi sve drugo ali ne i neinteligentni. Nji­ma naročito nedostaje automatski i mehanički ka­rakter. Oni stoga po finoći ni na koji način nisu manje vredni od svesnih proce a, naprotiv, ne tako retko oni znatno nadmašuju svesni uvid

Naša zamišljena optička ličnost može u to da sumnja, da li iznenadni poremećaji njenog svetlo­snog sveta potiču iz neke svesti. Pa tako i mi mo­žemo da sumnjamo u jednu širu svest a da pri tom nemamo više razloga za sumnju nego optička lič­nost. Međutim, kako nam neće uspeti da se prene­semo u stanje šire svesti, što bi bilo i njeno poima­nje, onda bi bilo sasvim umesno da te tamne sfere sa našeg stanovišta nazovemo nesvesno.

Na ovom mestu izlaganja opet sam se vratio na . ranije već načeto pitanje više svesti, pošto je pro­blem životno određujuće snage duha, kojim se ovde bavimo, povezan sa procesima s one strane svesti sopstvenog Ja. Prethodno sam više uz put primetio da ideja bez a.fekta nikada ne može postati životno određujuća veličina. Nastajanje izvesnog duha na­zvao sam i sudbinskim pitanjem, da bih time izrazio da naša svest nije u stanju da voljno stvori autono­man kompleks. On nije autonoman dok se ne sudari­mo sa njim, kada nam očevidno pokaže svoju nad­moćnost nad svesnom voljom. On je, naime, i jedan

23

od onih poremećaja koji potiču iz tamne sfere. ·Kada sam prethodno rekao da ideju mora susresti reakcija osećanja, pod tim sam mislio na nesvesnu spremnost koja preko svoje afektivne strane dopire do dubina koje više nisu pristupačne našoj svesti. Tako naš svesni razum nikada ne može razoriti korene neurot­skih simptoma; za ovo su potrebni emocionalni pro­cesi, koji izgleda da mogu uplivisati i na simpatički nervni sistem. Isto tako bismo mogli reći da, kada to široj svesti izgleda pogodno, svesti sopstvenog J zi prisilna ideja se postavlja kao naređenje. Onaj ko je svestan svog vodećeg principa zna sa kakvim nepo­recivim autoritetom ovaj raspolaže našim životom. Ali po pravilu svest je isuviše zaokupljena dostiza­vanjem postavlfenih ciljeva, taK.o da nikada ne po­laže računa o prirodi duha koji određuje njen život.

Posmatrano psihološki, fenomen duha izgleda, kao i svaki autonomni kompleks, kao J a-svesti nad­ređena ili bar dodeljena namera nesvesnog. Ako bi­smo bili pravedni prema suštini onog što nazivamo duh, onda bi umesto nesvesnog pre morali govoriti o višoj svesti, pošto nas pojam duha navodi da s njim povezujemo i misao o njegovoj nadređenosti nad Ja-svešću. Nadređenost nije duhu pripisana kao plod svesnog mudrovanja, već se ovo u njegovoj pojavi ocrtava kao bitno svojstvo, kao što se može videti iz svedočanstava svih vremena, počev od Svetog pisma do Ničeovog Zaratustre. Duh psihološki nastupa kao lično biće katkad vizionarski razgovetno. U hriŠĆan­skoj nauci on je treće lice trojstva. Ove činjenice do­kazuju da duh nije uvek samo oblikovana ideja ili sentenca, već u svom najjačem i najneposrednijem očitom prikazivanju čak razvija svojstven samostal­ni život, koji se oseća kao život bića nezavisnog od nas. Sve dok se duh može označiti i opisati pomoću shvatljivog principa ili izražajne ideje, on se ne ose­ća kao samostalno biće. Ali kada njegova ideja ili njegov princip postanu nesagledivi, kada poreklo i cilj njegovih namera postane mračan a ipak se silom probijaju, tada se nužno doživljava kao samostalno biće, kao neka vrsta više svesti, i tada njegova nesa-

24

glediva, nadmoćna priroda više ne može da se izrazi pojmovima ljudskog razuma. Tada se naša izražajna sposobnost maša drugih sredstava - ona stvara simbol.

Pod simbolom ni u kom slučaju ne podrazum�­vam alegoriju ili samo znak, već upravo sliku koja treba da najbolje. označi nejasno naslućenu priroau duha. SimbOl ne obuhvata i objasnjava, već ukazuje na daleki, neshvatljivi, nejasno naslućeni smisao koji se nalazi izvan njega a koji se ne može zadovoljava­juće izraziti nijedno� rečju našeg današnjeg jezika. Duh, koji se može prevesti u pojam, je psihički kom­pleks još unutar dohvatnog područja naše svesti. On neće produkovati niti činiti išta više od onoga što smo uložili u njega. Ali duh, kome je za izraz potre­ban simbol, predstavlja psihički kompleks koji sadrži stvaralačku klicu nesagledivih mogućnosti. Najbolji primer je istorijski utvrđena i pregledna delotvor­nost hrišćanskih simbola. Ako se bez predrasuda sa­gleda efekat ranohrišćanskog duha na um skromnih, prosečnih ljudi drugog veka, onda čovek može samo da se čudi i divi. Ali ovaj duh je bio stvaralački kao retko koji. Stoga nije čudo što je taj duh smatran božjom promisli.

Upravo je nadmoćnost ove promisli, koja se ja­sno osećala, ono što je pojavi duha dodeljivalo ka­rakter otkrovenja i bezuslovni autoritet - opasno svojstvo; jer ono što bismo eventua�no smeli da na­zovemo viša svest, ni u kom slučaju nije uvek »više/( u smislu naših svesnih vrednosti, već je često u naj­oštrijoj suprotnosti sa našim prihvaćenim idealima. Ova hipotetična svest zapravo bi trebalo da se ozna­či kao »šix:a«, da ne bi došlo do zablude da je ova uvek viša u intelektualnom ili moralnom smislu. Du­hova ima mnogo, vedrih i tmurnih. Stoga se ne sme izvesti zaključak da je duh nešto apsolutno, već je to nešto relativno, čemu je potrebna dopuna i popuna, a to se ostvaruje kroz život. Postoji isuviše mnogo primera gde je duh zaposeo čoveka -u tolikoj meri, da čovek više nije ni živeo već samo duh, i to ne u smislu života koji bi za čoveka bio bogatiji i potpu-

25

niji, već na po život štetan način. Ovim ni u kom slu­čaju ne smatram da je smrt hrišćanskih mučenika besmisleno i nepotrebno uništenje - naprotiv, jedna takva smrt može značiti potpuniji život nego nešto drugo - pod tim mislim na duh izvesnih sekti koje potpuno negiraju život. Cemu duh ako je ovaj istre­bio ljude? Strogo montanističko ·shvatanje sigurno da je odgovaralo najvišim moralnim zahtevima tog vre­mena, ali je uništavalo život. Stoga {erl,!jem da i duh koji odgovara našim najvišim idea ima nalazi svoja ograničenja u životu. Sigurno je on neophodan ži­votu, jer je čist Ja-život, kao što nam je isuviše do­bro poznato, krajnje nedovoljna i nezadovoljavajuća stvar. Samo je život, koji se živi u izvesnom duhu, vredan života. Cudno je da život, koji se živi samo iz sopstvenog--.Ja J?..o pravilu ne samo toj osobi već i drugima deluje tupo. Obilje života zahteva više od sopstvenog Ja otreban mu je duh, to jest nezavi­stan i nadređen kompleks, koji je očigledno u sta­nju da oživi sve one psihičke mogućnosti do kojih ne može dopreti svest sopstvenog Ja.

Ali, kao što strasti koje streme slepom, nespu­tanom životu, tako ima i strasti koje bi duhu, zbog njegove stvaralačke nadmoći žrtvovale sav život. Ova strast od duha stvara zloćudni tumor koji besmisle­no razara ljudski život.

Zivot . e kriterijum istine duha. Duh koji čo­

veka izvlači iznad svih životm mogućnosti a ispu­njenje traži samo u sebi je zabluda n duh - ne bez čovekove krivice, kome je ostavljena mogućnost da se poda ili ne.

Zivot i duh su dve sile, ili neophodnosti, između kojih je postavljen čovek. DUh daje njegovom životu smisao i mogućnost najvećeg razvitka. Ali život je neophodan duhu, jer njegova istma nije ništa ako ne može da živi.

OSNOVNI PROBLEM DANASNJE PSIHOLOGIJE

Pošto je srednji vek kao i antika, pa čak i celo čovečanstvo od svojih prvih početaka, polazilo od ubeđenja u postojanje supstancijalne duše, u drugoj polovini devetnaestog veka nastala je psihologija »bez duše«. Pod uticajem naučnog materijalizma sve ono što se nije moglo videti očima niti opipati ru­kama, postalo je sumnjivo, pa čak i više od toga, ozlo­glašeno, jer je bilo sumnjivo da je metafizičko. Kao »naučno« a time i uopšte dopušteno važilo je samo ono što je ili priznato kao materijalno ili se moglo izvesti iz čulno opažajnih uzroka. Ovaj preokret se dugo pripremao, on nije počeo tek sa materija1izmom. Kada je gotsko doba sa svojim visokim stremljenji­ma, koje se podizalo na osnovi usko ograničenoj kako geografski tako i po gledanju na svet, sa duhovnom katastrofom reformacije dospelo do svog kraja, tada je i vertikala evropskog duha unakrst precrtana sa horizontalom moderne svesti. Svest više nije rasla u visinu, već u širinu, geografski i po svom gledanju na svet. Vera u supstancijalhost duhovnog polako je uzmicala pred rastućim ubeđenjem u osnovnu sup­stancijalnost psihičkog, sve dok najzad - tokom sko­ro četiri stoleća - vrhunska svest evropskih misli­laca i istraživača nije duh sagledala u potpunoj za­visnosti od materije i materijalnih uzroka.

[I] Predavanje održano 1931. u Beču, objavljeno u: EUTOpiiische Revue. VII (1931) pod naslovom: Die EntscJttei­eTung der Seele.

29

Sigurno bi bilo pogrešno reći da su filozofija ili prirodne nauke prouzrokovali ceo ovaj preokret. Uvek je bilo dovoljno filozofa i dovoljno inteligent­nih naučnika u oblasti prirodnih nauka, koji su, zbog višeg uvida i dubljih razmišljanja, u svemu tome učestvovali ne bez protesta pa se čak i opirali, ali njima je nedostajala popularnost a njihov otpor na­spram velikog talasa opšteg, emocionalnog povlašći­vanja fizičkog pokazao se nemoćnim. Ne treba vero­vati da je takav snažni preokret gledanja na svet potekao iz racionalnih razmišljanja, pošto uopšte nema racionalne misli koja bi mogla da dokaže ili ne­gira duh ili materiju. Oba pojma su, kao što to da­nas zna svaki inteligentan čovek, ništa drugo do sim­boli, postavljeni za nepoznate faktore, čije postoja­nje je potvrđivano ili osporavano zavisno od ćudi individualnih temperamenata ili od duha vremena. Intelektualne špekulacije ništa nije ometalo da psihu smatraju komplikovanim biohemijskim fenomenom a samim tim da je smatra, u krajnjoj liniji, igrom elektrona ili, s druge strane da bezakonje koje vlada u atomskom jezgru oglasi za duhovni život.

Da je metafizika duha u devetnaestom veku za­menjena metafizikom materije, intelektualno uzevši je čista opsena, međutim, psihološki to je nečuvena revolucija pogleda na svet. »Onaj svet« preobraća se u ovaj svet, svako obrazlaganje i svaka svrhovnost, pa čak i svaki smisao nalaze se samo u empirijskim granicama - na izgled, tako smatra naivni razum, sve nevidljivo unutrašnje postaje vidljivo spoljno dok se sve vrednosti temelje na takozvanim činje­nicama.

Upravo je beznadežno pokušati da se filozofski obradi ovaj iracionalni preokret. Bolje je ne činiti ovaj pokušaj, pošto, ako neko danas duhovni ili du­ševni fenomen svede na funkciju žlezda, može doži­veti pobožno poštovanje od strane sugrađana, među­tim ako neko pokuša da raspad atoma zvezdane ma­terije objasni kao emanaciju stvaralačkog duha sve­ta, ti isti sugrađani će ga žaliti kao duševno nenor­malnog. A ipak su oba objašnjenja podjednako logič-

30

na, podjednako metafizička, podjednako voljna i podjednako simbolična. Saznajno teorijski je isto do­pustljivo čovekovo poreklo izvoditi iz životinjskog stabla, kao i životinjska stabla iz čoveka. Ali, kao što je poznato, Dakueu (Dacque) je sagrešenje u odnosu na duh vremena akademski uzeto za zlo. Sa duhom.. �emena se nije šaliti, pošto je on religija. bolje re­čeno ve.x:oispovest ili »vjeruju«, čija iracionalno t ne ostavlja nijednu prekobrojnu želju ali koji istovre­meno ima neprijatno svojstvo da za sebe zadržava apsolutno merilo svih istina, polažući pravo da su sve vrline na njegovoj strani.

Duh vremena se ne može obuhvatiti kategorija­ma ljudskoga razuma. On je » penchant«, osećajna sklonost koja, iz nesvesnih razloga, sa nadmoćnom sugestijom deluje i povlači sa sobom sve slabije du­hove. Drugačiie misliti nego što se danas misli, uvek una pnmesu nečeg protivzakonitog i stetnog, pa čak nepristojnog, patološkog ili bogohulnog i zbog toga je socijalno opasno za pojedinca. Besmisleno on pliva protiv matice. Kao što je ranije bila sama po sebi razumljiva pretpostavka da je sve što j este j ednom rođeno i stvoreno stvaralačkom voljom duhovnog Boga, tako je i devetnaesti vek otkrio samu po sebi razumljivu istin u da sve potiče iz materijalnih uzro­ka. Danas duševna snaga ne izgrađuje telo, već obr­nuto, iz svog hemizrna materija stvara dušu. Ovaj preokrd bi bio smejurija da nije j edna od najvećih istina duha vremena. Popularno je i stoga pristojno, razumno, naučno i normalno tako misliti. Duh treba zamisliti kao epifenomen materije. Sve se svodi na ovaj zaključak i kad� se ne kaže baš »duh« već » psi­ha<. , i ne baš > mater'ja« već » mozak« , » hormoni« ili instinkti i nagoni. Duši dati sops venu supstanciju suprotno je duhu vremena, pošto bi to bila j eres.

Sada smo otkrili da je voljno, intelektualno na­silje naših praotaca bila pretpostavka da čovek ima supstancijalnu dušu, da je ona božanske prirode i stoga besmrtna, da postoji opstvena duševna snaga koja izgrađu ' e telo, održava njegov život, leči nje­gove bolesti i da je duša sposobna da živi nezavisno

3 1

od tela, da postoje bestelesni duhovi sa kojima opšti duša i duhovni svet s one strane našeg empirijskog ovog sveta, iz koga duši pritiče nauka o duhovnim stvarima čije se poreklo n� može naći u ovom vidlji­vom svetu. Međutim, opšta svest još nij e otkrila da je isto tako nadmena i fantastična naša pretpostav­ka da je prirodno da materija proizvodi dušu, da su majmuni stvorili čoveka, da je Kantova »Kritika či­stoga uma nastala iz harmoničnog sadejstva gladi. ljubavi i energije, da ćelije mozga fabrikuju misli i da sve to drugačij e ne može biti.

Ko je zapravo ova svemoguća materija? Opet je to stvaralački Bog, koji je samo sada odbacio svoj antropomorfizam i za to poprimio obličja univerzal­nog pojma, o kome svi uobražavaj u da znaju šta se pod njim zamišlja. Naša opšta svest je, doduše, ne­čuveno narasla u šitinu i daljinu, ali na žalost samo prostorno a ne i vremenski, inače bismo imali znat­no življe istorijsko osećanje. Kada naša opšta sve!>t ne bi bila samo efemerna, već istorijska, znali bismo za slične preobražaj e bogova još iz vremena grčk� filozofije, što bi nam moglo dati povoda za malo kri­tike naše sadašnje filozofij e. Ali duh vremena vrlo efikasno sprečava ovakva razmišljanja. Tom duhu istorija znači samo arsenal pogodnih argumenata, tako da se, na primer, može reći, još je stari Aristo­tel znao . . . itd. Pred ovakvim stanjem stvari čovek se stvarno mora zapitati odakle duh vremena . crpi ovu strahovitu snagu. On je bez sumnje vrlo važan psihički fenomen, prejudicijum, koji je u svakom slu:' čaju tako bitan da uopšte ne možemo dospeti do na­šeg problema duše dok prethodno njemu ne udovo·­ljimo.

Kao što sam prethodno pomenuo, neodoljiva sklonost da se prvenstveno sve objasni iz fizičkog odgovara horizontalnom razvitku svesti poslednjih četiri stoleća. Horizontalna tendencija proističe kao reakcija na isključivu vertikalu gotskog doba. To je etnopsihološka pojava, koja se kao takva uvek nalazi s one strane individualne svesti. Tačno kao primitivci tako i mi najpre postupamo sasvim nesvesno, da bi

32

tek posle duga vrem na otkrili zašto smo tako po­stupali. U međuvremenu zadovoljavamo se svakoja­kim neprikladnim racionalizacijama.

Kad bismo bili svesni duha vremena, znali bismo da smo skloni da prvenstveno objašnjavamo iz fizič­kog zato što je ranije isuviše mnogo objašnjavano i� duhovnog. Ovo saznanje odmah bi nas kritički usa­glasilo u odnosu na naš »penchant« . Samima sebi bismo rekli: najverovatnije sada radimo obrnuto i zbog toga činimo istu grešku. Mi precenjujemo ma­terijalne uzroke i mislimo da je tek sada nađeno tač-no objašnjenje, pošto uobražavamo da nam j mate-rija poznatija od »metafizičkog« duha. Ali materija nam je isto tako nepoznata kao i duh. O njoj ne znamo ništa. Tek sa ovim saznanjem vraćamo se u stanje ravnoteže. Ovim nikako ne osporavamo usku " � povezanost psihičkog sa fiziologijom mozga, žlezda i tela uopšte, mi smo duboko uvereni u činjenicu da su naši sadržaji svesti u velikoj meri determinisani čulnim opažanjima, da nam nesvesni hereditet uti­_'kuje neprom nljiva fizička i psihička karakt rna svojstva, na nas ostavlja najdublji utisak ila nago-na koja može da sputa, podstakne ili modifikuje du­hovne sadržaje. Moramo priznati da je ljudska duša, bilo gde došli sa njom u dodir, najpre i pre sve a '\lerni odraz svega što nazivamo materijalnim, empi­rijskim, ovostranim u uzroku, svrsi i smislu. I naj-zad, hodno priznanjima, čovek se pita da duša na kraju krajeva nije pojava drugog reda, takozvani l'pifenomen i sasvim. zavi sna od fizičkog supstrata. Naš praktični razum i ovostranost se slažu sa ovim, a samo naša sumnja u svemoć materije je ono što nam može dati povoda da kritički osmotrimo ovu naučnu sliku duše.

Ovakvom posmatranju duše već je zamereno da sve duševno čini nekom vrstom izlučevine žlezda _ misli kao sekret mozga - i da je to psihologija bez duše. U ovakvom sagledavanju duša svakako da nije nikakav ens per se, nikakva pa i za sebe postojeća stvar, već samo izraz fizičkih materijalnih procesa. Da ovi procesi imaju svojstvo svesti to je najzad tako,

j Jung. Odabrana dela. ITI 33

a kada ne bi bilo tako onda ne bi bilo ni gO\'ora ( ) psi hi, pošto tada ni o čemu ne bi bilo govora, pošt.) ovo, naime, uopšte i ne postoji . Dakle. svest je con­ditio sine qua non psihičkog, to jest i sama duša. Zbog toga su sve moderne »psihologije bez duše psihologije svesti. u kojima psihički nesvesno m' postoj i.

Naime, ne postoj i jedna moderna psihologija, vec više njih. To je čudnovato, pošto postoji samo jedna matematika, jedna geologija, jedna zoologij a, jedna botanika itd. Ali postoji tako mnogo psihologija, dd američki univerzitet može svake godine da publiku­je debelu svesku pod naslovom Psychologies of 1 930 itd. Verujem da psihologija ima toliko mnogo kao filozofija. Naime, isto tako nema samo jedne filozo­fije, već mnogih. Ovo stanje pominjem zbog toga što između filozofije i psihologije postoji neraskidiv:l veza, veza koja j e zajamčena povezanošću njihovih predmeta - kratko rečeno objekt psihologije je duša. objekt filozofije je svet. Do nedavno psihologija j t! bi la posebni deo filozofije, ali se sada približava, kako je prorekao N iče, uspon psihologije, koji preti da proguta filozofiju. Unutrašnja sličnost obe disciplin!' sastoj i se u tome što su obe sistematsko formiranje mišljenja o predmetima koji su izvan potpunog isku­stva i zbog toga ne mogu biti dovolj no obuhvaćeni empirijskim razumom. Zbog toga ovi draže speku­lativni razum na formiranje mišljenja, koje onda sle­di u takvom obimu i takvoj raznorodnosti, da je filo ­zofiji, kao i psihologiji potrebno mnogo debelih sve­zaka da bi obuhvatila sva različita mišljenja. Obe discipline ne mogu da izađu na kraj j edna bez dru­ge, a stalno j edna drugoj liferuje neizgovorene i obič­no lleBvesne pretpostavke.

Moderno ubeđenje u primat fizičkog u krajnjoj liniji vodi u » psihologiju bez duše«, to jest psihičko u tome ne može biti ništa drugo do biohemijski efe­kat. Moderna, naučna psihologija, koja objašnjava sa stanovišta duha, uopšte ne postoji. Danas se niko ne bi mogao da usudi da naučnu psihologiju zasniva na pretpostavci samostalne, od tela nezavisne duše. Ide-

34

ja duha po sebi, jednog u samom sebi postoJ�ćeg du­hovnog svetskog sistema koji bi bio neophodna pret­postavka postojanja autonomne individualne duše. kod nas je u naj manju ruku krajnje nepopUlarna. Svakako moram dodati da sam još godine 1914 . prt takozvanoj Joint Session Aristotelian Society. Mind Association i British Psychological Society prisu­stvovao simpozij umu u Bedford Collegeu u Londonu. koji je postavio pitanje: Are individual minds con­tained in God or not? Da li su individualne duš obuhvaćene u Bogu ili ne? Da je neko u Englesko] pokušao da ospori naučni karakter ovih društava. kojima pripada »creme« engleske inteligencije. ne bl našao naklonjenog slušaoca. Stvarno, ja sam izgleda bio jedini koji se čudio ovoj diskusiji koja je omo­gućila da se ponovo čuju argumenti XIII veka. O\'aJ slučaj je znak da ideja autonomnog duha, čije posto­janje e pretpostavlja kao samo po sebi razumljivo. još nije izumrla svuda u evropskom duhovnom svetu . niti da je postala srednjovekovni fosil .

Sećanje na ovu činjenicu može nam, možda, datI hrabrosti da se uoči i » psihologija sa dušom <. , to je t nauka o duši koja bi bila zasnovana na pretpostavcl autonomnog duha. Nepopularnost ovakvog pothvata ne srne da nas uplaši, pošto hipoteza duha nije ništa fantastičnija od hipoteze materije. Kako stvarno ne­mamo poj ma kako psihičko moze proisteći iz fizič­kog, a psihičko ipak nekako jeste, postoji, slobodni smo da pretpostavimo i obrnuto, da psiha proističe iz duhovnog principa slične nedostupnosti kao mate­rija. Ovakva psihologija svakako ne bi mogla da bude · moderna, pošto je suprotno od ovog moderno. Zbog toga moramo, hteli ne h teli, da se vratimo na nauku o duši naših praotaca, jer su oni bili ti koji u stvo­rili ovakvu pretpostavku.

Staro shvatanje je bilo da je d uša esencijalni život tela. životni dah, neka vrsta životne sile, koja za vreme trudnoće ili rođenja ili oplođenja prelazi u fizis, u prostornost i ponovo napušta samrtno telo sa poslednjim izdisajem. Duša je po sebi i za sebe neprostorno biće, a pošto je pre i posle te�nog po-

35

F

f v

stojanja, ona je i bezvremena i praktički besmrtna. Ovo gledište je, posmatrano sa stanovišta moderne naučne psihologije, čista iluzija. Kako ovde ne že­limo da se bavimo » metafizikom « , pa ni modernom, potrebno je bez predrasuda ispitati empirijsku oprav­danost ovog starog shvatanja.

Imena koja ljudi daju svom iskustvu su često di­rektno obaveštajna. Odakle potiče reč duša? Seele (duša), kao i englesko soul, gotsko saiwala, staroger­mansko saiwalo, etimološki j e srodno sa grčkim aio­los, pokretno, šareno, sjajno. Grčka reč psiha kao što je poznato naziva se i leptir. Saiwalo je, s druge strane, srodno staroslovenskoj reči sila, snaga. Ova povezanost baca svetlo i razjašnjava praznačenje reči Seele: ona je pokretačka sila, životna snaga.

Latinski naziv animus, duh, i anima, duša, je isto što i grčko anemos, vetar. Druga grčka reč za vetar, pneuma, isto tako znači i duh. U gotskom sre­ćemo istu reč kao us-anan, izdisati, a u latinskom an-helare, teško disati. U staron.emačkom spiritus sanctus je prevođeno kao atum, Atem (dah). U arap­skom je rih, vetar, ruh, duša, duh. Sasvim sličnu srodnost imaju grčko psiha, koja je u vezi sa psiho, dihati, psihos, svež, psihros, hladan, i fiza, meh. Ove veze jasno ukazuju kako je u latinskom, grčkom i arapskom naziv za dušu blizak sa predstavom usta­lasanog vazduha, » hladnog daha duhova«. Zbog toga najverovatnije i primitivno shvatanje daje duši ne­vidljivo vazdušasto telo.

Razumljivo je bez daljnjega da se, pošto je di­sanje znak života, dah smatra životom, isto kao i kre­tanje i pokretačka snaga. Drugo primitivno shvata­nje vidi dušu kao vatru ili plamen, pošto je toplota isto tako znak života. Cudnovato, ali ipak ne retko primitivno shvatanje identifikuje dušu sa imenom. Ime individue je njena duša, zbog toga i običaj da ,.,e davanjem imena predaka inkarnira duša pretka u novorođenče. Ovo shvatanje ne znači svakako ništa drugo do priznavanje svesti sopstvenog J a kao izra­za duše. Cesto se duša identifikuje sa senkom, zbog toga je i smrtna uvreda nekome stati na senku.

36

Stoga je i opasno podne (južhjilčki čas duhova), pošto je tada senka sasvim mala. što je isto što i životna ugroženost. Senka izražava isto ono što su Grci na­zivali sinopados, pozadi sleEl�ći, osećanje neshvatlji­ve žive prisutnosti, zbog čega su i duše nestalih označavane kao senke.

Ovi nagoveštaj i mogu pokazati kako je prashva­tanJe doživljavalo dušu. Psihičko izgleda kao životni izvor, kao prirnum movens, kao duhovna ali objek­tivna prisutnost. Stoga i primitivni čovek zna da razgovara sa svojorr. dušom, ona ima u njemu glas. pošto ona nij e isto što i on sam i njegova svest. Za praiskustvo psihičko nije zbirni pojam !!vega sub­jektivnog i voljnog kao što je to za nas, već nešto objektivno. što živi iz samog sebe i počiva na sa­mom sebi.

Ovo shvatanje je empirijski sasvim opravdano. pošto se ne samo na primitivnom stupnju, već i kod kulturnog čoveka psihičko pokazuje kao objektivno koje je u velikoj meri izvan kontrole naše svesne volje. Tako, na primer, obično ne možemo potisnuti emocije, loše raspoloženje ne možemo preobratiti u dobro, snove ne možemo niti naručiti niti otkazat i . Cak i naj inteligentnijeg čoveka mogu povremeno da opsednu misli kojih nij e u stanju d a se oslobodi nl uz najveći napor volje. N aše pamćenje može načiniti sulude skokove .kojima možemo samo bespomoćno da se čudimo, a na pamet nam padaju ' fantazije koje

/ niti smo ikada tražili niti očekivali. Mi samo volimo da sami sebe uljuljkujemo tvrdnjom da ' smo gospo­dari u sopstvenoj kući. U stvarnosti smo strahovito upućeni na to da naše nesvesno psihičko samo od sebe ispravno fUnkcioni w i da nas \l danom slučaju ne ostavlja na cedilu. Kad se proučava psihologiJa neurotičara, onda je čoveku direktno smešno što uop­šte ima psihologa koji psihu poistovećuju sa sveŠĆu. A psihologija neurotičara se, kao što je poznato. samo nebitnb razlikuje od psihologije takozvanih nOrmalnih, jer ko dana sasvim sigurno nije neuro­tičan?

37

S obzirom na ovakvo stanje stvari sasvim je shvatljivo što staro shvatanje duše kao nečeg neza­visnog, ne samo objektivnog već i direktno opasno samovoljnog ima svog opravdanja. Dalja pretpostav­ka da je ovo tajanstveno biće koje izaziva strah isto­vremeno izvor života, psihološki je isto tako razum­ljivo, pošto iskustvo pokazuje kako Ja-bivstvo, na­ime svest, proističe iz nesvesnog života. Psihički ži­vot malog deteta postoji bez dokazive svesti sopstve­nog Ja, zbog čega prve godine jedva da ostavljaju neke tragove sećanja. Odakle dolazi sve ono dobro i korisno što nam pada na pamet? Odakle oduševlje­nje, inspiracija i svako povišeno životno osećanje? Primitivni čovek u dubini svoje duše oseća životni izvor, on je duboko impresioniran stvaralačkom de­latnošću njegove duše, zbog toga veruje u sve ono što deluje na dušu, naime u magične obrede svih vr­sta. Zbog toga,je za njega duša život uopšte, za koji on ne uobražava da ga modelira, već da u svakom pogledu zavisi od nje.

.

Ideja o besmrtnosti duše, ma kako nam zvučala nečuveno, primitivnoj empiriji nije ništa izvanred­no. Sigurno da je duša nešto neobično. Ona se ne može tačno lokalizovati u prostoru, gde ipak sve po­stojeće zauzima određeni prostor. Mi pretpostavlja­mo kao sigurno da su naše misli u glavi, ali već pri osećanjima postajemo nesigurni, pošto izgleda da ona pre nastanjuju predeo srca. Osećaji su potpuno ra­spoređeni preko celoga tela. Naša teorija je, doduše, da je sedište svesti u glavi. Ali Pueblo Indijanci su mi rekli da su Amerikanci ludi što veruju da su nji­hove misli u glavi. Svaki razuman čovek misli srcem. Izvesna crnačka plemena svoju psihičku lokalizacij u ne fiksiraju ni za glavu ni za srce, već za trbu�.

Ovoj nesigurnosti prostorne lokalizacije pridru-. žuje se činjenica da psihički sadržaji uopšte popri­

maju vanprostorni karakter, čim napuste sferu ose­ćaja. Koje prostorno merilo možemo primeniti za mi­sli? Da li su one male, velike, duge, tanke, teške, teč­ne, prave, kružne ili kakve? Ako hoćemo da nači­nimo živu predstavu nekog četvqrodimenzionalnog

38

bIća II određenom prostoru, onda nam je za to sigur­no misaono biće model.

Bilo bi mnogo jednostavnlje kada bi 'e postoja­nje psihe moglo jednostavno osporiti! Ali ovde ima ­mo neposredno iskustvo o nečemu postojećem, usa­denom u našu izmerenu, odmerenu trodimenzionaln1J :tvarnost, kojoj zapanjujuće nije slično u svakom po- � gledu a ni u detaljima a ovu ipak odražava. Duša bi mogla biti matematička tačka a istovremeno i čita\' svet zvezda nekretnica. Naivnom � hvatanju ne mo­žemo zameriti što smatra da se ovako paradoksalno biće graniči sa božanstvom. Kada nema prostor.). onda nema ni tela. Telo umire, ali nevidljivo, van­prostorno, može li ono da nestane? Osim toga život l duša su bili pre no što je bilo sop�;tveno Ja, a kad Ja ne postoji, kao za vreme spavanja i l i besvcsti, ipak postoje život i duša, kao što pokazuju snovi ili ka' što se može videti na drugom. Zašto bi naivno shva­tanje, s obzirom na ovakva iskustva, trebalo da ospo­rava da duša živi s onu stranu tela? Moram priznati da u ovom takozvanom suje\'erju mogu da sagledam isto tako malo besmisla kao u rezultatima istraživa­nja nasleđa ili psihologije nagona.

Da je staro shvatanje duši pridavalo više, čak božansko znanje svakako je razumljivo s obzirom na činjenicu da su stare kulture, unazad ve do primi · ti vnog čoveka, snove i vizije vazda smatrali izvorom saznanja. Nesvesno stvarno raspolaže sa subliminal­nim opažanjima čiji se domašaj graniči sa čudom. Za priznavanje ovog stanja na primitivnom stupnju . novi i vizije koriste se kao važan izvor informacija, a na ovoj psihologij i nastale su moćne, prastare kul­ture, kao indijska i kineska, od kojih su obe do lJ tančine, filozofski i praktično razradile unutrašnji put spoznaje.

Uvažavanje nesvesne psihe kao izvora saznanja niukom slučaju nije tako iluzionističko, kako bi to hteo naš zapadni racionalizam. Mi smo skloni da pri­hvatimo da svo saznanje u krajnjoj liniji uvek po­tiče od spolja. Danas, međutim, sigurno znamo da ne. vesno raspolaže sadržajima koji bi. kada bi mo-

gli da se privedu u vest, značili nepregledan porast saznanja. Moderna ispitivanja in tinkata, na primer kod i nsekata, sabrala su bogat empirijski materijal.

I koji u najmanj u ruku dokazuje da bi čovek, kada bi u danom slučaju tako postupao kao određeni insekt, posedovao moćno saznanje. Naravno da se n ikako ne može dokazati da su insekti svesni svog znanja, ah da su ovi nesvesni sadržaji psihička funkcija u to neće sumnjati zdrav ljudski razum. Tako i čovekovo nesvesno sadrži celokupnu živolnu i funkcionalnu formu niza predaka, tako da u svakom detetu postoji saobrazna psihička funkcionalna spremnost već pre svake svesti. I u odraslom, svesnom životu ova nesve­sna instinktivna funkcija je prisutna i delatna. TJ njoj su nagoveštene i prisutne sve funkcije svesne psihe. Nesvesno opaža, ima namere i slutnje, oseća i misli slično svesti. Ovo nam je dovoljno poznato iz iskustva psihopatologije 1 ispitivanja funkcije snova. Samo u jednom pogledu postoj i bitna razlika između svesnog i nesvesnog funkcionisanja p ihe. Dok .i'" svest doduše i ntenzivna j koncentrovana, ona je čist.o efemerna i usredsređena na neposrednu sadašnjost i na ono sledeće. a takođe raspolaže samo individual­nim iskustvenim materijalom. koji obuhvata nekoli ­ko decenija. Daljno pamćenje je veštačko i u suštini se sastoj i od naštampanog papira. Stvar stOj i sasvim drugačije sa nesvesnim. Ono, doduše, nije koncentro­vano j intenzivno, već pol utamno do tamnog, ono je izvanredno ekstenzivno i mož na naj paradoksalniji način sastaviti naj heterogen L.j e elemente, pored ne­odredene količine podpragovnih opažanja raspolaie sa neizmernom riznicom nataloženog životnog isku­stva svih predaka, koji u samo svoj i m postojanjem doprineli diferencijaciji v rste. Ako bi nesvesno mo­glo da se personi fikuje, onda bi to bilo kolektivni čovek, s one strane polnih specifit ta, s one strane mladosti i starosti, rodenja i smrti, raspolagao bi sa približno besmrtnim ljudskim iskustvom od jed ­nog d o dva miliona godina. Ovaj čovek bi naprosto bio iznad smena vremena. Sadašnjost bi mu značila islo toliko kao bilo koja godina u stotom milenijumu

pre Hristovog rođenja, on bi snevao vekovne snove i bio bi neuporedivi prognostičar na osnovu svog ne­izmernog iskustva. J er on je bezbroj puta doživeo život pojedinca, porodice, plemena i naroda, i u ži­votnim unutrašnjim osećanjima poseduje postajanje, bujanje i proticanje.

Na žalost, ili možda srećom, on sanja; bar nam tako izgleda kao da ovo kolektivno nesvesno u sebi ne uključuje sopstvenu svest svojih sadržaja, u šta, s druge strane, nismo sasvim sigurni, isto tako malo kao kod insekata. Takođe izgleda da ovaj kolektivni čovek nije osoba, već nešto kao beskrajna struja ili možda more slika ili oblika, koji nam pritiču u svest u snu ili u nenormalnim psihičkim stanjima.

Bilo bi upravo groteskno kada bismo ovaj be­skrajni iskustveni sistem nesvesne psihe označili kao iluziju, pošto je naše vidljivo i opipljivo telo sasvim sličan iskustveni sistem, koji u sebi još uvek nosi vidljive tragove prastarog razvitka, a nesum 'ljivo j e svrhovna, funkcionalna celina, inače uopšte ne bismo mogli da živimo. Nikome ne bi palo na _pamet da uporednu anatomiju ili fiziologiju smatra besmislom i zbog toga se ne može smatrati iluzijom istraživanje kolektivno nesvesnog ili vrednovanje ov� 1v\o izvo­ra saznanja.

Gledano sa našeg spoljneg stanovišta., duševno nam u suštini izgleda kao odraz spoljnih zbivanja, pomoću kojih ono nije samo prouzrokovano, već uz­ročno sazdano. Isto tako nam izgleda kao da bi se nesvesno moglo objasniti samo od spolja i preko sve­sti. Kao što znate, Frojdova psihologija je načinila ovaj pokušaj . Ovaj poduhvat, međutim, mogao bi da ima stvarnog uspeha samo onda kada bi nesvesno stvarno bilo nešto što nastaje tek kroz individualno postojanje i svest. Ali nesvesno je uvek već prethod­no tu, poš1:9 je ono još od iskona nasleđena funkciona spremnost. Svest je kasnije rođeni potomak nesvesne duše. Bilo bi pogrešno život predaka objašnjavati iz poznih epigona, stoga j e, po mome mišljenju, pogre­šno nesvesno posmatrati u kauzalnoj zavisnosti od svesti. Obrnuto j e, stoga, sigurno tačnije.

41

Ali to je gledište stare psihologije koja je, po­znavajući neprocenjivu riznicu tamnog iskustva koje' leži skriveno ispod praga efemerne, individualne sve­sti, pojedinačnu dušu uvek posmatrala samo kao za­visnu od duhovnog svetskog sistema. Ona nije samo stvorila hipotezu, već joj je bilo iznad svake sumnje evidentno da je ovaj sistem biće sa voljom i svešću, čak da je osoba, i ovo biće nazvala je Bogom, i ovaj joj je bio zbirni pojam sve realnosti. On joj je bio najrealnije biće, prima causa, iz kog se jedino mogla objasniti duša. Ova hipoteza ima psihološko opravda­nje pošto se ne može smatrati neopravdanim da ;:;e biće, koje je u poređenju sa čovekom skoro besmrtno i skoro sa večitim iskustvom, nazove božanskim.

Prethodno rečeno opisuje problematiku psiholo­gije koja se za objašnjenje osnova ne poziva na fizič­ki, već na duhovni sistem, čiji prirnum movens nije materija i njeni kvaliteti niti energetsko stanje, već Bog. Ovde je vrlo blizu iskušenje da se, uz ukaziva­nje na modernu prirodnu filozofiju, energija ili elan vital nazove Bog i da se time duh i priroda shvate kao jedno. Sve dok se ovakav eksperimenat ograni­čava na maglovite visine spekulativne filozofije, osta­je bezopasan. Ali ako sa tim otpočnemo da operišerno u nižim sferama naučnog iskustva, ubrzo ćemo se za­plesti u bezizlazne nejasnoće, pošto se ovde radi o praktički važnim objašnjenjima. Mi se, naime, ne bavimo psihologijom sa čisto akademskim zahtevima, čij a su objašnjenja praktički beznačajna, već nam je potrebna praktična psihologija, koja je praktički tač­na, koja daje takva objašnjenja koja se moraj u po­tvrditi u svojim praktičnim rezultatima. Na bojnom polju praktične psihoterapije upućeni smo na životrll rezultate, gde ne možemo postavljati teorije koje se ne tiču pacijenata ili im čak štete. Ovde je često cak zivotno važno da li se objašnjava iz fizičkog ili iz du­hovnog. Ne zaboravimo da naturalističkom gledištu sve sto je duh izgleda kao iluzija, i da obrnuto, duh često mora da odriče i savlada nešto što je nametljiva fizička činjenica, da bi am mogao da postoji. Ako priznaj m amo prirodne vr('dno�ti. pomoću mojE' fi -

2

zičke hipoteze ću obezvred niti, omesti ili čak razoriti duhovni razvitak mog pacijenta. Ako, međutim, kre­nem u krajnjoj liniji amo prema duhovnim orijen­tacionim tačkama, onda ću pogrešno shvatiti i izvr­šiti nasilje nad prirodnim čovekom u nj egovom fi­ličkom pravu postojanja. Ne mali broj samoubistava u psihoterapijskom postupku rezultat j e ovakvih promašaja. Da li je energija Bog ili Bog energija, malo me brine, jer to i inače ne mogu znati. Među­tim, potrebno je da znam kako se to mora psihološki objasniti.

Moderna psihologija više ne stoji na jednom ili drugom stanovištu, već izmedu na opasnom ne-samo­- nego-i-ono-drugo, jednoj od najzavodljivijih prilika l.a kraj nje beskarakterni oportunizam! To je neospor­no najveća opasnost coincidentia oppositorium, inte­lektualnog oslobođenja od suprotnosti. Kako može iz ovakve ekvivalentnosti dveju suprotnih hipoteza da nastane nešto drugo do bezoblična i neusmerena ne­određenost? Prednost j ednoznačnog principa obja­šnjenj a je, nasuprot ovome, očigledna bez daljnjega _ on dozvoljava gledište koje daje smer. Neosporno da se ovde radi o vrlo teškom problemu. Mi moramo Imati realnost, realnu osnovu objašnjenja na koju bismo mogli da se pozovemo, dok je nemoguće da moderni psiholog l dalje uporno nastoji na fizičkom stanovištu, kada mu je j ednom postala j asna oprav­danost duhovnog stanovišta. Ali ovo drugo stanovište neće moči da sasvim usvoji, pošto se ne mogu zane­mariti osnove relativne važnosti fizičkog stanovišta. Na šta čovek, dakle, treba da se osloni?

Za rešenje ovog problema moja razmišljanja su se kretala uglavnom ovako: konflikt između prirode i duha je odraz paradoksnog psihičkog bića, ono ima fizički i duhovni aspekt koji izgleda kao protivureč­nost, pošto suštinu psihičkog u krajnjoj liniji ne ra­zumemo. Uvek kada čoveko razum hoće da se iska­ze o nečemu što u krajnjoj osnovi nije shvatio i ne rnoie da shvati, on mora, ako je pošten, da se suoči sa protivurečno ću, a da bi ovu bar donekle upoznao, on mora da jE' raskine u nJen ' suprotnosti . Konflikt

43

između fizičkog i duhovnog aspekta samo je potvrda da je psihičko u krajnjoj liniji neobuhvatno nešto Bez sumnje to je naše jedino neposredno iskustvo Sve što saznajem je psihičko. Cak i fizički bol je psi­hički odraz koji trpim, sva moja čulna opažanja koja mi nameće svet neprobojnih stvari koje ispunjavaj'.l prostor su psihičke slike koje jedino predstavljaj u moje neposredno iskustvo, pošto su samo one ono što moja svest ima kao neposredni objekt. Da, moja psi ­ha menja i krivotvori stvarnost, tako d a su mi po­trebna veštačka pomoćna sredstva da bih mogao da odredim kakve su stvari izvan mene, da je, na pn­mer, ton treperenja vazduha određene frekvence rt da je boja određena talasna dužina svetlosti. U osnovI uzev mi smo uvijeni u psihičke slike u tolikoj meri da uopšte nismo u stanju da izvan nas prodremo u suštinu stvari. Sve što možemo da saznamo sastoji 5(' od psihičkog materijala. Psiha je najrealnije bivstvo. pošto je jedina neposrednost. Na ovu realnost može da se pozove psihologija, naime na realnost psihičkog

Ako pokušamo da dublje prodremo u ovaj po jam, izgleda nam kao da izvesni adržaji ili slike po ­tiču iz takozvane fizičke sredine, kojoj pripada i moje telo, druge pritiču iz takozvanog duhovnog izvora, I izgleda da se razlikuju od fizičkih stvari, ali zbog toga nisu manje realne. Da li zamišljam kakav Čl kupiti automobil, ili u kakvom se stanju trenutno na­lazi duša mog pokojnog oca, da li me ljuti neka spolj ­na činjenica ili misao, psihički je podjednako realno. Samo jedno se odnosi na svet fizičkih, a drugo na svet duhovnih stvari. Kada moj pojam o realnosti pomerim na psihu, gde je j edino stvarno na mestu. tada prestaje konflikt između prirode i duha kao osnova objašnjenja. Oni postaj u samo oznake pore­kla za psihičke sadržaje, koji se tiskaj u u moju sve�1. Kada me opeče vatra, ne sumnjam u realnost vatre . Ali kada strahujem da bi mogao da se pojavi duh . tada tražim zaštitu iza pomisli da je to samo iluzija. Medutim, kao što je vatra psihička slika određenog predmetnog zbivanja, čija je fizika u krajnjoj liniji još nepoznata tako je i moj strah od aveti p ihička

4 4

slika duhovnog porekla, isto tako realna kao vatra, pošto mi stvara realni strah, isto kao što mi vatra uzrokuje realni bol. Kojim duhovnim zbivanjem u krajnjoj liniji ističe strah od aveti, nepoznato mi je isto kao što mi je nepoznata priroda materije. I kao što mi ne pada na pamet da prirodu vatre objasnim dJ:ugačije do pomoću hemijskih i fizičkih pojmova, tako isto i ne pomišljam da strah od aveti razumem drugačije do pomoću duhovnih faktora.

Cinjenica da je neposredno iskustvo samo psi­hičko i da .zbog toga neposredna realnost može biti samo psihička, objašnjava zašto su primitivnom č0-veku duhoVl l magična dejstva isto tako predmetni kao i fizički događaji. Primitivni čovek svoje pra­iskustvo još nije pocepao u suprotnosti. U njegovom svetu još se uzajamno prožimaju duh i materija, a bogovi JOš tumaraju po šumama i dqlinama. on je još kao dete, tek polurođeno, još sneno zatvoren u svoju dušu, u svet kakav stvarno jeste, j oš neizobli­čen saznajnim teškoćama tek svitajućeg razuma. Iz raspada duha i prirode Zapad je sačuvao prirodu u koju veruje saobrazno temperamentu i u koju se sve više upliće sa svim bolnim i očajničkim pokušajima produhovljavanja. Nasuprot tome Istok je odabrao duh koji materiju objašnjava kao Mala, da bi dre­mao u sumraku azijatske prljavštine i bede. Ali kako postoji samo jedna zemlja, a Istok i Zapad ne mogu jedno čovečanstvo da razdvoje u dve različite polo­vine, tako još postoj i psihička realnost u prvobitnom jedinstvu i čeka na napredak čovekove svesti od vere u j�o a osporavanje drugog do priznavanja oba kao konstitutivnih elemenata jedne duše.

Ideja psihičke realnosti mogla bi se označiti kao najbitnija tekovina moderne psihologije, kada bi kao takva bila priznata. Ali izgleda mi da je opšti prodor ove ideje samo pitanje vremena. Ona mora da pro­dre pošto već samo ova formula dozvoljava da se raznolike psihičke pojave procenjuju u svojim speci­fičnostima. Bez ove ideje neizbežno se pomoću obja­šnjenja povremeno vrši nasilje nad polovinom psi­hičkog. Međutim, sa ovom idejom stičemo mogućnost

45

f

da obeštetimo onu stranu duševnog života koja s izražava u sujeverju i mitologiji, u religijama i filo­zofiji . A ovaj aspekt duše zbilja nije za potcenjivanje Istina koja se prima preko čula možda je dovolj na razumu, ali ona nikada ne daj e smisao čovekovog ži­vota, koji zahvata i osećaj e i izražava ih. Snage ose­ćaja su, međutim, često faktori koji uglavnom i u krajnjoj liniji odlučuju u dobrom kao i u zlu. Ako l . snage ne pomQgnu našem razumu, onda je ovaj obič­no nemoćan. Da nas nisu, možda, razum i dobra na­mera odvratili od svetskog rata ili od bilo kakvog drugog katastrofalnog bezumlja? Ili su možda naj ­veći duhovni i socijalni preokreti nastali iz razuma. kao na primer, preobražaj antičke privrede u sred­njovekovnu? Ili eksplozivno širenje islamske kulture'�

Kao lekara, naravno da me neposredno ne do­tiču ova pitanja od svetskog značaja, ja imam posla sa bolesnikom. Ako je već bila predrasuda dosadašnje medicine da bolest po sebi i za sebe treba tretirati I lečiti, ipak se u novije vreme sve jače čuj u glasovI koji ovo mišljenje oglašavaju zabludom i zalažu se ne za lečenje bolesti, već bolesnog čoveka. Ovaj isti za­htev nameće nam se u lečenju duševnih bolesti. Sv� više i više skrećemo pažnju sa vidljivih oboljenja J usmerava mo je na celog čoveka, pošto smo uvideli da upravo duševne bolesti nisu loka1izovani, usko ogra­ničeni fenomeni, već simptomi izvesnog krivog stava celokupne ličnosti. Stvarno izlečenje stoga se nikada ne može očekivati od lečenja ograničenog jedino na smetnje, već samo od lečenja celokupne ličnosti.

U vezi sa ovim sećam se jednog vrlo instruktiv­nog slučaja. Radilo se o vrlo inteligentnom mladom čoveku, koji je na osnovu podrobnog proučavanja stručne medicinske literature izradio iscrpnu analizu svoje neuroze. On je sa sobom doneo svoje rezultate u obliku prave, izvanredno napisane monografije. tako reći spremne za štampu i zamolio me da proči­tam manuskript i da mu onda kažem zbog čega jos uvek nije ozdravio, iako bi, prema n�egovom nauč­nom mišljenju, morao zapravo biti zdrav. Na osnovu te literature morao sam da mu priznam da bi on mo-

46

rao biti izlečen ako se radilo samo o uvidu u kauzal­nu strukturu neuroze. Sto nije izlečen mora da je uzrok u tome što on u svom opštem stavu prema ži­votu pravi principijeinu grešku, koja se svakako nalazi s onu stranu simptomatologije njegove neuro­ze. Već u njegovoj anamnezi uočio sam da zimu često provodi u Nici i l i Sen Moricu. Zapitao sam ga ko za­pravo plaća ove izlete, pa se ispostavilo da neka si­rota učiteljica, koja ga voli, odvaja od rodenih usta da bi ušteđenim novcem omogućila mladiću ove opo­ravke. U ovoj nesavesnosti leži osnov neuroze i obja­šnjenje zašto ne pomaže ni sav naučni uvid. U ovom je principijelna greška, u moralnom stavu. Pacijent je smatrao moje mišljenje k rajnje nenaučnim. pošto moral nema ničega zajedničkog sa naukom. On jE." verovao da se nemoralnost, koju on u suštini nij podnosio. može naučno zbrisati, a konflikt i ne po­stoji, pošto mu lj ubavnica daj e novac dobrovoljno .

Naučno . e o ovome može misliti kako god ko hoće. što. međutim. ne menja činjenicu da velika ve­ćina civil izovanih l judi jednostavno ne podnosi ova­kav stav. Moralni stav je realan faktor, sa koji mora računati psiholog ukoliko želi da izbegne tešk pogreške. Isto važi i za činjenicu da su izvesna ra­cionalno neo novana religijska ubeđenja za mnog ljude životna neophodnost. To su, opet, psihičke re­alnosti, koje mogu da izazovu i da izleče bolest. Kako često sam čuo ovaj uzvik od moji h bolesnika : ), Kada bih samo znao da moj život i ma bilo kakav smisao l svrhu, tada mi uopšte ne bi t rebala sva ova neurotska priča ! « Da li je dotični bogat ili siromašan, da li i ma ili ne porodicu i položaj. ništa ne znači, pošto mu ove činjenice ni izdaleka nisu dovoljne kao životru smisao. Mnogo pre se radi o iracionalnoj neophodno­sti takozvanog duhovllog života, koji dotični ne mož steci ni preko univerziteta, ni biblioteka, niti preko crkve. On ga ne može primiti jer taj život dotiče samo njegov razum ali ne obuhvata njegovo srce. U jed­nom ovakvom slučaju ispravno upoznavanje duho -nog faktora od strane lekara je naprosto po život va­žno, a ovoj neophodnosti pacijentovo nesvesno i.zlazi

47

u susret utoliko što, na primer, u snovima proizvodi sadržaje čija se priroda mora suštinski smatrati re­ligioznom. Prevideti duhovno poreklo ovih sadržaja znači pogrešno lečenje uz odgovarajući neuspeh.

U stvari, duhovne opšte predstave su neophodni sastavni deo duševnog života, koji se može dokazati kod svih naroda koji koliko-toliko uživaju arti kuli­sanu svest. Njino delimično odsustvo ili čak njihovo uzgredno osporavanje kod kulturnih naroda mora se stoga shvatiti kao znak degeneracije. Pošto je dosa­dašnji razvitak psihologije bacao težište na fizičku uslovljenost du§e, budući zadatak psihologije biće istraživanje duhovne uslovljenosti psihičkih procesa. Prirodna istorija duha danas se nalazi još u stanju koje se može uporediti sa stanjem prirodnih nauka 'tl XIII veku. Tek smo započeli da skupljamo iskustva.

Ako moderna psihologija uopšte sme da se hvali da je skinula veo sa prekrivene slike du§e, onda je to onaj veo koji je do sada skrivao njenu biološku po­. avu od istraživačkog pogleda. Današnje stanje mo­gli bismo da uporedimo sa stanjem medicine u XVI veku, kada se započelo sa upoznavanjem anatomije, dok se o psihologiji nije imalo ni pojma. Tako nam je danas duhovni život duše poznat tek u najmanjim delićima. Doduše, danas znamo da postoje duhovno uslovljeni procesi promene koji, na primer, čine osnovu inicijacije, poznate iz pSIho ogije primitivnih naroda, ili stanja uslovljenih jogi postupcima. Ali još nam nije uspelo da utvrdimo njihovu svojstvenu za­konomernost. J edino znamo da veliki deo neuroza počiva na poremećaju ovih procesa. Psihološkim is­traživanjima nije se uspelo da se skinu mnogobrojne koprene sa slike duše, pošto je ova nepristupačna ] tamna kao i sve duboke tajne života. U osnovi uzeto ne možemo učiniti ništa više do da pričamo o tome šta smo već pokušali i šta još planiramo da činimo u budućnosti da bi bar približno rešili tu veliku tajnu.

I I I

ANALITICKA PSIHOLOGIJA I POGLED NA SVET

• .Jun«. Odabrana de!a, m

ANALITICKA P�IHOLOGIJA I POGLED NA SVET

Nemačka reč »Weltanschauung« (pogled na svet, nazor ili nazori o svetu) jedva da se može prevesti na neki drugi jezik. Iz ovakvog stanja stvari može sc izvesti zaključak da ova reč ima posebnu psihološku osobinu; naime, ona ne izražava samo neki pojam o svetu - takav pojam bi se mogao prevesti bez dvo­umljenja - već istovremeno i nač 'n kako neko sa­gledava svet. U reči »filozofija« 'krije se n�što slično, ali intelektualno ograničeno, dok reč »Weltanschau­ung« obuhvata sve vrste zauzetih stavova prema sve­tu, uključujući i filozofski. Tako postoji estetski, re­ligiozni, idealistički, realistički, romantični, praktični pogled na svet - da nabrojimo samo neke od mogu­ćih. U ovom smislu pojam Weltanschauung ima vrlo mnogo zajedničkog sa pojmom Einstellung (zauzima­nje stava, podešenost, pripravljenost) ; stoga bi se Weltanschauung mogao opisati kao pojmovno formu­lisano zauzimanje stava.

Sta se podrazumeva pod zauzimanjem stava? Stav je psihološki pojam koji označava psihičke sa­držaje usmerene određ�nom cilju ili posebno orijen­tisane pomoću takozvane nadpredstave. Ako bismo naše psihičke sadržaje uporedili sa vojskom i razli­čite oblike zauzetih stavova izrazili posebnim stanji­ma armije, onda bi se, na primer, pažnja mogla pred-

[I) Predavanje održano 1927. u Karlsrueu. U novom obliku izašlo u : Seelenprobleme der Gegenwart, Psycholo­gische Abhandlungen III (I93I) .

•• 5 1

stavIh pomoću koncentrisane armije koja se nalazi u pripravnosti, okružena izviđačkim jedinicama. Cim su dovoljno poznati jačina i pozicije neprijatelja, sta­nje se menja - armija se stavlja u pokret u pravcu određenog cilja napada. Na sasvim sličan način me­nja se psihičko zauzimanje stava. Dok Je u stanju

iste pažnje vodeća ideja bila opažanje, pri čemu su, po mogućstvu, potiskivani sopstveni misaoni rad kao l ostali subjektivni sadržaji, sada se, prilikom prela­ska u aktivno zauzimanje stava, javljaju u svesti st4>jektivni sadržaji, koji se sastoje od ciljne pred­stave i dejstvenih impulsa. Kao što armija ima glav­nokomandujućeg sa generalštabom, tako i psihički stav ima opštu vodeću ideju koja se oslanja i zasniva na obimnom materijalu, kao što su iskustvo, načela, afekti i slično.

Covek, naime, ne postupa jednostavno tako, u neku ruku izolovano reagujući na određenu draž, već se svaka naša reakcija odvija pod uticajem kompli­kovanih psihičkih preduslova. Da bi opet iskoristili vojničko poređenje, ova zbivanja mogli bismo da uporedimo sa onima u velikom glavnom štabu. Obič­nim vojnicima može izgledati tako kao da se jedno­stavno odbija napad, ili da se jednostavno napada pošto je primećen neprijatelj. Naša svest je uvek sklona da igra ulogu prostog voj"rIfita i da veruje u jednostavnost njene akcije. U stvarnosti, međutim, na ovom mestu i u ovom trenutku se bori, pošto po­stoji opšti plan napada, prema kome se ovaj obični vojnik još pre nekoliko dana pomerio na ovu tačku. A ovaj opšti I-!an opet nije samo reakcija na izveštaj e izviđača, već stvaralačka inicijativa glavnokomandu­jućeg, uslovljena akcijom neprijatelja a možda i sa­svim nevojničkim, običnom vojniku nepoznatim poli­tičkim razlozima. Ovi poslednji faktori su vrlo kom­pleksne prirode i leže daleko izvan vojnikovog shva­tanja, a izvanredno su jasni samo glavnokomanduju­ćem armije. Ali i njemu su nepoznati izvesni faktori, naime njegovi sopstveni preduslovi sa njihovim kom­plikovanim pretpostavkama. Tako se akcija armije nalazi pod jednim jednostavnim i jedinstvenim na-

52

redbodavnim telom koje je, medutim, sa svoje stra­ne rezultat sadej tva nesagledivih komphkovanih faktora.

Tako se i psihička akcija oa"'1ja na osnovu slične komplikovane pretpostavke. Pri svoj j ednostavnosti impulsa ipak svaka nijansa njegovog posebnog sVOJ­stva, nj egove j ačine i smera, njego\' vremenski l me ni tok, njegov nameravani cilj itd., počiva na po­sebnim psihičkim pretpostavkama, upravo :auzeto-n! stavu, koji se, opet, sv je strane sastof od konste­lacije sadržaja, čija raznolikost jedva da j e saglediva Ja je glavnokomandujući vojske; njegova razmišlJa­nja i odluke, njegovi razlozi 1 sumnje, njegove name­re 1 očekivanja su generalštab a njegova za\;snost od spoljnih faktora je zavisnost glavnokomandujućeg oi teško sagledivih uticaja gla nog štaba i politike koja operiše s one strane u tami.

Mi nećemo isuviše opteretiti naše poređenJe ako odn čoveka prema svetu stavimo u ove is e o vire - čovekovo Ja kao glavnokomandujući male armije u borbi sa nj egovom okolinom, ne retko rat na dva fronta, napred borba za opstanak, pozadi borba pro­tiv sopstvene buntovne nagonske prirode. Cak i kad se nije pesimista, nas opstanak se oseća pre kao borba nego bilo šta drugo St nje mira je des'deratum, i kada je neko sa svetom i sa samim sobom zaključio mir, onda je to značajan događaj . Shodno više ili manje hroničnom ratnom stanju potreban nam je brižljlvo organizovan stav, a ako zbog nekog isp -njenja treba da izbije trajni duševni mir, onda nje­gov stav mora da poSeduje još viši stepen najbrižlj�­vije pripr me i najfinije prorade, čak i ako stanj mira bude skromnog veka. Naime, psihički je mnogo lakše živetl u stanju kretanja, u ustalasavanju i smi­rivanju zbivanj a, nego u uravnoteženom mirovanju, pošto u ovom stanju - bez obZira na njegovu div­ljenja dostojnu visinu i ispunjenje - preti zagušenje u nepodnošljivoj dosadi. Stoga se ne varamo kada . pretpostavljamo da duševna stanja mlra, to jest ra­spoloženje bez konflikta, vedro, promišljeno i urav-

not � n - ukoliko dovoljno dugo t raj - uv(·k po­čivaju na pos bno razvijenom stavu.

Možda će se neko čuditi što reči sta dajem prednost pred rečj u »pogled na svet" . Sa pojmom

zauzimanje stava « jednostavno sam ostavio otvore­n i m pitanj da li se radi o svesnom ili n esvesnom po­�ledu na sv t Naime, neko može biti komandant sop­;tvene vojske i uspešno izdržati borbu za opstanak i čak postići relativno sigurni m i r a da nema svesno izgrađen' pogled na svet. O pogledu na svet, medu­t i m, smemo govoriti tek kada je neko bar načinio ozbiljan pokušaj da ovaj stav formu1 iše pojmovno ili očigledno, mom bi razjasni zašto tako po�tupa

ko živi. emu onda pogled na svet - zapitaće me neko

- ako se može i bez tako nečega? Međutim, može mi s isto tako postaviti pitanje : čemu svest kada se i bez nje isto tako dobro prolazi? Jer, šta je na k raju k rajeva pogled na vet? Ipak ništa drugo do proši­rena i l i produbljena svest! Razlog zašto po. toji svest . .tašto ova teži tome da se proširi i produbi, vrlo j Jedno tavan: bez sv sti nije tako dobro kao sa njom.

čigledno s zbog toga majka priroda rešila da medu . "vim njenim nečuvenim kuriozitetima stvori l najčud­novatiji - vest. Cak i skoro nesvesni primitivni čo­vek može da se prilagodi i potvrdi, ali samo u svom primitivnom svetu i zbog toga u drugačijim uslovima postaje žrtva bezbrOj nih opasnosti, koje mi. na višem stupnju sve ti, izbegavamo sa lakoćom. Sigurno u viŠOJ sve ·ti rastu opa nosti o kojima pri mitiyac i ne sanja, ali ostaj€ činjenica da je zemlju osvojio vestan a ne neS\'estan čovek. Da lt je o o u krajnjOj i nad­lJ udskoj nam ri povoljno i l i nepovolj no, nij . naše da odlučujemo.

Viša svest uslovljava pogled ua ·vet. Svaka . vest ud osno\a 1 na ra .ie klica pogleda na svet. SvakI napredak u iskustvu i saznanju znači korak dalje u razvitku pogleda na svet. l sa slikom koju mislf'lti covek SWam o s 'ct men 'Cl .o;e i 01 .sam. Onaj čovek Čije se sunce još ok reće o o zemlje drugačiji je od 'moga čija je zemlja sunče\' trabant. Ideja o besko-

lačno�ti Dordana Bruna pl l:d::;tavl.1a Jedan od naJv<.I­i'nijih početaka mod(>rn� svesti . Covek čiji kosrno: ', Isi II empi rellmll je d rugačij i od onog čiji je duh pros\'ećen Keplero" om vizijom. Onaj kome je još problem šta bi mogao bi t i rezultat od dva puta dva,

rugačiji je od onog za koga nema n išta nesumnjivi­leg od matematičkih apriorističk i h istina. Drugim rc­tima, nije 'v jedno da li i kaka pogled na sv t po.-seduj neki čovek. po -·to mi n tvaramo lik et " ć nas ova menja u svom po\,ratnom.. dejslvu.

Shvatanje koj stvuramo o sv tu j slika onog ,;to nazi vamo :>\'ct. I ta :-, I i ka je ono, prema či.ji m oso­bi nama onjen tišemo naŠt' pri lagođavanje. Kao što je rečeno, ovo se ne dešava svesno. Prosti voj n ik u rovu nema uvida u poslove genera lštaba. Svakako da smo ml g neralštab a isto tako i glavnokomanduj ući ar­mije. Ali skoro uvek je potrebna nasilna odluka da SE:' svest odvoji od t renutne. možda h i t ne angazova­nosti da bi se stav usmerio opšt i m problemi ma. Ak" lO n činimo, onda ostaj emo nes\'(�sni svog stava i t ada nemamo pogled na sv t. već samo n svesno za­uzeti stav. Ako se o tom n vodi računa, ne obraća pa:lnja na to. onda ,'od ći razlozi j namere ostaju ne­svesni i il.gleda ka da j� sve , rio jedno tavno i samo "E.' tako l.biva. U stva rnost i . medu tim, dolazi do kom­plika 'anih pOl.ad l n�ki h .,bi \l;mj� , ::;'" l azlol.i l l la i n�­merama, čijoj sc s\l pti l nlJsti n i štd ne može l.amt:l ih. fak o i ma mnogo naučn i ka koji izb >ga\'aj l da ofullne

pogled na svet, pošto ovo, navodno, n ije n aučno. Ovi m lj udima očigled l IO n ij j asno šta zapravO, t i me čine. Ono štu se stvarno deša a je da oni sam i sebl namerno ostavljaju vodeće ideje u tami. drugim re­čima sebe drže na stupnju svest i koj i je dublji i pri­mit ivniji nego što odgovara njihovoj svesnoj sposob­nosti . Izvesna kritičnos i skepsa ni u kom slučaj u nisu uvek izraz inteligencije, već obrnuto. naročito onda kada se skepsa korist i da se prekrije nedosta­t ak pogleda na svet. N retko više nedostaje moralne hrabrosti nego intelig ncije . Covek ne mož da sa­

gleda sv('t a da sebe ne sagleda, onako kako neko

55

vidi svet vid'i i seQe""," a �toJ ..potreb o ..mnogo..llra­brosti. Stoga je uvek fatalno nemati pogled, na svet.

Imati pogled na svet znači : stvoriti sliku o svetu i o sebi, znati šta je svet i šta sam ja. Verbalno uzev to bi bilo suviše mnogo. Niko ne može znati šta je svet, isto tako malo šta je on sam. Ali cum grana satis može da glasi : najbolje moguće saznanje. Najbolje moguće saznanje zahteva znanje a gnuša se od ne­osnovanih pretpostavki, samovoljnih tvrđenja, auto­ritativnih mišljenja. Ono traži dobro obrazložene hi­poteze, ne zaboravljajući da je svo znanje ograničeno i podložno zabludama.

Ako slika o svetu koju smo stvorili nema po­vratnog dejstva na nas same, onda se čovek može za­dovoljiti sa bilo kakvim lepim ili inače ugodnim pri­vidom . .-Samoobmana, medutim, obratIlO -delu� na nas, čini nas nest.varnim, budalastim i nesposobnim. Pošto se borimo sa varljivom slikom SYeta.. -POdleže­mo nadmoći stvarnosti. N a ovaj način saznajemo kako je važno i bitno imati brižno zasnovani i izgra­đeni pogled na svet.

Pogled na svet je hipoteza a ne verska dogma. Svet menja svoj lik - tempora mutantur et nos in illis - a pošto nam je svet shvatljiv samo kao psi­hička slika u nama, kada se promeni slika, neće uvek biti lako da se utvrdi da li se promenio svet, ili mi, ili oboje. Slika o svetu može se promeniti u svako doba, kao što se i u svako doba može promeniti naSe shvatanje o nama samima. Svako novo otkriće, sva­ka nova misao može svetu promeniti izgled. To treba uzeti u obzir, inače ćemo odjednom živeti u zastare­lom svetu, sa staromodnim relikvijama dubljih stup­njeva svesti. Svako će jednom dočekati svoj kraj, ali u interesu življenja je da se ovaj trenutak pomeri što je moguće dalje, a to može uspeti samo onda kada se ne dopušta da se slika sveta zaledi i fiksira, već se svaka nova zamisao oprobava da li nešto dodaje na­šoj slici sveta ili ne.

Kada sam prihvatio diskusiju oko problema veze između analitičke psihologije i pogleda na svet, onda. iz ugla gore pomenutog stanovišta nameće se pitanje :

56

da li saznanja analitičke psihologije dodaj u našem pogledu na svet nešto novo ili ne? Da bismo ovo pi­tanje mogli pozitivno da tretiramo, moramo prvo ob­jasniti suštinu analitičke psihologije. Ono šta obele­žavam ovim nazivom je poseban pravac psihologije, koji se bavi takozvanim kompleksnim psihičkim fe­nomenima, nasuprot fiziološkoj ili eksperimentalnoj psihologiji, koja pokušava da kompleksne fenomene po mogućstvu razloži u njihove elemente. Oznaka » analitički« potiče od činjenice što se ovaj pravac psi­hologije razvio iz prvobitne Frojdove »psihoanalize" . Frojd je psihoanalizu identifikovao sa svojom sek­sualnom teorijom i teorijom potiskivanja i time je doktrinarno fiksirao. Stoga izbegavam izraz »psiho­analiza« kada diskutujem o drugim a ne samo tehnič­kim stvarima.

Sto se tiče Frojdove psihoanalize, ova se sastoj i od tehnike koja nam dozvoljava da takozvane poti­snute, nesvesno postale sadržaje ponovo privedemo svesti. Ova tehnika je terapijska metoda, određena za tretiranje i lečenje neuroza. U svetlu ove metode izgleda kao da neuroze nastaju tako što se neprijatna sećanja i tendencije, takozvani inkompatibilni sadr­žaji potiskuju iz svesti i postaju nesvesni pomoću neke vrste moralnog resantimana, koji počiva na va­spitnim uticajima. Tako posmatrano, nesvesna psi­hička delatnost, takozvano nesvesno, izgleda uglav­nom kao receptaculum svih sadržaja koji su nepri­jatni svesti kao i svih zaboravljenih utisaka. Ali s druge strane ne mogu se zatvoriti oči pred činjeni­com da upravo inkompatibilni sadržaji potiču iz ne­svesni h nagona, dakle da nesvesno nije samo recep­taculum, već upravo majka onih stvari kojih svest

, želi da se oslobodi. Međutim, mi smerno da pođemo korak dalje: nesvesno stvaralački produkuje nove sadržaje. Sve što je ikada stvorio čovekov duh pote­klo je iz sadržaja, koji su u krajnjoj liniji bili nesve­sne klice. Dok Frojd posebno naglašava prvi aspekt, Ja ističem ovaj poslednji, a da ne osporavam prvi. Iako nije nebitno da čovek obilazi sve neprijatnosti i trudi se da ih, po mogućstvu, izbegne � zbog toga

57

rado :laboravija sv uno što mu n ' odgovara, Ipak ml .lg) da znatno važnij ut\'rditi u čem u s , .tapravo,

sastoji pozitit'lla delatnost nesvesnog. Posmatrano sa I ove strane 11eSl'esno se poja 'ljuje Icao cel,okllpnost !irih sadržaja kojt se nalaze in statn nascen d i . Ova neosporna funkcija nesvesnog uglavnom Je ometana ledino potiskivanjima iz područja svesti i ovi pore­mećaji prirodne d latnosti n svesnog su svakako osno\-ni izvor takozvanih psihogenih oboljenja. Ne-

vesno se možda može najbolje razumeti ako se shva­tI kao prirodni organ sa njemu specifičnom, produk­tivnom energijom. Ako zbog potiski\'anja njegovi produkti ne naiđu na prijem u svesti, onda nastaje neka vrsta povratnog zastoja, ustave, neprirodna in­hIbiciJa korisne funkcije, isto kao kada j žuč, nor­malni produk funkcije jetre. ometena u isticanju u crevo. Zbog potiskivanja nastaju pogrešni psihički odvodi. Kao što žuč prelazi u krv, tako i potisnutI

držaj ir dira u druga psihička i fil.iološka područja. U histerijI su naročito ometen fiziološke a u drugim nE'urozama, kao opsesivnim l pri ilnim neurozama, uglavnom psihičke funkcije uklj učujućI i snove. Kao .. to se u somatskim simptomima h isterije i u psihič­K i m 'I mptomima ostalih neuroza (takođe l psihoza) može dokazah dejstvo potisnutih sadržaja, to se isto moi u('in iti i za snovE'. San je, po sebi, normalna funkCija koj u može omestI s aza, usta 'a isto kao j drugt> funkcije. Fl ojdo\'a teOrija SflO\ a u.lima u vb­L li pa č!lk objašnjava nuve samo pod o im uglom n ; P f!.e kao da oni ni u lJ lsta d l UgO do simptomi. Kao �t'J je poznato 1 sa dlugim duhovnim područji ma psi­hoanal i 7a po 'hIpa na sličan način , na primer sa umet­nički m delima, gde međuti m na bolan način dolazi na 'Idelo da umetničko delo nije simptom, \ eć genuino

:tvaralašt\'o. Stvaralačko delo mO;le se razumeti samo 1.t njega samvg, Ah ako se shvati kao patološki ne­

porazum, koji neko želi da objasni kao neurozu, tada IL. ovog pokušaja objašnjenja na�t�.ie kuriozum dosto­

Jan žaljenja. Isto važi i za snove. San je svojstven i produkt

nesvesnog, koji je pomoću potiskivanja samo izopa-

58

't-n l l .lobli ('n. Zbog toga se uvek .la basa na stranpu­hell ako se pokuša da . san objasni samo kao simp­tom potiskivanja.

Ograničimo s .la trenutak na rezultate Frojdo\ (.> psihoanalize. U njenoj teoriji čovek s pojavljuje kao nagonsko biće. koje s u različitim odnosima sudara sa zakonskim ograničenj i ma ili moralnim normama kao i sopstv ·nim uvidom i zbog toga j prinuden da potiskuje izvesn nagon sasvim ili nj iho delimičm udeo. Cilj metod je da se ovi nagonski sadržaji pri­vedu svesti i da 'e otkloni njihovo potiskivanje po­moću svesne korekture. Opasnosti, koja potiče od nji­hovog oslobddanja, suprotstavlja SP objašnJenj da ovi nisu ništa drugo do infantilne maštane želje, koje pristojan čovek jedino može da potisne. Takode pretpostavlja da se on mogu sublimira h « , kako glasi tehnički izraz, pod čim se podrazumeva neka vrsta preokreta u korisni oblik prilagođavanja. Ako neko veruje da se ovo može načiniti voljno. on e sva­kako vara. Ali tamo gd ne postoji ova nužnost ili neumolj iva potreba, »sublimacija« nije ništa drugo do samoobmana. novo. ovaj put ne ':to suptil n ij e po­t iskivanje,

Da II se u ovoj teoriji i u ovom l:hvatanJ u čoveka nalazi nesto što bl bilo korisno za naš pogled na svet? Smatram jedva da ima nesto, Dobropoznati raciona­listički materijalizam kraja devetnae tog 'ck a j .1lIU što kao vodeća ideia stoj i iznad psihologije tuma­( ",r'ja lt'roj dove pSihoanalize. OdatlE! r,e proističe ni­kakva drugačija slika sveta i L.bog toga ni neki dl u­gačiji čo v ekov stav prema s\.etu. Ali ne slile s zabo­raviti da je samu u malom broj u slucaje "a stav upli­\ isan teorijom. Daleko efika.;;niji put ide preko fak­tora os('ćanja. U svakom slučaju n isam u stanju da sagledam kako suvo teorijsko izlaganje treba da do­prp do osećanja . • Ja bih mogao da iznesem vrlo iscrp­nu statistiku kaznenih zavoda a pri tom će mOJ čitalac zaspati. Ali ako ga provedem kroz zatvur ih duševnu bol nicu. on n će zaspati , \'eć će biti pod du­bokim ut iskom doživl.knog. D' l i .k Buda pr ouča\'a

neku nauku? Ne, susret i viđenje starosti, bolesti l smrti bili su ono što je zažeglo njegovu dušu.

Tako nam zapravo ništa ne kazuju delom jedno­strana, delom pogrešna shvatanja Frojdove psihoana­lize. Ali, ako bacimo pogled u psihoanallzt.. stvarnih slučajeva neuroza i tamo sagledamo kakva }o'ustoše­nja mogu da načine takozvana potiskivanja, kakva razaranja donosi neobraćanje pažnje na elementarna nagonska zbivanja, tada stičerno - blago rečeno -snažan utisak. Nema oblika ljudske tragedije koja u danom slučaju ne proističe iz ove borbe čovekovog Ja protiv nesvesnog. Ko je ikada video užase tamnica, azila za duševne bolesti i bolnica, taj će, zahvaljujući utisku koji će načiniti ove stvari, znatno obogatiti svoj pogled na svet. Sa istim će se sudariti kada baci pogled u ponor ljudskih patnji koje se otvaraju iza neuroze. Koliko puta sam čuo uzvik: »Pa to je uža­sno ! Ko bi tako nešto pomislio ! « Covek stvarno ne .može osporiti da je to snažan utisak koji se prima sadejstvom nesvesnog kada se pokuša da se, sa neop­hOdnom savesnošću i temeljno istraži struktura neu­roze. Takođe je zasluga nekome pokazati sirotinjske četvrti Londona, a ko je video slums, više je sagle­dao nego onaj ko ih nije video. Ali to j e samo pod­sticaj, a j oš ostaje neoclgovoreno pitanje: šta treba time da se postigne?

Psihoanaliza je zderala odoru sa činjenica koje su bile vrlo malo poznate i čak načinila pokušaj da se njima pozabavi. Ali kakav stav ima za tako nešto? Dt.! li je njen zauzeti stav nov, drugim rečima da li je veliki utisak bio plodonosan? Da li j e on promenio sliku sveta a time i unapredio naš pogled na svet? Pogled na svet psihoanalize je racionalistički materi­jalizam, pogled na svet u suštini praktične prirodne nauke. A ovakav pogled osećamo nedovoljnim. Kada za jednu Geteovu srnu smatramo da. je- prooukt nJegovog kompleksa prema majci. kada se Napoleon objašnjava kao s1učaj protest uš.karea a.. FIanjQ Asiški potisnutom seksualnošću onda nas obuzim duboko nezadovoljstvo. Nedovoljan je ovakav pogled i nije pogodan u odnosu na najznačajniju stvarnost

60

stvari. Gde ostaju le ta, ve1ičin . svetost! Ove su ipak žive s vamos i DeZ kojih bi ljudski život bio tu­poglav pr ko svake mere. Gde osta ' e .PraY.' odgovor na pitanje nečuvenih patnji i onflikata? U ovom od­govoru moralo i aa zazvuči 1:) r nešto što bi pcw.e­ćalo na veličinu patnji. Ali ma koliko da je poželjan čisto razumni stav racionalizma ko ovaj pre1.W preko smisla patnje. Ova se gura u stranu i oglašava n važnom Bila je velika larma ni oko čega. Mnogo štošta spada u ovu kategoriju, ali ne sve.

Greška leži, kao što je pomenuto, u činjenici da takozvana psihoanaliza ima, doduše, naučno ali samo racionalno shvat<mje nesvesnog. Kada se govori o na­gonima, tada se misli da se time izražava nešto po­znato, U stvarnosti govori se o nečem nepoznatom. U stvarnosti znamo j edino da nam iz tamnih sfera psihe prIdolaze uticaji koji nekako moraju biti prim- ':I ljeni u svest da bi se otklonili štetni poremećaji dru-gih funkcija. Potpuno je nemoguće bez daljnjega reći koje su prirode ova dejstva, da li počivaju na seksu­alnosti, na nagonu za moći ili drugim nagonima. Ona su naprosto dvoznačna ili čak mnogoznačna kao i samo nesvesno.

Već sam prethodno naglasio da je nesvesno re­zervoar za sve zaboravljeno, proteklo i potisnuto, ali ono je isto tako ona sfera u kojoj se sreću sva subli­mi nalna zbivanja, na primer, čulni opažaj i koji su is lviše slabi da bi mogli da dopru do svesti i najzad to je plodno tle iz koga raste sva psihička budućnoiit. Kao štt>. "Znamo da neko potiskuje nepodesnu želju i da na taj način može da prisili njenu energiju da se pr'druži nekoj drugoj funkciji, znamo isto tako da neko ne može privesti u svest njemu daleko doseća­nje, zbog čega njegova energija ometajući otiče u drugu funkciju. Cesto sam video slučajeve kod kojih nenormalne seksualne fantazije iznenada potpuno nestaju trenutku kada se u svesti pojavi nova mi­sao ili sadržaj , ili gde migrena trenutno prestaje kada neka nesvesna pesma postane svesna, Kao što se seksualnost može nesvojstvena izraziti tL fantaziji� tako se isto stvaTalačka. fantazija može nesvojstvena

61

I z razi t ! tl seksualnost i. Kao .što Jt' jt-'dnom rek ao Vol-er: » gn H imologIe n i mport\:' quoi pt>nt dt! 'lg11\ I

n ' i mpor te quo i , to isto moramo reći i za ne ve�no U svakom slučaj u nikada ne znamo unapred šta Jl' šta. U odnosu na nesve no i mamo samo dar naknad ­nog znanja, a i zvan o\'oga je a priori nemoguće da s.. bi lo šta sazna o stanj u stvari tl nesve nom. Svaki z a ­ključak u ovom pogledu je priznato i prih\'aćelhJ ,· kao da .

Pri ovakvom stanju stvari nes 'esno nam i zgledtl kao vel i ko X, od koga, što je jedino n sumnjivo, po­t iču znatni uticaji . Jedan pog led na rel igiju i svetskt. istorij u moze nam pokazati kako su istorijski značaj ­na ova dejstva. Jedan pogled na patnje današnjeg čoveka pokazuje to isto. Mi se izražavamo samo ne­što d rugačije. Pre pet stotina godina se govorilo nju j opseo đavo ". sada ona i ma h isterij u ; ranije se go­vorilo on j omadijan, sada se to naziva neuroza že­l uca. Cinj n ice su iste, samo je ranije obj ašnjenj . psihološki uzev, skoro egzaktno. Dana ' i mamo racio­na1ističk oznak e . · imptoma. koje su, zapravo, besadr­žajne. Jer kada kažem da jc nekoga opseo zao duh time opisujem činjenicu da opsed nuti zapravo nijt legit im no bole ·tan, već da pati zbog nevidljivog du­hovnog u ticaja, kojeg se n može oslobod iti ni na kOJ I način. Ovo nev id lj ivo n što j e takozvani autono mnI ko mpLeks, n e 've ni sadržaj koj i je izmakao dohvatu 'vesne volje. Nai me. ada St' analizira psihologija rll'­u roze, otkriva 'C takozvani kompleks koji .t.' ne po­naša kao sadržaj i svc ·ti, nai me da odlaz i nestaj L po našoj želj i, već on prati sop 't vene zakone: drugifl . rečima je nezavistan, autonoman, kako g lasi tehnički izraz. On se ponaša kao davolak koj i 't,' !ll' mOŽe uhvatiti . A kada se - što odgovara namerama pS1h()­analize - kompleks priv de u 've ·t, onda . uzvikll<" sa olakšanjem: , A h, to j bilo on :·to mi jt tako snll'­ta lo ! « I na izgled t ime j e nešto dobijeno - na i nll 'i m ptom i e gub : kompl k. j ., kako se to kaze, ra o

zrešen . :Možemo .·e pridružiti et ' om u:t\'ik u : ·, Ra­zjasn i l i 'mo ! - Ali sa Gete m moramo nasta ' i t i : [ pak se poiavl juju sabl a:t i u Teg('l u ' Tek sada St' razn ! -

kriva pravo stanje stvari ; naiml'. postaje nam J<c>m' da do ovog kompleksa uopšte nije moglo doći da. ml; naša pri roda nije dodel i la taj n u nagonsku snagu. Št.<.. pod time mislim. objasniću na jednom prinw,"u.

Jedan pacijent pati od neurotski h simptoma Ž('- ft luca koj i se sastoje od bolnog zatezanja, sl ično stanje gladi. Analiza je otkri la i nfanti lnu čežnj u za maj kom. takozvani kompleks majke. Sa ovim novostečenim uvidom simptomi S l l se izgubi l i . ali zato je osta la Čt.'­žnja, koja se. uz konstataciju da to nije ništa drugo do i n fanti l n i kompleks majke, nikada n ije mogla utu­liti . Ono što je prethodno quasi bilo fizička glad ; fizički bol, postalo jt.' psih ička glad i psi hički bol . Co­vek čezne za neči m i zna da samo pogrešno misli n;.' majku. Postoji činjenica zasad neutoljiv\.' čcžnjt·. '" odgovor na ovo pi tanj e je znatno teži negu svođenje neuroze na kompleks maj ke. Ce7.nja ,it' sta l l l i zahte\ , mučna. aktivna praznina. kuja ,,!? ;.;amo pri " remenu zaboravlja ali se nikada nt.� moze prevaz i<- i snagom volje. Ona se uvek iznova javlja. Pre svega se tit' 7.ld

' odakle potičt> ova 'Čežnja. čovek možda ćak i IW znu. za čim zapravo čezne . O tome st' može mnogo štošl<t nagadati. ali jedino šta se sigurno možE' rt>Ći () tome jeste da nesvesno nešfo koje se nalazi s onu stranu kompleksa majke izražava ovaj zahtev I nt?za\'i�o(l od naše svesti , nepristupačno našoj krHki. u \'ek iznova podiže svoj g las. Ovo nešto jt: ono što označavam kao autonomni kompleks. Iz ovog i7.vora potič(' nagonska snaga, koja prvobitno od rža va i n fanli l n(\ 7.ahtevc lA odnosu na majku i time prouzrokuje Ot'u rozu, pošto će odrasla svest odbaciti i potis n u l i kao fH'Spoj i v j e­dan ovakav dečj i zahtev.

Svi in fantil n i kompleksi u k raj njOJ l inij i .'S(' svo­de na autonomne sadržaje nt·s\·esnog. Pri m iti\"ni duh je ove stran." i nera7.u ml j i vt' l'adr;.<ije pf'rscmifikovao kao duhove, demone i bogo \'t' i pokušao sak ra l n i m j magijskim ritual ima da udovolji n j i hov i m zahh>virna , U pravom priznavanj u či njt·nica. da Se ova glad i l l 7.pd ne mogu utol it i ni je lom ni pićem n i t i \' raćanjt'frl II majčinI ) kri lo. pri m i t i vn i d u h je stvol'io slike ne" v irl l j idh. surp" n j i \' i h i a m bicilJZ n i h bića. koj a s u

uticaj nija, j ača i opasnija od čoveka, pripadnici ne­vidljivog sveta koji je ipak stopljen sa vidljivim, tako sjedinjen da duhovi čak stanuju u loncima. Duhovi i vradžbine su uzroci oboljenja kod primitivaca. Kod njega su se autonomni sadržaji projektovali u ove natprirodne figure. Nasuprot tome naš svet je oslo­bođen od demona - sve do značajnih ostataka. Ali ostali su autonomni sadržaji i njihovi zahtevi. Oni se delimično mogu izraziti u relIgijama, ali što se reli­gije više racionalizuju i razvodnjavaju - skoro ne­izbežna sudbina - tim zamršeniji i tajanstveniji po­staju putevi na kojima nas ipak stižu sadržaji nesve­snog. Jedan od najuobičajenijih puteva je neuroza, šta bi čovek najmanje naslućivao. Pod neurozom obično se zamišlja nešto manje vredno, medicinsko »quantite negligee.ble«. Neopravdano, kako smo vi­deli! Iza neuroze se kriju oni snažni psihički uticaji, koji leže u osnovi našeg duhovnog stava i njegovih najuticajnijih, vodećih ideja. 1raclOnaIistlc i materi­jalizam, oval na lZg d nepodozriv duhovni stav, je psihološki pokret protiv misticizma. Ovaj je potajni antagonist koga treba suzbiti. Materijalizam i mistici­zam nisu ništa drugo do psihološki par suprotnosti, isto kao ateizam i teizam. To su dva zavađena brata, dve različite metode kojima se pokušava da se ne­kako izađe na kraj sa dominantnim nesvesnim utica­jima, jedna pomoću odricanja, druga pomoću pri­znavanja.

