Jovan ducic poezija

Click here to load reader

  • date post

    29-Nov-2014
  • Category

    Documents

  • view

    422
  • download

    10

Embed Size (px)

description

 

Transcript of Jovan ducic poezija

  • 1. Jovan Dui - Poezija Jovan Dui - Poezija (1) >> 2 >> I - PESME SUNCA SENKE PO VODI ZALAZAK SUNCA Jo bakreno nebo raspaljeno sija, Sva reka krvava od veernjeg ara; Jo podmukli poar kao da izbija Iza crne ume starih etinara Negde u daljini uje se da hukti Vodeniki toak promuknutim glasom; Dim i plamen deru nebo koje bukti, A vodeno cvee spava nad talasom. Opet jedno vee... I meni se ini Da negde daleko, preko triju mora, Pri zalasku sunca u prvoj tiini, U blistavoj senci smaragdovih gora - Bleda, kao enja, nepoznata ena, S krunom i u sjaju, sedi, misle na me... Teka je, beskrajna, vena tuga njena Na domaku noi, tiine i tame. Pred vrtovima okean se prua, Razlee se modro jato galebova; Kroz bokore mrtvih docvetalih rua umori vetar tunu pesmu snova. Uprtih zenica prema nebu zlatnom, Dva giganta Sfinksa tu straare tako, Dokle ona plae; a za morskim platnom, Iznemoglo sunce zalazi, polako. I ja kome ne zna imena ni lica, Sve sam njene misli ispunio sade. Vernost se zaklinje s tih hladnih usnica... Kao smrt su verne ljubavi bez nade! Vaj, ne recite mi nikad: nije tako, file:///C|/Documents and Settings/User/Local Settin...p/Rar$EX00.656/Jovan Ducic - Poezija (serbian).html (1 of 59) [22.11.2008 23:09:13]
  • 2. Jovan Dui - Poezija Ni da moje srce sve to lae sebi, Jer ja bih tad plako, ja bih veno plako, I nikad se vie uteio ne bi. U SUMRAKU Odvela me tuga i misli zloslutne U polje, daleko. Trava puna rose. Tuno stoje vrbe iznad vode mutne, Hladni vetri mrse zelene im kose. Na zapadu negde polumrtav bleska Ugaenog dana zadnji bledi plamen. Nema je nada mnom irina nebeska, Mrak zasipa umu, reku, cvet i kamen. Evo jedno groblje. Tu lee seljaci, Do suseda sused, drugar do drugara; A dok se u svodu briu zadnji zraci, Pobono kapela stoji kraj njih stara. I dole u selu zadnji ognji zgasli - No, i tu se spava... A ko sablast udna, Me grobljem i selom jo krivuda staza, Sva bela i gola, kratka, veno budna. PADANJE LIA Koraae nema, hladna, pored mene, Bez srebrne suze u mutnome oku; Kraj nas behu mrtve rue i vrbene, Padalo je vee na vodu iroku Stare jedne reke. NJen je korak bio Ko korak samoe, neujan i setan. Besmo tako tuni; nas titae tiho Isti jad bez suza i bol istovetan. Mrak bolesne noi zasipae prahom Platane po vrtu, jezero prozirno; file:///C|/Documents and Settings/User/Local Settin...p/Rar$EX00.656/Jovan Ducic - Poezija (serbian).html (2 of 59) [22.11.2008 23:09:13]
