Kalenic br. 6. 2015

8/18/2019 Kalenic br. 6. 2015

1/52

6/2015Цена 150 динара

ИЗДАЊЕ ШУМАДИЈСКЕ ЕПАРХИЈЕ

ХРИСТОС СЕ РОДИ!

Божићна посланица Владике Јована Александар Шмеман, Мартин Џордан, Никола Маројевић,

В. Г. Галушко, Саша Антонијевић, Гордана Јоцић, Фотис Кондоглу

8/18/2019 Kalenic br. 6. 2015

2/52 О с в е ћ

е њ е С в е т о а р х а н г е л с к

е ц р к в е м а н а с т и р а В

о љ а в ч е

8/18/2019 Kalenic br. 6. 2015

3/52

Излази са благословом

Његовог преосвештенства

епископа шумадијског

Господина Јована

Година XXXV,

Број 6, (222), 2015.

Издавач:

Српска православна епархија

шумадијска

Излази:

шест пута годишње

Тираж: 2000 примерака

Штампа: ГРАФОСТИЛ,

Крагујевац

271.222(497.11)ISSN 1820-6166 = КаленићCOBISS.SR - ID 50771212

Главни и одговорни уредник: Никола Миловић, протојереј

Заменик главног и одговорног уредника: Негослав ЈованчевићРедакција: Др Зоран Крстић, протојереј - ставрофор, Милић Марковић, протојереј, Марко Митић протојереј, Рајко

Стефановић, протојереј - ставрофор, Драган Икић, јереј, Небојша Младеновић, протојереј, Владан Костадиновић, јереј,

Гордана Јоцић

Уредништво и администрација: “Каленић”, Владимира Роловића број 1, 34000 Крагујевац,

e-mail : [email protected]

Дизајн и припрема: Дејан Манделц


Никола Маројевић, Очи боје неба..................................................................В. Г. Галушко, Социјална правда и социјално служење................................Освећење Светоархангелске цркве манастира Вољавче............................

Прослављен Свети Јован Златоусти - патрон крагујевачке Богословије...

Саша Антонијевић, Православље у Словачкој...........................................Гордана Јоцић, Слика о Шумадијској епархији на основу писањаштампаних медија од 2003. до 2013. године................................................Фотис кондоглу, Божић у пећини..................................................................

Из летописа Епархије шумадијске Промене у Епархији шумадијској Служења, пријеми и посете Епископа шумадијског Г. Јована

Дечија страна

12

14

17

26

28

35

38

стр. 2

6/2015Цена150динара


ХРИСТОС СЕ РОДИ! Божићна посланица Владике Јована

Александар Шмеман, Мартин Џордан, Никола Маројевић, В. Г. Галушко, Саша Антонијевић, Гордана Јоцић, Фотис Кондоглу

Рођење Христово:исцељење ума стр. 5

Свештенослужеће богословље: Литургија као вероисповедање Цркве

стр. 7

Мартин Џордан

Божићна посланица Његовог преосвештенства Епископа шумадијског Господина Јована

Александар Шмеман

8/18/2019 Kalenic br. 6. 2015

4/52

Слава на висини Богу, и на зе мљи мир, међу људи- ма добра во ља (Лк 2, 14).

Драга браћо и сестре, децо духовна, заблагода римоБогомладенцу Христу Ко ји нас удосто ји да доживимопоклоњење Његовом рођењу и да се раду јемо Божићуи данашњем дану у ко ји се Син Божи ји оваплотио даби људи постали богови по благодати. Божић је дан

откривења вечне истине – ко је и какав је Бог у когаве ру јемо; и дан откривења смисла и циља човековогживота, смисла посто јања читавог света. Ово је дан уко јем се сједињу ју Небо и земља, дан у ко јем је заси-

јала свету вечна светлост богопознања и дан када сусе људи изми рили са Богом и једни са другима и такоспознали да су синови Божи ји и браћа међу собом.

Никада човек ни је близак човеку као данас, на Бо-жић. Никада од расли и деца нису толико присни једниса другима као данас. Никада човек не осећа тако сна-жну потребу да се ми ри и зближава са другимљудима као данас. Тако и наш на род има по-требу и обичај да се на данашњи дан пра-

шта и мирбожи, да се забо равља ју личне разми рице са жељом да се све око насзближи и збратими у духу љубави и ми раБожи јег.

Слављење Бога кроз мир и добру во-љу међу људима, како каже анђелска пе-сма, језгровито нам исказу је суштинуХристове по руке, садржај Његовог Је-ванђеља и миси ју свете Цркве, ко ју јеОн, оваплоћени Бог, основао. Истовре-мено, ова анђелска песма представљанајсвети ји триптих Божићне благове-

сти. Проповеда јући мир Божи ји, мирХристов, мир без страха и насиља,човек доприноси изградњи ЦарстваБожи јег на земљи.

Сво јим доласком међу људеХристос сведочи о новој за јед-ници Неба и земље, Творца итво ревине и открива великутајну ко ју је Бог Отац ства-

рањем, као залог, унео у чо-века. О том Божи јем уделусведочи Свети Иринеј Ли-онски када каже да је чо-век позван да буде одсјај,слава и светлост Божи јана земљи. Величина чо-векова, као најважни јегство рења под сунцем

јесте управо то што је

Ј О В А НПО МИЛОСТИ БОЖИЈОЈ ПРАВОСЛАВНИ ЕПИСКОП ШУМАДИЈСКИ

СВЕМУ СВЕШТЕНСТВУ, МОНАШТВУ И ВЕРНОМ НАРОДУ ОВЕ БОГОМ ЧУВАНЕЕПАРХИЈЕ ШУМАДИЈСКЕ, БЛАГОДАТ ВАМ И МИР ОД БОГА ОЦА, БОГА СИНА И БОГА

ДУХА СВЕТОГА УЗ СВЕРАДОСНИ БОЖИЋНИ ПОЗДРАВ:

МИР БОЖИЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ!

Син Божи ји постао човек. И зато, за једно са СветимЈованом Златоустим, кажимо: „Слава Теби Господе јерсмо опет дочекали светле дане Христовог Рођења да се

раду јемо и веселимо у њима“.Божић је празник сусрета, ми ра и љубави. Велика

је и изван ума тајна рођења Бога Логоса ко ја се десилау скромној витле јемској пећини, ко ја од тада, заувек,

поста је центар света, место славе Божи је и извор утехесвим боготражитељима кроз исто ри ју рода људског. Изаиста, има ли бољег места где се човек може срестиса Богом, са собом и са другим човеком од витле јемскепећине и празника Божића? Зато велики отац Цркве,Свети Јован Златоусти, о Божићу као празнику каже:„Поштујте, браћо, дане празничне, понајвише дан Ро-ђења Христовог, јер ко Рођење Христово назове мајкомсвих празника, тај неће погрешити“. Из овог празникаизви ру сви празници, као реке из изво ра, јер је рођење

Христово поновно ства рање света, а овапло-ћење Бога Логоса је камен темељац свега у

свету. Ови Божићни дани су из ста рине на-

звани светим и радосним и прославља јусе тако што се ми земаљски људи узди-жемо ка Небу, о чему славослови СветиГриго ри је Богослов:

„Христос се рађа – прослављајте!Христос с небеса – сусрећите!