Stoga, ako treba da obeležim ono najbitnije što je analitička psihologija mogla da doprinese na�em pogledu na svet, onda je to saznanje da postoje ne­svesni sadržaji koji ističu neporecive zahteve ili zrače uticaje sa kojima se svest nolens volens mora uhvatiti ukoštac.

Moje dosadašnje izlaganje moglo bi se smatrati nezadovolj avajućim kada bih ono nešto, koje sam označio kao autonomni sadržaj nesvesnog, ostavio u ovom neodređenom obliku bet pokušaja da opišem ono do čega je, o ovim sadržajima, empirijskim pu­tem doprla naša psihologija.

64

Da je, kako pretpostavlja psihoanaliza, time dat definitivan i zadovoljavajući odgovor, da je npr. prvobitna, infantilna zavisnost od majke uzrok če­žnje, sa ovim saznanjem moralo bi i da naiđe razre­šenje. Postoje ovakve infantilne zavisnosti, koje stvarno nestaju kada se podrobno sagledaju. Medu­tim, ova činjenica ne treba da zavede ka uverenju da je u svim slučajevima tako. U svim slučajevima nešto zaostaje, ponekad na izgled tako malo da je slučaj praktički završen, ponekad, međutim, tako mnogo da ni pacijent ni lekar nisu zadovoljni sa re­zultatom, često čak tako mnogo da se ima utisak kao da se uopšte ništa nije ni desilo. Osim toga tretirao sam veliki broj pacijenata koji su bili svesni svog prvobitnog kompleksa do u najsitnije pojedinosti, a da im ovaj uvid ništa bitnije nije pomogao.

Uzročno objašnjenje može naučno biti relativno zadovoljavajuće, ali ono ipak u sebi ima nešto psiho­loški nezadovoljavajuće, ukoliko čovek sa ovim obja­šnjenjem još ne zna i isto tako ne vidi šta da čini sa osnovnom nagonskom energijom. Ako znam da epi­demija tifusa potiče od inficirane pijaće vode, time još nije otklonjeno zagađivanje izvora. Stoga je zado­voljavajući odgovor dat tek onda kada se zna šta je ono nešto, koje je održalo infantilnu zavisnost do u odraslo doba i na šta cilja ovo nešto.

Kada bi se čovekov duh rađao kao potpuna ta­bula rasa, ne bi bilo ništa od ovih problema, pošto tada u duhu ne bi bilo ničega što ovaj nije stekao ili što nije u njega presađeno. Ali u individualnoj čove­kovoj duši ima mnogih stvari koje ovaj nikada nije stekao, pošto se čovekov duh ne rađa kao tabula rasa, isto tako kao što svaki čovek nema sasvim nov i je­dinstven mozak. Coveku je mozak urođen, što je re­zultat razvitka - beskrajno dugog niza predaka. Ovaj mozak se stvara u svakom embriju u svoj svo­joj izdiferenciranoj potpunosti, i kada započne sa funkcionisanjem, nepogrešivo daje rezultate koji su već bezbroj puta pre toga produ kovani u nizu pre­daka. Cela anatomija čoveka je nasleđen sistem, identičan sa ancestrainom konstitucijom, koji će ne-

5 Jung, Odabrana dela, III 65

pogreslvo funkcionisati na isti nacm kao pre. Usled toga je mogućnost da se produkuje nešto novo, su­štinski različito od ranijeg, neznatno mala. Dakle, svi oni faktori koji su bili bitni našim bližim i daljim precima, biće i nama bitni, pošto ovi odgovaraju na­sleđenom organskom sistemu. Oni su čak neophod­nosti koje se manifestuju kao potrebe.

Moj čitalac ne mora da se plaši da ću govoriti o nasleđenim predstavama. To mi je strano. Autonom­ni sadržaji nesvesnog ili dominante nesvesnog, kako sam l nazvao, nisu nas1eđene predstave, već nasle­đene mogućnosti, čak neophodnosti da se ponovo stvaraju one predstave koje su dominante nesvesnog od davnina izražavale. Sigurno da svaka religija ove zemlje i svako vreme imaju svoj jezik, koji može beskrajno da varira. Ali od malog je značaja da li u mitologiji j unak savladava čas aždaju, čas ribu ili neko drugo čudovište; fundamentalni motiv ostaje isti i to je zajedničko dobro čovečanstva, a ne prola­zno uobličavanje različitih područja i epoha.

Tako se čovek rađa sa svojom komplikovanom duhovnom podlogom, koja ni iz daleka nije tabula rasa. I najsmelijoj mašti pomoću duhovne nasi edne mase povučene su određene granice, a i kroz veo naj­divljije fantastike svetlucaju one dominante, koje su od davnina inherentne čovekovom duhu. Izgleda nam vrlo čudnovato kada otkrijemo da duševni bolesnik razvija fantazije koje se skoro identično mogu sresti kod primitivnog čoveka. Međutim, bilo bi čudnovato kada ne bi bilo tako.

Sferu psihičke nasledne mase nazvao sam kolek­tivno nesvesno. Svi sadržaji naše svesti su stečeni in­dividualno. Kada bi se čovekova psiha sastojala je­dino i samo iz svesti, onda ne bi postojalo ničeg psihičkog što ne bi tek nastalo tokom individualnog života. U tom slučaju uzalud bismo tražili bilo kakve uslove ili uticaj e iza prostog kompleksa vezanog za roditelje. Dovođenjem u vezu sa ocem i majkom iska­zala bi se i poslednja reč, pošto su oni figure koje su najpre i isključivo uplivisale na našu svesnu psihu. U stvarnosti, međutim, sadržaji naše svesti nisu na-

66

stali samo preko dejstva individualne okoline, već su ovi uplivisani i raspoređeni pomoću psihičke nasled­ne mase, pomoću kolektivno nesvesnog. Sigurno da je upečatljiva slika individualne majke, ali je još upe­čatljivija činjenica da je ova slika stopljena sa nesve­snom spremnošću, naime sa urođenim sistemom ili slikom, koji svoje postojanje ima da zahvali stanju da se majka i dete odvajkada nalaze u simbiotskom odnosu. Tamo gde u ovom ili onom smislu nedostaje individualna majka, nastaje gubitak, tj . zahtev za is­punjenjem kolektivne slike majke. Instinkt je tako reći nezadovoljen. Iz toga če-sto nastaju neurotski po­remećaji, ili bar karakterološke svojstvenosti. Kada ne bi postoj alo kolektivno nesvesno, tada bismo na­prosto mogli sve učiniti vaspitanjem, bez štete ljudi bi mogli da se obogaije do psihičke mašine ili da sc odgajaju do zamišljenog ideala. Ali svim ovim nasto­janjima povučene su uske granice, koje zahtevaju ispunjenje skoro nesavladljivih zahteva.

Kada bi na primeru pacijenta sa neurozom želu­ca trebalo tačno da označim šta je ono nešto u nesve­snom, koje s onu stranu ličnog kompleksa majke po­država kako neodređenu tako i mučnu čežnju, onda odgovor glasi : to je kolektivna slika majke, ne ove lične majke, već naprosto majke.

Ali zašto, sigurno će se postaviti pitanje, ova kolektivna slika izaziva ovakvu čežnju? Odgovoriti na ovo pitanje nije sasvim lako. Kada bismo mogli neposredno da predstavimo šta je kolektivna slika, koju sam tehnički označio i kao arhetip, tada bi bilo jednostavno razumeti njeno dejstvo.

Da bih ovo objasnio, razviću sledeću misao: veza f!1ajka-dete je svakako najdublja i najupečatljivija od svih koje poznajemo; dete je tokom čitavog vre­menskog perioda tako reći deo majčinog tela! Kasni­je je godinama deo psihičke atmosfere majke i na taj način je sve prvobitno u detetu tako reći nerazdvo­jivo stopljeno sa slikom majke. Ovo nije tačno samo za pojedinačne slučajeve, već se potvrđuje i istorijski. To je apsolutni doživljaj niza predaka, naprosto or­ganska istina, kao međusobna veza polova. Naravno.

5' 67

tako se i u arhetipu, u kolektivno nasleđenoj slici majke, nalazi onaj izvanredni intenzitet veze, koji pre svega instinktivno navodi dete da se grčevito vezuje za majku. Sa godinama prirodno da čovek prerasta majku, ali ne isto tako prirodni arhetip, pod pretpostavkom da se on više ne nalazi u stadijumu skoro životinjskog primitivizma, već da je dostigao izvesnu svesnost a time i izvesni stupanj kulture. Ako je samo instinktivan, njegov život protiče bez samovolje, koja uvek pretpostavlja svest. On protiče prema nesvesni m zakonima, i nigde ne nastaje od­stupanje od arhetipa. Ali ako bar donekle postoji de­lotvorna svest, onda se svesni sadržaj uvek precenju­je u korist nesvesnog, odakle proističe iluzija da se prilikom razdvajanja od majke ne dešava ništa drugo do da je neko prestao da bude dete te individualne žene. Svest poznaje samo individualno stečene sadr­žaje, i zbog toga poznaje samo individualnu majku i ne zna ništa o tome da je ova istovremeno nosilac i reprezentant arhetipa, da je tako reći »večita« majka. Odvajanje od majke je, međutim, zadovoljavajuće samo onda, kada je obuhvaćen i arhetip. Isto, narav­no, važi i za odvajanje od oca.

Nastajanje svesti a time i relativne slobode vo­lje uslovljava mogućnost odstupanja od arhetipa a time i od instinkta. Ako dođe do odstupanja, onda do­lazi do disocijacije između svesti i nesvesnog, a time i do opažljive, obično vrlo neprijatne aktivnosti ne­svesnog, i to u obliku unutrašnje, nesvesne vezanosti, koja se ispoljava simptomatski, to jest indirektno. Tada nastaju situacije u kojima izgleda kao da čovek još uvek nije slobodan od majke.

Primitivni duh ove dileme doduše nije shvatio ali ih je stoga tim j asnije osetio, pa je stoga-uključio vrlo važne rituale između detinjstva i odraslog doba, rituali zrelosti za ženidbu i udadbu i osveštavanje muškaraca, čija je, sasvim nedvosmisleno, svrha da magijski prouzrokuju odvajanje od roditelja. Ove pripreme bile bi sasvim izlišne, kada se veza sa rodi­teljima ne bi osećala isto tako magijski. Ali magijsko je sve gde su upleteni nesvesni uticaji . Ovi rituali ne

68

smeraju samo odvajanje od roditelja, već i prevođe­nje u odraslo stanje. Tome se pridružuje potreba da ne srne preostati nijedna čežnja za detinjstvom, to j est da se prekriju zahtevi ozleđenog arhetipa. Ovo se dešava na taj način što se intimnoj povezanosti sa roditeljima suprotstavlja druga veza, naime ona sa klanom ili plemenom. U ovu svrhu služe različita te­lesna obeležja, kao obrezivanja i ožiljci, kao i mistič­ne pouke koje mladi čovek stiče prilikom posvećen ja. Rituali posvećivanja su često izrazito surovi.

Ovo je način za koji, iz njemu nepoznatih razlo­ga, primitivni čovek smatra da je neophodan da udo­volji zahtevima arhetipa. Jednostavno odvajanje od roditelja nije mu dovoljno, već mu je potrebna dra­stična ceremonija koja izgleda kao žrtva onoj sili koja bi mogla da zadrži mladog čoveka. Iz ovoga se bez daljnjega može prepoznati snaga arhetipa: on prisiljava primitivnog čoveka da postupa protiv pri­rode, da joj ne bi potpao. To je, zapravo, početak svih kultura, neizbežna posledica svesnosti sa njenim mo­gućnostima da odstupi od nesvesnih zakona.

Našem svetu su odavno postale strane ove stvari. ali time priroda u nama nije ništa izgubila u svojoj snazi. Naučili smo samo da je potcenjujemo. Među­tim, u nedoumici smo kada se suočimo sa pitanjem. kako treba da se ponašamo u susretu sa dejstvom nesvesnih sadržaja. Za nas više ne vrede primitivni rituali. To bi bio veš tački . i nadasve neuspešan korak unazad. Za to smo već isuviše kritični i psihološki odmakli. Ako bi mi se postavilo ovo pitanje, ja bih bio u nedoumici. Mogao bih reći samo toliko da već godinama kod velikog broja mojih pacijenata po­smatram na koje će puteve instinktivno zakoračiti da bi udovoljili zahtevima nesvesnih sadržaja. Naravno da bismo daleko prevazišli okvire jednog predavanja izveštaj em o ovakvim posmatranjima. U vezi sa ovim uputio bih na stručnu literaturu, gde je podrobno ra­zrađeno ovo pitanje.

Ako mi je uspelo da u današnjem predavanju orenesem saznanje da su u našoj sopstvenoj nesve­S11< .' :.!ši aktivne one snage koje je čovek odvajkada

69

u prostoru projektovao kao bogove i tu ih počastvo­vao žrtvama, onda sam potpuno zadovoljan. Sa ovim saznanjem možemo uspeti da dokažemo da svi ovi raznoliki religijski obredi i ubeđenja, koji su odvaj­kada imali tako veliku ulogu u ljudskoj istoriji, ne potiču od voljnih pronalazaka i mišljenja pojedinaca, već da mnogo pre za svoje poreklo ima da zahvale postojanju uticajnih nesvesnih sila, koje čovek ne sme da zapusti bez poremećaja duševne ravnoteže. Ono što sam pomenuo u vezi primera kompleksa maj­ke, naravno da je samo jedan od mnogih slučajeva. Arhetip majke je jedan jedini slučaj kome se lako može dodati niz drugih arhetipova. Ovo mnoštvo ne­svesni h dominanti objašnjava raznolikost religijskih predstava.

Svi ovi faktori su još uvek aktivni u našoj duši, samo su prevaziđeni njihovi izrazi i njihova procena, ali ne i njihovo stvarno postojanje i dejstvo. Cinje­nica da ih sada možemo razumeti kao psihičke veli­čine, je nova formulacija, nov izraz koji će možda omogućiti da se otkriju novi putevi, na kojima se mogu uspostaviti nove vez sa njima. Ovu moguć­nost smatram vrlo značajnom, pošto kolektivno ne­svesno ni u kom slučaju nije neka vrsta opskurnog ugla, već svemoćna naslaga iskustva predaka od pre bezbroj miliona godina, eho preistorijskih svetskih zbivanja, kome je svako stoleće dodavalo nemerijivo mali iznos varijacija i diferencijacija. Pošto je kolek­tivno nesvesno u krajnjoj liniji naslaga svetskih zbi­vanja koja se izražava u strukturi mozga i simpati­kusa, onda ono u svojoj celovitosti znači neku vrstu bezvremene, u neku ruku v čite slike sveta koja je suprotstavljena našoj trenutnoj svesnoj slici sveta. To znači, izraženo drugačije, ništa manje do drugi svet, ogledalo sveta, ako se tako hoće. Ali za razliku od slike u ogledalu, nesvesna slika ima njoj svojstve­nu energiju, nezavisnu od svesti, zahvaljuj ući kojo] može razviti snažna dejstva na psihu, dejstva koja se ne šire na površini sveta, već utoliko jače utiču na nas iznutra, iz mračnih dubina, nevidljiva za svakog onog ko nije podvrgao dovoljnoj kritici trenutnu sli-

70

ku sveta i na taj način i samom sebi ostao skriven. Da svet ima ne samo jedno spolja već i jedno unutra, koje ne samo da spolja nije vidljivo, već u bezvreme­noj prisutnosti nadmoćno deluje na nas iz najdublje i na izgled najsubjektivnije pozadine duše, smatram saznanjem koje nezavisno od činjenice da je ono sta­ra mudrost, u ovom obliku zaslužuje da se smatra no­vim faktorom koji formira pogled na svet.

Analitička psihologija nije pogled na svet, već nauka, i kao takva liferuje građu ili oruđa, čime čo­vek može izgraditi, razoriti ili poboljšati svoj pogled na svet. Danas ima veliki broj onih koji u analitičko] psihologiji vide pogled na svet. Zeleo bih da je to, jer onda bih bio oslobođen napora istraživanja i sumnji a izvan toga mogao bih j asno i jednostavno da poka­žem koji put vodi u raj . Na žalost, dotle još nismo došli. Ja eksperimentišem samo u okviru pogleda na svet, pokušavajući da razjasnim sebi koji je značaj i opseg novih zbivanja. A ovo eksperimentisanje je u izvesnom smislu put, pošto je, najzad, i naše sOJ(stve­no o�to ' anje eksperimenat prirode, pokusaj sa Jea­nom novom ombinacijom.

N au ka nije nikada pogled na svet, već samo oru­đe za tak� nešto. Da li će neko prihvatiti ovo oruđe ili ne, to pitanje zavisi od protupitanja, koje dotič­nom već služi kao pogled na svet. Jer niko nije bez pogleda na svet. U krajnjem slučaju on ima bar taj pogled na svet, koji mu je nametnulo vaspitanje i okolina. Ako mu taj pogled na svet, na primer, kaže da je » najveća sreća dece ovog sveta biti ličnost", onda će on bez ustezanja dobrovoljno prihvatiti na­uku i njene rezultate, da bi time kao oruđem izgra­dio pogled na svet a samim tim i samog sebe. Ali ako mu njegovo hereditarno shvatanje govori da nauka nije oruđe, već sama po sebi cilj i svrha, onda će on slediti parolu, koja se od pre oko sto pedeset godina sve više i više ispoljava kao punovažna, praktički presudna. Pojedinci su se, doduše, očajnički ovome opirali, pošto se njihova ideja o savršenstvu i smislu uzdizala iz usavda anja čovekove ličnosti a ne iz diferenCIran]a tehničkih'šreds ava, oJe neminovno

7 1

vodi u krajnje jednostranu diferencijaciju jednog nagona, na primer, nagona za saznanjem. Ako je nauka svrha samoj sebi, onda čovek ima svoj raison d'etre samo kao intelekt. Ako je umetnost svrha sa­moj sebi, onda kreativna sposobnost znači jedinu čo­vekovu vrednost, a intelekt dopada u sobu za staTež. Ako je sticanje novca svrha samom sebi, onda nauka i umetnost mirno mogu da spakuju svoje prnje. Niku ne može osporiti da je moderna svest skoro bezna­dežno razbijena u ove svrhe po sebi. N a taj način sc ljudi odgajaju samo kao pojedinačni kvaliteti, tako da i sami postaju oruđa.

Tokom poslednjih sto pedeset godina doživel i smo mnogobrojne poglede na svet - dokaz d a je po­gled na svet . diskreditovan, jer što je bolest teže le­čiti, tim više za nju ima lekova, a što više ima sred­stava, tim je svako pojedinačno ozloglašenije. Izgleda kao da je fenomen »pogled na svet« kao zastareo po­stao neupotrebljiv.

Teško se može predstaviti da je ovaj razvitak čist slučaj, žalosna i besmislena nastranost, pošto nešto po sebi pogodno i valjano obično ne iščezava sa vidika tako žalostivo i podozrivo. Taj pogled mora da je imao u sebi nešto nekorisno i loše. Stoga mora­mo postaviti pitanje: u čemu je greška pogleda na svet uopšte?

Izgleda mi kao da se fatalna greška dosadašnjeg pogleda na svet sastoji u tome što ovaj polaže pravu da je objektivno punovažna istina, u kraj njoj liniji čak neka vrsta naučne očevidnosti, što onda dovodi do nepodnošljivih posledica da, na primer, isti dragi Bog mora da pomogne Nemcima, Francuzima, Engle­zima, Turcima i mnogobošcima, i najzad svima protiv svih. Moderna svest u svom daljem shvatanju svet­skih zbivanja sa grozom je odbacila ovakvu mon ­struoznost, da bi potom pokušala pre svega sa filo­zofskim surogatima. Ali se ispostavilo da su i ova polagala pravo na punovažnu istinu. To ih je diskre­ditovalo tako da smo konačno dospeli do izdiferenci­ranih rascepa sa njihovim ništa manje nego prepo­ručljivim posledicama.

72

Osnovna greška svakog pogleda -na svet je nje­gova čudnovata sklonost da važi za istinu samih stva­ri, dok je on u stvarnosti samo ime koje dajemo stva­rima. Da li ćemo se u nauci svađati oko toga da li ime planete Neptun odgovara suštini ovog nebeskog tela i da je samim tim jedino » pravo« ime? Nipošto - i to je razlog zašto se nauka nalazi na višem stup­nju, pošto ona poznaje samo radne hipoteze. Samo primitivan duh veruje u » prava imena«. U bajci se patuljak Rumpelštilhen razbija u komade kada se po­zove pravim imenom. Poglavica krije svoje pravo ime i za svakodnevnu upotrebu dodaje prosto ime, da ga niko ne bi omađijao pomoću poznavanja njego­vog pravog imena. Egipatskim faraonima u reči I slici davana su u grobnici prava imena bogova da bi mogao da ih savlada pomoću poznavanja pravog ime­na. Posedovanje pravog imena Boga kabalisti (po­znavaocu predanja, tajanstvenog tumačenja Starog zaveta) znači apsolutnu magijsku moć. Ukratko: za primitivni duh pomoću imena postavljena je sama S ar. » Ono što kaže, biće«, glasi stara izreka Ptaha.

Pogled na svet pati od ovog dela nesvesne pri­mitivnosti. Kao što je astronomiji nepoznato da su stanovnici Marsa ovdašnjima uložili reklamaciju zbog pogrešnog nazivanja njihove planete, isto tako možemo mirno pretpostaviti da je svetu strahovito svejedno što mislimo o njemu. Ali zbog toga ne tre­ba da prestanemo da mislimo o njemu. Mi to i ne či­nimo, već nauka živi dalje kao ćerka i naslednica starih, propalih pogleda na svet. Covek je onaj ko je osiromašio pri ovom preokretu. U pogledu na svet starog stila on je svoj duh naivno unosio u stvari, svoj lik je smatrao licem sveta, sebe video kao sliku i priliku Boga, čiju divotu nije bilo isuviše teško platiti kaznama pakla. U nauci, međutim, čovek ne misli na sebe, već samo na svet, na objekat .- on se odvojio i svoju ličnost žrtvovao objektivnom duhu. Zbog toga je naučni duh etički viši od pogleda na svet starog stila.

Ali mi počinjemo da osećamo posledice ovog propadanja čovekove ličnosti. Svuda se postavlja pi-

7· , . ,

tanje pogleda na svet, pitanje smisla života i sveta. U naše vreme su brojni i pokušaji vraćanja na po­glede na svet starog stila, naime na teozofiju, odno­sno za izgovor lakše - antropozofiju. Mi imamo po­trebu za pogledom na svet, u svakom slučaju ima ga mlađa generacija. Ako ne želimo da se razvijamo unazad, onda novi pogled na svet mora da svako su­jeverje svede na njegovu objektivnu važnost, on mora da prihvati da je samo slika koju mi bojimo i crtamo za ljubav naše duše, a ne magijsko ime kojim postaVljamo objektivne stvari. Po led na svet nema­mo za svet, već za nas.. Naime, a � n stvorimo sli.­ku sveta ao celine. onda nećemo v'deti ni nas, po­što smo mi ipak verni odraz upravo tog sveta. A samo u ogledalu naše slike sveta možemo se potpu­no sagledati. Mi se pojavljujemo samo u slici koju smo mi stvorili. Samo u našem stvaralačkom delu potpuno izlazimo na svetlo dana i upoznajemo same

ebe kao celinu. Nikada svetu ne stavljamo lice dru­gačije od našeg sopstvenog, i upravo zbog toga mo­ramo to da činimo da bismo našli sami sebe. Covek se nalazi jznad samo vrhe nauke i umetnoliti. čru . je tvorac svo 'ih oruđa Nigde ne stojimo bliže naj­vecoj tajni porekla svega nego u spoznaji sopstvenog bivstva, koje stalno uobražavamo da poznajemo. Ali dubine svemira su nam poznatije od naših sopstvenih dubina, gde možemo skoro neposredno da osi ušne mo stvaralačko postojanje i postajanje a da ih uopšte ne shvatimo.

U ovom smislu analitička psihologija nam daje nove mogućnosti svojim upućivanjem na postojanje maštanih slika, koje izrastaju iz tamne psihičke po­zadine i tako nas obaveštavaju o zbivanjima u nesve­snom. Sadržaji kolektivno nesvesnog su rezultat psi­hičkog funkcionisanja niza predaka, dakle u svojoj celovitosti prirodna slika sveta, stopljena i sažeta iz iskustva miliona godina. Ove slike su mitske i stoga simbolične, pošto izražavaju sklad doživljavajućeg subjekta sa doživljenim obJektom. Samo po sebi je razumljivo da su sva mitologija i sva otkrovenja proistekli iz ovog iskustvenog izvora i zbog toga će i

74

sve buduće ideje o svetu i ljudima poteći iz njega. Svakako bi bilo pogrešno pretpostaviti da se ove ma­štane slike nesvesnog mogu neposredno upotrebiti, tako reći kao otkrovenje. One su samo sirovina ko­joj je, da bi dobila smisao, potrebno da se prevede na jezik odgovarajućeg doba. Ako uspe ovo prevođe­nje, onda je naš saznajni svet pomoću simbola jednog pogleda na svet ponovo spojen sa praiskustvom čo­večanstva; istorijski, opšti čovek u nama pruža ruku upravo nastalom individualnom čoveku, doživljaj koji je blizak onome doživljaju primitivnog čoveka, koji se u ritualnom obedu mitski spaja sa totemom predaka.

U ovom smislu analitička psihologija je reakcija na pret ranu racionalizaciju svesti, koja se, u težnji da stvori usmerene procese, izoluje protiv prirode i tako čoveku otima njegovu prirodnu istoriju i pr ­nosi ga u racionalno ograničenu sadašnjost, koja pre­kriva kratak vremenski period između rođenja i smr­ti. Ovo ograničenje rada osećanje slučajnosti i be­smislenosti i ovo osećanje je ono što nas sprečava da život proživljavamo sa onom značajnošću, koja za­hteva da se potpuno iscrpi. Zivot postaje površan i više čoveka ne predstavlja potpuno. Na taj način mnoštvo ovog neproživljenog života potpada nesve­snom. Zivi se kao kad se hoda u tesnim cipelama. Kvahtet ve nos l, OJl Je tako karakterističan za život primitivnog čoveka, potpuno nedostaje našem Ž1VotU. Opkoljeni našim racionalnim zidinama mi smo izolovani od večnosti prirode. Analitička psiho­logija se trudi da probije zidove, ponovo iskopavaju­Cl maštane slike nesvesnog, koje je nekada zaturio racIOnalni um. Ove slike se nalaze s one strane zido­va, one pripadaju prirodi u nama, koja duboko zatr­pana leži na izgled iza nas a protiv koje smo se ušau­čili iza zidova razuma. Iz toga je nastao konflikt sa prIrodom, koji analitička psihologija nastoji da otklo­ni, i to ne sa Rusoovim »natrag prirodi« , već što, za­državajući srećno dostignuti moderni stupanj razu­ma, obogaĆUje našu svest sa poznavanjem prirod­nog duha.

75

Ko je uspeo ovo da sagleda, opisuje utisak kao silan. Ali taj se neće moći dugo da raduje ovom uti­sku, jer se odmah postavlja pitanje, kako se može asimilovati ovo novo stečeno. N aime, pokazalo se da je nespojivo ono s ove strane i ono s one strane zida. Ovde se pojavljuje problem prevoda na savremeni jezik ili možda problem novog jezika uopšte, a time je već postavljeno pitanje pogleda na svet, naime onog pogleda na svet, koji treba da nam pomogne da sa našim istorijskim čovekom nađemo takav sklad čiji duboki akordi neće biti zagušeni prodirnim to­novima racionalne svesti ili, obrnuto, da neprocenji­va svetlost individualnog duha ne utrne u beskraj­noj tami prirodne duše. Jedva da smo dospeli do ovog pitanja a već moramo da napustimo područje nauke, pošto nam je sada potrebna stvaralačka odlu­ka da naš život poverimo ovoj ili onoj hipotezi ; dru­gim rečima ovde počinje etički problem, bez koga se ne može zamisliti pogled na svet.

Dakle, zaključkom da analitička psihologija do­duše nije pogled na svet, ali da je dala značajan do­prinos u formiranju takvog pogleda, smatram da sam ovo na zadovoljavajući način razložio u pret­hodno rečenom.

IV

STVARNOST I NADSTVARNOST

STV ARNOST I N ADSTV ARNOST

o nadstvarnosti ne znam ništa. Stvarnost sadrži sve ono što čovek može znati, pošto je stvarno ono što deluje. Ako ne deluje, tada se ništa ne primećuje i ta a se o tome ne može ništa ni znati. Stoga sam u stanju da nešto kažem samo o stvarnim stvarima, međutim, ništa o nadstvarnim ili nestvarnim ili pod­stvarnim. Izgleda kao da je nekome palo na pamet da nekako ograniči pojam stvarnosti, tako da atribut »stvaran« pripadne samo određenom isečku stvarno­sti. Način mišljenja takozvanog zdravog ljudskog ra­zuma i uobičajenog govora zasniva ovo ograničenje na takozvanoj materijalnoj ili konkretnoj stvarno­sti čulima osetnih predmeta prema poznatoj izreci : Nihil est in inteHectu quod non antea fuerit in sensu, a ovo bez štete po činjenicu da u razumu postoji mnoštvo onoga što ne potiče iz čulnih utisaka. U ovom smislu »stvarno« je sve ono što direktno ili indirektno potiče ili bar izgleda da potiče iz sveta primljenog čulima.

Ovo ograničenje slike sveta odgovara jednostra­nosti zapadnog čoveka, kojom se netačno opterećuje grčki duh. Ograničavanje na materijalnu stvarnost iseca iz celine sveta doduše nemerljivo veliki, ali ipak tek komad i time stvara tamno područje, koje se mora nazvati nestvarno ili nadstvarno. Istočna slika sveta ne poznaje ove ograničene okvire, zbog čega joj nije ni potrebna filozofska nadstvarnost. Naša

( 1 ) Objavljeno u : Quersc/mitt, X I I ( 1933).

79

svojevoljno isečena stvarnost je stalno ugrožena od »nadčulnog«, » natprirodnog«, »nadčovečnog« i slično. Istočna stvarnost uključuje sve ovo. Zona smetnji kod nas počinje već sa pojmom psihičkog. U našoj »stvarnosti« psihičko ne može biti ništa drugo do dejstvo iz treće ruke, prvobitno stvoreno iz fizičkih uzroka, » sekret mozga« ili šta drugo u zavisnosti od ukusa. Pri tome se veruje da je ovaj privesak mate­rijalnog sveta kadar da prevaziđe samog sebe i da spozna ne samo tajne fizičkog sveta, već i samoga sebe u obliku » duha«, i to sve ovo a da mu ne pri­pada nijedna druga do indirektna stvarnost.

Da li je misao »stvarna«? Da, samo utoliko ako se - prema ovom načinu mišljenja - odnosi na re­alnost osetnu za čula. Ako to nije slučaj , onda je ona » nerealna« , » nestvarna«, » fantastična«, i time se od­bacuje kao nepostojeća. To se dešava praktički ne­prestano, iako je to filozofska čudovišnost. Misao je bila i jeste, iako se ne odnosi na opipljivu stvarnost, ona čaK dejstvuje inače je niko ne bi znao. Pošto rečca » je« u našem načinu mišljenja nagoveštava ma­terijalno bivstvo, » nerealna« misao mora se zadovo­ljiti sa mračnim postojanjem u nadstvarnosti, koja praktički znači isto što i nestvarnost. A ipak misao je za sobom ostavila neporecivi trag svoje stvarno­sti, možda je neko čak sa tim špekulisao i tako uzro­kovao bolni deficit u svom bankovnom potraživanju.

Shodno ovome našem praktičnom pojmu stvar­nosti izgleda da je potrebna revizija, tako da čak i svakodnevni čitalački materijal počinje da u svoje horizonte uvlači raznorazne »nad-« . Sa ovim se sla­žem jer stvarno nešto nije u redu sa našom slikom sveta. Naime, teorijski isuviše malo a praktički tako reći nikada ne mislimo na to da se svest uopšte ne nalazi ni u kakvoj direktnoj vezi sa bilo kakvim ma­terijalnim objektom. Mi opažamo samo slike, koje posredno primamo preko komplikovanog nervnog aparata. Između nervnih završetaka čulnih organa i slike koja se pojavljuje u svesti uključen je pr,.svesni proces koji fizičku činjenicu, na prim",. , svetlosti preobražava u psihičku sliku »svetlost«. Bez ovog

80

komplikovanog i nesvesnog procesa preobražavanja svest uopšte ne može da opazi ništa materijalno.

Posledica ovog je da se neposredno doživljena stvarnost sastoji od brižljivo pripremljenih slika i da mi, prema tome, neposredno živimo samo u svetu slika. Da bismo makar samo približno utvrdili stvar­nu prirodu materijalnih stvari, potrebni su nam kom­plikovani aparati i metode fizike i hemije. Ove nau­ke su, zapravo, pomoćna sredstva koja treba da ospo­sobe čovekov duh da iza varljivog vela sveta slika sagleda nepsihičku stvarnost.

Dakle, daleko od toga da to bude materijalni svet, psihički svet je taj koji omogućuje indirektne i hipotetične zaključke o svojstvima stvarne mate­rije. Samo se psihičko sreće sa neposrednom real­nošću, i to u svim oblicima psihičkog, štaviše i » ne­realnim« predstavama i mislima, koji se ne odnose ni na kakvo »spolja« . Ako ovakve sadržaje nazovemo uobraženje ili sumanutost, time nismo ništa oduzeli od njihovog dejstva, pošto nema » realne« misli koju ne bi mogla u datom slučaju » nerealna« misao da odgurne u stranu, pri čemu ova druga pokazuje znat­no veću snagu i dejstvo nego prva. Veća od svih fizičkih opasnosti su gigantska dejstva sumanutih predstava, kojima naša svest o svetu hoće da ospori bilo kakvu stvarnost. Naš toliko slavljeni um i naša bezmerno precenjivana volja pokazali su se nemoćni naspram »nerealnih« misli. Svetske sile koje drže u ruci napredak i propast čovečanstva su nesvesni psi­hički faktori, a oni stvaraju i svest a time i conditiu sine qua non postojanja sveta. Nas je nadvladao svet koga je stvorila naša duša.

Na tome se može procenit i veličina greške koju čini naša zapadna svest, kada duši priznaje stvarnost jedino proisteklu iz materijalnih uzroka. Istok je sva­kako mudriji, koji nalazi da je bivstvo svih stvari zasnovano u duši. Između nepoznatog suštastva duha i materije nalazi se stvarnost duševnog, psihička realnost, jedina realnost koju možemo neposredno iskusiti.

U J ung, Odabrana deja, IlJ

ZIVOTNA PREKRETN ICA

Govoriti o problemu čovekovih doba starosti je izvan svega ambiciozan zadatak, pošto se pod tim podrazumeva ništa manje do slika celokupnog dušev­nog života od kolevke pa do groba. U okvirima jed­nog predavanja možemo udovoljiti ovakvom zadatku samo u opštim crtama; razumljivo da se ovde ne radi o opisivanj u normalne pshilogije različitih doba sta­rosti, već ćemo se pozabaviti »problemima «, teškoća­ma, sumnjama, kolebanjima, jednom rečju pitanji­ma na koja se može dati više od jednog odgovora, uz to odgovora koji nikada nisu dovoljno sigurni niti ne­sumnjivi. Zbog toga ne mali broj stvari moramo za­misliti pod znakom pitanja, pa čak i gore od toga -ponešto moramo prihvatiti za gotovo a ponekad mo­ramo čak i da špekulišemo.

Kada bi se duševni život sastojao samo od činje­nica - što je, uostalom, još uvek slučaj na primitiv­nom stupnju - tada bismo mogli da se zadovolj imo čvrstom empirijom. Ali duševni život kulturnog čo­veka pun je problema, pa čak uopšte se ne može ni zamisliti bez problema. Naša psihička zbivanja su najvećim delom razmišljanja, sumnje, eksperimenti - sve one stvari koje uopšte ne poznaje nesvesna, instinktivna duša primitivnog čoveka. Za postojanje te problematike treba da zahvalimo porastu svesti ;

[I ) Predavanje, u izvodu objavljeno u : Neue Zureher Zeitung, 14116. mart 1930. U drugom obliku pod naslovom Die Lebenswende objavljeno u: Seelenprobleme der GegenwQrt , Psychologische Abhandlungen I I I ( 1931 ).

85

problemi su dar Danajaca kulturi. Odstupanje i stavljanje sebe u suprotnost prema instinktu stvara svest. Instinkt je priroda i hoće prirodu. Nasuprot tome svest može da želi samo kulturu ili njenu ne­gaciju i bilo gde da je, na krilima Rusoove čežnje, stremi povratku prirodi, »kultiviše« prirodu. Uko­liko smo još priroda, mi smo nesvesni i živ1mo u S1-gurnosti instinkta lišenog problema. Sve ono u nama što je još priroda zazire od problema, pošto je ime ovog zadnjega sumnja, a svuda gde vlada sumnja tu su i nesigurnost i mogućnost različitih puteva. Ali gde izgledaju mogući različiti putevi, tu smo daleko od sigurnog vodstva instinkta i prepušteni plašnji. Ovde bi trebalo da naša svest čini ono što je priroda uvek činila za svoju decu, naime da odlučuJe sigur­no, nesumnjivo i jednoznačno. I tu nas op hrva va isu­više ljudska plašnja da svest, naša prometejska te­kovina, na kraju ipak ne može da učini isto kao pri­roda.

Problem nas vodi u bezočinsku i bezrnaterinsku usamljenost, u besprirodnu napuštenost, gde smo pri­silno upućeni na svest i to ni na šta drugo do na svest. Mi ne možemo ništa drugo, već moramo da na mesto prirodnog zbivanja postavimo odluku i reše­nje. Tako svaki problem znači mogućnost proširenja svesti, ali istovremeno i prinudu rastanka sa svim onim nesvesnim dečjim i prirodnim u čoveku. Ova prinuda Je toliko beskrajno važna psihička činjenica da predstavlja jedan od najbitnijih simboličkih na­stavnih predmeta hrišćanske religije. To je žrtva čisto prirodnog čoveka, nesvesnog, naturalnog živog bića, čija je tragedija započela već jedenjem j abuke u raju. Onaj biblijski greh pridolaskom u svest iz­gleda kao bekstvo. U st ari tako nam izgleda svaki problem koji nas prisiljava na veću svesno st, čime nas sve više udaljuje od raja detinjaste nesvesnosti. Svako rado skreće pogled sa problema: ako je mo­guće njih ne treba pominjati, ili bolje, čovek ospo­rava njihovo postojanje. Covek želi j ednostavan, si­guran i gladak život i zbog toga su problemi tabu. Covek želi sigurnost a ne sumnju, želi rezultate a ne

86

/'

eksperimente, ne uviđajući pri tom da sigurnosti mogu nastati samo kroz sumnje a rezultati samo kroz eksperimente. Tako se i veštačkim odricanjem pro­blema ne dolazi do uverenja, naprotiv, potrebna je dalja i viša svest da bi se dospelo do sigurnosti i j asnosti.

Ovaj duži uvod bio mi je potreban da bi se raz­jasnila suština našeg predmeta. Tamo gde se radi o problemima, instinktivno se opiremo da prođemo kroz mračnosti i nejasnosti. Mi želimo samo da ču­jemo o jednoznačnim rezultatima, a pri tom potpuno zaboravljamo da ovi rezultati mogu uopšte da posto­je samo onda kada smo prošli kroz tamu. Ali da bi­smo mogli da prodremo kroz tamu, moramo da anga­žujemo sve one mogućnosti rasvetljavanja kojima raspolaže naša svest; kao što sam već rekao, mora­mo čak i špekulisati. J er pri tretiranju psihičke pro­blematike stalno se saplićemo o principijelna pitanja, koja su najrazličitij i fakulteti uzeli u zakup kao sop­stveni domen. Teologe uznemiravamo ili ljutimo ni­šta manje od filozofa, medicinare ništa manje od va­spitača, mi čak tapkamo i po radnom području bio­loga i istoričara. Ova ekstravagantnost ne potiče iz naše radoznalosti, već iz stanja što je čovekova duša svojstvena mešavina faktora, koji su istovremeno predmet proširenih nauka. Jer, čovek je svoje nauke stvorio iz sebe i svojih posebnih svojstava. One su simptomi njegove duše.

Stoga, ako postavimo neminovno pitanje: zašto čovek, u prilično očitoj suprotnosti prema životinj­skom svetu, uopšte ima probleme? tada dospevamo u nerazmrsivo misaono klupko, koje su stvorile mnoge hiljade britkih mozgova tokom milenijuma. Na ovom umetničkom delu neću da započinjem Sizifov posao, već ću se samo potruditi da jednostavno iznesem ono što bi, po mome mišljenju, moglo da posluži kao do­prinos odgovoru na ovo principijelno pitanje.

Problema nema bez svesti. Stoga pitanje mora­mo postaviti drugačije, naime: kako to da čovek uopšte ima svest? J a ne znam kako je došlo do toga, jer nisam bio prisutan kada su prvi ljudi postali sve-

87

sni. Ali, formiranje svesti i danas još možemo posma­trati kod male dece. Naime, možemo videti sledeće : kada je dete prepoznato nekoga ili nešto, tada osc­ćamo da dete ima svest. Zbog toga je i drvo pozna ­vanja u raju rađalo tako fatalne plodove.

Ali šta je prepoznavanje? Mi govorimo o spo­znaji kada nam je uspelo da npr. nov opažaj uklo­pimo u već postojeći spoj , i to tako što u svesti ne­mamo samo opažanje već istovremeno i komade već postojećih sadržaja. Spoznavanje počiva, dakle, nd zamišljenim spojevima psihičkih sadržaja. Sadržaj lišen povezanosti ne možemo prepoznati, a njega ne možemo ni biti svesni, ukoliko se naša svest još na­lazi na tom dubokom, početnom stupnju. Prvi oblik svesti, koji je pristupačan našem posmatranju i sa­znanju, izgleda da je samo spoj dva ili više psihičkih sadržaja. Stoga je na ovom stupnj u svest još uvek sasvim vezana za predstavu nekoliko nizova spojeva. i zbog toga je samo sporadična i kasnije se ne može privesti u sećanje. I stvarno za prve godine života ne postoji kontinuirano sećanje. Iz ovog perioda najviše što postoji su ostrva svesti, kao pojedinačna svetla ili osvetljeni predmeti u mrkloj noći. Ova ostrva se­ćanja, međutim, nisu oni najraniji, zamišljani spoje­vi sadržaja, već ona sadrže nov, vrlo važan niz sa­držaja, naime onih koji predstavljaju sami subjekt. takozvano Ja. Takođe i ovaj niz je najpre samo pre­dočen, kao prvobitni nizovi sadržaja, zbog čega dete ispravno u početku govori o sebi u trećem licu. Tek kasnije kada je Ja-niz ili takozvani Ja kompleks, ve­rovatno putem uvežbavanja, zadobio sopstvenu ener­giju, nastaje osećanje Ja bivstva ili osećanje subjek­ta. To bi mogao biti trenutak kada dete počinje da govori o sebi u prvom licu. Na ovom stupnju izgleda da se nalazi početak kontinuiteta pamćenja. U su­štini to bi, dakle, bio kontinuitet sećanja sopstve­nog Ja.

Dečj i stupanj svesti još ne poznaje problem�. pošto još ništa ne zavisi od subjekta, već je dete još sasvim zavisno od roditelja. Situacija je takva da iz­gleda kao da dete još nije potpuno rođeno, već kao

88

da se još nosi u duševnoj atmosferi roditelja. Psihič­ko rođenje a samim tim i svesno razlikovanje od ro­ditelja normalno se odvija tek sa upadom seksualno­sti u doba puberteta. Sa ovom fiziološkom skopčana je i duhovna revolucija. Naime, preko somatskih po­java Ja je naglašeno u tolikoj meri da sebi često sa­svim nesrazmerno pribavlja važnost. Otuda l izreka » mladost-ludost« .

Do ovog doba psihologija individue je pretežno nagonska i stoga bez problema. Takođe i kada se subjektivnim nagonima suprotstavljaju spoljna ogra­ničenja, ova suzbijanja ne dovode do konflikta indi­vidue sa samom sobom. Individua se potčinjava ili izbegava sukob, potpuno jedinstvena sa samom so­bom. Ona još ne poznaje unutrašnji razdor zbog pro­blema. Ovo stanje može naići tek kada spoljna ogra­ničenja postanu i unutrašnja, kada se jedan nagon buni protiv drugog. Psihološki izraženo to bi značilu sledeće: problernsko stanje, unutrašnji razdor javlja se onda, kada pored J a-niza nastane i drugi niz sa­držaja sličnog intenziteta. Ovaj drugi niz je, zbog svoje energetske vrednosti, od istog funkcionalnog značenja kao Ja-kompleks, tako reći drugačije, dru­go Ja, koje u datom slučaju čak može prvom Ja odu­zeti vođstvo. Iz toga proističe sukob sa samim sobom. problernsko stanje.

Bacimo kratak pogled na upravo rečeno: prvi oblik svesti, čisto prepoznavanje, je anarhično ili haotično stanje. Drugi stupanj, naime stupanj for­miranja Ja-kompleksa, je monarhistička ili moni­stička faza. Treći stupanj opet donosi napredak u for­miranju svesti, naime svest dvojstva, dua1ističko stanje.

Ovde smo zapravo dospeli do naše teme, naime problematike doba starosti. Najpre ćemo se zadržati na mladalačkom dobu. Ovaj stupanj obuhvata period od godina neposredno posle puberteta do otprilike polovine životnog veka, koja se nalazi negde između 35. i 40. godine.

Sigurno bi mi neko želeo da postavi pitanje za ­što počinjem sa drugim $tupnjom čovekovog života.

89

kao da dečji stupanj nema problema? Dete je pod normalnim uslovima bez problema, ali sa svojom komplikovanom psiho m svakako da roditeljima, va­spitačima i lekarima predstavlja prvorazredni pro­blem. «ek odrastao čovek može sumnjati u siJ-mog sebe i stoga biti nejedinstven sa samim sobom.

Izvori problema ovog doba starosti su svima nama dobro poznati. Za većmu ljudi to su životni zahtevi, koji često naprečac prekidaju dečje snove. Ako je individua dovolJno pripremljena, prelazak u profesionalni život može proći glatko. Ali ako po­stoje iluzije koje su u kontrastu sa stvarnošću, tada nastaju problemi. Niko ne stupa u život bez pret­postavki. Ove pretpostavke su obično pogrešne, one ne odgovaraju spoljnim uslovima sa kojima se čovek sreće. Cesto se radi o isuviše velikim očekivanjima, ili o potcenjivanju spoljnih teškoća, ili o neopravda­nom optimizmu, ili o negativizmu. Mogao bi se sa­staviti dugi spisak svih onih pogrešnih pretpostavki koje izazivaju prve svesne probleme.

Ali nije uvek sukob subjektivnih pretpostavki sa spoljnim datostima ono što stvara probleme, već možda isto tako često unutrašnje psihičke teškoće; one postoje i onda kada se spolja sve odvija glatko. Izvanredno često to je poremećaj psihičke ravnote­že uzroko an seksualnim nagonom, a možda isto to­liko često osećanje niže vrednosti, koje može dovesti do nepodnošljive osetljivosti. Ovi unutrašnji kon­flikti mogu postojati i kada je spoljnje prilagođava­nje postignuto na izgled bezbrižno; izgleda čak da su oni mladi ljudi, koji moraju da se teško bore za opstanak, pošteđeni unutrašnjih problema, dok oni kod kojih je prilagođavanje iz bilo kojih razloga pro­teklo lako, razvijaju seksualne probleme ili konflikte manje vrednosti.

Problemske prirode su često neuro tske, ali bila bi teška greška problematiku mešati sa neurozom, pošto je odlučujuća razlika između njih dveju ta što je neurotičar bolestan pošto nije svestan svojih pro­blema, dok čovek ophrvan problemima pati od svo­·ih svesnih problema, a da nije bolestan.

90

Ako se pokuša da se iz skoro neiscrpne raznoli­kostI individualnih problema mladalačkog doba iz­vuče zajedničko i esencijalno, onda se sudaramo a određenom karakteristikom koja izgleda da je pri­sutna u svim problemima ovog stupnja - više ili manje jasno zadržavanje na dečjem stupnju svesti, oplranJe sudbinskim silama u nama i oko nas, koje hoće da nas upetljaju u ovaj svet. Nešto želi da osta­ne det , sasvim nesvesno ili pak svesno samo svoga J a, da odbije sve strano ili da ga bar podredi svojoj sopstvenoj volji, da ništa ne čini ili da bar sprovede svoJu moć ili svoje zadovoljstvo. Tu leži nešto od tromosti materije, to je zadržavanje u dotadašnjem stanju čija je svest manja, uža, egoističkija od svesti dualističke faze, u kOjoj je individua postavljena pred neminovnost da drugo, strano isto tako prihvati kao svoj život, da ga spozna i prihvati kao takođe-Ja.

Otpor se usmerava prema proširenju života, koje je bitna oznaka ove faze. Već dugo pre toga započelo je ovo proširenje, ta »dija tola života« , da se poslu­žim Geteovim izrazom. Već sa rođ njem, kada dete izlazl iz najuže ograničenosti u majčinom telu, zapo­činje ovo proširenje i od tada se nezadrživo nastav­lja, dostižući vrhunac u problemskom periodu, kada individua počinje da mu se opire.

Sta bi se desilo individUI kada bi se jednostavno preobrazila u strano, drugo Ja, kOJe je isto tako Ja a dosadašnje Ja Jednostavno pustila da nestane u prošlosti? Izgleda da bi to bIO sasvim utrv n put. I pak je namera religijskog vaspitanja - počev od svlačenja starog Adama do rituala ponovnog rađanja primitivnih naroda - da čoveka preobrazi u ono što dolazi, novo, puštajući staro da odumre.

Psihologija nas uči da u duši, u izvesnom smislu, nema ničega starog, nicega što bi stvarno moglo odu­mreti, čak je i Pavlu ostao jedan kolac čitav život zabijen u mesu. Onaj ko se brani od novog i regre­dira u prošlost u istom je neurotskom klopu kao onaj koji, identifikujući se sa novim, beži od pro­šlosti. J edina razlika je u tome što jedan otuđuje prošlost a drugi budućnos . Obojica principijelno čine

91

Isto - oni spasavaju svoju uskost svesti, mesto da ovu razbiju pomoću kontrasta suprotnosti i da na taj način izgrade dalji i viši stupanj svesti.

Ova konsekvenca bila bi idealna, kada bi mogla da se sprovede u ovoj fazi života. Naime, izgleda da se priroda ni najmanje ne nalazi na nekom višem stanju svesti, čak naprotiv ; i zajednica ne zna da ceni ove psihičke veštine, ona u prvoj liniji nagra­đuje dela a ne ličnost; cenjenje ličnosti obično je po­smrtno. Ove činjenice iznuđavaju određeno rešenje. naime ograničavanje na dostupno, diferenciranje od­ređenih sposobnosti, koje su suštinsko bivstvo soci­jalno sposobne individue.

Uspeh, stvaranje, korisnost itd. su ideali koj i izgleda da pokazuju put iz zbrke problema. Oni su zvezde vodilje za proširenje i učvršćenje našeg fizič­kog postojanja, za naše razrastanje u svetu, ali ne i za dalje razvijanje čovekove svesti, naime onoga što se naziva kultura. Za mladalačko doba svakako da je ovakva odluka normalna i u svakom slučaju bolja od zadržavanja u problemskom stupnju.

Problem se, dakle, rešava tako što se ono što je prošlošću dato prilagođava mogućnostima i zahtevi­ma onoga što dolazi. Covek se ograničava na dostup­no, što psihološki znači odricanje od svih drugih psi­hičkih mogućnosti. Na ovaj način jedan gubi deo dragocene prošlosti, drugi deo dragocene budućnosti. Svi se sećamo nekih prijatelja i školskih drugova, idealnih mladih ljudi koji su mnogo obećavali a koje godinama potom srećemo skučene i sasušene u ne­kom šablonu. To su takvi slučajevi.

Veliki životni problemi nikada nisu zauvek re­šeni. Ako su u jednom trenutku verovatno rešeni. onda je to uvek gubitak. Njihov smisao ' vrha izgle­da da nisu u njihovom resenju, već u tome da nepre­kidno radimo na njima. Jedino to nas čuva od za­glupljivanja 1 statičnosti. Tako je i rešenje problema mladalačkog doba, pomoću ograničenja na dostupnu, od ograničene vremenske važnosti i, u osnovi uzev, nije dugog veka. U svim prilikama je značajan pod­vig izboriti socijalnu egzistenciju i svoju prvobitnu

prirodu tako preformirati da više ili manje odgovori ovom obliku egzistencije. To je unutrašnja borba sa samim sobom i borba sa sredinom, koja se može upo­rediti sa borbom dečjeg doba za egzistenciju sopstve­nog Ja. Ta borba se za nas obično odvija u tami, ali ako sagledamo sa kojom se upornoŠĆu kasnije zadr­žavaju dečje iluzije, pretpostavke, egoističke navike itd., iz toga možemo odmeriti koji je intenzitet ra­nije bio upotrebljen u njihovom stvaranju. Tako se dešava i sa idealima, uverenjima, vodećim idejama, stavovima itd. koji nas u mladosti uvode u život, za koje se borimo, patimo i sa kojima pobeđujemo -oni srastaju sa našim bićem, mi se, na izgled, preo­bražavamo u njih i stoga ih nastavljamo ad libitum sa onom očitošću, sa kojom mladi čovek svome Ja nolens volens pribavlja važnost pred svetom ili pred samim sobom.

Sto se čovek više približava sredini života i što mu je više uspelo da se učvrsti u svom ličnom stavu i socijalnom položaju, tim mu više izgleda da je otkrio pravi tok života i prave ideale i principe po­našanja. Zbog toga se drži da su oni večito vredni a nepromenij ivi stav prema njima oglašava se vrli­nom. Pri tom se previđa vrlo bitna činjenica da po­stavljanje socijalnog cilja ide na račun totalnosti ličnosti. N a ovaj račun ide mnogo, isuviše mnogo -­život, koji je možda mogao biti i proživljen, ostaje u prostoriji za starež kao prašnjiva sećanja, ponekad ispod sivog pepela nalazi se užareno ugljevlje.

Statistika pokazuje povećanu učestalost depresi­ja muškaraca oko četrdesete godine. Kod žena neurot­ske smetnje po pravilu počinju nešto ranije. U ovoj životnoj fazi, upravo između trideset pete i četrde­sete, priprema se značajna promena čovekove duše. Svakako da u početku to nije svesna i upadljiva pro­mena, naprotiv radi se o indirektnim znacima pro­mena, koje izgleda da imaju svoj početak u nesve­snom. Ponekad je to kao sporo menjanje karaktera, drugi put se ponovo javljaju osobine koje su se izgu­bile u dečjem dobu, ili dosadašnje sklonosti i intere­sovanja počinju da blede a na njihovo mesto stupa-

93

ju druga, ili - što j e vrlo često - dotadašnja uve­renja i principi, naročito moralni, postaju sve krući i čvršći, što po.stepeno, oko pedesete, može prerasti u netrpeljivost i fanatizam - kao kada bi ovi prin­cipi bili ugroženi u svojoj egzistencij i, tako da bi upravo stoga morali da se potenciraju.

Opijenost mladosti ne razbistrava se uvek u od­raslom dobu, ponekad se i zamuti. Ove pojave naj­bolje se mogu zapaziti kod nešto jednostavnijih lju­di. Ponekad se ove javljaju ranije, nekad kasnije. Kako mi izgleda često je njihovo javljanje odgođeno činjenicom što su roditelj i dotične osobe još u živo­tu. U tim slučajevima kao da je mladalačka faza ne­pravedno produžena. Ovo sam naročito zapazio kod muškaraca gde je otac dugo živeo. Njegova smrt bi onda delovala kao naglo sazrevanje, tako reći kata­strofalno.

Poznavao sam jednog pobožnog čoveka koji je bio crkveni tutor; kod njega se posle četrdesete po­stepeno razvila nepodnošljiva moralna i religiozna netrpeljivost. Pri tom je njegova narav postajala pri­metno sve sumornija. Konačno j izgledao kao tu­robni crkveni stub. Tako je dogurao do pedeset pete godine, kada je jednom, usred noći, iznenada skočio iz postelje i rekao ženi: »8ad mi je . asno. J a sam za­pravo propalica.« Ova samospoznaja nije ostala bez praktičnih posledica. Poslednje godine svog života proživeo je burno, na šta je otišao veliki deo njego­vog imetka. Očigledno ne baš nesimpatičan čovek, koji je bio sposoban za oba ekstrema.

Vrlo česti neurotski poremećaji odraslog doba imaju zajedničko jedno, naime želju da psihologiju mladalačke faze prenose preko praga četrdesete go­dine. Ko ne poznaje onu dirljivu staru gospodu, koja uvek iznova mora da podgr va studentske dane i je­dino sećanje na njihovo homersko junačko doba može da zapali njihov životni plamen, dok su, izvan ovoga beznadežno odrvenjeni filistri. Po pravilu oni imaju prednost koja nije za potcenjivanje, naime da nisu neurotični, već samo, za običan sv t, dosadni i ste­reotipni.

94

Neurotičar ie upravo onaj kome u sadašnjosti nikada ne uspeva onaKo kaIro oi ze eopa zoog toga ne može da ga raduje ni prošlost. Kao što ranije nije mogao da � oslObodi detinjstva, tako i sada ne može da se oprosti od mladalačke faze. Na izgled on ne može da se snađe u sivim razmišljanjima starenja i zbog toga grčevito gleda unazad, pošto mu je nepod­nošljiv pogled unapred. Kao što se detinjasti čovek užasava pred nepoznatostima sveta i života, tako i odrasli uzmiče pred drugom polovinom života, kao da ga tamo čekaju nepoznati, opasni zadaci ili kao da mu tamo prete žrtve i gubici koje ne bi mogao da preuzme, ili kao da mu dosadašnji život izgleda tako lep i skupocen da ne bi mogao bez njega.

Da li Je to, možda, u krajnjoj linij i strah od smrti? To mi ne izgleda verovatno, pošto je po pra­vilu smrt još uvek daleko i zbog toga nešto apstrakt­no. Naprotiv, iskustvo pokazuje da je osnova i uzrok svih teškoća ovog prelaza duboka, čudnovata pro­mena duše. Da bih ovo okarakterisao, uzeo bih za primer dnevnu sunčevu putanju. Treba zamisliti sunce, produhovljeno ljudskim osećanjima i ljud­skom svešću trenutka. Izjutra ono se rađa iz noćnog mora nesvesnog i sagledava daleki, šareni svet, koji se širi sve više što je sunce više na nebeskom svo­du. U ovom širenju svog kruga uticaja, uzrokovanog penjanjem, sunce će shvatiti svoj značaj i svoj naj­viši cilj sagledati u najvišoj mogućoj visini a time i u najvećem moguć m obimu svog napretka. Sa ovim uverenjem sunce dostiže nepredvidljivu po­dnevnu visinu - nepredviđenu, pošto njegovo jedno­kratno individualno postojanje niie prethodno moglo da poznaje kulminacionu tačku. U dvanaest časova, u podne počinje silazak. A silazak je preokret svih vrednosti i ideala jutra. Sunce postaje nedosIedno, izgleda kao da skuplja svoje zrake. Svetlost i toplota se smanjuj u do konačnog gašenja.

Sva poređenja hramiju. Ovo poređenje, među­tim, ne hramlje ništa više od drugih. Francuska izre­ka cinično i rezignirano sažima istinu ovog poređe­nja. Ona glasi : Si jeunesse savait, si vieillesse pouvait.

95

Srećom, mi ljudi nismo sunca, inače bi bilo zlo sa našim kulturnim vrednostima. Ali ipak je nešto sunčano u nama, jutro i proleće i veče i jesen života nisu samo sentimentalne' priče, već psihološke isti­ne, čak više od toga - to su fiziološke činjenice, po­što podnevni prevrat menja čak i telesna svojstva. Posebno kod južnih naroda sreće se da se kod stari­jih žena razvijaju grub dubok glas, porast nausnica, zatim grub izraz lica i različite druge maskuline osobine. Obrnuto, fizički muški habitus se ublažava kroz ženske crte, kao što su specifično taloženje ma­snog tkiva i blaži izraz lica.

U etnološkoj literaturi sreće se interesantan iz­veštaj o jednom indijanskom poglavici i ratniku kome 'se u životnom zenitu pojavio veliki duh u snu j saopštio mu da od sada ostaje sa ženama i decom, mora da nosi ženske haljine i da jede ženska jela. On je poslušao ovo snoviđenje a da to nije štetilo njegovom ugledu. Ova vizija je verni odraz psihičke podnevne revolucije, početka zalaska. Vrednosti, pa čak i telo preobražavaju se u suprotnost, bar nazna­čeno.

Muškost i ženstvenost zajedno sa psihičkim svoj­stvima mogli bi se, na primer, uporediti sa određe­nom zalihom supstancije, koja se donekle neravno­merno troši u prvoj polovini života. Muškarac utroši svoje velike zalihe muške supstancije i preostaje mu još samo mali iznos ženske supstancije, koja sada do­speva u upotrebu. Obrnuto, žena aktivira do tada ne­korišćen iznos muškosti.

Ova promena je mnogo više uočljiva u psihič­kom nego u fizičkom domenu. Koliko često se, na primer, sreće da je sa muškarcem svršeno sa njego­vom četrdeset petom - pedesetom godinom a da tada žena oblači pantalone, otvara malu prodavnica gde muž još eventualno ima ulogu pomoćnika. Ima žena čija se socijalna odgovornost i socijalna svest uopšte budi tek posle četrdesete godine. U modernom društvenom životu, naročito u Americi, posle četrde­sete godine break down, nervni slom je izvanredno čest događaj . Ako se tačnije ispitaju žrtve, onda se

96

vidi da ono što je slomljeno jeste dotadasnji muški stil, a da je preostao feminiziran muškarac. Obrnuto, u istim krugovima se zapažaju žene koje u ovim go­dinama razvijaju neobičnu muškost i tvrdoću uma, što gura srce i osećanja u pozadinu. Vrlo često su ovi preobražaji praćeni bračnim katastrofama svih vrsta, pošto nije teško predstaviti šta se dešava kada muškarac otkrije svoja nežna osećanja a žena svoj um.

Najgore u svemu ovome je što pametni i obra­zovani ljudi žive ne znajući za mogućnost ovakvih promena. Oni sasvim nespremni stupaju u' drugu po­lovinu života. Ili, da li bilo gde postoje škole, ne samo visoke, već više škole za pedesetogodišnjake, koje ih pripremaju za budući život i njegove zahteve isto kao što osnovne i visoke škole uvode u svet i život naše mlade ljude? Ne, krajnje nepripremljeni stupa­mo u popodne života, još gore, to činimo sa pogre­šnim pretpostavkama naših dotadašnjih istina i idea­la. Mi ne možemo popodne života živeti prema istom programu kao i jutro, pošto .:mo čega je iZjutra mno­go, uveče će biti malo, i ono što je izjutra istina, uve­če neće biti tačno. Bavio sam se isuviše velikim bro­jem starih ljudi i sagledao tajne odaje njihovih duša, tako da ne može a da me ne potrese istina ovih osnov­nih pravila.

Covek koji stari treba da zna da se njegov život više ne uspinje niti širi, već da neumoljivi unutrašnji proces neminovno dovodi do sužavanja života. Za mladog čoveka je skoro greh ili bar opasnost da se isuviše mnogo bavi samim sobom, za starijeg Je du­žnost i neophodnost da svoje biće podvrgne ozbilj­nom razmatranju. Sunce uvlači svoje zrake da bi osvetlelo samog sebe, pošto je svoju svetlost rasulo po svetu. Umesto ovoga mnogi starci radije postaj u hipohondri, cicije, princibdžije i laudatores tempori.s acti ili čak večiti mladići, jadna zamena za prosvet­ljavanje svog bića, ali neizbežna posledica sumanu­tosti da se drugom polovinom života mora upravljati sa principima prve polovine.

7 Jung, Odabrana dela, nl 97

Pretnodno sam rekao da nemamo škola za četl'­desetog< išnjake. To nije sasvim tačno. Naše religije su od davnina ovakve škole ili su bile nekad. Ali za koga su one to još danas? Koliko je od nas ljudi koj i stare u jednoj ovakvoj školi stvarno vaspitano za taj­nu druge polovine života, za staračko doba, smrt večnost?

Covek sigurno ne bi doživeo sedamdesetu i osamdesetu, kada ova dugovečnost ne bi odgovarala njegovoj vrsti. Zbog toga i njegovo popodne života .nora da ima sopstveni smisao i svrhu i ne može bili samo žalosni privezak prepodneva. Smisao jutra jl: neosporno razvitak individue, njenog utvrđivanja i razmnožavanja u spoljnem svetu i briga oko potom­stva. To je očigledno prirodni cilj . Ali kada je po­stignut ovaj cilj, čak obilato ispunjen, treba li stica­nje novca, osvajanje i proširivanje egzistencije i da­lje da se nastavljaju i preko svakog razumnog smisla'? Ko ovakav zakon jutra, dakle, prirodni cilj, bez po­sebne potrebe prenese i u popodne života, biće pri­nuđen to da plati psihičkim gubicima, isto kao što mladić, koji hoće da svoj dečji egoizam prenese i u odraslo doba, svoju grešku plaća socijalnim neuspe­sima. Sticanje novca, socijalna egzistencija, porodi­ca, potomstvo su čista priroda a ne kultura. Kultura se nalazi s onu stranu prirodnog cilja. Da li onda kultura može biti smisao i cilj druge polovine života'�

Kod primitivnih plemena vidimo, na primer, da su skoro uvek starci čuvari misterija i zakona, a u ovima se u prvoj liniji izražava kultura plemena. Kako u ovom pogledu izgleda situacija kod nas'? Gde je mudrost naših starih? Gde su njihove tajne i snu­viđenja? Kod nas stari se skoro radije poistovećuju sa mladima. U Americi je skoro ideal da otac bude brat svog sina a majka po mogućstvu mlađa sestra svoje ćerke.

Ne znam koliko se od ove zabludelosti može do­vesti u vezu sa reakcijom na ranije preterano prida­vanje značaja plemenitosti a koliko sa pogrešnim ide­alima. Ovo poslednje bez sumnje postoji - ovim lju­dima cilj nije ispred već iza njih. Zbog toga streme

98

unazad. Covek im se mora pridružiti - teško je sa­gledati koje bi ciljeve trebalo da ima druga polov' ­na života osim onih koje ima prva - proširenje ii vota, korist, uticaj nost, pravljenje dobrog utiska socijalnom životu, promišljeno guranje potomaka I I pogodne brakove i dobra nameštenja - dovoljni životnih ciljeva! Na žalost nedovoljno smisla i svrhl za mnoge koji u starenj u vide samo oduzimanje ži­vota, dok ranije ideale osećaju izbledelim i istroše nim. Sigurno da su ovi ljudi već ranije svoju život­nu zdelu bili dobro napunili i ispraznili do dna, tada bi se u starosti osećati drugačije, oni ne bi ništa zadr­žavali, jer sve što bi još htelo da gori, bilo bi već sa­gorelo, tako da bi im dobrodošao mir starosti. Ali ne smemo zaboraviti da je vrlo mali broj ljudi umet­nik života i da je pri tom umetnost življenja naj ph:­menitija i naj ređa od svih veština - kome bi uspelo da ceo pehar isprazni u lepoti? Stoga velikom broj u ljudi preostaje mnogo šta nedoživljeno - često čak mogućnost koja se i pored najbolje volje ne bi mogla doživeti, i tako ovi prekoračuju prag starosti sa nc­ispunjenim zahtevom, što im onda automatski usme­rava poglede unazad.

Za ovakve ljude je posebno ubitačno da gledaju unazad. Njima bi bio neophodan pogled unapred, cilj u budućnosti. Zbog toga i sve velike religije imaju obećanja onog sveta, cilj iznad i izvan ovog sveta, koji smrtnom biću omogućava da drugu polovinu ži­vota proživi sa istim stremljenjem ka cilju kao i prvu. Ali ma koliko današnjem čoveku bili prihvat­ljivi ciljevi proširenja i kulminacije života, toliko mu je sumnjiva ili upravo neverovatna ideja nekakvog nastavka života posle smrti. A ipak kraj života, na­ime smrt, može biti razborit cilj samo onda ako je život ili toliko bedan da je čovek najzad radostan što uopšte prestaje, ili kada vlada ubeđenje da sunce sa istom doslednošću, sa kojom je u podne dospelo do zenita, traži i svoj zalazak »da bi obasjalo daleke oblake« . Ali verovati danas je postala tako teška ve­ština, da je postala skoro nepristupačna obrazova­nom delu čovečanstva. Covek se isuviše navikao na

99

misao da in puncto besmrtnosti i sličnih stvari po­stoje najrazličltija protivurečna mišljenja i nikakvi ubedljivi dokazi. Pošto savremena, uspešna reč »nau­ka« lma na izgled bezuslovnu ubedljivost, čovek tra­ži »naučne« dokaze. Međutim, oni među obrazova­nima koji misle, sasvim tačno znaju da ovakav dokaz spada u filozofske nemogućnosti. Naprosto, čovek o tome ne može ništa da zna.

Da li bih uz to još smeo da primetlm da čovek iz istih razloga ne može znati da li se ipak nešto de­šava posle smrti. Odgovor je non liquet, niti poziti­van, niti negativan. Jednostavno ne znamo ništa naučno o tome i sa tim smo u istovetnom položaju kao, na primer, sa pitanjem da li na Marsu ima ljudi ili ne; pri tome stanovnicima Marsa, ako ih ima, je sasvim svejedno da li odričemo ili potvrđujemo nji­hovo postojanje.

Ali ovde se budi moja lekarska savest, koja ima nešto bitnije da kaže po ovom pitanju. Naime, za­pazio sam da je cilj no usmeren život uopšte bolj i, bo­gatiji, zdraviji od besciljnog, i da je bolje sa vreme­nom ići napred nego protiv vremena unazad. Psihi­jatru izgleda starac koji ne može da se odvoji od ži­vota isto tako slabačak i bolešljiv, kao mladić koji nije kadar da izgradi život. I stvarno, u velikom bro­ju slučajeva radi se o istoj detinjastoj požudi, istom strahu, istom prkosu i svojeglavosti, kako kod sta­rih tako i kod mladih. Kao lekar ubeđen sam da je, tako reći, higijenskije u smrti sagledati cilj kome tre­ba da se stremi, a da je opiranje nešto nezdravo i nenormalno, pošto ono drugu polovinu života lišava cUia. Zbog toga smatram izvanredno razložnim sve reli�je sa ciljem na onom svetu, posmatrano sa sta­novišta mentalne higijene. Ako stanujem u kući za koiu znam da će se u toku sledećih četrnaest dana srušiti na moju �lavu, onda će sve moje životne funk­cije biti pod uplivom ove misl i ; nasuprot tome ako se oseća m sigurnim, onda u njoj mogu da živim ugodno i normalno. Dakle, sa psihijatrijskog stanovišta bilo bi dobro kada bismo mogli da mislimo da je smrt

100

samo prel� deo nepoznatog, velikog i dugog proce­sa življenja.

IaKO �ajveći broj ljudi ni izdaleka ne zna zašto je telu potrebna kuhinjska so, ipak iz instinktivOl\ potrebe svi je traže. Isto je i sa psihičkim stvarima Najveći broj ljudi je od davnina osećao potrebu ne­prekidnosti. Zbog toga se sa našom konstatacijom n nalazimo postrani, već usred glavnog druma čoveko­vog života. Stoga u smislu života mislimo tačno l onda kada ne razumemo šta mislimo.

Da li ikad razumemo ono što mislimo? Mi razu­memo samo ono mišljenje, koje nije O lšta drugo do j ednačina, iz koje nikada ne proizilazi više od onoga što je uloženo. To je intelekt. Izvan njega, medutim postoji mišljenje u pradavnim slikama, u simbolima. koje su, starije od istorijskog čoveka, urođene čove­ku od pradavnih vremena i koje, nadžlvljavajućl svaku generacij u, večito žive, ispunjavaju dubine naše duše. Potpuni život Je moguć samo u skladu sa njima, mudrost je vraćanje njima. U stvarnosti se ne radi ni o veri niti o znanju, već o podudaranju našeg mišljenja sa praslikama našeg nesvesnog, koj su nepredstavljive majke svake misli koj u je ikada u stanju da dokuči naša svest. A jedna od ovih iskon­skih misli je i ideja o životu s onu stranu smrti Nauka je inkomenzurabilna sa ovim praslikama. To su iracionalne datosti, apriorni uslovi imaginacije. koji su naprosto tu, i čiju svrhovno t i opravdanost nauka može ispitivati tek a posteriori, kao recimo funkciju štitne žlezde koja se pre devetnaestog veka isto tako s pravom mogla oglasiti besmislenim orga­nom. Za mene su praslike nešto kao duševni orgam. o kojima vodim računa, stoga sam ponekad prinuđen da kažem nekom starijem pacijentu: » Vaša slika Go­spoda ili vaša ideja o besmrtnosti je atrofična, zbog toga se i poremetio metabolizam vaše duše.« Vispre­nije i dublje nego što mislimo je staro cpa.pv.axo1l a.�a\laCTLa�, lek besmrtnosti.

Na kraju želeo bih da se za trenutak vratim na­šem poređenju sa suncem. Sto osamdeset stepem našeg životnog luka dele se u četiri dela. Prva istoč-

1 0 1

na četvrt je detinjstvo, ono stanje bez problema, gde smo problem za druge al.i još nismo svesni sopstve­ne problematike. Svesna problematika se prostire preko druge i treće četvrtine, dok u poslednjoj četvr­tini, u staračkom dobu, ponovo uranjamo u ono sta­nje gde, nezavisno od stanja naše svesti, opet posta­jemo više problem za druge. Detinjstvo i duboka sta­rost su krajnje različiti ali imaju jedno zajedničko, naime uronulost u nesvesno psihičko. Kako se duša deteta razvija iz nesvesnog, psihologija deteta, iako teška, može se ipak raspraviti pre od psihologije star­ca, koji opet tone u nesvesno, progresivno gubeći se u ovoj tami. Detinjstvo i staračko doba su životna stanja bez problema, zbog toga ih ovde nisam ni razmatrao.

V I

DUSA I S M RT

DUSA l SMRT

Cesto mi je upućivano pitanje šta mislim o smrti, o onom neproblematičnom kraju čovekove egzisten­cije. Smrt nam je poznata naprosto kao kraj . To je završna tačka koja se često stavlja pre kraja reče­nice, izvan koje postoje samo još sećanja ili posle­dična dejstva kod drugih. Za onoga koga je ovo sna­šlo, međutim, poslednja zrnca peska istekla su u donji deo stakla; zakotrljani kamen se smirio i stao. S obzirom na ovakvu smrt život nam obično izgleda kao protok, kao rad navi]enog sata, čiji je konačni prestanak rada razumljiv sam po sebi. Nikada vise nismo ubeđeni u »protok« života, nego kada se lj ud­ski život ugasi pred našim očima i nikada se prodor­nije i neprijatnije ne postavlja pitanje smisla i vred­nosti života, nego kada smo svedoci kako poslednj l dah napušta još živo telo. Kako nam drugačiji izgle­da smisao života kada vidimo mladog čoveka zao­kupljenog dalekim ciljem kako izgrađuje svoju bu­dućnost nego kada neizlečivi bolesnik ili starac muč­no i nemoćno očekuju svoj kraj . Mladost - tako nam izgleda - ima cilj , budućnost, smisao i vrednost. Ići do kraja je, međutim, besmisleni prestanak. Ako se neki mladić plaši sveta, života i budućnosti, svako ga sažaljeva i smatra nerazumnim i neurotičnim -kukavnim zabušantom. Ali ako stariji čovek oseća potajnu grozu, pa čak samrtni strah pri pomisli da

. (1] Prvi put objavljeno u : EUTOpiiische Revue, X ( 1934) zahm u: Wirktichkeit der Seele, Psycho\ogische Abhand­lungen IV (1934).

105

njegova razumna životna očekivanja od sada iznv­se samo još toliko i toliko godina, tada se neprijatno podsetimo izvesnih osećanja u sopstvenoj duši ; čo­vek po mogućstvu skreće pogled i razgovor preba­cuje na drugu temu. Ovde otkazuje optimizam sa kojim se osuđuje mladost. Za svaki slučaj čovek, do­duše, i.ma pri ruci nekoliko pogodnih životnih mu­drosti, koje, kad se ukaže prilika, štedro deli drugi­ma, na primer »svako mora jednom umreti « , » niko ne živi večito« , itd. Ali kada je čovek sam, a noć pri tom tako mračna i tiha da se ništa ne čuje i ništa n� vidi do misli, koje sRbiraju i oduzimaju godine ži­vota kao duge nizove onih neprijatnih činjenica koje nemilosrdno pokazuju koliko je već odmakla kazalj ­ka na časovniku, kada se oseća sporo i nezadrživo približavanje onog crnog zida, koji će nepovratno progutati sve ono što volim, želim, imam, čemu se nadam i stremim, tada se sve životne mudrosti izgu­be u nekom nepronalažljivom skrovištu, a besanog čoveka ophrvava strah kao preteća omča.

Kao što postoji veliki broj mladih lj udi koji se u osnovi panično plaše života za kojim ipak tako žude, možda je još veći broj starih ljudi koii ose­ćaju isti strah pred smrti. Da, došao sam do zaključ­ka na osnovu mog iskustva da upravo oni mladi lju­di koji se plaše života, kasnije isto toliko pate od straha od smrti. Dok su mladi, tvrdimo da imaju in­fantilni otpor protiv normalnih životnih zahteva; kad ostare, onda bi zapravo trebalo reći isto, naime, da se isto tako plaše normalnih životnih zahteva. Ali, čovek je toliko ubeđen da je smrt jednostavno kraj određenog toka, tako da nikome po pravilu uopšte ne pada na pamet da smrt slično shvati kao cilj i ispunjenje, kao što se to bez daljnjega čini u susretu sa ciljevima namerama poletnog. mladalačkog života.

Zivot je energetsko oticanje kao i svako drugo. Ali svaki energetski proces je u principu ireverzi­bilan i zbog toga jednoznačno usmeren na jedan cilj , a cilj je stanje mirovanja. Svaki proces konačno nije ništa drugo do početni poremećaj tako reći večitog

1 06

stanja mirovanja, koje stalno teži da se ponova uspo­stavi. Zivot je čak teleološko par excellence, strem­ljenje cilju a živo telo je sistem svrhovitosti, koje teže da se ispune. Kraj bilo kog toka je cilj . Svaki tok je kao trkač koji sa najvećim naprezanjem i na­porom stremi da dostigne svoj cilj . Mladalačka čežnja za svetom i životom, za ostvarenjem veoma napreg­nutih nadanja i dalekih ciljeva je očevidno stremlje­nje životnom cilju, koje se odmah preobraća u strah od života, neurotske otpore, depresije i fobije ako se zastane bilo gde u prošlosti ili ustukne pred rizi­cima, bez kojih se ne može postići postavljeni cilj. Sa postizanjem zrelosti i vrhunca biološkog života, koji se otprilike podudara sa sredinom života, ni u kom slučaju ne prestaje stremljenje životnom cilju. Sa istim intenzitetom i nezadrživošću, sa kojom se išlo uzbrdo do sredine života, sada se ide nizbrdo, pošto se cilj ne nalazi na litici, već u dolini, odakle je i počeo uspon. Krivulja života je kao parabolična linija hica. Ometen u svom početnom stanju mirova­nja, metak se penje i ponovo se vraća u stanje mi­rovanja.

Psihološka životna krivulja ne podudara se sa ovom prirodnom zakonomernošću. Neslaganje obično počinje rano, pri usponu. Hitac se uspinje biološki, ali psihološki okleva. Covek zastaje iza svojih godina, zadržava svoje detinjstvo, kao neko ko ne može da se odvoji od tla. On zadržava kazaljku i pri tom uobražava da i vreme stoji. Ako se, najzad, sa izve­snim zakašnjenjem ipak uspeo na liticu, onda se, psihološki, tu ponovo organizuie odmor, iako već tada može zapaziti da se na drugoj strani neminovno spušta, ipak se bar pogledom grčevito hvata za jed­nom dostignutu visinu. Kao što se nekada plašnja nalazila kao smetnja pred životom, tako se i sada na­lazi pred smrti. Doduše, priznaje se da se zbog stra­ha pred životom zakasnilo sa usponom, ali se upravo zbog zakašnjenja sada podiže utoliko veći zahtev za zadržavanjem na postignutoj visini. Postalo je oči­gledno da se život probio uprkos svih otpora (zbog kojih se sada - ah, tako mnogo, kaje), ali nezavisno

107

od svog saznanja ipak se pokušava da se zaustavi ži­vot. Na taj način psihologija jednog takvog čoveka gubi svoje prirodno tle. Njegova svest se nalazi u vazduhu, dok se ispod nje parabola spušta sa uve­ćanom brzinom.

Hranljivo tle duše je prirodni život. Ko ovo ne prati, ostaje da lebdi u vazduhu i ukoči se. Zbog toga odrveni tako veliki broj ljudi u zrelom dobu, oni gledaju unazad i grčevito se hvataju za prošlost sa potajnim strahom od smrti u srcu. Bar psihološki om izmiču životnom procesu i zbog toga ostaju ukopam kao spomen-stubovi od soli, sa živahnim sećanjima na mladost ali ne nalazeći kontakta sa sadašnjošću. Od sredine života ostaje živahan samo onaj, ko želi da umre sa životom. Jer, ono što se dešava u tajnom času životno!t podneva jeste povraćaj parabole, ra­đanje smrti. Zivot u drugoj polovini nije uspon, raz­vitak, umnažanje, prelivanje, presipanje, već smrt, pošto Je njegov cilj kraj . Ne želeti vrhunac života isto je što i ne želeti njegov kraj . Oboje je : ne želetl živeti. & ž.el . .fueti . to znači što i ne želeti umreti. Postajanje i nesta ' anj� su Jedna te ista krivulja. .

Ovu nesumnjivu istinu, ako je ikako moguće. svest ne prihvata. Covek je po pravilu fiksiran za svoju prošlost i zastaje u mladalačkim iluzijama. Biti star je krajnje nepopUlarno. Covek izgleda da ne obraća pažnju na to da je ne moći ostariti isto toli.ko besmisleno koliko i ne moći izrasti iz dečjih haljina. Covek od trideset, koji je još infantilan, za žaljenje je, ali mladalački sedamdesetogodišnjak, zar to nije prekrasno? A ipak su oboje perverzni, bez stila, psi­hološki protivprirodni. Mladić, koji se ne bori i ne pobeđuje, propustio je ono što je najbolje u njegovoJ mladosti, starac koji ne zna da osluškuje tajnu po­točića koji žubore sa litica u doline, bez smisla je. duhovna mumija koja nije ništa drugo do skamenje­na prošlost. On stoji izvan svog života, ponavljajućI se, slično mašini, do krajnje izanđalosti. Kakva je to kultura kojoj su potrebne ovakve kreature!

Naša statistički postojeća dugovečnost j e kultur­na tekovina. Primitivni ljudi samo izuzetno dostižu

108

duboku starost. Tako sam među primitivnim pleme­nima u istočnoj Africi sreo samo mali broj ljudi sa sedom kosom, koji su mogli biti starij i od šezdeset godina. Ali oni su bili stvarno stari, i to tako kao da su oduvek bili stari, tako da su se potpuno uživeli u svoju starost. Oni su u svakom pogledu bili ono što su bili. Mi smo uvek samo više ili manje ono što smo zapravo. Izgleda tako kao da j e na Va svest malo skli­znula sa svog prirodnog položaja i da se više dovolj-no ne snalazi sa prirodnim vremenom. Kao da pati-mo od neobuzdanosti svesti, kOJa nas obmanjuje da je životno vreme či ta iluzija i da se zato može me­njati po volji. (Covek se pIta odakle svest zapravo crpI svoju sposobnost da bude protivprirodna i šta tr­znači ova samovoljnost).

Kao što se putanja metka završava na cilJU, tako i život nalazi svoj' kraj II smrti, koja je, prema tome, cilj celog života. Cak i njegov uspon i njegov vrhunac su samo stupnjevi i sredstva da se postigne cilj, na­ime smrt. Ova paradoksna formula nije ništa drugo do logični zaključak iz činjenice cilja i svrhovnosti života. Ne verujem da je ovo silogistička igrarija sa moje strane. Usponu života pridajemo cilj i smisao, zašto ne i silasku? Rođenje čoveka je vrlo značajan trenutak, zašto to nije i smrt? Mladog čoveka dvade­set i više godina pripremaju za potpuno razrastanje njegove individualne egzistencije, zašto se dvadeset i više godina ne treba pripremati za svoj kraj ? Sva­kako, sa vrhuncem čovek je očito nešto dostigao, on Jeste i on ima. Ali šta se postiže smrću?

Nesimpatično mi je, u trenutku kada bi se moglo nešto očekivati, iznenada izvaditi iz džepa veru i od mog čitaoca zahtevati da čini upravo ono što nikada nije mogao, naime da veruje u nešto. Moram da pri­znam da nl Ja ne bih mogao. Zbog toga na ovom me­stu neću tvrditi da je smrt drugo rođenje i da pre­vodi čoveka preko groba u produženo postojanje. Smeo bih bar da pomenem da consensus gentium ima izričita shvatanja o smrti, koja se jasno izražavaju u svim velikim religijama sveta. Cak se može tvrditi da je većina ovih religija komplikovani sistem pri-

109

prema smrti, i to u takvoj meri da život stvarno II smislu moje gornje paradoksne formule ne znači ni­šta drugo do pripremu za konačni cilj, smrt. Za obe najveće žive religije, hrišćanstvo i budizam, smisao postojanja se ispunjava u svom kraju.

Sa epohom prosvećivanja razvilo se i mišljenje o bivstvu religija, koje zaslužuje pomen zbog svoje široke rasprostranjenosti, iako je tipični prosvetitelj­ski nesporazum. Po ovom mišljenju religije su nešto kao filozofski sistemi i kao i ovi, mora da su izmi­šljeni u nečijoj glavi. Neko je nekad pronašao Boga i ostale dogme i sa ovim fantazijama »za ispunjenje želja« vuče čovečanstvo za nos. Ali ovom mišljenju se suprotstavlja psihološka činjenica da se religijski simboli upravo vrlo teško mogu smisliti čovekovim umom. Oni uopšte ne potiču iz duha, već od negde drugde, možda iz srca, u svakom slučaju iz nekog psihičkog dubokog sloja, koji vrlo malo sliči svesti koja je uvek samo površina. Zbog toga religijski sim-l boli imaju izraziti »karakter otkrovenja« i predstav­ljaju spontane produkte nesvesne psihičke delatno­sti. Oni su sve drugo samo ne izmišljeni ; oni su po­stepeno rasli tokom hiljada godina, kao biljke, kao prirodna otkrovenja duše čovečanstva. I danas još uvek možemo posmatrati spontano nastajanje pravih religijskih simbola kod pojedinih individua, gde iz­rastaj u iz nesvesnog kao strano cveće, dok svest u nedoumici okleva, ne znajući zapravo šta da otpočne sa ovim rođenjem. Bez velike teškoće da se zaklju­čiti da ovi individualni simboli sadržajno i formalno potiču iz istog nesvesnog »duha" (ili ma šta to bilo) kao i velike religije čovečanstva. U svakom slučaju iskustvo pokazuje da religije ni u kom slučaju nisu l produkt svesnog uma, već da potiču iz prirodnog življenja nesvesne duše, izražavajući ovu adekvatno. Naime, time se objašnjava njihova univerzalna ra­širenost i njihovo strahovito istorijsko dejstvo na čovečanstvo. Ovakvo dejstvo bi bilo nerazumljivo, kada religijski simboli ne bi bili bar psihološke pri­rodne istine.

