Jovan ducic poezija

Jovan Dučić - Poezija

Jovan Dučić - Poezija (1) >> 2 >>

I - PESME SUNCA

SENKE PO VODI

ZALAZAK SUNCA

Još bakreno nebo raspaljeno sija, Sva reka krvava od večernjeg žara; Još podmukli požar kao da izbija Iza crne šume starih četinara Negde u daljini čuje se da hukti Vodenički točak promuknutim glasom; Dim i plamen žderu nebo koje bukti, A vodeno cveće spava nad talasom.

Opet jedno veče... I meni se čini Da negde daleko, preko triju mora, Pri zalasku sunca u prvoj tišini, U blistavoj senci smaragdovih gora - Bleda, kao čežnja, nepoznata žena, S krunom i u sjaju, sedi, misleć na me... Teška je, beskrajna, večna tuga njena Na domaku noći, tišine i tame.

Pred vrtovima okean se pruža, Razleće se modro jato galebova; Kroz bokore mrtvih docvetalih ruža Šumori vetar tužnu pesmu snova. Uprtih zenica prema nebu zlatnom, Dva giganta Sfinksa tu stražare tako, Dokle ona plače; a za morskim platnom, Iznemoglo sunce zalazi, polako.

I ja kome ne zna imena ni lica, Sve sam njene misli ispunio sade. Vernost se zaklinje s tih hladnih usnica... Kao smrt su verne ljubavi bez nade! Vaj, ne recite mi nikad: nije tako,

file:///C|/Documents and Settings/User/Local Settin...p/Rar$EX00.656/Jovan Ducic - Poezija (serbian).html (1 of 59) [22.11.2008 23:09:13]

http://zoranproks.no-ip.com/literatura/Ducic_Poezija/002.html


Ni da moje srce sve to laže sebi, Jer ja bih tad plako, ja bih večno plako, I nikad se više utešio ne bi.

U SUMRAKU

Odvela me tuga i misli zloslutne U polje, daleko. Trava puna rose. Tužno stoje vrbe iznad vode mutne, Hladni vetri mrse zelene im kose. Na zapadu negde polumrtav bleska Ugašenog dana zadnji bledi plamen. Nema je nada mnom širina nebeska, Mrak zasipa šumu, reku, cvet i kamen.

Evo jedno groblje. Tu leže seljaci, Do suseda sused, drugar do drugara; A dok se u svodu brišu zadnji zraci, Pobožno kapela stoji kraj njih stara. I dole u selu zadnji ognji zgasli - Noć, i tu se spava... A ko sablast čudna, Međ grobljem i selom još krivuda staza, Sva bela i gola, kratka, večno budna.

PADANJE LIŠĆA

Koračaše nema, hladna, pored mene, Bez srebrne suze u mutnome oku; Kraj nas behu mrtve ruže i vrbene, Padalo je veče na vodu široku

Stare jedne reke. NJen je korak bio Ko korak samoće, nečujan i setan. Besmo tako tužni; nas tištaše tiho Isti jad bez suza i bol istovetan.

Mrak bolesne noći zasipaše prahom Platane po vrtu, jezero prozirno;



Naša srca behu ispunjena strahom Tuda, gde sve tako umiraše mirno.

I kad u to veče što se većma mrači, Približismo usta što ledeno ćute, Vaj, mi osetismo, s užasom, da znači I taj svaki poljub smrt jedne minute.

Svaki udar srca, smrt nečeg što živi! Svaka želja strepi da će nešto strti! U ovaj novembar čamotni i sivi, Ne postoji Život drugde neg u Smrti.

AKORDI

Slušam u mirnoj ljubičastoj noći Gde šušte zvezde; i meni se čini Da često čujem u nemoj samoći Pevanje sfera na toploj vedrini.

I čujem tiho u osami tako Večiti šumor iz zemlje i svoda; I slušam dugo, nemo i polako, Te reči lišća i taj govor voda.