Христос на земљи – узвисите се!Певај Господу сва земљо!“

Слава на висини Богу и на зе-мљи мир, међу људима добра во-ља – поздрав и позив анђела приоб јављивању Христовог рођења

целом људском роду, откриванам дар ко ји Господ до-

носи. Бог је дошао у те-лу да би у свет донеоВишњи мир и поми- рио човека са нају-

звишени јим Оцем.Мир Христов ни јеод овог света, паБожићни мир Све-ти Григо ри је Пала-ма назива „Духомусиновљења“, јерони ко ји ве ром но-се овај мир, поста јунаследници Божи-

ји и сунаследнициХристови (Рим 8,17).

8/18/2019 Kalenic br. 6. 2015

5/52

Понекад нам се учини да је не ред покретач и носи-лац исто ри је света. Међутим, хаотичност пребива са-мо тамо где је изгубљена свест о истинској ме ри свегаи свих. А та ме ра је љубав. Христос сведочи, доласкому овај свет, да је љубав победила зло и мржњу и да ихувек побеђу је. Љубав је од Бога. Бог је извор свеколи-ке љубави. Ко ји не љуби, не познаде Бога; јер Бог јељубав (1 Јн 4, 8). Ко је задобио љубав, задобио је Бога,а ко је од љубави отуђен, отуђен је од Бога, јер је Богљубав.

Дух Божића осећа ју само они ко ји, по речима Све-тог апостола Павла, живе подносећи један другога, иопрашта јући један другоме, као што Христос опростивама, тако и ви (Кол 3, 13), да би се, како учи Апостол,обукли у љубав ко ја је свеза савршенства (Кол 3, 14).

Љубав је главна одећа новог човека. Обући се у њу зна-чи обући се у свеврлину, јер она све врлине везу је, спа-

ја, сједињу је у једно. Љубав је свеза савршенства, про-налази и повезу је све што је савршено у свим бићима.По себи, она је не само Божанска сила, него и Божан-ска суштина: Бог је љубав (1 Јн 4, 8). Љубав, сједињу јечовека најпре са Богом, изво ром свих савршенстава, а

затим и са свим оним што је савршено у људима и својтво ревини. Свака врлина води савршенству, а љубавсве врлине повезу је у једно савршенство ко је никад непреста је (1 Кор 13, 8). Због тога Свети Јован Златоустикаже: „Све што би ти назвао добрим, ако у њему одсу-ству је љубав, нема никакве вредности и брзо неста је.“Љубав је та света Божанска сила ко ја да је моћ човеку

да свим бићем осећа како је Христос све у свему и какосу у Њему сви сједињени.

Божић нам открива какав треба да буде садржај исмисао нашег живота. Благодатно живљење у Бого-човечанском Телу Христовом, у Цркви, да је људимасве Божанске силе ко је преображава ју чланове Црквеу небеске људе. Живети Господом Христом на земљи,значи живети Небом и по законима Неба. ЈеванђељеГоспода Христа, ко је је Он донео нама на земљу, важии за анђеле на Небу. Христос је, дакле, Личност ко јаверне на земљи из једначу је са анђелима на Небу, а оданђела и људи, живих и упоко јених, ства ра једну Бого-човечанску за једницу – Цркву.

„Кроз оваплоћење Сина Божи јег“, по речима Пре-подобног Симеона Новог Богослова, „поста јемо сино-

ви Бога Оца и браћа Хри-стова.“ Бог се оваплотио даби, проживевши наш живот,могао да нам каже о Себи ио нама ону последњу исти-

ну ко ја нам се никако дру-гачи је ни је могла открити.Истину о томе да више не-ма провали је између Бога ичовека; нема несавладивихпрепрека за сусретање Богаи човека – очи у очи, лицеу лице.

Тај чудесни сусрет се до-гађа у нашем срцу. Ради то-га сусрета Господ је сишаона земљу поставши човек

ко ји је проживео наш жи-вот са свим тескобама и не-вољама, лечећи људске бо-лести. Претрпео је смрт накрсту, васкрсао из мртвих ивазнео се на Небеса. Све то

ради та јинственог сусрета ида би се срушила преградаизмеђу човека и Бога ко ју јеподигао људски грех.

Божић је празник ми ра,празник љубави, празникдобре воље, празник радо-

сти, празник Јеванђеља. Ка-да ове благодати човек до-живљава? Само онда када јеу за једници са Господом јерчовек тада све сво је бриге

преноси на Њега молитвом и мољењем. Тада у душуњегову силази мир Божи ји, ко ји превазилази сваки ум.Мир какав ум људски ни замислити не може, а камолиоства рити и доживети. То је мир ко ји долази од осећа-ња вечне Истине у целом бићу, од осећања Бога жи-вога и бескрајно човекољубивог. Мир Божи ји разливапо души љубав Божи ју, правду Божи ју, благост Божи ју.

Тај мир долази од сазнања да су, Божански савршено ичовечански стварно, решена сва питања људског духа:питање живота и смрти, бесмртности и вечности, до-бра и зла. Зато мир Божи ји увек прати његова сестра –Божанска радост. За једно силазе Духом Светим у душуи срце свакога ко ји живи ревностан јеванђелски жи-вот, свакога ко ји се бо ри за јеванђелску праведност, јер

8/18/2019 Kalenic br. 6. 2015

6/52

Р о ж д е с т в о Х р и с т о в о , и к о н о с т а с у ц р к в и У с п е њ а П р е с в е т е Б о г о р о д и ц е у М л а д е н о в ц у , Д е ј а н М

а н д е л ц

Царство Божи је и јесте: праведност имир и радост у Духу Светом (Рим14, 17).

Такво човеково срце јенадахнуто Господом Хри-стом и оно живи у Њемуи са Њим. Тада сва ње-гова осећања ничу, ра-сту и усавршава ју се уГосподу, не удаљава јусе од Њега и не лута-

ју ван Њега. У срцу и умислима таквог човекапребива мир Христов,мир Божи ји. Срце ко јебо рави у Господу Хри-сту чисти се од свакепрљавштине и испу-њу је светим Божан-ским силама. И најзад,

потпуно очишћено,оно Бога види где годпогледа, и у себи и окосебе.