1 1 0

Znam da mnogi lj udi imaj u teškoća sa rečju »psihološki« . Zbog toga, u cilj u smirivanja ovih kri­tičara, dodajem da nijedan čovek ne zna šta je »psi­ha« i da se isto tako malo može navesti dokle dopire » psiha« u prirodi. Zbog toga je psihološka istina isto tako pristojna i dobra stvar kao fizička istina, koje se, kao ova na psihu, ograničava na materiju.

Kako smo videli u rE:ligijama izraženi consensus gentium ide na ruku mojoj paradoksnoj formuli. Iz­gleda, dakle, da opštoj duši čovečanstva više odgova­ra kada smrt smatramo smisaonim ispunjenjem ži­vota i njegovim pravim ciljem umesto besmislenim prestankom. Onaj ko dakle ispoveda prosvetiteljskI) ) mišljenje, psihološki se izolovao i nalazi se u suprot­nosti sa svojim sopstvenim opšteljudskim bićem.

Ova poslednja rečenica sadrži osnovnu istinu svih neuroza, jer suština neurotskih smetnji u kraj­njoj linij i se sastoj i od otuđenja instinkta, u otceplj i­vanju svesti od izvesnih psihičkih osnovnih činjeni­ca. Stoga prosvetiteljska mišljenja neočekivano za­padaju u neposredno susedstvo neurotskih simptoma: Ona su, u stvari, kao i ovi, iskrivljeno mišljenje koje stupa na mesto psihološki ispravnog mišljenja. Ovo poslednje, naime, ostaje uvek spojeno sa srcem, du­binom duše, korenom. Jer - prosvećivanje ili ne. svest ili ne - priroda se priprema za smrt. Kada bi­smo mogli da direktno posmatramo i registrujemo misli mladog čoveka tokom sanjarenja, onda bi pored nekolicine slika sećanja uglavnom naišli na fantazije koje se bave budućnošću. I stvarno, daleko najveći deo fantazija sastoji se od anticipacija. Stoga su fan­tazije velikim delom pripremne radnje ili psihička uvežbavanja usmerena na izvesne buduće realnosti. Kada bismo isti eksperimenat mogli da sprovedemo sa nekim starij im čovekom - naravno, da to on ne primeti - onda bismo zbog gledanja unazad našli veći broj slika sećanja nego kod mladog čoveka, ali pored toga iznenađujuće veliki broj anticipacije bu­dućnosti, uključujući i smrt. Sa gomilanjem godina razmišljanja o smrti umnažaju se u začuđujućoj meri . Stariji čovek se nolens volens priprema za smrt. Zbog

I I I

toga sam mišljenja da već sama priroda brine za pri­premu kraja. Pri tom je objektivno svejedno šta o tome misli individualna svest. Ali subjektivno je ogromna razlika da l i svest drži korak sa dušom ili se čvrsto drži mišljenja koja srce ne poznaje. Jer, isto je tako neurotično ne postaviti se prema smrti kao prema cilju, kao u mladosti potiskivati fantazije koje se bave budućnošću.

U mom prilično dugom psihološkom iskustvu načinio sam niz posmatranja kod osoba, čiju sam ne-vesnu duševnu aktivnost mogao da pratim sve do

nepo redne blizine smrti. Po pravilu bliski kraj su karakteri sali oni simboli sa kojima se u normalnom životu najavljuju psihološke promene stanja, naime simboli ponovnog rađanja kao i promene mesta, pu­tovanja i slično. Ukazivanje na približavanje smrti višestruko sam mogao da pratim u serijama snova sve do preko godinu dana unazad, i u slučajevima gde spoljna situacija nije davala povoda za takva razmišljanja. Umiranje, dakle, započinje dugo pre stvarne smrti. Uostalom, to se često manifestuje i u specifičnim promenama karaktera, koje mogu dugo vremena prethoditi smrti. Sve u svemu začudilo me koliko se malo nesve na duša bavila smrću. Shodno tome smrt bi bila nešto srazmerno beznačajno, ih se naša duša ne brine oko toga šta će slučajno snaći individuu. Ali izgleda da se nesvesno utoliko više interesuje kako čovek umire, naime da li stav svesti odgovara umiranju ili ne. Tako sam jednom imao u tretmanu 62 godišnju pacijentkinju. Ona je bila još sveža i osrednje inteligentna. Njeni intelektualni okviri nisu joj omogućavali da razume svoje snove. Na žalost bilo je isuviše jasno da ona nije htela da stekne uvid u situaciju. Njeni snovi su bili vrlo jasni, ali isto tako neprijatni. Ona je sebi utuvila u glavu da je besprekorna majka svojoj deci, ali deca uopšte nisu delila ovo mišljenje, a i njeni snovi zastupali su sasvim suprotno ubeđenje. Posle nekoliko nedelja besplodnog napora bio sam prinuđen da prekinem te­rapiju, pošto sam bio mobilisan (ovo se dešavalo za vreme rata) . Međutim, pacijentkinja se razbolela od

1 12

neizlečive bolesti koja je, posle nekoliko meseci, do­vela do agonaInog stanja, koje je svakog trenutka moglo da označi kraj . Najviše vremena provodila je u nekoj vrsti delirijuma ili somnambulizma, kada je u ovom specifičnom duhovnom stanju spontano po­novno prihvatila prekinutu analitičku proradu. Po­novo je prepričavala svoje snove i pred sobom pri­hvatala sve ono što je preda mnom uporno ospora­vala i još mnogo šta drugo. Ova autoanalitička obra­da trajala je nekoliko sati dnevno tokom šest nede­lja. Na kraju ovog perioda ona se smirila kao paci­jent pod normalnom terapijom i potom umrla.

Iz ovog i bezbroj sličnih iskustava moram, dakle, izvesti zaključak da naša duša nije ravnodušna na umiranje individue. Prisila da se sve što je bilo po­grešno ispravi, koja se tako često zapaža kod samrt­nika, slaže se i dopunjava prethodni zaključak.

Kako se naposletku moraju tumačiti ova isku­stva, problem je koji prekoračuje kompetence neke iskustvene nauke kao i naše intelektualne mogućno­sti, pošto u zaključak nužnim načinom spada i isku­stvo smrti. Na nesreću ovaj događaj posmatrača pre­nosi u stanje koje mu onemogućava objektivno saop­štavanje svojih iskustava i zaključaka, koji proisti­ču iz smrti.

Svest se kreće u uskim granicama, razapeta u kratkom vremenskom intervalu između početka i kraja, koii je za oko trećinu skraćen periodičnim spa­vanjem. Zivot tela traje nešto duže, on počinje ranije i vrlo često prestaje kasnije od svesti. Početak i kraj su neminovni aspekti svakog zbivanja. Ipak, pri bli­žem razmatranju strahovito je teško odrediti gde nešto počinje i gde nešto prestaje, pošto događaji i zbivanja, počeci i završeci, tačno uzev, čine nedelji­vu neprekidnost. Mi delimo procese u svrhu diferen­ciranja i raspoznavanja, znajući pri tom da je svako odvajanje u osnovi približno i konvencionalno. Time ne zahvatamo neprekidnost zbivanja u svetu, jer »početak« i »kraj « su u prvoj liniji neophodnosti našeg svesnog procesa spoznaje. Sa dovoljnom sigur­nošć� mogli bismo doći do zaključka da je indivi-

8 J ung, Odabrana dela, l l ! 1 1 3

d uaina svest došla do kraja u odnosu na nas sam . Da li je time prekinut i kontinuitet psihičkog zbiva-

. nja ostaje neizvesno, pošto j e ograničavanje psihe na mozak danas nesravnjivo manje sigurno nego pre pedesetak godina. Psihologija mora naj p re da svari izvesne parapsihološke činj enice, sa čim nije još ni započela.

Izgleda, naime, da nama nesvesnoj psihi pripa­daju svojstva koj a bacaj u sasvim čudnovato svetlo na njen odnos prema prostoru i vremenu. Pod ovim mi­slim na prostorne i vremenske telepatske fenomene, koje j e, kao što je poznato, m nogo lakše ignorisati nego obj asniti. N auka se do sada, uz nekoliko slav­nih izuzetaka, odnosila vrlo komotno u ovom pogle­du. Međ utim, moram priznati da su mi zadale teške glavobolje takozvane telepatske sposobnosti psihe. pošto izraz » tele,patija« još ni izdaleka ništa ne obja­šnjava. Prostornovremensko ograničenje svesti j c nadmoćna činjenica u tolikoj meri da b i svako razbi­janje ove fundamentalne činj enice bio zapravo doga­đaj od naj veće teorijske važnosti, pošto bi se ti mlc' dokazalo da je prostornovremenska ograničenost otklonijiva određenost. Poništavajući uslov bila b l psiha, kojoj bi se, prema tome, vremenska prostor­nost pridodavala kao relativno, uslovno svoJstvo. li danom slučaj u, međutim, mogl a bi da razbije ogra­n ičenje vremenske prostornosti, i to nužnim nači­nom zahvalj u j ući njenom naj bitnijem svojstvu rela­tivne bezvremenosti i besprostornosti. Ova, kako m l izgleda, vrlo bliska mogućnost j e od nesagledivog do­meta, tako da bi trebalo da duh istraživača podstak­ne na naj veće napore. Naš današn j i razvitak svesti je tol iko zaostao (izuzeci potvrđuj u pravilo ! ) , da m u još nedostaj u na učna i misaona oruđa d a b i mogao da u dovoljnoj meri oceni telepatske činjenice u nj inom značenju. Na ovu grupu pojava amo 'am ukazao da bih nagovestio da zatvaranje psi he u mozak, to jest nj eno prostorno ograničenje i pak nije tako amo po sebi razumlj ivo i nepobitno, kao što se smatl a .

Ko ima uvida u neka saznanja već postojećeg i dovoljno p roverenog parapsi hološkog dokaZl log ma-

1 1 4

terijala, zna da su posebno takozvane telepatske po­jave neosporne činjenice. Objektivno sagledavanje I kritika postojećih zapažanja moraju utvrditi da se zbivaju opažanja koja se delom odigravaju kao da nema vremena a delom kao da nema prostora. [z ovoga se naravno ne može izvesti metafizički zaklju­čak da, shodno ovome, u stvarima po sebi nema ni vremena ni prostora i da je zbog toga čovekov duh u kategoriji vremena i prostora kao utkan u maglovi­toj iluziji. Naprotiv, prostor i vreme nisu samo naJ­neposrednija, naj naivnija izvesnost, već i emplrijska očiglednost, budući da se sve i vaka opažaj nost tako zbiva kao da se dešava u vremenu i prostoru. S obzi­rom na ovu nadvladavajuću izve nost shvatlj ivo je da razum ima vel ike muke sa prihvatanjem tele pat­skih fenomena. Ali onaj ko pravično sudi o činj -nicama, taj neče moći a da ne prizna da su prividna besprostornost i bezvremenost najkarakterističnije svojstvo ovog fenomena. Najzad, naivna shvatanja I neposredna izvesnost su, strogo uzev. samo dokaz psihološkog apriorizma opažajnih formi. koje napro­sto ne dopuštaju nijednu drugu formu. Sto naša mo­gućnost opažanja uopšte nije u stanju da imaginira besprostorno-bezvremenski oblik postojanja. na kra­JU krajeva uopšte n ij dokaz da jedan ovakav oblik po sebi nije moguć. I kao što se iz vojstva prividne bezvremene besprostornosti ne srne izvući apsol utni zaključak o bezvremeno-besprostornom obl i ku posto­janja, isto tako nije dozvo lj no iz prividnog opaža­nja prostorno-vremenskog kvaliteta zaključiti da nema b sprostorno-bezvremenskih obl ika postojanja. Sumnja u apsolutnu važnost vremensko-pro -tornog shvatanja ne samo da je dozvoljena. nego. s obzi­rom na postojeće i kustvo poželj na. Hipotetička mo­gućnost da psiha dotiče i bezvremeno-bespro tom i oblik postojanja je naučno znak pitanja. koje e do daljnjega mora uzeti ozbi ljno. Psiholozi se opr zno moraju pridružiti idejama i sumn ji današnje teoriJ ­ske fizike, jer filozofski uzev, »ograničeno t prosto­ra« šta znači drugo do relativizaciju kategorije pro­stora? Vrlo lako moglo bi slično da snade i katego-

I I :)

rIJU vremena (kao i kauzalnosti). Sumnje U ovom po­gledu su prema tome manJe proizvoljne nego nekad.

Suština psihe dopire u mračnosti daleko izvan naših kategorija poimanja. Duša sadrži tako mnogo zagonetki kao beskraj sa svojim galaksijama, pred čijom uzvišenom beskonačnošću jedino duh lišen ma-šte neće priznati svoje ništavilo. Pri ovoj krajnjoj nesigurnosti čovekovog shvatanja pomama za pro­svećivanjem drugih ne samo da je smešna već su­morno prazna. Dakle, ako neko iz duboke duševne potrebe ili slažući se sa prastarom mudrosti čove­čanstva ili iz psihološke činjenice javljanja »telepat­skih« opažanja treba da izvuče zaključak da psiha u svojim dubinama prelazi u besprostorno-bezvre­menski oblik postojanja i da, prema tome, spada u ono što se nedovoljno i simbolično naziva »večnost« , onda m u kritični razum ne može suprostaviti nije-dan drugi argumenat osim naučničkog » non liquet« . Povrh toga on bi bio u prednosti koja nije za potce­njivanje, da se slaže sa »penchant«-om čovekove duše, koje univerzalno rasprostranjeno postoji još od nezapamćenih vremena. Ko ne izvuče ovaj zaklju-čak iz skepse, ili iz pobune protiv tradicije, ili iz ne­dostatka hrabrosti, ili zbog površnosti psihološkog Iskustva, ili zbog praznog ignorisanja, ima statistič-ki malo verovatnoće da postane pionir duha, ali po-red toga apsolutnu sigurnost da će doći u sukob sa istinama svoje krvi. Da li su one u krajnjoj liniji apsolutne istine ili ne, nikada nećemo moći dokazati. j\ I Dovoljno je da su one prisutne kao »penchant« , a \v dobro nam je poznato šta znači zapasti u nepromi­šljeni konflikt sa ovim » istinama« - znači isto što i

vesno zapostavljanje instinkata, naime iskorenjenje, dezorijentacija, besmislenost i kako se već zovu svi ti simptomi manje vrednosti. Jedna od naj zlokobni­jih socioloških i psiholoških greški, kojima je inače naše doba tako bogato, je to što se tako često smatra da, počev od nekog datog trenutka, nešto može po­stati sasvim drugačije, na primer, čovek se može iz osnove promeniti, ili bi se mogao pronaći obrazac ili istina koja bi značila sasvim novi početak itd. Još

1 16

uvek je čudo ako je nešto postalo bitno drugačlJe i l l se čak poboljšalo. Skliznuće sa istina krvi prouzro­kuje neurotsku neumornost, nešto čega bi dana::. malo-pomalo mogli imati dovoljno. Neumorno t, n -prestana zaposlenost nečim dovode do be misienosti a besmislenost života je duševna bole t, koju naš" doba još nije obuhvatilo u njenom celokupnom obimu i njenom celokupnom domašaj u.

VII

SINHRONICITET KAO PRINCI P AKAUZALN IH VEZA

PREDGOVOR

Sa sastavljanjem ovog spisa tako reći razreša­vam obećanje koje se godinama nisam usuđivao da ispunim. Izgledale su mi isuviše velike teškoće pro­blema kao i njegov prikaz; isuviše velika intelektual­na odgovornost, bez koje se ne može obraditi ovakat· predmet; najzad, isuviše nedovoljna moja naučna priprema. Sto sam ipak prevazišao otpor i latio se ove teme, desilo se uglavnom stoga što se, s jedne strane, iz decenije u deceniju gomilalo moje iskustvo sa fenomenom sinhroniciteta, a s druge, moja istra­živanja istorije simbola, naročito onih o simbolu ribe, sve više su mi približavala problem i najzad zbog toga već dvadeset godina u mojim spisima tu i tamo nagoveštavam postojanje pomenutog fenomena, bez njegove bliže obrade. Zeleo bih da privremeno do­krajčim nezadovoljavajuće stanje pitanja, pokušava­jući da povezano iznesem sve ono što se odnosi na ovaj problem. Ne bi trebalo da mi se prebaci uobra­ženost zbog toga što na sledećim stranicama postav­ljam neobične zahteve na račun otvorenosti duha i dragovoljnosti mojih čitalaca. Od njih se ne zahte­vaju samo ekskurzije u tamne, podozrive i zabludama zašipljena područja ljudskog iskustva, već se i opte­rećuju mislenim teškoćama, koje sobom donosi tre-

(1) Zajedno sa monografijom Wolfgang Pauli Der Ein­t/uss aTchetypischeT VorsteUungen auf die Bildung natur­wissenscha/tlicher Theorien bei Kep/eT objavljeno kao sve­ska Naturerklćirung und Psyche, Studien aus dem C. G. Jung - Institut IV.

1 2 1

tiranje i rasvetljavanje jednog tako apstraktnog predmeta. Kako već svako može zaključiti Listajući nekoliko stranica, ni u kom slučaju se ne radi o pot­punom opisivanju i razjašnjenju zamršenog činje­ničkog stanja, već samo o pokušaju da se p"oblem razvije tako da, ako ne svi a ono bar mnogi njegovi aspekti i veze, postanu vidljivi a time da se, kako se nadam, otvori prilaz jednom još mračnom području, koje je međutim od najvećeg značaja za pogled na svet. Kao psihijatar i psihoterapeut često sam dolazio u dodir sa ovim problemima i mogao sam da se uve­rim od kolikog su značaja za čovekovo unutrašnje iskustvo. Najčešće se radi o stvarima o kojima čovek ne govori glasno da ne bi bio izložen ismejavanju lišenom duha. Uvek iznova sam se čudio koliko mno­štvo ljudi je imalo iskustva ovakve vrste i kako su brižljivo čuvali ove neobjašnjivosti. Stoga moj ude o na ovom problemu nije zasnovan samo naučno, već i ljudski.

Prilikom obavljanja moga rada uživao sam u interesovanju i delotvornoj potpori od strane niza lica, koja pominjem u tekstu. Na ovom mestu želeo bih da izrazim posebnu zahvalnost gospođi dr L. Frej-Ron (Frey-Rohn). O'T}oa je sa velikom predanošću obradila astrološki materijal.

A\'gusta 1900. C. G. Jung

22

A. EKSPOZICIJA

K ao što je poznato rezultati moderne fizike su doprineli značajnoj promeni naše prirodnonaučne slike sveta, budući da je uzdrmala apsolutnu važnost prirodnih zakona i pretvorila je u relativnu. Prirod­ni zakoni su statističke istine, to jest oni su tako reći bez izuzetka važeći samo tamo gde se radi o makro­fizičkim veličinama. Međutim, u području vrlo malih veličina ova predskazanja postaju nesigurna, odnosno nemoguća, pošto se vrlo male veličine više ne pona­šaju shodno poznatim prirodnim zakonima.

Filozofski princip, koji je u osnovi našeg opažaj a prirodnih zakonomernosti, je kauzalnost. Ako se veza uzroka i dejstva ispostavi samo kao �tatistički va­žeća i samo kao relativno istinita, onda se princip kauzalnosti u krajnjoj liniji može samo relativno ko­ristiti za objašnjavanje prirodnih procesa i time pret-

. postavlja postojanje jednog ili više drugih faktora, koji bi bili neophodni za objašnjenje. To znači da j e povezivanje događaja već prema okolnostima i druge a ne samo kauzalne prirode i da zahteva i drugačiji princip objašnjenja.

U makrofizikalnom svetu čovek će se uzalud obazirati za akauzalnim događajima, već jednostavno stoga što se uopšte ne mogu predstaviti neka uzal no spojeni, ne-objašnjivi događaji. Ali to uopšte ne mora da znači da se ovakvi i ne dešavaju. Njihovo posto­janje logično proizilazi - bar kao mogućnost - iz premise statističke verovatnoće.

123

Prirodnonaučna pitanja su uperena na pravilne i, ukoliko su eksperimentalna, reproduktivne doga­đaje. Na taj način ostaju izvan posmatranja jedno­kratna ili retka zbivanja. Osim toga eksperimenat na­meće prirodi ograničene uslove, pošto je izaziva da daje odgovor na pitanja koja su izmislili lj udi. Zbog toga je svaki odgovor prirode opterećen vrstom pita­nja a rezultat predstavlja mešoviti produkt. Na ovo­me bazirani, takozvani prirodnonaučni pogled na svet stoga ne može biti ništa drugo do psihološki prej udi­cirani delimični pogled, kome nedostaju svi oni ipak ne nevažni aspekti, koji nisu obuhvaćeni statistički. Da bi se ove jednokratnosti, odnosno retkosti mogle nekako shvatiti, izgleda da je čovek upućen na isto tako »jednokratne« pojedinačne opise. Iz toga bi pro­istekla haotična zbirka kurioziteta, koja podseća na one stare prirodnjačke kabinete gde se, pored fosila i anatomskih malformacija, nalazi i rog nosoroga, ko­ren mandragore i osušena morska sirena. Deskriptiv­ne prirodne nauke, pre svega biologija u najširem smislu, vrlo dobro poznaju ovakve »jednokratnosti« , njima je potreban, n a primer, samo jedan egzemplar nekog po sebi krajnje neverodostojnog živog bića, da bi se dokazalo njegovo postojanje. Svakako da u ovom slučaju mnogi posmatrači imaju prilike da se pomoću sopstvenih čula osvedoče da takvo biće po­stoji. Ali gde se radi o prolaznim događajima, koji n ostavljaju nikakve druge dokazive tragove, osim mo­žda tragova sećanja u pojedinim glavama, tu nije do­voljan usamljeni svedok a i više njih nije dovoljno da jednokratno zbivanje označi kao bezuslovno ve­rovatno. Dovoljno je poznata nepouzdanost iskaza svedoka! U ovom slučaju se nameće neophodnost ispitivanja da li je na izgled jednokratni događaj stvarno jednokratan i da li bilo gde postoje ista ili bar slična zbivanja. Pri tom consensus omnium igra psihološki doduše značajnu, ali empirijski nešto tuga­ljivu ulogu. On se samo izuzetno pokazao korisnim pri dokazivanju činjenica. Empirija ga doduše ne zanemaruje, ali se radije ne oslanja na njega. Apso­lutno jednokratni, prolazni događaji , čije se postoja-

124

nje ne može niti osporiti, niti dokazati nikakvim sredstvom, nikada ne mogu biti predmet iskustvene nauke; međutim, ređa zbivanja vrlo su poželjna uko­l iko postoji veći broj pouzdanih pojedinačnih posma­tranja. Pri tom takozvana mogu.ćnost ne igra nikakvu ulogu, jer kriterijum ove izvodi s samo iz vremen­ski uslovljene, shvatljive pretpostavke. Nema nijed­nog apsolutnog prirodnog zakona čij i bi autoritet mo­gao da prizove čovek u cilju potpore svojih zabluda. On može samo da zahteva po mogućstvu veliki broj pojedinačnih posmatranja. Ako ovaj broj , statistički posmatrano, ostaje unutar slučajne verovatnoće, onda je time dokazano da se radi o slučaju; ali time nije postignuto i objašnjenje. Nađen je izuzetak od pravila. Kada se, na primer, broj oznaka kompleksa nalazi ispod verovatnog broja poremećaja koji se može očekivati kod asocijacijskog testa, onda to ni u kom slučaju ne opravdava pretpostavku da u tom slučaju nema kompleksa. Ali to nij sprečilo da se reakcijski poremećaji smatraju slučajnostima.

Iako s upravo u biologiji krećemo na području gde su kauzalna objašnjenja često nezadovoljavajuća ili skoro n moguća, ipak se ovde nećemo baviti pro­blemom biologije, već upravo pitanjem da li uopšte lma ne samo mogućno ti već i činjeničnosti akauzal­nih zbivanja.

U okviru našeg iskustva postoJi beskrajno daleko područje, čiji je opseg tako reći isto toliko velik kao i domet zakonomernosti - to je svet slu.čaja,! koji ne iz­gleda da je kauzalno povezan sa koincidirajućim či­njeničnim stanjem. Zbog toga ćemo se najpre pobli­že pozabaviti sa bivstvom i shvatanjem slučaja. Co-tek je navikao da pretpostavlja da je slučaj samo po ebi razumljivo pristupačan kauzalnom objašnjenju i

da je označen kao »slučaj « ili » koincidencija« samo zbog toga što nije otkrivena ili još nije otkrivena nje­gova kauzalnost. Kako je čovek obično ubeđen u ap-

! Reč »Zu-fall« (slučaj, udes, sudbina) je kao i »Ein-faU­lupad, prodor, nastajanje, dosećanje, domišljanje) izvanredno ilustrativna - to je nešto što se kreće ka nekome, kao da je privučeno od ovoga.

125

solutnu važnost zakona kauzalnosti, ovo objašnjenje slučaja smatra se zadovoljavajućim. Ali, ako je prin­cip kauzalnosti samo relativno važeći, onda iz toga proističe zaključak da, iako se pretežna većina sluča­jeva može kauzalno objasniti, ipak mora postojati ostatak koji je akauzalan. Stoga se nalazimo pred zadatkom da izdvojimo slučajne događaje i da akau­zalne odvojimo od kauzalno objašnjivih. Naravno da se može pretpostaviti da broj kauzalno objašnjivih daleko nadmaša broj zbivanja sumnjivih na akauzal­nost, stoga se, zbog površnosti ili predubeđenja po­smatrača lako mogu prevideti relativno retki akau­zalni fenomeni. Cim se pređe na tretiranje slučaja. nameće se neophodnost brojčanog svrstavanja iSP1-tivanog događaja.

Procena iskustvenog materijala ne može uslediti bez kriterij uma diferenciranja. Po čemu treba akau­zalne spojeve raspoznavati i odvajati od kauzalnih. kada se sve slučajnosti mogu ' istraživati na njihovu kauzalnost? Na ovo se može odgovoriti da se akau­zalni dogadaji najpre mogu očekivati tamo gde, po­sle bližeg razmatranja, kauzalna veza izgleda ne.la­misliva. Kao primer može poslužiti lekarima dobro poznati fenomen »duplicitas casuum « , dupliranje slučajeva. Ponekad se radi o triplikatu pa i većem broju, tako da Kamerer ( Kammerer) govori o »zako­nu serije« , dajući izvanredne primere.� U većini ova­kvih slučajeva ne postoji čak ni udaljena verovatno­ća ka uza l ne povezanosti koincidentnih dogadaja Ako, na primer, moram da utvrdim da moja tram­vaJska karta ima isti broj kao i karta za pozorište. koju sam uzeo neposredno posle vožnje a isto veče još usled i telefonski poziv, kada mi se saopstava da me zove taj isti broj , onda mi kauzalna povezanost izgleda preko svake mere neverovatna, pa čak i uz pomoć najsmelije mašte ne bi moglo da se smisli kako bi uopšte mogla da po toji neka veza, iako svaki slučaj za sebe evidentno posedu je svoj u kauzalnost. S druge strane poznato mi je da slučajna zbivanja pokazuju tendenciju ne periodičnog formiranja grupa .

" Kammerec Das Gesetz der Serie.

1 26

što neophodno mora biti slučaj , pošto bi i nače posto­jao periodični, redovan poredak dogadaja, što upravo isklj učuje slučajnosti.

Kamerer je, u svakom slučaju, mišljenja da go­milanje', odnosno serije slučajnosti, doduše izmiču dejstvu jednog zajedničkog uzroka,' što znači da su akauzalni, ali su ipak izraz inercije, opšte moći osta­janja u istom stanju." Istovremenost »gomilanja upo­rednih istovetnosti« on objašnja a » imitacijom« .; Time protivu reči samom sebi, pošto gomilanje slu­čajnosti ni u kom lučaju nije "pomereno izvan pod­ručja objašnj ivog«", već shodno svim očekivanj ima nalazi se u okviru ovog i stoga se, ako se ne može svesti na jedan zajednički, onda se može dove ti u vezu sa više uzroka. Njegovi pojmovi o serija ma, imi­tCLciji, atrakciji i ine1'ciji spadaju u kauzalno zami­šljenu sliku veta i ne kazuju ništa više od gomilanja slučajnosti koje odgovara tatističkoj i matematičkoj verovatnoći. Kamererov činjenični materijal adrži samo gomilanja slučajnosti, čija je jedina »zakono­mernost« verovatnoća, to jest ne postoji nikakav vid­ljivi povod da se bilo šta traži iza svega ovogaJ Iz svojih tamnih razloga, međutim, on Ipak traži dalj i više od onoga što krije čista verovatnoća, naime zakon serije, koj i bi želeo da uvede kao princip pored kauzalnosti i finalnosti.9 Kao što je rečeno ova ten-

, L . c . , S. 1 30 . .• L. c., S. 36. 93. i 102. '\ L. C., S. 1 1 7 : .Zakoll serije je h ra : za koHa i n e r t Il os t ,

objekata kojt ItČestVtLjll t t svom pOlla!"Lja n j ll . Iz nesrazmern.) v ece istrajnosti, kOja je. u poređenj u sa pojedinačnim telom i pojedinačnom snagom, svojstvena telesnom i enelgetskorr. kompleksu, objašnjava se l:adl'Žavanje identičn konstela­cije i propratno javlja nje ponavl janja kroz vrlo duge Vl'�­menske interva l e itd

1 L. c., S. 130 . • L. C., S. 94. � Numi noznost serije slučajnos t l raste propol'ciona l n"

broju njenih članova. To znači da je na taj način uslovljen:, konstelacija nesvesn i h (po svoj pri lici arhet i p kih) ;:adl·ža Ja. oda k le se stiče utisak kao da j e erija ,· uzrokovana t akvil ll sadržajima. Kako je to moguće ne može se tačno predsta ­viti bez pomoći magijskih kat egorija. zbog čel!lt se t reba Zil ­dovo l j i t i samo u t iskom.

1 27

dencija uopšte nije zajamčena njegovim materijalom. Ovu očiglednu protivurečnost mogu objasniti samo time da autor poseduje tamnu, alt fascinantnu intui­ciju akauzalnog poretka i veza i to zbog toga što se on, kao sve razumne i osećaj ne prirode, nije mogao oteti utisku gomilanja slučajnosti i stoga se, shodno njegovoj naučnoj nastrojenosti, usudio na smeli po­kušaj da potraži akauzalne serije na osnovu iskustve­nog materijala, koji se nalazi u granicama verovat­noće. Na žalost Kamerer nije poduzeo brojčano obu­hvatanje serija. Takav poduhvat svakako da bi na­bacio pitanja na koja bi se teško našao odgovor. Ka­zuistička metoda sigurno da pruža veliku pomoć op­štoj orijentacij i ; međutim, u odnosu na slučajnosti, pozitivni rezultati mogu se pre očekivati od brojča­nog obuhvatanja, to jest statističke metode.

Grupisanje slučajnosti i serija izgleda nam, ba!' za naše današnje pojmove, besmisleno i da se sve skupa nalazi u okvirima verovatnoće. Svakako da ima slučajeva čija slučajnost može dati povoda sum­nji. Iz mnoštva izabrao sam sledeći slučaj koji sam zabeležio 1 . aprila 1949. godine. Danas je petak. Za ručak imamo ribu. Neko je uz put podsetio na »april­sku ribu« . Pre podne sam načinio zabelešku : » Est homo totus medius piscis ab imo.« Popodne pokazala mi je jedna pacijentkinja, koju mesecima nisam vi­deo, nekoliko upečatljivih slika riba, koje je crtala u međuvremenu. Uveče su mi pokazali stolnjak na kome su bile izvezene ribe. Drugog aprila, u rano prepodne, nekadašnja pacijentkinja koju godinama nisam video ispričala mi je svoj san u kome je, sto­jeći na morskoj obali, spazila veliku ribu koja je pli­vala direktno prema njoj i tako reći »pristala« kraj njenih nogu. U to vreme bavio sam se proučavanjem istorijata simbola ribe. To je znala samo jedna osoba koja bi u ovoj grupi došla u obzir.

Ovde je bliska sumnja da se radilo o smisaonoj koincidenciji, o akauzalnoj povezanosti. Moram pri­znati da me je impresioniralo ovo gomilanje. Ono je za mene imalo izveStan numinozan karakter. U ta­kvim prilika!na obično se kaže : »To ne može biti

128

samo čIst slučaj « a da se pn tom ne zna šta se time kaže. Kamerer bi me ovde sigurno podsetio na svoje " serije« . Jačina utiska, međutim, ne dokazuje ništa protiv slučajne koincidencije svih ovih riba. Sigurno Je krajnje čudno da se tema »riba« tokom 24 sata po­navlja ništa manje do šest puta. Ali ne srne se smet­nuti s uma da je riba petkom nešto najobičnije. Prvog aprila čovek se lako može setiti aprilske ribe. Tada sam se već mesecima bavio simbolom ribe. Ribe kao simbol nesvesnih sadržaja često se sreću. Zbog toga ne postoji opravdana mogućnost da se u tome sagleda nešto drugo do grupa slučajnosti. Gomilanja ili serije, sastavljeni od stvari koje se često sreću, do daljnjega se moraju smatrati slučajnostima. 10 One. stoga, bez obzira na njihov opseg, isključuju akauzalnu vezu, pošto nije jasno kako bi se ova mogla dokazati. Zbog toga se pretpostavlja da su sve koincidencije slučajni pogoci i stoga im nije potrebno nekauzalno objašnje­nje.u Ova pretpostavka može i čak mora važiti kao tačna sve dok se ne pronađe dokaz da učestalost nji­hovog javljanja prelazi granice verovatnoće. Ali ako se nađe ovakav dokaz, time bi se istovremeno potvr­dilo da se susreću pravi akauzalni spojevi događaja, za čije se objašnjenje ili shvatanje morala potražiti

10 Radi dopune rečenog želeo bih da napomenem da sam ove redove pisao na obalama na�eg jezera. Kada sam zavr�io rečenicu, pošao sam nekoliko koraka ka kamenoj ogradi -tu, na tom zidu nalazila se mrtva riba oko 30 cm duga, na iZgled bez ozleda. Prethodne večeri na tom mestu nije bilo ribe. (Verovatno da ju je iz vode iznela kakva grabljivica ill mačka). Ova riba je bila sedma u nizu.

II Covek je u nedoumici kako treba da shvati onaj fe­nomen koji je Stekel (Stekel) označio kao »Obaveza imena� (Mollsche Zeitschrift f. Psychotherapie III, 191 1 , S. 1 10). Radi se o delom grotesknim koincidencijama imena i svojstava tog čoveka. Na primer gospodin Gross (veliki) pati od ludila veličine, gospodin Kleiner (mali) od kompleksa niže vredno­.. ti. Dve sestre Altmann (stari čovek), obe se udaju za 20 go­dina starije ljude. gospodin Feist (gojazan, mastan) je mi­nistar za ishranu, gospodin Rosstauscher (džambas) je advo­kat, gospodin Frojd (Freud) zastupa princip zadovoljstv�, go­spodin Adler princip volje za moći, gospodin Jung ideju ponovnog rađanja, itd. Da li se ovde radi o apsurdnoj slu­čajnosti ili sugestivnom dejstvu imena, što izgleda smatra i Stekel. ili o »smisaonim koincidencijama- ?

!t Jung, Odabrana dela, III 1 29

kauzalnost nemerljivog faktora. Tada bi se, naime. moralo pretpostaviti da su događaji s jedne strane povezani kao kauzalni lanac, a s druge pak u datom slučaju međusobno spojeni nekom vrstom smisaonih poprečnih veza.

Na ovom mestu želeo bih da dođe do izražaja Sopenhauerova (Schopenhauer) rasprava O privid­noj hotimičnosti u sudbini pojedinca (Parerga und Paralipomena, Bd. I) koja je tako reći kumovala ovim mojim razmatranjima. Radi se ipak o problemu » isto­vremenosti . . . bez kauzalne veze, što se naziva slu­čajem . . . « (v. Koebersche Ausgabe, s. 40). Sopen­hauer predočava ovu istovremenost pomoću paralel­nih krugova, koji predstavljaju poprečni spoj između meridijana zamišljenih kao kauzalni lanci (L c., s. 39) . »Svi događaji u životu čoveka, shodno ovome, stajali bi u znaku dve u osnovi različite veze: prvo, u objek­tivnoj, kauzalnoj povezanosti prirodnog toka; drugo, u subjektivnoj povezanosti, koja je u spoju samo sa onim što je doživela individua i koja je toliko su­bjektivna kao i snovi dotične individue. Da istovre­meno postoje ove dve vrste veza i da se u aktuelni događaj obe tačno uklapaju kao karika dva sasvim različita lanca, zbog čega sudbina jednog uvek odgo­vara sudbini drugog i da je junak u svojoj drami istovremeno statista u tuđoj, to je naravno nešto što prevazilazi našu moć shvatanja i samo zahvalj ujući najdivnijoj harmoni a praestabilita može se zamisliti kao moguće. « (L c., s. 45). Po njegovom shvatanju »subjekt velikog životnog prostora je . . . samo jedno" naime transcendentalna volja, prima causa, od koga zrače svi kauzalni lanci sa pola i, zahvaljujući para­lelnim krugovima, međusobno se nalaze u smisaonoj relaciji istovremenosti. l ! Sopenhauer veruje u apso­lutni determinizam prirodnog toka a uz to i u prvi uzrok. Ova pretpostavka, kao i prethodna, nije ničim zajemčena. Ona je filozofska mitologema i verodo­stojna samo onda kada se istovremeno javlja u oblič­ju stare paradoksije : � E'II 'tO 1tCL'II, naime kao jedin­stvo i verovatnoća. Prva pretpostavka, da istovre-

1� Stoga moj termin »sinhronicitet«.

130

mene tačke na meridijanima kauzalnog lanca pred­stavljaju smisaone komcidencije, ima izgleda na uspeh jedino kada Je stvarno pouzdano utvrđeno je­di.nstvo primae causae. Ali ako je ono, kao što lako može biti, verovatno ća, onda se mora srušiti celo­kupno Sopenhauerovo objašnjenje, nezavisno od ne­davno sagledanog, statistički važećeg prirodnog za­kona koji ostavlja otvorenu mogućnost indetermini­zma. Stoga ni prosuđivanje niti iskustvo ne jamče redovno prisustvo obe vrste veza, u kojima je su­bjekt i objekt jedno te isto. J edno vreme Sopenhauer je mislio i pisao da kauzalnost kao kategorija ima a priori apsolutnu važnost i da se zbog toga mora upo­trebiti za objašnjenje smisaone koincidencije. Ali. kao što smo videli, ona je u stanju da odgovori ovom zadatku sa određenom verovatnoćom samo uz pomoc daljne volj ne pretpostavke jedinstva primae causae. Međutim, tada se javlja neophodnost da se svaka tačka na zamišljenom meridijanu nalazi u spoju smi­saone koincidencije sa svakom drugom na istom stupnju širine. Ovaj zaključak prevazilazi sve empi­rijske mogućnosti, to jest on pripisuje smisaonoj ko­incidenciji tako pravilno i zakonomerno prisustvo ili javljanje, da njeno utvrđivanje ili uopšte nije nužno lli da je najprostija stvar na svetu. Sopenhauerovi primeri su tako mnogo i tako malo ubedljivi kao i svi. drugi.. Ali njegova najveća zasluga je u tome što je sagledao problem i pri tom shvatio da ovde nema jevtinih ad hoc objašnjenja. Da ovo zadire u osnove našeg saznanja uopšte, on je u smislu njegove filo­zofije izveo iz transcendentalne pretpostavke, naime iz volje, koja stvara život i postojanje na svim stup­njevima i oboje tako usklađuje da ove harmonično odgovaraju ne samo na istovremenim paralelama, već s vremena na vreme kao fatum ili proviđenje pripremaju ili određuju budućnost.

Nasuprot Sopenhauerovom pesimizmu ovo gle­danje ima skoro prijatan i optimistički prizvuk, koji danas jedva da smo u stanju da osetirno. Najsadržaj­nije a istovremeno najsumnjivi.je stoleće svetske isto­rije deli nas od onog srednjovekovnog vremena, kada

,. 1 3 1

Je tilozofski duh verovao da može nešto utvrditi i sa­znati s one strane sveg iskustva. Ali ono doba imalo Je j oš veći i dalji pogled koji se nije zaustavljao i smatrao da je dostigao granice tamo gde je naučna putogradnja dospela do svog privremenog kraja. Tako je Sopenhauer stvarnim filozofskim sagledava­njem obuhvatio jedno područje, čiju svojstvenu fe­nomenologiju doduše nije dovoljno obuhvatio, ali j u j e približno tačno ocrtao. O n j e spoznao d a omina i praesagia, astrologija i raznoliko varijabilne intuitiv­ne metode imaju zajednički lmenitelj, koji je nasto­jao da pronađe pomoću »transcendentne spekulaci­je«. Pri tom je spoznao. isto tako tačno, da se radi o principijelnom problemu prvog reda, nasuprot svima oRima koji su pre i posle njega operisali sa nepodob­nim predstavama prenošenja sile ili čak pokušavali da celo područje odbace kao besmislicu da bl lzbegli isuviše težak zadatak. u Sopenhauerov pokušaj je uto­liko značajniji što spada u doba kada je strahoviti prodor prirodnih nauka ceo svet uverio u to da jedino kauzalnost dolazi u obzir kao konačni princip obja­šnJenja. Umesto da j ednostavno odbaci sva ona isku­stva koja nisu htela da bez daljnjega pokleknu pred isključivom dominacljom kauzalnosti, on Je, kao što smo videli, načinio pokušaj da ih podvede pod svoja deterministička gledišta. Time je Sopenhauer ono što je stalno i odavno ležalo u osnovi kao j edan, pored kauzalno postojećeg, drugačiji poredak sveta, naime onaj svet prefiguracije, korespondencije i prestabili­sane harmonije, silom uterao u kauzalne šeme, sva­kako gonjen ispravnim osećanjem da zakoni prirode slike sveta, u čiju važnost nije sumnjao, ipak propu­štaju nešto što je igralo značajnu ulogu u antičkom i srednjovekovnom shvatanju (kao i u tajanstvenom osećanju modernoga).

Podstaknuti velikim činjeničnim materijalom koji su sakupili Gurnej, Majer i Podmor (Gurney,

IS Kant se mora izuzeti. U svojoj raspravi Traume eines Geistersehers, erlautert durch Traume der Metaphysfk on Je pokazao put Sopenhaueru.

1 32

Myer, Podmore)14 problemu računa verovatnoce PrI­šli su Darije (Dariex) lS, Riše (Richet) " i C. Flamarion (Flammarion)Y Darije je za »telepatsko opažanj smrti proračunao verovatnoću od l : 4 1 1 4 545 ; obja­šnjenje jednog takvog slučaja kao slučajnosti je, da­kle, preko četiri miliona puta neverovatnije od »te­lepatske« odnosno akauzalne, smisaone koincidencije Astronom Flamarion J za posebno dobro posmatran slučaj »phantasm of the living« izračunao verovat­noću čak od 1 : 804 622 222.1 On prvi put sumnjiv događaje dovodi u vezu sa opažanjem mrti za kOJ U se tada interesovao. Tako iznosi on" da je, kada j u ovom delu obrađivao atmosferu i to upravo kada J pisao poglavlje o jačim vetra, iznenadni nalet jakog vetra sve listove sa njegovog pisaćeg tola zbrisao kroz prozor. Isto tako pominje zabavni događaj tro­struke koincidencije gospodina de Fontgibu sa pu­dingom od šljiva.zo Pominjanje ovih koincidencija u vezi sa telepa skim problemom pokazuj da se kod Flamariona već naslućuju obrisi, vakako još nesv sno, daleko obuhvatnijeg. principa.

Pisac Vilhelm fon Sole (Wilhelm von Seholz)U sakupio je niz slučajeva koji pokazuju na kakav čudnovat i nesvakodnevan način ukradene stvari po­novo vraćaju sopstveniku. Između ostalih pomi nJ ' slučaj majke koja je fotografisala svog četvorogodl-

1 4 Phantasms o f t h e LlVmg l� Annales des sCiences psychtques, p 300 16 Proceedings of th Society for Psychical Resea n';' 1 7 L'Inconnu et L � problem s psychtques, p 227 ld L. c., p. 24 1 lt L. C., p. 228 �O L c., p. 23 1 Izvesni Dešamp kao dečak u OrJeanu

dobiO Je komad pudinga od šljIVa od gospodina de Fontgibu. Deset godina kasnije u jednom pariskom restoranu otkrio k puding od šljiva l naručio jedan komad Medutim. i posta­vilo se da je puding već poručen I to od strane g. de Fon t ­gibua. Mnogo godina kasmje Dešamp je pozvan n a prijem gde će se služiti puding od šljiva kao poseban raritet. Za vreme Jela primetio Je da sada nedostaje samo g. de Fontgi ­bu. U tom trenutku su .se otvorila vrata da bi ušao usahnu ! !. <iezorijentisani starac - g. de Fontgibu. koji se zbunio oko adrese 1 pogrešno upao u ovo društvo.

tl Der ZUfaLL. Eine Vorform des Schicksals

šnjeg sinčića u Svarcvaldu. Film je poslala da se ra­zvije u Strasburgu. Zbog početka rata ( 1914) nije mo­gla da podigne film. Smatrala ga je izgubljenim. U Frankfurtu na Majni 1 916 . kupila je film da bi foto­grafi sala u međuvremenu rođenu ćerčicu. Prilikom razvijanja ispostavilo se da je film dva puta ekspo­niran - druga slika bio je snimak njenog sina koji je načinila 1 914. godine! Stari, nerazvijeni film ne­kako je dospeo među nove i tako ponovo došao u prodaju. Autor dolazi do shvatljivog zaključka da svi znaci upućuju na » privlačnu snagu odnosnog« . On pretpostavlja da je zbivanje sređeno, kao kada bi nam san bio » nesaznajno veća i obuhvatnija svest.«

Sa psihološke strane problem slučajnosti obra­đivao je Herbert Zilberer (Silberer}.22 On ukazuje da. su na izgled smisaone koincidencije delom nesvesna obrada, delom nesvesna voljna tumačenja. On ne ra­zmatra ni parapsihičke fenomene niti sinhronicitet, a teorijski ne izlazi iz okvira Sopenhauerovog kauza­lizma. Nezavisno od neophodne kao i poželjne psiho­loške kritike vrednovanja slučajnosti, Zilbererova istraživanja ne sadrže nikakva ukazivanja na posto­janje pravih, smisaonih koincidencija.

Odlučujući dokaz postojanja akauzalnih povezi­vanja događaja tek je u najnovije vreme, uglavnom preko Rineovih (Rhine) eksperimenata23 iznet na na­učno dovoljnoj visini, ali tako da autori nisu prepo­znali dalekosežne zaključke koji se moraju izvesti iz njihovih rezultata. Do sada još nije iznet neki kri­tički argumenat protiv ovih pokušaja, koji ne bi mo­gao biti odbačen. Eksperimenat se u principu sastoji u tome što eksperimentator otkriva seriju numerisa­nih karti, sa ucrtanim jednostavnim geometrijskim

22 Der Zufall und die Koboldstreiche des Unbewussten. 23 Rhine, Extra-Sensory Perception. Idem, New Frontiers

of the Mind. Od ovoga je prevedeno na nemački : Neuland der Seele. Pratt, Rhine, Smith, Stuart and Greenwood : Extra-Sensory Perception after Sixty Years. Opšti pregled rezultata nalazi se u : Rhine, The Reach of the Mind, isto i u knjizi Tyrrell, The Personality of Man. Kratak ali pregle­dan rezime kod Rhine, An IntroductIOn to t h e Work oj Extra-Sensory Perception, p. 1 64.

1 34

motivima, i to jednu za drugom. Istovremeno e oso­bi, koja je prostorno odvojena od eksperimentatora, daje nalog da navede odgovarajuće znake. Koristi se serija od 25 karata, koja se sastoji od po pet karata sa istim znakom. Pet karata je nosilo znak zvezde, pet pravougaonika, pet krugova, pet dveju talasastih l inija a pet krsta. Karte je jednu za drugom prevrtao eksperimentator, kome je, prirodno, bio nepoznat re­dosled serije. Ispitivana osoba (Lo.), koja uopšte nije imala mogućnosti da vidi karte, morala je, kako zna i urne, da navede upravo otkriveni znak. Naravno da je veliki broj pokušaja protekao negativno budući da rezultat nije prelazio verovatnoću od pet slučajnih pogodaka. Neki rezultati su međutim iznosili znatno više od verovatnoće. Ovo je bio slučaj kod ispitivane osobe P. Prva serija testa sastojala se u tome da sva­ka Lo. osam stotina puta pokuša da odgonetne karte. Prosečni rezultat je iznosio 6,5 pogodaka na 25 ka­rata, dakle 1 ,5 više od matematičke verovatnoće, koja iznosi pet pogodaka. Verovatnoća da se javi slučajna devijacija od 1,5 na broj pet, iznosi 1 : 250.500. Ova proporcija pokazuje da verovatnoća slučajne devija­cije nije u�ravo velika, pošto se u 250.000 slučajeva samo jednom može očekivati slučajna devijacija ovog lZnosa. Individualni rezultati su varirali u zavisnosti od specifične nadarenosti Lo. J edan mladi čovek, koji je u mnogobrojnim pokušajima postigao proseč­no deset pogodaka na svakih 25 karata (dakle dvo­struko više od verovatnoće), jednom je pročitao is­pravno svih 25 karata, što odgovara verovatnoći od 1 : 298 023 223 876 953 1 25. Od mogućnosti da se karte mešaju na bilo koji približan način, čuvala je apara­tura koja je karte mešal a automatski, dakle, nezavi­sno od ruke eksperimentatora.

Posle prvih pokušanih serija u jednom slučaju, prostorna distanca između eksperimentatora i i.o. iz­nosila je ao 350 km. Prosečni rezultat brojnih poku­šaja ovde je iznosio 1 0,1 pogodaka na 25 karata. U drugom nizu pokušaja, kada su se eksperimentator i i.o. nalazili u istoj sobi, 1 1 ,4 pogodaka na 25; kada je i.o. bila u susednoj sobi, 9,7 na 25; udaljena dve sobe

135

1 2,0 na 25. Rme pominje ekspenmente Ušera ( Usch r) i Burta (Burt), koj i sa pozitivnim rezultatima pro­stiru na preko 960 milja.!f Potpomognuti sinhronizo­vanim časovnicima eksperimenti su a pozitivnim rezultatima sprovedeni između Darema (Durham, North Carolina) i Zagreba u Jugoslavij i (oko 4000 milja) .!$

Okolnost da razdaljma u principu nema nika­kvog efekta dokazuje da ne može radi tl o energet­skoj pojavt, .pošto bi inače povećavanje distance i ši­renje u prostoru moralo prouzrokovati smanjenje dejstva, tako da ne bi bilo teško ustanoviti da se brOJ pogodaka smanjuje proporcionalno kvadratu rastoja­nja. Kako ovo očigledno nije slučaj, ne preostaje ni­šta drugo do da se pretpostavi da se ova distanca po­

kazuje psihički varijabilnom, tako da se, na primer, pomoću psihičkog stanja u datom slučaju može re­dukovati na nulu.

Još čudnovatije Je da nl vreme u principu ne de­luje prohibitivno, to jest čitanje u budućnost položene serije karata pokazuje broj pogodaka koji prevazilazi čistu verovatnoću. Verovatnoća Rineovih rezultata sa vremenskim eksperimentom iznosi 1 : 400.000. što znači značaj nu verovatnoću za postojanje faktora ne­zavisnog od vremena. Rezultat vremenskog eksperi­menta ukazuje na psihičku relativnost vremena, po­što se radi o opažaj ima događaja kOJl još uopšte nisu nastupili. U takvim slučajevima izgleda kao da je isklj učen faktor vremena, i to pomo ' u neke psihičke funkcije ili bolje pomoću psihičkog stanja koje mož da eliminiše i faktor prostora. Ako već kod ek peri­menta sa prostorom moramo da zaključimo da se energija ne smanjuje sa distancom, onda je kod vre­menskog eksperimenta potpuno nemoguće uopšte l pomisliti na bilo kakav energetski odnos izmedu opa­žanja i budućeg događaja. Covek stoga mora unapred da odustane od svih energetskih objašnjenja, što zna­či da se događaji ove vrste ne mogu posmatrati sa

!4 Rhme, The Reach of the Mind, p. 49. tS Rhm and Humphrey· A Transoceant(' ESP E.xpen-

ment, p. 52 .

1 36

ugla kauzal nost" pošto kauzalno t pretpo tavlja po­stojanje prostora i vremena, budući da u u osnovi svih posmatranja u krajnjoj liniji t la kOJa kr cu.

Među Rinrovim eksperimentima moraju s po­menuti i pokušaji sa kockama l o. dobIja nalog da baca kocke (što je omogućeno pomoću aparata) sa željom da po mogućstvu padn što više sa tri tačke. Rezultati ovog takozvanog PK eksperimenta (psiho­-kineza) bili su POZitivnI i to utoliko bolje što je viŠ€' kockica korišć no odjednom.! Ako se prostor l vreme pokazuju kao psihičkI relativm, onda mora da i po­kretano telo poseduje odgovarajuću relativnost, od­nosno da je ovoj podređeno.

Neposredno iskustvo iz ovih eksperimenata Je Čl­njenica da posle prvog pokušaja počinje da opada broj pogodaka, što dovodi do negativnih rezultata. Ali ako iz bilo kog unutrašnjeg ili spoljnjeg razloga dođe do osveženja interesovanja i.o., onda s ponovo povećava broj pogodaka. Nezaintere ovano t l do ada deluju prohibitivno; udeo, pozitivno očekivanje, nada l vera u mogućnosti eksperimentatora poboljšavaj u rezultate i stoga izgleda da su uopšt preduslov Jav­ljanja rezultata. U ovom smislu je interesantno da Je poznati engleski medijum Aj1in Garet (Mrs Eile n J Garrett) u Rineovom eksperimentu postigla vrlo loš rezultate i to stoga što, kao što je ama izjavila, ni] mogla da uspostavi nikakav oseća]ni odnos prema bezdušmm eksperimentalnim kartama.

Ovo malo nagoveštaJ a Je dovoljno da čitaocu pružl bar površaR uvid u ove ksperimente. Gore po­menuta Tirelova (C.N.M. TyrreU) knjiga, tadašnjeg predsednika Society for Psychical Research, adržt vrlo dobar pregled svih iskustava na ovom podruČJU. Urednik j l sam stekao velike zaslug u ispitivanjU eksperimentatora. Sa fizičke strane eksperiment ekstrasenzorne percepcije (ESP) je Robert Mekonel (Robert A. McConnell) pozitivno ocenio u članku pod naslovom : .. ESP - Fact OT Fancy ? !7

fS The Rea.ch of the Mmd, p. 73. t7 G. Prof. Pauli mi je prijateljski ukazao na ovaj rad

koji Je izašao U ' The SCtenttfic Monthly LXIX ( 1 949). br 2.

l :li

Razumljivo da je pokušavano da se na sve mo­guće načine objasne ovi rezultati koji se graniče sa čudom i naprosto sa nemogućim. Ali ovakvi poku­šaji su se uvek razbijali o činjenice koje se do sada nisu mogle osporiti. Pomoću Rineovih eksperimenata suočeni smo sa činjenicom da ima događaja koji su eksperimentalno, tj . u ovom slučaju smisaono među­sobno povezani a da se pri tom nije moglo dokazati da je ovaj odno� kauzalan, budući da »prenos« ( »transfer«) ne pokazuje nikakva poznata energetska svojstva. Zbog toga postoji osnovana sumnja da li se uopšte radi o »prenosu«.28 Naime, ovako nešto vre­menski -eksperimenti principijelno isključuju, pošto bi bilo apsurdno pretpostaviti da se još nepostojeće, činjenično stanje koje treba da nastane tek u buduć­nosti, može kao energetski fenomen preneti na sada­šnji prijemnik.29 Naprotiv, izgleda da se objašnjenje s j edne strane uklapa u našu kritiku pojma prostora i vremena, a s druge se postavlja kod tumačenja ne­svesnog. Kao što je već rečeno, nemoguće je dana­šnjim sredstvima extra sensory perception, to jest smisaone koincidencije objasniti kao energetski feno­men. Time se odbacuje i kauzalno objašnjenje, pošto se »dejstvo« ne može drugačije shvatiti do kao ener­getski fenomen. Stoga se ne radi o uzroku i efektu, već o podudaranju u vremenu, nekoj vrsti istovreme­nosti. Zbog oznake istovremenosti odabrao sam izraz sinhronicitet, da bih time označio hipotetični faktor objašnjenja, koji se ravnomerno suprotstavlja kau­zalnosti. U mome članku »Duh psihologije« (Der Geist der Psychologie - Eranos Jahrbuch XIV, 1946) predstavio sam sinhronicitet kao psihički uslovljenu relativnost od vremena i prostora. U Rineovim eks­perimentima vreme i prostor ponašaju se donekle »elastično« naspram psihe, pošto se na izgled proiz­voljno mogu redukovati. Kod prostornog poretka u eksperimentu se prostor, a kod vremenskog vreme,

28 Ne mešati sa terminom "prenos« (»transfer«) u psi­hologiji neuroza, koji označava projekciju srodničkog odnosa.

29 Kamerer (Kammerer) se bavio pitanjem »protivdej ­stva sledećeg stanja na prethodno- ali ne baš ubedljivo.

1 38

u izvesnoj meri redukuju približno do nule; izgleda kao da su prostor i vreme povezani sa psihičkim uslo­vima ili kao da po sebi i za sebe uopšte i ne postoje i da se »postavljaju« samo pomoću svesti. Prostor i vreme su u prvobitnim shvatanjima (to jest u primi­tivnim) krajnje podozriva stvar. Oni su tek tokom duhovnog razvitka postali »čvrsti« pojmovi, i to kroz uvođenje merenja. Po sebi prostor i vreme se sastoje od ništavila. Kao opredmetljeni pojmovi oni proističu tek iz diskriminativne delatnosti svesti i formiraju neophodne koordinate za opisivanje ponašanja tela koje se kreće. Stoga su oni u suštini psihičkog pore­kla, što je svakako osnova koja je pokrenula Kanta da ih shvati kao kategorije a priori. Ali ako su pro­stor i vreme prividna svojstva tela koje se kreće, stvorena neophodnošću razumevanja posmatrača, onda njihova relativizacija pomoću psihičke uslovlje­nosti u svakom slučaju više nije nikakvo čudo, već se nalazi u području mogućeg. Ova mogućnost, među­tim, nastupa tek onda, kada psiha ne posmatra spolj­no telo već kada posmatra samu sebe. To je naime slučaj kod Rineovih eksperimenata - odgovor ispi­tivan osobe ne sledi iz posmatranja fizičkih karata, već iz čiste imaginacije, iz dosećanja, u kojima se ma­nifestuje struktura nesvesnog, koje i produku-je ove sadržaje. Ovde bih želeo još jednom da ukažem na to da su presudni faktori nesvesne psihe arhetipovi, koji čine strukturu kolektivno nesvesnog. Ovo po­slednje, međutim, predstavlja kod svih ljudi samom sebi identičnu »psihu«, koja je, nasuprot nama po­znatog psihičkog, neopažajna, zbog čega sam je ozna­čio kao psihoid.

Arhetipovi su formalni faktori koji sređuju ne­svesna duševna zbivanja - oni su »patterns of be­ha,,;our« . Istovremeno arhetipovi imaju »specifičan naboj " - oni razvijaju numinozna dejstva, koja se izražavaju u afektima. Afekat izaziva partielles abaissement du niveau mental, budući da određeni adržaj dovodi do, doduše, jasnosti nadnormalne vi­ine ali u istoj meri od drugih mogućlh sadržaja sve­

sti oduzima toliko energije da ovi tamne, postaju ne-

1 3 9

svesni. Zbog dejstva afekata na sužavanje svesti na­staje sniženje orijentacije koje je u skladu sa traJa­njem afekta, a koja, sa svoJe strane pruža nesvesnom povoljnu priliku da prodre u ispražnjena 'i napuštena područja. Zbog toga je tako reći redovno iskustvo da u afektu probijaju i dolaze do izražaja neočekivani, inače sputavani ili nesvesni sadržaj l. Takvi sadržaj i su ne retko inf riome ili primitivne prirode i na taj način odaj u svoje poreklo u arhetipovima. Kao što ću potom jasnije osvetleti, izgleda da su arhetipovi, u izvesnim prilikama, povezani sa fenomenima istovre­menosti, to jest sinhronicitetom. To je razlog zbog čega ih ovde pominjem.

U pravcu psihičke prostorno-vremenske relativ­nosti ukazuju možda slučajevi izvanredne prostorne orijentacije kod životinja. Zagonetna vremenska ori­j entacija palolo crva polinežanskih ostrva, čiji se rep­ni segmenti, puni polnih produkata, pojavljUjU na morskoj površini u predvečerje poslednje mesečeve četvrti oktobra i novembra,30 mogla bi da spada u ovaj skup. Kao uzrok ove pojave navodi se da u ovo vreme dolazi do ubrzanja okretanja zemlje pod uti­cajem gravitacij e meseca. Ali astronomskim razlozi­ma nemoguće je potvrditi ovo objašnjenjeY Po sebI nesumnj ivo veza menstruacionog perioda kod čoveka sa mesečevim kretanjem i menarna, izgleda da je u vezi sa mesecom samo cifarski a da njim stvarno ne koincidira. Takođe nije dokazano da je ikada imao uticaja.

Problem sinhroniclteta već me dugo okupira, l to ozbiljnije od polovine dvadesetih godma3� kada

30 Tačnije rečeno .lJubavm zanos poČi nJ n što ranije l završava se nešto posle ovih dana. U taj dan J samo mak­simum. Meseci su različiti u zavisno ti od mesta Vavo .. a Amboine treba da se pojavljuje pri punom mesecu u martu (Kramer, Ober den Bau der Korallenriffe)

31 Dahns, Das Schwiirmen des Palolo t Već godinama pre toga kod mene e razvila sumnja

u neograničenu primenu principa kauzalnosh u psihologIji U predgovoru prvog izdanja Collected Papers an AnalyttCal Psychology (1916) p. XV, napisao sam : »Causality is only one principle and psychology essentially cannot be exhausted by causaJ methods only, because the mind ( = psyche) lh'e. by

1 4Q

sam se, prilikom ispitivanja fenomena kolektivno ne­svesnog neprestano sudarao sa vezama koje više ni­sam mogao da objasnim kao slučajno formiranje gru­pa ili gomilanje. Radilo se naime o » koincidencijama« koje su bile smisaono tako povezane, da je njihov

slučajan« susret predstavljao neverovatnost kOJa se morala izraziti pomoću neke nemerIjive veličine. Samo primera radi navešću j edan slučaj IZ mojih posmatranja. Jedna mlada paciJentkmJa u odlučnom t renutku terapijskog postupka sanjala je da Je dobila na poklon zlatnog kotrljana (skarab j) . Dok mi j e prepričavala njen san, j a sam sedeo leđima okrenut zatvorenom prozoru. Iznenada sam iza mene začuo šum kao da neko tiho otvara prozor. Okrenuo sam s 1 video da neki leteć} insekt od spolja udara o pro­wrsko staklo. Otvorio sam prozor i uhvatio insekta. Radilo se o naj bližoj analogiji sa zlatnim skarab€-­Jom, naime o Scarabeide (zlatica), Cetoma aurata, i nsektu koj i je, suprotno svojim navikama, baš u ovom trenutku osetio potrebu da prodre u tamnu sobu. Moram reći da mi se Qvakav slučaj nije desio m pre ni po le ovog događaja, a da je tadašnji san pacijentkinje ostao u mom sećanju kao unikum.

U vezi sa ovim želeo bih da navedem drugi, za lZVesnU kategorij u događaja tipičan slučaj. Zena j ed­nog mog pacijenta pedesetih godina isprIčala mi Je da se u trenutku smrti njene majke i babe na prozoru sobe samrtnika skupilo mnoštvo ptica; priča koju sam toliko puta čuo od drugih ljudi. Kada se bližio kraju terapijski postupak sa njenim mužem, pošto Je bila otklonjena njegova neuroza, j avih su se kod njega u početku laki simptomi koje sam dovodio u vezu sa oboljenjem srca. Poslao sam ga specijalisti, koji me­đutim pri prvom pregledu, kako me Je pismeno oba­vesti o, nije našao ništa zabrinjavajuće. Na putu kući

aims as wel1.e Psihička finalnost počiva na preegzistentnom .. smislu, koji postaje problemski tek kada se radi o nesvesnuj obradi. U ovom slučaju mora se, naime. pretpostavlti neka vrsta »znanjac koje prethodi svakoj svesnosti. Do ovog za­ključka došao je i H. Driesch (Die ,Seele· als elementarer Natur!aktor, S. 80).

1 4 1

sa ove konsultacije (sa lekarskim izveštajem u dže­pu) moj pacijent se iznenada sručio na ulici. Kada su ga done1i kući u samrtnom ropcu, njegova žena je već bila u strašnom nemiru i to zbog toga što se, ne­posredno posle odlaska njenog muža lekaru, na nji­hovu kuću spustilo veliko j ato ptica. Naravno da se odmah setila sličnih događaj a prilikom smrti njenih najbližih i plašila se najgoreg.

Iako osobe koje imaju udela u ovom događaj u izvanredno dobro poznajem i stoga znam da se radi o istinskom činjeničnom izveštaju, ipak uopšte ne smatram da će neko, ko odlučno ovakve stvari po­smatra kao čiste slučajnosti, zbog ovoga osetiti po­trebu da menja svoje mišljenje. Prikazivanje oba slučaja proističe iz namere da se ukaže na način na koji se obično pokazuj u smisaone koincidencije u praktičnom životu. Smisaona povezanost u prvom slučaju je j asna u pogledu približnog identiteta glav­nih objekata (naime oba skarabeja) ; nasuprot tome u drugom slučaj u na izgled se ne mogu meriti istim merilima smrtni slučaj i j ato ptica. Ali ako se uzme u obzir da već u vavilonskom hadu duše nose »odeću od perja« a da je u starom Egiptu ba, duša, zami­šljana kao ptica," tada uopšte nij e tako daleko pret­postavka arhetipskog simbolizma. Da je ovaj događaj bio predmet sna, onda bi komparativno-psihološki bezuslovno došlo u obzir j edno takvo tumačenje. U prvom slučaju izgleda da isto tako postoji arhetip�ka osnova. Kao što sam pomenuo, radilo se o neobično teškom terapijskom postupku, koji do pomenutog sna skoro uopšte nije makao s mesta. Glavni razlog ovde je bio, što moram pomenuti zbog razumevanja situa­cije, u kartezijanskoj filozofij i odgaj eni animus moje pacijentkinje, koji se za svoje krute pojmove stvar­nosti držao u toj meri čvrsto, da nastoj anja tri lekara (naime ja sam bio treći) nisu bila u stanju da ga raz­mekšaju. Za ovo je očigledno bio potreban nekakav iracionalni događaj , koji j a, samo po sebi razumljivo. nisam mogao da stvorim. Već je san blago uzdrmao

33 Kod Homera »cvrkuću« duše mrtvih.

142

racionalistički stav moje pacijentkinje. Ali kada je skarabej stvarno doleteo, tada j e njeno prirodno biće moglo da probij e opsednutost od strane animusa, čime je proces promene, koji inače prati terapijski postupak, prvi put uzeo ispravan tok. Suštinske pro­mene stava znače psihičku obnovu, koja je skoro pv pravilu u snovima i fantazijama praćena simbolima ponovnog rađanja. Skarabej je klasični simbol po­novnog rođenja. Prema izlaganju staroegipatske knji­ge Am-Tuat mrtvi bog sunca se na sedmoj postaji pretvara u kepera, skarabej , i kao takav na dvana­estoj postaji stupa u brod koji podmlađeno sunce iz­vodi na j utarnje nebo. U ovom slučaj u j edina teškoća se sastoji u tome što se kod obrazovanih teško sa si­gurnoŠĆu mogu isključiti kriptomnezije (iako simbol nije bio poznat mojoj pacij entkinji) . Uz put prime­ćeno psihološko iskustvo se stalno sudara sa ovakvim slučajevima34 u kojima se pojava paralelnih simbola ne može objasniti bez hipoteze o kolektivno ne­svesnom.

Slučajevi smisaonih koincidencija - koje treba razlikovati od grupa slučajnosti - izgleda da poči­vaj u na arhetipskoj osnovi. Bar svi slučajevi iz mog iskustva - a njih je veliki broj - ukazuju na ovu karakterističnu oznaku. Sta to treba da znači već sam maločas pomenuo.35 Iako će svako ko ima nekog iskustva na ovom područj u bez teškoća prepoznati arhetipski karakter u ovakvim događajima, ipak se psihički uslovi Rineovih eksperimenata ne mogu bez daljnjega dovesti u vezu sa ovim, pošto konstelacija arhetipa nije odmah vidljiva. Pri tom se ne radi o takvim emocionalnim situacijama kao u mojim pri­merima. Ipak odmah treba ukazati na to da kod Ri­nea u proseku prva serij a pokušaja daje najbolje re­zultate, koji potom brzo opadaju. Ali ako se uspe da se probudi novo interesovanje za (inače dosadan) eksperimenat, ponovo se poboljšavaju rezultati. Iz

34 Ovo se naravno može zaključiti samo onda, kada lekar raspolaže neophodnim poznavanjem istorijata simbola.

M Upućujem na moja izlaganja u : Der Geist der Psy­chologie, Eranos-Jahrbuch XIV (1946), S. 448.

toga proističe da emocionalm faktor igra značajnu ulogu. Afektivnost, međutim, u velikoj men počiva na instinktima, čij i je formalni aspekt upravo ar­hetip.

Ali postoji i psihološka analogija između oba moja slučaja i Rineovog eksperimenta, što svakako nije tako uočljivo. Ove na izgled sasvim različite situ­acije imaju zajedničku karakteristiku, naime izvesnu nemogućnost. Pacijentkinja sa skarabejom nalazila se u » nemogućoj « situaciji utoliko što je njen terapijski postupak zapinjao ne nalazeći nigde izlaza. U takvim situacijama, kada su ove dovoljno ozbiljne, obično se J avljaju arhetipski snovi koji ukazuju na mogućnost napretka, na koje čovek inače ne bi pomislio. Ovakve situacije su uopšte one koje sa velikom pravilnošću konstelišu arhetip. U izvesnim slučajevima psihotera­peut je prinuđen da pronađe racionalno nerešive pro­bleme, na koje će usmeriti pacijentova nesvesna do­življavanja. Ako je ovo uspostaVljeno, onda se na taj način bude dublji slojevi nesvesnog, naime praslike, čime se ličnost dovodi na put promena.

U drugom slučaJ U postojala je polusvesna zabri­nutost s jedne strane, a s druge preteća mogućnost letalnog ishoda, pri čemu nije postojala mogućnost dovoljnog poznavanja situacije. Kod Rineovog ekspe­rimenta je, najzad, nemogućnost zadatka ono što skreće pažnju na unutrašnje procese i time daje ne­svesnom mogućnost da se manifestuje. Pitanja eks­perimentatora u eksperimentu po sebi već imaju emocionalno dejstvo, pošto ova nešto nepoznato i ap­solutno neznano postavljaju kao moguće poznato i znano i na taj način ozbiljno uzimaju u obzir moguć­nost čuda. Nezavisno od eventualnog skepticizma is­piti vane o obe, ovaj nagoveštaj apeluje na nesvesno uvek i svuda prisutnu spremnost da se doživi čudo i na nadu da je tako nešto na kraju ipak moguće. Pri­mitivno sujeverje i kod naJprosvećenijih duhova na­lazi se neposredno ispod površine, i upravo oni koji mu se najviše opiru, naJpre potpadaju njegovoj su­gestivnoj moći. Kada seriozni eksperimenat sa svo­jim važnim naučničkim autoritetom bilo gde dodirne

144

ovu spremnost, onda se neizbežna javlja emocija, koja afektivno privlači ili odbija. U svakom slučaju nastaje afektivno očekivanje, koje Je prisutno i onda kada se osporava.

Korisno j e ukazati na mogućnost nesporazuma koji može nastati i zbog izraza sinhronicitet. Ovaj termin sam izabrao pošto mi je istovremenost dva smisaona, ali akauzalno povezana događaja, izgledala kao najbitniji kriterijum. Dakle, ovde koristim po­jam sinhroniciteta u specijalnom smislu vremenske koincidencije dva ili više kauzalno međusobno nepo­vezanih događaja, koji su istog ili sličnog smisaonog sadržaja. Ovo nasuprot »sinhronizmu« koji predstav­lja samo istovremenost dva događaja.

Tako sinhronicitet znači najpre l tovremenost lZvesnog psihičkog stanja sa jednim ili više spoljnih događaja, koji se j avljaju kao smisaone paralele pre­ma trenutnom subjektivnom stanj u i - u datom slu­čaju - vice versa. Ovaj slučaj predočavaju oba moja primera na različit način. U lučaju skarabeja jedno­vremenost je neposredno evidentna, nasuprot tome u drugom ne. Doduše jato ptica pobuđuje nejasnu bri­gu, koja se, međutim, može objasniti kauzalno. Zena mog pacijenta prethodno svakako nije bila svesna zebnje koja se dala uporediti sa mojom zabrinutošću. pošto simptomi (bolovi u vratu) nisu bili takve pri­rode da laik odmah pomisli na najgore. Međutim, ne­svesno često zna više od svesti, zbog čega mi izgleda moguće da je kod ove žene nesvesno već nagovešta­valo opasnost. Ovo se, svakako, ne može dokazati, ali ipak postoji takva moguć!l0st ili čak verovatnoća. Dakle, ako isključimo svesni psihički sadržaj, kao, recimo, predstavu o smrtnoj opasnosti, onda u ovom slučaju postoji evidentna istovremenost jata ptica, u svom tradicionalnom značenju, sa muževljevom smr­ću. Psihičko stanje izgleda, kada ga sagledamo sa do­duše mogućeg, ali nedokazivog uzbuđenja nesvesnog, zavisno od spoljnih zbivanja. Psiha žene je ipak obu­hvaćena utoliko što se jato ptica spustilo na njenu kuću i što je ona to posmatrala. Zbog ovoga i meni se čini verovatnim da su njena nesvesna područja bila

10 J ung. Odabrana dt-la I l T 1 45

konstelovana. J ato ptica ima tradicionalni proročki značaj ." Ovo se pojavljuje i u ženinom tumačenju, i stoga izgleda kao da ptice predstavljaju nesvesnu slutnju smrti. Stari, romantični lekari ovde su govo­rili o »simpatiji« ili » magnetizmu«, ali, kao što je već rečeno, ovakvi fenomeni se ne mogu kauzalno dru­gačije objasniti, a da se ad hoc ne potrgnu fantastič­ne hipoteze.

Tumačenje jata ptica kao omen, kao što smo vi­deli, počiva na dvema ranijim koincidencijama slične vrste. Ono još nije postojalo kod smrti bake. Tamo je koincidencija predstavljena samo kroz smrt i kroz skupljanje ptica. Tada je ona bila neposredno evi­dentna; u trećem slučaju kao takva mogla je biti ve­rifikovana tek kada je samrtnik donesen kući.

Navodim ovu komplikaciju zbog toga što je va­žna za opseg pojma sinhroniciteta. Uzmimo sada dru­gi slučaj . Jedna moja poznanica vidi i doživi u snu iznenadnu i nasilnu smrt njenog prijatelja, sa karak­terističnim pojedinostima. Snevač se nalazi u Evropi a prijatelj u Americi. Sledećeg jutra telegram potvr­đuje smrt, a desetak dana kasnije pismo iznosi poje­dinosti. Upoređivanjem evropskog vremena sa ame­ričkim pokazuje da je smrt nastupila najmanje jedan sat pre sna. Snevač je kasno otišao u postelju i nije zaspao do jedan sat posle ponoći. San je naišao oko dva izjutra. Sneni doživljaj nije sinhron sa smrću. Doživljaji ove vrste često nastupaju posle ili pre kri­tičnog događaja. Dan (J. W. Dunne)31 navodi posebno instruktivan san, koji je sanjao početkom 1 902. go­dine kao učesnik burskog rata. Izgledalo mu je kao da stoji na nekom vulkanskom bregu. To je bilo ostr­vo o kome je već ranije sanjao i za koje je znao da je neposredno ugroženo katastrofalnom vulkanskom erupcijom (kao Krakatau!). Ispunjen strahom hteo je da spase 4000 stanovnika ostrva. N a susednom nasta­njenom ostrvu pokušao je da pokrene francuske vla-

ae Literarni primer su Ibikusovi ždralovi. Ako se jato svraka spusti na neku kuću, onda to znači da će tu neko umreti itd. Treba se setiti i značaja augurIuma.

31 An Experiment with Time, p. 34.

146

sti da odmah mobilišu raspoložive brodove za spasi­lačku akciju. Ovde je san počeo da se kroz motive užurbanosti, buke i nedolaska razvija u tipični ko­šmar, dok je snevač neprestano ponavljao: »Cetiri hI­ljade ljudi naći će smrt ako ne . . . « Nekoliko dana potom Dan je dobio poštu sa jednim brojem Daily Telegrapha, a njegov pogled se zaustavio na sledećoj vesti :

Volcano Disaster in

Martinique Town Swept Away

An Avalanche of Flame

Probable Loss of Over 40.000 Lives.

San se ruje desio u trenutku stvarne katastrofe. već tek kada su mu se približavale novine sa vešću. Tada mu je promakla omaška pri čitanju - 4000 umesto 40.000. Pogrešno opažanje se kod snevača učvrstilo kao paramnezija, tako da je, kada bi prepri­čavao san, uvek navodio 4000 umesto 40.000. Tek petnaest godina kasnije, kada je kopirao taj novinski članak, otkrio je zabludu. Njegovo nesvesno znanje isto tako je načinilo grešku kao i on sam.

Cinjenica da se kratko pre j avljanja vesti ova sanja, predstavlja relativno često iskustvo, budući da san, na primer, pominje osobe od kojih sledeća pošta donosi pismo. Više puta sam imao prilike da konsta­tujem da je u trenutku kada se odvijao san pismo već bilo u teritorijalnoj pošti adresanta. Iz sopstve­nog iskustva mogu potvrditi omaške pri čitanju. Za vreme božićnjeg raspusta 1918. godine bavio sam se orfičarima a posebno sa orfičkim fragmentom kod Malala (Malala) u kome se primordijalna svetlost »trojstveno« označava kao metis, fanes i ericepens. Pri tom sam uporno čitao 'HpLXa'ltaLo!;' umesto 'HpLXE'lta�o!;', kao što je bilo u tekstu. (Doduše, sreću se obe vrste izgovora) . Ova omaška se zatim fiksirala kao paramnezija, i ovog naziva sam se uvek sećao samo kao ' HpLXa'lta� aa bi tek trideset godina kasni-

147

Je otkrio da u tekstu kod Malala plse 'Hp��1t(li:O�. Upravo u ovo vreme jedna od mojih pacijentkinja, koju tada nisam sreo već četiri nedelje i koja uopšte ni na koji način nije imala uvida u moja proučavanja, usnila je san u kome joj je neki nepoznati čovek pru­žio list na kome je bila ispisana »latinska« himna po­svećena bogu Ericipeusu. Pacijentkinja je mogla da napiše ovu himnu. Jezik ove bio je čudnovata meša­vina latinskog, francuskog i italijanskog. Dama je raspolagala elementarnim školskim znanjem latin­skog, nešto više je znala italijanski a tečno je govo­rila francuski. I me Ericipeus bilo joj je potpuno ne­poznato - razumljivo, pošto nije imala klasično obrazovanje. Naša mesta stanovanja su međusobno udaljena oko 90 kilometara, a već mesec dana uopšte s nismo sretali. Vredno napomene je varijacija ime­na, to jest Jlomaška pri čitanju« upravo kod samogla­snika koji sam i ja pogrešno pročitao, i to a umesto e; samo njeno n svesno je pogrešilo u drugom smeru čitajući i umesto e. Stoga pretpostavljam da j ono nesvesno »pročitala« ne moju grešku, već tekst u kome se sreće latinska transkripcija Ericepaeus, pri čemu joj je prividno samo smetala moja greška pri čitanju.

Sinhronistički događaji počivaju na jednovTf:­m.enosti različitih psihičkih stan1a. Jedno je normal­no, verovatno (tj. kauzalno zadovoljavajuće obJašnji­vo) a drugo je ono koje se ne može kauzalno izvesti iz prvog, naime kritički doživljaj. U slučaju iznenad­ne smrti ovo drugo se ne može neposredno prepoznati kao extra-sensory perception (ESP), već se kao takvo može verifikovati tek naknadno. Ali i u slučajU ska­rabeja je neposredno doživljeno psihičko stanje ili psihička slika, koje se od snene slike razlikuje samo time što se može neposredno verifikovati. U slučaJU Jata ptica radi se kod žene o nesvesnoj alte:raciJi, od­nosno zabrinutosti, koju sam ja svakako svesno do­živeo i koja me je navela da pacijenta pošaljem kar­diologu. U svim ovim slučajevima, bez obzira da li se radi o prostornim ili vremenskim ESP, postoji jed­novremenost normalnog ili uobičajenog stanja sa

1 48

Jednim kauzalno neizvodlj iV1m drugačijim stanjem ili događajem čija se objektivnost obično može veri­fikovati tek naknadno. Ova se definicija mora imati na umu naročito onda kada dolaze u obzir budući do­gađaj i. Naime oni evidentno nisu sinhroni, all su sin­hronistički, pošto se doživljavaju kao sadašnje psi­hičke slike, kao da se već desio objektivni događa] Neočekivani sadržaj, koji se neposredno ili posredno odnosi na objektivni spoljni događaj, koineidtra sa uobičajenim psihičkim stanjem: ovu pojavu nazivam sinhronicitet i mišljenja sam da se radi o j ednoj te istOj kategoriji događaja, iako njihova objektivnost izgleda odvojena od moje svesti u prostoru ili u vre­menu. Ovo gledište potvrđuju Rineovi rezultati, uko­liko ni prostor ni vreme, bar u principu, ne uplivišu na sinhronicitet. Pro tor i vreme, razumljive koordi­nate tela koje se kreće, su u osnOVI jedno te isto, i zbog toga se govori o »vremenskim prostranstvima" a već Filo Judeus (philo Judaeus) kaže: » 8do-njfLoc -ri,e; -ou x6crfLou xwi}a&w,; ta-nv 6 Xp6vo.; . « Prostorni sin­hronicitet može se isto tako shvatiti kao opažanje u vremenu, ah značajno je da se vremensko ne može tako lako shvatiti kao prostorno, j er ne mo­žemo predstaviti prostor u kome bi već objektlvno postojali budući događaji, koji bi se redukcijom ove prostorne distance mogli doživeti kao sadašnji. Bu­dući da, shodno iskustvu u izvesnim okolnostima, iz­gleda kao da su vreme i prostor redukovam priblI­žno na nulu, onda tu otpada i kauzalnost, pošto Je ova skopčana sa postojanjem prostora i vremena 1 sa te­lesnim promenama, jer i postoj i samo u uzastopnosti uzroka i dejstva. Ovo je razlog što se fenomen sin­hroniciteta principijelno ne može dovesti u vezu ni sa j ednom kauzalnom predstavom. Zbog toga se spa­Janje smisaono koincidirajućih faktora nužnim nači­nom mora zamisliti kao akauzalno.

Ovde svakako padamo u iskušenje da, u :1edO­statku ustanovlj ivog, pretpostavimo transcendentalni uzrok. ,. Uzrok« , međutim, može biti samo veličina

36 "Rasprostiranje nebeskog kretanja je vreme� (Phil o Alexandrinus. De opificio mundi, 26. I, p. 8).

1 49

koja se može utvrditi. » Transcendentalni« uzrok je, naime, contradictio in adiecto utoliko što se nešto transcendentalno već per definition em uopšte ne može utvrditi. Ako se ne želi rizik pretpostavke akau­zalnosti, onda ne preostaje ništa drugo do da se sin­hronistički fenomeni oglase čistim slučaj nostima, čime se protivureči Rineovim ESP rezultatima i dru­gim osvedočenim činjenicama. Ili ako smo prinuđeni da naša razmatranj a postavimo u stilu prethodnih a da principe našeg objašnjenja sveta podvrgnemo kritici, i to u tom smislu da su prostor i vreme u od­ređenom sistemu konstante samo onda kada se mere nezavisno od psihičkih stanja. Ovo je po pravilu slu­čaj kod prirodnonaučnog eksperimenta. Ali ako se zbivanje posmatra bez eksperimentalnih ograniče­nja, onda kod posmatrača može naići izvesno emocio­nalno stanje, koje prostor i vreme menja u smislu kontrakcije. Svako emocionalno stanje uzrokuje promenu svesti koju je Zane (P. Janet) označio kao "abaissement du niveau mental « , to jest dolazi do izvesnog suženja svesti, što je posebno u stanjima te­ških afekata uočljivo čak i laiku. Tonus nesvesnog se donekle povišava, zbog čega lako dolazi do nagiba od nesvesnog ka svesti. Na taj način svest zapada pod uticaj nesvesni h instinktivnih podsticaja i sadržaja. Sadržaji su, po pravilu, kompleksi koji u krajnjoj li­niji počivaju na arhetipovima, to jest na »instinctual pattern«. Pored ovog u nesvesnom se nalaze i subli­minalna opažanja (a isto tako zaboravljene, to jest trenutne ili uopšte reprodukciji nepristupačne slike sećanj a). Među subliminalnim sadržajima su opaža­nja koja treba razlikovati od onog što bih rado ozna­čio kao nerazjašnjivo »znanje« ili »prisustvo« . Dok se opažanja mogu dovesti u vezu sa mogućim ili vero­vatnim podpragovnim čulnim razdraženjima, » zna­nje« ili »prisustvo« nesvesnih slika ili nema poznatu osnovu, ili postoje uočljive kauzalne veze sa izvesnim, već prethodno postojećim (često arhetipskim) sadr­žajima. Ove slike, međutim, svejedno da li se temelje na postojećoj osnovi ili ne, nalaze se u analognoj, tj. ekvivalentnoj, smisaonoj vezi prema objektivnim do-

150

gađajima, koji sa njima nemaju nikakvu poznatu, pa čak ni zamislivu kauzalnu vezu. Kako, na primer, može neki prostorno ili vremenski udaljen događaj da podstakne nastojanja odgovarajuće psihičlce slike, kada se za ovo ne može čak ni zamisliti neophodni energetski prenosni proces? Ma kako ovo izgledalo nerazumljivo, ipak je čovek najzad prinuđen da pret­postavi da u nesvesnom postoji nešto kao apriorno znanje ili bolje »prisustvo« događaja, koje je lišeno svake kauzalne osnove. U svakom slučaju naš pojam kauzalnosti pokazao se nepodobnim za objašnjenje činjenica.