I ja razumem te glase što huje, Taj jezik Bića i taj šapat stvari... Često sve stane, još se samo čuje Kucanje mog srca. No isti udari

Čuše se šumom, mirno zakucaše Udar za udarom, iz stabla; i jasno Kucnu iz crne rogozi i šaše - Duž celog polja ... Najzad, mnagoglasno,

Dole, pod zemljom! Negde u dubini Jednakim ritmom, kao muklo zvono, Ogromno srce začu se u tmini: Udari mirno, tiho, monotono.



POZNANSTVA

Kada je poznah nebo beše mutno, Vrti su mreli s bolnim nestrpljenjem; Jesenje vode šumile zloslutno, I sve očajno žurilo za mrenjem.

I mladost moja nije više znala Za dane strasti i trzanja njina: U moju dušu njena sen je pala, Bleda i hladna, kao mesečina.

Glas njezin beše ko muzika tuge: I zato mišljah, u slušanju mnogom, Samo na prošlost, na jeseni duge, Na hladna neba, i na tužna zbogom.

Poljubac njezin beše tih i ledan, Mramorni poljub; a kosa joj plava Odisala je setan miris jedan Bokora ruža koji docvetava.

I mnogo puta, u jutru, bez moći, Prenem se kao iz olovnih uza: Ja ne znam šta sam snevao te noći, Ali mi oči mutne, pune suza.

TIŠINA

Zaboravljen predeo u proplanku dugom, Obale pod teškom tišinom i travom ... Tu večernje vode huje tihom tugom, A žalosne vrbe šume zaboravom.

U zelenoj jasnoj pomrčini granja, Tu nađem Samoću, u ćutanju večnom, Bledu, pokraj reke; tu sedi i sanja, I ogleda lice u modrilu rečnom.



Ko zna otkad tako. No u nemom dolu, Glas pane li samo u ta mesta čista: Sva tišina teško uzdahne u bolu, Refren patnje ode od lista do lista.

JEDNE VEČERI U SUTON

Nebesa behu mutna i razdrta, Studen u nemoj sobnoj polutami; I dopiraše iz samotnog vrta Muzika kiše. Mi smo bili sami.

Hujaše negde vetar oko vile Pesmu o tuzi. I ja gledah tako Na njenom čelu i licu od svile, Gde mutno veče umire, polako.

Mi besmo nemi; ali mi se čini To veče da smo u ćutanju dugom, Sami i tužni u hladnoj tišini, Svu povest srca rekli jedno drugom.

I tajne misli bolne i zloslutne, I strah od patnja kojih nema više... Slušajuć tako te večeri mutne Vetrova pesmu i muziku kiše.

JABLANOVI

Zašto noćas tako šume jablanovi, Tako strasno, čudno? Zašto tako šume? Žuti mesec sporo zalazi za hume, Daleke i crne, ko slutnje; i snovi

U toj mrtvoj noći pali su na vodu, Ko olovo mirnu i sivu, u mraku. Jablanovi samo visoko u zraku Šume, šume čudno, i drhću u svodu.



Sam, kraj mirne vode, u noći, ja stojim Ko potonji čovek. Zemljom prema meni, Leži moja senka. Ja se noćas bojim, Sebe, i ja strepim sam od svoje seni.

ČEKANJE

Doći će i trenut poslednji i sveti, Kada ćemo jednom, mirno čekajući, Reći jedno drugom: već je vreme mreti, Kao što se kaže: već je vreme kući.

U horizont prazan gledajući tada, Na ivici gde se mrak i svetlost deli, Zamrznuće mirno suza zadnjeg jada, Jada što se nikad, nikad nismo sreli -

U sunčana jutra tražeć jedno drugo Kraj zelenih reka; ili noć kad brodi, I dok mesečina nepomično, dugo, Leži hladna, bela, na zaspaloj vodi.

Dok je prilazio čas povratka sveti, Umorni, taj susret večno čekajući, Kada ćemo reći: već je vreme mreti, Kao što se kaže: već je vreme kući.