Божић нам пома-же да се на прави на-чин избо римо са свимживотним невољама иискушењима изазва-ним од стране другихили од нас самих. Пат-ње у нашим домовима,

искушења у школама,невоље у градовимаи селима, сукоби ме-ђу на родима, доказ суодво јености од Христа

јер наше срце тада по-ста је отво рено за зло иискушења. Ова дубокаподељеност и несре-ћа у свету не може сепревазићи људскимнапо рима, већ јединопомоћу Онога Ко ји је

Сво јим отеловљењемомогућио човеку да за-

једнича ри са Богом.Провали је ко је нас

деле правдамо речима:шта можемо, такво је време... Међутим, нама је Богдао баш такво време да га испунимо вечношћу, да гаиспунимо Богом. Рођење Христово је свима нама, апосебно онима ко ји су трагали и ко ји трага ју за ми-

ром, радошћу и правдом, донело мир и радост Божи јуу свет, а време повезало са вечношћу. Мир и вечностнеће више никада напустити свет, без обзи ра на сва ис-

кушења и недаће ко је га могу задесити. Као доносилацми ра и вечности, Христос је установио Сво ју Црквуко ја је стуб и тврђава истине, брод ко јим сигурно пло-вимо у тихо пристаниште нашег спасења.

Господ свакога од нас по јединачно позива да уче-ству јемо у делу нашег спасења, тако што ћемо битисабрани и уједињени у Цркви и живети у њој и са

њом. Господ кроз Цркву исцељу је свакуболест и сваку немоћ људску. У њој

се васпоставља склад између Не-ба и земље, између ство реног и

нество реног, између вечног ипролазног, између духа и те-ла.

Тај позив долази изљубави, јер је и Господдошао да послужи људи-ма из љубави ко ја се по-казу је кроз служење. Коима већу љубав, тај ви-ше и служи. А Христоваљубав је највећа, зато јеи Његова служба најве-ћа, најтежа и неуморна

– служба до суза, крви исмрти на крсту.

Браћо и сестре, по-

клонимо се служби ислужењу Сина Божи је-га, поклонимо се љубавиЊеговој, поклонимо се ипомолимо Му се да насобасја светом ве ром, даутврди мир и добру вољуу нама и међу нама, данам опрости грехе наше,да нас исцели од гордо-сти и су јете и сваке зло-бе, да би уједињени, из-

ми рени, исцељени и на-дахнути Духом Његовиммогли верно послужитислави имена Његовог ида би радосним срцеммогли запевати анђелскупесму: Слава на висиниБогу, и на земљи мир, ме-ђу људима добра воља!

Са овим мислима ижељама, молимо се да усвом срцу направимо то-поло место за Богомла-

денца Исуса Христа, укоме се раду је цела тво-

ревина Божи ја. Ми вам,децо наша духовна, упу-ћу јемо поздрав ми ра, љу-

бави и слоге:

МИР БОЖИЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ!ВАИСТИНУ СЕ РОДИ!

Срећна и Богом благословена наступа јућаНова 2016. година.

Ваш молитвеник пред Богомладенцом Христом

Епископ шумадијски

8/18/2019 Kalenic br. 6. 2015

7/52

„Рођење твоје, Христе, Боже наш, обасја светсветлошћу разума“. Овим речима почиње глав-

на божићна химна, која се у дане празника понављабескрајно много пута.

За вернике, за црквене људе, израз „светлост раз-ума“ толико је уобичајен да више и не размишљају оњеговом смислу. За оне који не верују, када би га и чули,овај израз би био нејасан, штавише апсурдан. Каква

сад па светлост разума, и шта ће разуму некаква додат-на светлост, када разум и јесте та светлост захваљујућикојој живимо на земљи и без које не можемо да учини-мо нити један корак, било мали или велики – од прањасуђа до скока у космички простор? Међутим, када из-говарамо или слушамо ове речи божићне химне, мисе често несвесно дотичемо најважније и најдубљетврдње хришћанске вере, па стога о њима вреди по-

размислити.Ми, наравно, знамо да се религија уопште и кон-

кретно хришћанство у наше дане одбацује, па чак ипрогања, управо у име разума. Разум је помоћу на-уке, наводно, доказао да је вера у најбољем случају

илузија, самообмана, или у најгорем случају оруђе којесу користили моћници овога света да би све осталедржали у послушности. Религија припада оскуднима,непросвећенима, онима који нису дорасли истинитом,то јест научном погледу на свет. Али доћи ће времекада ће завладати царство разума и науке, а човечан-

РОЂЕЊЕ ХРИСТОВО: ИСЦЕЉЕЊЕ УМА Александар Шмеман

ство се избавити и од последњих остатака религијскихпразноверица. То је званична схема рационалистич-

ког (од латинске речи ratio – „разум“) односа према религији, какав преовладава у наше време.Морам, ипак, рећи да је од оваквог, рационали-

стичког негирања религије неупоредиво трагичнијесвојеврсно одрицање од разума, које се, нажалост, че-сто може приметити међу самим верницима. Као да суувређени, као да су љути на разум у чије име атеистисвргавају религију, спремни су да разум, такорећи,уступе ђаволу. Одговарајући на рационалистичку кри-тику хришћанства, ови верници тврде да је њихова вераирационална и да јој зато није потребан разум, јер она

је изван његових закона. Њима се чини да тиме што сена овај начин одричу од разума спасавају своју веру, да

је чине недодирљивом пред нападима рационализма.Како се често на питања која се тичу најважнијих аспе-ката хришћанског учења чује одговор: „То се не може

разумети, у то, једноставно, треба веровати!“Истина је да је такав став, такво свргавање разума

у знак одмазде за свргавање религије помоћу разумахришћанству не само страно, већ управо противно.На то нас подсећају исте оне речи главне божићнехимне: „Рођење твоје, Христе, Боже наш, обасја светсветлошћу разума“. Јер истинско хришћанско учењегласи да је разум, упркос томе што је, као и све дру-го у свету, помрачен грехом, упркос томе што је боле-

стан и што му је потребно исцељење, увек био и остаонајузвишенији Божији дар човеку. И сам је Христос уЈеванђељу по Јовану назван Реч (грчки Λόγος – „сми-сао“, „разум“, „објашњење“). А у најважнијем тре-нутку најважнијег и најсветијег од свих хришћанскихбогослужења, божанствене литургије, изговарајусе речи: „Приносимо ти разумну службу“, којимапотврђујемо божанску разумност хришћанске исти-не. Речи божићне химне о „светлости разума“ значе даХристовим доласком у свет, да појавом најузвишенијемудрости, најузвишенијег разума и смисла почињеисцељење и просветљење помрачене људске свести,

васкрсавање разума у свој његовој снази и дубини.Зато је тако важно да у ове дане пред Божић под-сетимо себе и једни друге да у хришћанству немавећег греха него препустити разум ђаволу и слугамањеговим, одрећи се од разума у име „ирационализма“који је, тобоже, одлика вере. Не, ђаво није паметан, на-против, он је носилац својеврсног метафизичког сле-пила. Одавно је безимени аутор једног псалма огорче-но и ужаснуто узвикнуо: „Рече безумник у срцу своме:нема Бога“ (Пс 13, 1). За њега су ове речи биле врху-нац неразумевања. Уосталом, како ми, верници, мо-жемо тврдити да је у Христу свет обасјан „светлошћу

разума“, то јест да се у свету зацарио истински раз-

ум, и у исто време негирати разум, препуштајући ганепријатељима Божијим? Ово не сме бити!