  • 3. Jovan Dui - Poezija Naa srca behu ispunjena strahom Tuda, gde sve tako umirae mirno. I kad u to vee to se vema mrai, Pribliismo usta to ledeno ute, Vaj, mi osetismo, s uasom, da znai I taj svaki poljub smrt jedne minute. Svaki udar srca, smrt neeg to ivi! Svaka elja strepi da e neto strti! U ovaj novembar amotni i sivi, Ne postoji ivot drugde neg u Smrti. AKORDI Sluam u mirnoj ljubiastoj noi Gde ute zvezde; i meni se ini Da esto ujem u nemoj samoi Pevanje sfera na toploj vedrini. I ujem tiho u osami tako Veiti umor iz zemlje i svoda; I sluam dugo, nemo i polako, Te rei lia i taj govor voda. I ja razumem te glase to huje, Taj jezik Bia i taj apat stvari... esto sve stane, jo se samo uje Kucanje mog srca. No isti udari ue se umom, mirno zakucae Udar za udarom, iz stabla; i jasno Kucnu iz crne rogozi i ae - Du celog polja ... Najzad, mnagoglasno, Dole, pod zemljom! Negde u dubini Jednakim ritmom, kao muklo zvono, Ogromno srce zau se u tmini: Udari mirno, tiho, monotono. file:///C|/Documents and Settings/User/Local Settin...p/Rar$EX00.656/Jovan Ducic - Poezija (serbian).html (3 of 59) [22.11.2008 23:09:13]
  • 4. Jovan Dui - Poezija POZNANSTVA Kada je poznah nebo bee mutno, Vrti su mreli s bolnim nestrpljenjem; Jesenje vode umile zloslutno, I sve oajno urilo za mrenjem. I mladost moja nije vie znala Za dane strasti i trzanja njina: U moju duu njena sen je pala, Bleda i hladna, kao meseina. Glas njezin bee ko muzika tuge: I zato miljah, u sluanju mnogom, Samo na prolost, na jeseni duge, Na hladna neba, i na tuna zbogom. Poljubac njezin bee tih i ledan, Mramorni poljub; a kosa joj plava Odisala je setan miris jedan Bokora rua koji docvetava. I mnogo puta, u jutru, bez moi, Prenem se kao iz olovnih uza: Ja ne znam ta sam snevao te noi, Ali mi oi mutne, pune suza. TIINA Zaboravljen predeo u proplanku dugom, Obale pod tekom tiinom i travom ... Tu veernje vode huje tihom tugom, A alosne vrbe ume zaboravom. U zelenoj jasnoj pomrini granja, Tu naem Samou, u utanju venom, Bledu, pokraj reke; tu sedi i sanja, I ogleda lice u modrilu renom. file:///C|/Documents and Settings/User/Local Settin...p/Rar$EX00.656/Jovan Ducic - Poezija (serbian).html (4 of 59) [22.11.2008 23:09:13]
  • 5. Jovan Dui - Poezija Ko zna otkad tako. No u nemom dolu, Glas pane li samo u ta mesta ista: Sva tiina teko uzdahne u bolu, Refren patnje ode od lista do lista. JEDNE VEERI U SUTON Nebesa behu mutna i razdrta, Studen u nemoj sobnoj polutami; I dopirae iz samotnog vrta Muzika kie. Mi smo bili sami. Hujae negde vetar oko vile Pesmu o tuzi. I ja gledah tako Na njenom elu i licu od svile, Gde mutno vee umire, polako. Mi besmo nemi; ali mi se ini To vee da smo u utanju dugom, Sami i tuni u hladnoj tiini, Svu povest srca rekli jedno drugom. I tajne misli bolne i zloslutne, I strah od patnja kojih nema vie... Sluaju tako te veeri mutne Vetrova pesmu i muziku kie. JABLANOVI Zato noas tako ume jablanovi, Tako strasno, udno? Zato tako ume? uti mesec sporo zalazi za hume, Daleke i crne, ko slutnje; i snovi U toj mrtvoj noi pali su na vodu, Ko olovo mirnu i sivu, u mraku. Jablanovi samo visoko u zraku ume, ume udno, i drhu u svodu. file:///C|/Documents and Settings/User/Local Settin...p/Rar$EX00.656/Jovan Ducic - Poezija (serbian).html (5 of 59) [22.11.2008 23:09:13]