POVRATAK

Vratiće se opet kada lišće pane, Kad zaplaču hladni vetri obalama, Kao uspomena na pomrle dane, Bleda i u crnom, javiće se nama.

NJen će mirni korak da žalosno prati Šum jesenjih voda. No senka što mrači Mramorno joj čelo, niko neće znati Otkuda je pala i šta ona znači.



Ko duša jeseni, kad nam priđe tada, Ispuniće strepnjom nekog mirnog jada Nas, i hladne vrte, i prirodu bonu.

A kad stari klavir dirne rukom lakom, Biće zvuci crni: činiće se svakom Kao da prah noći pada po salonu.

ČEŽNJA

Nebesa su prazna; nemo veče slazi, Negde u aleji zadnji zračak blista, Venus arhaička sama je na stazi, Gola, i sva stidna, bez smokvova lista.

Veče će joj tiho da okupa telo U mirisu ruže i u čistoj rosi; Mesečina mirno da posrebri čelo, I ponoćno inje da prospe po kosi.

Gola, ona čeka; a pogled, pun žudi, Vapije u nebo, i strada, i moli! I dok stidno oko u nebesa bludi, Čežnjom dršću prsa i udovi goli.

Tako noć prolazi tiho, jednoliko, Vetar mesečinom zasipa i veje; Spi nebo i zemlja; i ne dozna niko Tu pagansku ljubav sred mrtve aleje.

NOVEMBAR

Raširilo se u nemoj visini Jesenje nebo, olovno i prazno. Polja su pusta; vrh ledina njinih Silazi veče dosadno i mrazno. Kao bolesnica hodi bleda reka,



Skelet vrbaka nadneo se na nju. Čuje se jecaj i potmula jeka - To vetri plaču visoko u granju.

I mraz se hvata nad trulim strnjikom; Mokre su staze i blatnjavi puti. Večernje ptice odilaze s krikom U mrtvu šumu. Daždi mrak; sve ćuti ... Ja ne znam zašto samo tugu snijem, A nit što žalim, niti želim drugo; I ne znam zašto tražim da se skrcjem, I negde plačem dugo, dugo, dugo ...

MORSKA VRBA

Sama vrba stoji nad morem, vrh sveta, Rasplela je kosu zelenu i dugu, Naliči na nimfu koja je prokleta, Da postane drvo i da šumi tugu.

Sluša pesmu gora kada jutro rudi, Agoniju vode u večeri neme, Nepomično stoji tamo gde sve bludi: Oblaci i vetri, talasi i vreme.

I tu šumi s njima, dajući, polako, Moru koju granu, vetru listak koji: I, ko srce, sebe kidajući tako, Tužno šumi život. - Sama vrba stoji ...

SAT

Dan bolestan, mutan, nebo neprozirno. Nad bezbojnom vodom mir večernji beše. Časovnik nevidljiv negde izbi mirno: Tad potonje ruže lagano pomreše.

I kad opet izbi: s topola se rasu



Zadnje mrtvo lišće. Mir je na sve strane. Dok ponova kucnu: tiho u tom času Jedno gnezdo pade visoko sa grane.

No skriveno zvono kad pod svodom lednim, I opet se začu iz topola stari, Sva dolina strahom ispuni se jednim, I užasnom strepnjom, i panikom stvari.

PONOĆ

U sobi muzeja gluho noćno doba. Pred granitnim Marsom tu strasna i gola Igra bahantkinja. Tu lije Nioba Mramorne i hladne suze večnog bola.

Tu silno i bolno pod ujedom guje Rve se Laokoon. Na kamenu krutom Sedi skrušen Edip... Mir je da se čuje Gde prolazi tiho minut za minutom.

Ali s crne kule koban i potmuo Glas ponoćnog zvona odjeknu u tmini - Negde iz dvorane dug se uzdah čuo U mraku, u nemoj studenoj tišini.

Prenula se naglo sva dvorana ova: Svak oseti da je tude u samoći Gladijator jedan umro ove noći, Mlad, srušen, i ranjen već dvaest vekova.