Често нас заслепљују видљиви успеси рациона-листичког знања, фасцинантна научна открића. А аконаучници који имају везе са тим открићима одричуБога, нама се чини да би вери било боље да се сакрије

8/18/2019 Kalenic br. 6. 2015

8/52

иза тајновитости, иза чуда, иза ирационализма. То,међутим, није тако. Јер иако је разум Божији дар, човеку својој слободи може да га отргне од Бога, да прогла-си његову независност. Наравно, разум и у том случајуостаје разум, остаје Божији дар, бави се оним посломкоји му је поверен и добро га обавља. Ипак, у дуби-ни отргнут од Бога, разум више не види оно што секрије иза површине ствари, којом је једино и обузет.Зар не примећујемо колико је разум отцепљен од Боганемоћан у погледу главних животних питања, у погле-ду свега што је изнад и изван видљивог света?

То је разлог због кога смо ми, хришћани, позвани да

захваљујемо Богу за разум и за све што је разумно, ида се у исто време молимо за просвећење нашег разумасветлошћу Христовом. Рођење Христово омогућавапросвећење разума. Рођење Христово је обасјало светсветлошћу разума. Пре или касније, људски разум неможе да се не окрене извору разума и светлости, а то јеБог који је дошао у свет зарад његовог спасења.

Протопресвитер Александр Шмеман, «Я верю». Чтоэто значит? О главном в христианстве, Москва:ПСТГУ, Эксмо, 2013, стр. 748-750.

Са руског превели Иван и Јелена Недић

САМОГЛАСНЕ СТИХИРЕ, Глас 1.

(Јована Монаха)

Небо и земља данас, као што је пророкова-

но, нека се обрадују! Анђели и људи нека духовносветкују! Јер Бог се јави у телу онима који седе у мра-ку и сенци, родивши се од жене. Пећина и јасле Гаприхватају, пастири чудо разглашавају, маги са Исто-ка у Витлејем даре доносе, а ми, недостојним устима,угледајући се на анђеле, хвалу Му одајемо: „Славана висини Богу, а на земљи мир!“ Дође очекивањемногобожаца, дође, спасе нас од робовања врагу.

Небо и земља данас су сједињени јер се Христос родио. Данас се Бог на земљи јавио, а човек се до не-беса попео. Данас је, због човека, видљив у телу Онајкоји је по природи невидљив. Стога Му и ми одајемо

славу ускликом: „Слава на висини Богу, а на земљимир!“ Њега нам је донео Твој долазак, Спаситељунаш, слава Ти!

„Слава на висини Богу“, чујем како данас уВитлејему бестелесни певају Ономе који је изволеода на земљи буде мир. Данас је Дјева пространија однебеса. Засија светлост онима који су у тамии узвисисмерне који попут анђела певају: „Слава на висиниБогу!“

Видевши онога који Му је слика и прилика због

преступа упропашћеног, Исус, нагнувши небеса,сиђе и усели се у девичанску утробу, не променившисе, да би кроз њу обновио пропалога Адама који кли-че: „Слава јављању Твоме, Избавитељу мој и Боже!“

Слава Оцу и Сину и Светоме Духу.

Маги, владари из Персије, јасно увидевши да је наземљи рођен Цар небески, светлом звездом вођенидођоше у Витлејем, носећи биране дарове – злато,тамјан и измирну, па падоше и поклонише се, јер ви-деше где Безвремени лежи у пећини као новорођенче.

Стихире на великом повечерју са свеноћног бденија уочи празника Рођења Господњег.

Превео др Ненад Ристовић.

8/18/2019 Kalenic br. 6. 2015

9/52

На самом почетку, треба најпре да одредимо штапоимамо под изразом „свештенослужеће богословље“.Можемо покушати да побројимо шта се све данасподразумева под богословљем, као и оно што ина-че очекујемо и тражимо од теологије. Хришћанскобогословље, пре свега, треба да се бави изворимаБожијег Откривења. Као наука, међутим, оно такођетреба да користи сва доступна научна средствакоја су му при руци, а нарочито методе историјскогистраживања и филологије. Теологија треба да се суо-чи, колико је год то могуће, са одређеним проблемимасадашњег времена како би на њих могла да одговорина основу Откривења. Ови изазови и очекивања сусасвим оправдани. Но, можемо себи поставити и овак-во питање: Нећемо ли, чинећи то, пасти у искушењеда превише ускогрудо разумемо унутрашњи сми-сао богословља – упркос сразмери његове ширине у

његовим спољашњим пројавама? Верујемо да је потре-ба за таквим критичким питањем сасвим оправдана,нарочито када изучавамо Оце и Литургије ране Цркве,

јер и у текстовима Отаца као и у Литургијама ми се

суочавамо са теологијом која је увек усмерена премасвом унутрашњем циљу, то јест одлучном исповедањуБога. Ово исповедање Бога је нераскидиво повезано саличном „посвећеношћу“ Њему, а ова посвећеност ко-начно прелази у обраћање и молитву.

Било би погрешно сматрати да је спонтаност у ис-казима оваквог богословља заснована на примитив-

Мартин Џордан

СВЕШТЕНОСЛУЖЕЋЕ БОГОСЛОВЉЕ:ЛИТУРГИЈА КАО ВЕРОИСПОВЕДАЊЕ ЦРКВЕ

ном, тварном поимању Бога. Напротив, према Оцимаи литургијским исказима, Бог је „Θεὸς ἀκατάληπτος“,што ће рећи непојмљиви Бог који се увек слави но-вим апофатичким изразима: „Јер си Ти Бог неисказан,непојмљив, невидљив, непостижан, који увек јеси, наисти начин јеси, Ти и...“ (из Литургије Светог Јована

Златоустог). Он се чак може сакрити од нас и у речисвог Откривења, тако да ову реч користимо и не знајућига. Међутим, управо такав непојмљиви Бог захтевапотпуну посвећеност својих створења. Томе нас уче несамо Литургије и пример Отаца, већ пре свега новоза-ветни списи, јер да бисмо познали невидљивог Богами морамо бити у „ἀγάπη“ (уп. 1Јн), прихватити Исусакао Господа и искати дар Светога Духа (уп. 1Кор 12, 3).Богословље, као сведочење Онога који у својој сушти-ни увек измиче сваком исказу о Себи, и Литургија каобогослужење, према томе, постају највиша свеобух-ватна дужност нашег бивствовања.

Као на праобраз живе теологије, схваћене на ова-кав начин, ми смо упућени на она надљудска бићаиз пророчког виђења која стоје пред Божијом славоми величају га, прекривајући своја лица и непрестанокличући Трисвету песму. На пример, свети Кирило го-вори управо о овој Трисветој песми као о богословљуу својим Катихезама ( Мистагошка катихеза 5, 6),и да наведем други пример, два најстарија исказаиз Литургије Светог Василија Великог објашњавајуово величање као „неућутно богословствовање“.Међутим, чак и у нашем људском свету, химне и мо-литве могу изнова постати одговарајући богословскиизрази прикладни за величање Бога.