U ovako zamršenom stanju stvari isplati se re­kapitulirati gore pomenuti argumenat, što se svakako najbolje može učiniti na temelju naših primera. Kod Rineovog eksperimenta načinio sam pretpostavku da, zbog napetosti iščekivanja, to jest emocionalnog sta­nja i.o., već ranije postojeća, korektna ali nesvesna slika rezultata ospo obljava svest da pruži više od samo verovatnog broja pogodaka. San o skarabeju je svesna predstava, koja proističe iz nesvesno već po­stojeće slike koja će nastati sledećeg dana, naime kroz prepričavanje sna i dolazak insekta na prozor. Zena mog umrlog pacijenta posedovala je nesvesno znanje o predstojećem smrtnom slučaju. Jato ptica evociralo je odgovarajuće slike sećanja a time i njen strah. Isto tako je skoro istovremeni san o nasilnoj smrti prijatelja proistekao iz već postojećeg nesve­snog znanja.

U svim ovim i sličnim slučajevima izgleda kao da Je prisutno neko a priori postojeće, kauzalno neobja­šnjivo znanje o, u dotično vreme, neznanom činje­ničnom stanju. Fenomen sinhroniciteta dakle sastoji se od dva faktora: 1 . Nesvesna slika dolazi direktno (verbalno) ili indirektno (simbolizovano ili naznače­no) u svest kao san, dosećanje ili slutnja. 2. Sa ovim sadržajem koincidira objektivno činjenično stanje. Covek se podjednako može čuditi i jednom i drugom. Kako se ostvaruje nesvesna slika, ili kako koinciden­cija? Ja razumem isuviše dobro zašto se ulaže toliki trud da se činjeničnost ovakvih stvari podvrgne sum-

1 5 1

nji. Ovde bih samo nabacio pitanje. Da pružim 1 od­govor, usudiću se tek tokom kasnijeg ispitivanja.

S obzirom na ulogu koju igra afekat kod ostva­rivanja sinhronističkih događaja, želeo bih da napo­menem da ovo uopšte nije nova ideja, već da su je j a no sagledali već Avicena i Albertus Magnus. Ma­gnus kaže: »U šestoj knjizi Avicenine Naturalia na­šao sam (u odnosu na magiju) očigledno izlaganje o tome da se u čovekovoj duši nalazI izvesna snaga (virtus) da menja stvari i da su ovoj sili podređene druge stvari ; i to onda kada je gurnuta u eksces lju­bavi ili mržnje ili nečega sličnog (quando ipsa fertur in magnum amoris excessum aut odii aut alicuius ta­lium). Dakle, kada čovekova duša zapadne u veliki eksces bilo koje strasti, onda se eksperimentalno može zaključiti da ovaj (eksces) stvari (magično) po­vezuje i ove menja u onom smislu za koj im stremi eksces (fertur in grandem excessum alicuius passionis invenitur experimento manifesto quod ipse ligat re et alterat ad idem quod desiderat et diu non credidl illud) a ja dugo nisam verovao ( !), ali pošto sam pro­čitao nigramantičke knjige i one o magijskim zna­cima (imaginum) kao i magij u, našao sam da J (stvarno) emocionalnost (affectio) čovekove duše glavni izvor svih stvari, bilo da ove zbog svoje velike emocij menj aju svoje telo i druge stvari, čemu ove teže, ili da su im zbog nj ihove plemenitosti podređe­ne druge, niže stvari, ili bilo da sa ovakvim afektom, koji prevazilazi sve granice, paralelno protiče pogod­ni zvezdani čas ili astrološka situacija ili kakva dru­ga snaga tako da mi (zbog toga) verujemo da je (ono), što čini ovu snagu proizišla iz duše (cum tali affectio­ne exterminata concurrat hora conveniens aut ordo coelestis aut alia virtus, quae quodvis faci et , illud re­putavimus tunc animum facere) . . . Dakle onaj ko želi da sazna tajnu o ovome da sve ovo proizvede i razreši, taj mora da zna da svako na sve može upli­visati magično samo ako zapadne u veliki eksces . . . i to mora učiniti upravo u onom času u kome ga je spopao onaj eksces a da sa stvarima čini ono što mu propisuje duša. Tada je duša, naime, toliko pohlepna

1 52

za stvari koje hoće da učini tako da se sa svoje strane dokopava značaj nijeg i boljeg zvezdanog časa, koji vlada i nad stvarima a koj i bolje odgovara i onoj, na­menj enoj stvari . . . I tako je duša ta koja stvar in­tenzivno traži, koja čini stvari dejstvenijim i slični­j im (onome) što proističe . . . Na sličan način, naime, funkcioniše obnavljanje svega onog što duša inten­zivno priželjkuje. Naime, sve ono što čini sa određe­nim ciljem ima pokretačku snagu i dejstvo na ono za čim čezne duša« itd.sl

Ovaj tekst j asno pokazuje da su sinhronistička ( » magična«) zbivanja smatrana zavisnim od afekta. Naravno da Albertus Magnus, shodno duhu njegovog vremena, ovo objašnjava pomoću pretpostavke ma­gijske mogućnosti duše, ne uzimajući u obzir da j e psihički proces isto toliko »određen« kao i koinci­dentna predstava, koja anticipira fizičko, spoljno zbivanje. Koincidentna predstava proističe iz nesve­snog i stoga spada u »cogitationes quae sunt a nobis independentes« a koje, kako smatra Arnold Gelinks {Arnold Geulincx), potiču od Boga i ne nastaju iz sopstvenog mišljenja.4o Takođe i Gete, u odnosu na sinhronističke događaje, misli na »magičan« način. Tako on kaže u Razgovorima sa Ekermanom: » Mi svi u sebi imamo nešto od električnih i magnetskih sila i kao magnet upražnjavamo privlačnu ili odboj nu silu, u zavisnosti od toga da li dolazimo u dodir sa istovetnim ili različitim.«"

Posle ovog opšteg razmatranja vratimo se našem problemu empirijskih osnova sinhroniciteta! Dobav­ljanje iskustvenog materijala koji omogućuje do­voljno sigurne zaključke, formira u prvom redu pi­tanje čije rešenje, na žalost, nije lako. Ako čovek želi da pokuša da proširi osnovu prirodnih znanja, onda se mora odlučiti na najopskurniji ugao i skupiti hra­brost da se obrecne na predubeđenja našeg sadašnjeg pogleda na svet. Kada je Galilej pomoću svog dur-

39 De mirabihbus mundi, knjiga ciriške centralne biblio­teke, nedatirana.

40 Metaphysica tl era, pars III. secunda scientia, p. 1 87. 41 P. 359.

153

bina otkrio Jupiterove mesece, odmah se sudario sa predubedenjima svojih učenih sugrađana. Niko nije znao šta je durbin i šta se moglo postići sa njim. Ni­kada pre toga niko nije govorio o Jupiterovim mese­cima. Naravno, svako doba smatra da je prethodno patilo od predrasuda, a danas se to misli više no ika­da ranije sa isto tako malo prava kao u svim ranijim vremenima kada se tako mislilo. Kako često j e već bacana anatema na istinu. 2alosno je, ali na žalost istinito da čovek ništa ne uči iz istorij e. Ova činje­nica će nam pripremiti najveće teškoće, jer ako smo se latili posla da u jednoj tako tamnoj stvari nekako sakupimo iskustveni materijal koji bi bacio svetla na ovo područje, onda ćemo ga sasvim sigurno naći tamo gde su nam svi autoriteti sa sigurnošću tvrdili da se ne može ništa naći.

Pričanj e čudnovatih pojedinačnih slučajeva pa makar bili i vrlo verovatni - je nekorisno i može najviše dovesti do toga da se onaj ko ih je ispričao smatra lakovernim čovekom. Cak i brižljivo regi­strovanje i verifikacija velikog broja slučajeva, koje srećemo u delu Gurneja, Majersa i Podmora,42 nije načinilo nikakav utisak na naučni svet. Najveći broj »stručnjaka«, naime psihologa i psihijatara izgleda da o ovome nema pojma!3

Rezultati ESP i PK eksperimenata stvorili su brojčano obuhvatnu podlogu za fenomen sinhroni­citeta a istovremeno ovi ukazuju na značajnu ulogu koju pri tom igra psihički faktor. Ova činjenica mi je nametnula pitanje da li bi bilo moguće pronaći metodu koja bi s jedne strane dokazivala fenomen sinhroniciteta, a s druge omogućavala da se psihički sadržaji upoznaju toliko da se time bar može steći izvestan oslonac u odnosu na prirodu involviranog psihičkog faktora. Pitao sam se da li ne postoji me-

42 Phantasms of the Living.

43 Nedavno se Pascu al Jordan na zaslužan način zalo­žio za naučno ispitivanje vidovitosti (Zentralblatt fur Psycho­therapie, IX, 1936, Bd. 3). Zeleo bih da ukažem i na njegov spis VercUingung und Komplementaritiit, koji j e važan za odnose između mikrofizike i psihologije nesvesnog.

154

toda koja bi omogućila merljive ili broj ive rezultate a istovremeno jamčila uvid u psihičke pozadine sin­hroniciteta. Da su prisutni bitni psihički uslovi feno­mena sinhroniciteta, već smo videli u ESP eksperi­mentima, iako se ovi po čitavom svom načinu ograni­čavaju na činjenicu koincidencije, ne osvetljavajući bliže ovaj faktor. Već odavno mi je bilo poznato da postoje izvesne intuitivne (takozvane mantičke) me­tode, koje uglavnom polaze od psihičkog faktora, pretpostavljajući međutim kao samo po sebi razum­ljivu činjeničnost sinhroniciteta. Najpre sam posebnu pažnju usmerio na onu pomoćnu tehniku intuitivnog shvatanja celovitosti, koja je karakteristična za Kinu, naime na I Ging (ili na I Cing). Kineski duh stremi, nasuprot grčki odgajanom zapadnom, ne shvatanju pojedinosti zbog njih samih, već za gledištem koje pojedinca vidi kao deo celine. Takva operacija spo­znaje je nemoguća iz čistom intelektu bliskih razlo­ga. Sud se stoga mora u povećanoj meri oslanjati na iracionalne funkcije svesti, naime na osećanje (kao ·> sens du reel« ) i na intuiciju (kao opažanje uglavnom određeno pomoću subliminalnih sadržaja). I Ging, ova - srne se reći eksperimentalna - osnova klasič­ne kineske filozofije, je metoda od davnina određena za to da se celovito shvati situacija a time i da se in­dividualni problem postavi u okvire velike igre su­protnosti Jang i Jin-a.

Obuhvatanje celovitosti je, samo po sebi razum­ljivo, i cilj prirodnih nauka. Ali ovaj cilj je, nužno, vrlo daleko, pošto prirodne nauke, kad je ikako mo­guće, daju prednost eksperimentu i u svakom slučaju statistici. Eksperimenat se, međutim, sastoji od od­ređenog upitnika koji po mogućstvu isključuje sve­ono što smeta ili što mu ne pripada. On postavlj a uslove, ove nameće prirodi i na ovaj način daje po­voda da se daju odgovori koji su u skladu sa čoveko­vim pitanjem. Pri tom se prirodi uskraćuje da odgo­vara iz obilja svojih mogućnosti, pošto su ove, ako j e ikako moguće, ograničene. U ovu svrhu u laborato­rijama se stvaraj u situacije ograničene na pitanja, koja prisiljavaju prirodu da pruži što je moguće jed-

1 5�

noznačniji odgovor. Pri tom je potpuno isključeno delovanje prirode u njenoj neograničenoj celovitosti. Medutim, da bi upoznali ovu celovitost, potreban nam je takav upitnik koji po mogućstvu malo ili čak uopšte ne postavlja uslove, prepuštajući na taj način prirodi da odgovara iz svog obilja.

Poznati, određeni, utvrđeni poredak u eksperI­mentu formira nepromenljiv faktor rezultata upo­redne i sabirne statistike. Nasuprot tome, intuitiv­nom ili mantičkom celovitom eksperimentu nisu po­trebna nikakva pitanja koja postavljaj u bilo kakve uslove i time ograničavaju celovitost prirodnih zbi­vanja. Ova zbivanja imaju sve šanse, koje uopšte mogu imati. Kod I Ginga padaju i kotrljaju se nov­čići onako kako im upravo odgovara.� Na nepoznato pitanje sledi nerazumljivi odgovor. Utoliko su, dakle. upravo idealni uslovi za reakciju celovitosti . Ali, pada u oči nedostatak i, nasuprot prirodno-naučnom eksperimentu, ne zna se šta se zbilo. Ovu nezgodu u već u 12. stoleću pre naše ere pokušavali da ublaže dva kineska mudraca tim što su, oslanjajući se na hipotezu jedinstvenosti celokupne prirode, pokušali da istovremenost nekog psihičkog stanja sa fizičkim zbivanjem objasne kao istoznačnost. Drugim rečima oni su pretpostavljali da se isto bivstvo izražava kako u psihičkom tako i u fizičkom stanju. Da bi se veri­fikovala ova hipoteza u ovom na izgled neograniča­vajućem eksperimentu, ipak je potreban jedan uslov, naime određena forma fizičkog zbivanja, metoda ih tehnika koja prisiljava prirodu da odgovara u par­nim ili neparnim brojevima. Ovi su kao reprezentanti j in i janga svojstveni nesvesno m kao i prirodi u obličju suprotnosti, naime majke i oca sveg zbivanja i stoga formiraju tertium comparationis između psi­hičkog unutrašnjeg i fizičkog spoljnjeg veta. Tako su ova dva starca pronašli metodu koja bi se mogla predstaviti kako kao unutrašnje stanje tako i kao spoljašnje i vice versa. Torne je pripadalo i (intui-

44 Ako se eksperiment sprovodi sa klasičmm tablJika­ma hajdučice, onda podela 49 stabljika predsta\!Ja faktor slučaj nosti

156

th'no) poznavanje značenj a svagdašnjih proročkih figura. Stoga se I Ging sastoji od zbirke sastavljene od 64 tumačenj a, u kojoj je razjašnjen smisao svake od 64 moguće j ang-jin kombinacije. Ova tumačenja formulišu unutrašnje, nesvesno znanje, koje se po­klapa sa aktuelnim stanjem svesti. Sa ovom psihič­kom pretpostavkom koincidira slučajni rezultat me­tode, naime parni i neparni brojevi, koji proističu iz pada novčića ili slučajne podele stabljika hajdučice.u

Metoda je, kao i sve divmacijske, to jest intui­tivne tehnike, zasnovana na principu inhronicitetne povezanosti.4 Pri praktičnom izvodenju eksperimen­ta stvarno dolazi do mnogobrojnih i očevidno predu­beđenja lišenih slučajeva, koji bi se racionalno i pri­lično na silu mogli objasniti kao projekcija. Ah, ako se pretpostavi da su stvarni, što uistinu i izgledaju, onda se radi o smisaonim koincidencijama, za koje, prema našem znanju, nema kauzalnog objašnjenja. Metoda se sastoji u tome da se ili 49 stabljika hajduč­ke trave arbitrarno podeli u dve polOVine i da se po­tom odbroji po tri i pet, ili da se bacaju tri novčića, pri čemu aktuelna dominacija lika (glave) ili naličja nOVČIća, odnosno slike (tri) i vrednosti (dva) odlučuje o obliku heksagrama.41 Eksperiment se temelji na principu trijade (dva trijagrama) i sastoji se od 64 mutacije, koje odgovaraju isto tolikom broju psihič­kih situacIja. Ove su iscrpno opisane u tekstu i odgo­varajućim komen arima. Ali postoji i zapadna me­toda. poreklom iz antike,· koja uglavnom počiva na

� Vidi dalje. u Ovu oznaku am prv1 put objavio u mojoj besedi u

�pomen Riharda Vilhelma (Richard Wilhelm, 10. maj 1930, u Minht;nu). �vor jt' objavljen u drugom i sledećim izda­njim Das Geheimms der Goldenen Bltite (1929. izdato za­Jedno sa Vilhelmom). Tamo stoji ovako. p. Xl : "Nauka I Ginga II počiva na kauzalnom principu već na do sada hezimenom -- po�to e kod nas ne sreCe - principu, koji �"m ja ogledimice (\značio kao smhronishčki pTinClp.« (Ges. W(>rke XIII).

4i pu('uJem na Richard Wilh lm, I GlOg, das Buch der �andlung 11.

48 V . SI;; pomlOJP u Llber etllmoloqiaTum, ISidor von SE' l l i:; Llh V I I I . ('ap. I X . 1 3.

157

istom principu kao i I Ging. Samo na Zapadu ovaj princip nije trijadni, već, što je značajno, tetradni, tako da rezultat nije heksagram sastavljen od jang i jin linija, već šesnaest kvaterniona, koji se sastoje od parnih i neparnih brojeva. Dvanaest od ovih po izve­snim pravilima ređaju se u dvanaest kuća astrološkog neba. Osnovu eksperimenta čine četiri puta četiri znaka, kc..j i se sastoje od slučajnog broja tačaka. Ove se od strane ispitivane osobe markiraju zdesna na levo u pesku.4t Sadejstvo različitih faktora odvija se na čisto zapadnjački način više u pojedinostima nego I Ging. I ovde dolazi do bogatih smisaonih koinciden­cija, koje se uglavnom mogu teže obuhvatiti i zbog toga su manje jasne od rezultata I Ginga. U zapadnoj metodi, koja je od 13. veka poznata i daleko se pro­širila kao ars geomantica ili veština punkture:;O, nema obuhvatnih komentara, pošto je njena upotreba bila samo man tička, ali ne i filozofska kao ona I Ginga.

Rezultati oba postupka, I Ginga kao i oni od ars geomantica, nalaze se, doduše, u traženom pravcu, ali ne daju nikakvog povoda za neko egzaktno shvatanje. Zbog toga sam potražio neku drugu intuitivnu tehni­ku i pri tom sam se sudario sa astrologijom, koja -bar u svom modernom obliku - polaže pravo da omogućuje relativno celovite slike karaktera. U pod­ručju ovog postupka, doduše, ne nedostaje komenta­ra. Postoji ih čak i previše, što je samo znak da tuma­čenje nije jednostavna a još manje sigurna stvar. Smisaona koincidencija koju tražimo u ovom slučaju je očigledna bez daljnjega, pošto sUf još od najdavni­j ih vremena prisutna stalna planetska značenja, za­tim značenja sazvežđa, onda zodijakalna i gledišna značenja, na kojima se može zasnovati neko činje­ničko stanje. Doduše još uvek se može prigovoriti da se rezultat ne slaže sa psihološkim poznavanjem situ­acije, odnosno sa karakterom koji je u pitanju, uz

4. Za ovo se mogu koristiti zrna bilo koje vrste ili od­ređeni broj kuglica.

60 Najbolji prikaz kod Robert Fludd (1574-1637). De 4Tte geomantica. Videti i : A History of Magic and Experi­mental Science, II, p. 1 10.

158

postavljanje tvrđenja, koje je teško opovrgnuti, da je upoznavanje karaktera nešto krajnje subjektivno, pošto na području karakterologije ne postoje nesum­njive, pouzdane, merljive ili brojive oznake; zamerka koja se, kao što je poznato, upućuje i grafologiji, iako je njena primena praktički opšte priznata.

Ova kritika i odsustvo sigurnih kriterijuma za utvrđivanje karakternih svojstava daju povoda mi­šljenju da su smisaona koincidencija horoskopske strukture i karaktera neupotrebljivi u svrhu o kojoj j e ovde reč. Stoga, ako se želi da se astrologija kori­sti kao iskaz o akauzalnim spojevima događaja, onda se na mesto nesigurne dijagnostike karaktera mora postaviti određeno i nesumnjivo činjenično stanje. Jedno ovakvo je, na primer, bračna veza između dve osobe.51

Mitološko i tradicionalno astrološko i alhemi­stičko slaganje je odvajkada coiunctio Solis ( O ) i Lunae ( « ), ljubavni odnos Marsa ( ci' ) sa Venerom ( 9 ) , kao i odnosi ovih sazvežđa prema ascendentima odnosno descendentima. Ovaj drugi odnos mora se uzeti u obzir, pošto je ascendentna osa od davnina važila kao posebno važna za bivstvo ličnosti.5! Zbog toga treba ispitati da li se u horoskopima oženjenih i udatih sreće veći broj koincidentnih <::) - « ili ci' ­

- � aspekata nego kod neženjenih i neudatih.u Za

51 Dalja jednoznačna činjenična stanja bila bi ubistvo i samoubistvo. O ovome postoje statistike kod v. Kloeckler (Astrologie als Erfahrungswissenschatt), kojima na žalost nedostaju poređenja sa nonnalnim prosečnim vrednostima, tako da su neupotrebljive za naše svrhe. Nasuprot njemu Paul Flambart (Preuves et bases de l'astrologie scientifique, p. 79) je grafički predstavio statistiku o tački rađanja duhov­no nadarenih ljudi (123 lica). Sreće se jasna učestalost na uglovima vazdušnog trigona (X, �, = ). Ovaj rezultat je potvrđen preko daljih 300 slučajeva.

li! Ovde jedva da bi zadržao smešak više ili manje ru­tinirani astrolog, budući da su za njega ovakva slaganja jed­nostavno razumljiva sama po sebi. Klasični primer je Geteo­va veza sa Hristijanom Vulpijus, naime O 50 Illt 6 · � 7° Illt·

Q Ovo shvatanje sreće se još kod ptolomeusa : »Apponlt (Ptolomaeus) autem tres gradus concordlae : Primus cum Sol in viro, et Sol, vel Luna in foemina, aut Luna in utrisque, fuerint in locis se respicientlbus trigono, vel hexagono aspec-

1 5 9

sprovođenje ovakvog ispitivanja uopšte nije potrebna vera u astrologiju, već samo datumi rođenja, tablica mesta nebeskih tela i logaritamske tablice pomoću kojih se može izračunati horoskop.

Metoda, adekvatna suštini sltlčaj nosti je, kao što pokazuju tri pomenute mantičke procedure, metoda brojanja. Odvajkada su se ljudi koristili brojevima da bi utvrdili smisaone, to jest shvatljive koinciden­cije. Broj je nešto posebno, čak se može reći i nešto tajanstveno. Covek nikada nije uspeo da sasvim sa­vlada numinozni nimbus broja. Ako se, tako kaže udžbenik matematike, u grupi predmeta svakom po­j edinom oduzmu sva njihova svojstva, ipak na kraju preostaje određeni broj istih, zbog čega se broju pri­daje kara�ter prividno neprocenj ive veličine. (Ovde ne razmatram logiku matematičkih argumenata, već samo njenu psihologiju!) . Niz celih brojeva je ne­što neočekivano više od postupnog ređanja identičnih jedinica - on u sebi sadrži celu matematiku i sve ono što će se još otkriti u njoj. B roj je stoga nesa­glediva veličina, tako da sigurno nije slučaj što je upFavo brojanje adekvatna metoda za tretiranje slu­čajnosti. Iako ne bih želeo da se pravim kadrim da bilo šta doprinesem u rasvetljavanju unutrašnje po­vezanosti dva predmeta, koji izgledaju toliko nemer­Ijivi kao sinhronicitet i broj, ipak ne mogu a da ne naglasim da nije samo odvajkada broj i brojanje do­vođeno u vezu sa sinhronicitetom, već da oboje pose­duju numinoznost i tajanstvenost kao zajedničko svojstvo. Broj je oduvek služio za obeležavanje nu­minoznog objekta, i svi brojevi od jedan do devet su »sveti«, isto tako se i lO, 12, 13 , 14, 28, 32 i 40 ističu svojim posebnim značenjem. Najelementarnij e

tu. Secundus cum i n viro Luna, in uxore Sol, eodem mode> disponuntur. Tertius, si cum hoc alter alterum recipitat.« Na istoj stvari citira Cardanus den Ftolomaeus (De astTorum indiciis): ,.Omnino vero constantes et diurni convictus per­manent, quando in utriusque coniugis genitura luminaria contigerit configurata esse concorditer.« Kao neobično po­goono za brak on smatra konjunkeiju muškog meseca sa ženskim suncem. Hieronymus Cardanus, Opera omnia: Com­mentaria in Ptolomae'um De astroru m illdiciis, Jib. IV, p. 332.

1 60

�'vojstvo objekta je njegova jedinost i njegova mno­gobrojnost. U sređivanju haotičnog mnoštva pojava u prvoj liniji pomaže broj. On je dati instrument za uspostavljanje reda ili za shvatanje već postojeće, ali još nepoznate pravilnosti, to jest određenosti. On je najprimitivniji elemenat reda čovekovog duha, pri čemu najveća učestalost i opšta rasprostranjenost pripada brojevima od jedan do četiri, pošto su pri­mitivni šematski redovi trijade i tetrade. Da broj po-eduje arhetipsku pozadinu nije moja pretpostavka,

već onih izvesnih matematičara o kojima će još biti reči. Zbog toga nije isuviše odvažan zaključak ako broj psihološki definiše mo kao svesno postali arhetip reda.54 Vredno napomene je da spontano produkova­ne psihičke celovite slike, odnosno simboli čovekovog bivstva u mandala formi, sadrže matematičku struk­turu. Po pravilu to su kvaterniteti (ili njihovi množi­telji).M Ove slike ne izražavaju amo red, već i pro­uzrokuju takav red. Zbog toga se ove najčešće jav­ljaju u stanjima psihičke dezorijentacije kao kom­penzacija haotičnog stanja, ili ove formulišu numi­nozna iskustva. Pri tom se mora naglasiti da ove

trukture nisu nikakve izmišljotine svesti , već spon­tani produkti nesvesnog, što je dovoljno pokazalo Jskustvo. Naravno da i svest može imitirati ove slike sređivanja, ali ovakve imitacije uopšte ne dokazuju da su i originali bili svesni pronalazak. Iz ovih činje­nica neosporno proističe da nesvesno koristi broj kao faktor reda.

�4 Symbolik des Geiste-, S. 569 (Ges. Werke XI). M Up. Gestaltullpen des Unbewussten (Zur Empirie des

lndividuationsp1'ozesses i Ober Mall dalasymbolik . oboje u Ges. Werke lXII deo).

II Jung, Odabrana dela, III 1 6 1

B. PRETHODNICE IDEJE SINHRONICITETA

Kauzalni princip nam kazuje da je veza causa i effectus nešto neophodno. Princip sinhroniciteta nam kazuje da su karike smisao ne koincidencije spojene pomoću jednovremenosti i pomoću smisla. Dakle, ako pretpostavimo da ESP eksperimenti kao i mnoga pojedinačna posmatranja utvrđuju činjenice, onda iz toga proizilazi zaključak da, pored povezanosti uzro­ka i dejstva, u prirodi postoji još jedan faktor koji se izražava u početku događaja, a koji nam se po­javljuje kao smisao. Smisao je pridodato antropo­morfno značenje, ali formira neophodni kriterijum fenomena sinhroniciteta. U čemu onaj faktor, koji nam izgleda kao smisao, postoji po sebi, izmiče mo­gućnostima spoznaje. Ali kao hipoteza on ne pred­stavlja takvu nemogućnost kao što bi se pomislilo u prvom trenutku. Naime, mora se uzeti u obzir da naše zapadnjačko shvatanje i stav nije jedino mogu­će i najobuhvatnije, već da ono u izvesnom smislu predstavlja predubeđenje i jednostranost, koje bi možda trebalo podvrgnuti korekciji. Vrlo stari kul­turni narod Kineza od davnina je u izvesnom smislu mislio drugačije od nas, a ako slično hoćemo da pro­nađemo i u našoj kulturi - bar što se tiče filozofije - onda bi trebalo da se vratimo sve do Heraklita. Samo na nivou astrologije, alhemije i mantičkih pro­cedura nema principijelnih razlika između našeg i kineskog stava. Zbog toga je i razvit1t< alhemije te­kao paralelnim putevima. kako na zapadu tako i na

162

istoku, ka istom cilju i sa delom identičnim formira­njem pojmova.56

U kineskoj filozofiji od davnina postoji central­ni pojam, čiju su oznaku Tao jezuiti preveli sa »Bog« . Ovo je, međutim, tačno samo u zapadnom smislu. Drugačiji prevod, kao proviđenje i slično samo su po­magala za nuždu. R. Vilhelm (Wilhelm) je na geni­jalni način Tao protumačio kao smisao.D7 Pojam Tao vlada nad celokupnim mišljenjem i pogledom na svet Kine. Ovu ulogu igra kod nas kauzalnost, ali ona je ovo dostigla tek tokom dva poslednja stoleća, zahva­ljujući nivelisanom uticaju statističke metode s jed­ne i besprimernom uspehu prirodnih nauka s druge strane, pri čemu je izgubljena metafizički zasnovana slika sveta.

O Tao Lao-Ce daje sledeći opis u čuvenom Tao Te King:

Postoji nešto što je bez razlike potpuno, Sto pr�thodi nastanku neba i zemlje.

Kako tiho! Kako prazno! Samostalno i nepromenjeno, Neometano grede u krug. Može se smatrati majkom sveta. Ne znam njegovo ime. Označavam ga kao Tao (Vilheim : »smisao« ) po potrebi zovem to : veličina.

Tao »odeva i hrani sva bića a nije njihov gospo­dar« . Lao-Ce to označava kao ništa/i8 čime, kako kaže Vilhelm, samo dovodi do izražaja njegovu »suprot­nost prema svetu stvarnosti«. Lao Ce ovako opisuje njegovo biće:

56 Up. Psychologie und Atchem�, S. 486 (Ges. Werke · XII), i Symbolik des Geistes, S. 115 (Ges. Werke XI) ; dalje učenje chen-jen kod Wei Po-Yang, lsis XVIII (1932) i kod Ch'uang-tse (Dschuang-dsi).

57 Vidi Wilhelm i Jung, Das Geheimnis der GoLdenen Btiite, S. 90 (Ges. Werke XIII).

58 Tao je kontigent, po rečima A. Spajzera (Speiser), on je ,.čisto ništa« (aber die Freiheit).

U' 1 63

Trideset paoca obuhvataju glavčmu : Na ničemu počiva dejstvo kola

(doslovce: upotrebljivost). Covek pravi člllije 1 lonce za posude : Na ničemu onda počiva dejstvo suda. Covek otvara vrata i prozore na sobi. Na ničemu onda počiva dejstvo sobe. Stoga : nešto stvara stvarno t, NiAta stvara dejstvo.

» N išta« j€ očevidno ) smisao« lli >, svrha « i zbog toga nazvano ništa, pošto se po sebi i za sebe ništa ne dešava u smisaonom svetu, već samo u njegovom poretku.St Tako Lao Ce kaže:

Covek gleda za njim i ne vidi ga. to se zove imenom : vazdušnost

Covek oslu kuje za njim i ne čuje ga, to se zove imenom : razređenost.

Covek grabi za njim i ne hvata ništa, to se zove imenom : bestelesno

To znači bezoblično obličje, Nestvarna slika, To znači magličastu nejasnost, Susrevši ga ne vidiš mu lik, Prateći ga ne vidiš mu leđa.

» Radi se dakle « , tako piše Vilhelm, ' o koncep­CIJI koja leži na granici sveta pojava. « Suprotnosti u njoj su » postavljene u nerazličnostima«, ali poten­cijalno prisutne. »Ove klice« nastavlja on »ukazuju na nešto što prvo odgovara nekakvoj vidljivosti, ne­čem slikovitom - drugo odgovara nekoj čujnosti, nečemu rečitom, treće odgovara nekom širenju, ne­čemu uobličenom. Ali ovo trostruko nije jasno odvo­jeno i definisano, već je besprostorno (nema gore i dole) i bezvremensko (nema napred i nazad) jedin­stvo. Tako Tao Te King kaže:

u Wilhelm, Chinesische Lebensweishetl : _Odnos smisla (Tao) i stvarnosti ne može se obuhvatiti kategorijom uzroka l dejstva . . . 1(

164

Tao (.smisao«) prouzrokuje stvan

Sasvim maglovito, sasvim nejasno

Tako nejasne, tako maglovite

su u njemu slike,

Tako maglovite, tako nejasne

su u njer/lU stvari . . .

Stvarnost, smatra Vilhelrn, je pojmovno sazna]­na, pošto se po kineskom shvatanju u samim stvan­ma krije nešto »racionalno« .eo Ovo Je osnovna za­misao smisaone koincidencije; ona je moguća zbog toga što obe strane spaja isti smisao. Tamo gde pre­valira smisao, tu proizilazi red :

Smisao (Tao) kao najviši je bezimenog pro 'tora

Kada bi ga plemići i kraljevi mogli sačuvati

Sve bi stvari najmili kao goste.

Narod bi bez naredbi, sam oo sebe našao ravnotežu

On ne dela.

A ipak sve dolazi samo od sebe.

On je opU§ten

A ipak zna da planira.

Nebeska mreža je tako velika, tako velika. Sirokih okaea a ipak ništa ne gubl

Cang-Ce (platonov savremenik) kaže o pSlholo­škoj pretpostavci Taoa: »Stanje, gde Ja l ne-Ja vi" ne stvaraju suprotnost zove se stožer Taoa (smisla) . «6' Ovo zvuči kao kritika našeg prirodnonaučnog pogl _ da na svet, kada kaže: »Smisao (Tao) tamni kada s sagleda aju samo mali gotovi isečci postojanja«,u ili: »Ograničenja nisu prvenstveno zasnovana u mi­slu postojanja. Postavljena značenja nisu prvobitno svojstvena rečima. Razlikovanja potiču tek od subjek­tivnog načina posmatranja.«6S Majstor starog veka, Cang Ce kaže na drugom mestu, pretpostavljajućI

Wilhelm, 1. e., S 19 . SI D chuang Ds!, Das wah N! Bu.ch t'ont S1ldL . hen BL'L

tenland. Buch II, S. 1 4

6� BUl.:h II , S . 1 3

6s Buch U, S . 17

1 65

kao ishodnu tačku »stanje u kome još nije započelo postojanje stvari. Time je, u stvari, dostignuta kraj­nja tačka, preko koje se ne može preći. Najbliža pret­postavka bila je da, doduše, ima stvari, ali da još nije započela njihova deljivost. Sledeća pretpostav­ka bila je da doduše u izvesnom smislu postoje iz­dvojenosti, ali još nije zapo�elo potvrđivanje i odri­canje. Kroz razvitak potvrđivanja i odricanj a bledi smisao (Tao) . «M » Spoljnje slušanje ne sme prodreti dublje od uva; razum ne sme da zaželi nekakvo van­redno postojanje, inače će duša postati prazna i u sebe upiti svet. A smisao (Tao) je ono što oseća ovu prazninu. « Ko ima uvida, kaže Cang-Ce, taj »koristi svoje unutrašnje oko, svoje unutrašnje uvo da prodre u stvari i nije mu potrebna umna spoznaj a.«&5 Ovim se očigledno ukazuje na apsolutno znanje nesvesnog, to j est na mikrokosmičko postojanje makrokQsmič­ltih događaja.

Ovaj taoistički pogled je tipičan za kinesko mi­šljenje uopšte. Ono j e, ako je ikako moguće, celovito, kako ističe Granet (Granet), izvanredni poznavalac 'kineske psihologije." Ova svojstvenost može se za­,paziti i u ebičnom razgovoru sa Kinezima - nama na izgled j ednostavno, precizno pitanje o nekoj pojedi­nosti daje povoda kineskom misliocu za neočekivano obuhvatan odgovor, upravo tako kao da se od njega tražio vlat trave - on kao odgovor pruža čitavu 'livadu. Za nas pojedinosti vrede za sebe ; istočnjač­kom duhu uvek dopunjuju celokupnu sliku. U ovoj celovitosti su obuhvaćene, kao II primitivnoj ili u naroj (delom još postojećoj) srednjovekovnoj , pred­naučnoj psihologiji i stvari čiju vezu sa ostalima mo­žemo shvatiti samo još kao »slučajnu« , to jest kao koincidenciju, čiji smisao izgleda arbitraran. Tu spa­da i srednjovekovno prirodnofilozofsko učenje corre-

" Buch II, S. 1 5.

65 Buch IV, S. 29.

6 La Pensee chinoise, Takođe i Abegg, Ostasien denkt anders.

166

spondentia,e7 a posebno već antičko shvatanje o sim­patiji svih stvari (ov}1mx&tIIXT6>vOhWV). Hipokrat kaže: aUppollX tJ.IIX, 0\)T17t\lOIIX tJ. IIX , 7tcXVTOt CNtJ.7tIX.3iIX, XIXTa tJ.t... OUh0!Lth(TjV 7tClVTIX, XIXTIX f-ltpo� 8& Ta &V txciaT<p �Ptl tJ.tptOt 7tPO� TO i!pyou. cipxi) tJ.tyci).Tj E� laXIXTov !LtpOC; cX7ttxutnlX, &� taXcXTou tJ.tptOC; dc; apxi)v !LtYcXhTjV amxvttTIX�, IX(IX cpvalC; duoI XIX( tJ.+' dUIX.6S Ali univerzalni princip nalazi se i u najmanjem deliću, koji se stoga podudara sa celinom.

Mišljenje interesantno za naša razmat.Fanja sre­će se kod Fila (Philo) (rođ. oko 25. pre n.e. a umro 42. g. n.e.) : » Pošto je Bog zaželeo da početak i kraj po­stojećeg pod sobom (tako) usaglasi da stvari budu povezane pomoću neophodnosti i prijateljstva, on je kao početak načinio nebo, a kao kraj čoveka ; prvo (je stvorio) kao najpotpunije od neprolaznih opažajnih stvari, drugo kao najbolje od iz zemlje rođenih pro­laznih bića, kao malo neho - ako se hoće reći isti­na - koje u sebi nosi odsjaj mnogih, zvezdama slič­nih priroda. Kako u prolazno i neprolazno suprotno­sti, on je obome, početku i kraju, dao najlepše oblič­je; početku, kao što je rečeno, obličje neba, kraju obličje čoveka. «"

Ovde j e veliki prind p (<XpxTJ J.LEy4).. Tl) ili početak neba, to j est firmamentum, dat čoveku kao mikro­kosmos, pošto čovek sadrži odsjaj zvezdanih priroda, dakle, kao najmanji deo i kraj stvaralačkog dela opet sadrži celinu.

Prema Teofra�u (37 1-288. pre n.e.) nadču1no i čulno povezano je pomoću spojnice srodnosti. ova spojnica ne može biti matematika, već po svoj pri-

e7 Gospodin profesor V. Pauli mi je prijateljski skre­nuo pažnju da je Nils Bor u cilju oznake onog uopštavanja, koje posreduje između predstav diskontinuiteta (čestica) i kontmuiteta (talas), koristio izrazom "korespondencija«, pr­vobitno Ionnulisan ( 1 9 1 3- 1918) kao "princip koresponden­cije« a kasnije (1927) kao »argument korespondencije«.

"Jedno slivanje, Jedan udisaj (conflatio), sve se za­jedno oseca. Sve u odnosu na celinu, ali i sve u odnosu na deo u svakom delu (prisutni) deo sa namerom dejstva. Veliki princip dopire do najspoljnijeg dela, iz najspoljnijeg dela dospeva s u veliki princip: jedna priroda, bivstvo i neblv­stvo.e (De alimento. Traktat pripisivan Hipokratu).

�9 Philo Alexandnnu . . 1 . c. 82. r. p. 28.

1 67

liCi samo božanstvo. 10 Isto tako su kod Plotma pOJe­dinačne duše, koje potiču iz jedne svetske duše, sim­patične ili antipatične u međusobnom odno.,u, pn čemu udaljenost ne igra nikakvu ulogu. H Slični po­gledi sreću se ponova kod Pika dela Mirandola (pico della Mirandola) : )I Est enim prirnum ea in rebus unitas, qua unumquodque sibi est unum sibique constat atque cohaeret. Est ea secundo, per quam altera alteri creatura unitur, et per quam demum omnes mundi partes unus sunt mundus. Tertia atque omnium principalissima est, qua totum universum cum suo opifice quasi exercitus cum suo duce est unum. «1! Pod trostrukim jedinstvom Piko podrazu­meva nešto prosto, koje shodno trini tetu ima trostru­ki aspekt (unitas ita ternario distincta, ut ab unitati simplicitate non discedat). Za njega je svet takorećl jedno biće, vidljivi Bog, u kome je prirodno od po­četka sve sređeno tako kako odgovara delovima živog organizma. Svet izgleda kao corpus mystic um Boga. kao što je crkva ono što je Hristos, ili ono što je u discip1inovanoj vojsci mač u ruci glavnokomanduju­ćeg. Poredak svih stvari po Božjoj volji je gledište koje kauzalnosti ostavlja vrlo skroman prostor. Kao što u živom telu različiti delovi istovremeno funkcio­nišu sa smisaonim skladom, tako su i događaji u sve­tu u međusobnoj smisaonoj vezi, koja se rle mož izvesti iz imanentne kauzalnosti. Uzrok ovog je što u jednom kao i u drugom slučaju ponašanje delova zavisi od njima nadređenog centralnog vođstva.

U svome traktatu De hominis digni tate Piko kaže: »Nascenti homini omnifaria semina, et omni-

10 Zeller, Dte PhtLosophte der Gnechen, II, 2. deo S. 654

71 Enneaden, IV, 3, 8, IV 4, 32, citirano u : Drew , Plotm , p. 179.

7! lt U prvoJ limJi u stvarima j jedmstvo pomocu koga je svako sjedinjen sa samim sobom, iz samog sebe poslOJi l sa samim sobom se slaže. Drugo je (ono) to (jedinstvo), po­moću kog se jedna kreatura sjedinjuje s drugom i pomoću kog konačno svi delovi svela čine jedan svet. Treć i naj ­glavnije je ono pomoću kog je cela vasiona sa SVOJim tvor­cem jedno kao vojska sa svojim vođom.« (Heptaplus, lib. VI)

1 68

genae vitae gernuna indldlt pater . . ,,1� Kao što Bog predstavlja neku vrstu kopule sveta, tako i čovek predstavI j lSto to unutar onoga što J e Bog tvorio.

Faciarnus kaže Piko, » hominem ad imaginem no­stram, qui non tam quartus est mundus, quasl nova aliqua natura, quam triurn (mundus supercoelestis, sublunari ) quos diximus complex us et col1igatio.«T4 Covek je u telu l duhu »mali Bog sveta« , mikroko­smosa (»Deus . . . hominem in m dio (mundi) statuit ad imaginem suam et similitudinem forrnarum«). Kao i Bog tako je i čovek centar zbivanja i sve stvari su usmerene na njega.TI Ovo modernom shvatanju tako strano mišljenje dominiralo je slikom sveta sve do našeg vremena, naime sve dok prirodne nauke nisu utvrdile da je čovekova podređenost posledica njego­ve zavisnosti od prirode i njegove krajnje zavisnosti od uzroka. Na taj način je id ja po kojoj je zbivanje usmereno i određeno smislom (koji je otada važio kao ljudski) proterana u tako udaljeno i mračno pod­ručje, da je razum više nije mogao pronaći. Nje se Sopenhauer setio tako reći naknadno, pošto je kod Lajbnica ona još predstavljala težište objašnjenja sveta.

Zahvaljujućl svojOj mikrokosmičkoj prirodi čo­vek je sin neba, to jest makrokosmosa. »Ja sam zve­zda, koja sa vama prelazi svoj· ! putanju« glasi ispo­ved liturgije Mitrasa.76 Mikrokosmos u alhemiji irna isto znač nje kao l Totundum, od Zo ima Panopolisa (3. vek) omiljeni slmbol, kOli Je označavan i kao mon as.

Ideja da unutrašnJl i spoljašnjl čovek zajedno predstavlja celinu, Hipokratovo OUAOIJ.EAC1'}, naim mi-

7 3 Opera omnIa, p . 315 " Pn rođenjU Otac je čoveku usadio svuda seme i kUc raznovrsnog života.«

74 Heptaplus, lib. V, cap. VI. p. 38. "Dajte da od l j udi stvorimo sliku našu, koja doduše nIJ četvrti svet (dakle) niti neka druga nova priroda, veC je naprotiv obuhvatnost 1 sPOJ tri (sveta, tj nadnebesnog, neb skog l sublunarnog).«

16 Pikosovo (Pikos) učenje je karakterističan primer srednjovekovnog korespondentnog gledišta. Dobar prikaz ko­

mološkog i a trološkog slaganja sreće se kod A1fonsa Rosen­berga, Zeichen am Himmel. Das Weltbild der Astrologle

76 Dieterich. Eine Mithrasliturgte, S 9

1 6 9

krokosmos, dakle onaj najmanji deo u kome je ne­podeljeno prisutan »veliki početak« (!Xpxi) llEy(XA.T}) kao zamisao karakteriše i duhovni stil Agripe fon Neteshajma (Agrippa von Nettesheim). On kaže : »Est Platonicarum omnium unanimis sententia, quemad­modum in archetypo mundo omnia sunt in omnibus, ita etiam in hoc corporeo mundo, omnia in omnibus esse, modis tamen diversis, pro natura videlicet sus­cipientium: sic et elementa non solurn non sunt in istis inferioribus, sed et in soelis, in stellis, in daemo­nibus, in angelis, in ipso denique omnium opifice et archetypo.«77 Poslednja interpretacija je već vrlo bli­ska pojmu arhetipske projekcije u modernoj psiho­logiji, iako još iz Sineziusovih (Synesius) dana sve do u novije vreme nije bilo spoznajne kritike, a da ne govorimo o njenom najnovijem obliku, naime psihološkom. Agripa deli mišljenje sa platoničari­ma da u stvarima donjeg sveta leži izvesna snaga (vis), zahvaljujući kojoj se sve većim delom slažu sa gornjim svetom, i da su stoga životinje spojene sa »božanskim telima« (to j est nebeskim telima) i da od ovih primaju snagu.78 Uz to citira Vergilij ev stih:

Haud equidem credo, quia sit divinius illis Ingenium, aut rerum fato prudentia maior.Cl!

Time Agripa ukazuje na živim bićima urođeno » znanje« ili » zamišljanje«, čemu se u naše vreme vraća Hans Driš (Hans Driesch).80 Covek nolens vo­lens zapada u ovakvu nedoumicu čim ozbiljno raz-

77 De oeculta philosophf.a Ubri tres, lib. I, cap. VIII, p. 12: Jednodušno shvatanje svih Platoničara jeste da je, kao u arhetipskom svetu, sve u svemu, isto tako i u telesnom svetu sve u svemu, doduše na različit način u zavisnosti od prirode primljenog (biće ill stvar). Tako i elementi nisu samo u ovom donjem svetu već na nebu, u zvezdama, u demo­nima, u anđelima i najzad (takođe I) u tvorcu arhetipu vasione.«

78 L. e., lib. I, cap. LV, p. 69. Slično kod Paracelsusa. 79 Bar ja ne verujem da su oni nadareni božanskim

duhom ili sposobnošću predviđanja stvari koja je veća od proročanstva.

80 Driesch, l. c., p. 80. i 82.

170

misli o ka cilju usmereni m procesima u biologiji ili tačnije istraži kompenzatornu funkciju nesvesnog ili zaželi da razjasni fenomen sinhroniciteta. ovi tako­zvani finalni uzroci postavljaju - čovek može okre­tati stvar kako hoće - predznanje bilo koje vrste. Sigurno to znanje nije spojeno sa sopstvenim Ja, dakle ne svesno, kao što ga poznajemo, već, napro­tiv, u sebi sastoj eće ili prisutno »nesvesno« znanje, koje bih ja označio kao apsolutno znanje. Pod tim ne treba razumeti spoznaj u, već, kako je to pogodno formulisao Lajbnic, predstavu koja se sastoji iz bez­subjektivnih »simulacra« , iz slika, ili opreznije re­čeno, izgleda da se sastoji. Ove postulisane slike su po svoj prilici isto ono što ja pretpostavljam pod arhetipovima, koji se kao formalni faktori mogu do­kazati pri spontanom radu mašte. Izraženo moder­nim rečnikom ideja mikrokosmosa, koji sadrži »slike !!vih kreatura«, predstavljala bi kolektivno nesve­sno.Sl Pod »spiritus mundi « , » ligamentum animae et coporis«, »quinta essentia«82 koja je zajednička Agri­pi i alhemičarima, svakako se misli na nesvesno. Ovaj duh koji »sve prožima « , to jest sve odražava, po Agripi je duša sveta : » Est itaque anima mundi, vita quaedam unica omnia replens, omnia perfundens, omnia colligans et connectens, et unam reddat totius mundi roachinaro . . . «8S Zbog toga stvari, u kojima j.e posebno jak ovaj duh, imaju tendenciju da se »stva­raju (sebi) sličnim« ,84 to j est da proizvode korespon­denciju odn. smisaone koincidencije.� Agripa daje

81 Up. moje izlaganje u: Der Geist der Psychotogie, Eranos-Jahrbuch XIV (1946), S. 385.

82 O tome kaže Agrippa (lib. r, cap. XIV. p. 19) : »Quod­dam quintum super illa (elementa) aut praeter illa sub­slstens.«

'lS Lib. I I, cap. LVn p. 203 : »Tako je duša sveta izvestan jedinstveni život koji sve ispunjava, sve prožinla, sve spaja i dovodi u sklad, stvarajući jedno iz mašine celog sveta.«

84 L. c. D • • • potentius perfectlusque agunt, tum etiam promptius generant sibi simHe«.

� Zoolog A. C. Hardy ima slična razmišljanja: » • • • Per­haps our ideas on evolution may be altered if something akin to telepathy - unconscious no doubt - were found to be a factor in mou lding the patterns of behaviour among

1 7 1

d ugu listu SVIh stvari, zasnovanih na broje\"ima od jedan do dvanaest. • Sličnu, više alhemlstičkl odjen­tisanu tabelu korespondencije nalazimo u Jednom traktatu Egidijusa de Vadisa (Aegidiu de Vadis).8'l Odavde bih želeo samo da podvučem »scala unitatis< pošto je naročito interesantna za istorijat simbolike: » Jod (početno slovo tetragramatona, Božjeg imena) - anima mundi - sol - lapis philosophorum - cor - Lucifer.«88 Moram se zadovoljiti napomenom da se ovde radi o pokušaju redivanja arhetipova. ovom pogledu postoje empirijski dokazive tendencl­je nesvesnog.8U

Agripa je bio stariji savremenik Teofrastusa Pa­racelzusa i na ovog izvršio znatan uticaj." Zbog toga nije čudno što su paracelzuske misli u svakom po­gledu prožete idejom korespondencije. Tako Para­celzus kaže: »Onaj ko hoće da bude filozof (i kao ta­kav da ne bude varalica) on mora tako čvrsto pozna­vati osnove filozofije (da nebo i zemlju stvori u je­dan mikrokosmos) da ne promaši ni za dlaku. Dakle i onaj ko hoće da prepiše lekarstvo tom ne srne ništa ni za dlaku nedostajati (i da lekar nalazi u čoveku) (samo ono što nebo i zemlja imaJU ; l da ovo dvoje ne razdvaja međusobno (pošto su oni Jedno u jednom)«

members o f a species. I f there wa ' uch a non-consciou!> group-behaviour plan, distributed betw en, and linking, the individuals of he race, we might find ourselves coming back to something like those ideas of subconscious racial memOl'Y of Samuel Butler, but on group than an Individual basis. (The Scientific Evidence for Extra-Sensory Perceptwn, p 328).

86 Lib. II, cap. IV - cap. XIV. 7 Theatrum chemtCU nt, l l ' C>lalogus Inter Nal lt ra m ot

lilium Philosophiae, p. 1 23.

8 Agrippa, l. c. I I . cap. I V, p. 1 0 89 Up. istraživanje simbolik »Goldener Topf. od E.T.A

Hoffman kod Aniela Jafft�, Bilder und Symbole aus E T.A. Hoffmanns Mčirchen "Der Go/đene Topf«, u GestaItunven des Unbewussten, Psychologische Abhandlungen VII i Jung, Aion, Beitrag II u : Psychologische Abhandlungen VIII (Ges Werke IX/2. deo).

eo Up Patacel us als g�shge Ersc/t (>l l1 ltng. � H. Geil Wer ke.

1 72

itd .. ) PSihološki usmereno na lekara, kaže se u » Pa­ragranumu « ;t2 » Zbog toga ne četiri već j edan arca­num, a1i postavljen četvorougaono (kao kula na če­tiri vetra . . . ) « ta Sta znači upravo ova izjava za alhemiju iscrpno sam pokazao na drugim primeri­ma u mojoj knjIZi Psychotogie und A lchemie (Psiho­logija t alhemija, 1 944).

Slično Je razmišljao i Johan Kepler (Johann Kepler). Tako on u svom Tertius interveniens ( 1 6 1 0)94 kaže: (Donji svet je vezan za nebo l njegoVlm silama upravlja e odozgd) »prema Aristotelovom učenju ; naime da u ovom donjem . vetu ili z malj skoJ kugli postoji duhovna priroda, geom trija, koja e Javlja u geometrijski m i harmoničnim spojevima nebeskih svetlosnih zrakova ex instinetu creatoris. sme ratio­cinatione erquicket . . . " vs

O astrološkom » karaktE:-ru « , to Jest astrološkom sinhronicitetu, kaže sledeće ; » Ovaj karakter se ne prima telom, jer J e ovo isuviše nespr tno za to, već prirodom same duše koja e ponaša kao tačka i zbog toga se može transformirati u svim tačkama con­fluxus radiorum . . . 96 iZa treće j ovo isto tako čud­novata stvar da priroda, koja prima ove karaktere, isto tako prinuđava svoje pripadnike na nešto isto­vetno in constellationibu coelestibus . . . 97 » Cetvr tom, ne zna svaka priroda voj karakt r coel ­stem . . . «'8

Kepler pretpostavlja da je tajna čudesnog od­govora zasnovana u zemlji, pošto je ova nadahnuta pomoću anima telluris, za čije postojanje navodi niz dokaza, između ostalih stalnu podzemnu toplotu, zemaljskoj duši svojstveno stvaranje metala, rnine-

91 P. 35, slično u: Labyrinthus m edicoTum, XI. p. 204. 92 L. C., p. 34. 93 Slične predstave sreću se j kod Jacob BOhrne, De

signatura rerum, I , 7. Covek ima u sebi sva obličja sva tri !iveta, pošto je on slika Božja !li biće svih bića . . . �

94 Opera omnia, I. 95 L. C., p. 605, Thesis 64. 96 L. c., Thesis 65. 97 L. c., Thesis 67. 98 L. c., Thesis 68.

1 7 3

rala i fosila, facultas formatrix, koja je slična mate­rinskoj utrobi i može da stvori obličja u unutrašnjo­sti zemlje koja se inače sreću samo spolja, naime obličja brodova, riba, kraljeva, papa, monaha, voj­nika, itd.," nadalje, bavljenje geometrijom, pošto ona stvara pet tela i šestougle figure u kristalima. Ani­ma telluris sve ovo ima zbog prvobitnog podsticaja a ne zbog čovekovog prosuđivanja i zaključivanja.tOO

Sedište astrološkog sinhroniciteta nije u plane­tarna, već naprotiv u zemlji,101 ali ne u materiji već upravo u anima telluris. Stoga svaka vrsta prirodne ili žive snage u telu ima izvesnu božansku sličnost.10!

Iz ove duhovne pozadine ističe se Gotfrid Vil­heIm Lajbnic (Gottfried Wilhelm Leibniz (1646-1 7 16) sa svojom idejom prestabilirane harmonije , naime apsolutnog sinhronizma psihičkih i fizičkih do­gađaja. Ovo učenje našlo je odjeka u »psihofizičkom paralelizmu« . Prestabilirana harmonija kao i ranije pomenuta Sopenhauerova ideja o jedinstvu primae causae izazvane jednovremenosti i srodnosti kauzal­no ne neposredno vezanih događaja, u osnovi uzev nisu ništa drugo do ponavljanje peripatetičkog gle­dišta, svakako sa modernijim determinističkim obra­zloženjem u Sopenhauerovom slučaju i delimičnoj zameni kauzalnosti pomoću precediranog reda u Lajbnicovom. Za njega je Bog tvorac reda. Tako on poredi dušu i telo sa dva sinhronizovana časovnika;ln�

" Uporediti već opisani san moje pacijentkinje. 100 lt • • • formatrix facultas est in visceribus Terrae, quae

feminae praegnantis more occursantes foris res humanas, veluti eas videret, in fissilibus lapidibus exprimit, ut militum, monarchorum, pontificum, regum et quicquid in ore homi­num est . . . « (Kepler, Opera omnia, V, p. 254; kao II, p. 270 i VI, p. 178).

101 » . . . quod scI. princlpatus .::ausae in terra sedeat, non in planetis ipsis . . . « (l. c., II, p. 642).

lO! lt • • • ut omne genus naturalium vel animalium fa­cultatum in corporibus Dei quandam gerat similitudinem« (l. c. II, p. 643).

103 G. W. Leibniz, Kteinere phHosophische Schriften, VI : Zweite Erlauterung des Systems iLber den VerkeM zwischen -den Substanzen, S. 68. Na istoj strani Lajbnic kaže: »Odmah na početku Bog je svaku od ovih dveju supstancija (duša I telo) tako stvorio, da ove slede samo svoje sopstvene zakone

1 74

i sa istim poređenjem izražava i međusobnu vezu monada ili entelehija. Iako monade ne mogu imati međusobnog dejstva (relativno odbacivanje kauzal­nosti !) pošto nemaju »prozore«,tD4 ipak su tako stvo­rene da se uvek slažu a da jedna o drugoj ne znaju. On svaku monadu shvata kao » mali svet« ili kao »ostvareno nedeljivo ogledalo.« 105 Covek, dakle, nije samo celina u svom zatvorenom mikrokosmosu, već svaka entelehija odnosno monada uopšte je približno j edan takav mikrokosrnos. Svaka »prosta supstanci­ja« ima veze » koje istiskuje sve ostale«. Stoga je ona »stalno, živo ogledalo univerzuma« .I06 On naziva mo-

koje su primile istovremeno sa svojim postojanjem, a da se ipak međusobno slažu kao da među njima postoji naizmenič­no dejstvo ili kao da je Bog, pored svog opšteg dejstva, još jednom posebno položio svoju ruku na njih.« Ovde treba primetiti, na šta mi je ukazao profesor Pauli, da je Lajbnic svoju ideju o sinhronizovanim časovnicima verovatno pre­uzeo od flamanskog filozofa Arnolda Guelincxa (1625--1699). U Metaphysica vera III, u odnosu na octava scientia (Arno�di GeuUncx Antverpiensis opera philosophica II, p. 1 94) nalazi se primedba (p. 296) koja glasi: » • • • quod non amplius bOTo­logium voluntatis nostrae quadret cum hOTOtogio motus in corpore.« Dalja primedba (p. 297) precizira: ,.Voluntas nostra nullum habet influxum, causalitatem, determinationem, aut efficaciam quamcunque . in motum . . . cum cogitationes nostras bene excutimus, nullam apud nos invenimus ideam seu notionem determinationis . . . Restat igitur Deus solus primu s motor et solus motor, qui et ita motum ordinat atque disponit et ita simul voluntati nostrae licet libere moderatur. ut eodem temporis momento conspiret et voluntas nostra ad projiciendum v.g. pedes inter ambulandum, et simul ipsa illa pedum projectio seu ambulatio.« U odnosu na nona sci­entia (p. 298) se primećuje: ,.Mens nostra . . . penitus inde­pendens est ab illo (scI. corpore) . . . omniaque quae de corpore scimus jam praevie quasi et ante nostram cognitionem esse in corpore. Ut illa quodammodo nos in corpore legamus, non vero inscribamus, quod Deo proprium est.« Ovo gledište u izvesnom smislu anticipira Lajbnicovo poređenje sa b­sovnikom.

104 L. c. XV: Die Monado�ogie, Par. 7, S. 151 : » Monade nemaju prozore kroz koje bi nešto izašlo ili ušlo . . . Zbog toga u dušu ne može da uđe ni supstancija ni akcidencija.«

105 L. c. X I : Odgovor na primedbe u Bayleschen Worter­buch, S. 105.

106 Monadologie, Par. 56, p. 163: ,. Posledica ovog spaja­nja ili prilagođavanja svih stvorenih stvari za svaku poje-

1 75

nadska živa tela » dušama « . , Duša sledi nJene sop­stvene zakone a telo isto tako svoje, ali oni se su-

reću zahvaljujući harmoniji koja vlada izmedu svih supstancija, pošto su sve ove predstava istog uni­verzuma. «I07 Ovim je jasno izgovorena misao da čo­vek predstavlja mikrokosmos. Duše su, kako kaž Lajbnic »uopšte živo ogledalo ili slikf> univerzuma stvorenih stvari.« On ih s jedne stra lle razlikuje od duhova koje su »slike božanstva« i koje su »sposob­ne da spoznaju sistem univerzuma - da jedan nje­gov deo oponašaju stvarajući uzorke, pošto je svaki duh u svome području istovremeno malo božan­stvO« 108 S druge strane razlikuje ih od tela koje se upravlja »prema zakonima dejstvenog uzroka ili I'b­kreta« dok duše »prema svrhovnom uzroku pomoću požudnih nagona, svr.he l sredstava. « I09 U monadi, odnosno duši dolazi do promena čiji je uzrok »po­zudni nagon« .1 10 » Stanje podređeno promeni, koje obuhvata i predstavlja mnoštvo jedinstvene ili pro­ste supstancije, nije ništa drugo do ono što ja nazi­vam predstava « , kaže Lajbnic. 1 1 1 Predstava je unu­trašnje, spoljnjem svetu prikazano stanje monade«, koje treba razlikovati od vesnog sagledavanja. Pred-

tava je naim nesvesna. 1 I 2 Ovd su grešili kart zi­janci, smatra on, pošto nisu računali ni u šta pred­stavu koju čovek nE: opaža. I I S Predstava manad e od­govara znanju a njen požudni nagon Božjoj volji. '1'f

Iz ov-og izlaganja vidi da Lajbnic, pored kau-zalnog spoja, pretpostavlja i prestabilirani paraleli­zam događaja unutar j izvan monade. Na ovaj način

dinačnu i svake pOjedinačne za sve ostal je da svaka prosta supstancija ima veze koj izražavaju sve ostale, tako da je ova posledično stalno živo ogledalo univerzuma.�

107 M07Iadologie, Par. 78, p. 169. 108 Monadotogie, Par. 83, p. 1 70, i Th eodicee, B. Par. 1 47. 109 Monadologie, Par. 79, p. 1 69. 1 10 M07Iadologie, Par. 15, p. 153. 1 1 1 Monadologie, Par. 14, S. 1 52. I I ! L. c. XIV : U razumu zasnovani princip! prirode i

miLost, Par. 4, p. 140. 1 13 Monadologie, Par. 14, p. 152. Up. raspravu M . L.v.

Franz, Tratim des Descartes. 1 1 4 Monadologie, Par. 48, p. 161 i TheO<iicee, B Par. 1 49.

1 76

pnncip sinhroruciteta postaje apsolutno praVlIo u svim slučajevima gde se radi o istovremenom spolJ­njem i unutrl'lšnjem zbivanju. Ali nasuprot ovome moramo napomenuti da sinhromstički fenomeni koji se mogu utvrditi empirijski, predstavljaju, daleko od toga da stvore pravilo, relativno tako redak izuzetak, da se obično sumnja u njihovo javljanje. Oni su sva­kako u stvarnosti znatno češći no što se smatra da se može dokazati, ali još je nepoznato da li i u kome iskustvenom području oni formiraju takvu učestalost ili pravilnost da bi se moglo govoriti o zakonomer­nom javljanju.lI� Do danas znamo samo toliko da u osnovi svih takvih (srodnih) pojava mora postojati princip pomoću kog bi e mogle objasniti ove pojave.

Primitivno shvatanJe kao i antička i srednjove­kovna gledišta pretpostavljaju jedan takav princip pored kauzalnosti. Još kod Laj bnica kauzalnost nlb je jedina a još manje jedino dominantna. Tokom 18. veka kauzalnost je postala isključivi princip prirod­nih nauka. Sci usponom prirodnih nauka u 19. veku svakako da je correspondentia nestala sa površine, zbog čega je izgledalo da je konačno nestao magijski svet ranijih vremena, sve do kraja ovog stoleća kada su osnivači Society for Psychical Research ovo pita­nje ponova indirektno nabacili pomoću ist raživanja takozvanih telepatskih fenomena.

Osnova gore opisanog srednjovekovnog načina mišljenja je magijska i mantička procedura, koja je oduvek igrala veliku ulogu. N ekom srednjovekovnom duhu Rineov eksperimentalni poredak izgledao bi kao magijska radnja, čiji efekat iz istog razloga ne bi bio čudnovat. On bi bio protumačen kao » prenos « , što je uostalom i danas slučaj, iako, kao sto je reče­no, nema mogućnosti da se stvori empirijski zasno­vana predstava prenosioca mediuma.

t iS Ovde svakako ponovo moram istaci da se odnos tela I auše može shvatiti kao sinhronicitetni odnos. Ako bi se ova pretpostavka jednom potvrdila, onda bi se moralo i korigo vati moje gledište da je sinhronicitet relativno redak feno­men. Videti u veZl a ovim navode C. A. Meier: Zeil gemlis3 Probleme der Traum!OTsch u7Ig, S. 22.

12 J ung, Odabrana dela. I I I 1 7 7

Nije potrebno da naglašavam da primitivnom duhu sinhroni cite t predstavlja samu po sebi razum­ljivu pretpostavku, zbog čega na njegovom stupnju l nema slučajnosti. Nema tako reći zadesa, bolesti, smrtnog slučaja koji bi bio slučaJan a počivao na »prirodnim« uzrocima. Sve se nekako zasniva na ma­gičnom dejstvu. Krokodila, koji zgrabi čoveka prili­kom kupanja, poslala je vračara; bolest Je prouzro­kovao duh toga i toga; zmija, koja se javlja u grobu umrle majke, prirodno da je njena duša itd. Samo po sebi je razumljivo da se na primitivnom stupnj u sinhronicitet ne javlja kao pojam sebe samog, već kao »magijska« kauzalnost. Ova predstavlja rani ob­lik našeg klasičnog kauzalnog pojma, dok je razvitak kineske filozofije iz konotacije magijskog stvorio ma­gijski »pojam« Tao, smisaone koincidencije, ali ne i nauku koja bi počivala na kauzalnosti.

U odnosu na ljudsku svest sinhromcitet pretpo­stavlja aprioristički smisao, koji lzgleda da postoji i izvan čoveka. 1l6 Takva postavka se javlja pre svega u Platonovoj filozofiji, kOla pretpostavlja postojanje transcendentalnih slika ili modela empirijskih stva­ri, takozvane dol') (obličja, species) čiji su odraz (dowAa) stvan. Ova pretpostavka u ranijlm stoleĆl­ma ne samo da nije pričinjavala nikakv teškoće, već je, naprotiv, bila nešto što se razume samo po sebl. Ideja a priori prisutnog smisla mogla bi da bude l u predstavi stare matematike, kao što to pokazuje ma­tematičar Jakobi (Jacobi) u svojoj parafrazi Silero­ve pesme Arhimed i mladić. On iznosi proračun Uranove putanje i zaključuje rečima :

Ono što vidlš u kosmosu samo Je božJl odsjaj.

U olimpijskom vrhu sedi večiti broj.

118 U odnosu na mogućnost da sinhroOlcitet nije samo psihofizička pojava, vec da se može dešavati i bez učešća čo­vekove psihe, želeo bih već ovde da napomenem da se u ovom zami§ljenom slučaju vi§e ne bi smelo govoriti o smi­slu, već mnogo pre o istorodnosti ili konformitetu.

1 78

Velikom matematičaru Gausu pnplsuje se izre­ka: »6 i}E� ��i}V.T)"rL�E�« (Bog se bavi aritmetikom).u-

Pretpostavka sinhroniciteta i jednog, u sebi po­stojećeg smisla, koja stvara Qsnovu klasičnog kine­skog mišljenja i naivnu pretpostavku srednjeg veka. danas nam izgleda kao arhaizam koji treba, ako j ikako moguće, izbegavati. Zapad se koliko je to mo­guće otresao ove starovrernske pretpostavke, ali sva­kako ne sasvim. Izvesne mantičke procedure izgleda da su izumrle, ali ostala je astrologija koja je u naše vreme dospela do nikada ranije dostignute visine. Cak ni determinizam prirodnonaučnog doba nije uspeo da sasvim ugasi ubedljivost principa sinhroni­citeta. Pri tom se, na kraju krajeva, ne radi o suje­verju, već o izvesnoj istini koja nije tako dugo sa­gledana samo zbog toga što ima mnogo manje posla sa materijalnim aspektom događaja, već mnogo pre sa njihovim psihičkim aspektom. Moderna psihologi­ja i parapsihologija su te koje jasno pokazuju da kauzalnost ne objašnjava izvestan poredak stvari i da je princip objašnjenja koji dolazi u obzir u ovom slučaju formalni faktor, naime sinhronicitet.

Zainteresovanima za psihologiju bih napomenuo na ovom mestu da se neobična predstava po sebi po­stojećeg smisaonog faktora nagoveštava u snovima. Kada se jednom u morne krugu diskutovalo o ovom pojmu, nabačena je prirnedba: »Geometrijski kvadrat se ne sreće u prirodi, osim u kristalnim površinama. � .J edna od prisutnih dama prilikom ove diskusije sa­njala je sledeće noći: u vrtu se nalazi velika udoli­na, na čijim se zidovima raspoznaju sedimentni slo­j evi. Tu je otkrila u jednom sloju tanke, duguljaste plOČice od zelenog serpentina. Na jednoj od ovih vi­dela je crne, koncentrično sređene kvadrate. Crna

1 17 U jednom pismu iz 1830. godine Gaus piše: »Moramo s negodovanjem }triznati da, ako je broj samo produkt na­§eg duha, onda i prostor ima realnost izvan našeg duha.« »Leopold Kronecker, Ober den Zahlbegri1f, Werke, nIlI, p. 252). Isto tako Hermann Weyl shvata broj kao produkt uma (Wissenschajt als Symbolische Konstruktion des Menschen, S. 375). Nasuprot tome, Markus Fierz (Zur physikalischen ET­kenntnis) više naginje platonskIm idejama.

179

bOJa nije dodata bojenjem, već Je to bila preboJe­nost unutrašnjosti kamena, slično šarama ahata. Slič­ne šare nalaze se još na dvema-trima pločama koje (snevačici površno poznat) uzima gospodin A.I IS Dru­gi sneni motiv iste vrste je sledeći: snevač otkriva u divljoj , krševitoj okolini n aslagane slojeve škrilj astog stenja iz trijasa. On razdvaja pločice i na svoje bez­merno čuđenje otkriva reljef lj udske glave u prirod­noj veličini. Ovaj san se više puta ponavlja u dužim "\ remenskim razmacima. m U drugom slučaju snevač

na putu kroz sibirsku tundru nalazi dugo traženo Zivo b1će: to je petao natprirodne veličine od nečega kao tanko, bezbojno staklo, ali peta o je živ i slučaj­no nastao upravo iz mikroskopskog jednoćelijskog hica, koje posed uje sposobnost da najednom predsta­vi bilo koju �ivotinju (koja se uopšte ne sreće u tun­dril ili čak oruđa bilo koje veličine kojima se koristi čovek. U sledećem trenutku taj slučajni oblik se ne­povratno gubi . « Dalji san ove vrste je sledeći : snevač šeta po nekom šumovitom pobrđu. Na strmoj nizbr­dici on sreće štrčeće rebro od šupljikavog stenja i tamo nalazi malog crnog čoveka, čija je boja ista kao i boja stenja - mrka gvozdenog oksida.l20 Ovaj j e zabavljen time d a u stenju kleše malu j amu, u čijoj

pozadini u stenju vidi svežanj šiba. Na svakoj šibi sedi po j edna tamnomrka ljudska glava sa velikim očima, koja je krajnje brižno isklesana iz vrlo čvr­stog kamena sličnog lignitu. Mali čovek oslobađa ova obličja od nataloženog amorfnog konglomerata. Sne­vač prvo n veruje svojim očima, ali ipak mora da �aključi da se ova obličja stvarno nastavlj aju u ste­novitoj masi i da stoga mora da su nastala bez čove­kovog udela. Snevač proračunava da je stenje staro

1 1 8 Prema pravilima tumačenja snova ovaj gospodin A. odgovara animusu. koji kao personifikacija nesvesnog, kao Jusus naturae ponova uzima u sebe crteže, to jest svest za to nema razume\'anja, odnosno ne može koristiti.

1 1 9 U ponavljanjima se izražava izvesno insistiranje ne­-\7 snog da sneni sadržaj konačno privede svesti.

1:0 Radi . o antroparionu, tzv. malom rudaru«,

1 80

bar 500.000 godma l da Je stoga nemoguć da Je arl�­fakt načinila lj udska ruka.lU

ovi snovi izgleda da ilustrujU postojanje neko� tormalnog faktora u prirodi. Ne radi se samo o lusw naturae, već o smisaonoj koincidenciji jednog apso­lutno prirodnog produkta sa (od toga nezaVlSnom) lj udskom predstavom. To je ono što snovi oČigledno iskazuju1\!! pokušavajući da pomoću ponavljanja ovo približe svesti .

I! l Up raruJe pomenute Keplerove Ideje. lt! Kome ovo izjašnjenje izgleda neshvatljivo, on će po

priliCi biti sklon da na temelju predubeđenja traži sasvim drugaČij i skriveni smisao. Fantazirati se može o svemu, pa l o snovima. Ja se trudim da ostanem što Je moguće bliže sne­nom iskazivanju, pokušavajući da ove formulišem shodno njihovom OČiglednom smislu. Ako se pokaže nemogućim da se ovaj smisao dovede u vezu sa svesnim stanjem snevača, tada priznajem da ne razumem san ali se čuvam da ne mani­pulišem sa svakakvim veštačkim trikovima da bi ga uskla­diO sa nekom teorijskom pretpostavkom.

181

C. REZIME

Ova moja razmatranja ni u kom slučaju ne smatram konačnim dokazom moga stava već samo kao zaključak iz empirijskih premisa, o kojima bih želeo da prosude i moji čitaoci. Iz meni raspoloživog činjeničnog materijala ne bih mogao da izvedem ni­jednu drugačiju hipotezu, koja bi bila dovoljna za njihovo objašnjenje (uključujući i ESP eksperimen­te). Pri tom sam dovoljno svestan da sinhronicitet predstavlja krajnje apstraktnu i neopažajnu veliči­nu. On pripisuje pokretnom telu izvesno psihoidno svojstvo, koje kao prostor, vreme i kauzalnost znače kriterij um nj egovog ponašanja. Pri tom moramo da se sasvim odreknemo psihe vezane za živi mozak i da se podsetimo »smisaonog« , odnosno » inteligent­nog« ponašanja nižih živih bića, koja nemaju mozak. Tu se već nalazimo vrlo blizu formalnog faktora, koji, kao što je rečeno, nema ničega zajedničkog sa delatnošću mozga.

Kako izgleda ovde bi trebalo postaviti pitanje da li bi odnos duše prema telu trebalo posmatrati sa ovog ugla, odnosno da li bi koordinaciju psihičkih i fizičkih zbivanja u živom biću trebalo shvatiti kao sinhronicistički fenomen umesto kauzalne relacije. G€links kao i Laj'bnic smatrali su koordinaciju psi­hičkog i fizičkog kao akt božji, dakle principom koji se nalazi izvan empirijske prirode. Pretpostavka kauzalne relacije između psihe i tela s druge strane vodi do zaključka koji se vrlo loše slažu sa iskustvom - ili su to fizička zbivanja koja uzrokuju psihičko,

1 82

ili je to preegzlstentna psiha kOJa uređuje matenju. U prvom slučaju ne može se videti kako hemijski stvaraju psihičke procese a u drugom kako nemate­rijalna psiha stavlja u pokret materiju. Nije neop­hodno misliti na Lajbnicovu harmoni a praestabilita, koja bi, naime, bila apsolutna i koja bi morala da se ispolji u opštoj correspondentia i sympathia, nešto slično kao Sopenhauerova smisaona koincidencija vremenskih tački koje leže na istom stepenu širine. Sinhronicitet poseduje svojstva koja eventualno do­laze u obzir za razjašnjavanje problema duša-telo. Pre svega to j e činjenica bezuzročnog poretka ili, bolje, smisaone sređenosti koja može baciti svetlo na psihofizički paralelizam. Cinjenica »apsolutnog zna­nja«, poznavanja koje nije posredovano čulnim orga­nima i koje odlikuje sinhronistički fenomen, podu­pire pretpostavku, odnosno izražava postoj anje jed­nog po sebi postojećeg smisla. Ovaj oblik postoj anja može biti samo transcendentalan, pošto se on, kako to dokazuje poznavanje budućih ili prostorno udalje­nih događaja, nalazi u psihički relativnom prostoru i odgovarajućem vremenu, to jest u neprikaz1Vom pro­storno-vremenskom kontinuumu.

Verovatno bi se isplatilo sa ovog ugla bliže raz­motriti ona iskustva koja čine verovatnim postojanje psihičkih procesa u, prema svim mišljenjima, nesve­snom stanju. Ovde najpre mislim na čudnovata za­pažanja načinjena kod dubokih sinkopa posle akut­nih ozleda mozga. Suprotno svim očekivanjima teška ozleda glave nema uvek za posledicu odgovarajuću besvest. Spoljnem posmatraču ozleđeni izgleda rav­nodušan, parali san, »izgubljen« l bez svesti. Među­tim, subjektivno svest ni u kom slučaju nije ugaše­na. Culna komunikacija sa spoljnim svetom je do­duše u velikoj meri ograničena, ali ne uvek potpuno prekinuta, iako, na primer, borbena buka ustupa me­sto »svečanoj « tišini. U ovom stanju nastupa vrlo jasno i ubedljivo osećanje slobodnog lebdenja i ha­lucinacija, budući da ranjeniku izgleda da se sa me­sta na kome je ranjen podiže u vazduh. Ako je stajao podiže se stojeći. onaj ko je ležao ležeći, ako je sedeo

1 83

onda sedeći. Ponekad izgleda kao d se sa njim po­diže i okolina, na primer eeo bunker u kome se na­lazio ozleđeni. Visina podizanj a iznosi između pola i više metara. Potisnuto je osećanje težine. U malom procentu slučajeva 1'anjenicima izgleda kao da ru­kama izvode pokrete plivanja. Ako je prisutno opa­žanje okoline, onda ova obično izgleda imaginarna. to jest da se sastoji od slika sećanja. Za vreme lebde­nja raspoloženje je pretežno euforično. » Povišeno, svečano, lepo, blaženo, opušteno, srećno, puno iščeki­vanja« su srodni izrazi kojima se obeležava ovo ra­spoloženje. To je neka vrsta doživljaja »vaznese­nja«.1!3 Jane i Beringer (Jantz, Beringer) s pravom ističu da se ranjenici sa upadljivo lakim dražima, kao poziv po imenu, dodir, itd. mogu probuditi. iz sinkope, dok najjača borbena buka nema nikakvog dejstva.

Slično se može posmatrati i kod dubokih nesve­stica, poreklom iz drugih uzroka. aveo bih primer iz moje lekarske prakse : jedna pacijentkinja, u čij u pouzdanost i istinoljubivost nemam nikakvog razlo­ga da sumnjam. ispričala mi je da je njen prvi poro­đaj bio vrlo težak. Posle tridesetčasovnih bezuspešnih trudova lekar je smatrao da je indi kova no da poro­đaj završi forcepsom. Ovo je sprovedeno u lakoj nar­kozi. Bilo je praćeno opsežnim rascepom medice i ve­likim gubitkom krvi. Kada su otišli lekar, majka i suprug i bilo sve spremljeno, bolničarka je htela da pođe na večeru, pacijentkinja ju je još videla kod vrata odakle ju je zapitala: » Zelite li još nešto pre nego što odem na večeru?« Pacijentkinja je htela da odgovori ali nije mogla. Imala je utisak kao da kroz postelj u propada u bezdanu prazninu. Primetila je još kako je bolničarka pohitala ka njenoj postelji, uhvativši je za ruku da joj opipa puls. Iz načina kako je pri tom pokretala prst tamo amo, pacijentkinja je zaključila da je puls očigledno neprirnetan, da se ne može napipati. Kako se sama osećala vrlo dobro, za­bavljao ju je bolničarkin strah. Ona sama se nije ni najmanje plašila. To je bilo poslednje čega se mogla

t�3 Jantz und Beringer : Das Syndrom des Schwebeer­lebnisses unmittelbar nach Kopfverletzungen, S. 202.

1 84

setiti tokom neodređeno dugog vremena. Sledeće što j oj je došlo u svest bilo je da, bez osećanja sopstve­nog tela i njegovog položaja, gleda sa jedne tačke na tavanici i sve opaža šta se zbiva ispod nje u sobi -videla je samu sebe kako mrtvački bleda leži u po­stelji. Pored nje je stajala bolničarka. U sobi je uz­buđeno šetao lekar a njoj je izgledalo da je ovaj iz­gubio glavu i da zapravo ne zna šta da radi. Njeni rođaci su se pojavili na vratima. U sobu su ušli maj­ka sa njenim mužem i uplašeno je gledali. Pacijent­kinja je mislila da je isuviše glupo šta oni misle da ona već umire. Pri tom je znala da se iza nje nalazi čudesan predeo, sličan parku, pun svetlucavih živah­nih boja a posebno smaragdno zelena poljana sa krat­kom travom, koja se prostirala na jednoj padini sve do vratnica kroz koje se ulazilo u park. Bilo je pro­leće a mali šareni cvetovi, kakve nikada do tada nije videla, bili su rasuti po travi. Okolina se kupala u j arkom suncu a sve boje su bile neopisivo sjajne. Pa­dinu je s obe strane gušilo tamnozeleno drveće. po­ljana joj je izgledala kao proplanak u prašumi, na koji još nije kročila ljudska noga. » Znala sam da je ovde ulaz za onaj svet i da ću, ako se okrenem da direktno sagledam sliku, pasti u iskušenje da prođem kroz vratnice a samim tim i da se rastanem sa živo­tom.« Ovaj predeo nije stvarno videla pošto mu je bila okrenuta leđima, ali ona ga je znala. Osećala j e d a je ništa n e bi sprečilo d a prođe kroz vratnice. Znala je samo da će se vratiti svome telu i da neće umreti. Zbog toga lekarevo uzbuđenje i zabrinutost njenih bliskih smatrala je glupim i suvišnim.

Sledeće što se desilo bilo je da je u postelji došla sebi iz nesvestice i videla bolničarku nagnutu nad njom. Saznala je da je bila oko pola sata bez svesti. Sledećeg dana, oko 1 5 sati posle ovog događaj a, kada se već osećala jačom, kritički je razmatrala lekarevo ponašanje za vreme njene nesvestice, za koje je smatrala da j e nekompetentno i » histerično«. Bol­ničarka je, međutim, energično odbijala kritiku tvr­deći da je pacijentkinja očigledno bila potpuno bez svesti i da zbog toga nije mogla ništa da opazi od te

1 85

cene. Tek kada joj je opisala sve pojedinosti koje su se odigrale za vreme nesvesti, bolničarka je mo­rala da prizna da je pacijentkinja događaje opazila onako kako su se dešavali u stvarnosti.

U ovom slučaju moglo bi se posumnjati da se radilo o psihogenom sumračnom stanju, u kome je postojala otcepljena polovina svesti. Međutim, paci­jentkinja nikada nije bila histerična, već je imala genuini srčani kolaps sa sinkopom nastalom zbog anemije mozga, za što su govorili svi spoljni i oči­gledno alarmantni znaci. Ona je stvarno bila bez svesti i, shodno tome, psihički potpuno zamrla, u svakom slučaju bez mogućnosti j asnog posmatranja i istovremenog zaključivanja. Cudnovato da to nije bilo neposredno doživljavanje situacije pomoću indi­rektnog, nesvesnog posmatranja, već je celokupnu situaciju videla odozgo, kao da su se » njene oči na­lazile na tavanici« , kako je opisala.

Nije lako objasniti kako se u stanj u teškog ko­lapsa mogu odigrati tako intenzivni psihički procesi, pristupačni kasnijem sećanju, i kako su se mogli sa zatvorenim očima opaziti stvarni događaji sa kon­kretnim pojedinostima. Prema svim pretpostavkama očekivalo bi se da tako j asna anemija mozga znatno otežava, odnosno sprečava nastajanje upravo visoko­kompleksnih psihičkih zbivanja.

Sličan slučaj, u kome je, međutim, bilo znatno više izražena ESP izneo je Okland Gedes (Sir Auck­land Geddes) u Royal Medical Society (27. februar 1927). Ovaj pacijent je za vreme jednog kolaps nog stanja posmatrao otcepljivanje integralne svesti od telesne svesti, pri čemu se ova druga postepeno ra­stapala u svoje (organske) komponente. Pacijent j e imao verifikovanu ESP . . t4

Ovakva iskustva ukazuju na to da u stanjima nesvesti, gde po svim ljudskim mišljenjima postoje sve garancije za to da j e onemogućena delatnost sve­sti a pre svega čulna opažanja, protiv svih očekiva­nja može postojati svest, predstave koje <; mogu re-

124 Up. izveštaj kod Tyrrell, The Personality of Man. p. 1 97. Na p. 199. opisan je drugi slučaj iste vr te.

186

produkovati, akt procene i opažanja. Propratno ose­ćanje lebdenja, promena ugla posmatranja, gašenJe sluha i cenestetskih opažanja ukazuje u pravcu pro­mene lokalizacije svesti, na neku vrstu odvajanja od tela, odnosno od kore velikog mozga ili samog mozga, gde se smatra da je centar fenomena svesti. Ako su ovakva razmišljanja ispravna, onda se čovek mora zapitati da li u nama još neki nervni supstrat osim mozga može misliti ·i opažati, ili se kod ovih psihič­kili zbivanja, koja se odigravaju za vreme besvesti, radi o sinhroničkim fenomenima, to jest o događa­Jima koji ne stoje ni u kakvoj kauzalnoj vezi sa organskim procesima. Poslednja mogućnost se ne može bez daljnega odbaciti, pošto ima opažanja ne­zavisnih od vremena i prostora, kao što su ESP, koja se ne mogu objasniti biološkim supstratskim proce­sima. Tamo gde su čulna opažanja po sebi nemogu­ća, ne može se raditi ni o čemu drugom do o sinhro­nicitetu. Tamo gde su, međutim, prisutni prostorni i vremenski uslovi koji bi mogli da omoguće percep­ciju i apercepciju a gde je samo ugašena delatnost svesti, dakle po svoj prilici samo funkcija kore a gde se, uprkos tome, kao što je slučaj u našem primeru, odvijaju svesni fenomeni opažanja i procene, tu bi mogao da dođe u obzir neki nervni supstrat. U sva­kom slučaju skoro je aksioma da su svesna zbivanja vezana za veliki mozak a da svi niži centri sadrže samo refleksne spojeve koji su po sebi nesvesni. Ova aksioma u potpunosti važi za područje simpatikusa. Zbog toga se insekti smatraju refleksnim automati­ma, pošto nemaju cerebrospinalni nervni sistem, već samo gangliozni sprovodni sistem.

Ovo gledište je donekle poljuljano istraživanji­ma na pčelama, koje je preduzeo Friš (K. v. Frisch) u Gracu. Naime, ispostavilo se da pčele, pomoću svo­je svojstvene igre, ne samo da saopštavaju da su našle mesto sa hranom, već i da pokazuju pravac i udaljenost. Pomoću ovog saopštenja nove pčele su u stanju da direktno odlete na mesto sa hranom.125 OVG saopštenje se u principu ne razlikuje od informacija

I� Aus dem Leben der Bien en, S. I l l .

1 87

među ljudima. Međutim, u slučaju međulj udskih in­formacija ove ćemo shvatiti kao svesne i namerne i jedva da možemo zamisliti kako bi, na primer, optu­ženi ili njegov branilac mogao da dokaže sudskom veću da je neka takva radnja usledila nesvesno. U nevolji, pozivanjem na psihijatrijsko iskustvo moglo bi se još prihvatiti da saopštenje neke stvarne infor­macije izuzetno može uslediti i u sumračnom stanju. ali bi se izričito negira lo da se saopštenja ovakve vrste normalno smatraju nesvesnim. Uprkos tome bila bi moguća pretpostavka da je opisani proces kod pčela nesvestan. Ali time nije dobijen odgovor na pi­tanje, pošto smo i dalje konfrontirani sa činjenicom da gangliozni sprovodni sistem u principu na izgled P,Ostiže isto što i kora našeg velikog mozga. U ostalom ne može se dokazati da su pčele nesvesne.