ZAŠTO?

Kao skrušen braman što sa strahom čuva Urnu, što prah dragih pokojnika krije, Bezbožnička ruka da je ne razbije, I pepeo sveti vetar ne razduva -

Muzo, zašto i mi ne čuvasmo tako Srce sa pepelom pokojnika mili?



Niko ne bi znao da smo tužni bili, Da si ti jecala, i ja da sam plako.

Jer kako je sveta i čedna beskrajno Tuga što se nikad nije rečju rekla, Što je samo tiho u suzu potekla, U bledilu lica javila se tajno.

Kako li je srećna duša koja znade Biti svet za sebe, ko zvezda nebeska, Bačena u svemir što samotna bleska, Dok svetova kraj nje blude mirijade.

I mora svetlosti sjaje i trepere, Vek za vekom tone u prostranstva sjajna - A njen bol i život ostali su tajna Za beskrajni prostor i večite sfere.

I zašto ne osta tvoja knjiga mala Ko grob siromaha, grob bez istorije, Kog u svetom miru oskvrnula nije Ni bezbožna grdnja, ni bestidna hvala!

POEZIJA

Mirna kao mramor, hladna kao sena, Ti se bledo tiho devojče što sneva. Pusti pesma drugih neka bude žena, Koja po nečistim ulicama peva.

Ja ne mećem na te đinđuve sa trakom, Nego žute ruže u te kose duge: Budi odveć lepa da se sviđaš svakom, Odveć gorda da bi živela za druge.

Budi odveć tužna sa sopstvenih jada, Da bi išla ikad da tešiš ko strada, A čedna, da vodiš gomile što nagle.

I stoj ravnodušna, dok oko tvog tela, Mesto kitnjastog i raskošnog odela, Lebdi samo pramen tajanstvene magle.



ZIMSKI PASTEL

Zgurena na snegu seoska kapela Zebe usred groblja. Nebesa su bela. Niotkud ni vetra da se javi šumom, I zaplače gdegod za krstom, za humom.

Niti smrzlo zvono čas da kucne koji, Ukočeno, mirno, još skazaljka stoji, Pokazujuć tako sred doline neme Sat, kada je najzad umrlo i vreme.

PODNE

Nad ostrvom punim čempresa i bora, Mlado, krupno sunce prži, puno plama; I trepti nad šumom i nad obalama Slan i modar miris proletnjega mora.

LJubičaste gore, granitne, do svoda, Zrcale se u dnu; mirno i bez pene, Površina šušti i celiva stene; Svod se svetli topal, staklen, iznad voda.

Prah sunčani trepti nad ispranim peskom, I srebrni galeb ponekad se vidi, Svetluca nad vodom. I mirišu hridi Mirisom od riba i modrijem vreskom.

Sve je tako tiho. I u mojoj duši Produženo vidim ovo mirno more: Šume oleandra, ljubičaste gore, I bled obzor što se proteže i puši.

Nemo stoje u njoj srebrnaste, rodne Obale i vrti; i svetli i pali Mlado, krupno sunce; i ne šušte vali - Galeb još svetluca. Mir. Svuda je podne.

RIMSKI SONET



Grob na Apiji

Spava Cecilija Metela, još spava, Sto godina prespi i sto novih začne. Peva ptić iz žita i kosač iz trava, A ništa da prene trepavice plačne.

U mrak bela stada sa humova shode; Golubi iz polja beže ispred sene; Apijom se vrate legije što vode Kralje od istoka, i pljačku, i plene.

Oči Cecilije mokrih trepavica, Od sveg okrenute sad gledaju drugde; Nit ih prenu trube ni glas noćnih ptica.

Sto godina mirno ona pređe svugde: Lepota je smrti bez svojih granica ... A mokre su oči okrenute drugde.

SAMOĆA

Leži reka rasuta u mraku, Mrtva, bela. Ne čujem da prska Ni talasić između gustih trska, Ni ptić rečni gdegod u vrbaku.