Евхаристијска молитва (Анафора) каобогословско исповедање

Покушавајући да проучимо податке из историје развоја Литургије, може нам деловати чудно да је Исповедање вере, односно текст који данас обичноузимамо за Символ вере, укључено у уобичајену Служ-

бу причешћивања поприлично касно – а то се, такође,догодило стицајем одређених околности, тј. на прела-ску са краја петог на почетак шестог века хришћанскеере, односно, за време монофизитских расправа; а уРиму још касније, тек у деветом веку! Исправно је пре-испитати каква је била ранија пракса у свакидашњемхришћанском богослужењу у погледу Символа верекао незамењивог израза вере Цркве. Међутим, такве сенедоумице могу лако разрешити, ако узмемо у обзирчињеницу да је наш Символ вере нарочити крштењскисимвол, који је првобитно коришћен при савршавањуКрштења.

Са друге стране, служба Свете Евхаристије је од

самих почетака садржала сопствени тип Символавере у саставу средишње молитве благодарења у древ-ним Литургијама. Реч је о молитви благодарења застварање света: „...А када смо отпали подигао си насопет, и ниси одустао да све чиниш док нас ниси узвеона небо, и даровао нам Царство твоје будуће“, и молит-ви благодарења, како се у Литургији Светог Јована

8/18/2019 Kalenic br. 6. 2015

10/52

Златоустог у наставку наводи: „За сва знана и незна-на, видљива и невидљива доброчинства“. У молитвиАнафоре, „узношења“, Црква подражава Христа; каошто је Он сам заблагодарио свом Оцу над Хлебом и

Чашом у ноћи пре своје смрти на Крсту, тако чини иЦрква.

Према савременим сазнањима, у темељу ове молит-ве се као књижевни образац налазе јеврејске молитве

и благослови изговарани над трпезом – молитве којесу употребљаване за време Исусовог живота, али чији

је спољашњи облик овде испуњен новим унутарњимсадржајем. Прве детаљније помене о овој молитви у

ранохришћанској литератури – без обзира на исказемолитве из Дидахија, око чијег значаја се много спо-

рило – проналазимо код Јустина Мученика око 150. го-дине (види посебно Разговор 41), а до сада најстаријуформулу ове молитве у Иполитовом Апостолскомпредању, са почетка трећег века.1 Према Хансу Лицма-ну, могуће је да је ова формула коришћена чак и у Пав-ловим заједницама попут оних у Ефесу и Коринту.2 Усваком случају, овај најранији облик евхаристијске мо-

литве који нам је доступан, према свим својим основ-ним особеностима и јасноћи, препознатљив је у молит-ви Анафоре многих древних Литургија, а понајвише увизантијским Литургијама Светог Василија Великог иСветог Јована Златоустог.

Новозаветне основе

„Јер кад год једете овај хлеб и чашу ову пијете, смртГосподњу објављујете, докле не дође“ (1Кор 11, 26).

Савршавањем Свете Евхаристије, како се обичносматра, бива остваривана киригма, то јест објављивањесмрти Исусове као одлучујућег догађаја спасења у

Божијој историји са нама људима, а тако ће и бити све додана Његовог Другог доласка. И ово обзнањивање, акосе уопште може описати речима, испуњава се – може-мо закључити – пред лицем Божијим у евхаристијскојмолитви Цркве.

Наше преурањене закључке треба оснажитипомоћу неколико основних чињеница литургијскогбогословља.

У природи је хришћанства да путем пропове-ди проноси своје мисионарско ширење, односнообјављивањем поруке која је – према сведочанствуАпостола – моћна, „обарајући сваку охолост, којаустаје против познања Божијега, и покоравајућисваку помисао на послушање Христу“ (2Кор 10, 5).Међутим, хришћанство није само порука. Исус Хри-стос није само учитељ из Галилеје. Пре свега, Он јеИскупитељ и Првосвештеник о којем говори Послани-ца Јеврејима.

Искупитељем и Првосвештеником показао се уТајни своје Смрти, у својој „животворној Смрти“,како се она и назива у Литургији ПређеосвећенихДарова, и у свом Васкрсењу. Није случајно што јеизвештај о Тајној вечери, „у ноћи у којој беше пре-дан“, а који читамо у Првој посланици светог апосто-ла Павла Коринћанима, најстарија – и, у исто време,најдетаљнија порука о једном догађају у Исусовомживоту која нам је предата; док светотајинске речи(установљења) Свете Евхаристије, како су овде за-писане, представљају најдревније фиксирање једногИсусовог личног исказа који постоји.3

Од свега што знамо о историјским почецимахришћанске Цркве, можемо само рећи да је служење

Свете Евхаристије већ од самог почетка било средишњатајна Цркве. Евхаристијски хлеб је Тело Христово…„Јер један је хлеб, једно смо тело многи, пошто се свиод једнога хлеба причешћујемо“ (1Кор 10, 17). Црква

је Тело Христово, и то нарочито зато што се увек са-бира на служење Свете Евхаристије и пошто управоовде, у овој Светој Тајни, она учествује у ХристовомТелу и Крви.

Сусрећући се са Христом, Црква увек остаје, сведок то чини, она која прима. „Узмите, једите“! Управо

јој Он то говори. Учествовање, причешће, „μετάληψις“или „κοινωνία“ заправо је њена природа. Упркос њеном

јединству са Христом, она у исто време остаје да гасусретне као Невеста коју затичемо у Посланици Ефес-цима и у Откривењу светог Јована Богослова. Христос

јој говори и она му се обраћа. Глас који јој одговара из-лива над њом другог Утешитеља, Духа Светога који

је од дана Педесетнице уз њу присутан – и то лично.Према томе, осим поруке и мисије као одговора,

Христос нам је заповедио исповедање вере и Светобогослужење Цркве која се сабира по свим местима усили Духа Светога, а који је и оспособљава да служиСвету Евхаристију.

Завршетак Посланице Јеврејима показује нам какосе Исусова понижавајућа смрт догодила изван градаЈерусалима, и како смо позвани да идемо право Њемуносећи Његово поруку. „Кроз Њега, дакле“, настављаодломак, „кроз Њега, дакле, да приносимо…“ (Јевр13, 15). Управо кроз Исуса, који је срамотно разапетизван Светог Града, можемо принети Богу жртву хва-ле. У наставку, ова жртва хвале се означава као „плодусана“ које славе (ὁμολογού ντον – исповедају) ЊеговоИме. Уместо вештаствене крвне жртве Старога Заве-

8/18/2019 Kalenic br. 6. 2015

11/52

та, одсада бива савршавана жртва која се остварује као„плод усана“, кроз реч, кроз хвалу исповедања, „ἀ ναίμακτος καὶ λογικ ὴ λατρεία“, то јест бескрвно и духовнобогослужење о којем Литургија непрестано говори.

Према очигледном сведочанству древних Литургија,„жртва хвале“, на коју Посланица Јеврејима упућује,истоветна је евхаристијској молитви Цркве. Оваквотумачење у погледу Свете Евхаристије могло би бити

још јасније, ако би се узео у обзир како ужи тако ишири контекст ове Посланице (уп. Јевр 12, 22 и даље,13, 10 и 13, 36).