Na ovaj način smo primorani na zaklj učak da nervni supstrat kao što je simpatikus, in puncto po­rekla i funkcije tako različit od cerebrospinalnog si­stema, očigledno isto tako dobro 1l}ože da ostvari za­misli i opažanja. Za šta onda treba smatrati simpati­kus kod kičmenjaka? Da li i ovaj sistem može stvo­riti ili prenositi specifična psihička zbivanja? Frišova posmatranja dokazuju postojanje transcerebralnog mišljenja i opažanja. Ova se mogućnost mora imati na umu kada se hoće da objasni postojanje svesti unutar besvesti tokom nesvestice. Naime, za vreme nesvestice simpalikus ni�e paralisan i stoga bi mogao da dođe u obzir kao mogući nosilac psihičkih funk­cija. Ako je tako, onda bi se moralo nabaciti pitanje da li bi se na isti način mogla posmatrati normalna nesvesno st spavanja, koja sadrži svesti pristupačne snage? To jest, drugim rečima da li snovi manje po­tiču iz usnule delatnosti kore ili, naprotiv. iz simpa­tikusa nepogođenog spavanjem, dakle da su transce­rebralne prirode?*

• Najnovija istraživanja biologije snova (koja datLl'a J '� iz vremena posle Jungove smrti) su pokazala da snovi ne potiču iz delatnosti kore već iz centra koji se nalazi u nepo­srednoj blizini produžene moždine (nucleus reticularis cau­dalis pontis). - Vidi E. Hartmann: Sleep and Drea minIl Little .Brown and Co. 1 970. Boston. (prim. gl. urednika)

188

I zvan još potpuno neprovidnog psihofizičkog pa­ralelizma sinhronistički fenomen ne predstavlja pro­laznu i lako dokazivu pravilnost. Zbog toga čovek isto tako mnogo oseća disharmoniju stvari kao što .le začuđen njihdvom usputnom harmonijom. Nasu­prot ideji prestabilirane harmonije sinhronistički faktor iziskuj samo postojanje principa neophodnog za spoznajnu delatnost našeg razuma, koji bi se kao četvrti priključio priznatoj trijadi prostora, vreme­na i kauzalnosti. Kao što su ovi doduše neophođni, ali ne apsolutni - većina psihičkih sadržaja je bes­prostorna; vreme i kauzalnost su psihički relativni, - tako se l sinhronistički faktor ispo tavlja kao tek uslovno važeći. Za razliku od kauzalnosti, koja tako reći neograničeno dominira slikom makrofizičkog sveta, pri čemu je njena univerzalna dominacija ugrožena tek kod izvesnih nižih domena sinhronlci­tet se pot vrđUJe kao fenomen koji Je izgleda uglav­nom povezan sa psihičkim uslovima, naime sa zbi­vanJima u ne vesnom. Sa relativnom pravilnošću l ucestalo§Ću eksperimentalno se dokazuju sinhroni­stički fenomeni kod in tuitivnih , » magijskih« prbce­dura, gde su doduše subjektivno ubedljivi ali objek­tivno se j edva ili vrlo teško mogu dokazati dok su statistički neobuhvatni (bar zasada ne) .

Na organskom stupnju mogla bi se možda biolo­ška morfogeneza posmatrati sa ugla sinhronističkog faktora. Prof. A. M. Dalk (Dalcq) iz Brisela shvata formu, uprkos njene v ze za materiju, kao živoj ma­terIji r, nadređem kontinuitet« . I!iI U događaje bez uz­roka. u koje kao što smo videli spadaju i sinhroni­stički, Džejms Džins (James Jeans) ubraja i raspad radiju ma. On kaže: » Radioaktivni raspad predstavlja SI" kao dejstvo bez uzroka navodeći na pomisao da poslednji zakoni prirode nisu kauzalni . « 1!7 Ova kraj­nJe paradoksalna formulacija koja potiče iz pera jed­nog fizičara, karakteristična je za nedoumicu koja prati radiju rnov raspad. Ovaj, odnosno fenomen po-

12 La Morphogenese dans l cadre de la b1.01ogte gene­r(J j Up. gore pomenuta razmišljanja zoologa A. C . Hardv

1>'7 Ph!,si k " ,'d Ph i lo. ophie, S. 1 88. i 220.

1 89

luvrednosnog vremena, u stvari izgleda kao bezuz­ročni poredak, pod koji pojam potpada i sinhronici­tet, o čemu će kasnije još biti reči.

Kod sinhroniciteta se ne radi o filozofskom gle­diš1;u već o empirijskom pojmu, koji postuliše j edan za spoznaju neophodni princip. To nije ni materija­lizam ni metafizika. Nij edan ozbiljni istraživač neće tvtPiti da je suština posmatranjem utvrđenog posto­janja ili priroda posmatranog, naime psiha, nešto po­znato i spoznato. Ako se najnoviji zaključci prirod­nih nauka približuju j edinstvenom poj mu bivstva kome pogoduju aspekt vremena i prostora s j edne l kauzalnosti i sinhroniciteta s druge strane, onda tu nema ničega zaj edničkog sa materijalizrnom. Napro­tiv, izgleda da se ovde pokazuje mogućnost da se eli­miniše neuporedivost između posmatrača i posma­tranog. Ako je to slučaj, onda bi iz toga proisteklo jedinstvo bivstva, koje bi moralo biti izraženo po­moću novog pojmovnog j ezika, naime pomoću » neu­tralnog jezika«, kako je to pogodno formuli sao Pauli.

Prostor, vreme i kauzalnost, ova triJ ada k lasičn fizičke slike sveta, bila bi pomoću faktora sinhroni­citeta dopunjena u tetradu, naime u quaternio kOJ I bi omogućavao sud celovitosti.

prostor

kauzalnost sinhrOn1C1l t

vremt"

Ovde se sinhronicitet prema ostala tri principa odnosi kao j ednodimenzionalnost'%8 vremena prema trodimenzionalnosti prostora ili kao oprečno četvrto u TimajoS1L koje se mešavini tih troje može samo »na .silu« pridodati, kako kaže PIa·ton.tn Kao što uvođe-

118 Ja ne uzimam u obzir Dlracovu višedime zionalnos1 vremena.

nl Up. moj članak Versuch einer psychoLogischert Deutung des Trin'tatsdogmc.s u: Symbolik des Geistes. S. 32 (Ges. Werke).

1 90

nje vremena kao četvrte dimenzije u modernu fiziku uslovljava postulat neopažajnog prostornovremen­skog kontinuiteta, tako i sinhronicitet sa njemu svoJ­stvenim smisaonim kvalit tom stvara sliku sveta jed­ne skoro zbunjuj uće nepredstavlj ivostL130 Prednost ove dopune je formiranje gledišta, kOJe u opis i spo­znaju prirode unosi psihoidm faktor, naime aprion­stičkl smisao ( » jednorodnost«) . Time se ponavlja a istovremeno i rešava problem koji se kao crvena nit alhemističkih filozofa, naime takozvani aksiom M arije, J evrejke (ili KoptkinJe) : Ex 'tov 'tpl:tov 'to E.V 'tE'tap'tov (iz trećeg sledi jedno [kaoJ četvrto) .13I I ovo (opskurna opservacija) potvrđuje ono što sam pret­hodno rekao da se, naime, principijelno nova gledišta po pravilu ne otkrivaj u u već poznatim područjima već na zabačenim, izbegavanim ili čak ozloglašenim mestima. Stan san alhemičara, transmutacija hemij­skih elemenata, ova toliko ismejavana ideja ostvarena j e u naše vreme, a njena simbolika, koja nije bila ma­nji predmet ismejavanj a. postala je pravi majdan za psihologiju nesvesnog. Njena dilema između tri l če­tiri, koja se sreće već u okvirnim pričama Timajosa a dopire sve do scene Kabira u Faustu II od strane alhemi čara XVI veka Gerardusa Dorneusa. shvaće­na je kao opredelj ivanJe izmedu hrišćanskog trojstva i »serpens quadricornutus« (četvororoga zmija) , to Jest đavola. Kao da predoseća ono što će naići on se čuva od neznabožačkog kvaterniteta, koji je inače toliko ležao na srcu alhemičarima, pošto je nastao iz binariusa (dvobroj) , dakle iz materijalnog, ženskog i đavolskog. t8! M. L. fon Franc (von Franz) je ovo isti­canje trinitarne zamisli dokazala u paraboli Bernar­dusa Trevizanusa, zatim u Amphitheatrum Kunrata

130 Sir James Jeans (Phllsik und Philosophie) smatra da bi moglo biti da ,.poreklo događaja u ovom podsloju (tj. s one strane prostora i vremena) obuhvata i nalu sopstvenu duhovnu delatnost. Tako da budući tok događaja jednim de­lom zavisi od ove duhovne delatnosti.« U ovom razmatranju kauzalizam mi ne izgleda održiv.

111 Up. PSllchologie und Al.chemie (Ges. Werke XII). ln Theatrum chemfcum I ' De tenebris contra naturam,

p. 518

1 9 1

(Khunrath), kod M. Majera ( Majer) i u Aquarium. Sapientum Anonimusa (Anonymus).I33 Pauli ukazuje na polemiku između Keplera i Roberta Fluda ( Fludd), u kojoj je učenje o korespondencij i pripalo ovom drugom dok je prvi morao da ustupi mesto učenju o tri principa.l34 Odlučivanj u u prilog troj­stva, koje stoji u izvesnoj protivurečnosti prema alhemijskoj tradiciji, sledilo je prirodnonaučno doba, koje više nije poznavalo correspondentia, već se isključivo vezivalo za trijadnu sliku sveta koja je na­stavljala tip triniteta, naime sveta koji je opisivan i objašnjavan pomoću prostora, vremena i kauzal­nosti.

Revolucija fizike izazvana otkrićem radioaktiv­nosti znatno je modifikovala klasična shvatanja. Pro­mena je u tolikoj meri znatna da moramo podvrgnuti revizij i klasičnu šemu na koju sam se prethodno pozivao. Kako sam zahvaljujući lj ubaznom intereso­vanju koje je pokazivao gospodin profesor W. Pauli prema mojim istraživaBjima, uživao prednost da di­skutujem ovo principijelno pitanje sa stručnim fizi­čarem, koji je istovremeno razumevao moje psiho­loške argumente, bio sam u stanju da načinim j edan predlog koji obuhvata i modernu fiziku. Pauli j e predložio d a se protivstavljanje vremena i prostora u klasičnoj šemi zameni pomoću energija (održava­nje) - prostor-vreme-kontinuuma. Ovaj predlog dao mi je povoda da bliže opišem par kauzalnost-sinhro­nicitet, u cilju uspostavlj anja izvesnog spoja između ta dva heterogena pojma. Shodno tome složih smo se za sledeći quaternio:

konstantni SPOJ pomoću dejstva

(kauzalnost)

neuništi\'a energija

nekonstantm spoj po­moću kontingencije, od­nosno jednorodnosti ili smisla« (sinhronicltet)

kontinuitet prostor - vreme

133 M. L. \. Franz, Die PaTabel von der Fontina des OTa­jen l'on TaTvis, za sada još neobjavljen manuskript.

1 92

134 Vidi drugi prilog svesk NatuTerkUirung und Psyche.

Ova šema s jedne strane zadovoljava postulate moderne fizike, s druge pak psihologije. Psihološko gledište zahteva još objašnjenja. Kao što je ranije pomenuto, kauzalističko objašnjenje sinhroniciteta izgleda isključeno. Ono se uglavnom sastoji od »slu­čajnih< jednorodnosti. Njegov tertium comparationb počiva na psihoidnim datostima, koje obeležavam kao arhetipove. Ovi su nejasni, to jest samo približno odredivi i spoznajni. Oni su doduše pridruženi kau­zalnim procesima, odnosno «nošeni« od svih, ali On t vrše neku vrstu prevazilaženja okvira koju bih ja označio kao transgresivitet, budući da se jednoznačno i isključivo ne pojavljuju samo u psihičkom područ­ju, već se isto tako mogu pojaviti i u ne psihičkim stanjima. (Jednorodnost spoljneg fizičkog zbivanja sa psihičkim). Arhetipske jednorodnosti ponašaju Slo' prema kauzalnim zbivanjima kontingentno, to jest između njih i kauzalnih zbivanja nema zakonomer­nih veza. Shodno tome oni izgleda da predstavljaju vanredni slučaj one nezakonomernosti i slučajnosti ili onog »nezakonitog stanja«, koje » potpuno zakono­merno protiče kroz vreme«, kako to kaže Andreu!-­Spajzer (Andreas Speiser).l:1 .• Pri tom se radi o onom početnom stanju koje nije »određeno mehaničkim zakonom«. Ono je slučajna pretpostavka ili supstrat na koji se odnosi zakon. Ako sinhronicitet, odnosnu arhetipove uračunamo u kontingente, onda ovaj do­bija specifični aspekt modusa, koji funkcionalno im značenje uob1ičavajućeg faktora. Arhetip predstav­lja psihičku verovatnost, pošto odslikava prosečno, instinktivno zbivanje u nekoj vrsti tipa. On je p ihič­ki specijalni slučaj opšte verovatnoće koja »s sastoj i od zakona slučaja i prirodi stvara pravila isto kao me­hanika. « I�H Doduše Spajzeru se mqra dati za pravo da su kontingenti, bar u carstvu čistog intelekta, » be­zoblična stvar« , ali u psihičkoj introspekciji, ukoliko se obuhvate unutrašnjim opažanjem, otkrivaju se kar) slika ili bolje tip, koji nije samo u osnovi psihičke. već začudo i psihofizičke jednorodnosti.

1:1 •• L. c.. p. 4. l "� Speiser. 1. c . . p. 5.

1 .: .1 II Illo!. Odabrana dela, I I I 19 : ;

Teško je izbeći kauzalističku obojenost pojmov­nog jezika. Tako »biti čemu osno\,« , uprkos svojoj kauzalističkoj ljušturi, ne odgovara neko uzročno či­njenično stanje, već samo postojanje ili bivstvova­nje, tj . kontingencija koja se ne može dalje reduko­\'ati. Ova smisaona koincidencija ili jednorodnost j ednog psihičkog i jednog fizičkog stanja, koja se ne nalazi ni u kakvom međusobnom kauzalnom odnosu, znači, opšte uzev, akauzalni modalitet, bezuzročm poredak. Postavlja se sada pitanje da li bi naša de­finicija sinhroniciteta, koja se odnosi na jednorod­nost psihičkih i fizičkih zbivanja, bila podložna pro­širenju, odnosno da li bi joj nešto ovako bilo potreb­no. Ovaj zahtev izgleda da se nameće onda kada se naše prethodno shvatanje sinhroniciteta razmotri kao " bezuzročni poredak« . Naime, pod ovaj pojam napro­sto potpadaju svi »stvaralački činovi « , apriorističke datosti, kao na primer svojstva celih brojeva, diskon­tinuiteti moderne fizike itd. Time onda u krug našeg proširenog poj ma uvlačimo konstantne i eksperi­mentalno u svako doba ponovive fenomene, što iz­gleda da ne odgovara prirodi onoga što se podrazu­meva pod uiim pojmom sinhroniciteta. Ovi posled­nji su naj češće pojedinačni slučajevi kojima nedo­staje eksperimentalna reproduktivnost. U svakom slučaj u ovo ne važi u svim slučajevima, kako to po­kazuju Rineovi eksperimenti i mnogostruka iskustva sa vidovito nadarenim osobama. Ove činjenice doka­zuju da u područj u međusobno nemerljivih pojedi­načnih slučajeva, vulgo curiosa, ipak ima izvesnih pravilnosti a samim tim i konstantnih faktora odakle se mora zaključiti da je naš uži pojam sinhroniciteta verovatno stvarno isuviše uzak i da je stoga potrebno proširiti ga. U stvari sklon sam pretpostavci da je sinhronicitet u užem smislu samo poseban slučaj opšteg bezuzročnog poretka, i to onog jednorodnosti psihičkih i fizičkih zbivanja, gde se posmatrač nalazi u povoljnoj situaciji da može otkriti tertium compa­rationis. Ali sa opažanjem arhetipske podloge on pada u iskušenje da asimilaciju međusobno nezavi­snih psihički l i fizičkih zbivanja svede na (kauzalno)

1 94

dejstvo arhetipa l na ta] nac-111 da pr vidi njegovu CIstu kontmgen<.:iju. Ova opasno�t se izbega\'a ako se

inhronicitet posmatra kao vanredni slučaj opšteg POl etka. Time St' izb gava n dopustivo umnažanje principa objašnjenja -. arhetip je oblik aprioristič­I(og psihičkog POl etka spoznat pomoću introspekcije. Ako se ovome pridruži spoljno sinhrunističko zbiva-

je. onda ono sledi isto osno\'no obt'ležje, to jest ono le raspoređeno na isti način. Ovaj oblik poretka raz­likuJe se od poretka osobina cdih brojeva ili diskon­tinuiteta fizike po tome što su ovi drugi odvajkada pr,wilni, dok prvi p edstavljaj u stt'aralačke čmove tL vremenu. Uz p.ut primećeno o 'o je dublji razlog za­što sam upravo momenat \'remena istakao kao ka­rakterističan za ove fenomene i obeležio ih kao sin­hronističke.

Moderno otkriće diskontinuiteta (to jest poretka na primer kvantuma energije, raspada radijuma itd.) pripremilo je kraj isključive dominacije kauzalnosti a time i trijasu principa. Teren, koj i su ovi principi izgubih, ranije je pripadao područj u correspondentia 1 sympathia, pojmovi koji su dostigli svoj naj veći razvitak u Lajbnicovoj prestabiliranoj hannoniji. Sopenhauer je isuviše malo poznavao empirijsk osnove ideje korespondencije da bi spoznao bezizlaz­nost svog kauzalističkog pokušaja objašnjenja. Danas smo u povoljnom položaju pošto, zahvaljuj ući ESP eksperimentima, raspolažemo znatnim iskustv nim materijalom. O pouzdanosti ovih činjenica može e steći 'lika kada se čovek upozna sa tim da, na pri­mer, rezultat ESP eksperimenata Sola (S. G. Soal) i Goldmja (K. M. Goldney), kako ističe Hačinson (G. E. Hutchinson) 137 poseduj u verovatnoću od 1 : 1 0u .

. 1 031 odgovara zbiru molekula u 250.000 tona vode. U područj u prirodnih nauka ima samo relativno malo pksperimentalnih radova čiji bi rezultati i približno dostizah tako visok stepen sigurnosti. Preterana skepsa u odnosu na ESP stvarno nema dovoljno raz­loga koji bi joj se mogli navesti u prilog. Njen bitni razlog je danas samo još nenaučnost, koja na žalost

1�; Soal, Science and Tetepa&hy, p. 5.

1 95

kao skoro neizbežna posledica prati specijaliziranja i već po sebi suženi horizont posebnog proučavanja nepoželjno i štetno zaklanja od viših i daljih gledi­šta. Covek je već isuviše često doživeo da takozvana sujeverna mišljenja sadrže jezgro istine. Tako može biti da prvobitno magično značenje reči: »wiinschen « (»želeti«, koje j e j oš sadržano i u reči » Wiinschelrute< (čarobni štapić), nije samo prosto želja u smislu tra­ženja već i da istovremeno izražava i (magijsko) dej­stvo, \3� kao što i prastaro verovanje u delotvornost molitve počiva ha iskustvu sinhronističkih proprat­nih pojava.

Sinhronicitet nije nista zagonetniji ili tajanstve­niji od diskontinuiteta fizike. Samo cementirano ube­đenje o svemoći kauzalnosti je ono što priprema te­škoće razumevanja i dovodi do toga da izgleda neza­mislivo da se mogu desiti ili postojati bezuzročni do­gađaji. Ali ako ih ima, onda ih moramo oslovljavati kao stvaralački čin u smislu creatio continua, IH de­lom odvajkada, delom kao sporadično ponavljani: po­redak koji se ne može svesti na postojeće antecen­dencije. Samo po sebi se razume da se čovek mora čuvati da svako zbivanje, kome je nepoznat uzrok.

1311 Grimm, Deutsche Mythologie, l, S. 347. Carobne stva­ri su oruđe koje su iskovali patuljci. Zelja je "božja snaga<

131 Pod pojmom creatio continua n misli se samo na ni7 sukcesivnih stvaralačkih činova, već i na večito prisustv,) jednog stvaralačkog čina, u srni lu ,.semper patrem fui se. et genu ise verbum« (Origenes, De pTi nci7Jits, lib. l, cap. I l . i l i ,.aeternus crea tor mentium« (Augustinus, Con! essiones Iib. XI, cap. XXXI). Bog je sadržan u njegovom stvaranj u Nec indiget operibus suis, tanquam in eis collocetur, ut ma­neat ; sed in sua aeternitate persistit, in qua manens omni:! quaecumque voluit fecit in coelis et in terra«. (Augustinu!;. Enarratio in Ps. CXIII). Ono što se u vremenu dešava sukce­sivno, božjem duhu je istovremeno: ,.Mutabilium dispositio­nem immutabilis ratio continet, ubi sine tempore simul sunt. quae in temporibus non simul sunt.« (Prosperus Aquitanus, Sententiae ex Augustino delibatae, XLI). "Ordo temporum in aeterna Dei sapientia sine tempore est.« (L. c. LVII . Pre stvaranja uopšte nije bilo vremena, ovo je počelo tek a kre­t anjem stvari : .. Potius ergo tempus a creatura, quam crea­tura coepit a tempore.« (L. c. CCLXXX) . • Non enim erat tempus ante tempus, tempus autem cum mundo concr atum est.« (Anonymus, De tTiplici habitaculo. cap. Vl.

1 96

smatra bezuzročnim . Ono je bezuzročno, kako sam već istakao, sa�o u onim slučajevima gde se uzrok ne može čak nf zamisliti. Zamislivost je svakako po­jam koji zahteva najvišu kritiku. Ako bi, na primer atom odgovarao svom prvobitnom filozofskom poj­mu, onda bi njego,'a deljivost bila nezamisliva. Smi­saone koincidencije su zamislive kao čiste slučajno­sti. Ali što se više gomilaju i što je veće slaganje, tim se više smanjuje njihova verovatno st i tim više raste njihova nezamislivost, to jest, oni se više ne mogu smatrati čistim slučajnostima, već se zbog nedostat­ka kauzalnog objašnjenja moraju prihvatiti kao po­redak . Pri tom postoj i, kao što je naglašeno, »nedo­statak objašnjivosti« ne samo zbog činjenice da je nepoznat uzrok već i zbog toga što takvo objašnjenje nije zamislivo sa našim sredstvima razumevanj a. Ovaj slučaj se j avlja onda kada prostor i vreme izgu­be svoj smisao, odnosno postanu relativni, pošto se II ovim uslovima više ne može utvrditi pa čak ni za­misliti kauzalnost koja za svoje postojanje pretpo­stavlja prostor i vreme,

Iz ovog razloga izgleda mi neophodno da se po­red prostora, vremena i kauzalnosti uvede još jedna kategorija koja ne omogućuje samo karakterizaciju fenomena sinhroniciteta kao posebnu klasu prirod­nih događaja, već i kontigente shvata kao s jedne strane nešto opšte, odvajkada postojeće a s druge kao zbir mnogih, u vremenu odigranih, individual mh

tvaralačkih činova.

PRAKTICNA UPOTREBIVOST ANALIZE SNOVA

Terapijska upotrebivost analize snova je još uvek vrlo osporavana tema. Mnogi je smatraju ne­ophodnom u praktičnom lečenju neuroza i time san po psihičkoj važnosti podižu do funkcije ekvivalentne svesti. Nasuprot tome, drugi osporavaju važnost ana­lize snova i time san svode na neznatan psihički po­redni produkt. SaIllo po sebi je razumljivo da svako gledište koje nesvesnom pripisuje odlučujuću ulogu u izbijanju neuroza, priznaje i snu, kao neposred­nom izrazu tog nesvesnog, bitni praktični značaj . Isto tako je razumljivo da gledište koje ili osporava nesvesno ili ga bar etiološki smatra bezvrednim, ta­kođe i analizu snova smatra nepotrebnom. Može se smatrati žalosnim da je �eta gospodnjeg 1 93 1, više od pola stoleća od kada jeO Karus stvorio pojam nesve­snog, vi � e od stol ća od kada Je Kant govorio o »ne­merljivom polju tamnih predstava«, dve stotine go­dina od kako je Lajbnic postavio temelje psihičkl nesv snog, a ne govoreći o doprinosu jednog :lanea, Flurnoja i mnogih drugih, još uvek, prema svemu sudeći, činjeničnost nesvesnog kontroverzna. Ali na ovom mestu, gde se radi o isključivo praktičnom pi­tanju, neću iznositi nikakve apologije nesvesnog, iako se naš posebni problem analize snova podudara i skopčan je a hipotezom o nesvesnom. BE-Z nesvesnog san je samo lusus naturae, besmisleni konglomerat

( I ] Predavanje održano na VI Kongresu Opsteg lekar­skog d ruštva za psihoterapiJu, Drezden 1 93 1 . publikovano '.1 Kon gr('snom i7.\·pšta iu Sabr ct la xvr 1 9511

201

zdrobljenih dnevnih ostataka. Ako bi bilo tako, onda ne bi postojao čak ni razlog izvinjenja za diskusiju o upotrebljivosti analize snova. Ovu temu možemo tretirati samo na osnovu prihvatanja postojanja ne­svesnog, pošto postavljena svrha analize snova nije nekakva misaona vežba, već nalaženje i privođenje u svest do tada nesvesnih sadržaja, koji se smatraju značajnim za objašnjenje ili lečenje neuroze. Onome kome hipoteza izgleda neprihvatljiva, za njega i ne postoji pitanje upotrebivosti analize snova.

Pošto na osnovu naše hipoteze nesvesno ima etiološki značaj, i pošto su snovi neposredm odraz ncsvesne psihičke delatnosti, pokušaj analize i tuma­čenja snova najpre sa naučnog gledišta je teorijski opravdan zahvat. Ukoliko ovaj pokušaj uspe, od toga bismo prvenstveno mogli da očekujemo naučni uvid u strukturu psihičke etiologije, sasvim nezavisno od eventualnog terapijskog dejstva. Ali kako praktičaru naučna otkrića u najboljem slučaju predstavljaju prijatan sporedni produkt terapijske delatnosti, onda mogućnost nekog čisto teorijskog rasvetljavanja etio­loških pozadina jedva da bi bio dovoljan motiv ili čak indikacija praktične primene analize snova. Iz­gledalo bi kao da lekar od ovog razmatranog rasvet­lj�vanja očekuje terapijski efekat. U ovom slučaju on podiže primenu analize snova na nivo lekarske dužnosti. Kao što je poznato Frojdo a škola široko zastupa stanovište da je osvetljavanje i objašnjava­nje, to jest potpuno privođenje u svest nesvesnih etioloških faktora od najvećeg terapijskog značaja.

Ako prihvatimo stanovište da je ovo očekivanje opravdano činjenicama, onda samo preostaje pitanje da li je analiza snova isključivo ili relativno, to jest zajedno sa drugim metodama podesna za iznalaženje nesvesne etiologije ili uopšte to nije. Pretpostavljam da je poznat odgovor Frojdovog gledišta. Ovaj odgo­vor mogu da potvrdim utoliko što snovi, naročito inicijalni snovi, to j est oni iz perioda neposrednog početka lečenja, ne retko nedvosmisleno iznose na svetlo dana etiološki bitne faktore. Sledeći primer može poslužiti kao ilustracija rečenog.

202

J edan čovek na 1 ukovodećem položaju želeo je da me kon illt ' o jednom problemu. On pati od str3 �lii vosti. nesigurnosti, vrtoglavice, ponekad sve do po 'raćanja, glavobolje, otežanog disanja ; stanje koje jako podseća n visi,nsku bolest. Pacijent iza sebe ima izvanredno usp ·šnu karijeru Zivot je po_ čeo kao prilježan sin siromašnog seljaka • zahvalju­juć' velikom trudu i dobroj nadarenosti, peo se stu­pan i po stupanj do rukovodećeg položaja, koji je imao izvanredne izglede za još dalji socijalni uspon. U stvari on je upravo dosp�o do prave odskočne da­ske odakle bi mogao da započne let u daljine, da se iznenada nije u�šala njegova neuroza. Pacijent nije imao kuda do da na ovom mestu izgovori onu toliko poznatu frazu, koja pocinje stereotipnim rečima: » 1 to upravo sada, kada . . . j itd. SImptomatologija vi­sinske bolesti izgledala je posebno pogodna da dra­stično prikaže pacijentovu situaciju. Već u prvoj kon­sultacijl pacijent je ispričao dva sna iz prethodne no:"i. Prvi san je glasio: Ponovo se nalazim u malom �elu gde sam rođen. Na l/lici je nekoliko seoskih mla­dića od omh koji su išli zajedno sa mnom u školu . .la se pral,im kao da ih ne poznajem i prolazim pored njih. Tada čujem kako jedan od njih kaže pokazu­jući na "1lene: »TuJ se ne vraća često u naše selo.«

• ije potrebno nikakvo akrobatsko tumačenje da bi se II ovom snu prepoznalo ukazivanje na skromni početak njegove karijere i razumelo šta ovaj nagove­staj hOĆI> da kaže. Očigledno se misli : »Ti zaboravljaš kako si noceo odozdo, kako si nekada bio duboko oole.«

D rt .. gl an gla i : U t'elikoj sam žurbi, pošto pu­tujem. 110 '1. da ,'e spakujem, ali ne nalazim stvari. Vreme Leti v će uskoro poći. Najzad uspevam du skupim ono malo svojih stvari, žurim na ulicu da bih otkre ) da sam zaboravio torbu a važnim papirima, btz daha trčim nat1'ag, najzad je nalazim, ponovo tr­čin, na staniclt , ali jedva da se pomeram napred. Najzad J�i'ajnjlm naporom utrčavam na peron da bih video ka '-co 1 upravo zamiče iz stanične hale. On I'ozi po čudI Ot'atoj kr;t'im u obliku slova S, t'Tlo je

203

dug, a meni pada na pamet da, ako mušinovoda ne bude pazio i da punu paru čim dospe do prave linije, tada će se zadnji vagoni kompozicije JOš uvek nala­ziti u krivini i biće, zbog ubrzanja, izbačeni iz kolo­seka. l stvarno, mušinovođa da 'e punu paru, poku­šavam aa vičem, poslednji vagoni se užasno klimaju i stvarno ispadaju iz koloseka. Užasna katastrofa. Budim se sa strahom.«

I ovde nije potreban napor da bi se razumelo iz­laganje sna. San najpre prikazuje uzaludnu, nervoznu žurbu da se dospe još dalje. Ali kako napred mašino­vođa bezobzirno vozi napred, pozadi nastaje neuroza: kolebanje i ispadanje iz koloseka.

Pacijent je očigledno u sadašnjem odsečku živo­ta dostigao vrhunac; niže poreklo i napori dugog us­pona iscrpli su njegove snage. On j e trebalo da se zadovolji sa postignutim, umesto toga njegovo často­ljublje ga je teralo dalje, sve više u područja sa, za njega, isuvise retkim vazduhom na koji se još nije navikao. Stoga ga je i snašla neuroza, - kao opo­mena.

Iz sasvim privatnih razloga nisam mogao da pa­cijenta zadržim dalje na lečenju a i moje mišljenje nije mu posebno godilo. Ambiciozno je pokušao da iskoristi svoje šanse, ovom prilikom doslovce je ispao iz koloseka tako da je katastrofa postala stvarnost.

Ono što se iz svesne anamneze može samo naslu­titi, naime visinska bolest kao simbolični prikaz ne­mogućnosti daljeg uspona, kroz an je potvrđeno kao činjenica.

O de ukobljavamo sa činjehicom preko sva-ke mere značajnom za upotrebljivost analize snova: san pokazuje unutrašnju situaciju snevača, čiju isti­nito t i stvarnost svest uopšte n priznaje ili samo si­lom. v sno on ne vidi ni najmanji razlog zbog čega ne bi trebal da ide dalje; naprotiv, on častoljubivo gura napred i odriče svoju sopstvenu nesposobnost, koja zatim isuviše jasno dolazi do izražaja kroz ka-

nije događaj u njegovom životu. U području svesti uv k m neslgurni u ovakvim lučajevima. Njegova anamneza može e protumačiti i ovako i onako. Na

204

krajU kraj va i obIčan vojnik nosi maršalsku palicu u svom rancu, a nije samo jedan sin siromašnih ro­ditelja dospeo do naj većeg uspeha. Zašto to i ovde ne bi bio slučaj? MOJa procena može biti nejasna, zašto bi moja nagađanja bila bolja od njegovih? Sada s ovde upliće san kao izraz nevoljnog, nesvesnog psi­hičkog procesa, izdvojenog od uticaja svesti, koji unutrašnju istinu i stvarnost predstavlja onakvima kakve jesu; ne zbog toga što ja naslućujem da su ta­kve i ne onakve kakve bih želeo da budu, već kakve jesu. Stoga sam sebi od toga načinio pravilo da snove u prvom redu posmatram kao fiziološke izraze : ako se u mokraći utvrdi da postoji š ćer, onda je lo šećer u mokraći, a ne belančevina ili urobilin ili bilo šta drugo što bi možda mnogo bolje odgovaralo mojim očekivanjima. Drugim rečima, san prihvatam kao di­jagnostički upotrebljivu činjenicu.

Moj mali primer sna dao je, što je uvek slučaj sa snovima, nešto više od naših očekivanja. San nam nije dao samo etiologiju neuroze, već i prognozu, pa čak i više - skoro neposredno smo saznali gde treba početi sa terapijom. Moramo da sprečirno pacijenta da krene punom parom. On je to, uostalom, sebi r -kao u snu.

Za sada ćemo se zadovoljiti ovim tumačenjem l vratiti se našim razmišljanjima, da li su snovi po­godni da objasne etiologiju neke neuroze. U ovom smislu moj primer sna je pozitivan slučaj. Ali vrlo lako bih mogao navesti bezbroj inicijalnih snova u kojima nema ni traga od etiološkog faktora, čak i kada se radilo o povezanim, shvatljivim snovima. Ze­leo bih, naime, da privremeno ostavim po strani sno­ve, kojima su potrebni brižljiva analiza i tumačenj .

Kao što je poznato, ima neuroza čija stvarna etiologija postaje j asna tek na kraju, a ima i neuroza čija je etiologija više ili manje beznačajna. Na ovaj način ponovo zadirem u hipotezu od koje smo pošli. naime od pretpostavke da je terapijski neophodno privođenje ·u svest etiološkog faktora. U ovoj pr tpo­stavci još se krije dobar deo star.e teorije snova. Do­duše, ni u kom slučaju ne poričem činjenicu da II

205

mnoge neuroze traumatog ne, međutim, osporavam da su sve neuroze uzrokovane traumatski u smislu presudnog doživljaja u detinjstvu. Ovo shvatanje, na­ime, uslovljava kauzalističku, pretežno na prošlo t usmerenu pažnju lekara, kOJa onda uvek traga za onim zašto ne vodeći računa o bitnom čemu, često na veliku štetu po pacijenta, koji je na ovaj način pri­nuđen da u datom slučaju godinama traga za nemo­gućim doživljajem iz detinjstva, uz očevidno zane­marivanje stvari, koje bi neposredno bile od važno­sti. Cista kauzalistički stav je isuviše uzak i nije po­desan za istraživanje niti suštine sna niti suštine ne­uroze. Zbog toga je pitanje, koje bi snove htelo da koristi samo za nalaženje etiološkog faktora, preju­dicirano i previđa najveći deo snenog učinka. Upra­vo naš primer može pokazati oo je, doduše, jasno istaknuta etiologija, ali da je pored toga data još i prognoza ili anticipacija a izvan toga i terapijski mig. Ovde spada i veliki broj inicijalnih snova, koji ne dodiruju etiologiju, već se bave sasvim drugim pro­blemima, na primer, stavom prema lekaru. Kao pri ­mer za ovo naveo bih tri sna iste pacijentkinje, koja je sanjala u početku terapije kod tri različita analiti­čara. Prvi san glasi : »Treba da pređem državnu gra­nicu, međutim nigde je ne nalazim a niko mi ne može reći gde je granica.«

Ova terapija je, kao bezuspešna, prekinuta posle kraćeg vremena. Drugi san glasi : »Treba da pređem granicu. Noć je tamna tako da nisam u stanju da na­đem carinarnicu. Posle dugog traženja otkrivam sla­bu svetlost u daljini i pomislim da je tu granica. A li da bih dospela tamo, moram da pređem preko jedne doline i kroz mračnu šumu, gde gubim orijentaciju. Tada primećujem da neko prilazi. Ovaj me iznenada grčevito grabi i ja se budim u strahu.«

Ovaj terapijski postupak je prekinut posle neko­l iko nedelja, pošto je došlo do nesvesnog identiteta analitičara i analizovane pacijentkinje, što je dovelo do potpune dezorijentacije.

Treći san se zbio kada je pacijentkinja bila kod mene na lečenju. On glasi : »Moram da pređem gra-

206

Ilicu, to jest već sam je prešla i nalazim se u švajcar­skoj carinarnici. Imam samo ručnu torbu i ubeđena �am da nemam ništa za carinjenje. Ali carinik pre­biTa torbu i na moje čuđenje izvlači iz nje dva dušeka.«

Za vreme terapijskog }' ostupka kod mene paci­Jentkinja se udala, iako je u početku gajila žestok ot­por. Etiologija neurotskog otpora bila je jasna tek posle mnogo meseci i u ovim snovima nije bila na­značena ni jednom jedinom rečju. Snovi su ovde bez izuzetka anticipacija i odnose se na očekivane teškoće kod dotičnog lekara.

Ovi primeri, umesto mnogih drugih sličnih, mogu pokazati da su snovi vrlo često anticipacije, koje pri čisto kauzalističkom posmatranju sasvim gube svoj pravi smisao. Ovi snovi daju sasvim nedvosmislenu mformaciju o analitičkoj situaciji, čije je ispravno poznavanje terapijski od najvećeg značaja. Lekar br. 1 ispravno shvativši situaciju uputio je pacijentkinju lekaru br. 2. Kod ovog pacijentkinja je sama izvela zaključak iz njenih snova i dobrovoljno otišla trećem lekaru. Moje tumačenje ju je, doduše, razočaralo, ali činjenica da je san najavljivao prelazak granice kao već ostvareni korak, pomogla joj je da izdrži uprkos svim teškoćama.

ImciJalm snovi su često začuđujuće jasni i ra­zumljivi. Ali sa uznapredovalom analizom snovi usko­ro gube svoj jasni karakter. Ako ga izuzetno zadrže. onda čovek može biti iguran da analiza još uopšte nije dodirnula bitni deo ličnosti. Po pravilu, uskoro po početku analitičkog postupka snovi postaju sve nejasniji i zbrisaniji, čime je znatno otežano njihovo tumačenje, ovo i stoga što se obično uskoro dopire do onog nivoa gde lekar stvarno više ne sagledava situ­aciju. Dokaz za ovo je što snovi postaju sve nejasniji, što je, naravno, sasvim (sa aspekta lekara) subjektiv­ni zaključak. Razumevanju nije ništa nejasno, samo nerazumevanju stvari izgledaju nejasne i zamršene. Po sebi snovi su, naravno, jasni, to jest, upravo ona­kvi kakvi moraju biti u trenutnim uslovima. Ako se jednom u kasnijem stadijumu terapijskog postupka

207

ili čak posle nekoliko godina ponovo sagledaj u neka­dašnji snovi, čovek se često hvata za glavu kako j onda mogao biti tako slepo Dakle, ako se sa uznapre­dovalom analizom srećemo sa snovima koji su u po­ređenj u sa jasnim inicijalnim snovima znatno tam­niji, onda lekar ne treba snovima da pripisuje zamr­šenost, zbunjenost, niti da pacijenta optuži za na­merni otpor, već da nalaz shvati kao znak svog ra­stućeg nerazumevanja, isto kao i psihijatar koji bl kada pacijenta naziva »smetenim«, ovo trebalo da shvati kao projekcij u i sebe nazove smetenim, pošto je njegovo razumevanje smeteno neobičn' m ponašanjem bolesnika. Izvan ovoga terapijski je neobično važno da se blagovremeno uvidi svoje nerazumevanje, jer pacijentu nije ništa nepodnošlj ivije do da ga uvek razumeju. On se tako i tako prepušta tajanstvenoj moći lekara i time o\'og upliće sa njegovom profesio-

. nalnom taštinom, štaviše on se bukvalno naseljava I živi na samosigurnom, »dubokom« razumevanju le­kara, gubeći na taj način svako čulo za stvarnost, što je podloga za tvrdokorna prenošenja i usporavanja terapijskog uspeha.

Razumevanje je, kao što je poznato, sasvim su­bjektivni proces. Ono ne mož biti jednostrano tim pre što lekar razume a pacijent ne. U ovom slučaju lekar smatra svojom dužnošću da ubedi pacijenta. ako mu to ne uspe, onda mu l kar prebacuje da gaj I određeni otpor. U ovom slučaju, to j est tamo gde je razumevanje j dnostrano, ja bih mirno govorio o ne­razumevanju, pošto je, u suštini uzev, vrlo malo va­žno da li l�kar razun:te; međutim, sve zavisi od toga da li pacijlmt razum Stoga razumevanje bi pre tre­balo da bude spora z m, saglasnost koja je plod uza­jamnog razmišljanja. Opasnost kod jednostranog ra­zumevanja sastoji se, naim , u tome što lekar stvara sud o snu na osnovu pr dubedenja, koji se ortodoksno slaže sa nekim učenjem ili j čak, u krajnjoj liniji, u suštini tačan. Ali ovaj ne postiže dobrovoljnu sagla ­snost pacijenta i zbog toga je praktički netačan : ne-ačan i stoga što anticipira a time i parališe razvitak

pacijenta. Naime pacijenta n moramo podučava ti

208

nekoj Istim - u tom slučaju obraćamo s samo nJt·­govom razumu - već on mora da s razvije prem" ovoj istini, a tako se dopi t'e do njegovog srca, što ina­če dublje zahvata i jač deluje.

Ako je jednostrano �ekarevo tumač nje samo u skladu sa nekom teorijom il i kakvim predubedenjem. onda se eventualno pacijentovo ubeđenj ll i izvestan terapijski uspeh temelji na sugestiji , �to treba da bude svakome j asno. Sugestivno dejstvo. istina, pu sebi nije n išta za odbacivanje, ali nj ego\ uspeh ima isuviše poznate granic , pri čemu � ugesti.ia svoj i m nepoželj nim sporednim dejstvom deluje n a samo­stalnost karaktera, što bi na duže staze radije trebalo đa se izbegava. Onaj ko se bavi analitičkim terapiJ­skim postupkom i m pl icitno veruj u smisao i vred­nost privođenja u svest, pomoću čega s do tada ne­svesni delovi l ičnosti podvrgavaju svesnom izboru I kritici. Na taj način pacijent se suočava sa proble­mima uz podsticaj da done svesnu procenu i sve­snu odluku. Međutim , to ne znači ništa manj do di­rektnu provokaciju etičke funkcije, čime se angaž

.

celokupna l ičnost. Zbog toga u odnosu na sazrevanjE.' ličnosti analitički postupak se nalazi znatno više od sugestije, koja je neka vrsta čarobnog sredstva koj > dela u mraku i nikada n postavlja neki etički zahtev ođ ličnosti. Sugestija je uvek varlj iva i čisto naredbo­daV!lO sredst'.'o. i trebalo bi, ako je ikako moguće, da se ne Koristi i to kao princip koji je nespoj iv sa ana­l itičkim terapijsk im postupkom. Naravno, ona S(' može izbeći samo tamo gde je lekar svestan nj 11 mogućnosti. Nesvesno preostaj jo' dosta i previ� sugestivnog dejstva.

Ko hoće da izbegne svesnu sugestij u, mora dakk' odredeno tumačenje sna smatrati nevažećim ve dok ne bude nađen onaj obrazac koj im postiž i paci­Jentova saglasnost.

Uzimanj u obzir ovih osnovnih pravila izgi d:.! mi neophodno prilikom obrade onih snova, čija ne­prozirnost naj avljuje nerazumevanj kako leka r('vo tako 1 pacij ntovo. Ovakv snov lekar tr ba uvek dil posmatra kao novu m. kao informaciJu o u lovima 0('-

poznate prirode, o kojoj treba da nauči isto onoliko koliko i pacijent. Pri tom treba da je samo po sebi razumljivo da lekar ne računa ni sa jednom teorij­skom pretpostavkom i da je voljan da u svakom po­j edinačnom slučaju otkrije sasvim novu teoriju sno­va, pošto je ovde pionirskom radu još uvek otvoreno nemerljivo polje. Davno prevaziđeno gledište j e da su snovi samo potisnuto ispunjenje želja. Sigurno da ima snova koji manifestno prikazuju ispunjene želje ili strahovanja. Ali čega tu još nema? Snovi mogu biti nemilosrdne istine, filozofske sentehce, iluzije, divlje fantazije, sećanja, planovi, anticipacije, pa čak telepatske vizije, iracionalni doživljaji i bogzna šta još. Naime, ne smemo zaboraviti jedno: skoro polo­vina našeg života odvija se u više ir manje nesve­snom stanju. Specifični svesni izraz nesvesnog jeste snevanje. Kao što duša ima jednu dnevnu stranu, svest, tako ima i noćnu, nesvesno psihičko funkcioni­sanje, koje se može shvatiti kao sneno maštanje. Kao što i u svesti nema samo želja i strahovanja već i beskrajno mnogo drugih stvari, tako postoji i najveća moguća verovatnoća da naša snena duša raspolaže sličnim bogatstvom sadržajnih i životnih mogućno­sti, možda čak i mnogo većim od svesti, čija je esen­cijalna priroda koncentracija, ograničenje i isklju­čivost.

Kod ovakvog stanja stvari nije neopravdano, već upravo preporučljivo da se smisao sna unapred ne ograničava nekom doktrinom. N aime, mora se znati da ne retko ima snevača koji oponašaju čak i lekara u svojim snovima prema staroj sentenci : » Canis pa­nem somniat, piscator pisces.« Ovim nije rečeno da ribe, o kojima sanja ribar, nisu uvek ništa drugo do ribe. Nema jezika koji ne bi mogao da se zloupotrebi Lako se može predstaviti kako čoveka sve ovo može zavesti na pogrešan put; čak izgleda da nesvesno po­kazuje tendenciju da lekara sasvim uplete u njegove sopstvene teorije. Zbog toga upravo kod analize sno­va udaljujem se koliko je moguće više od teorija, uostalom ne sasvim, jer nam je nešto teorije uvek po­trebno da bismo bili u stanju da j asno sagledamo

2 1 0

stvari. Tu spada i teorIjsko očekivanje da san uopste ima neki smisao. To se, naime, ne može striktno do­kazati u svim slučajevima, pošto Ima snova kOJe čo­vek naprosto ne razume, ni lekar ni pacijent. Ipak, moram da načinim jednu ovakvu hipotezu da bih imao hrabrosti da uopšte nešto započnem sa snovima. Dalja teorija je da san svesnoj spoznaji dodaje nešto bitno i da je, stoga, san koji tako nešto ne čini, ne­dovoljno protumačen. l ovu hipotezu morao sam da načinim da bih sebi objasnio zašto uopšte analiziram snove. Međutim, sve dalje hipoteze, na primer o funkciji i strukturi sna, su čista zanatlijska pravila i moraju biti pristupačne stalnim modifikacijama. Pn ovom radu ne sme se ni na trenutak izgubiti iz vida da se čovek kreće po varljivom tlu, gde je nesigur­nost jedino sigurna. Kada pe bi bilo paradoksno, čo­vek bi tumaču snova skoro doviknuo. " Samo ne zaželi da razumeš! «

Kod neprozirnog sna na prvom mestu s e n e radi o tome da se razume i protumači, već o b?'ižljivoj obradi konteksta. Pod tim ne mislim na beskonačno »slobodno asociranje« podstaknuto snenim slikama, već na brižljivo, svesno rasvetljavanje onih asocija­tivnih spojeva, koji su objektivno grupi sani oko neke snene slike. Za ovaj rad mnogi pacijenti moraju tek da se obuče, pošto oni, kao i lekar, pokazuju nesa­vladivu sklonost da odmah razumeju i protumače, naroči to onda kada su pomoću lektire ili neuspf>šne analiz pripremljeni a samim tim i loše upućeni. Zbog toga oni prvo asociraju teorijski, to jestGhvata­j ući i tumačeći, i najčešće, na tome i zapnu. Kao i le­kar tako i oni žele da odmah zađu u neku ruku iza sna u pogrešnom uverenju da je san samo fasada koja prekriva stvarni smisao. Takozvana fasada, međutim, kod najvećeg broja kuća ni u kom slučaju nije varka ili lažno izobličavanje, već odgovara sadržaju kuće i često ga bez daljnjega izdaje. Tako je i manifestna snena slika sam san i sadrži sav smisao. Ako nađem šećer u mokraći, onda je to šećer a ne �o fasada za belančevinu. Ono što Frojd naziva » fasadom sna« jeste neprozirnost sna, što je, medutim, u stvarnosti

2 1 1

samo čista projekcija nerazumevanja. to jest čovek govori o fasadi samo stoga što nema uvida u san . Zato bolje recimo da se radi o nečemu što je kao neki nerazumljivi tekst, kod kojeg uopšte nema fasade. već kojeg jednostavno nismo u stanju da pročitamo. Tada nije potrebno da tumačimo šta jc iza njega već prvo moramo da naučimo da ga pl·očitamo.

To se najbolje može postići, kako sam rekao, po­moću obrade konteJ<sta. Sa takozvanim slobodnim aso�ranjem ne dosptlvam do cilja, naime, isto toliko u šno kao kad bih pokušao da ovom metodom od­gon tnem hetitsko pismo. Naravno da tom metodom dolaz' 'l do svih svojih kompleksa, ali za tu svrhu ml nije � _ �reban san, već mi za to isto tako dobro mož poslužiti neki saobraćaj ni znak zabrane ili neka re­čenica iz novina. Sa slobodnim asociranjem nailaze i kom�leksi, ali smisao sna samo izuzetno. Da bih ra­zum o smisao sna, moram da se što j moguće bliže d ržim slike sna. Ako neko sanja »sto od jelovine« . onda nije dovoljno ako sa tim asocira svoj pisaći sto. iz jednostavnog razloga što njegov pisaći sto nije od jelo\·ine. San, medutim, izričito misli na sto od jelo­vine. Uzmimo sada da se snevač ovde više ničega nl doseea, onda ovaj zastoj ima objektivno značenje. pošto ukazuje da u neposrednom susedstvu slike sna vlada posebna tama, koja nekog može zavesti na ra­zličite misli. Naravno. postojale bi desetine asocija cija sa jelovim stolom; ali značajno je da na izgled ne postoj i nijedna. U ovom slučaju potrebno je vra­titi se slici sna, i ja obično kažem pacijentu: ,. Pretpo­stavimo da ja: uopšte ne znam šta znači reč 'sto od je­lovine' i stoga mi opišite taj predmet i njegov istu­rijat sve dok najzad ne shvatim o kakvom se pred­metu radi . " , N a ovaj način s e usp�va da se približno utvrdI

c�lokupni kontek t slike sna. Kada se to učim za C� san, tada se moze preuzeti rizik tumačenja.

Svako tumač nje je hipoteza, samo jedan poku­šaj čitanja n poznatog teksta. R'ttko j da se jedan. Izol�V'ani, neprozirni san može tumačiti bar sa pribll­zn-m) sigurnošću. Stoga i tumačE:'nju pojedinačnih

snova pridajem malo važnosti. Relativnu sigurnost postiže tumačenje tek u seriji snova, pri čemu sledećl snovi ispravljaju zablude u tumačenju prethodnih Takode se u seriji snova mnogo lakše mogu uočiti osnovni sadržaji i motivi. Zbog toga mojim pacijen­tima nalažem da brižljivo vode dnevnik svojih snova l tumačenja. Takođe ih upućujem da snove pripre­maju na naznačeni način tako svoj an zajedno sa već zapisanim kontekstom mogu doneti na idući čas. Na ovaj način pacijent uči da i bez lekara sa svojim ne­svesnim ispravno postupa.

Kada bi snovi bili samo izvor informacija za eti­o)oški va1ne momente, onda bi se čitava obrada sno­\'a mirno mogla prepustiti lekaru. Ili ako bi lekar snoye koristio samo za to da iz njih dobije neki ko­ristan mig ili da stekne psihološki uvid, onda bi moja metoda sigurno bila izIišna. Ali kako snovi, kao što pokazuju moji primeri, sadrže nešto više od onoga što bi moglo profesionalno da služi lekaru, analizi snova 'e mora pokloniti posebna pažnja, pošto se ponekad

radi čak o neposrednoj životnoj ugroženosti. Između mnogih slučajeva ovakve vrste jedan mi je ostao posebno upečatljiv. Radilo s o kolegi lekaru. koji je, nešto stariji od mene, imao običaj da me pri običnim susretima zadirkuj e zbog »čitanja snova« . Tako sam ga jednom sreo na ulici i on mi doviknu : » Pa, kako si? Još uvek tumačiš snove? A propos, nedavno sam sanjao nekakav blesavi san. Znači li to nešto? « On je sanjao: »Penjem se na visok breg ivicom strmog gle­čera. Penjem se sve više i više, vreme je vanredno lepo. Sto se više penjem, tim mi je p" ijatnije, imam osećanje kao da bih mogao večito tako da se penjem . . '-foje osećanje sreće i moj zanos kada sam dospeo do t Tha toliko su veliki da prosto osećam da bih mogao cialje da se penjem u svemir. Odjednom ovo sam tL stanju i da učinim i dižem se u vazduh. Probudio sam se u punoj ekstazi.«

Na ovo sam mu odgovorio: »Dragi kolega, pošto znam da ipak nećete napustiti planinarenje, hteo bih da vas tako reći usrdno zamolim da se manete pe­njanja sami. Ako idete, uzmite dva vodiča kojima

2 1 �l

pod časnom reči obećajte apsolutnu poslušnost., On se nasmejao. » Nepopravljiv si« , rekao je i oprostio se. Više ga nisam video. Dva meseca posle ovoga na­išao je prvi udar. Kao usamljenog planinara zatrpala ga je lavina, ali ga je ipak u poslednjem trenutku

pasla vojna patrola koja se slučajno nalazila na tom terenu. Tri meseca kasnije došao je kraj : tokom pe­njanja, bez vodiča, sa jednim mladim prijateljem pri­likom spusta kročio je preko litice bukvalno u va­zduh, što je sve posmatrao udaljeni vodič koji je sta­jao u podnožju, pao na glavu prijatelja koji ga je če­kao dole, da bi se obojica smrskani skotrijali u ponor. To je bila ekstaza u svakom pogledu.

I pored sve skepse i kritičnosti nikada nisam do­speo dotle da snove smatram za quantite negligeable. Ako nam izgledaju besmisleni, onda smo samo mi besmisleni, očigledno bez mogućnosti da tačno pro­čitamo zagonetnu poruku naše noćne strane. Medu­tim, utoliko više treba lekarska psihologija da oštri svoja čula pomoću sistematskog rada na snovima, po­što se bar polovina našeg duševnog života odigrava na ovoj noćnoj strani, i u istoj meri u kojoj naša svest zadire u tu noć, nesvesno prodire iz nje u naš dnevm život. Niko ne sumnja u značaj svesnog doživljaja, zašto bi se onda sumnjalo u značaj nesvesnog zbiva­nja? To je isto tako naš život, ponekad čak i opasnij i i l i korisniji od dnevnog života.

Kako nas snovi izveštavaju o unutrašnjem, in­timnom, skrivenom životu i razotkrivaju komponente ličnosti pacijenta, koje u dnevnom životu znače samo neurotske simptome, pacijent se, zapravo, onda ne može tretirati samo sa aspekta svesti i u svesni m pod­ručjima, već mu je potrebna i terapija nesvesnog. Koliko naše današnje znanje dopire, ovo se ne može postići drugačije do asimilacijom esvesnih sadržaja lL svest.

'Pod »asimilacijom« u ovom slučaju se misli na međusobno prožimanje svesnih i nesvesnih sadržaja a ne samo jednostrana procena, davanje drugog tu­mačenja i iskrivljavanje nesvesnih sadržaja pomoću svesti, kako se ovo obično zamišlja a i praktikuje. U

2 1 4

ovom pogledu postoji mnogo pogrešnih shvatanja o vrednosti i značaju nesvesnih sadržaja. Kao što je poznato Frojdovo shvatanje vidi nesvesno u sasvim negativnom svetlu, kao što je i primitivni čovek, pre­ma mišljenju te škole, tako reći čudovište. Bajke da­dilja o strašnom pra čoveku zajedno sa učenjem o infantilno-perverzno-kriminalnom nesvesnom doveli su do toga da se nešto prirodno, što nesvesno zapravo jeste, smatra opasnim monstrumom. Kao da se sve dobro, sve pristojno, sve vredno i sve lepo nalazi samo u svesti ! Zar nam svetski rat sa svojim grozo­tama stvarno još nije otvorio oči, tako da još uvek nismo u stanju da sagledamo da je naša svest još de­monskija i perverznija od prirodnog bića nesvesnog?

Nedavno mi je prebačeno da moje učenje o asi­milaciji nesvesnog potkopava kulturu i naše najveće vrednosti predaje primitivizmu. Ovakvo mišljenje može biti zasnovano samo na potpuno pogrešnoj pretpostavci da je nesvesno monstrum. Ovo shvata­nje potiče iz straha od prirode i od opipljive stvar­nosti. U svrhu spasavanja od imaginarnih pandži ne­svesnog Frojdova teorija je pronašla pojam sublima­cije. Ono što j e stvarno i kao takvo prisutno ne može se alhemistički sublims>vati, a ono što je na izgled subliminovano, to uopfte nije ono što na osnovu po­grešnog tumačenja izgleda da jeste.

Nesvesno nije demonsko čudovište, već moralno, estetski i intelektualno indiferentno prirodno biće. koje postaje stvarno opasno samo onda kada je naš svesni stav prema njemu beznadežno pogrešan. Opa­snost od nesvesnog raste u onolikoj meri, koliko poti­skujemo. Ali u onom trenutku kada pacijent zapo­čne da asimiluje svoje ranije nesvesne sadržaje, sma­njuje se i opasllost od nesvesnog. Disocijacija ličnosti. strašljivo razdvajanje dnevne i noćne strane prestaje sa uznapredovalom asimilacijom. Ono od čega se pIa": še moji kritičari, naime nadvlađivanje svesti od stra� ne nesvesnog, upravo se dešava onda, kada je nes e­sno potiskivanjem, pogrešnim tumačenjem ili obez­vređivanjem ometeno u svojoj kooperaciji sa svešću.

21 5

Osnovna greška u odnosu na bivstvo nt'svesnog .le svakako ona, što se opšte smatra da su njegovi sa­držaji jednoznačni i snabdeveni nepromenijivim predznacima. Ovo shvatanje je, po morne skromnom mišljenju, isuviše naivno. Duša kao samoregulišući sistem je izbalansirana kao i život tela. Za sva eksce­sivna zbivanja odmah i prisilno stupaju kompenza­cije, bez njih ne bi bilo ni normalne razmene mate­rije ni normalne psihe. U ovom smislu može se uče­nje o kompenzaciji objasniti kao osnovno praYilo psi­hičkog ponašanja uopšte. Isuviše malo ovde, dovodi do isuviše mnogo tamo. Tako je i odnos izmedu sve-

nog i nesvesnog kompenzatoran. Ovo je jedno od najbolje potvrđenih praktičkih pravila tumačenj a snova. Pri -2raktičnom tumačenju uvek možemo ko­risno nabaciti pitanje: koji se svesni stav kompen­zuje pomoću sna?

Kompenzacija po pravilu nije samo iluziono ispunjenje želje, već činjeničnost koja je utoliko ·tvarnija što se više potiskuje. Kao što je poznato žeđ ne prestaje ako se potiskuje. Zbog toga sadržaj sna treba ozbiljno uzeti kao činjeničnost i kao takvog uvesti ga u svesni stav kao saodredni faktor. Ako se to ne učini, onda se uporno ostaje u onom ekscen­tričnom svesnom stavu, koji je i uslovio nesvesn� kompenzaciju. U tom slučaju uopšte se ne može predvideti kako treba dospeti do ispravnog suda o samom sebi i do uravnoteženog življenja.

Ako bi nekome palo na pamet - a to je upravo ono čega se plaše moji kritičari - da nesvesni sa­držaj stavi na mesto svesnog, onda bi ovaj drugi bio, naravno potisnut, na koji način bi se ranije svesni

adržaj ponovo kompenzatorno javio u nesvesnom. Time bi nesvesno sasvim promenilo lik i postalo bo­jažljivo pristojno u upadljivoj suprotnosti prema za­držanom stavu. Smatra se da nesvesno nije ' doraslo jednoj ovakvoj operaciji, iako se ova neprestano de­šava i predstavlja njegovu najkarakterističniju funk­ciju. Zb.9.E toga je svaki san informacioni i kontrolni organ i stoga najdelotvornije pomoćno sredstvo pri Izgradn.ii ličnosti.

2 1 6

U nes\"esnom po sebi i za sebe nisu nataložene eksplozivne materije, osim ako neka ohola ili kuka­vička svest nije tamo nešto od takve materije potajno skrila. Razlog više da se tek tako ne prolazi pored nje!

Iz svih ovih razloga držim se heurističkog pra­vila da sebi pri svakom pokušaju tumačenja sna po­stavim pitanje: koji svesni stav se kompenzuje ovim snom? Na ovaj način kao što se vidi, san dovodim u najužu vezu sa aktuelnim stanjem svesti ; čak mogu da izričito tvrdim da se san nikada, čak ni približno sigurno, ne može protumačiti bez poznavanj a svesne situacije. Samo iz poznavanja svesne situacije mogu­će je odrediti koje značenje treba dodeliti nesvesnim sadržajima. San uopšte nije izolovani, od dnevnog ži­vota i njegovog karaktera potpuno odsečeni događaj . Ako nam tako izgleda, onda to nije ništa drugo do naše nerazumevanje, subjektivna iluzija. U stvarno­sti između svesti i sna postoji najstrožij a kauzalnost i najfinije odmereni uzajamni odnos.

Ovaj važan postupak procene nesvesnih sadržaja želeo bih da ilustrujem primerom. Jedan mladi čovek ispričao mi je sledeći san: »Moj otac odlazi od kuće njegovim novim kolima. On vozi m'lo nespretno tako da se uzbuđujem zbog njegove prividne gluposti. Otac vozi levo, desno, napred, nazad, čime dovodi kola u opasan položaj; najzad naleće na neki zid, pri ćemu teško oštećuje kola. Van sebe od besa doviku­jem mu da bi trebalo da se ponaša pristojno. U tom trenutku moj otac se smeje i meni postaje jasno da je on mrtav pijan.« U osnovi ovog sna ne nalazi se ni- o kakav stvarni događaj ove vrste. Snevač je siguran da se njegov otac, čak i kada bi bio pijan, nikada ne bi ovako ponašao. On sam je vozač, vrlo pažljiv, u odnosu na alkohol striktno umeren. naročito kada vozi ; on je u stanju da se preko sv�ke mere uzbudi zbog nespretne vožnje ili sitnih oštećenja kola. Odnos prema ocu je pozitivan. On mu se divi, pošto je neo­bično uspešan. Bez daljeg materijala pristupačnog tumačenju može se reći da ovaj san pruža krajnje �epogodnu sliku njegovog oca. Dakle, u kom smislu Je potrebno da odgovorimo na pitanje značaja ovog

2 1 7

sna za sina? Da li je njegov odnos prema ocu samo prividno dobar, dok se on u stvarnosti sastoji od nat­kompenzovanih otpora? U tom slučaju sadržaju sna moralo bi se dati pozitivno značenje, to jest moralo bi se reći : » To je vaš stvarni odnos prema vašem ocu.« Pošto se ne mogu naći nikakve neurotske dvo­smislenosti, bilo bi nepravedno osećanja mladog čo­veka opteretiti tako destruktivnim mislima. TerapiJ­ski bi to jednostavno bio promašaj.

Ako j e, međutim, njegov odnos prema ocu stvar­no dobar, zašto san onda mora da veštački pronađe tako neverovatnu priču da bi diskreditovao oca? U nesvesnom snevača mora da postoji tendencija da produkuje jedan ovakav san. Ako je tako, onda on gaji ·razne otpore, možda iz zavisti ili inače nekih drugih manje vrednih motiva? Pre nego što optere­tirno njegovu savest, što je kod osetljivih mladih lju­di prilično opasna stvar, radije bi trebalo da se zapi­tamo ne zašto, već čemu jedan takav san? U ovom slučaju odgovor bi glasio: njegovo nesvesno očigledno želi da degradira oca. Ako ovu tendenciju prihvatimo kao kompenzatornu činjenicu, onda smo prinuđeni da donesemo zaključak da je njegov odnos prema ocu ne samo dobar već čak isuviše dobar. On je u stvari ono što Francuzi nazivaju fils il .papa. Otac je još uvek potpuna garancija njegovog života i snevač još isu­više živi ono što ja nazivam provizornim životom. To je čak i njegova posebna opasnost što od samog oca ne vidi svoju sopstvenu stvarnost, zbog čega nesve­sno potrže veštački isforsiranu pogrdu da bi degra­dirao oca a time podigao snevača. Sigurno nemoralna procedura! Neuviđavni otac bi se čuvao od toga, ali to je vanredno korisna kompenzacija, pošto sina gom I u suprotnost ocu. bez koje nikada ne bi dospeo do svesnog sagledavanja samoga sebe.

Ovo poslednje tumačenje bilo je tačno, i shodno tome imalo je odgovarajući efekat, to jest dostiglo je spontanu saglasnost snevača a da pri tom nije ošte­ćena nijedn� stvarno postojeća vrednost ni kod oca ni kod sina. Ovo tumačenje, međutim, bilo je moguće samo pomoću brižljivog rasvetljavanja celokupne

2 1 8

svesn fenomenologiJe odnosa otac-sin. B�Z.-PDzna­vanja vesne situacije stvarni smisao sna ostao bi in

uspenso. Za asimilaciju sadržaja sna je od najveće važno­

sti da se ne ozledi ili čak uništi nijedna stvarna vred­nost svesne ličnosti, jer u tom slučaju više nikoga ne bi bilo ko bi mogao da asimiluje. Zbog toga treba striktno paziti da ostanu očuvane vrednosti svesne lično ti, pošto je kompenzacija pomoću nesvesnog de­lotvorna samo onda kada sarađuje sa integralnem svešću. Kod asimilacije se nikada ne radi o . ili-ili. nego o ili-i-ili.

Kao što Je za .tumačenje sna neophodno tačno poznavanje aktuelnog stanja svesti, isto tako je važno u odnosu na simboliku sna uzeti u obzir filozofska. religiozna i moralna ubeđenja svesti. Praktički je vrlo uputno simboliku sna ne posmatrati semiotski. to jest ne kao znak ili simptom trajnog karaktera, već kao stvarni simbol, to jest kao izraz jednog u svesti još neprepoznatog niti pojmovno oformljenog sadr­žaja i pored toga relativnog u odnosu na aktuelno stanje svesti. Rekao sam praktički je uputno da se taJm postupa, jer teorijski ima relativno čvrstih sim­bola, pri čijem tumačenju se treba najstrožije čuvati da se dovode u vezu sa sadržajno poznatim i pojmov­no formulisanim stvarima. Ako nema ovako čvrstih simbola, onda se ništa ne može saznati o strukturi nesvesnog, pošto u tom lučaju i ne postoji ništa što bi se nekako moglo obuhvatiti i označiti.

Može izgledati čudno što relativno čvrstim sim­bolima dodeljujem tako reći neodređeni sadržajni karakter. Da nemaju ovakav karakter, onda ne bi bili simboli već znaci ili simptomi. Kao što je poznato Frojdova škola uzima čvrste seksualne »simbole«, to jest u ovom slučaju znake i daje im naizgled defini­tivni sadržaj seksualnosti. Na žalost, upravo je Froj­dov seksualni pojam nečuveno rastegljiv i nejasan u tolikoj meri da u datom slučaju sve može naći u nje­m� s.voje mesto. Doduše reč zvuči nekako poznato. ah nJom obeležena stvar je isto toliko određena kao X, koje se preliva i neodređeno koleba između eks-

2 1 9

trema fiziološke aktivnosti žlezda i najsuptilnijih iskra duha. Zbog toga smatram da je bolje simbol označiti kao nepoznatu, teško shvatljivu i u krajnjoj liniji nikada sasvim odredenu veličinu, umesto da se priklanjam dogmatskom ubeđenju na osnovu iluzije da se poznatom rečju uvek označava i poznata stvar. Uzmimo za primer takozvane falusne simbole, koji navodno ne treba da obeleže ništa drugo do mem­brum. Posmatrano sa strane psihe, međutim, i mem­brum je smisaona slika, kako navodi Kranefelt (Kra­nefeldt) u jednom od novijih radova,� za dalji, teško odredivi sadržaj, kao što ni primitivnim ljudima a ni starima, koji vrlo slobodno raspolažu falusnim sim­bolima, nikada nije palo na pamet da falus, ritualni simbol, mešaju sa penisom. Falus uvek znači stvara­lačku manu, nešto »izvanredno dejstveno«, da se po­služim Lemanovim izrazom, lekovitu i plodonosnu silu, koja se ekvivalentno izražava i kroz bika, ma­garca, nar, Joni (ženski polni organ), jarca, munju, konjsko kopito, igru, magični snošaj na njivi, men­struaciju i beskrajno mnogo drugih analogija isto kao u snu. Svim analogijama, pa i seksualnosti, u osnovi je arhetipska slika teško odredivog karaktera, kome je psihološki najbliži primitivni simbol mane.

Svi ovi simboli su relativno čvrsti, pri čemu ni u jednom konkretnom slučaju nemamo apriorističku sigurnost da bi simbol praktički morao tako da se protumači.

Praktički zahtev može biti sasvim drugačiji. Si­gurno, ako san treba da tumačim teorijski, to jest iscrpno naučno, onda bismo moral i ovakve simbole da dovedemo u vezu sa arhetipom. Međutim, u praksi upravo to može biti greška, pošto trenutna psihološka situacija pacijenta možda traži radije sve drugo do skretanje na neku od teorija snova. Stoga je uputno u praksi pre svega razmotriti kakav je relativni zna­čaj simbola u tom stanju svesti, to jest sa simbolom postupati tako kao da nije čvrsto određen. Drugim rečima - odreći se predznanja i ubeđenja . i radije

2 K o m pl e.e« lind Mythos.

220

istraživati šta te stvari znače za paclJenta. Samo p sebi razumlj ivo da pri tom teorijsko tumačenje za­staje na pola puta, po pravilu čak na samom početku Ali ako se praktičar isuviše bavi čvrstim simboli ma. potpuno potpada čistoj rutini i opasnom dogmatizm u . l i i uslovljava da često s a t i m prolazi pored pacijenta. Na žalost, moram da se odreknem toga da r čeno i lu­strujem primerom, pošto sam primer zahteva takve podrobnosti. za šta ne bih i mao dovoljno vremena Osim toga o ovome sam publi kovao već dosta mate­rijala.

Vrlo često već u početku t rapijskog postupka nailazi san, koj i l karu nadaleko otkrije celokupni program nesvesnog. Ali IZ praktičkih razloga j oš je nemoguće pacijentu razjasmti dublji značaj sna. 1 ovde nas ograničavaj u praktički obziri. Ovaj u vi d le­karu omogućuje poznavanje relativno čvrstih simbo­la. Prognostički i dijagnostički ovakav uvid može biti od velike vrednosti. Jednom su me konsultovali u sl učaj u jedne sedamnaestogodišnje devojke. Specija­l ista je izrazio sumnju da s moglo raditi o početku progresivne mišićne atrofije. drugi je bio mišljenja da se radi o histerij i . Zbog ovog drugog mišljenja po­zvan sam na konsultacij u . Somatski stvar je bila sumnj iva, ali tvarno j e bilo prisutno i do ta histe­ričnog. Zapitao sam je o snovima. Pacijentkinja j e odmah odgovorila: , Da, imam strašn snove. Upravo sam sanjala kako noću dolazim kući. Svuda Je tiho. Vrata prema salonu su poluotvorena tako da vidim moju majku obešellu () l uster kako se nji s na hlad ­nom vetru koji prodire kroz otvoren prozo r. A zatim sam sanjala kako je noću II k ući n epodnošljiva buku . ProverIla sa nt zbog čega j lo l otkrila da jedan divljl kon1 trČI po stanu. Najzad pronalazi izlaz u hQdnik I

koče kroz prozor hodnika sa četrrrog pra t a nu uli­('u. Sa užasom po ma rram kako jr raz m rskan ()stao da l eži na pločniku.

Već iz č dno'vatog karaktera sno a naslućuje s(' nešto važno i neobično. Ipak i d rugi ljudi ponekad i maj u trašlj ive nov . Stoga moram nešto bl iže ra-zmotriti značenj oba glav na simbola maj ka .

22 1

)konj « . Mora da se radi o ekvivalentima, pošto oboje čine isto. Oboje završavaju suicidom. » Majka je ar­hetip koji ukaZUje na poreklo, prirodu, pasivno stva­ranje (otuda materia), stoga je materijalne prirode, trbuh (materiea) i vegetativne funkcije, stoga je i ne­svesno, prirodno i nagonsko, fiziološko, telo u kome je čovek smešten i sadržan ; pošto je » majka« takođe i sud, šuplja posuda (kao i trbuh), noseća i hranljiva, ona psihički izražava osnove svesti. Sa biti-unutra ili biti-sadržan povezani su tama, noć i strah (tesnae) . Sa ovim napomenama, kao što vidite, zahvatam veli­ki deo mitološki h i jezičko-istorijskih varijacija poj ­ma majke ili hitni deo pojma jin kineske filozofije. To nije :ndividualna tekovina sedamnaestogodišnje devejke, već kolektivno nasledno dobro, s jedne stra­ne još živo prisutno u govoru, a s druge hereditarna struktura psihe i zbog toga se ponova može naći u svim vremenima i kod svih naroda.

Re;: ), majka«, koja tako poznato zvuči, odnosi se na izgled na najpoznatiju individualnu majku, » moJu majku«, ali kao simbol na jednu pozadinu kOJa se uporno suprotstavlja pojmovnoj formulaciji i koja bi se samo vrlo neodređeno i tek naslućujući mogla označiti kao skriveni, prirodtli, telesni život, što je, međutim, vec isuvise usko i isključuje mnoga neop­h dna sporedna značenja. Psihička pračinjenica kOJa leži u osnovi ovog je nečuveno kompleksna i stoga se može sagledati samo sa najšireg aspekta, pa i tada samo nejasno. Zbog toga su simboli i potrebni.

Ako nađeni izraz stavimo u an, sada tumačenje glasi. Nesvesni život razara samog sebe. To j poruka svesti svakome ko ima uši da čuje.

» Konj « je široko rasprostranjem arhetip u mito­logiji i folkloru. Kao životinja zastupa nečovečju psihu, nelj udsko, animalno, dakle psihički nesvesno; zbog toga su konji u folkloru vidoviti a ponekad i go­vore. Kao teglcća marva u najbližoj su vezi sa arhe­tipom majke (Valkire koje nose mrtve j unake u Val­hil, trojanski konj itd.). Kao nešto što se nalazi ispod čoveka oni predstavljaju trbuh i svet nagona koji iz njega zrači. Konj je dinamika i prenosno sredstvo,

222

stoga čoveka nosi kao nagon, ali je isto tako kao na­goni podložan panicI, pošto mu nedostaJe viši kva­litet svesti. Konj ima posla sa magijom, to jest sa ira­cionalnim, čarobnim dejstvom, naročito crni (odno­sno noćni) konji, koji najavljuju smrt.

Kao što vidit » konj « je ekvivalenat » majke« sa lakim skretanjem nijanse značenja sa »izvornog živo­ta« na čisto animalni, telesni život. Ako ovaj izraz stavimo u tekst sna, onda tumačenje glasi : animalni život razara samog seoc.

Iskazi oba sna su, dakle, skoro identični, pri čemu se drugi, kao što je po pravilu slučaj , izražava specifičnije. Primecujete p sebnu finoću sna - on ne govori o smrti individue. Kao što je poznato čovek lako može da sanja o sopstvenoj smrti, ali tada to niJe ozbilJno. Ako stvarno naznačuje smrt, onda san govori saSVIm drugačijim jezikom.

Dakle, oba sna najavljuju tešku organsku bolest sa letainim ishodom. Ova se prognoza uskoro po­tvrdila.

Sto se tiče pitanja relativno čvrstih simbola, to ovaj primer može pružiti približnu ideju o prirodi ovih simbola. Njih ima beskrajno mnogo, od kojih se svi individualno izdvajaju pomoću suptilnih od­stupanja u nijansi značenja. Naučno dokazivanje njihove prirode je moguće samo pomoću upored nog mitološkog, folklorističkog, religijsko i j ezičkoistorij­skog istraživanja. Mnogo više od naše svesti otkriva se u snovima volucija formiranja bivstva psihe. U snu dolaze do reči nJegove slike i nagoni koji potiču IZ najprimitivnije prirode. Stoga pomoću asimilacije nesvesnih sadržaja ujednačavamo trenutni svesni ži vot koji već po svojoj prirodi lako odstupa od zakona pnrode, sa ovim sadržajima l tako pacijenta ponova dovodimo do njegove prirodne zakonomernosti.

Ovde sam izneo samo elementarna fakta. Okviri predavanja ne dozvoljavaju da se ponovo saberu sve potrebne ciglice tako da se izgradi pred vašim očima ona građevina, koja nastaje prilikom svake pojedi­načne analize nesvesnog i dovodi do konačnog uspo­stavljanja celokupne ličnosti. Put sukcesivne asimi-

22:l

lacij pruža se daleko iza terapijskQg uspeha koj i bl mogao da bude posebno i nteresantan lekaru. i ko­načno vodi dalekom cilju koji je možda rvi razlog življenja, naime do potpunog ostvarenja celog čo­veka, do individuaciie. M i lekari smo izgleda postali prvi 'vesnl'j5O smatrači ovog tamnog prirodnog pro­cesa. Ali mi po pravilu vidimo samo bolesno izmenje­ni deo ovog razvitka i gubimo pacijenta kada je izlc­čen o Ali tek posle izlečenja postoji stvarna prilika da se proučava normalni proces koji se proteže na go­dine i decenije. Ako čovek i ma neka znanja o cilj e­vima nesvesni h razvojnih tendencija i ako lekar nt> crpi svoj psihološki uvid samo iz bolesne faze pore ­mećaja, onda je utisak o zbivanjima u koje je svest stek la uvida posredstvom snova manje zapleten i ne­razumljiv tako da se lakše može saznati na šta, u krajnjoj liniji . ciljaj u simboli . Po mome mišljenju svaki lekar bi trebalo da bud svestan činjenice da svaki psihoterapijski postupak, a posebno anal itičkI, prodire u jednu ciljanu povezanost i zbivanje, čas na ovom čas na onom mestu, i da otkriva pojedine faze ovog procesa koje izgledaju kao da su protivurečne u svom aktuelnom smeru. Svaka individualna analiza pokazuje samo jedan deo ili jedan aspekt osnovnog procesa, zbog čega kazuistička poredenja najpre do­vode do beznadežnog haosa. Zbog toga sam se ne tako nerado ograničio na elementarno j prak tično. pošto je samo u n aj bliž m kontaktu sa svakodnevnom empirijom moguće doći do donekle zadovoljavaj uć('Q sporazuma.

IX

» ULIS« MONOLOG

13 Jung, Odabrana dela, III

l> ULIS« MONOLOG

Naslov se odnosi na Džejms Džojsa (James Joyce) a ne na domišljatog lutalicu Homerovog doba, koji je lukavstvom i delom uspeo da izmakne neprijatelj­stvu i osveti bogova i ljudi i da se posle mučnog pu­tovanja vrati svom ognjištu. Džojsov Ulis, Odisej, je u najstrožijoj suprotnosti sa svojim antičkim imenja­kom, nedelatna, samoopažajna svest, da, samo oko, uvo, nos, usta, taktilni nerv, bez izbora i bez inhibi­cija prepušten zahuktanom, haotičnom, ludačkom vo­dopadu duševnih i fizičkih datosti, a i ovo registru­jući skoro fotografski.

Ulis2 je knjiga iz koje buja i vrvi 735 dugih stra­nica; vremenska struja od 735 sati ili dana ili godina, kOJe se sastoje iz jednog jedinog, besmislenog naj­svakodnevnijeg dana, od duboko beznačajnog 16 juna 1904, u Dablinu u kome se, u suštini uzev, ništa ne dešava. Struja počinje u ništavilu i završava u ni­štavilu. Jedna jedina, čudovišno duga, krajnje zaple­tena i na užas čitaoca nikada iscrpljena Strindbergov-

(1] Ovaj esej, prvi put objavljen u Evropskoj reviji, nije naučna rasprava. Ako ga uprkos tome uvršćujem u zbirk11 Psiholo§ke rasprave, onda je to zbog toga što je Ulis bitan i za naše vreme karakterističan document humain a mojI mišljenje o tome je psihološki dokument koji pokazuje ko)t, značajnu ulogu u mojim delima igraju ideje u praktičiH) primeni na konkretni materijal. Moj esej ne samo da J lišen naučnosti, već i svih didaktičkih namera i zbog tog; čitalac treba da ga smatra samo subjektivnim i neobavezno izraženim mišljenjem. (Primedba auwra).

! Englesko izdanje, 10. izd. Pariz, 1928.

15 227

ska istina o suštini čovekovog života? Možda o su­štini, sigurno, međutim, o deset hiljada površina i njenih sto hiljada osenčenJa. Koliko dopire moj po­gled na ovih 735 strana nema smisaonih ponavlj anja. ni jedno jedino duševno ostrvo mira gde bi blagona­kloni čitalac, opijen sećanjima, mogao da sedne da bi ponovo mogao da sa zadovoljstvom razgleda pre­đeni put - recimo oko stotinu strana - pa makar to bilo samo sećanje na jedno najobičnije mesto koje bi se u tekstu neočekivano ponovo j avilo; ne, nemilo­srdna, neprekidna struja kulja, dok njena brzina ih neprekidnost narasta, sve do poslednjih 40 stranica. čak do gubitka interpunltcije da bi dovela do strašnog izraza zagušujuću, do nepodnošljivosti prepunu ili na­petu prazninu od koje staje dah. Ova krajnje bezna­dežna praznina je osnovni ton cele knjige. Ona ne počinje i ne završava samo u ništavilu, ona se i sa­stoji od samih ništavila.3 Sve je pakleno ništavno, kada se knjiga posmatra sa ugla tehničkog umetnič­kog dela, onda je to upravo briljantan izrod pakla. I

Imao sam starog strica, koji je mislio sasvim pra­volinijski. Jednom me je sreo na ulici i zapitao : » Znaš li čime đavo muči duše u paklu?« Pošto nisam znao. on mi reče: »Pušta ih da čekaju.« To reče i nastavi svojim putem. Ovoga sam se setio kada sam prvi put zaorao kroz Ulisa. Svaka rečenica je očekivanje koje se ne ispunjava, najzad iz čiste rezignacije čovek ne očekuje više ništa i na svoj ponovni užas postepeno j e siguran da je to stvarno tačno. Stvarno se ne dešava ništa, ne proističe ništa,5 a ipak se od strane do strane provlači potajno očekivanje nasuprot beznadežnoj re­zignaciji. Tih 735 stranica, koje ne sadrže ništa, ne sa­stoje se od belog, čistog papira, već od naštamplmog. sitnog teksta. Covek čita i čita, i smatra da razume ono što čita. Ponekad čovek propada kroz neku va-

3 Joyce to sam izražava (Work in Progress, u : transition. Pariz) : We may come, touch and go, from atoms and ifs, but �I"&-pFesurely Q4iliU to:. be odds without ends ...

, Curtius (James Joyce und sein Ulysses, ZUrich, 1929) naziva UHs "knjigom Lucifera . . . To je delo Antihrista ...

$ Curtius: »Metafizički nihilizam je substancija Džojso ­vog dela.«

228

zdušnu rupu u novu rečenicu - ali čovek se navi­kava na sve kada j e j ednom dostigao pravi stupanj odanosti. Tako sam i ja sa beznađem u srcu čitao do 1 35. strane, pri čemu sam dva puta zaspao. Nečuvena raznolikost Džojsovog stila deluje j ednolično i uspav­ljuj uće. Citalac se ne sreće ni sa čim, sve se okreće od njega i ostavlja mu samo da blene za onim što je nestalo. Katkad oživi ali ne zadovolj an samim sobom, već ironično, sarkastično, otrovno, prezirno, tužno, očajno, ogorčeno i stoga destruktivno privlači sim­patije čitaoca ukoliko spasonosni san ne prekine ovo rasipanje energije Dospevši do 135. strane', zapao sam u duboki san, posle različitih herojskih napora da se približim knjizi ili da joj »udovoljim« kako se to obično kaže. Kada sam se posle dužeg vremena probudio, moje mišljenje se izbistrilo toliko da sam počeo da knjigu čitam od pozadi. Ova metoda se po­kazala primenIjivom kao i uobičaJena metoda, to jest knjiga se može čitati i straga, pošto u njoj nema napred i nazad, nikakvo gore i dole. Sve je već tako bilo ili može da bude u budućnosti.1 Konverzacija se sa isto toliko uživanja može čitati ostrag, pošto se time ne šteti poen a. Kao celina knjiga je uopšte nema, a svaka rečenica je poenta. Covek može da

• Carobna reč sa kojom sam utonuo u san nalazi sc na str. 134. dole i 1 35. gore. Ona glasi : »that stonll effif11l in frozen mUSIC, horned and terrible, of the human form di­" ine, that ett!'m41 sIImbol of wisdom and prophecv which, it aught that the imagination OT the hand of sculptOT has wrought in maTble of soultTansfiguTed and of soultTan.fi­{Turing deservu to live, de.erve. to live.« OVde sam sanjivo okrenuo još jednu stranicu I pogled mi se zaustavio na sle­dećem mestu : »a man suppie in combat : stonehorned, stone­bearded, heart of stone«. Rečenica se odnosi na Mojsija koga nije zasenlla moć Egipćana. OVe rečenice su sadržale narko­tikum koji je is ljučio moju svest, po!to su podstakle u meni jo. nesvestan tok misli koji je samo remetio svest. Kako sam kasnije otkrio, ovde mi je prvi put zasvetlela

poznaj a autorovog stava i konačne ideje njegovog dela.

7 Vrhunac do ti!e u : Work in progress. Carola Giedion­-Welcker pogodno kaže: .Stalno dolazeće ideje obučene u večito promenljivo i menjano ruho projektovane u apsolut­no irealnu steru. Vreme, prostor.« (Neue SchweizeT Rund­schau, ZU.rich, 1929).

229

Psihoterapeut, kao j a, uvek se bavi terapijom, pa i sebe samog. Prenadr8Ženost znači: »Ti j oš nisi sagledao stvar. « Zbog toga čovek treba da prati svoJ bes i širi naokolo ono što loše raspoloženje donosi : ta bezbrižnost, ta bezobzirnost u odnosu na dobrona­merni, shvatljivi, �obroćudni i pravični pokušaj U jednog obrazovanog, inteligentnog predstavnika čita­lačke publike. Taj solipsizam ide mi na nerve. To je, dakle, ta hladnokrvna ogoljenost njegovog duha, koji izgleda da je potekao iz epohe gmizavaca - zabav­ljanje u i sa sopstvenom utrobom - kameni čovek, upravo onaj Mojsije kamenih rogova, kamene brade l skamenjene utrobe, koji u okamenjenom spokoj­stvu okreće leđa kako Pantenonu tako i minulom blagostanju i na taj način bezbožno vređa najlepša osećanja čitaoca.