Samo drhte u providnoj tmini Dve-tri zvezde bele u dnu svoda; I diže se iznad nemih voda Crn siluet šume u visini.

Dok blisnuše nebesa u času, I šum čudan prođe po samoći, Miris lipa dolinom se rasu: Jedna duša minu posred noći ...

JADRANSKI SONETI

PORED VODE



Sa Boninova

Put mesečev srebrn niz more se vidi, Leži beskonačan vrh zaspalih vala. Mir. Zadnji je talas došao do hridi, Zapljusnuo setno i umro kraj žala.

Noć miriše tužno čempresovom smolom. Nebo pepeljasto. I kopno i voda Ko da noćas dišu nekim čudnim bolom, Tiha tuga veje sa dalekog svoda ...

A sto srca noćas kucaju u meni, I celo mi biće budi se i diže Časom nekoj zvezdi, a čas kakvoj ženi.

Sve kipi u meni, ko plima kad stiže: Kao sad da postah! Dokle zvezde brode Jedne bezimene noći, pored vode.

KRAJ MORA

Iz Boke

Lav kameni jedan iz mletačkih dana Ozbiljan i mračan još na trgu sedi, Na obali mora. Sluša šum Jadrana, I gde vek za vekom neosetno sledi.

Star i malaksao, i sa grivom sedom, On je teške šape zario duboko, Dokle mirno drži u obzoru bledom Svoj mramorni pogled i studeno oko.

Dođu gradska deca sa veselim pleskom, Draže ga, i jašu, i zasiplju peskom, I biju ga svojim puškama od zova.

Dok on mirno gleda na more, i čeka Da galije stare vidi izdaleka, Što odoše nekad pre mnogo vekova.



SELO

Iz Trstenog

Vitorog se mesec zapleo u granju Starih kestenova; noć svetla i plava. Ko nemirna savest što prvi put spava, Tako spava more u nemom blistanju.

Čempresova šuma bdije; mesec na nju Sipa svoje hladno srebro; odsijava Modro letnje inje sa visokih trava. Zatim krik. To kriknu buljina na panju.

Ribarsko seoce poleglo na stenu, I sišlo u zaton; i kroz maglu mlečnu Jedva se nazire, ko kroz uspomenu.

Sve je utonulo u tišinu večnu. Ni šuma, ni glasa; samo jednoliko Izbija časovnik kog ne čuje niko.

LETO

Iz dubrovačke Župe

Okićenu lozom i cvećem od maka, Sreo sam je jednom, jednog vrelog dneva. Na pučini magla providna i laka, U vrućemu žitu prepelica peva.

Iz vode i kopna odisaše leto Mirisom i vatrom. Tesne staze behu Pune kosovaca. Veselo je cveto Turčinak u njenom govoru i smehu.

Ona je kraj mene tada koračala, Strasna kao leto, pored mirnih vala, Polivenih toplim bojama i sjajem.



Vaj! I mladost prođe, ko sunce nad gajem! Samo još u meni ti si i sad taka: U kosi ti isti cvetovi od maka.

SLUŠANJE

Iz Dubrovnika

Kada padne veče povrh vode plave, I zasvetle Mlečni Puti iz daleka. Tada kao ptica iz svog gnezda meka, Sve od mahovine i od morske trave,

Prhne moja duša. I želje što dave, I biju, i more, još od pamtiveka, NJu izmame tako u tuzi bez leka... Dok ponoćne zvezde šume iznad glave.

Ko svileni crni noćni galeb, tako Moja duša pada na talas, polako, I zaspi u svojim suzama, ko dete.

A kad je probudi srebrnasta zora, U njoj vas dan šumi noćna pesma mora, Puna jedne bolne neutešne sete.

DUBROVAČKI REQUIEM

Taj dan tako tužno zvonila su zvona, Bolnu neku pesmu iz metalnog grla. Nasred katedrale ležala je ona, Kao Iluzija koja je umrla.

Tako plava, tužna. U belom odelu, Legla je međ ruže i mirtino cveće. Redovi vlastele na dugom opelu Stojali su nemo i držali sveće.