Смисао речи „евхаристија“ је објављивањеСмрти Исуса Христа

Литургија Цркве познаје постојање двострукепровалије између Бога и нас људи. На једној страни,то је провалија нашег греха. Када погледамо себе,принуђени смо да речима Литургије Светог Василија

Великог исповедимо: „Ништа добро не учинисмона земљи“. А иза ове провалије налази се још једна:

провалија Божијег неограниченог постојања и нашег

ограниченог, тварног постојања. Оно што је нарочи-то важно јесте да нас текст Литургије Светог Јована

Златоустог учи – изнова и одлучно – о стварању света„ex nihilo“ – ни из чега, и тако подвлачи, на нарочито

јасан начин, потпуно разграничење између Творца итвари.

Ова двострука провалија која постоји између Богаи човека за нас је непремостива, али је кроз Христапремошћена. Наиме, провалија греха је, у ствари,премошћена, апсолутном светошћу Његовог живо-та и Његове Смрти, и провалија између Божијег не-ограниченог постојања и нашег ограниченог, твар-ног постојања, у Тајни Његове личности у којој сусједињене две природе, божанска и људска. Поврхсвега, наша коначна људска апсурдност испуњена јебожанским смислом: смрт постаје вратима живота.„… Ἒδωκεν ἑαυτὸ νἀ ντάλλαγμα... ἐ ν πᾶσοι προτεύων...“. На тај начин, Литургија Светог Василија сумира усвојој молитви Анафоре новозаветну поруку ХристовеСмрти и Његовог Васкрсења.

Евхаристијска молитва као молитва освећења

Велика молитва благодарења Цркве коначно сеприближава речима установљења Свете Евхаристијекоје се збило на Тајној вечери коју је Исус обедо-вао са својим ученицима. Велика молитва хвалеи благодарења постаје сада молитвом освећења.Речи установљења, које се сада понављају устима

свештенослужитеља, за православне и друге древнеЛитургије, не означавају, свакако, још увек освећењесветих Дарова; све што следи сада се може само раз-умети с обзиром на те речи.

У најранијем облику који је дошао до нас (у спи-сима Иполита Римског, са почетка трећег века), деоевхаристијске молитве који следи одмах након речиустановљења гласи:

„Сећајући се, дакле, Његове смрти и Његовогваскрсења, ми Ти приносимо овај хлеб и ову чашу,благодарећи Ти што си нас удостојио да стојимо предТобом и да Ти свештенослужимо, и молимо Те дапошаљеш Духа Твога Светога на принос Свете Цркве“.

Ток мисли у нашим савременим Литургијама јеу потпуности исти. Ту

је, најпре, литургијскаанамнеза, па опет крат-ки спомен Христовогдела спасења, потомуказивање на Свете Да-

рове који леже пред намана Светој Трпези и, ко-начно, епиклеза, призивСветог Духа, молитва заосвећење.

Као последица заве-та нашег Господа: „овочините у мој спомен“,Црква одговара потврдомда је сада спремна да упослушању испуни овузаповест:

„Сећајући се…Крста, гроба, тридневногваскрсења, вазнесењана небо, седења с дес-не стране Теби, и дру-гог и славног доласка“

( Литургија Светог Јована Златоустог).И потом она указује на Свете Дарове, Хлеб и Вино

у Чаши:„Твоје од твојих, Теби приносећи због свега и за

све“, односно, с обзиром на све што си Ти кроз Христаучинио за нас. Земаљски дарови хлеба и вина, које по-лажемо на Часну Трпезу, Божији су дарови стварања.Али, истовремено, то су наши дарови, са којима нам

је допуштено да му се приближимо и да му над њимаблагодаримо, у складу са Христовим примером. Неможемо Богу принети ништа што му већ не припада.Евхаристијски канон Римокатоличке Мисе садржисличну формулацију: de tuis donis ac datis.

Молитва Цркве истог трена прелази у молбу заосвећење – у епиклезу, у молбу за Светога Духа којисве освећује. Црква се сада обраћа Богу Оцу, као даговори: „Нека се сада на хлебу и вину у сили СветогаДуха покаже оно што нам је Твој Син својим речимана Тајној вечери обећао“. Према тачној формулацији

Литургије Светог Јована Златоустог, ова молба гласи:

П р и ч е

ш ћ е а п о с т о л а , ф р е с к а , м а н а с т и р С т у д е н и ц а ,К р а љ е в а ц рк в а

8/18/2019 Kalenic br. 6. 2015

12/52

„Пошаљи Духа Твога Светога на нас и на ове пред-ложене дарове, и учини овај Хлеб часним Телом Хри-ста Твога, а то што је у Чаши часном крвљу ХристаТвога, претворивши их обоје Духом Светим“. А сход-но садржају Литургија Светог Василија Великог имаготово исту формулацију, што је случај и са другимформулацијама које налазимо у другим древнимЛитургијама.

Смисао епиклезе

Могло би се рећи да је немогуће и замислити такосмелу молитву као што је ова молба за видљивим при-суством Господњим у облику хлеба и вина, присуствомкоје се савршава чудом Светог Духа.

Исти Онај који седи на небесима с десне странеОца у слави постаје – премда скривено – видљив иопипљив у облику Хлеба и Вина, и то овде на земљи, уТајни која се савршава у Светој Литургији. То је уисти-ну вазнети и прослављени Господ, који је, истовреме-но, и Онај који седи с десне стране Оца. Али Он садапостаје видљив међу нама као „Јагње које је заклано“.Хлеб који се прелама Његово је Тело, и Вино у Чаши

је Његова Крв изливена за нас. У овом спољашњем ивидљивом облику Његовог скривеног присуства, Го-спод славе увек и изнова обзнањује своје страдање наКрсту за нас – докле год ова земља постоји.

Управо на овај начин, евхаристијско обзнањивањеХристове смрти, које Црква савршава кроз молитвублагодарења, сада постаје Његово истинско испуњење.Не говоримо више ми, већ драгоцена Крв изливена занас на Крсту – једном и заувек говори уместо нас.

„Приступили сте“, говори се у Посланици Јеврејима,„Исусу, Посреднику Новога Завета, и крви очишћења,која боље говори неголи Авељева“ (Јевр 12, 24). КрвИсусова говори „силније и боље“ од крви Авељеве исвих убијених на овој земљи, крви која вапи за осветом;али крв Исусова сада вапи Богу за наше искупљење. Го-спод овде на земљи увек обзнањује да је Његова личнаособеност да служи – то је исти Господ који нас непре-

стано заступа пред Богом Оцем на небесима као нашПрвосвештеник (Рим 8, 34; Јевр 7, 25). Светотајинскиспомен Исуса пред Божијим лицем добија своје коначнои објективно значење. А све се ово збива само силом„животворнога Духа“.