  • 6. Jovan Dui - Poezija Sam, kraj mirne vode, u noi, ja stojim Ko potonji ovek. Zemljom prema meni, Lei moja senka. Ja se noas bojim, Sebe, i ja strepim sam od svoje seni. EKANJE Doi e i trenut poslednji i sveti, Kada emo jednom, mirno ekajui, Rei jedno drugom: ve je vreme mreti, Kao to se kae: ve je vreme kui. U horizont prazan gledajui tada, Na ivici gde se mrak i svetlost deli, Zamrznue mirno suza zadnjeg jada, Jada to se nikad, nikad nismo sreli - U sunana jutra trae jedno drugo Kraj zelenih reka; ili no kad brodi, I dok meseina nepomino, dugo, Lei hladna, bela, na zaspaloj vodi. Dok je prilazio as povratka sveti, Umorni, taj susret veno ekajui, Kada emo rei: ve je vreme mreti, Kao to se kae: ve je vreme kui. POVRATAK Vratie se opet kada lie pane, Kad zaplau hladni vetri obalama, Kao uspomena na pomrle dane, Bleda i u crnom, javie se nama. NJen e mirni korak da alosno prati um jesenjih voda. No senka to mrai Mramorno joj elo, niko nee znati Otkuda je pala i ta ona znai. file:///C|/Documents and Settings/User/Local Settin...p/Rar$EX00.656/Jovan Ducic - Poezija (serbian).html (6 of 59) [22.11.2008 23:09:13]
  • 7. Jovan Dui - Poezija Ko dua jeseni, kad nam prie tada, Ispunie strepnjom nekog mirnog jada Nas, i hladne vrte, i prirodu bonu. A kad stari klavir dirne rukom lakom, Bie zvuci crni: inie se svakom Kao da prah noi pada po salonu. ENJA Nebesa su prazna; nemo vee slazi, Negde u aleji zadnji zraak blista, Venus arhaika sama je na stazi, Gola, i sva stidna, bez smokvova lista. Vee e joj tiho da okupa telo U mirisu rue i u istoj rosi; Meseina mirno da posrebri elo, I ponono inje da prospe po kosi. Gola, ona eka; a pogled, pun udi, Vapije u nebo, i strada, i moli! I dok stidno oko u nebesa bludi, enjom dru prsa i udovi goli. Tako no prolazi tiho, jednoliko, Vetar meseinom zasipa i veje; Spi nebo i zemlja; i ne dozna niko Tu pagansku ljubav sred mrtve aleje. NOVEMBAR Rairilo se u nemoj visini Jesenje nebo, olovno i prazno. Polja su pusta; vrh ledina njinih Silazi vee dosadno i mrazno. Kao bolesnica hodi bleda reka, file:///C|/Documents and Settings/User/Local Settin...p/Rar$EX00.656/Jovan Ducic - Poezija (serbian).html (7 of 59) [22.11.2008 23:09:13]
  • 8. Jovan Dui - Poezija Skelet vrbaka nadneo se na nju. uje se jecaj i potmula jeka - To vetri plau visoko u granju. I mraz se hvata nad trulim strnjikom; Mokre su staze i blatnjavi puti. Veernje ptice odilaze s krikom U mrtvu umu. Dadi mrak; sve uti ... Ja ne znam zato samo tugu snijem, A nit to alim, niti elim drugo; I ne znam zato traim da se skrcjem, I negde plaem dugo, dugo, dugo ... MORSKA VRBA Sama vrba stoji nad morem, vrh sveta, Rasplela je kosu zelenu i dugu, Nalii na nimfu koja je prokleta, Da postane drvo i da umi tugu. Slua pesmu gora kada jutro rudi, Agoniju vode u veeri neme, Nepomino stoji tamo gde sve bludi: Oblaci i vetri, talasi i vreme. I tu umi s njima, dajui, polako, Moru koju granu, vetru listak koji: I, ko srce, sebe kidajui tako, Tuno umi ivot. - Sama vrba stoji ... SAT Dan bolestan, mutan, nebo neprozirno. Nad bezbojnom vodom mir veernji bee. asovnik nevidljiv negde izbi mirno: Tad potonje rue lagano pomree. I kad opet izbi: s topola se rasu file:///C|/Documents and Settings/User/Local S