Iz ovog okamenjenog podzemnog sveta izranja vizija peristaltične, zmijoliko ustalasane pantljičare, koja deluje jednolično zbog svog večitog stvaranja proglotida. Doduše, nijedna proglotida ne liči sasvim na drugu, ali su ipak do zamene slične. U svakom, pa i najmanjem odsečku knjige Džojs je sam a isto­vremeno jedini sadržaj poglavlja. Sve je novo i uvek prisutno od početka. Kakva vezanost za prirodu! Ka­kvo bogatstvo i kakva - dosada! Džojs mi je..Jiosad.an_ ct9 suza, ali to · paka, opasna dosada, koju ne bi mo la da rodi ni na · zlobni' a banal

. f!. dosada

· rođ.e...pusto zavijanje vetra oko grebena Hebrida, izlazak i zalazak sunca u Sahari, šum mora - sasvim tačno, kako Kurcijus kaže »motivi Vagnerove muzi­ke« a ipak večito ponaVljanje. Uprkos zapanjujuće raznolikosti kod Džojsa ima (nenamernih?) motiva. On, možda, ne bi želeo da ih ima ; pošto kauzalnost kao i finalnost u njegovom svetu nemaju ni prostora ni smisla, isto onoliko malo kao i vrednosti. Motivi su neizbežni, oni su kostur svih duševnih zbivanja pa ma kako se čovek trudio da zbivanju ispije du§u, što Džojs konsekventno i čini. Sve se pojavljuje kao da je bez duše, sva topla krv je ohlađena i u čeličnom

I I Curtius: »Autor je izbegao sve ono �to bi čitaocu moglo da olalda raz:umevanje.c

232

egoizmu protiču zbivanja - i to kakva zbivanja ! U svakom slučaju ništa prijatno, radosno, puno nada­nja, već sivo, odvratno, grozno, patetično, tragično i ironično, sve doživljaji mračne strane, u toj meri ha­otični da se povezanost motiva mora tražiti lupom. A ipak ovi postoje, najpre u obliku nepriznatog re­sentimenta lične prirode, ostaci na silu presečene istorije mladosti; ruine istorije duha uo�te koja eks­hibicionistički nudi ·zablenuto mnoštvo nemilosrdno ogoljenih bivstvovanja. Religijska, erotska i porodič­na predistorija ogledaju se na mutnim površinama struje događaj a; pa čak raspad njegove ličnosti po­staje očigledan u banalno-materijalnom osećaj nom čoveku Blumu i skoro gasovitom, spekulativnom du­hovnom čoveku Stivenu Dedalu, od kojih prvi nema sina a drugi oca.

Može postojati neki tajni poredak ili saobraže­nost poglavlja - u ovom pogledu postoje na izgled osnovane sumnje12 - u svakom slučaju ove su tako dobro skrivene da u početku nisam ništa zapazio od svega toga. Moja razdražena nemoć se uopšte nije nl interesovala za to, Isto toliko malo koliko i za jedno­ličnost bIlo koje prosečne ljudske komedije.

Uhs, koga sam već 1 922. godine imao u rukama i posle ne tako dugog čitanja razočarano i lj utito od­bacio, dosađUje mi i danas kao onda. Ali zašto pišem o njemu? Ovo bih isto tako malo uradio kao o bilo kom obliku »surrealisme« (Jta je surrealisme?) koji prevazilazi moj um. Pišem o Džojsu pošto me je izda­v č neoprezno zapitao šta mislim o njemu, odnosno Ulisu, o kome su, kao što je poznato, još podeljena mišljenj a. Neosporno je jedno da je UHs knjiga od de et izdanja i da se njen autor čas diže u zvezde čas proklinje. Ali on stoji u centru diskusije i zbog toga u svakom slučaju znači fenomen, pored koga psiho­logija ne bi trebalo da prođe bez daljnjega. Džojs ima znatnog uticaja na savremenike. A to je činjenica što sam se najpre najviše interesovao za Ulisa. Da je ova knjiga nečujno i bez traga nestala u dubinama zabo­rava, SIgurno je više ne bih vraćao - izdašno me je

lt up. Curtlus, 1. c., p. 25, i Gilbert, 1. c.

233

lj utila, malo me zabavlj ala, medutim. uglavnom mi je značila preteću dosadu ; naime, plašio sam se da ona rađa negativnu stvaralačku ćud, pošto je na mene delovala samo negativno.

Ali ja sam pun predtIbeđenja . . Ja sam psihijatar a to znači profesionalnu predubeđenost naspram svih psihičkih pojava. Ali opominjem čitaoca da to nije tačno : čovekova prosečna tragikomedija, h ladna. tamna strana bitisanja, mučno sivilo psihičkog nihili­zma su moj svakodnevni h leb, izvedena melodija. bljutava i bez draži. Ne potresa me i ne obuzima me ništa od toga, pošto isuviše često moram profesional­no da pomažem takvim kukavnim stanjima. J a mo­ram stalno da činim nešto protiv toga i da samilost pružim samo tamo gde mi čovek ne okreće leda. » Ulis« mi okreće leđa. On ništa ne želi ; on hoće da svoju beskonačnu melodij u dalje peva do u besko­načnost, melodiju koju poznajem do presićenosti, za­jedno sa stalno ponavljanim sistemom člankovitog vegetativnog mišljenja i delatnošću mozga ograniče­nim samo na opažanje, stanje koj e hoće da potvrdi samo sebe i ne pokazuje nikakvog nastoj anj a rekon­strukcij i . (Citalac se oseća neprijatno prevarenim). Destruktivno izgleda da je postalo samo sebi cilj.

Ali ne samo to, već i » simptomatologija « ! Isuviše poznato zvuči : to su beskrajn i spisi duševnih bolesni­ka koji raspolažu fragmentarnom svešću i zbog toga pate od totalne nekritičnosti i atrofije vrednosti. Ali na mesto toga često se javlja povišenje čulne delat­nosti ; naj brižlj ivije posmatranje, fotografsko pamće­nje opažanja, čulna radoznalost, put spolja i unutra i prevaga retrospektivnih motiva i resentimenta, de­lirantna mešavina subjektivno psihičkog sa objektiv­nom stvarnošću, prikaz koji svoj i m neologizmima. fragmentarnim citatima, zvučnim i govornim asoci­jacijama, abruptnim prelazima i smisaonim prekidi­ma uopšte ne obraća ni najmanje pažnje na čhaoca uz atrofiju osećanja 13 koja ne preza ni od jedne be­smislenosti, ni od kakvog cinizma. Laiku neće biti

13 Gilbert. I . c .. p. 12 govori o . hotimičnom smanjiva­nju osećanja«.

234

naročIto teško da sagleda amllogiju šizofrenog pSihič­kog stanja sa onim u Ulisu. Sličnost je čak tako opa­sna da će nezadovo Jni čitalac lako odbaciti knjigu sa dijagnozom »Šizofrenija«. Psihijatru je analogija frapantna; pa ipak on će istaći da u adljivo nedostaje za duševno bolesn� ra can ..z.n stereotipija. Ulis je sve drugo, samo ne jednoličan u smlslu ponavljanja. (To nije oprečno ranije rečenom. Covek uopšte ne može reći nešto protivurečno o ULi­su). Izlaganje je konsekventno i tečno, sve je pokret­no a ništa nije fiksirano. Celinu nosi podzemna, živa reka, koja pokazuje jedinstvene tendencije i najstro­žiji izbor; nepogrešivi znak postojanja jedinstvene. lične volje i ciljno usmerene namere. Duhovne funk­cije se ne pojavljuju spontano i bezizborno, već pod­ležu najstrožijoj kontroli. Uvek i svuda su forsiran� funkcije opažanja, percepcija i intuicija, dok su isto tako konsekventno potiskivane funkcije donošenja

uda, mišljenje i osećanje. Ovi poslednji se pojavljuju samo kao sadržaji, kao objekti opažanja. Opšta je tendencija istaći zasenčenu sliku duha i sveta, upr­kos čestom neostvarenom iskušenju da se podlegne iskrsloJ lepo ti. To su crte koje se ne mogu naći kod običnog duševnog bolesnika. Ostao bi nam, dakle, još neobični duševni bolesnik. Ali za ovog psihijatru ne­dostaju kriterijumi. Duševna nenormalnost može biti i zdravlje neshvaćeno od prosečne pameti ili nadmoć­na duhovna snaga.

Nikada mi ne bi palo na pamet da izjavim da je Uhs šizofreni produkt. Osim toga time ne bismo ništa dobili, pošto želimo da saznamo zašto Ulis ima tako veliki uticaj, a ne da li je autor šizofren u lakšem ili težem stepenu. UHs je isto toliko malo bolesni pro­dukt kao cela moderna umetnost. On je u najdubljem smislu »kubističan «, budući da se crtež stvarnosti rastvara u nesagledivo kompleksnu sliku, čiji je osnvvni ton seta apstraktne stvarnosti. Kubizam nije bolest već tendencija da se stvarnost prikaže grotes­kno predmetno ili isto tako groteskno apstraktno. Ovome je samo analogija klinička slika šizofrenije, budući da šizofreni bolesnici na izgled imaju istu ten-

235

denciju da otuđuju stvarnost, ili obrnuto, da se otu­đuju od stvarnosti. �od njega svakako po pravilu ovo nije primetna namera, već simptom koji nevoljno proističe iz prvobitnog raspada ličnosti u lične frag­mente (takozvani autonomni kompleksi) . Kod moder­nog umetnika nije individualna bolest ta koja pro­uzrokuje ovakvu tendenciju, već pojava odredenog doba. Ona ne sluša individualni impuls, već kolek­tivno strujanje, koje sigurno nema svog izvora nepo­sredno u svesti, već mnogo pre u kolektivno nesve­snom moderne psihe. Pošto se radi o kolektivnoj po­javi, ona se identično odražava na najrazličitija pod­ručja, u slikarstvu kao u literatun, u skulpturi kao u arhitekturi. (Uostalom karakteristično je da je du­hovni otac ove pojave bio stvarni duševni bolesnik - van Gog) .

Sakaćenje lepote i smisla pomoću groteskne stvarnosti ili pomoću isto tako groteskne nestvarnosti kod bolesnika je posledična pojava razaranja njegove ličnosti, dok je kod umetnika stvaralačka namera. Daleko od toga da u svom umetničkom stvaranju do­živi izraz razaranja svoje ličnosti, moderni umetnik upravo u razorenom nalazi jedinstvo svoje umetničke ličnosti. Mefistofelovski preobraćaj smisla u besmi­sao, lepote u ružnoću, besmisao koji skoro bolno liČl smislu i upravo dražesna lepota ružnog, izražavaju stvaralački čin, koji u sličnom opsegu još nije doži­vela istorija duha, iako ovaj čin po sebi ' za sebe nije ništa principijelno novo. Nešto slično zapažamo u perverznom menjanju stila Amenofisa IV, u glupoj simbolici jagnjenceta prvašnjeg hrišćans va, u jad­nom ljudskom obličju prerafaelistlčkog primitivizma i u pretrpanim šarama razmahanog baroka. Uprkos krajnje različnosti sve ove epohe imaju unutrašnju srodnost - to su stvaralačka vremena inkubacije, čiji je smisao nedovoljno objašnjen pomoću kauzal­nog posmatranja. Ovakve kolekt'NIle psihološke po­jave otkrivaju svoJ smisao samo onda, k ada se po­smatraju kao anticipacije, to jest teleološki.

Epoha Amenofisa (EHNATON) je kolevka mono­teizma, koji se održao u svetu zahvaljujući jevrejskoj

236

tradiciji. Varvarski infantilizam ranog hrišćanstva nije značio mšta drugo do preobražaj Rimske impe­rije u božju državu. Primitivni ljudi su prava pret­hodnica određene, iz sveta nestale još u ranoj antici nečuvene telesne lepote. Barok je poslednji živi cr­kveni stil koji u svom samouništenju najavljuje nat­krilj avanje srednjovekovnog dogmatskog duha nauč­nim duhom. J edan Tiepolo, koji već dostiže opasnu granicu slikarskog prikaza, posmatran kao umetnička ličnost uopšte nije slučajna pojava, već radi u stva­ralačkoj celovitosti na razlaganju koje je postalo ne­ophodno. Tudenje ranih hriŠĆana od umetnosti i na­uke, to svojevremeno za ove ljude nije značilo gubi­tak, već ljudsku dobit.

Zbog toga ne samo Ulisu već i njemu duhovno srodnoj umetnosti smemo da pripišemo pozitivnu stvaralačku vrednost i smisao. U odnosu na rušenje dosadašnjih kriterijuma lepote i smisla UHs natkri ­ljava sve do sada postojeće. On vređa pridošlo oseća­nje, on brutalizuje dosadašnja očekivanja od smisla i sadržaja, on je poruga svake inteze. Bilo bi zlona­merno u njemu čak i tragati za bilo kakvom sintezom ili uobličenošću, pošto bi se u tom slučaju - ako bi POŠlo za rukom da se dokažu tako nemoderne tenden­cije - Ulisu mogla dokazati osetljiva estetska gre­ška. Sve što čovek ima da izgrdi u Ulisu samo doka­zuje njegov kvalitet, pošto grdi iz resentimana nemo­dernog koji neće da sagleda šta mu » bogovi« j oš » mi­lostivo skrivaju«.

Ono što se ne može ukrotiti, ono neuhvatljivo, ono što je kod Ničea nabreklo u dionisičkom preobi­lju i preplavilo njegov psihološki intelekt, najzad. se u čistom obliku sreće u modernoj umetnosti. Cak i naj­tamnije faze Fausta II, pa čak Zaratustra i Ecce Homo žele da ovako ili onako preporuče svet. Ali tek su mo­derni postigli da stvore umetnost poleđine ili pole­dinu umetnosti, to jest onu umetnost koja se više ne preporučuje niti glasno a još manje tiho, koja konač­no jasno govori zbog čega u stvari više neće da sara­đuje, koja govori sa onom upornom protuvoljom, koja se kod svih prethodnika modernoga (ne zaboraviti

237

o ·

Heiderlina!) doduše bojažljivo ali primetno ometaju­ći pomaljala i dovodila do raspadanja starih ideala.

Sigurno je nemoguće jasno sagledati o čemu se radi samo na osnovu posmatranja pojedinačnih pod­ručja. Nemamo posla samo sa jednim jednokratnim udarom koji je usledio negde na određenom mestu, već sa skoro univerzalnim preslojavanjem modernog čoveka, koje očigledno potresa ceo stari svet. Pošto, na žalost, ne možemo da sagledamo budućnost, to ne znamo koliko još - u najdubljem smislu te reči -pripadamo srednjem veku. Ako smo - posmatrano sa više osmatračnice budućnosti - još do ušiju za­glibljeni u srednji vek, onda me to ne bi čudilo, jer samo takvo stanje stvari moglo bi da objasni zašto postoje knjige ili umetnička dela tipa Ulisa. To su preko svake mere drastična purgativa čije bi potpu­no dejstvo bilo pucanj u prazno da ne nailazi na od­govarajući uporan i skriven otpor. To je određena vrsta psiholoških drastičnosti koje imaju smisla samo tamo gde se radi o najžilavijem ili najčvršćem mate­rijalu. Sa Frojdovom teorijom imaju zajedničko to što fanatičnom jednostranošću podrivaju vrednosti koje su i tako već malo uzdrmane.

Na izgled od skoro naučne objektivnosti, delom čak koristeći » naučni« rečnik, Ulis je stvarno nena­učno jednostran, on je čista negacija. Ali kao takav stvaralački. On je stvaralačka destrukcija, nikakva herostratska gluma, već ozbiljan trud da se stvarnost, bilo kakva da je, poturi pod nos savremenicima, ne zlonamerno već sa nedužnom naivnošću umetničke objektivnosti. Knjiga se mirno srne nazvati pesimi­stičkom i ako se na krajnjem kraju, otprilike na po­slednjoj strani kroz oblake probija spasilačka sve­tlost. To je samo jedna strana protiv 734, koje su sve izrasle iz pakla. Tu i tamo svetluca po koji divan kri­stal u crnoj kaljuzi, pri čemu i nemodernom može biti jasno da je Džojs umetnik koji » može« - što kod današnjih umetnika ni u kom slučaju nije samo po sebi razumljivo - koji je čak . majstor; ali majstor koji se iz viših ciljeva skrušeno lišava svojih moguć­nosti. Džojs je i u preokretu (ne mešati sa » konver-

238

tovanjem«) ostao pobožni katolik - svoj dinamit uglavnom koristi za crkve ili za inače od crkve stvo­rene ili njom uplivisane psihološke strukture. Njegov »protiv« svet je visokosrednjovekovna, sasvim pro­vincijska, eo ipso katolička atmosfera Erina, koja grčevito pokušava da osvoji svoju političku samo­stalnost. Iz svih zemalja o kojima je pisano u Ulisu autor je verno i netremice posmatrao majku crkvu i Irsku, koristeći stranu zemlju samo kao sidro koje mora da osigura njegov brod pred vrtlozima njego­vih irskih reminiscencija i resentimenata. Ali svet ga - bar u Ulisu - nije nikada dostigao, čak ni kao ćutljiva pretpostavka. Ulis ne traži svoju Itaku, već naprotiv on čini očajničke napore da se oslobodi svog irskog rođenja.

Zapravo jedno samo lokalno interesantno rađa­nje, koje je ostali svet moglo da ostavi hladnim. Ali ono nas ne ostavlja hladnim. Lokalni fenomen iz­gleda da je više ili manje univerzalan, sudeći po nje­govom savremenom dejstvu. Dakle, on mora da sa­svim odgovara savremenicima. Mora da postoji Zajednica Moderne, koja je toliko brojna da su njeni članovi uspeli da od 1 922. godine progutaju deset izdanja Ulisa. Knjiga mora da im nešto kazuje, možda čak nešto i otkriva, nešto što pre toga nisu znali i nisu osećali. Njima knjiga nije bila pakleno dosadna, već ih je podstakla, osvežila, poučila, pre­obratila ili obrnuto, očigledno prenela u neko pri­Jatno stanje koje je omogućilo čitaocu da bez mržnje pažljivo pročita knjigu od 1 . do 735. strane i to bez fatalnih napada pospanosti. Zbog toga podozrevam da srednjovekovna, katolička Irska ima meni do sada nepoznato, beskonačno veće prostranstvo nego što je dato na običnim geografskim kartama. Taj katolički srednji vek sa svojom gospodom Dedalusom i Blu­mom izgleda da je tako reći univerzalan, to jest mora da postoje klase koje su, kao UHs, toliko vezane za lokalni duh da je Džojsu bio potreban eksploziv da bi probio njihovu hermetičku izdvojenost. Ubeđen sam da je tako - još uvek smo duboko u srednjem veku. Tu nema šta da se drmusa. Zbog toga su bili po-

239

trebni takvi negativni prorocl kao DžoJs (ili Frojd) da bi predrasudama ispunjenim srednjovekovnim sa­vremenicima predočili stvarnost.

Ovaj gigantski zadatak naravno da bi loše ispu­nio onaj ko sa hrišćanskom blagonaklonošću nevoljno pokušava da zaustavi pogled na tamnoj strani sveta. To bi dovelo do sasvim neangažovane »izložbe«. Ne - Džojs je u tome majstor - ovo otkrovenje mora da se odvija sa odgovarajućim stavom. Jedino na taj način se izaziva igra negativnih emocionalnih snaga. Utis pokazuje način na koji se mora izvršiti Ničeov »zahvat sramotnog skrnavljenja hrama«. On to čini, hladno i stvarno, toliko »bezbožno«, kako sam Niče nije ni sanjao. A sve ovo sa tihom, ali skroz tačnom pretpostavkom da fascinantno dejstvo lokalne du­hovnosti nema nikakva posla sa razumom već samo sa emocijama. Covek ne treba da se zbuni pomislivši da Džojs pokazuje j ezivo pust, bezbožni i bezdušni svet i da je zbog toga neshvatljivo ako je neko u stanju da iz njegove knjige izvuče bilo kakvo osve­ženje. Ma kako zvučalo čudno, ipak je tačno da je Ulisov svet bolji od onog sveta koji je beznadežno vezan za turobnost svog lokalnog rođenja. Ako i pre­teže zlo i destruktivno, ipak ono živi u svetlu pored ili čak možda iznad »dobrog«, davnašnjeg »dobrog«, koje se, međutim u stvarnosti pokazuje kao netrpe­ljivi tiranin, kao iluzionistički sistem predrasuda, koji užasno sužava moguće carstvo stvarnog života i na sve one, potčinjene ovakvom sistemu. vrši trajno ne­podnošljivo nasilje nad mišljenjem i savešću. » Pobu­na robova u moralu« bio bi Ničeov moto za Ulisa. Spasenje za potčinjenog je »objektivno« upoznavanje svog sveta i svog bivstvovanja. Kao što se i salonski boljševik raduje svom neobrijanom licu, tako je i sputani duh srećan kada jednom može objektivno da ka-že kako je u njegovom svetu. Dobro delo je za­slepljenom podariti tamu a beskrajna pustinja je raj za sužnja. Za srednjovekovnog čoveka znači naprosto iskupljenje da jednom više ne bude lepo, dobro i razumno; jer za čoveka senke ideali nisu stvaralačka dela niti svetionici na visokim brdima, već čuvari

240

l;tege i reda i zatvori, neka vrsta metafizičke policije, prvobitno izmudrovana gore na Sinaju od strane Mojsija, tiranskog vode horde. a zatim spretnIm blc.­fom nametnuta čovečanstvu.

Kauzalno posmatrano Džojs je žrtva katoličkog autoriteta, teleol�ki, medutim, reformator kome jc privremeno dovoljna negacija; protestant koji do dalj nega živi od svog protesta. Ali za Modernu je karakteristična atrofija osećanja koja se, shodno iskustvu, sreće kao reakcija uvek tamo gde je bi lIJ prisutno suviše a posebno suviše lažnog osećanja Bezose<:aj nost Ulisa dozvoljava zaključak beznadežn<o senl1mentalnosti. Da li je čovek danas stvarno jo: tako sentimentalan?

Opet pitanje na koje bi trebalo dati odgovor i7. Jedne daleke budućnostl. Uostalom imamo nekog oslonca za tvrdnju da obmana naših sentimenata po­seduje sasvim nedolične proporcije. Pomislite samo na upravo katastrofalnu ulogu popularnih sentime­nata u vreme rata! Pomislite samo na našu takozva­nu humanost ! Kako je svaki pojedinac bespomoćna žrtva svog sentimenta, ali žrtva koja nije vredna žaljenja, o tome bi zapravo najviše mogao da kaže psihijatar. Sentimentalnost je nadgradnja brutalno­sti. Bezosećajnost je tome odgovarajuća protivpozi­cija, koja neminovno pati od istih nedostataka. Uspeh Utisa dokazuje da l njegova bezosećajnost deluje po­zitivno, zbog toga se mora zaključiti da postoji višak sentimenta, čije prigušivanje individui izgleda pod­nošljivo. Ja sam isto tako duboko ubeđen da nismo ogrezl i samo u srednjem veku već i u sentimentalno-

tl, i da zbog toga moramo smatrati sasvim shvatlj i­vim ako se pojavi prorok kompenzatorne bezosećaj ­nosti naše kulture. Proroci su uvek nesimpatični i po pravilu i maj u loše manire. Ali ponekad oni pogađa­j u. Kao što je poznato i ma vel i kih i malih proroka ; kojima pripada Džojs, o tome ć e odlučiti istorija. Umetnik je razglasnik duševnih taj ni njegove epoht!. nevoljno, kao svaki pravi prorok, ponekad nesvestan kao mesečar. On uobražava da govori iz samoga

Ih I \l n J;: . Od abr ana (le\a. \ 1 1 24 1

sebe, ali duh epohe je vodič njegovih reči a ono što ovaj kaže jeste, jer dejstvuje.

Ulis je document humain našeg vremena i još više - on je tajna. Doduše, tačno je da on može oslo­boditi duhovno podjarmljene, a da njegova hladnoća može da zaledi do srži sentimentalnost, pa čak i nor­malna osećanja. Ali ova lekovita dejstva ne iscrplju­ju njegovo biće. Da je samo zlo kumovalo delu je interesantan aper�u, ali nije dovoljan. Unutra je i ži­vot, a život nikada nije samo zlo i razaranje. Doduše sve što najpre možemo obuhvatiti u knjizi je nega­tivno i razorno, ali čovek naslućuje nešto neshvatlji­vo, neku tajnu svrhu što joj daje. smisao a samim tim i dobro. Da li bi ovaj šareni tepih satkan od reči i sli­ka na kraju trebalo da bude »simboličan«? Za ime sveta, ja ne mislim na alegoriju, već na simbol kao izraz neshvatljive bivstvenosti. Kada bi to bilo sim­bolično, onda bi skriveni smisao morao bilo gde da zasvetluca kroz čudnovatu građu, tu i tamo morali bi da zabruje zvuci koje je čovek načuo u drugim vremenima i na drugim mestima, pa bilo to u retkim snovima ili tamnim mudrostima zaboravljenih naro­da. Ova mogućnost se ne može osporiti, ali ja za nju nisam našao ključ. Naprotiv, knjiga mi izgleda da je napisana sa najvećom svesnošću; to nije nikakav san niti otkrovenje nesvesnog. Cak je sa izrazitijom na­mernošću i sa isključivijom tendencijom nego što j e Ničeov Zaratustra i l i Geteov Faust II . To je svaka­ko razlog zbog čega Ulisu nedostaje simbolični ka­rakter. Covek doduše naslućuje arhetipsku pozadinu; iza Dedalusa i Bluma stoje večite figure duhovnog j čulnog čoveka, gđa Blum verovatno prekriva u ovo­stranost upletenu Animu, sam Ulis bio bi junak -ali delo ni na koji način ne cilja na ove pozadine već upravo dalje od toga, u najširu i najjasniju svesnost. Knjiga očigledno nije simbolična i neće da bude ni pod kojim uslovima. Ako bi uprkos tome bila simbo­lična u izvesnim partijama, onda bi to značilo da j e uprkos najvećem oprezu probilo autorovo nesvesno. Jer »simbolično« znači da u objektu, bio on duh ili svet, skriveno postoji neshvatljiva, moćna suština, i

242

čovek čini uzaludan napor da izvan njega postojeću tajnu svrsta u neki izraz. U ovu svrhu on mora da se posveti objektu svim svojim duhovnim snagama i da prodre kroz sve svetlucave opne da bi na svetlo dana izneo zlato, lj ubomorno skriveno u nepoznatim dubinama.

Ali najpotresnije u Ulisu je da se iza hiljada opni ništa ne skriva, da se on ne obraća ni svetu ni duhu i da hladno kao mesec, posmatrajući sa ko­smičkih daljina, 14 pušta da se odvija komedij a posto­j anja, bivstvovanja i proticanja. Ja se uistinu nadam da Ulis nije simboličan, jer bi inače promašio svoj cilj. Kakva bi to morala biti strašljivo čuvana tajna koja je sa besprimernom brižlj ivošću skrivana na 735 nepodnošljivih strana? Bolje ,čovek da ne gubi vre­me i trud u besplodnom kopanju za blagom. Iza toga ne srne biti ničega jer bi inače naša svest bila po­novo uvučena u duh i svet, ponavljajući u večnost Mrs. Dedalusa i Bluma, zaluđen a od deset hiljada površina. To upravo Ulis želi da spreči ; on želi da bude oko čija moć viđenja slabi i raste sa mesec om , svest odvojena od objekta, neosvojena niti od bogo­va niti od pohote, koj u ne vezuje ni ljubav ni mržnja, ni ubeđenje ni zabluda. UHs ne kaže ali on to čini : izdvajanje svestil5 je cilj koji se nazire iza maglene zavese ove knjige. To je svakako tajna nove svesti sveta, koja će biti jasna onome ko nije savesno pro­čitao 735 strana, već 735 dana svoj svet i svoj duh posmatrao Ulisovim očima. Ovaj vremenski period treba shvatiti simbolično - »vreme, vremena i polu­vreme« - potrebno je da bude dovoljno dugo vre­mena, neodređenog trajanja, u kome se odvija preo-

, bražaj . Izdvajanje svesti - homerovski - veličan-

14 Gilbert, 1. c., p. 406: » • • • posmatrajući kosmos tako reči okom božjim«.

15 Gilbert, 1. c., takođe podvlači ovo izdvajanje. On kaže na str. l l : .Vedro izdvajanje određuje držanje pesnika.« (Iza reči »vedro« morao bih staviti znak pitanja). "Sve duhovne ili materijalne, uzvišene ili bezvredne činjenice za umetni­ka imaju istu vrednost. Ovo izdvajanje, koje je isto tako apsolutno kao i ravnodušnost prirode prema njenim stvo­renjima, svakako je jedan od uzroka U1isovog »realizma«.

IS' 243

tvem stradalnik Odisej, ploveći kroz k anac mora izmedu Scile i Haribde, izm du la\, ' n nata duh i v ­ta - u dablin kom paklu - izmedu oca Džon Kon­mia i vicekralja I rske »izgužvana c dulja koju odmah ponovo bace« a koja otpliva niz Lifej : » Elijah . . . skiff, light crumpled throwaway, sa il ed eastward by flanks of ships and trawIers, amin an archipelago of corks beyond new Wapping tr et past Benson's ferry, and by the threemasted hooner Roseveal! from Bridgewater with bricks. ,, "

O o izdvajanje svesti, ova d personalizacija lič­nosti, da li to može biti Itaka Džojsove Odlseje?

Može se pomisliti da u svetu samih ništavila pre­ostaj e j edino Ja, Džejms Džojs. Ali niste li primetili da se među svim tim kobnim senkama J a �reće j edno jedino stvarno Ja? Sigurno. svaka figura u Ulisu je nenadmašno stvarna, one i ne mogu biti drugačije nego što su; on su to u svakom pogledu a ipak ne­maj u Ja, nijednu akutno svesn u, l j udsku centralnu tačku, ono Ja-ostrvo optočeno toplom krvlju srca. koje je, iako tako maleno, i pak toliko životno važno Svi ti Dedalusi, Blumovi, Harisi, Linči, Maligani i već kako se zovu, svi oni govore i kreću s(> kao u za­jedničkom snu, koji nigde ne počinje i nigde se ne završava, koji je zato samo tu što ga sanja » N iko'" nevidljivi Odisej . Niko ne zna, a ipak svi žive zato što ih j edan Bog poziva da žive. Takav je život i zbog toga su Džojsove prilike tako stvarne - vita som­nium breve. Ali ono Ja, koje ih sve obuhvata, nigdl se ne poj avljuje. Ničim se ne izdaje, nih kroz neki sud, ni kroz kakav udeo, niti kroz an tropomorfizam. Uop'te se ne moze nači Ja stvaraoc ovih prilika. Iz­gleda kao da s rasplinuo u bezbrojne figure Ulisa . ' : A ipak i l i naprotiv upravo zato s v i svako, čak i izo­stala interpunkcija završnog poglavlja, sve je sam Džojs. Njegova oslobođena. posmatračka svest, kOJa

I I P. 239. Ud 17 Kao što sam Džojs kate (A Portrait oj tite A rt iSI II lt Young Man) : » Umetnik koji stoji kao Bog stvaranja u I I I iza ili s onu stranu i l i iznad svog dela. nevidlji ' j<' i bl ' :0 stvenog hvot a. rnvnodušan i ci..'il t nokte,

bezvremenski skup dogadaja od 1 6 Juna 1 904. godine odsutno obuhvata jednim pogledom, mora da JC za ovu poj avu rekla : at twam asi - to si ti - »ti �I \'išem smislu - ne j a. već Sopstvenost (Selbst) pošto samo SopstvE'nost obuhvata Ja i Np-Ja, donjI svet, utrobu, »imagine.: ct lares« i nebo.

Kada čitam UlLa . uvek mi se pred očima javlja kineska lika Jogina, koj u j obja 'io Vilhel m (Wil­helm), IZ čije glave izlazi 25 obličj a.l� Ova slika ilu­struje du ·evno stanje Jogina koji namera va d- M.' oslobodi svoga Ja, da bi prešao u potpunije, objektiv­nije stanje bivstvovanja, u stanje » usamljenog, mir­nog mesečevog koluta , u sat-čit-ananda, pojam po­stojećeg nepostoj anja - poslednji cilj istočnjačkog puta spasenja, dragoceni biser mudrosti Indije i Kine, tražen i slavljen milenijumima.

" Zgužvana cedulja koja se odmah ponovo baca pliva prema Istoku. Ova cedulja se tri puta sreće u Ulisu, svaki put tajanstveno skopčana sa »Elijasom. ( Ilija) . Dva puta se najavlj uje : ), Dolazi Jlija.« I stvar­no on se poj avljuje u sceni burdelja (koju Mari -Middleton M urry - s pravom upoređuje sa valpur­gijskom noći) gde na američkom slengu saopštava tajnu cedulje : »Boys, do it now. God's time is 1 2.25. Tell mother you'll be there. Rush your order and vou play a shck ace. Join on right here! Book through to eternity j unction, the nonstop run. Just one word more. Are you a god or doggone dod? If the second advent came to Coney Island are we ready? Florryl' Christ, Stephen Christ, Zoe Christ, Bloom Christ, Kitty Christ, Lynch Christ, ifs up to you to sense that cosmic force. Have we cold feet about he cosmos? No. Be on the side of the angels. Be a prism. You have that omething within, the higher self. You can rub shoulders with a Jesus, a Gautama, an Ingersoll. Are you all in this vibration ? I say you are. You once nooble that, congregation, and a buck joy ride to

I� Wilhelm und Jung: Das Geh eimnis der Gotdene'l B1iite.

IV Flori (Florry), Zoe (Zoe) i Kiti (Kitty) su tri burdelj ­. ke kurve, ostale Stivenove saputnice.

245

heaven becomes a back number. You got me? It's a lifebrigtener, sure. The hottest stuff ever was. It's the whole pie with jam in. I1's j ust the cutest snapp­iest line out. It is immense, supersumptuous. It re­stores. «!!O

Vidi se šta se ovde desilo: oslobođenje lj udske a time i skopčano približavanje » božanskoj « svesti -osnova najvišeg umetničkog učinka ULisa - đavolski se izobličava u pijanoj j azbini burdelja kada se nje­na misao j avi u lj ušturi tradicionalnog obrasca reči. Ulis, patnik i lutalica, čezne za svojim rodnim ostr­vom, za samim sobom, budući da se probija kroz po­metnju 1 8 poglavlja oslobodivši se budalastog sveta iluzija, »posmatrajući iz daleka« bez uzimanja uče­šća. N a taj način postiže upravo ono što su postigli Hristos ili Buda, naime pobedu nad budalastim sve­tom, oslobođenje od suprotnosti, što je bila i Fausto­va težnja. I kao što se Faust rastapa u višem žen­skom, tako i u ULisu gđa Blum, koju Stjuart Džilbert (Stuart Gilbert) s pravom naziva ozelenelom zem­l jom, ima poslednju reč u njenom monologu lišenom interpunkcije i njoj je dodeljena milost da posle svih kreštavih đavolskih disonanci zabruji harmoničnim završnim akordom.

Ulis je stvaralački Bog u Džojsu, pravi demiurg, kome je pošlo za rukom da se oslobodi uplitanja u svoj kako fizički tako i duhovni svet i da taj svet po­smatra sa oslobođenom svešću. Prema ljudima Džoj­sov Ulis se odnosi kao Faust prema Geteu, kao Za­ratustra prema Ničeu. UHs je više Sopstvenost, koja se iz slepog ostvarenj a sveta vraća u božanski zavi­čaj . U celini u knjizi ne nastupa UHs, sama knjiga je Ulis, mikrokosrnos u Džojsu, svet Sopstvenosti i Sopstvenost sveta u j ednom. Ulis se može vratiti samo onda kada je celom svetu okrenuo leđa, duhu kao i fizisu. Tu zapravo leži dublja osnova Ulisove slike sveta: To je 1 6 . juni 1 909, naisvakodnevniji i najobičniji dan ovoga sveta, u kome će beznačajno potencijalni ljudi neumorno reći i počiniti besciljnp.

�O Podvukao Jung, p. 478.

246

stvari bez nekog početka i to sneno i snevano, pa­kleno, ironično, negativno, ružno i đavolski, pa ipak tačno - to je slika sveta koja čoveka može navesti na ružne snove ili prouzrokovati kosrničko raspoloženje » pepeljave srede«, ili možda ono osećanje stvaraoca sveta na dan 1. avgusta 1 9 1 4. Prema optimizmu sed­mog dana stvaranja Demiurgu mora da je bilo teško da se 1914 . dalje identifikuje sa svojim stvorenim de­lom. Utis je pisan od 1 914. do 1 9 2 1 . godine - nikak­vog osnova za neku posebno vedru sliku sveta a još manje povoda da se ovaj svet zagrli sa puno ljubavi (ali i od tada ne!). Stoga nikakvo čudo što je stva­ralac sveta u umetniku ocrtao negativnu sliku nje­govog sveta, tako negativnu, tako blasfemično nega­tivnu da je cenzura anglosaksonskih zemalja mora­la da spreči skandal protivurečnosti sa izveštaj em stvaranja sveta, tako da je jednostavno zabranila Utisa! Tako je pogrešno shvaćeni demiurg postao Odisej koji traži zavičaj .

Od osećanja u UtiStL ne može se naći mnogo šta, što je sigurno prijatno svakom esteti. Ali postavimo da Ulisova svest nije bila mesec, već Ja u posed u tre­zvenog razuma i osećaj nog srca, onda put kroz 1 8

poglavlja n e bi bio samo nezadovoljstvo, već pravi put patnje, a uveče bi ovaj lutalica, pokoren i očajan zbog sve bede i sveg besmisla ovog sveta, pao u za­grljaj Velike Majke koja znači početak i kraj života. U Ulisovom cinizmu krije se veliko sažaljenje, trp­ljenje j ednog sveta koji nije dobar i nije lep, koji je, još gore od toga, beznadežan, pošto se valja kroz ve­čito ponavljanje svakodnevnih j ednoličnih dana, no­seći sobom svest u svojoj ludoj igri kroz sate, me­sece, godine. Ulis se odlučio za rez koji treba da raz­dvoji vezu svesti od nj enog objekta. On se oslobodio učešća, uplitanja, opsena i zbog toga može da se vrati. On je više od samo subjektivnog, ličnog izra­žavanja mišljenja ; pošto stvaralački genije nikada nije jedan, već mnogi, on u tišini duše govori mno­gima, čiji je on smisao i sudbina isto tako kao i umetnikov.

247

Sada mi izgleda kao da sve negativno, » hladno­krvno«, bizarno banalno, groteskno infernalno da sve to predstavlja vrlinu Džojsovog dela, zbog koje bi se ono trebalo slaviti. Strahovita dosada i užasna mono­tonija jednog neiskazno bogatog, bezbroj puta face­tiranog jezika u poglavljima koja se šunja]u kao pantl] ičara, epski su veličanstveni, prava Mahabha­rata nedovoljnosti jednog ljudskog ćoškastog sveta i njegovih budalasto đavolskih osnova. » From drains, def ts, cesspooIs, middens arise on all sides stagnant fumes. «21 I u ovoj kalj uzi se ogledaju skoro sve naj­više i poslednje religijske ideje u blasferničnoj izo­bličenosti - kao u snovima. (Zemljak i Ulis koji živi u velegradu je Kubinova Druga strana _ Alfred K ubin : Andere Seite). Ovo mogu da prihvatim i dobrovoljno jer se ne može osporiti. Naprotiv, čak pojava eshatologije u skatologiji potvrđuje Tertulijanovu istinu : »Anima naturaliter christiana. « UHs se pokazuje kao dobar antihrist i time dokazuje postoj anost svog katoličkog hrišćanstva. On ne samo da je hrišćanin već budista, šivaista i gnostičar »(With a voice of waves) . . . White yoghin of the Gods. Occult pimander of Her­mes Trismegistos. (With a voice of whistling sea­wind). Punarjanam patsypunjaub! I won't have my leg pu1led. It has been said by one: beware the left, the cult of Shakti. (With a cry of stormbirds). Shakti, Shiva ! Dark hidden Father! . . . Aum ! Baum! Pyjaum ! I am the light of the homestead, I am the dreamery creamery butter. «2!

Najveće i najstarije duhovno dobro. neizgublje­no ni u nizinama otpadne jame, zar to nije dirljivo i značajno? To nije rupa u duši kroz koju spiritus divin us konačno može da izdahne svoj život u svet smrada i prljavštine. Stari Hermes, otac svih jere­tičkih stranputica, tačno je zaklj učio: » Kako gore, tako dole.« Stiven Dedalus, vazdUšni čovek ptičje glave, nalazi se u smrdljivom glibu zemljine utrobe kada namerava da pobegne iz suviše vazdušastog

248

%1 Ulysses. scena u javnoj kući. p. 4 1 2. :tt Ulysses, p. 48' .

vazdu§nog carstva i sreće poglavara kOJi ponovo beži u podzemlje. » I tako bežim na najdalji \ kraj sve­ta . . . f( a završna rečenica j e dokazna snaga Ulisove blas!emije.!3 Još bolje: Blum, čulno, perverzno i im­potentno njuškalo, u dubini prljavštine doživljava ono što mu se do tada nikada nije desilo - preobra­ženje u bogoooveka. Još jedna radosna vest: kada su se izgubili večiti znaci nebeskog svoda, onda se na zemlji ponovo nalazi svinja koja traži gomoljice; po­što su one neuništivo i trajno utisnute kako u gor­njem tako i u donjem svetu, ne mogu se uvek naći u od Boga prokletoj , mlakoj sredini.

UHs je apsolutno objektivan i apsolutno pošten i zbog toga pouzdan. Covek može imati poverenja u njegovo svedoč&lstvo kOle najavljuje moć i ništav­nost duha i sveta. Sam UHs je smisao, život i stvar­nost, u njemu je uključena stvarna fantazmagorija duha i sveta, ljudi i stvari. Ovde bih želeo da posta­vim jedno pitanje gospodinu Džojsu : »Da li ste pri­metili da ste vi predstava, zamisao, možda Ulisov kompleks? Da on na sve strane, kao hiljaduoki Argus, stoji oko vas i da vam je smišljao svet zaledno sa antisvetom, da bi imali objekte, bez kojih uopšte ne bi mogli biti svesni svoga Ja? « Ne znam šta bi ce­njeni autor odgovorio na ovo pitanje. To me se, na kraju krajeva, uopšte ne treba da tiče i uopšte ne treba da me brine ukoliko hoću da se na svoju ruku bavim metafizikom. UHs naime daje podsticaja čo­veku na to, kada sagledamo kako on iz makrohaos­-kosmosa istorije sveta precizno izdvaja mikro-kos­mos dablinskog 16 . juna 1 904. i preparira ga ispod staklene ploče, sa svim njegovim ukusnim i neuku­snim pojedinostima i opisuje ga sa zapanjujućom akribijom, kao posmatrač koji uopšte ne učestvuje u svemu tome. To su ulice, to su kuće, parkić za šet­nju - stvarni gospodin Blum se brine o svom pre­duzeću za oglase, stvarni Stiven se bavi aiorističkom filozofijom. Ne bi bilo uopšte nemoguće da gospodin Džojs lično iskrsne u vidnom polju na nekom od da­blinskih ćoško a. Zašto ne? Ta on je isto tako stva-

23 Verovatno alu7ije na Psalm 139, 7-9, i Ulis, p. 476.

ran kao i gospodin Blum, zbog toga bi se i on mogao uloviti, preparirati i opisati (na primer kao Portrait of the Artist as a Young Man).

Dakle, ko je Ulis? On je svakako simbol onoga što je rezime, jedinstvo svih pojedinačnih pojava ce­log Ulisa, Mr. Bluma, Stivena, Mrs. Blum uključu­j ući i Mr. Džejms Džojsa. Zamislimo samo: stvorenje koje nije samo bezbojna kolektivna duša sastavljena od neodređenog broja goropadnih i međusobno ne­pripadnih individualnih duša, već sastavljeno i od kuća, vozila, crkava, reke Lifej, više javnih kuća i jedne zgužvane cedulje na putu ka moru, a koj e upr­kos tome poseduje opažaj nu i reproduktivnu svest. Ova neizmislivost draži na spekulacije, naročito zbog toga što čovek i onako ne može ništa dokazati i po­sledično srne samo da nagađa. Moram priznati da sumnjam da je Ulis, kao opsežnija Sopstvenost, sub­j ekt, koji pripada svim tim objektima ispod stakle­ne ploče, biće, koje tako čini kao da je ono Mr. Blum ili štamparija ili zgužvana cedulja, a u stvarnosti ono je ipak »the dark hidden Father« svojih objekata. »Ja sam onaj koji žrtvuje i žrtvovani« a u govoru podzemlja : »1 am the light of the homestead, I am the dreamery creamery butter. « Ako se sa lj ubav­nim zagrljajem obrati svetu, onda cvetaju svi vrtovi ! » 0 and the sea . . . crimson sometimes like fire and the glorious sunsets and the figtrees in the Alarneda gardens yes and all the queer little streets and pink and blue and yellow houses and the rosegardens and the j essamine and geraniums and cactuses . . . « , ali ako j oj okrene leđa dalje se odvija pusta svakidašnji­ca - » labitur et labetur in omne volubilis aevum« (teče dalje i teče, i večito će teći - Horacije, Pisma, 1, 2, 43).

Prvo j e demiurg u taštini stvorio svet koji je bio sasvim po njegovoj zamisli ; ali kada je pogledao na­više, video je svetlost koju nije stvorio. Na to se vra­tio tamo gde je bio njegov zavičaj . Ali kada je ovo učinio, nj egova muška stvaralačka snaga preobrazila se u žensku revnost tako da je morao da prizna :

250

Nedovoljnost Ovde postaje događaj ;. Neopisivost, Ovde je izvršena; Večito žensko Vuče nas naviše. Ispod staklene ploče na zemlji koja je duboko

dole u Irskoj, u Dablinu, Eccles Street 7, u svojoj po­stelji, pospan, 1 7 . j una 1 904. oko dva sata po ponoći poručuje glas opuštene Mrs. Blum: »0 and the sea the sea crimson sometimes like fire and the glorious sunsets and the fig trees in the Alarneda gard en s yes and all the queer little streets a,nd pink and blue and yellow houses and the rosegardens and the jessamine and geraniums and cactuses and Gibraltar as a girl where I was a Flower of the mountain yes when I put the rose in my hair like the Andalusian girls used or shall I wear a red yes and how he kissed me under the Moorish wall and I thought well as well him as another and then I asked him with my eyes to ask again yes and then he asked me would I yes to say yes my mountain flower and first I put my arms around him yes and drew him down to me so he could feel my breasts all perfume yes and h�s heart was going like mad and yes I said yes I will Yes. «%4

O Ulisu, ti si stvarno pobožna knjiga za prema objektu pobožnog, i od objekta prokletog belog čo­veka! Ti si exercitium, askeza, mučni ritual, magij­ska procedura, osamnaest paralelno uključenih alhe­mijskih retorti u kojima će se sa kiselinama, otrov:­nim parama, hladnoćom i vatrom izdestilisati ho­munkulus jedne nove svesti sveta!

Ti ne kažeš ništa i ništa ne poveravaš, o Ulise, ali ti deluješ. Penelopa više ne treba da tka beskrajnu odoru, ona se sada šeta po zemaljskim vrtovima pošto se njen suprug vratio sa svih lutanja. Jedan svet je nestao i nastade nov.

Post scriptum : Ulis kao lektira već napreduje u snošljivim granicama.

!4 L. c., p. 735.

o POSTAJANJU LICNOSTI

Oslanjajući se nešto slobodnije na j edan Geteov stih često se citira :

Najveća sreća dece ove zemlje

J este samo ličnost.: a time i iskazuje mišljenje da krajnji cilj i naJJaca želja svega leži u razvitku one celovitosti čovekovog bića, koju označavamo kao ličnost. »Odgaj anje lič­nosti« danas je postalo vaspitni ideal nasuprot stan­dardizovanom kolektivnom ili normalnom čoveku, forsiranom od strane opšte masovnosti, u ispravnoj spoznaji istorijske činjenice da su velika, oslobođa­vajuća dela svetske istorije proistekla od vodećih ličnosti a nikada od uvek sekundarne, trome mase, kojoj je čak i za najmanji pokret vazda potreban de­magog. Razdragani poklič italijanske nacije upućen je dučeu, a j adikovke drugih nacija oplakuju odsu­stvo velikog vođe.' Cežnja za ličnošću je postala stvarni problem, kojim se danas bave mnogi umovi, nasuprot ranij im vremenima, kada ie samo j edan jedini naslutio ovo pitanje, Fridrih Siler (Friedrich Schiller) čija su pisma o estetskom odgaj anj u od svog nastanka naovamo apsolvirala više od stotinu godina literarnog trnoružičinog spavanja. Mirno mo-

(1] Predavanje održano pod naslovom : "Unutrašnji glas« u Kulturnom udruženju, Beč, novembra 1932.

: W est-ostlicher Divan. Buch Suleika. , Otkako je napisana ova rečenica i Nemačka je našla

svog firera.

255

žemo tvrditi da sveto rimsko carstvo nemačke nacije nije primetilo Fridriha Silera kao vaspitača. Nasu­prot tome furor teutonicus se obrušio na pedagogiju. to jest na vaspitanje dece, baveći se dečjom psiho­logijom, pronalazeći- infantilno u odraslom čoveku l na taj način od detinjstva stvorio tako važno stanje za život i sudbinu čoveka da su sasvim gurnuti u stranu stvaralački značaj i mogućnosti živottt odra­slih. Cak se naše doba ushićeno slavi kao » era dece« . Ovo bezmerno proširenje i širenje dečjeg vrtića isto­vremeno ide sa potpunim previdanjem vaspitne pro­blematike koj u je genijalno naslutio Si ler. N iko ne osporava važnost detinjstva niti ga pak potcenjuje. isuviše su j asna teška, često trajna oštećenja nastala zbog glupavog vaspltanja u kući a kasnije školi i isuviše je neodbaciva neophodnost razu mnih peda­goških metoda. Medubm, ako čovek hoće ovo zlo da stvarno dohvati u njegovom korenu, onda se ozbilj ­no mora postaviti pitanje: kako je došlo d o toga l kako to da je i danas j oš slučaj da se primenjuju glupe i ograničene vaspltne metode? Ipak, očigledno i jedino stoga što ima glupih vaspitača, koji nisu ljudi već personificirani automati o re ene metOcle. KQ...želi da va 'Ritava, treba j am p'tan. Dana ' j oš uvek praktikovano učenje napamet i mehamčka primena metoda uopšte n ije vaspitanje, niti za dete. ni za samog vaspitača. Neprestano se govori o tome da dete mora biti odgajano u ličnost. Ja se, naravno, divim ovom visokom vaspitnom idealu. Ali ko odga­ja te buduće ličnosti? To su na prvom i najvažnijem mestu obični, nekompetentni roditelji, koji su često i sami celog života polu ili sasvim deca. Ko će najzad očekivati od svih tih običnih roditelja da budu ,.. lič­nosti « , i kUe ikada _mislio na to da smisli metode kojima bi se » 1icnost« mo la usadi ' roditeljima" Zbog oga se, prirodno, više očekuJe od pedagoga, od obrazovanog stručnjaka, koji je čestito upućen u psi­hologiju - naime u gledišta ovih ili onih, često di­jametralno suprotnih mišljenja o tome kakve su ve­rovatno osobine deteta i kako ih treba tretirati. Za mlade lj ude. koji su pedagogiku odabrali za SVOJ ži-

256

votni poziv. pretpostavlja se da su i sami yaspitani . Niko verovatno neće tvrditi da su istovremeno svi listom i ličnosti. Oni su sve u svemu imali isto de­fektno vaspitanje kao i deca koju treba da vaspitava­ju, i po pravilu su isto toliko malo ličnosti kao i ova deca. Naš vaspitni problem uopšte pati. od jednostra­nog ukazivanja na dete koje se treba vaspitati kao i od isto tako jednostranog zataškavanja neodgojeno­sti odraslih vaspitača. Sa završenim studi jama svako sebi izgleda kao kompletno vaspitan, jednom rečj u kao odrastao. On sebi mora ovako da izgleda. on mora imati čvrsto ubeđenje svoje kompetentnosti. da bi mogao da izdrži borbu za egzistenciju. Sumnja i ne­sigurnost deluju parališući i kao prepreka koja Upt lJ­pašćuje neophodno poverenje u sopstveni autoritet i čini ga profesionalno nesposobnim. O njemu hoće da se čuje da može i da je siguran u sebe a ne da sum­nja u sebe i u svoj u nadležnost. Kompetencija je bezuslovno prokletstvo stručnjaka.

Svako zna da ovo nisu idealne prilike. Ali one su u datim uslovima, cum grana salis najbolje mo­guće. Covek uopšte ne može da sagleda kako bi mogle biti drugačije. Od prosečnog vaspitača naprosto se ne može očekivati više nego od prosečnih roditelja. Ako su dobri stručnjaci, onda čovek sa njima mora biti zadovoljan isto onako kao i sa roditeljima koj i svoju decu vaspitavaju na najbolj i mogući način.

Bolje je visoki ideal odgajanja l ičnosti ne prime­njivati na deci. J er ono što se obično podrazumeva pod » ličnost« , naime određena psihička relovitost, sposobna za otpor i nadarena snagom, je ideal odra­

' slog, kojeg čovek hoće da doturi detinjstvu u dobu kada još nije svestan problema svoJe takozvane zre­losti ili - što je još gore - kada ga svesno izbegava. Naime, ja sumnjam da naše savremeno pedagoško i. psihološko oduševljenje za decu ima nepoštenu na­meru : govori se o detetu, ali se pri tom misli na dete u odraslom. U odraslom se, zapravo, krije dete, večito dete,� jedno još uvek jormirajuće ali ni kada komple-

4 .up. Jung und Kt!renyi : Das gottliche K i n d i Ei n ­fiiltTlln g i ll das Wesen der M!lthologie.

17 J u n g . Odabrana dela, Ul 25'j

tiran o dete kome su stalno potrebni nega, pažnja i odgajanje. To je deo čovekove ličnosti, koji teži da se razvije u celovitost. Ali od ove celovitosti čovek našeg vremena udaljen je kao nebo od zemlje. U pri­gušenoj slutnji svog defekta on se dokopao vaspita­nja deteta i oduševljava se dečjom psihologijom na osnovu omiljene pretpostavke da u njegovom sop­stvenom vaspitanju i dečjem razvitku mora da je ne­što išlo naopako, nešto što se može izgladiti u slede­ćim generacijama. Ova namera je, doduše, dostojna hvale, ali se razbija o psihološku činjenicu da na de­tetu ne mogu korigovati niJednu grešku koju jos uvek i sam činim. Prirodno da deca nisu toliko glu­pa, kako to mislimo. Ona isuviše dobro primećuju šta je pravo a šta nije. Andersenova bajka o kralje­voj novoj odeći sadrži besmrtnu istinu. Koliko ro­ditelja mi je najavilo pohvalnu nameru da svojoj deci uštede iskustvo koja su sami morali da iskuse u de­tinjstvu. A kada bih ih zapitao: »Ali da li ste sigur­ni da ste prevazišli ove greške?« , oni bi bili sasvim ubeđeni da su kod njih sva oštećenja davno korigo­vana. Ali u stvarnosti to nije bio slučaj . Ako su kao deca bili odgajani isuviše strogo, oni su svoju sop­stvenu decu upropašćiva1i neukusnom, neverovatnom tolerancijom; ako su im u detinjstvu bila uporno skrivana izvesna životna područja, onda su svojoj deci otkrivali ista ta područja sa istom takvom upor­noŠĆu i prosvetiteljski. Oni su, dakle, padali samo u drugu krajnost, najjači dokaz tragičnog daljnjeg po­stojanja starih grehova! To su potpuno previđali.

Sve ono što želimo da promenimo kod dece, tre­ba najpre da pažljivo proverimo da to nije nešto što bi bilo bolje promeniti u nama, tako, na primer, naš pedagoški entuzijazam. Možda je to namenjeno nama. Možda pogrešno shvatamo pedagošku potrebu, po­što bi nas neprijatno podsetila na to da smo i sami još . uvek na neki način deca i da nam je u velikoj meri potrebno vaspitanje.

U svakom slučaju izgleda mi ova sumnja bezu­slovno umesna ako se želi da se već deca odgajaju kao »ličnosti« . Ličnost je klica u detetu, koja se po-

258

razvi " a s " u životu. Bez od-......,I"J't1:'Tf1rll'1'i, ce ovitosti i sazrevanja ne ispoljava se ni­jedna ličnost. Ove tr! osobine ne mogu i ne treba da budu svojstvene detetu, jer bi ono sa njima bilo liše­no detinjstva. Od deteta bi postao neprirodno, pre­rano sazreli, odrastao čovek-surogat. Ali ovakve monstrume već je izvelo moderno vaspitanje, naime u onim slučajevima gde su roditelj j uložili pravi fa­natizam. stalno i uvek da čine sve najbolje za svoju decu i da »žive samo za nju« . Ovaj tako česti ideal sasvim sprečava roditelje u njihovom sopstvenom razvitku, a osposoblja\'a ih da svoje sopstveno » naJ­bolje(1 nameću deci. Ali šta je u stvarnosti ovo tako­zvano najbolje, to je ono što su roditelji u velikoj meri zapustili kod sebe. Na taj način deca se pod­stiču na rezultate koji roditelj i nikada nisu postigli. Ovakve metode i ideali stvaraju vaspitne nakaznosb.

Ličnost ne mož da od o " " niko ko je sam nema. J ne dete, \ ec samo odrasta može da dostigne lic­nost kao zreli plOd om " j žiuoTn<,u I stizanJU ličnosti leži ništa man ' e do naj­oo Jl mo uci razvitak celine jedne posebne jedinke. Uopšte se ne može sagledati Koliki je ajni roj uslova neophodno ispuniti da bi se ovo postiglo. Za to je potreban ceo ljudski život sa svim svojim bio­loškim, socijalnim i psihičkim a pektima. Ličnost je najviše ostvarenje rod vo' st a po bno j ud­sko bića. Ličnost "e delo n "v"šeJivotne hrabrosti. apsolutna potvFaa 10 ividualnog postojanja i naJ­uspešnije prilagođavanje na univerzalnu datost uz najveću moguću slobodu sopstvenog odlučivanja. Nekoga za to odgajiti izgleda mi da nije mala stvar. To je svakako najveći zadatak, koji je postavio mo­derni duhovni svet. Opasan zadatak odista, opasan u svom opsegu koji nije ni približno nasluho čak ni Siler, kOJi se prvi usudio da proro ki zadre u ovu pro­blematiku. On je isto toliko opasan kao smeli i bezob­zirni poduhvat prirode da ženama prepu;ta rađanje dece. Da li bi bilo zločinačko prometejsko ili pak lu­ciferovsko stavljanje na kocku, kada bi se neki nad­čovek drznuo da u svojoj retorti st 'ori homunkulusa,

259

kOJ I bl se razrastao do hebrejskog Golema? A ipak l1e bi učinio ništa viš od onoga što priroda svako­dnevno čini. Nema nijedne l j udske grozote i nenor­malnosti koja nije bila u krilu voljene majke. Kao što l sunce sIJa iznad pravednih i nepravednih i kao što e noseća i majka doj i lj a sa istom ljubavlju stara () deci božjoj i deci sotone, ne vodeći računa o mo­,gućnim posledicama, tako smo i mi de10vi ove čudne prirode, koj i , kao i ona. u sebi nosimo nesagledivo.

,- Ličnost se razvija tokom života iz teško ili pak sasvim nejasno dokučivog k licinog začetka, i tek kroz naša dela postaje očigledno ko smo. Mi smo kao sunce koje hrani život zemlje i stvara svakojake lepote, ret­ko ti i z la : mi smo kao majke koje u krilu nose ne­poznatu sreću i patnje. Mi najpr ne znamo kakva su u nama dela ili nedela, kakva sudbina. kakva do­bra i kakva zla; i tek jesen može pokazati šta je za­seJano u proleće, i tek je uveče jasno ono što j po­čelo ujutru.

Ličnost kao potpuno ostvarenje celovitosh našeg bića j nedostižan ideal. Međutim, nedostižuosl nika;. da nij protivrazlo protiv ideala, �r -id a '

. u ni­šta drugo do putokaz a nikada cilj .

Kao što dete mora da s razvija da 'bi se vaspita­\'alo, tako i ličnost mora prvo da se razvija pre nego što može biti podvrgnuta odgajanju. I ovde već po­činje opasnost. I mamo posla sa nečim nesagledivim. mi ne znamo kako i kuda će se razvijati postojeća ličnost, a dovoljno smo naučili od prirode i stvarno­sti da s pravom budemo nepoverlj ivi. Cak smo od strane hrišćanske nauke odgajani u veri u prvobitno zlo u l judskoj prirodi . Ali čak i takvi, koj i više ne drže do hrišćanske nauke, prirodno da su podozrivi i strašljivi u odnosu na mogućnosti koje leže u nj iho­vim osnovama. Cak i prosvećeni, materijalistički psi­holozi kao Frojd daju nam vrlo neprijatnu ideju o

.usnulim duševnim ponorima čovekove prirode. Stoga skoro' predstavlja pravu smelost čak i založiti neku dobru reč za razvitak ličnosti. Ali čovekov duh skri­va bezbroj čudnovatih protivurečnosti. Mi slavimo ·>sveto materinstvo« a ne mislimo da ga okrivirno za

260

.'\' ljudsk nakaze, kao teške pre tupmke. opasnt:' du­"-evne bolesnike, idiot } bogalje 'vake vr te, kOJi Sl' I stO tako rađaj u. Ali poduzima nas najteža sumnj a kada čovekovoj ličnosti treba da o ućimo slobod­ni razvitak. Pa onda bi bilo 've moguće , kaže Sl.. I li se ponovo podgrej ava maloumm prigovor > indl\ } ­dualizma, . Individualizam mkada nije bio prirodni razvitak, vec n prirodna uzurpacIJ n prilagod na Impertin ntna poza, kOJa svoju prazninu č sto doka­lUje lomom pred naj manjim "koćama. O d ' )

ra i n Oemu dru om.' -

NIko, naime, ne razvija svoJ u hčnost zato što mu Je neko rekao da bi bilo korisno Ih pametno da to čini. Priroda nikada �j e ulivala strahopoštovanj pomoću dobro smišljenih saveta. Samo kauzalno d -lotvorna prisila pokreće prirodu, takode j čovekovu. Ništa se ne menja bez nužde, a najmanje čovekov lično t. Ona je čudovišno konzervativna, da ne kaže­mo inertna. Samo najopasnija nevolja moo da J po­J uri. Tako se i razvitak ličnosti ne pokorava niJ dno] želj i, nijednom naređenj u i nijednom pogl du, već

amo nevolj i ; njoj je potrebna motivišuća pristla unu­trašnJe ili spoljašnje sudbine. Svaki drugačiji razvI­tak bio bi individualizam. Zbog toga pngovor o mdI­vldualizmu znači prostačku pogrdu, ako on stavlja prirodnom razvitku ličnosti.

Kao nigde drugde ovde važe reči : » M nogo zva­nih, malo odabranih«, pošto je razvitak ličnosti l:.: njenih klicinih začetaka do potpune svesnosti milo­stmJa a istovremeno i prokletstvo - njena prva po­sledica je svesno i neminovno izdvajanje jedinke od nerazličnosti i nesvesnosti stada. To Je usamL,wanje, i za to nema utešnije reči. Od toga ne oslobađa m­kakvo, pa ma koliko uspešno prilagođavanje lli ma kako glatko uklapanje u postojeći poredak, nikakva porodica, nikakvo društvo i nikakve pozicije. azvi­tak ličnosti je takva sreća da se mora skupo platiti. Ali onaj ko najviše govori o razvitku ličnosti, na}ma­nje misli o posledicama od kojih se užasavaju već i manji umovi.

26 1

Razvitak ličnosti je medutim više od strahovanja od nenormalnifi s vorenja ili usamljivanja, on je i vernost sop tvenom�akonu.

Umesto reči vernost ovde bih najradije koristio grčku reč Novoga zaveta, naime 7ti.O"·n�, koja se po­grešno prevodi sa verovanje. Reč zapravo znači pove­renje, poverljiva lojalnost. Verno t op t eno zakQ­l\u je poverenje u ovaj akon lojalna i trajnost i po­verljivo nadanje p'rema tome stav kakav treba da ima religiozan čovek naspram Boghl Ovde postaje J�"S"no kako iz pozadine našeg pro erna izranjaju užasno teške dileme - naime, ličnost se nikada ne može razviti a da čovek svesno i sa svesnom moral­nom odlukom ne izabere sopstveni put. Ne samo kau­zalni motiv, nužda, već i svesna moralna odluka mora da pozajmi svoju snagu procesu razvitka ličnosti. Ako nedostaje prvo, naime nužda, onda bi takozvani raz­vitak bio samo akrobatika volje; ako nedostaje dru­go, naime svesna odluka, onda se ' tak zadržava� tupim, nesvesnim automatizmim Covek se, međ�:

J tim, moralno može odlučiti za sopstveni put samo onda, ada a smatra najbol ·im. Ako se bilo koji put smatra boljim, on a se on doživljava na mesto sop­stvene ličnosti a s tim i razvija. Drugi putevi su kon­vencije, moralne, socijalne, političke, filozofske i re- ( ligiozne prirode. Cinjenica da konvencije uvek na neki način cveta 'u -dOkazuje da o roman bro ' l 'uru n Ira so s v JU 1-.U.Sle tog.a ne razvija samog sebe ve u a time kolektiv na racu ps vene celine.,

Kao što je duševni i socijalni život čoveka na pri­mitivnom stupnju isklj učivo grupni život uz visoko­stepenu nesvesnost individue, tako je i kasniji isto­rijski proces razvitka uglavnom stvar kolektiva i svakako će tako i ostati. Zbog toga ver(t5m u kon­venciju kao u kolektivnu neophodnost na je po­magalo za nuždu, ali nikakav ideal, ni u moralnom niti u religijskom odnosu, pošto pokoravanje konven­ciji uvek znači odricanje od celovitosti i bekstvo od sopstvenih zadnjih konzekvencij.:J

262

poduhvat razvitka ličnosti je u stvari nepopular­na smeonost, nesimpatično skretanje sa širokog puta. isposnička ćudljiva težnja za pod voj enošću , ili šta se već misli o usamljenim osobenjacima. Stoga nije ni­kakvo čudo da se odvajkada samo mali broj upuštao u ovu avanturu. Da su svi odreda bili budale, mogli bismo ih kao '�o�w'tcx.�, kao duhovno >privatne ljude da izbrišemo iz vidnog polja našeg interesovanja. Ali na nesreću, te ličnosti su po pravilu legendarni ju­naci čovečanstva, obožavani, voljeni, slavljeni, pravi sinovi božji, čije ime »ni u eonima ne zalazi " Oni su pravi cvetovi i plodovi, plodonosno seme drveta čo­večanstva. Pogled na istorijske ličnosti dovoljno objašnjava zašto je razvitak ličnosti ideal i zašto je prekor individualizma pogrda. Veličina istorijskih ličnosti nikada se nije sastojala od njihovog bezuslov­nog pokoravanja konvencijama, već naprotiv od nji­hovog oslobađanja od konvencija. Kao planinska liti­ca oni štrče iz mase koja se grčevito drži kolektivnih strahova, ubeđenja, zakona i metoda i biraju sopstve­ni put. I uvek je običnom čoveku izgledalo čudno­vato da čvrsto utabanim putevima sa poznatim cilje­vima treba da pretpostavi vrletni i uski puteljak koji ' vodi u nepoznato. Zbog toga se uvek smatralo da je jedan takav, ako ne sumanut a ono bar opsednut ne­kim demonom ili bogom; pošto bi se takvo čudo, da pojedinac može činiti drugačije nego što je čovečan­stvo činilo, odvajkada jedino moglo objasniti nada­renošću demonskom snagom ili božanskim duhom. N a kraju krajeva ko bi drugi mogao da se opre celome čovečanstvu i večitoj navici do Bog? Stoga su oduvek junaci imali demonske atribute. Prema nordijskom shvatanju imali su zmijske oči; njihovo rođenje i po­reklo bili su naročiti. Izvesni stari grčki junaci imali su zmijsku dušu, drugi su imali ličnog demona, bili su čarobnjaci ili božji izabranici. Svi ovi atributi, koji se lako mogu višestruko umnožiti, pokazuju da je za običnog čoveka izvanredna ličnost tako reći natprirodna pojava, koja se može objasniti jedino po­moću dodavanja demonskog faktora.

�63

Sta konačno daJe povoda nekom da bira sopstve­ni put i da se na taj način kao iz magle izdigne iz nesvesnog id ntiteta sa masom? Nužda ne može biti, Jer nevolja nailazi na mnoge l svi om se spasavaj u pomoću konv ncije. Ne može biti ni moralna odluka, pošto se čovek po pravilu odlučuje za konvencije. Sta je to, dakle, što neumoljivo odlučuje u korist n eobičnog? To J e ono što se naziva unutarnje opredeljenJe; iracionalni faktor ko.ii s .

i ura_ kaemancrpa:-CIlI �ada i njegovih utabanih puteva. Prava lič­nost uvek Ima opredeljenje i veruje u njega, ima veru u njega kao u Boga, iako je to, kako bi rekao obični čovek, samo individualno osećanje opredelje­nja. Ovo opredeljenje, međutim, deluje kao zakon božji, od koga nema odstupanja. Ova činjemca, da mnogi stradaju na svom sopstvenom putu, onome ko Ima opredeljenje ne znači ništa. On mora da se 0-vinuje sopstvenom zakonu, kao da je to demon koji mu šapatom poverava nove, retke puteve. Ko ima orpredeljenje, čuje unutrašnji glas, on je opredeljen. Zbog toga legenda I veruje da on Ima privatnog de­mona, koji ga savetuje i čije zadatke ima da izvrša­va. NajpOznatIjI primer ove vrste je Faust, a lstorij­ski slučaj J e daimomon Sokratov. Primitivni vrači su imali svog zmijskog duha, kao . što je i Eskulap, zaštitm patron lekara, predstavljan pomoću epidau­rijske zmije. Ovaj je OSIm toga imao privatnog demo­na Kablra Telesfora, kOjI mu je izgleda čitao ili da­vao recepte. Imati unutarnJe opredeljenje znači u praznače­nju: biti oslovljen od nekog glasa. Najlepše primere ovoga nalazimo u ispovestima starozavetnih proroka. Da ovo nije samo starodrevni fa�on de parler, doka­zuju ispovesti istorijskih ličnosti, kao Getea I Napo­leona - da pomenerno samo dva bliska primera koji od svog osećanja opredeljenosti nisu pravili nikakvu tajnu.

Opredeljenje ili osećanje opredeljenja nije samo prerogativ velikih ličnosti, već i malih sve do naj­manjeg formata, samo sa smanjenjem veličine ovo

264

postaje sve maglovitije i nesvesnIJe. Izgleda kao da .. glas unutrašnjeg ,demona ve više udaljuj i da go­vori rede i nejasnije. Naime, što je l ičnost manja, hm \'iš postaje neodređena i nesvesna i konačno s ne­različita stapa sa zajednicom, predajući na taj načll1 svoju C 10Vltost dok se za to ra 'plinjuje u celini gru­pe. Na mesto unutrašnjeg gla a stupa glas socijalne grupe i njenih konvencija, a na mesto opredeljenja kolektivne potrebe. Ali ne malom brOJU se dešava, ta­kođe i u ovom nesvesnom socijalnom stanju, da ih pozove individualni glas, usled čega se ovi odmah razlikuju od drugih osećajući da su suočeni sa pro­blemom o kome drugi ništa ne znaju. Najčešće je ne­moguće drugima objasniti šta se desilo, pošto je ra­zumevanje zacementirano pomoću najjačih predra­suda. ,>Covek je kao svi ostali « , »tako nešto ne po­"toji , a ako se javilo, onda je naravno » bolesna po­

java«, osim toga krajnje je nekorisno » misliti da takva preterana uobraženost može imati nekog zna­čaja«, već da je to » ništa drugo do psihologija«. Upra­vo ova poslednja zamerka Je danas izvanredno popu­larna. Ona proističe iz neobičnog potcenjivanja PSI­hičkog, koje se smatra kao nešto lično hotimično sa­mIm tim i beznačajno, što je paradoksalno i pri svem psihološkom oduševljenJU. Nesvesno nije » ništa dru­go do fantazija ! « Sve u svemu samo se 1>nešto izmi­šlja« itd. Covek sebi izgleda kao mag koji opčinjava psihički život uobličavajući ga po svojoj volj i. Ne­gira e neugodno a sublimuje neželjeno, strah e ,>objašnjava«, zablude ispravljaju i na kraju se sma­tra da je sve vrlo spretno aranžirano. Pri tom se za­boravilo najvažnije - naime, da je psihičko samo

�vojim najsićušnijim delom identično sa svešću i nje­nIm čarobnjačkim veštinama, dok je nesravnjivo veći deo nesvesno, koje se nepokretno i nepristupač­no, čvrsto i teško kao granit ispre čava između nas i stvarnosti, spremno da se uvek, shodno nepoznatim zakonima, sruči na nas. Gigantske katastrofe koje nam prete nisu elementarna zbivanja fizičke ili bio­loške prirode, već psihička zbivanja. U užasnim raz­merama nama prete ratovi i revolucije, koji nisu

265

ništa drugo do psihičke epidemije. U svako doba ne­koliko miliona ljudi može podlegnuti nekoj sumanu­tosti, i tada će ponovo izbiti svetski rat ili neka ra­zorna revolucija. Umesto da je izložen divljim živo- \ tinjama, strmim liticama, nabujalim vodama, dana­šnji čovek je prepušten svojim psihičkim elementar­nim silama. Psihičko je velika sila, koja mnogostruko prevazilazi sve zemaljske sile. Prosvećivanje, koje je obezbožilo prirodu i čovekove institucije, previdelo je boga užasa, čije je sedište u duši. Ako je igde na me­stu strah od Boga, onda je to strah od prevlasti psi­hičkog.

Ovo je sve ipak čista apstrakcija. Svako zna da »sveznajući« intelekt sve ovo može reći ovako a ipak i sasvim drugačije. Međutim, nešto je sasvim drugo kada ovo objektivno, kao granit čvrsto i kao olovo teško psihičko pristupi pojedincu kao unutrašnje iskustvo i saopšti mu razgovetnim glasom : » Tako mora biti« . Tada se on oseća opredeljen, upravo ona­ko kao socijalne grupe kada ih pozove rat, revolucija ili bilo kakvo drugo ludilo. Nije uzalud baš naše doba ono koje vapi za spasilačkom ličnošću, to jest za onim ko se razlikuje od neizbežne kolektivne sile i time se bar psihički oslobađa i drugima pali svetionik pun nadanja, koji najavljuje da je bar jednom uspelo da umakne zlokobnom identitetu sa grupnom psihorn. Zbog svoje nesvesnosti grupa, naime, nema slobod­nog odlučivanja, zbog čega u njoj psihičko deluje kao nesputani prirodni zakon. Dolazi do kauzalno povezanog toka, koji se smiruje tek sa katastrofom. Kada oseća opasnost od psihičkog, narod uvek čezne za junakom koji ubija aždaju, zbog toga vapaj i krik za ličnošću.

Ali kakva posla ima pojedinačna ličnost sa ne­voljom mnogih? Ona je u prvom redu deo celine na­roda, i isto kao svi drugi prepuštena sili koja pokreće celinu. Jedino što jednog čoveka razlikuje od svih drugih jeste njegovo opredeljenje. Njemu je ono ne­savladivo, svuda prisutno psihičko doviknu lo da je njegova nevolja i nevolja naroda. Ako posluša glas, onda postaje različit i izolovan, pošto se reši o da se

266

povinuje zakonu kOJl mu pristupa iz sopstvene unu­tarnjosti. »Njegovom sopstvenom zakonu«, svi će uz­\ iknuti. Ali on sam bolje zna, on mora bolje znati : to je sam zakon, samo opredeljenje, tako malo » njego-'o kao lav koji ga ubija, iako je to nesumnjivo lav

koji ga ubija, a ne nekakav drugi lav. Samo u ovom smislu može se govoIiti o »njegovom« opredeljenju, ) njegovom« zakonu.

Već sa odlukom da svoj put postavi iznad svih puteva, on je najvećim delom ispunio svoje spasilač­ko opredeljenje. Sebi je on poništio važnost svih ostalih puteva. On je iznad svih konvencija postavio svoj zakon i na taj način se sasvim izdvojio, što ne samo da ne sprečava veliku opasnost već čak i do­vodi do opasnosti. Konvencije su, naime, po sebi bez­dušm mehanizmi, koji nisu u stanju da učine ništa više od onop'a što obuhvata rutina života. Stvaralački život je, međutim, uvek s one strane konvencija. Zbog toga dolazi do toga da, kada dominira čista ru­tina života u obliku starinskih konvencija. mora uslediti destruktivna provala stvaralačkih snaga. Ovaj prodor je katastrofalan samo kao masovna po­java, međutim, nikada u pojedincu koji se svesno potčinjava ovim višim silama, stavljajući im na ra­spolaganje svo ' e moći. Mehanizam konvencija drži ljude nesvesno, pošto taaa kao dlvlJač moau ći f!:: tem naVI nutih romen2rbez neaphoonos l svesne od-luke. O . a-jOO1}ih KOnvencljQ je neizbežno. p . � l:IŽ85llil opasnost, po-što, kao kod životinja.. tako . ko liudi koji kroz ru-tinu os i\i Jle.s.vesn· d lazi. d anik vim njenim... nesagledi im posledicama, kada naiđu novi uslovi, nepredviđeni starim konvencijama.

Ličnost, međutim, ne ozvoljava da je obuzme panika odra 'lih, pošto su strahovi i užasi ostali iza nje. Ona je dorasla promeni epohe i neznano i nevolj­no postala vođa.

Sigurno da su svi ljudi međusobno slični, jer mače ne bi mogli da podlegnu istom ludilu, i sigur­no da je psihička osnova na kojoj počiva individual­na svest univerzalno istovetna, jer se inače ljudi me-

267

đusobno nikada ne bi mogli razumeti. Tako u ovom smislu i ličnost sa njenim jedinstvenim psihičkim svojstvima nije nešto apsolutno jednokratno l Jedin­stveno. Jedinstvenost važi samo za individualnost lič­nosti. kao što važl i za svaku individualnost. Postali ličnost nije apsolutni pr rogativ genijalnog čoveka. On može čak biti genijalan a da nema ili da nije ličnost. Ukoliko svaka individua ima nJoJ urođeni ži­votni zakon, onda svaka ima teorijsku mogućnost da pre svega sledi ovaj zakon i na taj" način da postane ličnost, to jest da dostigne celovitost. Ali kako živa bića egzistiraju samo u obliku živih jedinki, to jest individua, životni zakon u krajnjoj liniji uvek je usmeren na individualno proživljen život. Dakle, iako objektivno psihičko, koje se u osnovi ne može zami­sliti drugačije do kao univerzalna i istovetna datost, znači isti psihlčkl preduslov za sve ljude, ono se ipak, čim hoć da s 'pojavi, mora individualizovati, pošto nema drugog izbora do da se odrazl kroz jedinku. Može 'e međutim desiti da obuhvati čitavu grupu kada ono, shodno prirodi vodi do katastrofe, i to jed­nostavno stoga što deluje samo nesvesno, što ga m­Jedna svest ne asimiluje i što se uvršcuje u sve druge već postojeće životne uslove.

Samo onaj ko sili naišlog unutrašnj g imperati­va svesno može reći da, postaje ličnost; ko JOJ, među­tim, podlegne, upada u slepi tok zbivanja i biva uni­šten. Veličina i s asenje ..svake prave lienosti---jeII tome s o se sa slobodnom odlukom žrt . e svom Oprede!-e - vu vesne l:lre.VGdi-u EW$ indivi nu stvarnos� ..što doživljeno- nesvesno- u-grupi dovodi samo do ,l!ropastL

Jedan od najblistavijih primera života i smisla ličnosti, koji nam le sačuvala istorija, jeste Hristov život. Prema rimskom ludilu veličine, od koga nije patio samo Cezar već i svaki Rimljanin - civis Ro­manus sum -, pojavio se protivnik u hrišćanstvu, koje je, usput primećeno, bilo Jedina religija koju su Rimljani stvarno progonili. Suprotnost se pokazivala uvek tamo gde su se sukobljavah kult Cezara i hri­šćanstvo. Ali kako saznajemo iz nagoveštaj a evange-

268

l ista o duševnom razvitku Hristove ličnosti, ova su­protnost je igrala odlučuJUću ulogu i U duši tvorca hrišćanske religije. Priča o iskušenjima jasno nam po­kazuje sa kakvom se psihičkom silom sukobio Hn­stos - to je bila đavolska sila tadašnje p ihologije. kOJa ga je u pustinji dovodila u ozbiljna iskušenja. Ovaj đavo je bio objekbvno psihičko koje je u svojoj stezi držalo sve narode Rimske imperije ; zbog toga je i đavo obećavao Hristu sva zemalj ka carstva, kao da je od njega hteo da stvori Cezdra. Sledeći svoJ unutrašnji glas, svoje opredeljenje i poziv, Isus se dobrovoljno izložio napadu imperijalističke sumanu ­tosti, koja j sve ispunjavala - i pobednike i pobe­dene. Na taj način je spoznao prirodu objektivno psi­hičkog, koje je ceo svet guralo u patnje i negovalo čežnju za spasenjem, koja je našla svog izraza i kod mnogobožačkih pesnika. Ovaj psihički napad, kome se svesno izložio, on nije potisnuo niti je dozvolio da ga ovaj potisne, već ga je asimilovao. I tako je od svemoćnog Cezara postalo duhovno kraljevstvo a od imperium Romanum univerzalno, vansvetsko božJe carstvo. I dok je ceo jevrejski narod kao Mesij u oče­kivao kako imperijalistički tako i politički delotvor­nog junaka, Hristos je svoju mesijansku opredelj<:­nost manje ispunio svojoj naciji nego rimskom svetu, l čovečanstvu ukazao na staru istinu da tamo gde vl.ada sila nema ljubavi, i da tamo gde vlada ljubav ne vredi nikakva sila. Religija lJubavi bila je prava psihološka suprotnost rimskoj đavolskoj sili.

Primer· hrišćanstva najbolje ilustruje moja, pret­hodna, apstraktna izlaganja. Ovaj na izgled .jedin­stveni život je postao .obo�a an1 ·simb.ol zbog toga što je psihološki pro,totip jedinog' smisaonog života, na- ' ime života koji stremi individualnom� to jest apsolut­nom i bezuslovnom' ostvarenju svog, njemu svojstve­nog zakona. U tom smislu možemo da se složimo sa Tertulijanovim uzvikom : » Anima naturaliter chri­stiana ! «

Obožavanje Hrista kao i Bude n e začuđuje, ali ubedljivo pokazuje ogromno uvažavanje sa kojim čovečanstvo susreće ove junake a samim tim i ideal

269

razvijene ličnosti. Ako danas izgleda kao da će slepa i destruktivna prevaga besmislenih kolektivnih sila gurnuti u pozadinu ideal ličnosti, onda je to samo prolazna pobuna protiv premoći istorije. I ako je po­moću revolucionarne, neistorijske a stoga i neobra­zovane sklonosti novim generacijama dovoljno raz­rušena tradicija, iPllk �aji biti ponovo traženi i nalaženi.. Ideal ličnosti je neumshva otreba cave kove duše, koia se, sve što je nepodesnija tim fana­tičnije brani. Cak i kult Cezara bio je pogrešno shva­ćeni kult ličnosti, a moderni protestantizam, čija teo­logija sve više potkopava Hristovo božanstvo, našao je pribežište u Hristovoj ličnosti.

Velika i tajanstvena stvar lebdi oko onoga što se naziva » ličnost« . Sve što se o tome može reći uvek je nedovoljno i neadekvatno tako da uvek preti opa­snost da se diskusija izgubi u kako obilnom tako i praznom brbljanju. Cak i pojam ličnosti je u obič­nom govoru tako nejasno i loše definisana reč, da će se teško naći dva čoveka koja pod tim razumeju jed­nQ te isto. Ako ovde predlažem određeno shvatanje. onda ne uobražavam da je time izrečena poslednja reč. 2eleo bih da se sve ovo što sam ovde rekao po­smatra kao pokušaj mog približavanja problemu lič­nosti, bez polaganja prava da se ovaj i reši. Zapravo, moj pokušaj radije bih shvatio kao opis psihološkog problema ličnosti. Ovde pomalo otkazuju sva obična psihološka sredstva i tinkture, isto kao i kod proble­ma genijalnog ili kreativnog čoveka. Izvođenje iz fa­mi1ijarnog herediteta ne uspeva sasvim: danas ta�o omiljena romantika detinjstva, blago rečeno, kreće se u svom prenosnom značenju ; objašnjavanje pomoću nevolje - bolest, nedostatak novca itd. - isuviše je površno. Ovome se uvek pridružuje nešto iracional­no, nešto što se ne može racionalno obraditi, neki deus ex machina ili asylum ignorantiae, ovaj poznati nadimak Boga. Ovde izgleda da problem zadire i u vanljudsko područje, za što se oduvek postavlja neko od imena božjih. Kao što se vidi i ja sam moram da pomenem unutrašnji glas i da ga označim kao ne­što snažno objektivno psihičko, da bih okarakterisao

270

njegovo dejstvo u postajanju ličnosti, koje u datom slučaju izgleda subjektivno. Mefistofel u Faustu nije personifikovan stoga što to dramski ili scenski bolje odgovara no kada bi Faust moralizovao sam ili na zidu crtao sopstvenog đavola. Prve reči posvete : » Opet se približujete, vi nestalne prilike . . . « nešto su više od estetskog efekta. To j e, kao đavolov konkreti­zam, priznanje objektivnosti psihičkog iskustva, tiha ispovest da j e ipak tako bilo, ne iz subjektivnih že­lja, strahovanja ili nahođenja, već nekako iz samog sebe. Sigurno, samo glupak bi mogao da misli na aveti, ali izgleda da nešto kao primitivni glupak vre­ba svuda ispod površine razložne dnevne svesti.

Zbog toga večita sumnja da li je na izgled objek­tivno psihičko stvarno objektivno ili na kraju kraje­va samo uobraženje. Ali odmah se postavlja pitanje : da l i sam namerno tako nešto uobrazio, ili j e to u meni već zamišljeno? Problem je sličan onome kod neurotičara koji pah od uobraženog karcinoma. On zna i hiljadama puta mu je rečeno da je uobraženje, a on me opet strašljivo pita: »Da, ali kako je došlo do toga da tako nešto uobrazirn? Ja to uopšte neću.« Od­govor na ovo j e : ideju o karcinomu on nije uobrazio, već se ona uobrazHa tL njemu bez njegovog predzna­nja i bez njegove dozvole. Osnova ovog zbivanja je to što se u njegovom nesvesnom odvija psihičko raste­nje, »bujanje«, koje se ne može privesti u svest. On oseća strah od ove unutrašnje delatnosti. Ali kako je sasvim uveren da unutra, u njegovoj duši ne može biti ničega , onog što on ne zna, onda se ovaj strah mora odnositi na somatski karcinom, o kome zna da ne postoji. A ako uprkos tome ima strah od toga, onda će mu stotine lekara potvrditi da je strah sa­svim bez osnove. Tako je neuroza zaštita od objektiv­ne unutrašnje delatnosti duše ili nešto skuplje pla­ćeni pokušaj da se umakne unutrašnjem glasu a sa­mim tim i opredeljenju, pošto je ovo »bujanje« ona objektivna od svesne volje nezavisna delatnost duše, koja bi htela da unutrašnjim glasom progovori kroz svest i da na taj način čoveku privede njegovu celo­vitost. Iza neurotske izvitoperenosti kriju se opre-

2 7 1

delj enost, sudbina l postajanje ličnosti, potpuno ostvarenje životne volje urođene individui. Covek bez amor fati je n urotičar; on zanemaruje samog sebe, tako da nikada neće moći da izrekne onu Ničeo­vu misao: "Covek se nikada ne izdiže više do onda kada ne zna kuda će ga još odvesti njegova sudbina.