Имајући чврсто поуздање у Исусово обећање, Цркваможе само да иступи и затражи празним раширеним

рукама силазак Светога Духа, који њене Дарове пре-твара у оно због чега су они и предложени. „Питате“,вели свети Јован Дамаскин, „како хлеб постаје Хри-стово Тело, а вино и вода Христова Крв… Кажем вам:Свети Дух долази ту и свештенодејствује оно што пре-вазилази и разумевање и мишљење“ (Fide de orth. IV,

13). Упоредо са тим, нарастајућа неспособност да седелатност Духа поима као унутарњи и једини узрокосвећења Свете Евхаристије непрекидно је доводиладо неспоразума у богословљу и у литургијској прак-си, и то нарочито на Западу где је до њих и дошло усредњем веку.

Насупрот мњењу схоластичког богословља, нијетешко доказати да се чак и Канон Римске Мисе може увеликој мери разумети с обзиром на епиклезу која слединакон речи установљења – а која се, упркос томе што јеприкривена, јасно може разумети као једна врста епи-клезе. Једина је разлика у томе што уместо смеле мол-бе за силазак Светог Духа из Источних Литургија, овде

имамо тананију молбу да Дарови буду узнети на небескиПресто руком Анђела: „Jube haec perferri per manus sanctiAngeli tui in sublime altare tuum, in conspectus divinaemajestatis tuae: ut, quotquot ex hac altaris participionesacrosanctum Filii tui Corpus, et Sanguinem sumpserimus,omni benediction coelesti et gratia repleamur…“

Ова молитва, као и молба која одмах следи заприхватање Светих Дарова, а који се потом пореде сажртвама Авеља, Авраама и Мелхиседека, представљалису стални изазов за тумачење Римокатоличког канонаМисе у схоластичком смислу. Тома Аквински је већпокушао да одстрани ову саблазан помоћу алегоријскеинтерпретације речи „Jube haec preferri…“ (SumaTheologicaIII, 83, 4, 9). Чак је и Мартин Лутер, суочен саодломком из канона Римске Мисе, дошао до закључкада је он „summa summarum… eital, gräulich, lästerlich Ding imCanone“ (у Schreiben an das Kapitel zu Wittenberg, d ie gottlosen Zeremonienabzutun, 1524). Међутим, све про-блеме ове врсте могуће је решити у светлу првобитноглитургијског богословља ране Цркве.

Евхаристијска молитва као Заступничка молитва

Евхаристијска молитва није само молитва величањаи хвале, већ је, истовремено, увек и молитва искања.Већ у јеврејској молитви благодарења, која вероватнопредставља образац молитве хвале коју је Исус изгово-

рио над Чашом, благодарење прелази у следећу молбу:„Смилуј се, Господе, Боже наш, на народ Твој и на

Јерусалим, град Твој, и на Сион, обитавалиште славеТвоје, и на жртвеник Твој и храм Твој“.4

П р и ч е ш ћ е а п о с т о л а и с л у ж б а а р х и ј е р е ј а , ф р е с к а , м а н а с т и р

С о п о ћ а н и

8/18/2019 Kalenic br. 6. 2015

13/52

Већ у епиклези хришћанска молитва Анафорепостаје прозбена молитва. Ову прозбену молитву моглибисмо назвати „заједничким молебним делом“.

Према Литургији Светог Василија Великог, та мо-литва започиње следећим речима:

„А све нас који се од једнога Хлеба и Чашепричешћујемо, да сјединиш једне са другима у заједницу

једнога Духа Светога“.

Треба имати у виду да и у древним ЛитургијамаЈерусалима и Антиохије, као и у нашим византијскимЛитургијама, ова молба прелази у велико посредовање,не само за људе који су сабрани, већ такође и за све чла-нове Цркве. Првобитно су се таква посредовања моглаукључивати само у случају нарочите потребе…

Евхаристијска молитва Цркве постаје велика за-ступничка молитва Цркве Божје у овом свету –заступање за све њене живе као и за чланове који сусе упокојили. Унутар овог евхаристијског заступништ-ва, Црква укључује све њене чланове – све оне којису спашени крвљу Христовом, па и светитеље којису већ прослављени на небесима. Евхаристијско је

богослужење, према речима Литургије Светог Јована Златоустог, богослужење које се не приноси само засве живе и преминуле вернике, већ, такође, изричито –ма колико то чудно звучало – за Марију Богородицу исве свете на небесима. Сви се сабирамо око Крста и око

речи установљења: „Која се за вас и за многе излива…“Овде се више не молимо у своје име: Невеста

Јагњетова моли се у Духу Светоме, у Име и на очи-глед Јагњета преданог на смрт за спасење света. Преднебеским Оцем она се обраћа за Жртву свог Женика.Његовом Жртвом на Крсту она се „усмерава“ небескомОцу. Ништа друго што би му могла принети она ни непоседује: „Приступили сте Гори Сионској и Граду Бога

живога, Јерусалиму небескоме, миријадама анђела,свечаном сабору и Цркви првородних, записаних нанебесима, и Богу судији свију, и духовима савршенихправедника, и Исусу, Посреднику Новога Завета, и крвиочишћења која боље говори неголи Авељева…“ (Јевр12, 22-24). Објављивање Христове смрти као преломногспаситељског догађаја, који проналази своје испуњењеу Светој Евхаристији, а коју на земљи савршава ЦркваБожја, и вапај Његове Крви са Жртвеника ове земљепрема Богу Оцу је, према есхатолошком усмерењу каХристовом поновном доласку („док не дође“), догађајкоји не може бити бесмислен – чак ни за „духове савр-шених праведника“.

На овај начин, евхаристијска молитва постаје пројавасаме Цркве. Још је у средњем веку ова пројава Црквенашла веома сликовит израз у византијској Литургији,то јест у чину проскомидије, односно у припремању ипредлагању евхаристијског Хлеба и Вина, пре но штозапочне служење Литургије. Узевши у обзир изобиљедарова хлеба који је заједница доносила, постепено се

развио обичај да се на дискосу око евхаристијског Хле-ба, који ће касније освећењем постати Телом Христо-вим, представљају различити преминули и живи члано-ви Цркве, као и њихово учествовање у Христу у видучестица Хлеба положених на дискос у њихово име, акоје се касније стављају у Путир.

Служење Литургије као пројава саме Цркве

Према последњем увиду, читава ПравославнаЛитургија јесте пројава саме Цркве као Тела Хри-стовог. Тумачење Литургије које полази од посеб-

ности видљивих или звучних израза православногбогослужења, није праведно према суштини овеЛитургије, нарочито с обзиром на то да одређени еле-менти ових спољашњих израза, који се могу видетиу различитим земљама, нису у потпуности хомоге-ни, а делом и због тога што су плод каснијег и готовослучајног историјског развоја. На пример: иконостас

је заменио древну отворену олтарску ограду тек након

пада Константинопоља.На почетку служења Свете Евхаристије, заједница

се сабира кроз химне и заједничке молитве. Тада следиулазак са Еванђељем. Христос символично долази међунас Књигом своје речи. Када епископ служи Литургију,он тек тада по први пут – у одежди Еванђеља – улази уолтар. Кроз Христа, кроз „завесу, то јест телом својим“(Јевр 10, 20) можемо ступити у Светињу над светињама,и допуштено нам је да станемо пред лице Оца.