U oknima crkve tiho, neosetno, Poče dan da gasne, kad svršiše setno Duge bolne psalme sveštenici sedi.



A polazak kada zapevaše zvona, I kad mirno kovčeg podigoše bledi, Tada, kao u snu, osmehnu se ona.

DALMACIJA

Iz Splita

Sa kapele jedne, sa starog vrhunca, Polagano zvoni. Sve je mirno tako. Na vodama leži krv večernjeg sunca, Dimi se, i hladi, i mrzne polako.

Albatros je jedan kružio nad vodom, Zalutao amo ko zna s koga mora. I plamen dok hvata krvavijem svodom, I puši iz modrih maslinovih gora,

Gordo, sa daleko raširenim krilom, Kružaše albatros ... Beše u porfiri, Sav pokriven zlatom i purpurnom svilom:

Izgleda duh strasni Dioklecijana Nad dragim se morem dalmatinskim širi, U sunčano veče jednog Carskog Dana.

NOĆNI STIHOVI

Kod Svetog Jakova u Dubrovniku

Ja volim noći, njine mutne zbore, I njine tišine, i njine oluje; NJine crne reke kada setno huje Svoju pesmu tamnu i dugu, do zore.

Svaki cvetak, kamen, talas, list sa gore, Šume u toj pesmi, i šapću i struje; I moja se duša jasno u njoj čuje, Kao neko tamno nevidljivo more.

Ja sam deo noći. Nad vodom i humom



Kad jutrenji vetri svojim blagim šumom Pogase lagano bele zvezde njene -

Ona šumi zbogom u odlasku naglom, I uvija tužno, ko cveće i stene, Moje mračno lice suzama i maglom.

JUTRENJI SONET

Kod crkve Sv. Gospe od Milosrđa

Mirišu jasmini i modri se lovor, U srebrnom jutru još spavaju žali; Duboko u školju čuo se je govor: To zborahu prvi probuđeni vali.

I osećam gde se budi, tihim šumom, Uspavana duša stvari oko mene. I miriše more ribom; dok za humom Svod se stakli, širi, mru i zadnje sene ...

Znam, nekad ko dete, u svitanje zore, Istim ovim putem silažah na more, I svagda me sreo nestrpljiv šum vala.

Čujem i sad: huji ispod oštrih žala Isti stih, još isti što me nekad srete - Stih iz strofe ko zna kada započete.

ZVEZDE

Sa ostrva Lopuda

Visoko u granju mirno gore zvezde, I široka pesma mora u tišini Čuje se oko nas; i ti glasi jezde Ko da rosa pada u srebrnoj tmini.

U njenu sam kosu upletao strasno Mokre noćne ruže. Putem punim zova, Ja joj ljubljah celo ovo veče jasno Oči pune zvezda i usta stihova.



Sve je šumno, sjajno; i lije iz granja Svetlost, ko padanje neke bele kiše; Maslinova šuma u daljini sanja ...

A more je puno zvezda, pa ih njiše, I po žalu nemom, praznom i bez sane, Kotrlja ih svu noć, ko pesak i pene...

LJUBAV

Iz Stona na Pelješcu

Stoji pusta crkva bez glasa i zvona, Sumračna i hladna svu noć i dan celi, A u napuštenoj i nemoj kapeli Sama plače bleda žalosna madona.

Kap za kapljom klizi niza mračne stene; A kroz raznobojna okna jedva dospe Mesec, da nečujno hladno srebro prospe Po nogama svete neutešne žene.

Tu se vlažne senke pružaju i puze; Sve vonja na duge molitve i suze. Mir je nem i leden. Sama bdi madona.

Tako neutešna tvoja ljubav. Ona Bdi u duši i sad, očajno, bez cilja: A bleda joj ruka i sad blagosilja.

MESEČINA

Na Lapadu

Mesečina padne na starinski mramor Širokih teraca, i po čempresima NJenog starog vrta. Tih se čuje žamor: To na obalama mre ponoćna plima.