U istoj meri u kojoj čovek, neveran opstvenom zakonu, nije postao ličnost, propustio je smisao svog života. Srećom d()l:>r�na i trpeijiya prir-edft većihl IJudi.J!ika a ne postavlja pitanje smisla njihovog ži­vota. A tamo gde niko ne ita nIko nema ni potrebe za odgovorom.

Strah od Karcinoma neurotičara dakle ima pra­vo, on nije uobraženje već posledični izraz psihičke činjenice koja egzistira u izvansvesnom području, ne­dostižnom volji i uvidu. Ako bi sam sa sobom otišao u pustinj u i u samoći oslušnuo samoga sebe, možda bi dočuo ono što bi mu rekao unutrašnji glas. Ali po pravilu naopako obrazovani kulturni čovek je sa­svim nesposoban da percipira doktrinarno nezajam­čeni glas. Za ovo su znatno više sposobni primitivni ljudi, medu njima bar vrači mogu da razgovaraju sa duhovima, drvećem i životinjama, pa to spada čak II njihov profesionalni postupak, to jest u ovim obličji­ma oni susreću objektivno psihičko, psihičko ne-Ja.

Kako je neuroza poremećaj razvitka ličnosti, tako smo mi psihijatri već profesionaln9 prinuđem da se bavimo na izgled dalekim problemima ličnosti i njenim unutrašnj im glasom. U pra�tičnoj psihote­rapiji ove inače nejasne i često u frazama izvrgle psi­hičke činjenice, izviru iz tame njihove neznanosti l približuju se vidljivijim sfer!lma. Ipak ovo še dešav samo izuzetno retko spontari'o kao kod starozavetnih proroka; po pravilu moraju se teško i s naporom pri­voditi u svest ona činjenična stanja koja su uslovila poremećaj . Ali tako sagledani sadržaj i sasvim odgova­raju » unutrašnjem glasu« i znače sudbinsko oprede­ljenje, koje ako ih prihvati i rasporedi svest, dovode do razvitka ličnosti.

a U angloameI"ičkom celokupnom izdanju o\"a Lll·eka "I: pripisuje Kromvelu.

272

Kao što velika ličnost socijalno dejstvuje rešava­jući, razrešavajući, preinačavajući i sređuj ući, tako i rađanje sopstvene ličnosti ima lekovito dejstvo na in­dividuu. To izgleda kao kada se ustajali močvarni ru­kavac ponovo ulije u maticu nekad izgubljene struje ili kao kada se skloni kamen navaljen nad semenom, koje tada može da proklija i da mladica otpočne sa svojim prirodnim rašćenjem.

Unutrašnji glas je glas punijeg života, šire, obim­nije svesti. Zbog toga se u mitološkom smislu rađanje heroja ili simbolično ponovno rađanje poklapa sa iz­laskom sunca, pošto postajanje ličnosti ima isto zna­čenje kao i povećanje svesnosti. Iz istog razloga ve­ćina heroj a se označava atributima sunca, a trenutak rađanja njihove velike ličnosti naziva se prosvetlja­vanje.

Strah, koji većina prirodnih ljudi oseća od unu­trašnjeg glasa, nije tako detinjast kao što bi moglo da se pomisli. Sadržaji koje susreće ograničena svest, kako pokazuje klasični primer Hristovog života ili isto tako karakterističan doživljaj Mare iz legende o Budi, u<tpšte nisu tako bezazleni, već pO, pravilu zna­če opasnost koja je specifična za dotičnu individuu. Po pravilu ono što nam pruža unutrašnji glas nije ništa dobro, već zapravo zlo. To mora biti pre svega zbog toga što čovek obično nije toliko nesvestan svojih vrlina koliko mana, a i stoga što znatno manje pati od dobrog nego od zla. Kao što sam prethodno pomenuo, unutrašnji glas prinosi svesti ono od čega pati celina, to jest narod kome čovek pripada, ili čo­večanstvo čiji smo deo. Ali ovaj glas to pruža u indi­vidualnom obliku, tako da čovek u početku može da pomisli kao' da j e sve to zlo individualna osobina nje­govog karaktera. Unutrašnji glas unosi zlo tako ubed­ljivo da bi doveo do toga da mu čovek podlegpe. Ako

. mu ne podlegne, onda u naše J a ne prodire ništa od tog prividnog zla, i tada ne može doći do obnavljanja i izlečenja. (Zlo unutrašnjeg glasa nazivam »privid­nim«, što zvuči isuviše optimistički) . Ako Ja potpuno podleže unutrašnjem glasu, tada deluju njegovi sa­držaji, kao kada bi umesto njih bilo isto toliko đavo-

II Jun" Odabrana dela, III 27:3

la, drugim reClma ovome sledi katastrofa. Ako Ja podlegne samo delimično i uspe da se samopo tvrdom spase od potpunog uništenja, tada može asimilovati glas i tada se ispostavlja da je zlo bilo samo loš pri­vid, dok je u stvarnosti nosilac spasenja i rasvetlja­vanja. »Luciferično« je pravi i nedvosmisleni smisao karaktera unutrašnjeg glasa i zbog toga ono postavlja čoveka pred poslednju moralnu odluku, bez koje on nikada ne može da dođe do svesnosti niti da postane ličnost. U unutrašnjem glasu često je pomešano naj­niže i najviše, najbolje i najbezočnije, istina i laž, što sve otvara ponor pometnje, obmane i razočaranja.

Naravno da je smešno kada se glasu prirode, koja je prema svemu blagonaklona i razorna, pripisuje zloba. Ako nam ona prvenstveno izgleda zla, onda to uglavnom potiče od stare istine da je dobro uvek ne­prijatelj boljeg. Ali mi bismo bili luckasti kada se ne bismo držali od davnina ukorenjenog dobrog, dok je god to moguće. Ali kako Faust kaže:

Kada dospemo do dobrog ovog sveta,

Tada se bolje naziva obmana i varka!

Dobro, na žalost, nije večito dobro, pošto inače ne bi bilo ničega boljeg. Ako treba da naiđe bolje, onda do­bro treba da uzmakne. Zbog toga je rekao majstor Ekhart (Meister Eckhart) : >2Bog nije dobar, jer bi inače J!logao biti bolj� --

Zato postoje razdoblja u svetskoj istoriji (naše bi moglo tu da spada), gde dobro mora da uzmiče i zbog toga izgleda ono što je određeno da postaje bo­lje, u početku kao zlo. Kako je opasno ove probleme makar i dodirnuti pokazuje upravo izrečena rečeni­ca; jer kako se lako može prokrijumčariti zlo kada se jednostavno izjavi da je to potencijalno bolje! Problematika unutrašnjeg glasa je puna tajnih zam­ki i klopki. To je najopasnije, najklizavije područje, isto tako opasno i besputno kao sam život, ako se od­rekne ograda. Ali onaj ko neće da izgubi svoj život, neće ga ni dobiti. Rađanje junaka i život junaka uvek je ugrožen. Tipični primeri su Herine zmije koje

274

ugrožavajw odojče Ht'!rkula, piton koji hoće da uništi rođenj� boga svetlosti Apolona, vitlejemski pokolj dece. Postajanje ličnosti je smelost, i tragično je da upravo demon unutrašnjeg glasa istovremeno znači i najveću opasnost i nezamenljivu pomoć. Tragično je, ali logično. Prirodno je da je tako.

Da li se zbog toga čovek može ljutiti na čovečan­stvo i na sve one dobronamerne pastire stada i za­brinute očeve, kada podižu zaštitne zidove, postavlja­j u delotvorne slike i preporučuju prohodne puteve koji zaobilaze ponore?

Na kraju krajeva heroj , vođa i spasitel] je onaj ko otkrije novi put ka višoj sigurnosti. Moglo bi se ostaviti sve po starom da ovaj novi put bezuslovno ne zahteva da bude otkriven i da čovečanstvo ne pati pod svim patnjama Egipta, sve dok novi put nije pro­nađen. Neotkriveni put u nama je kao nešto psihički živo, što klasična kineska filozofija naziva »Tao« i upoređuje sa vodenim tokom koji neumoljivo teče svome cilju. Biti u Taou znači potpunost, celovitost, ispunjeno opredeljenje, početak i cilj i potpuno ostva­renje smisla egzistencije koji je urođen stvarima. Ličnost je Tao.

18"

PROBLEMI MODERNE PSIHOTERAPIJE

Psihoterapija, naime terapija duše i psihička te­rapija, danas je za popularno shvatanje identična sa psihoanalizom.

Reč »psihoanaliza« je postala opšte dobro u to­likoj meri da svakome ko koristi ovu reč izgleda i da razume šta se pod time misli. Ali šta ova reč zapra­vo označava, laiku je najčešće nepoznato: ona tačno označava - prema želji njenog tvorca - samo me­todu koju je inaugurisao Frojd, kojom psihičke kom­plekse simptoma redukuje na izvesna potisnuta na­gonska zbivanja i pošto ova procedura nije moguća bez odgovarajućih shvatanja i znanja, pojam psiho­analize uključuje i izvesne teorijske pretpostavke, naime Frojdovu seksualnu teoriju, i to onako kako je izričito postavio njen autor. Međutim, nasuprot tome laik upotrebljava pojam psihoanalize naprosto za sve one modeme pokušaje kojima se pokušava da se pri­bliži psihi naučno-metodološkim putem. Tako i Adle­rova škola mora sebi da dozvoli da se uvrsti u ru­briku sa oznakom »psihoanaliza«, iako su Adlerova shvatanja i metode na izgled nepomirljivo suprotni Frojdovim. Zbog toga i Adler sam svoju psihologiju ne označava kao »psihoanaliza« već kao »individual­nu psihologiju«, dok ja za moje shvatanje dajem pre­vagu izrazu »analitička psihologija« oi pod time mi­slim na nešto kao opšti- pojam koji u sebi obuhvata

(1) Objavljeno u : Schweizerisc/tes Medizinisches Jahr­buch (Basel, 1929). (Ges. Werke XVI, 1958).

279

psihoanalizu i lOdlvldualnu psihologijU i druga nastojanja U području kompleksn e psihologije.

Kako ipak postoji samo jedna lj udska duša, laiku će IzgI dat i da postoji i samo j edna psihologija, z bog čega ć razlik smatrati i l i subjektivnim cepidlače­njem i l i poznatim pokušajem malog čoveka da i sebi obezb di malo slave. Lako sam mogao da prod užim l istu » pslhologa' samo da sam pomenuo druga na­stoJanja kOJa nisu obuhvaćena pod » anal it tčkom psi­hologijom « . Stvarno postoje mnogobrojn metode, gled išta. shvatanja i ubeđenja, koja s međusobno bore, uglavnom zato što se medusobno ne razumej u 1 zbog toga se ni međusobno ne uvažavaju . Mnogo­-trukost i različnost psihološkog mišljenja našeg vre­mena tvarno je začuduj uća i za laika nepregledna i zamršena.

Ako čovek U udžb niku patologije nad da su za neku bolest dati brojn i lekovi najrazličitije prirode, onda odatle mož izvući zaključak da n ijedno od tih sredstava nije delotvorno. I , dakle, ako je naznače­no mnogo razl ičitIh put va koj i bi trebalo da vode do naše duše, onda čovek mirno može pretpostaviti da nijedan od tih mnogih puteva apsolutno sigurno neće postići svoj cilj , a svakako naj manje onaj koj i se fa­natično hvali. Stvarno je mnoštvo savremenih psiho­logija izraz nedoumice. Pristup duši pa čak i sama duša pokaZUJU postepeno kao velika teškoća, » ru­gobatan problem « da upotrebimo Ničeov izraz - i -toga nikakvo čudo što se gomilaju pokušaji da se neuhvatlj iVOj zagonetki priđe stalno s novog i novog kraja. Iz toga neophodno proističe mnoštvo gledišta i mišljenja.

Svakako ste saglasni sa mnom da se, kada je reć o psihoanalizi n ograničavamo na njenu užu defini­ciju. već da je reč uopšte o uspesima i neuspesima :vih onih nastojanja koji se danas preduzi maju u cilju r šenja problema du · evnog života a koje saži­mamo i pod poj mom analitičke psihologije.

Uostalom, zašto je čovekova duša kao iskustvena činjenica danas odjednom postala tako int resantna! Tokom milenij uma to nije bi lo . 0\'0 na izgled suvi-

280

" no pitanje samo bih nabacio, ah ne bih davao odgo­vor na njega. N aime, ono spada ovde, pošto su po_ slednje namere današnjeg psihološkog interesovanja nekako podzemno povezane sa ovim pitanjem.

Sve ono što danas ide pod laičkim pojmom :o psi­noanaliza« ima svog porekla u lekarskoj praksi, zbog čega je najveći deo u tom poj mu medicinska psiho­logija. Soba za konsultacije lekara utisla je ovoj psi­hologiji svoj očigledni pečat, što se ne odražava samo u terminologij i, već i u teorijskom shvatanj u. Svuda na prvom mestu srećemo naučno-biološke pretpostav­ke lekara. Iz toga je najvećim delom nastalo otuđi­vanj e između akademskih duhovnih nauka i moder­ne psihologije, jer psihologija u osnovi objašnjava iz I racionalne prirode, dok se, nasuprot tome, one prve zasnivaju na duhu. Ovo nastoj anje, koje se već i ona­ko teško može premostiti, povećava se kroz medi­cinsko biološku nomenklaturu, koja često del uje pri­lično "prestručno« i obično postavlja isuviše velike zahteve u odnosu na blagonaklono razumevanje.

Pošto sam izrazio mišljenje da prethodno pome­nute opšte primedbe u odnosu na pojmovnu pomet­nju na ovom područj u j oš nisu sređene, hteo bih da se posvetim našem pravom zadatku, naime, da se pozabavimo rezultatima analitičke psihologije.

Pri izvanrednoj raznolikosti nastojanja naše psi­hologije moguće je samo uz naj veće napore da se po­stave rezimirajuća gledišta. Stoga, ako bih pokušao da namere i rezultate razvrstam u klase, ili bolje re­ćeno u stupnjeve, onda bi se to odvijalo uz izričitu \)gradu privremenog poduhvata, kome se možda može prebaciti ista proizvoljnost kao i trigonometrijsko,] mreži rasprostrtoj iznad neke zemlje. U vakom slu­čaju usudio sam se da opšti rezultat osmotrim sa ugla od četiri stupnja, naime ispo1.'esti , razjašnjavanja. va . 'ipitavanja i preobražavanja.

Prapočetak sveg analitičkog psihičkog postupka leži u prauzoru ispovedanja. Kako ovo poreklo nema uzročnu vezu, već samo iracionalnu. psihičku dubm­"ku povezanost, čoveku sa strane mje bez dalj njega

2 8 1

moguće da osnove psihoanalize dovede u vezu sa re­ligioznom institucijom ispovedanja.

Cim je ljudskom duhu uspelo da pronađe ideju greha, nastalo je psihički skriveno, u analitičkom go­voru - potisnuto. Skriveno je tajna. Posedovanje tajni deluje kao psihički otrov, koji nosioca tajne otu­đuje od zajednice. Doduše, ovaj otrov u malim doza­ma mo�.� biti neprocenjiv lek, čak nezamenljivi pred­uslov za individualnu diferencijaciju, toliko da čovek već na primitivnom stupnju oseća neodoljivu potrebu čak da iznalazi tajne, da bi se pomoću njih sačuvao od stapanja u nesvesnost zajednice kao od smrtne ugroženosti duše. Ovom instinktu diferenciranja, kao što je poznato, služe toliko raširena i prastara posve­ćenja sa svojim kultskim tajnama. Cak su i hrišćan­ske svete tajne još u pracrkvi važile kao mysteria i, kao i krštenje, praznovane su u izdvojenim prostori­jama i pominjane samo alegorijskim jezikom.

Koliko god je korisna tajna koja je podeljena sa mnogima, toliko je destruktivna samo lična tajna. Ona deluje kao krivica, koja nesrećnog posednika od­seca od zajednice sa drugim ljudima. Ako je čovek svestan onoga što krije, šteta je znatno manja nego ako ne zna da i šta krije. U ovom poslednjem slučaju skrivani sadržaj se više ne skriva svesno, već ga čo­vek taji čak i od samoga sebe; on se cepa kao samo­stalni kompleks i izdvaja od svesti i u području ne­svesne psihe počinje da vodi neku vrstu vanrednog postojanja, neometanog od strane svesnog mešanja ili korektura. Kompleks tako reći formira malu za­tvorenu psihu, koja, kako je pokazalo istustvo, samo­stalno razvija svojstvenu delatnost fantazije. Fanta­zija je uopšte samodelatnost psihe koja probija svu­da gde. svesne inhibicije popuste ili sasvim nestanu, kao recimo u snu. Tokom spavanja fantazija izgle­da kao san. Ali i na · javi mi i dalje sanjamo ispod praga svesti, a ovo naročito zahvaljujući potisnutim ili inače nesvesnim kompleksima. Usput rečeno, ne sastoje se nesvesni sadržaji samo od prvobitno sve­snih i naknadno, preko potiskivanja, nesvesno posta­lih kompleksa, već i nesvesno ima svojstvene sadrža-

282

je koji izrastaju iz nepoznatih dubina da bi postupno doprli do svesti. Nesvesna psiha ni u kom slučaju se ne srne predstaviti samo kao rezervoar sadržaja koje je odgurnula svest.

Svi nesvesni sadržaji koji se ili odozdo približa­vaju pragu svesti ili su se samo nešto malo spustili, obično deluju na svest. Ova dejstva su - pošto se sadržaj kao takav ne ppjavljuje u svesti - nužnim načinom posredna. Najveći broj takozvanih omaški svesti dovode se u vezu sa ovim poremećajima, isto tako svi takozvani neuTotski simptomi, koji su sve u svemu - kako to medicina kaže - psihogene pri­rode. (Izuzeci su takozvano dejstvo šoka, kao kod eksplozija itd.). Najblaži oblici su omaške svest' -na primer govofrre omašKe, trenutna nemogućnost sećanja imena ili podataka� neocekivana nespretnost

oJa dovodi do ozlede ili slično, nesporazumi ili ta­kozvane halucinacije sećanja - čovek misli da je tako nešto rekao ili učinio, netačno shvatanje proči­tanog ili onoga što se čulo itd.

U svim ovim slučajevima pomoću temeljnog istraživanja može se dokazati postojanje sadržaja, koji je posrednim i nesvesnim putem poremetio funk-cionisanje svesti. ./

Opšte uzev oštećenja zbog nesvesne tajne su sto­ga veća nego zbog svesne. Video sam mnoge paci­jente koji su, zbog teških životnih prilika u ·kojima su se slabije prirode teško mogle odbraniti od suici­dalnih podsticaja, razvijali samoubilačke sklonosti, ali ove putem racionalne obrade sprečavali da posta­nu svesne i na taj način dovodili do stvaranja ne­svesnog samoubilačkog kompleksa. Nesvesni samo­ubilački podstrek sa svoje strane dovodio je do sva­kojakih opasnih slučajnosti, npr. do iznenadnog na­pada nesvestice na nekom opasnom mestu, do okle­vanja pred automobilom, zamenjivanje sirupa za ka­šalj sublimatom, iznenadne želje za opasnim akrobat­skim zahvatima i slično. Ako u ovim slučajevima dođe do toga da samoubilački podstrek dopre u svest, .... onda svesna razboritost može delovati inhibitorno i

283

na taj način pomoći pošto s tim putem svesno mogu prepoznati i izbegnuti suicidogene mogućnosti.

Svaka lična taj na delu] kao greh i krivica, b z obzlra da li je to i l i n • posmatrano sa gledišta opst prihvaćenog morala.

Drugi oblik skrivanJa j e uzdržljivost, smerno t. Ono što se obično suzbija su afekti. r ovde e mora istaći da je uzdržlji vost kori na i spasonosna vrli na. zbog čega se samodisciplina sreće k ao jedna od naj­ranijih moralnih veština j oš kod primitivnih naroda gde predstavlja deo rituala posvećivanja, uglavnom u obliku stoičkog podnošenja bola i traha i asketske uzdržljivosti. Ali ovde se uzdržlj ivost uči u okvirima tajnog skupa, kao poduhvat koji se deli sa drugima. Ali ako j e uzdržavanje samo l ično - i bez povezano ­sti sa religioznim shvatanjem - onda ono može kao lična taj na da deluje štetno. Zbog toga se kod onih sa isuviše vrlina sreću poznata tanja oseg raspolo-zenja l raz ražI · ivosti. Suzb i 'em af �to... nešto jto.. se skriva, nešto što rn&ž skriti i-pred samim sobom, veština kojom uglavnom bolje vladaj u m u karci Ao � žene os.in:w: .llu ju....pri

Irodnu odvratnost da afekat muče suzbijanjem. Suzbi­j eni afeka t eluje isto tako izoliraJuce l neprijatno kao i nesvesna taj na, i isto tako podstiče osećanje krivice. Isto kao što nam priroda donekle za mera ako pred čovečanstvom imamo neku taj nu, tako nam isto uzima za zlo ako naše emocije uskraćujemo bližnji­ma. U ovom pogledu priroda ima izraziti horror vacui i zbog toga na duže vreme nije ništa toli ko nepodno­šlj ivo kao mlaka harmonija na temelj u suzdržanih afekata. Potisnute emocije su često isto što i tajna. Međuti m, često uopšte ne postoj i neka taj na vredna pomena. već samo nesvesno zadržani afekti, koj i ima­j u svoje poreklo u nekoj sasvim svesnoj situacij i .

Aktuelna dominacija tajne ili afekta uslovljava najverovatnije različite obli ke neuroza. U svakom slučaj u je sa afektima vrlo štedra histerija uglavnom zasnovana na tajni, dok okoreli psihasteničar pati od poremećene probave afekata.

2 84

Tajna i uzdržlji vost su o 'tecenJa na kOJa priroda na k raj u 3'gtlj t - shvaćeno samo onda kao oštećenje ukoliko su tajna i uzdržlj ivost isključi\'o lične prirode. Međutim. ako su podeljeni sa nekim drugim, onda j pri roda zadovoljna, čak onda 0\'0 mogu biti kOrisne vrlin . Nepodnošljivo je samo l ično uskraćivanje. To J e kao kada bi čovečanstvo imalo neugasivo pravo na 'V ' ono što . ll tamno, n potpunI). glupo i krivo kod bližnj ih. Jer ovo su stvari kOJ se potajno čuvaju u cilj U samozaštlt Izgleda da J pri­rodn i gr h pri krivati svoJe ' labo ti, l to kao I i klJu ­ČiVO iživljavati S\'oJu manju vr d n o t . Izgleda kao d a postoj i neka vrsta savesti čov čano va, kOJa znatno kažnjava s\ akog onog ku 11 ' dbacI pono oJ ih vr­l ina i vrednosti u korist ispove ti s .i grešn ča č­no tl. B z o o nJt.'ga d l i n proooJnl zid od ćanja da j čovek m du lJudima

Ovi m . (> obJasn.la\'a II blCTl 1 znacaJ I timt l nl'­klauzulisane lspove. ti , istl I la k J ' l( ;vakako bila po­

znata 'Vlm i nicijacljama I l' l l t mm kultovima :tarog veka, što potvrduJ I aniJt'ka 1 /. 1' ka : loboo l s onog što imaš l biće· Prl m l .l ' n .

O u izreku lako mož ' m prid dab ka moto prvom tupnju pSIhoterapij 'kt: problemallk atme. poče('l psihoanaliz u osnovI tU u m'\ a drugo do po­no 'no naučno otkrIć stan' IstIll , čak J i im kOJ l je dato pr OJ m tod i . nalm(,' ka tarza či ć nj , do­bro poznab pojam antičkih I spovest i. Prvobltn ka­ta rtlčka metoda u suštim s(,' sa tOJ I U t m ·to s bo­lesn tk po mogućstvu premesti II pozadinu njegove !Ive ti, sa ih bez pomoćI h t plloze, dak l II sta­nj kOJ se u Istočnjačkom Joga Istemu smatra ·tanJem m dl aCIJe ili kontemplaciJe. Ali za razliku od J oga predmet p smatranja Je sporIldično lzranjan]e neja nih t ra ova predstava. slika i l i U ' • anJ . koji s II tamnoJ pozadlll l dvaJ a.1 u i7, n VidlJIVO tl nesv('-·nog. Na o\'aj nači ponovo vraća poti nul I iz-gub!J no Vf!Ć Jt I to dobitak l ' pon ka� neprI ­Jatar. - po -to manje redno. ptt čak I odb če'n prt ­pada m 111 i dajt' ml bivstvo 1 telo, lo .1<.' mOJ senka . Kako mo�u da post l)J l m čl da IH bat" m ('nku ' J tam -

no pripada mojoj celini, a pošto sam postao svestan oje senke, vraća mi se sećanje da sam čovek kao

svi drugi ljudi. U svakom slučaju je ovim teškim po­novrum otkrićem sopstvene celine uspostavljeno ra­nije stanje, iz koga je proistekla neuroza, odnosno ot­cepljeni kompleks. Prećutkivanjem izolacija se može produžiti sa samo deVrničnim poboljšanjem. Među­tim, pomoću ispovesti čovečanstvo mi ponovo hrli u naručje, oslobođeno tereta moralnog izgnanstva. Ka­tartička metoda smera potpunu ispovest, i to ne inte- ' lektualno sagledavanje nekog činjeničnog stanja, već i provociranje zadržanih afekata, utvrđivanje činje­ničnog stanja srcem.

Dejstvo ovakve ispovesti na bezazlene prirode je veliko, sa često začuđujućim terapijskim efektom. Ipak, glavni učinak naše psihologije na ovom stupnju ne bih želeo da sagledam samo u tome što se na taj način izleči određen broj bolesnika, već mnogo pre u sistematskom isticanju značaja ispovesti. Ovo se, naime, tiče svih nas. Svi smo mi od svih nekako od­vojeni nekim tajnama, a ponori između ljudi su spo­jeni varljivim mostovima mišljenja i iluzija, što predstavlja lakomislenu zamenu za postojani most ispovesti.

Ovo ne bih želeo ni za šta na svetu da se shvati kao neki poziv. Covek ne može ni da zamisli kako bi neukusno bilo opšte međusobno ispovedanje gr.e­hova. Psihologija samo donosi zaključak da ovde leži ranjiva tačka prvog reda. Ova tačka se ne može uzeti neposredno u postupak, pošto je po sebi opet vrlo specifičan problem sa naročito šiljastim rogovima, što će nam objasniti sledeći stupanj, naime razjašnja­vanje.

Bez daljnjega je jasno da bi nova psihologija ostala na stupnju ispovesti, da se katarza pokazala kao svemoćno lekovito sredstvo. Pre svega ne uspe­va se uvek da se pacijenti približe nesvesnom toliko da su u stanju da opaze Senku. Naprotiv, mnogi su -i to posebno komplikovane, jake prirode - tako usi­dreni u svest da ih odatle ništa ne može pokrenuti. Oni su u stanju da razviju najžešći otpor protiv sva-

286

kog pokušaja potiskivanja svesti; oni žele da svesno razgovaraju sa lekarem i da razumno iznesu i razlože svoje teškoće. Za ispovedanje imaju oni dosta, radi toga se ne moraju obraćati nesvesnom. Ovakvi paci­jenti zahtevaju čitavu tehniku približavanja ne­svesnom.

Ovo je činjenica koja unapred znatno ograničava katartičku metodu u njenoj primeni. Drugo ograni­čenje dolazi naknadno i odmah vodi u problematiku drugog stupnja, razjašnjavanja. Pretpostavimo da je u određenom slučaju došlo do katartičke ispovesti i da se izgubila neuroza, to jest simptomi su postali nevidljivi. Pacijent m9že biti otpušten kao izlečen. Ali on - ili posebno ona - ne može da ode. Pacijent je na izgled preko ispo vesti vezan za lekara. Ako se ova na izgled besmislena veza nasilno prekine, do­lazi do neprijatnog vraćanja u ranije, sada gore sta­nje. U izvesnim slučajevima ne mora doći do vezi­vanja - pacijent odlazi na izgled izlečen i fasciniran je svojom psihičkom pozadinom u tolikoj meri, da nastavlja sa katarzom sa samim sobom na račun svog životnog prilagođavanja. On je vezan za nesvesno, za sebe samog, a ne za lekara. Sa ovim pacijentima se očigledno dešavalo kao negda Tezeju i njegovom sa­putniku Peiritu, koji su sišli u had da bi izveli bogi­nju podzemnog sveta, pa kada su umorni od spušta­nja seli za trenutak, više nisu mogli da ustanu jer su čvrsto srasli za stenje.

Ovi čudnovati i nepredviđeni slučajevi zahteva­ju razjašnjavanje kao i prvo pomenuti slučajevi, koji su se pokazali nepristupačni dobrim namerama ka­tarze. Iako su obe kategorije pacijenata na izgled sa­svim različite, razjašnjavanje za obe počinje na istoj tački, naime kod fiksacije, kako je to ispravno pri­metio Frojd. Ova činjenica postaje neposredno jasna kod poslednje kategorije a naročito u slučajevima koji su posle katarze vezani za lekara. Slično je već primećeno kao neprijatna posledica pri terapijskom postupku hipnozom, bez mogućnosti razumevanja unutrašnjih mehanizama jedne ovakve veze. Isposta­vilo se da ta veza u suštini odgovara vezi između oca

287

i deteta. Pacijent zapada u neku vrstu dečje zavisno­sti, kojoj se ne može odupreti - ni pomoću razbori ­tog uvida. Fiksacija može imati čak izvanredm� snagu. u tolikoj meri začuđujuću da se iza toga smejl� naslućivati sasvim neobični motivi. Ali kako je vezi­vanje proces koji protiče izvan svesti . pacijent nl' može iskazati ništa svesno o tome; zbog toga se po­stavlja pitanje kako se može doskočiti ovoj novo.� teškoći. Očigledno se radi o neurotskoj vezi. o novo n: simptomu. koj i je provociran terapijskim postupkom , Očevidni spoljni znak položaja je da je osećaj no na­glašena slika sećanja oca prenesena na lekara. zbog čega se lekar nolens volens poj avljuje kao ota(' I kal ' takav pacijenta u neku ruku čini detetom. N aravnu detinjatost pacijentova nije nastala tek sada. već ,iL­bila uvek prisutna, samo j e prethodno bila potisnula Sada izbija na površinu i hoće ponovo da uspostav : detinjasto porodičnu situaciju. pošto je ponovo na­đen već dugo izgubljeni otac. Ovaj simptom Froj(i je veoma tačno nazvao pren(}s. Da dolazi do izvesn< zavisnosti od lekara sposobnog da pruži pomoć, za ­pravo je sasvim normalna i ljudskI razumlj i va poj a ­va. Nenormalno i neočekivano u tome jt· njena n('o­bična žilavost i nepristupačnost svesnoj korekturi.

Jedna od glavn i h Froj dovih zasl uga .it· što .Il prirodu uve vezp objasnio u njenom biološkom as-

l pektu i time omogućio značajan naprt'dak psiholo- � škog saznanja uopštt·. Dana:-: jt' nedvosmisleno doka- I zano da j t' veza prouzrokovana postojanjem nesvesnil. 1 fantazija. Ove fantazij t, uglavnom imaj u takozvan : incestuoz1lI karakter. Time je činjenica da fan tazijl' ostaj u nesvesne na izgled dovoljno objašnjena. jer se i od najskrupulozn ije ispovesti n� može očekivat i d a poveri ovakve fantazije, kojf' jedva d a s u ikada bile privedent' u svest. Iako Frojd o incestuoznim i fantazij ama uvek govori tako kao da su ove poti-snute . ipak je iskustvo pokazalo da ove u velikom broj u slučajeva ili n ikada nisu bile sadržaj svesti i h s u bile sVt:'sne samo u obliku maglovitog nagoveštaj a. zbog čega i nisll mogle biti svesno i namerno poti-snut<:. P n' ma nO\'iJem iskustvu JE' \,pro\"atnije da Sl '

288

incestuozne fantazije uvek bile i ostajale nesvesne, sve do trenutka kada su pomoću analitičke metode istrgnute na svetlo dana. Time, međutim, nije rečeno da je izdizanje sadržaja iz nesvesn0g zahvat u prirodi koji treba izbegavati. Naravno da je to nešto kao hi­rurška operacij a koja je, međutim, neophodna, pošto incestuozne fantazije omogućuju prenos. kompleksa simptoma. Ovo je na izgled veštački produkt, ali stoga nema manje nenormalan aspekt.

Dok katartička metoda uglavnom sopstvenom Ja ponovo vraća sadržaje koji se mogu privesti u svest, koji bi normalno trebalo da budu sastavni delovi svesti, dotle razjašnjavanje prenosa iznosi sadržaje koji jedva da su u takvom obliku ikada bili svesni . To je principijelna razlika između stupnja ispovesti i stupnja razjašnjavanja.

Prethodno smo govorili o dvema kategorijama slučajeva, o takvima za koje se ispostavi da su nepri­stupačni katarzi, i o drugima koji posle uspešne ka­tarze potpadaju pod fiksacij u. Već je bilo reči o oni­ma koji razvijaju fiksaciju, odnosno prenos. Ali pored ovih, kao što je napomenuto, ima i takvih kod kojih ne dolazi do vezivanja za lekara, već naprotiv za sopstveno nesvesno u čije mreže se onda upletu. U ovim slučajevima slika roditelja se ne ptenosi na ljudski objekt, već ostaje predstava fantazije, koja, međutim, ima istu privlačnu snagu i dovodi do istog vezivanja kao i prenos. Prva kategorija, koja se bezuslovno ne prepušta katarzi, u svetlu Frojdovog istraživanja objašnjava se činjenicom da se dotični pacijenti još pre terapijskog postupka nalaze u iden­tifikacionom odnosu sa :r:oditeljima, što im pruža autoritet, nezavisnost i kritičnost, zahvaljujući koji­ma se uspešno suprostavljaju katarzi. To su uglav­nom obrazovane, izdiferencirane ličnosti, koje, kao drugi, ne postaju bespomoćne žrtve nesvesne delat­nosti imaga roditelja, već se ovoj aktivnosti supro­stavljaju na taj način što se nesvesno postavljaju identično sa roditeljima.

Naspram fenomena prenosa otkazuje čista ispo­vest, što je i dalo povoda Frojdu za bitne promene

19 Jung, Odabrana dela, In 289

prvobitne Brojerove katartičke metode. Ono što je on činio nazvao je » metoda tumačenja«.

Ovakav razvitak je sasvim logičan, pošto odnos prenosa posebno zahteva razjašnjavanje. Koliko se mnogo ovoga čini o tome laik jedva da ima pojma, međutim, tim više to uviđa lekar koji se iznenada nalazi upleten u mrežu nerazumljivih, fantastičnih shva'tanja. Ono što pacijent prenosi na lekar a mora biti protumačeno, odnosno razjašnjeno. Kako sam bolesnik uopšte ne zna šta prenosi, lekar je prinu­đen da dobijene deliće fantazije podvrgne analitič­kom tumačenju. Naj neposredni j i i najvažniji pro­dukti ove vrste su snovi. Stoga je Frojd područje snova istraživao isključivo na potisnute i zato nepri­hvatljive želje i ovakvim radom otkrio one incestuo­zne sadržaje, o kojima sam prethodno govorio. Na­ravno, ovakvim istraživanjem nije se dobio sama incestuozni materijal u užem smislu, već sve zamisli­ve prljavštine uopšte, za koje je sposobna čovekova priroda. A ovaj spisak je, kao što je poznato, vrlo dugačak. On već zahteva rad jednog čitavog života, da bi se donekle iscrpeo.

Rezultat Frojdove metode razjašnjavanja je mi­nuciozna obrada čovekove tamne strane, kakvu još nije poznavalo nijedno doba pre nas. To je najdelo­tvorniji protivotrov protiv svih idealističkih iluzija o ljudskom biću. Stoga se ne treba čuditi što se svuda

odigao snažan otpor protiv Frojda i njegove škole. Ne bih želeo da govorim o principijeinim iluzioni­stima, već bih želeo samo da istaknem da među protivnicima metode razjašnjavanja nije mali brOJ onih koji nemaju iluzija o čovekovoj tamnoj strani a ipak stavljaj u prigovor da se čovek ne srne jedno­strano tumačiti sa svoje tamne strane. Konačno

na sen ni · e b· a već telo koje stvara senku� Frojdova metoda tumačenja je unazadno, tako­

zvano reduktivno razjašnjavanje i ako je preteran a i jednostrana, onda je destruktivna. Ali velika korist, koj u je psihologija izvukla iz Frojdovog tumačenja, jeste činjenica da čovekova priroda ima i tamnu stranu, i to ne samo čovek, već i njegova dela. nje-

290

gove instttucije i ubeđenja. Cak i naša najčistija l najsvetlija ubeđenja počivaju na dubokim tamnim osnovama, a čovek konačno ne može kuću razJasmti samo od krova naniže već i od podruma naviše, pn čemu ovo drugo objašnjenje ima prednost da je ge ­netski ispravnije pošto se kuća ne zida od krova već od temelja, a osim toga sve što se stvara, počinje od jednostavnog i sirovog. Nijedan razuman čovek nl' može poreći da je smi�aona Rajnahova (Remach) Pri ­mena primitivnih totemističkih gledišta na tajnu ve­čeru. Zbog toga će on isto tako malo odbiti primenu hipoteze o incestu na grčke mitove o bogovima. Si­gurno da je za osećanje bolno svetle stvari tumačiti sa amne s rane i tako ih na izvestan način kal · ali tužnom prljavštinom početaka. Ali ako se išta od lepote upropasti.z.bQg raz · a&nj van · a sa tamne strane. onda to smatram slabošću tih lepih stvari ili slabošću čoveka. Užasavanje nad Frojdovim tumačenjima po­tiče isključivo iz naše varvarske ili detinjaste naiv­nosti, zbog koje čovek ne zna da visoko uvek stoj i na dubokom a da »les extremes se touchent« stvarno spadaju u onačne istine.. ačno je samo kada steknemo mišljenje da svetlost više ne postoji poŠlo se sve objašnjava sa tamne strane. To . e za10sna za-bluda ko ·o · · dIe ao i Fro ·d. vet os pripa a } senci, dobru pripada zlo i obrnuto. Zbog toga n mogu da se tužim na potres, koji je izazvalo razja­šnjavaJ;lje naših zapadnih iluzija i ograničenosti, već I tu metodu pozdravljam kao neophodnu istorijsku ispravku od skoro nesagledivog značaja; jer sa njom prodire filozofski relativizam, koji je danas matema­tičko-fizički otelotvoren u Ajnštajnu, a u osnovi da­lekoistočna istina, čije se dejstvo još ne može sagledati. .-I

Nema ničeg nede otvor:nijeg od intelektualnih ideja. A I a o Je neka ideja psihička činjenica, koja prodire na sasvim različita područja, na izgled bez istorijske kauzalne povezanosti, tada je treba pažljivo razmotriti, pošto ideje) koje su psihičke činjenice, lo­gički i moralno predStavljaju nepobitne i neuhvat­ljive snage koje su jače od čoveka i njegovog uma.

29t

I On doduše veruje da stvara ove ideje, ali u stvarnosti one stvaraju njega, tako da nesvesno on ppstaje samo \njihov glasnogovornik.

.

Da bi se vratili našem problemu fiksacija, hteo lJih da se pozabavim pitanjem dejstva razjašnjavanja. Vraćanje fiksacije na njene tamne pozadine obezvre­đuje pacijentovu poziciju ; on ne može bez daljnjega da sagleda bezvrednu detinjatost svojih zahteva, zbog čega on, u j ednom slučaju, sa povišenog gledišta volj­nog autoriteta � a n skrom · ·i n· o . vesne možda lekovite nesigurnos , do u drugom slučaju spOZi1aJe­ne� da le postavljanje zahteva drugima in­fantilna ugodnost koja se Jl10 a zameniti većom sop­stvenom od ovornošću.

nome ome unu arnji uvid može nešto reći, taj odatle izvlači svoje moralne zaključke i, naoružan ubeđenjem o sopstvenoj nedovoljnosti, obrušava se u �i,; ot u borbu da u neprekidnom radu i doživljavanju utrošI o e nage i čežnje, koje su mu dotada davale povoda ili da se uporno drži detinjastih snova ili bar da čezne za njima. Normalno prilagođavanje i trpe­ljivost u odnosu na sopstvenu nesposobnost postaju njegove vodeće moralne ideje, uz moguće odsustvo sentimentalnosti i iluzija. Neophodna posledica toga j e otuđivanje od nesvesnog kao od mesta slabosti i zastranjivanja, kao sa polja moralnog i socijalnog poraza.

Problem koji se sada postavlja pacijentu jeste vaspitavanje ka socijaZnom čoveku. Time dostižemo treći stupanj . Sam uvid, koji za mnoge moralno osetljive prirode poseduje dovoljno motivacione sna­ge, zakazuje kod ljudi sa oskudnijom moralnom fan­tazijom. Ako kod ovakvih neka spoljna, preka nevo­lja ne podigne svoj bič, sama uviđavnost nije dovoljna čak i kada su najdublje ubeđeni u njihovu istinitost; a da ne govorimo o svima onima koji su razumeli tumačenje, ali u osnovi ipak sumnjaju u sve to. A to su upravo opet duhovno izdiferencirani ljudi koji doduše uviđaju istinu reduktivnog razja­šnjavanja, ali se ne mogu zadovoljiti samo sa obe­zvređivanjem svojih očekivanja i ideala. I u ovim

292

slučajevima otkazuje snaga uvida. Metoda razjašnja­vanja uvek pretpostavlja osetljive prirode, koje IZ uvida mogu samostalno izvlačiti moralne zaključke. Uostalom razjašnjavanje dopire dalje od puke, ne­razjašnjene ispovesti, pošto ono bar formira duh l time budi uspavane snage, koje takođe mogu pomoćl. Ali ipak ostaje činjeniQa da u mnogim slučajevima l razjašnJavanje ostavlja iza sebe doduše uviđavno, ali stoga ništa manje nesposobno dete. Osim toga osnov­ni Frojdov princip objašnjenja zadovoljstva i njego­vog zadovoljenja je jednostran i stoga nedovoljan. kao što je pokazao dalji razvitak. Sa . ovog ugla ne mogu se objasniti svi ljudi. Nesumnjivo svi imaju ovaj ugao, ali on nije svuda glavni i odsudan. Poklo­nimo li gladnome lepu sliku, on bi radije hleba. Pro­glasimo li zaljubljenog predsednikom Sjedinjenih Američkih Država, on bi mnogo radije imao svoju draganu u zagrljaju. U proseku se svi oni ljudi koji nemaju teškoća sa socijalnim prilagođavanjem i so­cijalnim položajem pre mogu objasniti sa ugla zado­voljstva, nego oni koji su ispod nivoa prilagođenosti, tj. drugim rečima zbog socijalne nedovoljnosti pate od potrebe za uvažavanjem i moći. Starijeg brata, kOJl ide očevim stopama i dospeva do socijalne mOĆI, mučiće njegova zadovoljstva, nasuprot tome mlađeg brata, koji se oseća potisnutim i omalovaženim od strane oca i starijeg brata, stalno će podbadati často­ljublje i potreba za uvažavanjem i on će sve drugo podrediti ovoj strasti, tako da zadovoljstvo neće predstavljati nikakav problem, bar ne životno važan problem.

U sistemu razjašnjavanja ovde se nalazi oset­ljiva praznina u koju je stupio Frojdov bivši učenik Adler. On je ubedljivo dokazao da se brojni slučajevi neuroza bolje i zadovoljavajuće mogu objasniti na­gonom za moći nego principom zadovoljstva. Zbog toga Je cilj njegovog tumačenja da se pacijentu po­kaže kako on za osvajanje fiktivne važnosti » aran ­žira« simptome i koristi svoju neurozu. Kako čak u tu svrhu i njegov prenos i njegove ostale fiksacije služe zahtevu moći i tako predstavljaju »muški pro-

293

test" protiv uobrazenog ugnjetavanja. Ono što j e Adler imao na umu očigledno je psihologija ugnje­tenog ili socijalno neuspešnog, čija je j edina strast potreba za uvažavanjem. Ovi slučajevi su neurotski stoga što još uvek varljivo maštaju u ugnjetenom stanju i sa fikcijom vode borbu protiv \·etrenjača, pri čemu potpuno onemogućuju upravo onaj cilj kome najviše streme.

Adler uglavnom baca akcenat na stupanj razja­šnjavanja, i to razjašnjavanja u gore navedenom smi­slu, i utoliko apeluje na unutarnji uvid. Ali karakte­ristično je za Adlera da on ne očekuje isuviše mnogo od čistog uvida, već da je izvan toga j asno spoznao neophodnost socijalnog vaspitavanja. DoUe Fro· d Istraživač i tum · Adler je uglavnom vaspitač. Tako on postaje negativni Frojdov nasledniK, budući da dete u bolesniku, sa njegovim korisnim uvidom, ne ostavlja bespomoćnim. već pokušava da od njega svim sredstvima vaspitanja stvori normalno prilago­đenog čoveka. Ovo se očigledno dešava na temelju ubeđenja da su socijalno prilagođavanje i normaliza­cija krajnji cilj kome se stremi, a koji je bezuslovno neophodno i željeno ispunjenje čovekovog bića. Iz ovog osnovnog stava Adlerove škole proističe njegovo rašireno socijalno dejstvo a isto tako udaljivanja od nesvesnog, koje ponekad, kako izgleda, ide do potpu­nog negiranja. Kolebanje prema Frojdovom poten­ciranju nesvesnog je neminovna reakcija, koja, kako sam već prethodno pomenuo, odgovara prirodnom odbijanju svakog bolesnika koji stremi prilagođava': nju i lečenju. Jer ako nesvesno stvarno nije ništa drugo do spremište svih l}eprijatnih tamnih strana I ćovekove prirode, uključujući preistorijski nataloženi mulj , onda čoveku stvarno nije jasno zašto bi u toj I močvari, u koju je jednom upao, ostajao duže nego što je neophodno. Za istraživača ta lokva može zna­čiti svet re un čuda-;-Za o Ičnog coveka, me u lIn, to j e stvar kojOj se rru11- recu le a. ao što pra­bu IZam nema ogova, pošto bi se morao osloboditi pozadine panteon a od oko dva miliona bogova, tako se i psihologija u daljem razvitku mora distancirati

294

od Jedne tako u biti negativn stvari kao što je Froj­dovo nesvesno. Vaspitne namere Adlerovog pravca postavljaju se upravo onde gde prestaje Frojd i n a taj način odgovaraju razumljivoj potrebi bolesnika da posle stečenog uvida nađu i put u normalan život. Samo po sebi je razumljivo da njemu nije dovoljno da zna kako je i odakle došla njegova bolest, pošto je retko uvid u uzrok bez daljnjega doveo i do ukla­njanja zla. Naime, ne treba smetnuti s uma da iz pogrešnih neurotskih puteva nastaje isto toliko mno­go upornih navika, koje se uprkos sveg uvida ne gube sve dotle dok se ne zamene drugim navikama, koje se mogu postići samo pomoću učenja i uvežbavanja. Ovaj rad se može postići samo pomoću vaspitavanja. Pacijent mora biti u najpotpunijEom smislu značenja te reči »upućen« na druge puteve, što se može po­stići samo pomoću vaspitavanja volje. Stoga je ra­zumljivo zašto Adlerov pravac ima najviše eha upravo među učiteljima i sveštenicima, dok se Froj­dov pravac sviđa uglavnom lekarima i intelektualci­ma, koji su svi skupa loši bolničari i vaspitači.

Svaki stupanj razvitka naše psihologije ima - u sebi nešto specifično konačno. Katarza sa svojim pra­žnjenjem navodi čoveka da poveruje da je sada sve izašlo na videlo, sve upoznato, doživljen svaki strah l prolivena svaka suza i da od sada mora biti sve dobro. Razjašnjavanje isto tako ubedljivo zaključuje: sada znamo odakle j e došla neuroza, iskopana su naj­ranija sećanj a, iščupani poslednji koreni, a prenos nije bilo ništa drugo do željena detinjasta fantazija ili vraćanje u porodični roman ; slobodan je put u život lišen iluzija, odnosno u normalnost. Vaspitava-

je dolazi na kraju i ukazuje na to d'a se krivo izraslo drvo ne može ispraviti ni ispovedanjem ni razjašnja­vanjem, već da ga samo vešti baštovan može uvrstiti u pravilni drvored. Tek sada je postignuto normaln� prilagođavanje.

Ova čudna konačnost, koju sadrži svaki stupanj , donela je sa sobom d a danas ima katartičara, koji na izgled nisu ništa čuli o tumačenju snova, frojdista koji ne razumeju nijednu Adlerovll reč, i adlerista

295

koji neće ni da čUJu za nesvesno. Svako je obuhvaćen specifičnom konačnošću sopstvenog stupnja l zbog toga dolazi do one konfuzije mišljenja i shvatanja. koja toliko otežava orijentaciju u ovom područj u.

Ali odakle potiče os ćanje konačnosti, koja na sve strane prouzrokuje tako mnogo autoritativnih tvrdogla vosti?

Tu pojavu ne mogu drugačije objasmh do činje­nicom da u osnovi svakog stupnja leži i konačna isti­na, i da stoga uvek iznova ima slučajeva koji uver­ljivo dokazuju posebnu istinu. Istina je u ovom svetu prepunom zabluda nešto tako dragoceno, da niko ne želi da je izgubi zbog nekoliko takozvanih izuzetaka, koji se ne slažu sa njom. A ko sumnja u istinu neiz­bežno se smatra nevernom štetočinom i zbog toga se svuda II diskusiji meša nota fanatizma i netrpeljivosti.

A ipak svako nosi baklju spoznaje samo J edan deo puta, dok mu j e ne uzme sledeći. Ako bi ovaj proces shvatili drugačije a ne lično, mogli bismo, na primer, pretpostaviti da mi nismo lični stvaraoci naše istine, već njeni izložitelji, glasnogovornicI savreme­nih psihičkih neophodnosti, čime bi se izbeglo mnogo otrova i gorčine, a naš pogled bi bio slobodan da sa­gleda duboke i nad lične povezanosti čovekove psihe.

Covek uglavnom ne vodi računa o tome da prak­tički katartičar nije samo apstraktna ideja, kOJI auto­matski n� može izneti ništa drugo do katarzu. I ka­tartičar je čovek koji doduše misli ograničeno u svo­j im sferama, ali u svojim postupcima dela kao običan čovek. Ne nazivajući to tako i nesvestan toga, on ne­voljno sprovodi čitav deo razjašnjavanja i vaspitava­nja, kao što i drugi sprovode katarzu a da to prinCl­pijelno ne naglašavaju.

Sve živo je živa istorij a, čak i hladnokrvne živo­tinje žive j oš u nama kao &O�-�t�� Tako i tri do sada obrađena stupnja an'M1tltkePsihologije uopšte nisu istine od koj ih je poslednja progutala i zamenila dve prethodne, već su to, naprotiv, principijelni as­pekti j ednog te istog problema i međusobno ni na koji način ne protivureče, isto tako malo koliko opro­štaj protivureči ispovesti.

296

Isto važI i za četvrti stupanj, preobražavanJe. ovaj stupanj ne treba da sebe smatra jedino važe­

ćom Istmom. Sigurno i ono popunjava prazninu koju su ostavili prethodni stupn-j evi, ali ono ispunjava dalju potrebu koja prevazIlazi do sada postignuto.

Da bi razjasnili šta namerava stupanj preobra­žavanja i šta znači možda nešto ćudnovat naziv » pre­obražaj « , moramo najpre položiti računa o tome koje potrebe čovekove psih nisu zapažene tokom ranijih stupnjeva ; drugim rečima. koji bi zahtev mogao biti dalji i veći, do biti prilagođeno, socijalno biće? Biti normalan čovek, naj korisnije je i naj podesnije što se može zamisliti. Ali već u pojmu » normalan čovek«, kao i u po)mu prilagođavanja leži ograničenje na prosečnost, koja nekom izgleda kao željeno pobolj­sanje, nekome koga već košta truda da izađe na kraj sa običnim svetom, nekome ko je, na primer, zbog svoj e neuroze nesposoban da izgradi normalnu egzi­stencij u. » Normala čovek j id alni cilj za neuspe­šne, za sve one koji s nalaze ispod pšt g ni oa pri­lago avanja. Ali za ljude koji mogu daleko više od prosečnog čoveka, ljude kojima nikada nije teško padalo da postignu uspehe i da urade više od proseka, za takve je ideja ili moralna prisila da moraju bIti ništa drugo do normalni, pojam Prokrustove postelje, nepodnošlj ive, samrtne dosade, sterilnog, beznade­žnog pakla. Shodno ovome ima isto toliko neurotičara koji se-razbo�u samo zato Sto su normalni, kao l ta vih kO)1 u bo eSni ) er ii. ogu lb norma ni. a-

Imlsao da n�o Ilioze dUCiTia l eJu a ove prve-vaspi­tava u pravcu normalnosti, za ove ljude značI isto što l ružan san, jer u stvari njihova najdublja po­treba Je da mogu voditi nenormalan život.

Covek može da nađe zadovoljenje i ispunjenje samo u onome što još nema: kao što se ne može ni zasititi onim čega već ima pr više. Biti socijalno i pTllagođeno stvorenje nema nikakve draži za onoga kome je ovakvo stremljenje kao dečja igra. fr�vič­nost je ..Eravičnom na du o uvek _ dosadna, dok je večno nepravičnom poštenj e potajni daleki cilj .

297

Potrebe i neophodnost čovekove su različite. Ono što je za jednog oslobođenje, za drugog je zatvor. Ista stvar je sa normalnošću i prilagođavanjem. Iako već biološka izr�ka kaže: čovek j e životinja stada i zbog toga dostiže svoje potpuno ozdravljenje samo u svom socijalnom biću, ipak već sledeći slučaj okreće tumbe ovu rečenicu dokazujući nam da je čovek potpuno zdrav samo onda kada živi nenormalno i nesocijalno. Coveka može da dovede do očajanj a što u stvarnoj psihologiji nema opšte važećih recepata ili normi.

� Ima samo individualnih slučajeva sa najrazličitijim potrebama i zahtevima, toliko različitim da čovek, u osnovi uzev, nikada unapred ne može znati kojim će putem poći određeni slučaj , zbog čega j e najbolje da lekar ne računa sa prethodno stečenim mišljenjima. To ne znači, međutim, da ih odbaci, već da ih pri­meni na slučaj kao hipotezu mogućeg objašnj enja. I ovo ne da bi podučio ili ubedio, već više da bi poka­zao bolesniku kako lekar reaguje na njegov poseban slučaj. Jer bez obzira kako se stvar postavila, odnos između lekara i pacijenta je lična veza unutar bezlič­nog okvira lekarskog postupka. Nikakvim veštačkim postupkom ne može se zaobići činjenica da je tera­pijski postupak produkt međusobnog uticaja u kome učestvuje celo biće kako pacijenta tako i lekara. U terapijskom postupku dolazi do susreta dveju iracio­nalnih datosti, naime dva čoveka koji nisu ograniče­ne, odredive veličine, već pored svoje možda odre­đene svesti sa sobom donose i neodređeno veliku sfe­ru nesvesnog. Zbog toga je i za rezultat psihičke terapije često beskrajno mnogo važnija ličnost lekara (kao i pacijenta), nego ono šta lekar kaze i misli, iako ovo poslednje može biti smetnja ili korist, i to u okvirima koji nisu za potcenjivanje . . Susre ehre lič­nosti je kao mešanje dva različita hemijska tela -

o uopšte dođe do j edinjenja, onda se oba menjaju. Kao što smem o očekivati u svakom stvarnom psihič­kom terapijskom postupku, lekar ima uticaja na pa­cijenta. Meciutim, do ovog uticaja može. doći samo ako pacijent utiče na njega: Lekaru ništa ne koristi ako izbegava pacijentov uticaj ograđujući se obla-

298

kom očinsko profesionalnog autoriteta. Time samo sebi onemogućuje korišćenje krajnje korisnog organa upoznavanja. Nesvesno ipak pacijent utiče na njega i uslovljava promene u nesvesnom lekara, ove, mno­gim psihoterapeutima poznate, čisto profesionalne, psihičke smetnje ili zapravo oštećenja, koja na naj­bolji način predstavljaju tako reći hemijski uticaj pa­cijenta. Jedna od najpoznatijih pojava ove vrste je prenosom prouzrokovani protiv-prenos. Ali češće su dejstva mnogo suptilnije prirode, koja se drugačij e n e mogu formulisati d o pomoću stare ideje prenoše­nja nek� bolesti na zdravog, koji onda svojim zdrav­ljem mora da savlada demona bolesti, a ovo ne bez negativnog uticaja na svoje opšte stanje.

Između lekara i pacijenta postoj e Iracionalni faktori, koji prouzrokuju međusobno menjanje. Pri tom stabilnija, j ača ličnost daje konačnu odluku. Već sam imao prilike da vidim mnoge slučajeve gde je pacijent asimilovao lekara uprkos svih teorija i pro­fesionalnih namera, i to najčešće, ali ne uvek, na šte­tu lekara.

St upanj preobražavanj a zasniva se na činjenici za čij e je j asno sagledavanje bilo potrebno više od četvrt veka opsežnog praktičnog iskustva. U prizna­vanju ove činjenice čak je i Frojd prihvatio moj za­htev da i lekar sam mora biti analiziran.

Sta znači ovaj zahtev? On ne znači ništa drugo do da je lekar isto tako »u analizi« kao i pacijent. On je isto tako sastavni deo psihičkog procesa tera­pijskog postupka kao i pacijent. Zbog toga isto tako Izložen promenij ivim uticajima kao i on. Da, u toj meri da akQ se pokaže da je lekar nepristupačan ovom uticaju, onda j e lišen i uticaju na pacijenta i ukoliko je uticaj na njega samo nesvest:an, u njego­vom polju svesti nastaje praznina koja mu onemogu­ćuje da tačno sagleda pacijenta. U oba slučaja kom­promi tovan je rezultat terapij e.

Dakle, lekar je opterećen istim zadatkom sa ko­Jim bi želeo da optereti pacijenta, naime, na primer, socijalno prilagođeno stvorenje, ili, u drugom slučaj u, da bude upravo neprilagođen. Terapijski zahtev može

299

biti, prirodno, odeven u hiljade različitih formula -već prema stanovištu lekara. Jedan veruje u preva­zilaženje inf ntilizma, on dakle mora da je preva­zišao svoj sopstveni infantilizam. Drugi veruje u ab­reagovanje svih afekata, dakle mora da je abreagovao sve svoje sopstvene afekte. Treći veruje u potpunu svesno st, on mora da je dostigao svesnost samoga sebe, ili bar da stalno stremi da ispuni voje terapij­ske zahteve ako hoće da osigura ispravan uticaj na svoje pacijente. Sve ove terapijske vodeće ideje zna­če značaj ne etičke zahteve, koji se svi zajedno saži­maju u j ednu istinu: Ti moraš biti onakav kakav bi hteo da deluješ. Samo pričanje oduvek je važilo kao prazno l naprosto nema tako spretnog i veštog po­stupka kojim bi se zadugo mogla skrivati ova j edno­stavna istina. Ne u šta je čovek uveren, već da je čo­vek uveren delovalo j e u svim vremenima.

--Dakle, četvrti stupanj analitičke psihologije za­

hteva primenu sistema u koga se veruje i na samog tekara, i to sa istom nepoštednošću, konsekventnošću i istraJnošću, koje lekar primenjuje na paCij�ntu.

Kada čovek pomisli sa kakvom pažnjom i kritič­noŠĆu psihijatar mora slediti svog pacijenta a bi ot­krio sve njegove pogrešne puteve, promašaje, sve in­fantilne tajne, onda uopšte nije mali posao da to isto čini i na samom sebi. Covek obično samom seb� nije dovoljno interesantan, a i niko nas ne plaća za intro­spektivne napore. A osim toga nipodaštavanje čove­kove duše je svuda tako veliko, da se samoposmatra­nje i bavJjenie samim sobom već skoro · smatra bolesnim. Covek očigledno ne naslućuje zdravlje u sopstvenoj duši zbog čega već bavljenje njome miriše na bolesničku sobu. Ovaj otpor lekar treba da savlada kod samog sebe, j er kako može neko vaspitavati ako sam nije vaspitan, kako da razjašnjava kada je o sa­mom sebi u mraku i kako da očisti kada j e sam još nečist?

Korak od vaspitavanj a do samovaspitanja je lo­gički napredak koji dopunjava sve ranije stupnjeve. Zahtev stupnja preobražavanja, naime, i da se lekar menja da bi bio sposoban da promeni bolesnika je,

300

lako razumljivo, nepopularan zahtev; prvo, jer izgle­da nepraktičan, drugo, jer bavljenje samim sobom podleže neprijatnim predrasudama i treće, jer je ipak ponekad vrlo bolno da lekar ispuni sva ona iščekiva­nja koja u datom slučaju usmerava na pacijente. Naime, poslednja tačka doprinosi nepopUlarnosti ovog zahteva, jer onaj ko želi da sebe samog vaspita l tretira, uskoro će otkriti da u njegovom biću ima stvari koje se nepovratno suprostavljaju normaliza­ciji ili da, uprkos temeljnom razjašnjenju i abreago­vanju, još uvek lebde i ometaju. Sta će uraditi sa tim stvarima? On doduše zna - i za to je profesionalno

�bavezan - šta treba sa tim da učini pacijent. Ali šta da uradi sa tim on sam, i to iz najdubljeg ubedenja, kada se radi o njemu lično? Ili o njegovim najbli­žima? U svojim samoistraživanjima on će u sebi ot­kriti neku manju vrednost koja mu opasno približava njegove pacijente i možda čak slabi njegov autoritet. Sta da započne sa, ovim neprijatnim otkrićem? Ovo donekle » neurotsko« pitanje duboko će ga potresti, nezavisno od toga kako on sebi izgledao normalan. On će takođe otkriti da poslednja pitanja, koja njega pritiskaju isto toliko koliko i njegove pacijente, neće razrešiti nikakav terapijski postupak, da je rešenje koje pružaju drugi još uvek detinjasto i da ostaje detinjasto i da, ako se ne nađe rešenje, pitanje po­novo mora biti potisnuto.

Neću dalje razmatrati niz problema proisteklih iz samoistraživanja, pošto za njih, danas, zbog nepo­znavanja psihe, postoji isuviše malo in.teresovanja.

Radije bih istakao da najnoviji razvitak analitič­ke psihologije vodi ka velikom pitanju iracionalnih faktora čovekove ličnosti a da u prvi plan stavlja lič­nost lekara kao terapijskog faktora ili kao suprotnost tome, čime se zahteva sopstveni preobražaj , naime

� samovaspitanje vaspitača. Na tal način se sve ono što se objektivno odigralo u istoriji naše psihologije -ispovest, razjašnjavanje i vaspitavanje, podiže na stupanj subjekta, drugim rečima ono što se dešava pacijentu treba da se dešava i lekaru, da njegova lič­nost ne bi imala nepovoljno povratno dejstvo . na pa-

301

cijenta. Lekar ne srne da pokušava da se izvuče od sopstvenih teškoća na taj način što će teškoće drugih tretirati tako kao da on sam nema nikakvih pro­blema.

Kao što se tanije Frojdova škola, zahvaljujući opsežnom otkriću nesvesne tamne strane, iznenada našla u situaciji da mora da raspravlja čak i religij­sko-psihološka pitanja, tako je i najnoviji zaokret doveo do toga da je eti�ki �tax !�\l.r� • o t o eizbe-

•. žč;ltl A>r..Qb!@m. Sa ovim Pitanjem neaeIj ivo povezana šamoKrm:čnost i samoistraživanje zahteva shvatanje psihe sasvim drugačije od dosadašnjeg, čisto biolo­škog; pošto čovekova duša naprosto nije samo objekt prirodno-naučno orijentisane medicine, ona nije samo bolesnik već i lekar, ne samo objekt, već i su­bjekt, ne samo funkcija mozga, već apsolutni predu­slov naše svesti.

Ono što je nekada bila medicinska terapijska metoda ovde postaje metoda samovaspitanja a time se odjednom horizont naše psihologije širi u nenaslu­ćena područja. 9dluču ·uće više ni · e lekarska diplo­ma, već ljudski kvalitet. Ovaj zaokret je značajan pos o se na taj način celokupni pribor psihijatrijske veštine, koji se razvio i sistematizovao u stalnoj ve­žbi na bolesniku, stavlja u službu samovaspitanja, samokompletiranja i time analitička psihologija razbija okove koji su je vezivali za konsultativnu le­karsku ordinaciju. Ona prevazilazi samu sebe i stupa u onu veliku prazninu koja je do sada bila psihički nedostatak zapadnih naspram istočnjačkih . kultura. Mi smo poznavali samo psihičko potčinjavanje i sa­vlađivanje, ali ne i metodski razvitak psihe i njenih funkcija. Naša kultura je još mlada, a mladim kul­turama su potrebne sve veštine ukrotitelja zveri da bi se bar u određenu formu dovelo sve ono varvarsko i divlje. Za to je potreban jedan put, jedna metoda, što nam je, kao što sam rekao, nedostajalo. Izgleda mi da saznanje i iskustva analitičke psihologije mogu dati bar osnove za to, pošto u onom trenutku, kada prvobitna lekarska psihologija uzme za predmet sa­mog lekara, ova prestaje da bude samo terapijska

302

metoda za bolesnika. Ona sada obrađuje i zdrave ili bar takve, koji polažu moralnog prava na psihičko zdravlje, čija bolest, stoga, j edino može biti patnja koja sve muči. Stoga ova psihologija ima ambiciju da postane opšte dobro i to u još većoj meri od prethod­nih stupnjeva, koji su, svaki za sebe, već nosioci opšte istine. Ali između ovog zahteva i današnje stvarnosti leži ponor preko koga nema mosta. On se mora tek izgradi ti kamen po kamen.

SUPROTNOST FROJD I JUNG

O razlikama između Frojdovih i mojih nazora pre bi trebalo da piše neko ko se nalazi izvan zača­ranog kruga ideja koje se zovu »Frojd« i ,.Jung« . N znam da li zaslužujem da mi se poveri ona objekti v­nost koja bi trebalo da mi omogući da se nepristra­sno izdignem čak iznad mojih sopstvenih ideja. Da li to iko uopšte može? Sumnjam u to. A ako neko na izgled izađe na kraj sa ovom Minhauzenovom vešti­nom, onda se mogu opkladiti da njegove ideje. u krajnjoj liniji, nisu bile njegove sopstvene.

Ideje koje prihvata veliki broj sledbenika ne pripadaju jedino njihovom takozvanom . tvorcu, na­protiv on je sam rob svoje ideje. Takozvane istinite i�eje, koje zanose, imaju u sebi nešto osobito; one po­tiču iz bezvremenosti, kao da su već uvek bile pri­sutne, iz materinskog, duševnog prauzroka, iz koga izrasta efemerni duh jednog čoveka kao biljka koja cveta, donosi plod i seme, vene i umire. de ' e vode poreklo iz većeg nego što j e individualni čovek. Mi ih ne stvaramo, već smo stvoreni pomoću njih.

Ideje su s jedne strane fatalno priznanje koje ne iznosi na svetlo dana samo ono najbolje u nama, već i naše poslednje nekompetentnosti i lični jad. A tek ideje o psihologiji ! Odakle dl-ugde mogu poticati do iz najsubjektivnijih područja? Da li nas iskustvo o objektu može sačuvati od subjektivnog predubeđe-

(1] Objavljeno u: Kolnische Zeitung (KOln, 7. maj 1929) - Ges. Werke IV.

2Q. J07

nja? Da nije svako iskustvo i u najboljem slučaju bar do polovine subjektivno tumačenje? S druge strane i subjekt je objektivna datost, deo sveta; i ono što proističe iz njega u krajnjoj liniji proističe iz sveta, kao što i naj ređe i najneverovatnije živo biće nosi i hrani nama svima zajednička zemlja. Tako su upravo najsubjektivnije ideje one koje su najbliže prirodi i biću, i stoga se mogu nazvati i najistinitijim. Ali »šta ·e istina«?

Za našu psihološku upotrebu pre svega ću sasvim odbaciti pomisao da smo mi, današnji ljudi uopšte u stanju da utvrdimo bilo šta » istinito« ili »pravo« o bivstvu duše. Najbolje što možemo stvoriti je pravi izraz. »Pravi izraz« j e ispovest i iscrpno prikazivanje subjektivno nađenog. Jedan će posebno težište stav­ljati na uobličavanje i stvaranje nađenog i zbog toga će uobražavati da j e tvorac svog otkrića, drugi će isticati stav i zbog toga govoriti o pojavi, pri čemu j e svestan svog bića koje prima i percipira. Istina je negde između - pravi izraz je stav koji uobličava i stvara.

U tom primanju i u tom stvaralačkom aktu sa­držano je sve ono čime se može pohvaliti i najambi­ciozniji zahtev današnjih psihologa. Naša psihologija je više ili manje srećno uobličena ispovest nekoliko pojedinaca; ukoliko su ovi više ili manje tipični, onda njihovu ispovest mogu prihvatiti mnogi drugi kao važeći opis. Ukoliko takvi, koji pripadaju nekom drugom tipu, ipak još pripadaju ljudskom rodu, srne se čak zaključiti da su i oni, svakako u manjoj meri, pogođeni ovom ispovešću. Ono što Frojd ima da kaže o ulozi seksualnosti, infantilnog zadovoljstva i njego­vog konflikta sa »principom realnosti« , o incestu i sličnom u prvoj liniji je pravi izraz njegove lične psihologije. To je srećno uobličeni izraz subjektivno nađenog. Ja nisam Frojdov protivnik, iako taj pečat hoće da mi stavi kratkovidost kako njegova tako i njegovih učenika. Nijedan iskusni psihijatar ne može osporiti da nije sreo bar tuce slučajeva čija se psiho­logija u svim bitnim elementima slaže sa Frojdovom. Zbog toga je Frojd sa svojom subjektivnom ispo vesti

308

pomogao rođenju velike ljudske istine. On sam je školski primer njegove psihologije, i svoj život i rad posvetio je ispunjenju ovog zadatka.

Covek vidi onako kakav jeste. A kako drugi ima­j u i drugu psihologiju, oni i vide drugačije i drugačije se izražavaju. To je najbolje pokazao j edan od naj­ranijih Frojdovih učenika, naime Alfred Adler - on je istovetni iskustveni materijal prikazao sa sasvim drugog ugla; njegov način sagledavanja je bar isto toliko ubedljiv kao Frojdov, pošto i Adler reprezen­tuje jedan tip psihologije koji se često sreće. Znam da mi zastupnici obeju škola bez dvoumljenja ne daju za pravo, ali meni će dati za pravo istorija i svi prav­doljupci. Nisam u stanju da uštedim prekor obema školama da čoveka tumače sa isuviše patološkog ugla, polazeći od njegovih defekata. Ubedljiv primer za ovo je Frojdova nemogućnost da shvati religijski do­življaj.!

Nasuprot ovome ja bih želeo da razumevanje za čoveka radije crpim iz njegovog zdravlja a i da bo­lesnika oslobodim ove psihologije koju Frojd izlaže na svakoj stranici njegovog dela. Nisam u stanju da sagledam gde Frojd dopire izvan njegove sopstvene psihologije i kako oslobađa bolesnika od onog zla od koga još pati i lekar. Njegova psihologija j e psiho­logija neurotskog stanja određenog tipa i zbog toga vredi samo u okviru odgovarajućeg stanja. U okvi­rima ovih granica Frojd je istinit i važeći, pa i tamo gde govori neistinu, pošto i evo pripada celokupnoj slici i zbog toga je istinito kao ispovest. Ali to nije zdrava psihologija, osim toga - a to je simptom bo­lesnosti - zasnovana je na nekritikovanom, nesve­snom gledanju na svet, koje je podesno da znatno suzi horizont doživljavanja i sagledavanja. Frojd se nepravedno odricao filozofije. Nikada nije kritikovao svoje pretpostavke, čak ni svoje lične psihičke pre­mise. U svetlu mojih dosadašnjih navoda ovo će se lako shvatiti kao neophodnost, pošto bi mu kritika njegovih sopstvenih osnova uskratila mogućnost da

2 Up. Freud, Die Zukunft einer Illusion.

309

naivno3 prikaže svoj u svojstvenu psihologiju. U sva­kom slučaju oprobao bi teškoće sa kojima se ja su­srećem. Slatko-gorki napitak kritičke filozofije nika­da nisam prezrivo odbijao, već sam ga pažljivo ispi­jao bar in refracta dosi. Isuviše malo, reći će moji protivnici. Skoro isuviše mnogo, govore mi sopstvena osećanja. Lako, isuviše lako. samokritika truje izvan­redno b ago naIvnostI, onaj dar koji je neophodan svakom stvaraocu. U svakom slučaju filozofska kri-

l a ml je pomogla da sagledam subjektivni, ispoved­ni karakter svake psihologije - takođe i moje. Ali mojoj kritici moram da zabranim uskraćivanje moje sopstvene mogućnosti uobličavanja. Ja, doduše, znam da iza svake reči koju izgovaram stoji moje posebno 1 samo j ednokratno biće na njemu specifičnim svetom i njegovom istorijom, ali ja ću slediti potrebu da o sebi samom govorim iza paravana navodnog isku­�ivenog materijala. Samo time već služim cilju ljud­skog saznanja, kome je hteo da služi i Frojd i kome je, uprkos svemu, i služio. Saznanje ne piva samo na istini, već i na zabludi.

Uvid u subjektivni karakter svake psihologije stvorene od pojedinca mogli bi biti obeležje koje me najjače odvaja od Frojda.

Kao dalje diferentno obeležje izgleda mi činje­nica što nastojim da ne stvaram nikakve nesvesne i stoga nekritične pretpostavke. Kažem » nastojim « , jer ko je sasvim siguran da nema nesvesnih pretpostav­ki? Ja nastojim da izbegnem bar gruba predubeđenja i zbog toga sam sklon da priznam sve moguće bogove pod pretpostavkom da ovi deluju u čovekovoj duši. Ja ne sumnjam da se prirodni nagoni silno razvijaju u psihičkom području, bilo da je to Eros ili želja za moći, ali ja ne sumnjam ni u to da se ovi nagoni su­daraju sa duhom, j er oni se uvek sudaraj u sa nečim i zašto ovo nešto ne bi trebalo nazvati »duh « ? Koliko malo znam šta je duh po sebi i za sebe, isto toliko malo znam šta su nagoni. J edno mi je isto toliko ta­janstveno koliko i drugo, a isto tako nisam u stanju

3 Up. Freud, Die Traumdeutung.

3 1 0

da jedno objasnim kao nesporazum drugog; jer nij nesporazum da zemlja ima samo jedan mesec - u prirodi nema nesporazuma, ovih ima samo u podrue­ju onog što čovek naziva » razum" . Nagon i duh su u svakom slučaju s one strane mog shvatanja, to su pojmovi koje koristimo za nešto nepoznato, ali moć­no dejstveno.

Stoga je moj stav prema svim religijama poziti­van. U njihovom poučnom sadržaju ja ponovo pre­poznajem one figure koje se sreću u snovima i fanta­zijama mojih pacijenata. U njihovom moralu vidim iste ili slične pokušaje koje čine moji pacijenti, iz sopstvenog izuma ili iz nadahnuća, da bi našli pravi put ophođenja sa silama psihe. Sveta radnja, ritual, inicijacija i askeza su mi preko svake mere inter -santni kao naizmenične i r aznovrsne tehnike u stva­ranju pravoga puta. Isto tako je pozitivan moj odnos prema biologiji, 'prema prirodno-naučnoj empiriji uopšte, koja mi izgleda kao snažan pokušaj da se duša shvati od spolja ka unutra kao što mi je, obrnuto, religijska gnoza isto tako gigantski poduhvat lj.ut.i­skog duha da iz duše dopre do saznanja. U mojoj sli i sveta postoji jedno veliko spolja i jedno ist.o tako veliko unutra, a između ova dva pola st.oji mi čovek, čas okrenut jednom čas drugom polu i, u zavisnosti od temperamenta smail ajući čas jedno čas drugo apsolutnom istinom i, u zavisnosti ođ toga da jednu ili drugo osporava ili da se za njega žrtvuje.

Ova slika je pretpostavka - sigurno, ali jedna koju neću napustiti jer mi je isuviše dragocena kao hipoteza. Ona mi je potvrđena heuristički i empirij ­ski a osim toga potvrđena kroz consensus gentiuJTI . Iz ove hipoteze, koja sigurno potiče iz mene lično -iako uobražavam da sam je stekao iskustvom - pro­istekla je moja tipologija a isto tako moje pomirenje sa tako divergentnim gledlštima, kao na primer a Frojdovim.

Iz slike suprotnosti, u kojoj vidim svet, proizašla mi je ideja psihičke energije koja isto tako mora da potiče iz suprotnosti kao i energija fizičkih zbivanja, koja uvek pretpostavlja neki pad, to jest postojanje

3 1 1

suprotnosti kao topl<r-hladno, visoko---duboko itd. Dok Frojd skoro isključivo predstavlja seksualnost kao psihičku nagonsku snagu, počevši tek posle moga odvajanja da uzima i druge faktore u obzir, ja sam sve više ili manje ad hoc konstruisane psihičke nago­ne ili snage obuhvatio energetskim pojmom, da bih isključio skoro neminovne prQizvoljnosti jedne psiho­logije snage. Zbog toga više ne govorim o snagama ili pojedinim nagonima, već o »intenzitetima vredno­sti«4. Time se ne osporava vrednost seksualnosti u psihičkom zbivanju, kako Frojd tvrdoglavo misli, već se obuzdava preplavljenost psihe seksualnom termi­nologijom a sama seksualnost se stavlja na njeno pravo mesto.

Seksualnost je konačno - a toga se nikada neće odreći zdrav ljudski razum - samo jedan od biolo­ških instinkata, samo jedna od psihofizioloških funk­cija, iako vrlo važna i sa značajnim posledicama. Ali šta bi se desilo kada, na primer, više ne bi trebalo da jedemo? Nesumnjivo da je psihička sfera kojoj pri­pada seksualnost danas znatno ometena, a kada čo­veka jako boli zub, onda izgleda da se ceo psihički život sastoji samo od zubobolje. Vrsta seksualnosti koju opisuje Frojd je ona očigledna seksualna opse­sija, koja se sreće svuda gde pacijent treba da bude istisnut ili izmamljen iz neke nepodesne situacije ili stava, neka yrsta ustavljenog seksualiteta, koji se odmah smanjuje do normalnih proporcija čim se oslobodi put razvitka. Najčešći zastoj je u porodič­nom resentimentu, u emocionalnim dosadama tako­zvanog »porodičnog romana«, što dovodi do staze životne energije, a ova staza je ono što se neizbežno javlja u obliku takozvane infantilne seksualnosti. Pri tom se radi o nepravoj seksualnosti, o neprirodnom pražnjenju napetosti, koja zapravo pripada jednom drugom životnom području. Kakva je onda u kraj­njoj liniji korist od plovidbe po ovom poplavljenom području? Zapravo mnogo je bitnije - bar tako iz­gleda pravolinijskom razumu - otvoriti oticaj ne ka-

• Up. Ober psychisch€ Energetik und das Wesen der Traume.

3 1 2

nale, to j est naći one mogućnosti ili stavove, koji nude energiji njoj potreban nagib, pad, inače ne do­lazi do ničega drugog nego do circulus vitiosusa, na šta mi i liči Frojdova psihologija. Njoj nedostaje mo­gućnost da izmakne iz neumoljivih stega biološkog zbivanj a. Očajnički se moramo pridružiti uzviku sve­tog Pavla: » Ko će me osloboditi. od dodira sa smrću, mene, sirotog čoveka?« A naš kulturni čovek u ne­doumici se pridružuje Faustu: »Ti si svestan samo j ednog nagona« , naime putene veze koja vodi unazad do oca i majke, ili unapred do dece, koja potiču iz naše utrobe, »incest« sa prošlošću i »incest« sa bu­dućnošću, praotački greh ovekovečen u » porodičnom romanu«. Odatle nas ništa ne može spasiti do duh, onaj drugi pol svetskog zbivanja; slobodu doživlja­vaju ne deca tela već »deca božja«. U Barlahovom (Barlach) Mrtvom danu demon majke kaže u tragič­nom završetku porodičnog romana : »Cudnovato j e samo t o d a čovek neće d a nauči d a je Bog njegov otac. « To je ono što Frojd nije nikada želeo da nauči i protiv čega se bore svi slično nastrojeni �li bar mu ne nalaze ključ rešenj a. Teologija ne dolazi u susret onome ko traži jer ona zahteva verovanje, koje j e prava pravcata karizma koju niko ne može d a na­pravi. Mi moderni ljudi upućeni 9'mO na to da ponovo doživimo duh, to jest dođemo do praiskustva. To j e j edina mogućnost d a se prekine začarani lanac biolo­škog zbivanj a.

Ovaj zauzeti stav je treći znak koji odv.aja moja shvatanja od Frojdovih. Zbog toga mi se- prebacuje misticizam. J a se, međutim, ne smatram odgovornim za činjenicu što je čovek uvek i svuda na prirodan način razvio religijske funkcij e i da je stoga čove­kova duša još od pamtiveka prožeta i natopljena re­ligijskim osećanjima i predstavama. Ko ne vidi ovaj aspekt čovekove duše, on je sl ep, a ko želi da ga razjašnjavanjima ili prosvećivanjem ukloni, taj nema smisla za činjenice. Ili možda kompleks oca, koji pot­puno prožima celu Frojdovu školu od glave do pete, dokazuje da dolazi do značaj nog oslobađanj a od fa­talnosti porodičnog romana? Ovaj kompleks oca sa

3 1 3

svojom fanatičnom krutošću i preosetljivošću je po­grešno shvaćena religijska funkcija, misticizam koji je ovladao biološkim i porodičnim. Sa svojim pojmom »Nad-Ja« Frojd čini stidljivi pokušaj da staru sliku J ehove prokrijumčari u psihološku teoriju. Ovakve stvari najbolje je odmah jasno reći. Zbog toga sam se trudio da stvari nazivam onim imenom, kojim su oduvek nazivane.

Točak istorije ne treba vraćati unazad i ne treba poricati korak čovečanstva ka duhovnom, koji se čini već kod primitivne inicijacije. Sigurno da nauka ne samo srne već mora da sa ograničenim teorijama iz­dvaja delove pojedinih područja, duša je, međutim, svesti nadređena celovitost, majka i preduslov svesti i stoga je nauka samo jedna od njenih funkcija, koja nikada neće iscrpsti obilje njenog života. Psihijatar ne srne da se zavuče u njen patološki ugao i da se grčevito brani od zaključka da je i bol�sna duša ljud­ska duša, koja i pored svoje bolesti nesvesno ima udela u celini duševnog života čovečanstva. Da, on će čak morati da doda da je Ja bolesno zbog toga što j e odsečeno od celine i da je stoga izgubljeno kako za čovečanstvo tako i za duh. Ja je stvarno »rnesto straha«, kako to Frojd6 tačno tvrdi, naime samo dotle dok se ne vrati ocu i majci. Frojd trpi brodolom pred Nikodimovim pitanjem : » Može li on po drugi put ući u utrobu svoje majke i ponovo se roditi? « Istorija se ponavlja - si parva componere magnis licet - kao kućna raspra moderne psihologije.

Od pre bezbrojnih milenijuma inicijacije propo­vedaju rođenje iz duha, a čudnovato da čovek stalno iznova zaboravlja da razume božansko začeće. To ne ukazuje na posebnu jačinu duha, ali posledice nespo­razuma manifestuju se kao kržljavijenje, ogorčenost, skučenost i pustoš. Lako j e odagnati duh, ali čorbi nedostaje so, »so zemlje« . Ipak duh stalno pokazuje svoju jačinu u tome što se bitno učenje starih posve­ćivanja dalje prenosi iz generacije u generaciju. Uvek iznova ima i ljudi koji su razumeli šta to znači da je

s Das Ich lind das Es.

3 1 4

Bog nJlhov otac U ovoj sferi ostaj očuvana ravno­teža između puti l duha.

Suprotnost između Frojda i men suštinski po­čIva na razlici principijelnih pretpostavki. Pretpo­stavke su neizbežne, a pošto su neizbežne, čovek ni­kada ne srne davati utisak kao da ih uopšte nema. Zbog toga sam pre svega na svetlo dana izneo prin­cipijelne aspekte, pošto se pomoću njih najlakše mogu razumeti raznovrsne, sve do u pojedmačnosti zadiruće razl ike između FroJdovog i' mog shvatanja.

ARHAICAN COVEK

Arhaičan znači početan, prvobitan. Reći nešto temeljnije o današnjim civilizovanim ljudima spada u najteže i najnezahvalnije zadatke koji se mogu zamisliti, pošto na njih treba da odgovori neko ko je sputan istim pretpostavkama i zaslepljen istim pre­dubeđenjima kao oni o kojima treba da saopšti svoja razmišljanja. Međutim, u odnosu na arhaičnog čove­ka nalazimo se u na izgled povoljnijoj situacij i . Mi smo vremenski daleko od njegovog sveta, nadmoćnij l u duhovnoj diferenciranosti, tako da smo u moguć­nosti da sa više osmatračnice sagledamo njegovu na­rav i njegov svet.

Ovom rečenicom istovremeno sam predmetu mog predavanja postavio j edno ograničenje, bez koga ne bi bilo. m oguće da se u opštim potezima opiše do­voljno obimna slika duševne pojave arhaičnog čove­ka. Naime, ž�eo bih da se ograničim na ovu sliku, budući da iz razmatranja isključujem antropologiju primitivnog čoveka. Ako uopšte govorimo o čoveku, onda ne mislimo upravo na anatomiju, njegov oblik lobanje i njegovu boju kože, već mislimo na njegov ljudski psihički svet, na njegovu svest i njegov način življenja. A sve ovo je predmet psihologije. Stoga ćemo morati da se pozabavimo uglavnom arhaičnom, tj . primitivnom psihologijom. Uprkos ovog ograniče­nja ovim ćemo proširiti našu temu, j er arhaična psi-

(1] Predavanje održano u čitalačkom klubu Hotingen u Ciri hu, oktobra 1930. Objavljeno u: Europiiische Revue. Berlin, 1931. (Ges. Werke X).

hologija nije samo psihologija primitivnog, već i mQdernog civilizovanog čoveka; ne možda psihologija pojedinih regresivnih pojava u modernom društvu, već naprotiv, svakog civilizovanog čoveka koji je, bez obzira na visinu svoje svesti, u dubljim slojevima psihe još uvek arhaičan čovek. Kao što je naše telo još uvek telo sisara, koje u sebi sadrži čitav niz osta­taka iz još ranijeg stupnja životinja sa hladnom krvi, tako je i naša duša razvojni p,rodukt, koja, praćena od njenih početaka, obelodanjuje još uvek bezbrojne arhaizme.