Свештенослужитељ по први пут почиње да певаТрисвето тек у олтару. Но, сада се небеским узвицимасветих анђела придружују молбе за милост према греш-ном човечанству: „Свети Боже, Свети Моћни, Свети

Бесмртни, помилуј нас“.Тада следи објављивање Речи кроз читање Светог

Писма и кроз беседу која, макар у начелу, овде има својеместо.

Почев од тог трена заједница се још више зближавакако би савршила заједничке молитве. Литургија, каквуданас служимо, показује нам да је од тада то у суштинисабирање иза затворених врата којем може приступи-ти само онај који вером и крштењем већ припада ТелуХристовом. Евхаристијски дарови, који су већ доступ-ни пре почетка савршавања Литургије, полажу се натрпезу. И напослетку, у љубави и вери следи „свети це-лив“ о којем сведоче апостолски списи, а који данас на

заједничком богослужењу размењују само свештеници.Коначно, следи понављање крштењског исповедањавере Цркве, које у византијској Литургији претходиевхаристијској молитви. Међутим, Евхаристијска мо-литва сада у одређеном смислу достиже свој последњиврхунац, односно кулминацију у молитви нашега Го-спода: Кроз Христа и у Духу Светоме имамо смелост дасе пред небеским Оцем појавимо као деца...

Пре но што се преломи Хлеб и пре него што се раз-деле Тајне чује се велики усклик који представља по-зив и, истовремено, последње упозорење: „Светињесветима“! Прикладно овом усклику, заједница одговараисповедањем: „Један је Свет, један је Господ Исус Хри-стос, у славу Бога Оца“. Нико није свет осим самогаХриста. Нико није достојан да му се приближи. Опет,све док је то по Његовом благоизвољењу, нама је до-пуштено да приђемо Његовим Тајнама. Ово исповедањенаше сопствене недостојности, али и нашег учешћа уЊему, у исто време је усклик прослављања оног Именапред којим се, према речима Апостола (Фил 2, 10), свиморају поклонити. Ово прослављање има за свој крајњидомет славу Божију…

напомене:

1 Као што је уочљиво, на самом почетку ове ране форму-ле налазимо „Sursum corda“, као и „Заблагодаримо Госпо-ду“, другим речима, рубрике којим чак и данас почињуевхаристијске молитве у свим Литургијама.

2 Види: Hans Liеtzmann, „Messe und Herrenmahl“,19553,

181.

3 Види: J. Jeremias, Abendmahlsworte, 19603, 180.4 Jeremias, op. cit., 104.

8/18/2019 Kalenic br. 6. 2015

14/52

Ко је то што ме се дотаче? (45)

Када се Исус прешавши језеро врати из Гада- ре у Галилеју, чекаше га мноштво народа. Сјетимосе да је непосредно пред повратак савршио чудесаистјеривања демона и смиривање буре на језеру. ОвдјеГа, видимо, чека и треће, преславно чудо: васкрсавањемртваца. Христос се показује као господар над демон-ским силама, затим као господар природе, и на крајукао господар над смрћу. На дјелу препознајемо ехооних јеванђељских ријечи: Што је човјеку немогуће,

Богу је могуће (Лк 18, 27) и пророчки императив дачовјек без Бога ништа не чини (Јн 15, 5). Велика је сна-

га Христове проповиједи, зато је народ пратио свакињегов корак куда год да је ишао....

Христов долазак, на првом мјесту од свих којиГа окруживаху, не може ишчекати престраше-

ни старјешина синагоге, кнез Јаир (Мк 5, 22) чијадванаестогодишња ћерка јединица лежаше насамртној постељи. Губио је наду, како је вријеме од-мицало, да је Господ неће затећи живу. Вјероваше дасамо ако Господ метне руку на њу оздравиће (41). Утој силној гужви бијаше болесна жена и она се дотаческута хаљина Његових и оздрави. Тешка и нечиста је

др Никола Маројевић, ђакон

ОЧИ БОЈЕ НЕБА(Лк 8, 41–56)

њена болест – течење крви већ дванаест година. Све

што имаде даде љекарима и опет ништа. А сад самододирну Христа и болест неста као руком. Тако Богсвојом свесветом силом све рјешава – одједном и безпомпе. Тихо и претихо, али видно. Она оста нијема, јердодирнувши скут хаљине додирну у ствари вјечност!Нарочито буди пажњу Спаситељево питање упућеноученицима: Ко је то што ме се дотаче?, јер осјетисилу која изиђе из Њега!? Та сила је Његов пребожан-ствени дух.

Крвоточива жена страдала је од неугодне бољке –међутим, коријен њене болести је био у срцу, кључноморгану цијелог крвотока. Њега се дотаче Сила која

изиђе из Исуса – Животодавца и Исцјелитеља, Јединогистинског Љекара душа и тијела. Једним махом каоопсјена несташе сви љекари, сви људски покушаји дасе заустави губљење крви. Природа за то нема кључеве.Кључеви тајне су у човјековом срцу похрањени.Многобројни су тунели у човјековом срцу – оноскрива сав живот једног човјека. А Господ као правиСрцезналац види све као на длану. Исцијели немоћнужену и прослави је за цио свијет... Није Христос по-ставио питање Петру о сили која изиђе из Њега да биСебе прославио – Њему је циљ био да обзнани сили-ну вјере крвоточиве жене. Он своја дјела приписујевјери болесне жене, јер ћутке – без роптања носи крст

свог тјелесног страдања, у тишини вјере, а не надме-ног високоумља и убијеђености у вриједност сопстве-не личности. Њој, која у нијему тишину огрну исти-ну и бол свог јадног живота, знајући да много ријечизатрпава срце, али и да човјек обузет мислима овогасвијета остаје отворен за помисли Лукавога. А, ипак.

Кад Христос прозва жену, она се јави и свимаобјави свој недуг и своје чудесно исцјељење. Код женесе након исповијести и исцјељења појави стид – свеш-тени предводник врлинског дјелања. Стидећи се својетјелесне нечистоте оста без гласа. Зато и приђе Хри-сту с леђа. Стид и смирење не могу једно без другога!

Необично важан је овај детаљ. Исповијест мора битиизговорена, а покајање пребива у тишини срца. Не из-лази из срца само крв. У њему своје исходиште налазеи љубав, патња, страдање – али и злоба, завист, стра-сти – они су ти који покрећу унутарње силе, душевне,духовне, чије стихије ниједан љекар овога свијета неможе зауставити. Једино је Господ тај који заустављасве токове, све силе и човјека и природе. Само се требаискрено покајати, снажно исповиједити вјеру и нећеизостати дар свише. Исцјељење није плод неког ме-дицинског процеса – оно је благодатни дар Живото-давца Христа, неопходног помоћника у борби са стал-

ним течењем лажи и разних нечистота у којима пливачовјеково срце.

Не п

Kalenic br. 6. 2015

Documents

Transcript of Kalenic br. 6. 2015