A moja je draga tužna svako veče I kada zaplaču noćne kamelije,



Zaplače i ona; suza što poteče, Niko ne zna šta je, ni šta ona krije.

Dokle bolno šumi iznad tamnih voda Tiha pesma sfera u dubini svoda, I pod vrtovima dok umire plima.

A kad progovori, u toj noći, gde se Bude samo slutnje, taj glas njezin ima Neveseli miris večernje ciprese.

VEČERNJE

Iz Cavtata

Zaraslo ostrvo u šumi oliva, Ko crn galeb leži nasred morskih vala, Dok večernja magla iznad nemih žala Pada, ko zaborav, nečujna i siva.

Penuši se talas i mirno celiva Slano crno stenje na rubu obala. Vidim vrh zvonika; to crkvica mala Viri iz maslina, topola i iva.

Opet noć bez mira. I sad izdaleka, Večernjega zvona kad se čuje jeka, Pominjem te s bolnom suzom što se roni.

Nem, na izgubljenom valu, nasred vode, Prve senke noći dok rastu i brode ... A s ostrva tužno zvoni, zvoni, zvoni ...

JUTARNJE PESME

PRIČA

O plodu zbori cvet što padne, I reka o huci plima;



O ognju sunca zvezde hladne, A suton o svitanjima.

Osmeh za slasti beskonačne, I krilo za prostor sveta; O večnoj sreći oči plačne; Pad zbori za trijumf leta.

I mir gde zrnje mraka niče, Da sav šum sfera taji ... Zvezde što padnu, to su priče Da i smrt zna da sjaji.

NAPON

Zavapi klica: želim nići, Iz mraka, do vrhunca! Iz prslih grudi ja ću dići Najlepšu himnu sunca.

Zavapi krilo: da se rodim, Iz strašnog mučenja krvi! Zvezdama mirnim da zabrodim, Na sunce da stignem prvi.

Zavapi suza: vaj, da kanem Iz bola koji grca! Doneću na svet, kada panem, Prvu vest ljudskog srca.

ŠUM

Poće šum s gore jasenova, Dade ga šumi jela, I bukvi bukva, zovi zova, Prenu se priroda cela.

Bivolje stado diže glavu: - Je li to pesma o moći? Ševa ču himnu nebu plavu, Buljina muziku noći.



Jastreb se trže: eto lova! I zec: zar lovac hiti? Zvezda pomieli: gle, noć s nova! A grob: o, da li sviti?

SUSRET

Jedne se noći beše srela Na jednoj zračnoj stazi, Duša u nebo što se pela, I angel što na svet slazi.

Angel ispriča priču sjajnu Šta su nebeski vrti, A duša cele zemlje tajnu: Magiju ljubavi i smrti.

I osmehnu se angel potom Na carstvo večnih zraka; Duša zaplaka za lepotom Igre svetlosti i mraka.

večernje pesme

REFREN

Znadem za neme sutone, Kad sav šum zemlje nestane - Gde srce za čas prestane, A duša zavek utone.

Znadem za noći zvezdane, Gde se sva svetlost prolije, Da čašu tuge dolije, Prokaže bola bezdane.

Znam ljubav kad se useli U srca sjajne palače, Pa tužna pesma rasplače, Radosna pesma ucveli.

Znadem za čase čamotne,



Jeseni gorke, zgružene: Sve stvari stoje združene, Samo su duše samotne.

SUNCOKRETI

U tužnom oku suncokreta, Što nemo prati neba bludnje, Tu su sve žeći ovog sveta, Sva nespokojstva i sve žudnje.

Šume u strahu svom od mraka: "Bog je pomalo sve što zari; I svetlosti je jedna zraka Mera i cena sviju stvari! ...

"Sve je što živi na dnu tmine S prokletstvom nemim na svet palo - Sve što ne gleda u visine, I nije jednom zasijalo! ..."

S istoka kralji, obučeni U teško zlato, stoje plačni; I žreci sunca, naspram seni Prosjački vape u čas mračni.