Svakako u početku, kada čovek dođe u prvi dodir sa primitivcima ill kada proučava naučna dela o pri­mitivnoj psihologiji, neće propustiti a da ne stekne duboki utisak stranosti, i čudesnosti arhaičnog čoveka. Upravo Levi-Bril, autoritet u oblasti primitivne psi­hologije, neumorno ističe ovu vanrednu različnost »etat prelogique« od naše svesti. Njemu, kao civili­zovanom čoveku, izgleda prosto neshvatljivo kako primitivni čovek jednostavno prelazi preko očigled­nog iskustva i sa direktnim odricanjem opipljivih uzroka svoje » representations collectives« smatra eo ipso važećim, umesto da ih razjašnjava j ednostavnim slučajem ili sa razumnom kauzalnošću. Pod »repre­sentations collectives« Levi-Bril podrazumeva opšte rasprostranjene ideje sa apriorističkim karakterom istine kao što su duhovi, vradžbine, snaga vrača itd. Cinjenica da, na primer, ljudi umiru zbog duboke starosti ili zbog poznatih smrtonosnih oboljenja nama je naprosto sama po sebi razumljiva, ali primitivnom čoveku ne. Nijedan čovek ne umire zbog duboke sta­rosti, kao argumenat n avešće da ima ljudi koji su do­živeli još dublju starost. Nijedan čovek ne umire zbog neke bolesti, pošto je toliko ljudi ozdravilo ili se uopšte nije ni razbolelo od iste bolesti. Pravo obja­šnjenje za njega je uvek magija. Ili je čoveka ubio duh ili vradžbina Mnogi samo smrt u borbi smatraju prirodnom. Drugi, s-vakako i ovu smrt smatraju ve­štačkom pošto je ili protivnik bio čarobnjak ili je nosio opčinjeno oružje. Ponekad ova groteskna ideja poprima još znatno upečatljiviji oblik. Tako je jedan

320

Evropejac ustrelio krokodila u čijem je želucu našao dve narukvice. Domoroci su prepoznali ove narukvi­ce, pripadale su dvema različitim ženama koje su neko vreme pre toga bile prožderane. Odmah se ra­zvila bučna diskusija oko vradžbina, budući da je ovaj sasvim prirodni događaj , koji nijednom Evrop­ljaninu ne bi bio sumnjiv, pomoću duhovne predodre­đenosti (Levi-Brilova » representations collectives«) primitivnog čoveka dobio sasvim neočekivano obja­šnjenje. Krokodila je pozvao nepoznati čarobnjak i naredio mu da uhvati i da mu donese ove dve žene. Krokodil je izvršio ovo naređenje. Ali narukvice u želucu životinje? Krokodili, objasnili su, nikada ne j edu ljude bez naređenja. Krokodil je dobio naruk­vice od čarobnjaka kao nagradu.

Ovaj dragoceni slučaj je jedan od zanimljivijih primera samovoljnosti objašnjenja u »etat prelo­gique«, prelogičnog očigledno stoga što nam jedno ovakvo objašnjenje izgleda apsurdno nelogično. Ali to nam izgleda samo zato što polazimo od sasvim drugačijih pretpostavki nego primitivni čovek. Da smo, kao on, ubeđeni u postojanje čarobnjaka i dru­gih tajanstvenih sila, kao što smo ubeđeni u tako­zvane prirodne uzroke, njegov zaključak bio bi nam sasvim logičan. U suštini primitivni čovek nije logič­niji ili nelogičniji od nas. Samo je njegova pretpo­stavka drugačija. I u tome leži razlika. Primitivac misli i živi sa sasvim drugačijim pretpostavkama nego mi. Sve što se ne odvija po nekom redosledu, sve što ga zbog, toga uznemirava, plaši ili čudi, on smatra da počiva na nečemu što bismo mi označili kao natprirodno. Za njega to svakako nije natpri­rodno, već spada u njegov iskustveni svet. Nama je prirodno objašnjenje: ova kuća je izgorela jer je u nju udario grom. Za primitivca j e isto tako prirodno da kaže: čarobnjak je iskoristio munju zato da zapali upravo ovu kuću. Naprosto u svetu primitivnog čo­veka nema ničega što se ne bi moglo, ako je samo donekle neobično ili upečatlj ivo, podvrgnuti ovome ili principijelno sličnom objašnjenju . Pri tome on po­stupa isto kao i mi: on ne razmišlja o svojim pretpo-

21 Jung, Odabrana dela, III 321

stavkama. Za njega je a priori sigurno da je bolest i sl. prouzrokovana pomoću duhova ili vradžbina. isto kao što smo i mi ubeđeni da bolest ima takozvani prirodni uzrok. Mi razmišljamo isto toliko malo o vradžbinama koliko i on o prirodnim uzrocima. Njc­govo duhovno funkcionisanje po sebi i za sebe prin­cipijelno se ne razlikuje od našeg. llazlika j e, kao što sam već rekao, isključivo u pretpostavci.

Pretpostavljalo se da primitivni čovek ima dru­gačija osećanja i drugačiji moral, to j est da u neku ruku ima » prelogičnu « narav. U svakom slučaj u pri­mitivni lj udi imaj u drugačiji moral nego mi. Jedan crnački poglavica, zapitan o razlici između dobra I zla, rekao j e : ako ja mom neprij atelj u otmem ženu, onda je to dobro, ali ako mi ih on ukrade, onda je to zlo. U mnogim mestima je užasna uvreda stati ne­kome na senku, ili je neoprostiv greh kožu morskog psa guli ti metalnim nožem umesto kremenom. Al l budimo pravični : zar i kod nas nije greh ribu j esti nožem? Ili pozdraviti damu sa cigaretom u ustima? Ove stvari kod nas isto kao i kod primitivnog čoveka nemaj u ničega zajedničkog sa etosom. Postoje čestiti i lojalni lovci na lj udske glave, ima takvih koj i po­božno i savesno izvode grozne rituale, ubica iz naj ­svetijeg ubeđenja; i sve ono čemu se divimo u etič­kom stavu, u osnovi ceni isto tako i primitivac. Nje­govo dobro je isto tako dobro kao naše, nj egovo zlo je isto tako rđavo kao naše. Samo su oblici drugačij i, ali etička funkcija je ista.

Isto tako se smatralo da su njegova čula oštrija ili drugačija od naših. Međutim, on ima samo profe­sionalnu diferencijaciju prostornog čula ili čula sluha i vida. Ako se postavi pred stvari koje su izvan nje­govog područja, onda je i on začuđujuće spor i ne­spretan. Domorocima-lovcima, koj i su imali vid kao u sokola, pokazao sam i lustrovane novine gde bi kod nas svako dete odmah prepoznalo l judske figure. Ah moj i lovci su okretali i okretali slike dok najzad nije j edan, prstima prateći konture, iznenada uzviknuo : pa to su beli lj udi ! što je onda slavljeno kao veliko otkriće.

322

Cesto neverovatno čulo orijentacije u prostoru mnogih primitivaca je profesionalno i objašnjava se apsolutnom neophodnošću snalaženja u šumama i sa­vanama. Cak i Evropljanin počinje posle kraćeg vre­mena - iz straha da uprkos kompasu fatalno ne za­luta - da pazi na stvari o kojima do tada nij ni sanJao.

Ništa ne ukazuje na to da pnmitivm čovek u principu drugačije misli, oseća ili opaža. Psihičke funkcije su u biti iste. Ali pretpostavke u dr ugačije. Pored toga relativno malo znači što je opseg njegove svesti manji ili izgleda da Je manji od našeg, ili da st.' on vrlo malo ili uopšte ne može da · usredsredi na misaonu delatnost. Ovo poslednje Evropejac zapaža kao nešto strano. Tako mOJe crnačko veće nisam mo­gao nikada da zadržim duže od dva časa, jer po is­teku ovog intervala ljudi su izjavljivali da su umornI . Isuviše im je bilo teško - a pri tom, u neusiljenom razgovoru, postavljao sam im vrlo jednostavna pi­tanja. Međutim, isti lj udi u lovu ili na putovanjima pokazivali su začuđujuću koncentraciju i izdržljivost. Moj pismonoša je, na primer, neprekidno trčao 1 20 kilometara u jednom pravcu; ili posmatrao sam jednu ženu u šestom mesecu trudnoće, koja je nosila bebu na leđima i pušila dugu lulu, kako je skoro celu dugu noć pri 34° igrala oko razbuktale vatre, a da nije pala od iscrpljenosti. Dakle, ne može im se odreći sposob­nost koncentracije u stvarima za koje su zaintereso­vani. Ako i mi moramo da se skoncen trišemo na ne­interesantne stvari, uskoro primećujemo kako je mala sposobnost naše koncentracije. Mi smo isto tako malo nezavisni od emocionalnih impulsa kao i primi­tivan čovek.

Sigurno da su primitivni ljudi jednostavnij l" I detinjastiji od nas, u dobru kao i u zlu. Ali to nam ne deluje strano. A ipak, kada dođemo u dodir sa svetom arhaičnog čoveka, osećamo nešto čudovišno strano. Koliko mogu da analizujem ovo osećanje, ono uglavnom pretežno potiče iz toga što se arhaična pretpostavka u bitnim elementima razlikuje od naše, to jest primitivni čovek živi tako reći u jednom dru-

�l '

gom svetu nego mi. To od njega stvara teško razum­ljivu zagonetku sve dotle dok ne upoznamo njegove pretpostavke. Isto tako mogli bismo reći : čim upo­znamo naše pretpostavke. primitivni čovek nam više nije zagonetka.

Naša racionalna pretpostavka je da sve ima svoje prirodne, opažajne uzroke. U to smo ubeđ ni a priori Kauzalnost u ovom smislu je jedna od naših naJsve­tij ih dogmi. U našem svetu nema legihmnog prostora za nevidljive, samovoljne, takozvane natprirodne sile, osim ako sa modernim fizičarima ne siđemo u najsi­ćušniji tamni s"tret unutrašnjosti atoma, gde se. kako izgleda, dešavaju čudnovate stvari. Ali do toga je još daleko. Mi gajimo izrazitu odbojnost prema nevidlji­vim silama, pošto nije prošlo tako mnogo vremena od onda kada smo se oslobodili onog strašljivog sveta snova i sujeverja i stvorili sliku sveta, dostojnu naSe racionalne svesti, najmlađeg i najvećeg čovekovog dela. Nas okružuje svemir koji se povinjava racional­nim zakonima. Doduše, mi ne poznajemo sve uzroke, ali oni će se otkriti, i oni će odgovarati razumnim očekivanjima. To je isto tako naša sama po sebi ra­zumljiva nada. Doduše ima i slučajnosti, ali one su naprosto slučajne, tako da se ne može dirati u njima svojstvenu kauzalnost. Slučajnosti su nemile svesti koja voli red. One na sm šan i zbog toga iritirajući način ometaju zakonomerni tok sveta. Sličnu odboj­nost kao prema slučajnostima gajimo i prema nevid­ljivim svojevoljnim silama. One nas isuviše mnogo podsećaju na đavolčića ili na samovolju nekog deus et machina. One su najgori neprijatelji naših brižnih proračuna i stalna opasnost pri svakom našem podu­hvatu. One su uz to nerazumne i zaslužuju svaku osudu, ali ne treba im uskratiti poštovanje. Arapi u ovom pogledu imaju više poštovanja. Oni na svakom pismu pišu : Inšalah, ako je Bogu pravo ovo pismo će stići. Jer, uprkos svom ressentimentu i uprkos svoj zakonitosti nepobitno je tacno da smo uvek i svuda izloženi nepredvidivim slučajnostima. A šta je nevid­ljivije i svojevoljnije od slučaja? Sta je neizbežnije i fatalnije?

324

U osnovi uzev mogli bismo isto tako reći : zako­nitost, kauzalni tok je teorija koja se praktički po­tvrđuje u pedeset procenata, u ostalih pedeset prepu­štena je volji demona slučaja. Sigurno da i slučaj ima svoje sasvim prirodne uzroke, čiju banalnost mora­mo, na našu nevolju, isuviše često da otkrivamo. Rado bismo se odrekli kauzalnosti, jer ono što ljuti u slučajnostima je nešto sasvim drugo : naime, da se mora desiti ovde i to baš sada, drugim rečima da je tako reći namerna. Ona bar tako deluje, i u datom slučaju proklinje je i kraj nji racionalista. Kako god da se slučaj tumačio, to ništa ne menja na činjenici njegove moći. Sto su bolje regulisani uslovi postoja­nja, tlm je više isključen slučaj i tim manje Je po­trebno čuvati se od njega. Ipak, praktički se svako čuva od slučaja ili se nada i veruje u slučaj , iako zvanično prihvaćeno uverenje nema klauzulu slu­čajnosti.

To je naša pretpostavka : pozitivno ubeđenje da sve bar teorijski opažljivo ima takozvane prirodne uzroke. Međutim, pretpostavka primitivnog čoveka je : sve izmiče nevidlj ivoj samovoljnoj sili, drugim rečima sve je slučaj , samo on to ne naziva slučaj nego namera. Prirodna kauzalnost samo je privid i zbog toga nije vredna pomena. Kada tri žene odu po vodu na reku, pa krokodil dograbi srednju i odvuče je pod vodu, onda naše shvatanje kaže: čista je slučajnost da je od tri žene stradala srednja. Da je krokodil uopšte dograbio ženu sasvim je prirodno, pošto kro­kodili pokatkad žderu ljude.

Ovim objašnjenjem situacija je sasvim nejasna. U čitavoj uzbudljivoj priči nije ništa objašnjeno. S pravom arhaični čovek ovakvo objašnjenje smatra površnim ili čak apsurdnim, jer prema ovom shva­tanju isto tako je moglo i da se ne desi ništa i tome bi odgovaralo isto objašnjenje. Evropejac uopšte ne uviđa kako je malo rekao ovim objašnjenjem. To je njegovo pred ubeđenje.

Nasuprot tome primitivni čovek ima daleko već zahteve. Za njega je ono što mi nazivamo slučajem, samovolja. Zbog toga je bila očigledna namera kro-

325

kodila da dograbi srednjU od tri žene, što Je svako mogao da vidi. Ali otkud krokodilu ova namera? Kro­kodili obično ne žderu ljude. To je tačno kao i činje­nica da u Sahari obično ne pada kiša. Krokodili su nedruževne životinje koje je lako zaplašiti. U pore­denju sa bezbroj krokodila broj ljudi koje su ubil i je krajnje mali. Dakle, neočekivano je i neprirodno kada čoveka pojede krokodil. To mora biti objašnje­no. Od koga je krokodil dobio naređenje da ubije? Jer po pravilu on to ne čini zbog svoje sopstvene prirode.

Primitivni čovek se u najvećoj meri zasniva na činjenicama sredine koja ga okružuje i s pravom se čudi i pita se o specifičnim uzrocima kada se desi nešto neočekivano. Dovde se ponaša upravo kao i mi. Ali on ide dalje od nas. On i ma jednu ili više teorija o samovoljnoj sili slučaja. Mi kažemo: ništa drugo do sl učaj . On kaže, sračunata samovolja. On baca glavno težište na onih drugih pedeset procenata svetskog zbivanja, dakle ne na čiste kauzalne povezanosti pri­rodnih nauka, već na zamršena i zapletena ukrštanja kauzalnog lanca koja nazivamo slučajnostima. On je odavno prilagođen zakonitostima prirode, zbog toga St' plaši od sile nepredvidivog slučaja kao od samo­volj nog, nepoznatog ag nsa . l u tome Ima pravo. Zbog toga je razumljivo što mu sve neobično tera strah u kosti. U predelima j užno od E lgona, gde sam borav io duže vremena. ima pril ično mnogo mravo­Jeda. MravoJed je noćna, vrlo plašlj l \'a zivotmja i zbog toga se vr lo retko viđa. Ali ako se desi da se mravojed vidi da nj u . onda Je t u taku k raj nJe nepri­rodno i del uje tako zapanjuj uće kao kada bismo ot­kril i potok u kome voda t če uzbrdo. Kada bi stvarno bili poznati slučajevi gde vuda razvIJa nega t i v n u si l u teze, onda b i to bi lo kraj nje zabri nJavaj uće utkriće. Naime. poznato nam Je kolikt' nemeri j ive kol ičine vode nas okrUŽUJ U. tako da bIsmo l a ku mogl i zami­sl i t i šta bi st' desi lo kada bi se voda ponašala su protn o I.akunima. U otpri like ovakvoj sit uau.J I nalazI :-0(' Pri­mitivn i čovek. On lačno puzna.j(" životne l1č:1 \' i kl ' mra­\'o.kd a. al i on nl' zna njego\' d(',1st \ 'l 'n I d( )nll t kada

mravojed iznenada probije svetski poredak. Primi­tivni čovek je u tolikoj meri pod utiskom postojećeg. da kršenje njegovog svetskog poretka ima nesagle­clive mogućnosti. To je portentum, omen, kao kometa ili eklipsa. Kako ova n prirodnost za primitivnog čoveka ne može imati prirodne uzroke. onda to mora biti nevidljiva sainovoljna sila, koja je naterala mra­vojeda da se pojavi po danu. Zastrašujuća manife­stacija samovolje koja može razbiti svetski poredak, naravno da zahteva vanredne mere odbrane ili ubla­žavanja. Susedna sela se pozivaju i mravojed se s ve­likom mukom iskopava i ubija. Posle toga najstariji ujak (po majčinoj liniji) čoveka koji je prvi ugledao mravojeda mora da žrtvuje bika. Taj čovek silazi u lamu i dobija prvi komad mesa zrtvovane životinje. Potom j edu i ujak i ostali učesni<:i ceremonije. Na ovaj način okajana je opasna samovolja prirode.

Mi ćemo se uzbuditi ako iz nepoznatih razloga voda iznenada počne da teče uzbrdo. aJi n ako danj u ugledamo mravojeda. ili ako se rodi albino, ili ako dođe do pomračenja SUTlca. Mi poznajemo značaj ovih događaja i njihov opseg dejstva, ali primitivni čovek ne. Ono što se obično dešava za njega je čvr­sto sklopljena celina u koju je i on uključen svim svojim bićem. Zbog toga je on kraj nje konzervativan I čini stvari koje su oduvek činjene. Ako se bIlo gde desi nešto što probija ovu celinu. onda je za primitiv­ea nastala rupa u poretku sveta. Tada je bogzna šta sv moguć . Odmah se sa tim dovode u vezu svi, na bilo koji način značajniji događaji. J edan misionar .l e pred svojom kućom učvrstio motku na kojoj je hteo da istakne zastavu svoje zemlje. Ovo nevino za­dovoljstvo skupo ga je stajalo. pošto Je neko vreme posle njegovog buntovnog postupka usledila razorna oluja, koja je, naravno, dovedena u vezu sa motkom za zastavu. To je bilo dovoljno da se podigne opš1 i ustanak protiv misionara.

Za primitivnog čoveka sigurnost s\'eta se sastoj i II pravilnosti običnih zbivanja. S v a k i izuzetak od ovog i zgleda mu kao upasnI akt sa mo\Ool o )t ' . kUJ I s ' n a odgU\oarajući način mora okaJat i . J e r t o ni je samo

327

trenutni prekršaj običnog, već istovremeno predznak daljih vanrednih događaja. To nam izgleda apsurdno ali potpuno zaboravljamo kako su ovakve pojave tu­mačili naši dedo vi i pradedovi : na svet je došlo tele sa dve glave i pet nogu ; u su�ednom selu petao je sneo jaje; jedna stara žena usnila je neki san ; na nebu se pojavila kometa; u susednom gradu izbio je požar; godinu dana posle ovih događaja izbio je rat. To je stari način pisanja istorije, počev od starog veka sve do u XVIII vek. Ovo nama besmisleno gru­pisanje za primitivca je naprosto smisleno i uver­ljivo. l u tome je on, naime, neočekivano II pravu . Njegovo posmatranje je pouzdano. I z najstarijeg iskustva on zna da su ovakve povezanosti stvarne. Ono što je za nas, koji jedino pazimo na smisao i kau­zalnost svojstvenu pojedinom događaju, samo besmi­sleno gomilanje pojedinih slučajnosti, za primitivnog čoveka je logični niz om ina i time najavljenih doga­đaja, fatalna, ali potpuno konsekventna provala de­monske samovolje.

Tele sa dve glave i rat su jedno te isto, pošto je tele bilo samo anticipacija rata. Ova veza primitiv­nom čoveku izgleda tako sigurna i očigledna zbog toga što je za njega samovolja slučaja nesravnjivo značajniji faktor nego zakonomerno i pravilno odvi­janje svetskih zbivanja i zbog toga što je on, brižlji­vo prateći vanredne dogadaje, daleko ranije otkrio zakonomernost grupe ili serije slučajnosti . Kod nas svaka klinika poznaj zakon duplicitas casuum. Je­dan stari vircburški psihijatar običavao je redovno da kaže, kada bi na klinici prikazivao neki posebno redak slučaj : »Gospodo! Ovo je jedinstven slučaj . Sutra ćemo primiti još jedan.o: Lično sam bio u situa­cij i da načinim slična posmatranja. Za vreme mog osmogodišnjeg rada u duševnoj bolnici upućen nam je jednom naročito redak slučaj sumračnog stanja. prvi koji sam video. U roku od dva dana došao je drugi, a potom više nijedan. ,.Duplicitas casuum« j s jedne strane klinička šala, s druge pak prapredmet primitivne nauke. Jedan noviji �straživač čak je ofor­mio zaklj učak : » Magic is the science of the jungle.«

328

Sigurno da su astrolozi i druge divinatorne metode bili nauka starog veka.

Ono što se redovno dešava, vidi se tako i tako. Covek je pripremljen na to. Znanje i veština isplate se samo tamo gde mračna samovolja ometa ono što j e dato. Cesto je naJpametnijem i najlukavijem čove­ku plemena, vraču, povere n zadatak da tumači me­tereologiju događaja. Svoj im znanjem on mora da objasni sve ono što je nečuveno i da ga pobedi svo­jom veštinom. On je učenjak, stručnjak, ekspert slu­čaja, a istovremeno arhivar naučne tradicije pleme­na. Okružen poštovanjem i strahom on uživa naj veći autoritet, a ipak ne tako veliki da njegovo pleme po­tajno ne bi smatralo kako sused no pleme ima boljeg vrača. Najbolji lek nikada nije blizu, već se može do­biti samo iz naj veće moguće udaljenosti. Uprkos iz­vanrednom strahu koji je pleme, kod koga sam jed­no vreme stanovao, osećalo pred starim vračom, ipak su ga zvali samo za lakše bolesti životinja i ljudi; u svim ozbiljnijim slučajevima konsultovan je izvan­redni autoritet, m'ganga (čarobnjak), koga bi uz vi­soku naknadu dovodili iz Ugande - partout comme chez nous.

Slučajnosti se dešavaj u prvenstveno u manjim i većim serijama ili grupama. Staro oprobano pravilo vremenske prognoze je da će, ako je više dana pa­dala kiša i sutra biti kišovito. Poslovica kaže: " Ne­sreća nikada ne dolazi sama." Ova mudrost poslovice je primitivna nauka - u narodu u nju veruju i pla­še je se, dok je obrazovani ismejavaju, uz preduslov da se njima nije desilo nešto izvanredno. Ovde mo­ram da iznesem j ednu neprijatnu priču. Meni pozna­ta dama probudila se izjutra u sedam sati zbog čud­novatog zveckanja na noćnom stočiću. Posle kraćeg istraživanja otkrila je uzrok - gornji rub njene čaše, kružno u komadu širine oko 1 santi metar, prsnuo je i odvalio se. To joj je izgledalo čudno. Zvonila je po drugu čašu Posle oko pet minuta istovetno zvecka­nje i ponova se odlomio gornjl rub čaše. Ovaj put uznemirena zatražila je treću čašu. Dvadeset minuta kasnije isto zveckanje i ponova se odlomio gornji rub

329

case. Tri slučajnosti uzastopno bilo j e isuviše i za njeno obrazovanje. Odbacila je na licu mesta vero­vanje u prirodne uzroke i ponovo preuzela primitiv­nu representantion collective, ubeđen iE' (' - - 3tojanju samovoljne sile. To je slučaj sa mnogim modernim ljudima koji nisu tvrdoglavi, kada se suoče sa doga­dajima kod kojih je otkazala prirodna kauzalnost. Zbog toga se i osporavaju ovakvi događaji. Oni su neprijatni pošto oni - i u tome se krije naš još živa­han primitivizam - probijaju naš svetski poredak. a šta onda više n ije moguće?

Sa SVOJim verovanjem u samovoljne sile primi­t ivni čovek ne stOJ i . kako se do sada verovalo, sa­svim u vazduhu, već se oslanja na iskustvo. Grupa­dja slučajnosti opravdava ono što mi nazivamo suje­verjem, pošto je stvarno verovatno da se neobične .'tvari podudaraju po vremenu i mestu. Ne zaboravi­mo da nas ovde naše iskustvo ostavlja na cedilu. Mi nedovoljno posmatramo pošto smo drugačije nastro­jeni. Nama, na primer, nikada neće ozbiljno pasti na pamet da sledeći niz činjenica posmatramo kao po­vezane jednu s drugom: izjutra j ednom čoveku ule­tela je ptica u sobu, sat kasnije svedok je saobraćaj­nog udesa na ulici. po podne umire bliski J'ođak, uve­če kuva rica ispušta činiju 'a čorbom, a r.oću, kasno došavši kući, on otkriva da je izgubio ključeve. Me­dutim, primi t ivnom čoveku nE' bi promakao ni naj­si t n i j i detalj na ovom lancu dogadaja. Svaka nova k a r i ka lanca pot rdila bi nJegova očekivanja, i on zbog toga i ma prava, čak mnogo viš prava nego što mu priznajemo, N j ('go\'o strašIji \'0 iščekivanje je potpuno opraVdano, čak konsno, To j koban dan, i tog dana ne t reba ništa preduzimati . U našem svetu ovo sujeverje bi bilo za osudu, u primitivnom svetu, međutim, najsvrsishodnija mudrost, pošto je tamo čovek izložen slučajn.ostima u mnogo većoj meri neg') mi II nas('m zaštićenom i regul isanom životu, Covek IH' može da I'l z l k u .Jl' I suv iše :lučajnostl ako se nalazi II d i v l J I n i , I Evropl J a n m mora to da oseti .

A k o Sl' Pueblo- i nd I J a nac nl' oseća u skladu sa sa­in i m sobom, on n et'(' ot IĆ I na skup muškaraca, Ako bl

:no

�e stan Rimljanin pri izlasku iz kuće spotakao o prag, odustajao bi od svoje namere. To nam izgleda besmisleno, ali u pri m itivnim uslovima ovakav omen upućuje bar na opreznost. Ako n isam u skladu sa sa­mim sobom, onda su moj i pokreti putani, pažnja ometena, raseja n sam, zbog toga se negde sudaram sa nečim, saplićem, ispuštam nešto, zaboravljam. U civilizovani m prilikama sve same n ištavnostl, u pra­šumi pogibeljna opasnost ! Saplesti s tamo znači _ _ čovek se oklizne sa brvna klizavog od kiše koje, kao most pet metara visok, vrIdi preko reke pune kroko­dila. U visokoj travi gubim kompas, zaboravljam da napuni m pušku i u džungli nailazim na trag nosoro­ga. Zamišljen sam i gazim na zmij u otrovnicu. Uve­če zaboravljam da blagovremeno obučem zaštitnu odeću od moskita i jedanaest dana kasnije umirem u prvom napadu tropske malarije. Da, dovoljno .Je čak prilikom kupanja zaboraviti da se drže zatvorena usta pa da se čovek razboli od smrtonosne dizente­rije. Sigurno da sl učajnosti ove vrste za nas imaju svoje poznate prirodne u zroke u nešto rastresenom psi hološkom stanj u, ali za pri mitivnog čoveka to su objekti vno uslovl jena omina ili vradžbine.

A l l može b i t i I drugačije. U području Kitošija J užno od E l gona pošao sam na izlet u Kabras pra­'-umu. Tamo sam u gustoj travi natrapao na otrovnu zmiJ u. U poslednjem tren utku uspelo mi je da je pre­-.;kočim. Po podne moj prijatelj se vratio iz lova bled kao smrt d rh teći celim telom - skoro ga je uJela preko se'dam stopa duga mamba. k oja je n a letl' la na nJ ega sa J ednog term itnjaka. Njen uj d bl bio smrto­nosan. Uspelo mu je da u poslednjem trenutku. sa udalJenosti od nekol iko koraka, u bije zmiJ U . U veče LI dEvet sat i naš logor i napao čopor Izg l a d n e h h h l ­.)ena, koje su prl't hodnog d a n a \"('ć n apale' j ednog usn u log čO\'t'ka I ras t rg l e ga. U prkos \'a t ri prod r l e su II k o l i b u našeg k u nira. kOJ I .l l' . uz " (' I l k u d reku, po­begao preko zida . Za t i m St' na čitavom Plftu n ije d<,­s i lo n išta . O" aka,' dan bIO .J <' p u n materiJala za mOjt' Crncp. Za na::. .wd nost a,·no redanje s l u čaJ nost i . za :1.l l h p n rodno lspun.wn.w omena. kOJi Sl' od igrao pn'ug

dana našeg izleta u divljinu. Tamo smo. naIme, sa našim kolima, zajedno sa mostom preko koga smo prelazili, pali u potok. Moji pratioci crnci su se po­gledali kao da su hteli reći : »Baš je lepo počelo.« Na to je naišla tropska nepogoda koja nas je sasvim pro­močila tako da sam više dana bio u groznici. Uveče ovog dana mi belci smo se zgledali i nisam imao kud do da kažem mom prijatelju lovcu: »Skoro mi izgle­da da je ovo počelo znatno ranije. Sećaš li se sna kOjI si mi ispričao još u Cirihu, neposredno pre našeg puta ? « Naime, tada je on sanjao vrlo upečatlj iv san. Sanjao je kao da je u Africi u lovu i da ga je izne­nada napala džinovska mamba. Probudio se glasno vičući od straha. San je načinio na njega veliki utisak tako da mi je priznao da je mislio da to znači smrt nekoga od nas. Prirodno da je pretpostavljao moju smrt, jer dobar drug je, kako se nadamo, uvek neko drugi. Ali on je bio taj koji je kasnije oboleo od teške malarije koja ga je bila dovela skoro do ivice groba.

Ovaj razgovor, naveden ovde gde nema zmija ni anopheles-komaraca, zvuči prazno. Ali treba zami­sliti somotski plavu tropsku noć, džinovsko crno pra­šumsko drveće, zagonetne glasove noćne daljine. usamljenu vatru, napunjeno oružje oslonjeno pored vatre, mreže protiv komaraca, prokuvanu vodu za piće uzetu iz močvare i uz sve to ubeđenje, koje je pretočio u reči stari iskusni Afrikanac : »You know, this isn't men's - it's God's country.« Tamo nije čo­vek kralj već priroda, životinje, biljke i mikrobi. Ovo raspoloženje- spada k tome i čovek shvata da se na­javljuju povezanosti koje smo ranije ismejavali. To je svet bezgraničnih sila, sa kojima se svakodnevno sreće primitivni čovek. Neobično za njega nije ni­kakva šala. On odatle izvlači zaključke - »To nije dobro mesto« , »dan nije povoljan« i ko zna koliko puta je izbegao opasnosti zahvaljujući ovom upozo­renju!

» Magic is the science of the jungle.« Portentum prouzrokuje trenutnu promenu dosadašnje delatno­sti, izostavljanje planiranog poduhvata, promenu psi­hološkog stava. Sigurno sve same svrsishodne mere

332

sa aspekta grupacije slučajnosti, uzimajući u obzir potpunu nesvesnost psihičkih kauzalnosti primitivnog čoveka. Mi smo naučili, zahvaljujući jednostranom davanju prevage takozvanim prirodnim uzrocima, da razdvajamo subjektivno psihičko od objektivno pri­rodnog. Nasuprot tome primitivni čovek ima svoju psihu napolju u objektima. Nije on taj koji se čudi, već je to objekt, koji je mana, obdaren čarobnom snagom, zbog čega sva nevidljiva dejstva, koja bi mi shvatili kao sugestij u ili snagu uobrazilje, za njega dolaze od spolja. Njegov predeo nije ni geografski ni geološki ni politic;ki. On sadrži njegovu mitologiju i njegovu religiju-, sve njegovo mišljenje i osećanje, ukoliko mu j e' ovo nesvesno. Njegov strah je loka­lizovan na izvesna mesta, koja »nisu dobra�. U sva­koj šumi borave duhovi umrlih predaka. U svakoj pećini nalazi se đavo, koji davi svakoga ko kroči unutra. U svakom brdu boravi velika zmija, u sva­kom brežuljku je grob nekog kralja iz priča, na od­ređenom izvoru, litici ili drvetu sve žene zatrudne, u špilji vreba zmijski demon, veliko drvo obdareno je glasom kojim zove izvesne ljude. Primitivni čovek nema psihologije. Psihičko je objektivno i zbiva se napolju. Cak su i njegovi snovi realnosti, ili ih uopšte ne zapaža. Moji ljudi iz Elgonija, na primer, sasvim su ozbiljno tvrdili da uopšte ne sanjaju, samo vrač katkad sanja. Kada sam ovog zapitao, odgovorio mi Je da VIše ne sanja od kada su Englezi u zemlji. Da, još nJegov otac je sanjao velike snove, on je znao kuda je odlutalo stado, gde su krave sa teladima, kada će izbiti rat ili naići pošast. Sada District Com­missioner zna sve, a oni ne znaju ništa. On je bio rezigniran slično izvesnim Papuancima koji su vero­vali da je veliki deo krokodila prešao na stranu engle­ske administracije. Naime, j edan kažnjenik urođenik pobegao je iz zatvora i pri pokušaju da prepliva reku teško ga je osakati o krokodil. Zbog toga su smatrali da je to morao biti policijski krokodil. Sada u snu Bog razgovara sa Englezima a ne sa vračem Elgoni­Ja, pošto oni imaju silu. Funkcija snevanja je odlu­tala. Tako ponekad odlutaju i njihove duše i vrač ih

333

potom hvata u kaveze kao ptice. Ili dolutaju strane duše i prouzrokuju bolesti .

Ova projekcija psihičkog prirodno da stvara veze između ljudi, između ljudi i životinja i stvari, koje izgledaju neshvatljive. Jedan beli lovac ubija kro­kodila. Neposredno posle toga iz sused nog sela do­juri mnoštvo ljudi i u najvećem uzbuđenju traži odštetu. Krokodil je, naime, bio izvesna. žena u selu, koja je umrla u istom trenutku kada je ispaljen me­tak. Njena šumska duša očigledno je bio ovaj kro­kodil. Jedan drugi je ubio leoparda koji je napadao njegovu stQku. U isto vreme umrla je jedna žena u susednom selu. Ona je bila istovetna sa ovim leo­pardom.

Levi-Bril je za ove čudnovate odnose skovao iz­raz »participation mystique« . Meni izgleda da reč »mističan« nije srećno izabrana, jer kod primitivnih ljudi se ne radi ni o čemu mističnom, već o nečemu sasvim prirodnom. Samo nama to izgleda čudnovato, pošto su nam na izgled nepoznata ova psihička otcep­ljenja. U stvarnosti se ovo, međutim, sreće i kod nas, samo ne u ovom naivnom, već nešto civilizovanom obliku. Tako je praktički samo po sebi razumljivo da čovek kod drugog pretpostavlja svoju sopstvenu psihologiju, da se drugom moraju sviđati iste stvari ili da će izazvati divljenje ono čemu se i mi divimo; ono što smatramo lošim, mora i za druge biti loše. Naše pravosuđe, na primer, tek je u najnovije vremf' dostiglo stepen psihološke relativizacije presude. Iz­reka »Quod licet Jovi non licet bovi« još uvek iza­ziva otpor kod ljudi jednostavnije naravi. Jednakost pred zakonom znači još uvek skupocenu tekovinu. I sve loše i manje vredno, sve ono što čovek ne može da sagleda kod sebe, sasvim sigurno ima ovaj drugi, i zbog toga čovek mora da ga kritikuje, da se bori protiv njega, dok se pri tom nije desilo ništa drugo do što je jedna manje vredna duša iz jedne odlutala u drugu. Svet je još uvek pun »betes noires« i onih na kojima se kola lome, kao što je nekad sve vrvelo od veštica i vukodlaka.

334

Psihološka projekcija, dakle Levi Brilova »par­ticipation mystique«, koja se zasluženo istič'e kao po­Febno karakteristično svojstvo primitivnog čoveka, je j edna od najobičnijih psihičkih pojava koju mi samo obeležavamo drugim rečima i po pravilu nećemo da je prihvatimo. Sve što je na nama nesvesno, otkri­vamo kod suseda i shodno tome ophodirno se prema njemu. Danas ga čovek više ne primorava na probu otrovom, ne peče ga usijanim gvožđem i ne stavlja na muke, ali mu nanosi moralnu patnju tonom naj­dubljeg ubeđenja. Ono u njemu protiv čega se bo­rimo po pravilu je naša sopstvena manja vrednost.

Zbog svoje neizdiferencirane svesti i s tim po­vezanog potpunog nedostatka samokritičnosti primi­tivni čovek jednostavno projektuje nešto više od nas. A pošto mu sve izgleda apsolutno objektivno, to je njegov jezik odgovarajuće drastičan. Covek sebi kao šalu može predstaviti ženu-leoparda, isto kao gusku, kravu, kokošku, zmiju, vola, magarca, kamilu itd. �oji su svakome poznati kao ephitheta ornantia. Samo je pojam primitivne »šumske duše« lišen mo­ralnog prizvuka sa propratnom uvredljivom notom; uz to je arhaični čovek isuviše naturalističan i suviše pod utiskom događaja, tako da je znatno manje od nas sklon za donošenje sudova. Pueblo domoroci su mi krajnje ubedljivo rastumačili da pripadam totemu medveda, dakle da sam medved, pošto se ne spuštam slobodno kao čovek niz lestve, već natraške, sa sve četiri kao medved. Ako bi me neko u Evropi oglasio pećinskim medvedom, onda bi to bilo isto sa nešto drugačijom nijansom. Motiv »šumske duše« , koji nam izgleda tako čudnovat kod primitivnog čoveka, kod nas je postao govorna figura kao mnogo šta drugo. Prevedi mo metaforu u konkretno, pa ćemo dobiti primitivno gledište. Uzmimo na primer - »rukovo­diti lečenjem«. Primitivno izraženo to je » rukopola­ganje«, »obraditi rukama« , upravo ono što vrač čini sa svojim pacijentima.

Nama je teško razumljiv pojam o »šumskoj duši« samo zbog toga što smo zapanjeni zbog konkretne predstave otcepljivanja duše i njenog boravka u

335

nekoj divljoj životinji. Ali ako nekoga nazovemo ka­milom, onda time ne mislimo da je on i u svakom pogledu poznati sisar kamila, već smatramo da je ka­mila samo u određenom smislu. Na taj način od do­tičnog otcepljujemo komad ličnosti ili duše i odlom­ljeni komad personifikujemo kao kamilu. Tako je i žena-leopard čovek, samo njena »šumska duša« je leopard. Pošto je za primitivnog čoveka sve nesvesno psihičko u njemu i konkretno, onda' onaj koga je označio kao leoparda ima i dušu leoparda ili, pri još dubljem cepanju, duša leoparda živi kao stvarni leopard u šumarku.

Projekcijom prouzrokovano označivanje nečega identičnim sa nečim drugim stvara svet u kome čo­vek nije samo fizički već je i psihički potpuno prisu­tan, na neki način on se stapa sa njim. On nigde nije njegov gospodar, već njegov deo. Tako su primitivci još daleko od ljudskog partikularizma. Oni ne sa­njaju o tome da budu gospodari stvaranja. Njihova zoološka klasifikacija se ne kruniše sa homo sapien­som, već najveće biće je slon, zatim dolazi lav, onda džinovska zmija ili krokodil, zatim čovek i onda niža bića. Covek je još podređen prirodi. On ne misli na to da bi mogao ovladati prirodom, zbog toga se nje­gova najveća težnja sastoji u tome da se sačuva od njenih opasnih slučajnosti. Civilizovani čovek, me­đutim, pokušava da zagospodari prirodom i zbog toga je njegova najveća težnja usmerena na prirodne uz­roke, koji mu daju ključeve rešenja skrivenih dela prirode. Zbog toga mu je krajnje neprijatna i pomi­sao na samovoljne sile i mogućnost njihovog posto­janja, jer s pravom on u njima naslućuje dokaz da bi na kraju bila uzaludna težnja da se ovlada prirodom.

Sažeto hteo bih da konstatujem : principijelno svojstvo arhaičnog čoveka je njegov stav u odnosu na samovoljnost slučaja, pošto je ovaj faktor svetskog zbivanja za njega od nesravnjivo većeg značaja nego prirodni uzroci. Samovolja slučaja sastoji se s jedne strane od stvarne grupacije slučajnosti, s druge pak u projekciji nesvesne psihe, u takozvanoj participa­tion mystique. Za arhaičnog čoveka ova razliKa sva-

336

kako da ne postoji, pošto je kod njega psihičko pro­jektovano toliko potpuno da se n� razlikuje od objek­tivnih, fizičkih zbivanja. Zbog toga su za njega slu­čajnosti intervencije duhova, to jest namerni akt sa­movolje, pošto on ne oseća da ga neobičnost potresa samo zbog toga što mu on pozajmljuje snagu sopstve­nog čuđenja ili straha. Ovde se svakako nalazimo na opasnom tlu. Da li je neka stvar lepa zato što joj ja dajem lepotu? Ili me objektivno lepota stvari prisi­ljava da je priznam? Poznato je da su se veliki du­hovi oprobavali sa problemom da li sveto sunce oba­sjava svetove, ili blistavo ljudsko oko. Arhaični čovek veruje u sunce, civilizovani u oči - ukoliko ne pati od pesničke bolesti, ili ukoliko uopšte razmišlja. On mora da prirodi oduzme dušu da hi mogao da ovlada njome, to znači da mora da joj oduzme sve arhaične projekcije, bar tamo gde teži da bude objektivan.

U arhaičnom svetu sve ima dušu : duša čoveka, ili bolje rečeno, duša čovečanstva, kolektivno nesve­sno; pošto pojedinac još nema dušu. Ne zaboravimo da hrišćanske svete tajne krštenja predstavljaju vrlo značajan kamen međaš u psihičkom razvitku čove­čanstva. Krštenje daruje suštastvenu dušu; to ne čini pojedinačni, magijski ritual pokrštavanja, ve<! ideja krštenja, koja čoveka izdiže iz arhaičnog identiteta sa svetom i preobražava ga u biće nadmoćnije od tog sveta. Sto je čovečanstvo dospelo do visina ove ideje, to je u najdubljem smislu krštenje i rađanje duhov­nog, ne prirodnog čoveka.

U psihologiji nesvesnog važi osnovno pravilo da svaki relativno samostalni deo duše ima karakter lič­nosti, to jest on se odmah personificira čim mu se ukaže prilika za samostalno ispoljavanje. Najlepši primeri ovoga sreću se u halucinacijama duševnih bolesnika i u medijumističkom kontaktu. Tamo gde se projektuje samostalni psihički deo, nastaje nevid­lj iva osoba. U spiritizmu tako nastaju duhovi, kod primitivnog čoveka isto. Ako se bitniji deo duše pro­jektuje na nekog čoveka, onda ovaj postaje mana, to jest neobično moćan, dakle čarobnjak, veštica, vu­kodlak itd. Primitivna ideja da vrač odlutale delove

22 Jung, Odabrana dela. Ul

duša hvata i stavlja u kaveze kao ptice najjasnij� i lustruje prethodno rečeno. Ove projekcije čine da vrač poseduje manu, one čine da govore životinje. drveće i kamenje i iznuđavaju, pošto su zapravo de­lovi duše. bezuslovnu poslušnost individue. Iz ovog razloga je duševni bolesnik nepovratno prepušten njegovim glasovima, pošto su projekcije njegova sop­stvena psihička delatnost, čiji svesni subjekt je on isto tako kao što je i sve ono što čuje, vidi i čemu se pokorava.

Psihološki posmatrano primitivna teorija, po kojoj je samovolja slučaja izliv namera duhova i ča­robnjaka, predstavlja nešto najprirodnije, pošto ona predstavlja neizbežno zaključivanje. Ali ne varaj mo se u ovom pogledu ! Naime, ako bi jednom pametnom primitivcu izložili naše potpuno naučno objašnjenje. on bi nas okrivio da patimo od smešnog sujeverja i upravo odvratnog nedostatka logike, pošto on veruje da sunce osvetljava svet a ne oko. Tako sam jednom od mog prijatelja, koji se zvao »Planinsko Jezero« i bio Pueblo-poglavica, doživeo postidan poziv na red kada sam pokušao da vešto nametnem argumenat sv. Augustina: »Non est hic sol dominus noster, sed qui illum fecit. « Srdito je uzviknuo: »Ono, što tamo ide,( pokazujući na sunce » naš j e otac. Ti možeš da ga vi­diš. Od njega dolazi sva svetlost, sav život nema ni­čega što ono nije stvorilo. « Uzbudivši se tražio je od­govarajuće reči i konačno uzviknuo : » Cak i čovek u planini, koji luta sam, ne može bez njega čak ni vatru da užegne.« Jedva da se lepše može karakterisati ovo arhaično stanovište do ovim rečima. Sva snaga je na­polju, i samo pomoću nje umemo da živimo. Bez daljnjega se vidi kako religiozno mišlj enje i u ove bezbožne dane održava u životu arhaično stanje duha. Bezbrojni milioni još uvek misle ovako.

Kada smo prethodno govorili o primitivnom osnovnom stavu prema samovolj i slučaja, zauzeo sam gledište da je ovakav stav nešto svrsishodno a samim tim i pametno. Hoćemo li bar za trenutak da odvagnemo hipotezu da li primitivna teorija samo­voljnih sila nema samo psihološkog već i stvarnog

3 38

opravdanj a? Ja n,e bih s neba pa u rebra mog čl taocd ub đivao u činjeničnost postojanja vradžbina. Ja bih hteo samo sa �j i m d a razmotrim d o kakvog b i za­klj učka došao čovek ako bi kao i primitivac prihvatio da iz sunca dolazi sva svetlost, da su stvari lepe a da je komad čovekove duše leopard, J ednom rečj u da prihvati primitivnu mana-teoriju. Po ovoj teoriji le­pota pokreće nas, i nismo mi ti koj i stvaramo lepotu. Neko jeste đavo, m i Bismo naše zlo projektovali u njega i na taj način načinili ga đavolom. Ima upe­čatljivih ljudi, takozvanih mana-lično··ti , kOJ i su l ičnost sami po sebi i za svoje postoj anJ e ne treba da zahvale našoj 'Uobrazilj i . Naime. mana-teorija kazuje pa postoj i nešto kao opšte rasprostranjena sila koja objekti vno stvara izvanredno dejstvo. Sve što j este, deluje. stvara. i nače nije stvarno. A to može bih samo zahvalj uj ući nj egovoj energij i . Postoj anje je polj e sile. Kao što se vidi, primitivna mana-ideja je nešto kao dodatak energetici.

Dovde se lako može pratiti primitivno sh vata­nje. Ali ako ovo gledište, konsekventno samom sebi . i d e dalje i psihičke projekcij e, o kojima smo pret­hodno govoril i , preobraća u njihovu suprotnost tvr­deć i : ne pretvara moj a uobrazilja niti moje emocije vrača u čarobnjaka, već on jeste čarobnjak i na mem' projektuj magičko dejstvo. ja ne hal uciniram d t..:­hov već mi se oni j avljaj u zbog toga što oni taku žele - ako se postave ovakVa tvrdenja, koja su do­duše logični derivat mana-teorije, onda počinjemo da oklevamo i da e osvrćemo za naši m lepim psiholo­škim projekcionim teorijama. Naime, ne radi se ni o čem u manjem do o pitanj u : nastaje l i psihička funk­cij a, duša ili duh ili nesvesno u meni, ili j e psi ha u počecima stvaranja stvarno napolj u u obliku hoti ­mičnosti i samovolj nih sila i postepeno urasta u čo­veka tokom psih is":kog razvitka? Da li su takozvan i otcepljeni delovi duše bili stvarno nekada delovi celt' duše neke individue, ili su -f1aprotiv b i l i po sebi po­stojeće psihičke jedinke. primitivno izraženo : duho­vi, duše predaka ili sl ičnu. koj i su .. e tokom razvitka

inkarnirali . u ljudima, postepeno stvarajući u njemu onaj svet koji sada nazivamo psihorn?

Ovaj zaključak svakako da zvuči zabrinjujući paradoksno. Ali, u osnovi uzev, on nije sasvim ne­shvatljiv. Ne samo da je religijsko shvatanje, već je delom i pedagoško da možemo u ljudima zasaditi ne­što psihičko, čega prethodno nije bilo u njemu. po­stoje sugestije i uticaji, pa čak i najmoderniji biha­viorizam u ovom pogledu gaji ekstravagantna očeki­vanja. Ideja kompleksnog srašćenja psihe, samo po sebi razumljiva, izražava se u primitivnom shvatanju u različitim oblicima, na primer u opšte proširenom verovanju u opsednutost duhovima, inkarnaciji duše predaka, doseljavanju duša, na primer prilikom kija­nja, kada još i danas kažemo »na zdravlje«, čime se misli : »Nadamo se da ti nova duša neće štetiti.« To je nešto kao kompleksno šrašćenje, ujedinjenje, kada osećamo kako tokom našeg sopstvenog razvitka iz protivurečnog mnoštva postepeno dospevamo do je­dinstva ličnosti. Naše telo se sastavlja od mnoštva Mendelovih naslednih jedinica; stoga ne izgleda sa­svim nemoguće da psiha možda ima sličnu sudbinu.

Materijalistička shvatanja našeg doba imaju slič­no uverenje, koje zajedno sa arhaičnim ima istu ten­denciju, to jest vodi do istog konačnog rešenja -naime, da je individua samo rezultat, koji se u jed­nom slučaju slio iz prirodnih uzroka, u drugom, pri­mitivnom, nastao iz samovoljnih . slučajnosti. U oba slučaja čovekova individualnost izgleda kao nebitni slučajni produkt neke dejstvene supstancije iz spolj­njeg sveta. Ovo gledište je sasvim konsekventno u svetlu arhaične slike sveta, u kojoj običan, pojedi­načni čovek nikada nije suštinski, već neograničeno promenljiv i krajnje prolazan. Materijalizam se zao­bilaznim putem preko najstrožijeg kauzalizma pono­vo vratio primitivnom shvatanju. Ali materij.alista je radikalniji, pošto je sistematičniji od primitivca. Pri­mitivan čovek ima prednosti nekonsekventnosti -on izdvaja mana-ličnost. Ova se tokom istorijskog razvitka vinula do počasnog mesta božjih figura, do heroja i božanskih kraljeva, koji, jedući večno po-

340

stojeću hranu bogova, imaju udela u besmrtnosti. Ova ideja besmrtnosti individue, a time njene ne­smanjene vrednosti, susreće se još na ranom arhaič­nom stupnju, pre svega u verovanju u duhove; za­tim u mitovima o vremenu u kom još nije bilo smrti, koja je jednom došla na ovaj svet zbog nekog glupog nesporazuma ili zbog nečijeg nemara.

Primitivni čovek nije svestan ove protivurečno­sti u njegovim shvatanjima. Moji crnci su mi tvrdili da oni ne zmiju ništa o .tome šta se sa njima dešava posle smrti. Covek je tada mrtav, više ne diše, leš se odnosi u šumu gde će ga pojesti hijene. Tako oni misle danju, međutim noću vrvi od duhova mrtvih, koji donose bolest ljudima i živo!injama, napadaju i dave noćne putnike itO. Zbog ovih 'i sličnih protivu­reč"nosti, od kojih prosto vrvi primitivni duh, Evro­pejac bi skoro il?kočio iz sopstvene kože. On, naime, ne misli na to da i naš kulturni svet to isto čini. Ima univerziteta koji ideju o božijoj intervenciji smatra­ju indiskutabilnom, a pored toga imaju i svoj teolo­ški fakultet. Jedan materijalistički naučnik koji sma­tra skarednim da čak i najmanju varijaciju neke ži­votinjske vrste dovede u vezu sa aktom božje samo­volje, u drugoj fioci ima potpuno oformljenu hri­šćansku religiju, koja se možda svake nedelje oče­vidno potvrđuje. Zašto bi se onda uzbuđivali zbog primitivne nekonsekven tn osti ?

Iz pramisli čovečanstva je upravo nemoguće iz­vesti ikakav filozofski sistem, već same antinomije, koje, međutim, u svim vremenima i u svim kultura­ma formiraju neiscrpnu osnovu celokupne duhovne problematike. Da li su representations collectives arhaičnog čoveka duboke, ili one samo tako izgleda­ju? Da li je smisao postojao već u početku, ili ga je tek kasnije stvorio čovek? Na ovo najteže pitanje ne mogu da odgovorim, ali zbog toga bih, na kraju, hteo da iznesem jedho zapažanje koje sam načinio kod brdskog plemena Elgonija. Raspitivao sam se i tragao levo i desno, uzduž i popreko za bilo kakvim tragom religijskih ideja i ceremonija i tokom više nedelja nisam našao ništa. Ljudi su mi omogućili da sve vi-

34 1

dim i spremno su mi davali obaveštenja o svemu. Bio sam u stanju da neposredno razgovaram sa nji­ma, bez prepreke tumača-urođenika, pošto je veliki broj starijih ljudi govorio narečje suaheli. U počet­ku su, doduše, bili uzdržani, ali kada je probijen led, naišao sam na prijateljski prijem. Oni nisu znali ni­šta o religijskim običajima. Ali ja nisam popuštao. Jednom, pri kraju jednog od mnogih bezuspešnih razgovora, iznenada je uzviknuo jedan starac : » Izju­tra, kada izlazi sunce, izlazimo iz koliba, pljujemo u šake i pružamo ih prema suncu.« Zamolio sam da mi pokažu i tačno opišu tu ceremoniju. Oni pljuju ili duvaju jako u šake koje drže pred ustima i zatim ih okreću sa dlanovima prema suncu. Zapitao sam ih šta to znači, zašto to čine, zašto duvaju ili pljuju u šake. Uzalud - »oduvek se tako činilo« , rekli su mi. Bilo Je nemoguće dobiti bilo kakvo objašnjenje, tako da mi je postalo sasvim jasno da oni stvarno znaju samo da to čine ali ne i šta čine. U toj radnji oni ne vide nikakvog smisla. Istim gestovima oni pozdravljaju i mladi mesec.

Pretpostavimo da sam apsolutni stranac i da sam došao u ovaj grad da bih istraživao vladajuće obi­čaje. Prvo bih se uselio blizu nekoliko vila na Cirih­bergu, i tako bih uspostavio susedske odnose sa sta­novnicima ovih kuća. Onda bih zapitao gospodu Mi­lera i Majera: » Ispričajte mi, molim vas, nešto o va­šim religijskim običajima.« Oba gospodina su zabe­zeknuta. Oni nikada ne idu u crkvu, ne znaju ništa i emfatično odriču da uopšte sprovode ikakve običaje. Proleće je i dolazi Uskrs. Jednog jutra zatičem go­spodina Milera na neobičnom poslu - on revnosno hoda po vrtu i skriva obojena jaja dodajući im svoj­stvene idole zeca. On je uhvaćen in flagranti. »Zaštu ste mi prećuta1i ovu krajnje interesantnu ceremo­niju?« pitam ga. » Kakva ceremonija? To nije ništa. To se uvek čini za Uskrs.« »Ali šta znače ova jaja, idoli, skrivanje?« Gospodin Miler se lupa po glavi. On ne zna ni sam, isto tako ne zna šta znači božićna jelka, a ipak to čini, isto onako kao i primitivni čo­vek. Da li su, možda, daleki preci primitivnog čove-

3.4?

ka bolje znali šta su činili? To Je krajnje neverovat­no. Arhaični čovek samo čini, a tek civilizovani zna šta čini.

Sta znači prethodno opisana ceremonija Elgoni­ja? Očigledno se radi o žrtvovanju suncu, koje je za ljude u trenutku njegovog izlaska i samo tada »mun­gu« , to j est mana, božansko. Ako je pljuvačka, onda je to supstancija koja prema primitivnom shvatanju sadrži ličnu manu - lekovitu, magijsku i životnu snagu. Ako je dah, onda je to coho, arapski ruh, he­brejski ruah, grčki pneuma, vetar i duh. Radnja dakle kazuje : ja nudim bogu moju živu dušu. To j e nema molitva, koja se izvodi pokretima i koja bi isto tako mogla da glasi : " Oče, u ruke tvoje predajem duh svoj . «

D a l i se ovo deša,va samo tako i l i je ova misao bila mišljena i naumljena j oš pre čoveka? Sa ovim nerešenim problemom završio bih moje predavanje.

BRAK KAO PSIHOLOSKA VEZA

Kao psihološka veza brak je komplikovana tvo­revina. Brak se sastoji od niza subjektivnih i objek­tivnih datosti, koje su delom heterogene prirode. Kako u mom prilogu imam nameru da se ograničim na psihološki problem braka, prinuđen sam da uglav­nom izostavim objektivne datosti pravne i socijalne prirode, iako ove činjenice u izvanrednoj meri upli­višu na psihološke odnose između supružnika.

Bilo kad da govorimo o psihološkoj vezi, ovoj pretpostavljamo svest. Ne postoji psihološka veza između dva čoveka, od kojih su oba u nesvesnom sta­nju. Sa psihološkog gledišta oni bi bili lišeni nekog odnosa. Posmatrano sa nekog drugog stanovišta, na primer sa fiziološkog, uprkos tome oni bi mogli biti u nekoj vezi, ipak ovakva veza ne bi se mogla na­zivati psihološkom. Svakako da ne dolazi u obzir pret­postavljena totalna besvest, ipak ima parcijalnih ne­svesti znatnih opsega. U onoj meri u kojoj je izra­žena ovakva nesvest, ograničena je i psihološka veza.

Kod deteta izranja svest iz dubine nesvesn<;>g du­ševnog života, najpre kao pojedinačna ostrva, koja se postepeno sjedinjuju u »kontinent« , u povezanu svest. Uznapredovali duhovni proces razvitka znači širenje svesti. ,Sa trenutkom nastajanja povezane svesti data je mogućnost psihološkog odnosa. Svest je, koliko

[I] Prvi put objavljeno u: Das Ehe-Buch. Eine neue Sinngebung im Zusammenktang de-r Stimmen jilhrender Zeitgenossen. (Ges, Werke X).

347

dopire naše shvatanje, svest sopstvenog Ja. Da bih bio svestan samoga sebe, moram biti u stanju da sebe razlikujem od drugih. Samo tamo gde postoji ovakvo razlikovanje, može doći do psihološke veze. Iako uglavnom dolazi do razlikovanja, normalno je ovo nepotpuno, pošto su verovatno opsežna područja du­ševnog života nesvesna. U odnosu na nesvesne sadr­žaje ne dolazi do razlikovanja, i zbog toga u njiho­vom području ne može biti uspostavljena nikakva psihološka veza; u njihovom području još uvek vlada početno nesvesno stanje primitivnog identiteta Ja sa drugim (Ja), dakle potpuno odsustvo povezanosti.

Mladić u dobu zrelom za brak poseduje svest o Ja (devojka po pravilu više od mladića), ali još nije tako daleko od trenutka kada je eva izronila iz. magle početne nesvesnosti. Stoga mladić poseduje daleka područja koja još uvek leže u senci nesvesnog i koja, sve dokle dopiru, ne omogućuju uspostavljanje psi­hološke veze. To praktično znači da je mladiću dato samo nepotpuno saznanje o drugom kao i o sebi sa­mom, a i zbog toga može biti samo nedovoljno oba­veš ten o motivima drugog kao i o svojim sopstve­nim. Po pravilu on postupa najvećim delom iz ne­svesnih motiv�. Naravno da mu subjektivno izgleda kao da je vrlo svestan; pošto čovek uvek precenjuje svesne sadržaje, jeste i ostaje veliko i iznenađujuće otkriće da je ono što smatramo konačno osvojenim vrhom, u stvarnosti samo najdonji stepeni k vrlo du­gog stepeništa. Sto je veći opseg nesvesnog, tim se manje pri sklapanju braka radi o slobodnom izboru, što se subjektivno primećuje kroz prisi Zu sudbine, jasno uočljive u zaljubljenosti. Gde nema zaljublje­nosti, ipak može postojati prisila, svakako u manje prijatnom obliku.

Još nesvesne motivacije su lične i opšte prirode. Najpre to su motivi, koji potiču iz roditeZjskog uti­caja. U ovom pogledu za mladića je merodavan odnos prema majci a za devojku odnos prema ocu. U prvoj liniji stepen vezanosti sa roditeljima nesvesno upli­više, olakšava ili otežava izbor bračnog druga. Sve­sna ljubav prema ocu potpomaže izbor bračnog dru-

348

ga sličnog ocu ili majci. Nasuprot tome nesvesna ve­zanost (koja svesno uopšte ne mora da se izražava kao ljubav) otežava ovakav izbor i dovodi do speci­fičnih modifikacija. Da bi ove razumeli , mora se u prvoj liniji znati ociakle potiče nesvesna vezanost za roditelje i u kakvim uslovima ova prisilno modifi­kuje ili čak sprečava svesni izbor. Po pravilu se sav ,/ iz veštačkih motiva sprečeni život, koji su roditelji mogli živeti u obrnutom obliku, prenosi na decu, to jest ova nesvesno bivaju usmeravana u onaj životni pravac koji treba da kompenzuje neispunjeno u ži­votu roditelja#bog toga dolazi do toga da preterano moralni roditelji imaju takozvanu nemoralnu decu, da neodgovorni i raskalašni otac ima bolesno často­ljubivog sina itd. Najgore posledice ima veštačka ne­svesnost roditelja. Na primer, majka, koja se veštač­ki održava nesvesnom, da ne bi ometala prividno do­bar brak nesvesno vezuje sina za sebe, donekle kao zamenu za muža. Zbog ovoga je sin gurnut ako ne baš u homoseksualizam a onda je bar prinuđen na njemu zapravo neodgovarajuće modifikacije izbora. On će se, na primer, oženiti devojkom koja je oči­gledno podređena majci (sinovljevoj) i tako ne može biti konkurent majci, ili će se prepustiti ženi tiran­skog i energičnog karaktera, koja treba da ga do­nekle oslobodi od majke. Izbor bračnog druga, pri nezakržljalom instinktu može ostati slobodan od ovih uticaja, ali oni ipak, ranije ili kasnije, postaju smet­nja. Više ili manje čisto instinktivni izbor sa gledi­šta održavanja vrste bio bi svakako najbolji, ali sa psihološkog stanovišta on nije uvek srecan, pošto iz­među čisto instinktivne i individualno izdiferencira­ne ličnosti često postoji neobično velika razlika. U takvom slučaju pomoću instinktivnog izbora može se istina popraviti ili osvežiti rasa, ali zato se uništava individualna sreća. (Pojam instinkt, naravno, nije ni­šta drugo do zbirni pojam svih mogućih organskih i psihičkih faktora, čija nam je priroda najvećim de­lom nepoznata) .

Ako bi individuu trebalo smatrati samo instru­mentom održanja vrste, onda bi daleko najbolja

349

stvar bila instinktivni izbor bračnog druga. Ali poštI) su njegove osnove nesvesne, to se na nj mu može zasnovati samo neka vrsta bezličnog odnosa. što vrlo lepo možemo posmatrati kod primitivaca. Ako tu uopšte možemo govoriti o » vezi « , onda je to samo bledi, distancirani odnos izrazito bezlične prirode. potpuno regulisan pomoću prenetih navika i predra­suda, uzor svakog konvenci<?nalnog braka.

Ukoliko razum ili lukavstvo ili takozvana skrbna briga roditelja nije aranžirala brak dece, i ukoliko kod dece primitivni instinkt nije osakaćen niti po­grešnim vaspitanjem niti potajnim uticajem zanema­renih i nagomilanih kompleksa roditelja, izbor brač­nog druga će proisteći iz nesvesnih, instinktivni h mo­tivacija. Nesvesnost prouzrokuje nerazlikovanje, ne­svesni identitet. Praktična posledica j e da jedan o drugome pretpostavlja istovetnu psihološku struktu­ru. Normalna seksualnost kao zajednički i pri vidno istovetan doživljaj pojačava osećanj e jedinstva i identiteta. Ovo stanje se obeležava kao potpuna har­monija i uznosi se kao velika sreća (»jedno srce i j edna duša « ) ; svakako s pravom, j er vraćanje onom početnom stanju nesvesnosti i besvesnog j edinstva je kao vraćanje u detinjstvo (stoga detinjasto ponašanje svih zalj ubljenih), pa čak i više od toga, kao vraća­nje u majčino krilo, u slutnjama prepuno more j o ' nesvesnog, stvaralačkog obilja. D a , t o j e pravi i neo­sporni doživljaj božanstva, čija nadmoć gasi i guta sve ono što je individualno. To je zapravo komunija (tajna večera - zajednički obed vernih sa Hristom) sa životom i bezličnom sudbinom .. Sama se do tada održavana tvrdoglavost biva savladana, žena postaje majka, muškarac otac i tako se oboma orobljava lo­boda čineći od njih oruđe dalje protičućeg života.

Veza ostaje unutar granica biološkog instinktiv­nog cilja, održanja vrste. Kada je ova svrha kolek­tivne prirode, shodno tome je i međusobna psiholo­ška veza supružnika uglavnom kolektivne prirode i zbog toga se u psihološkom smislu ne može smatrati individualnom vezom. O individualnoj možemo go­voriti tek onda kada je shvaćena priroda nesvesnih

350

..,

motivacija i potpuno uklonjen početni identitet. Ret­ko ill tako reći nikada se brak glatko i bez kriza ne razvija u individualnu vezu. Bez bolova se ne može postati svesnim.

Mnogi su putevi koji vode tom postajanju sve­snim, ali ovi slede izvesne zakonitosti. Uopšte uze\' preobražaj počinje sa početkom druge polovine ži­vota. Sredina života je doba najveće psihološke va­žnosti. Dete počinje svoj psihološki život u skuče­nosti, u ograničenom krugu majke i porotiice. Sa uznapredovalim sazrevanjem širi se horizont i sop­stvena sfera uticaja. Nade i namere usmerene su na proširenje lične sfere moći i posedovanja, požuda sve više povećava opseg e prodora u svet. Volja individue postaje sve više identična sa prirodnom svrhom ne­svesni h motivacija. Tako čovek u neku ruku udah­njuje stvarima svoj život, sve dok ove konačno ne započnu da žive same od sebe i da se umnažaju, sve dok ga neprimetno ne prerastu. Deca prestižu majke, očeve prestižu njihova dela, a ono što se teško, s mu­kom unelo u život, više ne može da se zadrži. U po­četku j e to strast, onda postaje obaveza i konačno neizdrživi teret, vampir koji j e isisao život svom stvaraocu. Sredina života je trenutak najvećeg raz­vitka, kada je čovek još u svom delu sa svom svojom snagom i svim svojim htenjem. Ali u ovom trenutku rađa se i veče, počinje druga polovina života. Strast menja svoje lice i sada se zove dužnost, htenje neu­moljivo postaje moranje a zaokreti životnog puta, koji su ranije bili iznenađenje i otkrića, postaju na­vika. Vino je prevrelo i počinje da se bistri. Ako sve ide kako treba, čovek razvija konzervativne sklono­sti. Umesto napred, nehotično se često gleda unazad i počinje da se polaže računa o načinu kako se do tada odvijao život. Traže se sopstvene stvarne moti­vacije i čine se otkrIća. Kritičko posmatranje sebe samog i sopstvene sudbine omogućuje čoveku da otkrije svoja svojstva. Ali ova saznanj a ne pritiču mu tek onako, bez daljnjega, pošto se ovakva sazna­nja stiču samo preko jakih potresa.

35 1

Kako su ciljevi druge polovine života drugačiji od onih u prvoj , zbog isuviše dugog zadržavanja mla­dalačkog stava nastaje neujednačenost htenja. Svest tera i dalje napred donekle povinuj ući se svojoj sop­stvenoj delatnosti ; nesvesno, međutim, zadržava i tera nazad, pošto su iscrpljene snaga i unutrašnja volja za dalju ekspanziju. Ova neujednačenost sa sa­mim sobom stvara nezadovoljstvo i kako čovek nije svestan svoga stanja, on po p�avilu razloge projek­tuje na bračnog druga. Na taj način nastaJe knucna a mosfera, neophodni preduslov postajanja svesnim. Ovo uostalom kod supružnika po pravilu ne počinje istovremeno. Ni najbolji brak ne može tako potpuno ugasiti individualne razlike da bi stanje supružnika bilo apsolutno identično. Obično se jedan u braku brže snalazi od drugoga. Jedan, zasnovan na pozitiv­nom odnosu prema roditeljima, imaće male ili uopšte neće imati teškoća u prilagođavanju na bračnog dru­ga, nasuprot tome drugi je ometen duboko nesve­snom vezanošću za roditelje. Zbog toga će ovaj tek kasnije dospeti do potpune prilagođenosti a, pošto je teško stečena, verovatno će se i duže održati.

Razlike' u. tempu. s j edne i opseg du.hovne lično­sti s druge strane su momenti koji stvaraju tipičnu teškoću koja svoju aktivnost razvija u kritičnom tre­nutku. Ne bih želeo da se stekne utisak kao da pod »opsegom duhovne ličnosti« uvek podrazumevam po­sebno bogate iIi nadarene prirode. Pod tim pre pod­razumevam izvesnu komplikovanost duhovne priro­de, koja se može uporediti sa kamenom sa bezbroj fa seta nasuprot jednostavnoj kocki. To su mnogo­strane, po pravilu problematične prirode, opterećene sa više ili manje međusobno uskladivim psihički na­sleđenim osobinama. Prilagođavanje na ovakve pri­rode ili njihovo prilagođavanje na jednostavnije pri­rode uvek je teško. Ovakvi ljudi sa donekle disoci­ranom osnovom po pravilu su sposobni da nespojive crte karaktera otcepljuju na duže vreme i da se na taj način prividno jednostavno razviju, ili njihova » mnogostranost« može davati posebnu draž njihovom složenom karakteru. U ovakvoj nešto lavirintskoj

prirodi lako se može izgubiti onaj drugi, to jest on u nj ima nalazi 'takvo obilje doživljajnih mogućnosti, tako da se njegov lični interes u tome potpuno iscrpi ; sigurno ne uvek na prijatan način, pošto se njegovo bavljenje često sastoji u tome da traga na svim stran­puticama i zaokretima prvoga. Ipak i na taj način se postiže mnoštvo doživljajnih mogućnosti, tako da se njima okupiraju čak potpuno zanesu jednostavnije prirode; on.e se utapaju u opsežnijim ličnostima tako da ne vide ništa više izvan njih. To je skoro redovna pojava : žena koja je duhovno skoro potpuno prisut­na u mužu, muž koji je osećaj no skoro potpuno pri­sutan u ženi. Ovo bi se moglo označiti kao prob lem sadržanog i onog koji sadrži.

Sadržani je uglavnom sasvim unutar braka. On se obraća nepodeljen drugome, prema vani ne posto­Je neke bitne obaveze niti interesl. Neprijatna stra­na ovog inače » idealnog" stanja je uznemiravajuća zavisnost od donekle nesagledive i stoga ne sasvim poverljive ili pouzdane ličnosti. Prednost je sopstve­n� nepodeljenost - faktor koji nije za potcenjivanje u odnosu na psihičku ekonomiju.

Onaj koji sadrži i koj i shodno svojoj nešto diso­ciranoj osnovi i ima posebnu potrebu da se u nepo­deljenoj ljubavi prema drugom sjedinjuje sa samim sobom, biće u ovoj težnji koja mu teško pada pre­stignut od jednostavnije ličnosti. Dok u drugome traži sve moguće finese i komplikacije, kOJe bl tre­balo da budu dopuna i protivna strana sopstvenim fasetama, on remeti jednostavnost drugog. Kako j � jednostavnost u svim običnim uslovima u prednost! prema komplikacijama, on mora ubrzo da prestane sa pokušajima da jednostavnu prirodu dovede na suptilne i problematične reakcije. I njemu će drugi, koj i shodno svojoj jednostavnoj prirodi u njemu tra­ži jednostavne odgovore, ubrzo dovoljno zadati bri­ga na taj način što će upravo pomoću očekivanja jed­nostavnih odgovora » konstelovati« (kako glasi teh­nički izraz) komplikovanost prvog. Prvi mora nolens volens da se povuče pred ubedljivom snagom jedno­stavnosti . Duhovno (svesni proces uopšte) znači za

2J Jung. Odabrana del a . III 353

čoveka u toj meri napor da on u svim prilikama daje prednost jednostavnosti, čak i onda kada nije istini­ta. Jednostavna priroda deluje na komplikovanu kao isuviše mala soba, koja ne obezbeđuje dovoljno pro­stora. Nasuprot tome komplikovana priroda daje jed­nostavnijoj isuviše soba sa isuviše mnogo prosto. a tako da ova više ne zna gde zapravo pripada. Tako prirodnoliolazi do toga da komplikovaniji u s�bi sa­drži jednostavnijeg. Onaj , međutim, u ovome ne -može da se sadrži, on ga okružuje a da pri tom sam nije okružen. Ali kako možda ima još veću potrebu od ovog drugog da bude okružen, on se oseća izvan bra­ka i zbog toga katkad igra problematičnu ulogu. Sto je god sadržani čvršći, tim se više onaj koji sa rzi oseća istisnut. Cvrsto držeći se prvi prodire unutra, i sve što više prodire, tim manje može to isto da uči­ni onaj drugi. Stoga onaj koji sadrži stalno više ili manje osmatra kroz prozor, u početku svakako ne­svesno. Ali kada dospe do sredine života, onda se u njemu budi j aka čežn� za onim jedinstvom i n� ljivošću, koje bi mu, �' � njegovoJ disociranoj pri­rodi, bila naročito nu� a i tada se obično dešavaj u stvari koje mu prinose konflikt do svesti. On ostaje svestan da traži dopunu, sadržanost i nedeljivost, s o mu . e uvek nedostajalo. Za sadržanog ovaj dog�aj najpre znači potvrdu često bolno doživljene nesigur­nosti ; on otkriva da u sobama, koje prividno pripa­daju njemu, žive i drugi. nepoželjni gosti . On gubi nadu u sigurnost i ovo razočaranje ga vraća njemu samom ako mu ne uspe da, pomoću očajničkih i na­silničkih napora, drugog natera da klekne i da na kolenima prizna da njegova čežnja sa j edinstvom nije ništa drugo do detinjasta ili bolesna fantazija. Ako mu ne uspe ovo nasilje, ipak mu prihvatanje odri­canja pripravlja veliko dobro, naime saznanje da se ona sigurnost koju je stalno tražio u drugom nalazi u njemu samom. Na taj način on otkriva samog sebe a time i u svojoj jednostavnoj prirodi sve one kom­plikacije koje je uzalud u njemu tražio onaj koji sadrži.

354

sc;

Ako se onaj koji sadrži ne skrha pri pogledu na ono što se obično naziva bračni nesporazum, već po­veruje u unutrašnju opravdanost svoje čežnje za je­dinstvom, preuzima na sebe rastrzanost. Disocijacija se ne leči otceplj ivanjem, već rastrzavanjem. Sve snage koje streme za j edinstvom, sve ono zdravo to znači samog-sebe-hteti podići će se protiv rastrzava­nja 1 na taj način pm;taće mu svesna mogućnost un�l­trašnjeg sJedinJavanja koju je ranije uvek tražio spo­lja. Nepodgljenost kao svoje dobro on nalazi u sebi samom.

Ovo se izvanredno često zbiva u vreme životnog podneva, i na ovaj način čudnovata čovekova priro­da iznuđava onaj prelazak iz prve u drugu polovi­nu života, preobražaj iz stanja u kome je čovek bio samo oruđe sopstvene nagonske prirode, u drugačije stanje u kome on više nije oruđe, nego ono što je već uvek bio - preQbražaj od prirode u kulturu, od na­gona u duh.

ove bi zapravo trebalo da se čuva da ovaj ne­ophodni razvitak prekida pomoću moralnog nasilja, poš1Q.. je stvaranje duhovnog stava p'omoću otceplji vanja i otiskivanja nagona u stvari fciisifikovanje

IS a mJe ogavmJe o potaJno seksuallzovane du ov­nosti; ona je isto toliko nečista koliko i precenjena čulnost. Prelaz je, međutim, dugi put i većina zasta­je na ovom putu. Kada bi se ceo ovaj psihički razvi­tak u braku i kroz brak mogao ostaviti u nesvesnom, kao što je slučaj kod primitivnog čoveka, onda bi se ovi preobražaji mogli sprovesti potpunije i bez isu­više velikog trenja. Među takozvanim primi.tivcima sreću se produhovljene ličnosti, pred kojima se može osetiti samo strahopoštovanje, kao pred potpuno sa­zrelim delom neornetenog opredeljenja. Ovde govo­rim iz sopstvenog iskustva. Gde se, međutim, ·među današnjim Evropljanima nalaze one osobe koje nisu osakaćene nekim moralnim nasiljem? Mi smo još uvek dovoljno varvari da bismo verovali u isposni­štvo a i u njegovu suprotnost. Ali točak istorije se ne može vratiti. l\li možemo da stremimo samo na­pred ka zauzimanju onog stava, koji će nam dozvo-

23' 3 5 5

litl da živimo onako kako je svojstveno neornetenoj opredeljenosti primitivnog čoveka. Samo pod ovim uslovom smo u stanju da duh ne izopačujemo u čul­nost niti čulnost u duh, pošto oboje moraju živeti, pošto jedna dobija život od drugog.

Bitni sadržaj psihološke veze u braku je ovaj ovde tako ukratko izneti preobražaj . Imalo bi se mnogo šta reći o iluzijama, koje služe svrhama pri­rode i doprinose onim preobražaj ima, koji su karak­teristični za srednje doba života. Prvoj polovini ži­vota svojstvena bračna harmonija (ukoliko je ikada uopšte došlo do ovakvog prilagođavanja) bitno je za­snovana (što se ispostavlja u kritičnoj fazl) na pro-jekcijama izvesnih ti ičnih slika.

--

Svaki čovek nosi sliku žene oduvek u sebi, ne sliku te određene žene, već jedne određene žene. Ova slika je, u osnovi uzev,�vesna, potiče iz pradavnih vremena, ugrađena u živi sistem nasledne mase, » tip« (» arhetip«) sveg iskustva niza predaka ženskog roda. precipitat svih utisaka o ženi, nasleđeni psihički si­stem prilagođavanja. Kada ne bi bilo žena, moglo bi se iz ove nesvesne slike u svako doba rekonstruisati kako bi u psihičkom pogledu žena trebalo da izgleda. To isto važi i za ženu, i ona ima svoju urođenu sliku o muškarcu. Iskustvo uči da treba tačnije reći : sliku o muškarcima, dok se kod muškarca radi o slici o ženi. Kako j e ova slika nesvesna, ona se uvek nesve­sno projektuje u voljenu osobu i jedan je od najbit­nijih razloga strasne privlačnosti i njene suprotnosti. Ovu sliku sam označio kao anima i stoga skolastično pitanje : » Habet mulier animam?« smatram vrlo in­teresantnim, pošto sam mišljenja da je ovo pitanje inteligentno utoliko što izgleda da je sumnja oprav­dana. Zena nema animu, ona ima animus. Anima ima erotsko-emocionalni, animus rezonujući karakter i stoga najveći deo onog što muškarci mogu da kažu o ženskoj erotici i osećaj nom životu žene uopšte, po­čiva na projekcij i njine sopstvene anime i stoga je krivo. Začuđujuće pretpostavke i fantazije žena o muškarcima počivaj u na delatnosti animusa, koji je

3 5 6

-

nei �-::rpan u stvaranj u nelogičnih sudova i pogrešne kauzalnosti.

Anima kao i animus karakteriše neobična mno­gostranost. U braku je uvek sadržani taj koj i ovu sliku projektuje na onog koj i sadrži, dok ovom dru­gom samo delimično uspeva da ovu sliku projektuje na bračnog druga. Sto je ovaj jednoznačnij i i jedno­stavnij i , tim manje uspeva projekcija. U svakom slu­čaju ova krajnje fascinantna slika visi u praznom prostoru i čeka da je ispuni neki realan čovek. Ima tipova žena koje izgleda kao da su od prirode stvo­rene za to da preuzimaju projekcije anime. Skoro bi se moglo govoriti o određenom tipu. Neophodan je takozvani »sfinga« karakter, dvosmislenost i l i više­smislenost ; ne maglovita neodx:eđenost u koju se ni­šta ne može uložiti, već neodređenost puna obećanja, sa ćutanjem koje govori jedne Mona Lize - koja je i stara i mlada, i majka i ćerka, sumnjive čednosti, detinjaste i bezazlene mudrosti koja razoružava mu­škarca.� Ne može svaki čovek stvarnog duha biti animus, pošto on mora imati manje dobrih ideja a više dobrih reči, značajnih reči u koje se može sme­stiti j oš mnogo što neizgovoreno. On mora biti i po­malo neshvaćen od okoline ili bar da na neki način stoji u suprotnosti sa okolnim svetom, da bi mogla da se u sve uklopi i ideja žrtvovanja. On mora biti dvosmisleni heroj, neko sa mogućnostima, pri čemu uopšte nije sigurno da projekcija animusa nije već toliko puta izp.ašla stvarnog j unaka znatno ranije nego što je to u stanju spori razum takozvanog pro­sečno inteligentnog čoveka.3

Za muškarca kao i za ženu, ukoliko oni spadaiu u gorepomenuti t ip koji sadržava ispunjenje ove sli­ke ;:nači doživljaj pun teških posledica, pošto se ovde pojavljuje mogućnost da sopstvena komplikovanost nađe odgovora u odgovarajućoj raznolikosti. Ovde

. 2 Izvanredni opis ovog tipa kod Rider Haggard, She. i

Benoit, L' Atlantide.

3 Srednje dobri opis animusa kod Marie Hay, The Evil

Vmeyard. Dalje, E1inor Wylie, Jennifer Lorn: a sedate

extravaganza, i Selma LagerlOf, Gosta Berling.

357

izgleda da se otvaraju oni široki' prostori, u koj ima se čovek može osećati kao da Jl: obuhvaćen i kao da je u nečemu sadržan. Izričito kažem » izgleda« , pošto se radi o dvosmislenoj mogućnosti. Kao što projek­cija animusa žene stvarno može da nasluti nekog od mase nezapaženog čoveka od značaja, i j oš više od toga, da mu, moralnom podrškom može pomoći u njegovoj sopstvenoj destinaciji, tako i muškarac po­moću projekcije anime može da sebi razbudi » femme inspiratrice « . Ali možda je to češće iluzija sa destruk­tivnim ishodom. Neuspeh stoga, što verovanje nije bilo dovoljno jako. Pesimistima moram reći "da u tim psihičkim praslikama leže izvanredno pozitivne vred·­nosti, nasuprot tome, optimiste moram da upozorim da se čuvaju od zaslepljujuće fantastike i mogućno­sti najapsurdnij ih stranputica.

Ova projekcija se ne srne shvatiti kao individual­na i svesna veza. To nije niukom slučaju. Ona stvara prisilnu zavisnost na bazi nesvesnih motiva, ali dru­gačijih od bioloških motiva. Rider Hagardova She pokazuje otprilike kakav čudnovati svet predstava leži 'u osnovi projekcije anime. To su uglavnom du­hovni sadržaji , često u erotskoj odori, očigledni ko­madi primitivnog mitološkog mentaliteta, koji se sa­stoji od arhetipova i čija celokupna slika predstavlja takozvano kolektivno nesvesno. Shodno ovome jedna ovakva veza u osnovi uzev je kolektivna a ne indi­vidualna. (Benoit, koj i je u Atlantide stvorio fanta­stičnu figuru koja se do u pojedinosti podudara sa She, osporava da je to plagijat Hagardovog dela) .

Ako kod jednog od supružnika dođe do ovakve projekcije, onda se nasuprot kolektivno biološke veze uspostavlja kolektivno duhovna i time prouzrokuje gore opisano rastrzavanje onoga koji sadrži. Ako mu uspe da se održi iznad površine vode, onda će upravo kroz konflikt naći samoga sebe. U ovom slučaju po sebi opasna projekcija mu je pomogla prelazak iz kolektivne u individualnu vezu.

'To znači isto što i

potpuna svesnost veze u braku. Kako je svrha ovog članka analiza psihologije braka, ne možemo se za-

358

1

državati na psihologij i projektivnih odnosa. Zato ću se zadovoljiti samo spominjanjem ove činJen�ce.

Jedva da se može i započeti rasprava o psihičkoj vezi u braku a da se bar ,usputno ne pomene priroda kritičnih prelaza, reskirajući opasnost nesporazuma. Kao što je poznato u psihološkom pogledu ne shvata se ništa drugo do ono što je čovek sam iskusio. Ova činjenica, međutim, nikoga ne sprečava u ubeđenj u da je njegov sud jedino tačan i kompetentan. Ova iznenađujuća činjenica potiče iz neophodnog prece­njivanja aktuelnog sadržaja svesti. (Bez ovog nago­milavanja pažnje sadržaj uopšte ne bi mogao biti svestan) . Na t.aj način dolazi do toga da svako život­no doba ima svoju sopstvenu psihološku istinu, tako reći svoju programatsku istinu, isto kao i svaki stu­panj psihološkog razvitka. Ima čak stupnjeva do ko­j ih dospeva samo mali broj - (što je) pitanje rase, porod�e, vaspitanja, nadarenosti i strasti. Priroda je aristokratska. Normalan čovek je fikcija, iako posto­je izvesne opšte važeće zakonomernosti . Duševni ži­vot je razvitak koj i može da se zaustavi već na naj ­nižim stupnjevima. Izgleda kao da svaka individua ima specifičnu težinu shodno kojoj se individua po­diže ili spušta ka stupnju na kome dostiže svoju gra­nicu. Shodno ovome ona stvara i svoje poglede i ube­đenja. Stoga nije čudo što najveći broj brakova svoju najvišu psihološku granicu dostiže sa biološkom de­stinacijom, bez štete po duhovno i moralno zdravlje. Relativno mali broj zapada u "dublju neslogu sa sa­mim sobom. Tamo gde je mnogo spoljašnje nevolje konflikt ne može dostići dramatični napon zbog ne­dostatka energije. Ali propO!lCionalno socijalnoj si­gurnosti raste psihološka neSigurnost, najpre nesve­sno i prou2Tokuj neuroze; zatim svesno i prouzro­kuje rastave, svađe, razvode i ostale »bračne nesu­glasice« . Na još višem stupnju lločavaj u se nove mo­gućnosti pSIhološkog razvitka, koje se graniče a re­Iigijs�om sferom, gde kritički sud dostiže svoj kraj .

Na svim ovim stupnjevima može doći do trajnog zastoja sa potpunom nesvesnošću o onome što je moglo da usledi u sledećem stupnj u raz,vitka. Po pra-

3 5 9

vilu je čak prilaz sledećem stupnju zabarikadiran najžešćim predrasudama i sujevernim strahovima, što je sigurno krajnje svrsishodno, pošto bi čovek, koji bi slučajno mogao da živi na njemu isuviše viso­kom stupnju, od sebe načinio nekorisnu budalu.

Priroda nije samo aristokratska, ona je i ezote­rična. Ali nijedan razborit čovek se zbog toga neće dati zavesti da čuva tajne, jer on isuviše dobro zna da se tajna duševnog razvitka nikada ne može izdati jednostavno zbog toga što je razvitak pitanje sposob­nosti pojedinca.

Knjižnica TRAVNO

S A D R Z A J

l. Duh i život

II . Osnovni problem današnje psihologije _ III . Analitička psihologija I pogled na svet _ IV. Stvarnost I nadstvarnost

V. Zivotna prekretnica

VI. Duša i smrt

VII. Sinhronicitet kao princip akauzalnih veza

Predgovor

Al Ekspozicija

Bl Prethodnice ideje sinhroniCIteta

C) Rezime

VIII. Praktična upotrebivost analize snova

IX. »UHs« monolog

X. O postajanju ličnosti

XI. Problemi moderne pSihoterapije

XII. Suprotnost Frojd i Jung _

XIII. Arhaičan čovek

XIV. Brak kao psihološka veza

7 29 5 1 79 85

105 1 1 9 1 2 1 1 23 1 62 1 82 201 227 255 279 307 3 1 9 347

361