Te tužne oči suncokreta U mom su srcu otvorene - Ali su sunca nakraj sveta, I tiho slaze mrak i sene.

Pomreće noćas širom vrti, Dvoredi sjajnih suncokreta, Ali će biti u toj smrti Sva žarka sunca ovog sveta.

SETA

I davno trag ljudi kud nesta, Još širom po poljima plinu - Sav gorki mir pesme što prasta, I miris žetve što minu.



I davno mrak padne već vani, I zadnji lik stvari se zatre - A cvrčci od sunca pijani Još kliču za podne od vatre.

Sve traje na velikoj njivi, Sve jednom što suza nam zali; Jer stokratni život proživi Sve ono za čime se žali.

I srca mru, trošna međ svima, I tašta i protivurečna - No ono što na dnu njih ima, Sve samo su delovi večna.

I traje sve, kao iz kletve, Kroz prazna i pečalna mesta - Sav miris daleke žetve, I gorki mir svega što nesta.

PESMA MRAKA

Sve vojske noći jezde, Zastave mraka vihore; Vetar je razneo zvezde I zadnje lišće sa gore.

Ponoćni crni petli Već su se triput čuli; U luci far ne svetli Gde brod moj mirno truli.

Crni će vetar da piri, I kiše padaće crne, Dok dan na okno zaviri S detinjim očima srne.

Nešto što vapi nama Oduvek i bez moći, Na daljnjim obalama Umreće ove noći.



ČEKANJE

Dugo se u potoku kupa Jutarnja zvezda; već zari, A svud još strašna, i glupa, I nema apatija stvari.

Prošle su zvezde i sati; I talasi pod lukom mosta; A svu noć ja čekah da svrati Nekog svog neznanog gosta.

Sva koplja jutra duž neba, Sva platna dana po dolu ... A obed od vina i hleba, I lampa, još na mom stolu ...

Da li je mogao proći Moj prag u zamrkloj cesti? Čekam i čekam sve noći Tog putnika s nekom vesti.

PESMA

Izgubih u tom nemiru Drugove i sve galije. Koji je sat u svemiru? Dan ili ponoć, šta li je?

Duboke li su putem tim, Gospode, tvoje provale! Busije s bleskom kraljevskim, Zlatne me čaše trovale.

Suncima tvojim opijen, Sjajem nebeskih ravnica, Ne znah za tvoju zamku, sen, Dno tvojih gnusnih tamnica.

I kad se otkri putanja Sva sunca gde su zapala,



Na moru tvoga ćutanja Kao dažd noć je kapala.

MEĐA

Kada se jave na crti, Na kraju tuge i pira, Visoke planine smrti, I hladna jezera mira -

Ko čeka na međi? O, ta Najveća tajna što traje: Granica dveju lepota I dveju sujeta! Šta je?

To nemo raskršće vera, Most bačen između sreća, Ta međa dveju himera - Neg život i smrt je veća!

Znam, čuva bezglasna žica Sve zvuke neba i sveta, I crna ponoćna klica Sve boje sunčanog leta ...

A strašna međa šta znači, Što deli pokret od mira? Šumna je reka, kad smrači, Od svojih obala šira.

lirika

ČOVEK GOVORI BOGU

Znam da si skriven u morima sjanja, Ali te stigne duh koji te sluti; Nebo i zemlja ne mogu te čuti, A u nama je tvoj glas od postanja.

Jedino ti si što je proturečno - Kad si u srcu da nisi u svesti... Na kom se mostu ikad mogu sresti,



Svemoć i nemoć, prolazno i večno!

Vodi li put naš k tebi, da li vodi? Kraj i početak - je li to sve jedno? Ko pečate ti čuva nepovredno, Ko tvojim strašnim granicama hodi?

Jesmo li kao u iskonske sate Nalik na tvoje obličje i danas? Ako li nismo, kakva tuga za nas, Ako li jesmo, kakva beda za te.

Moj duh čovekov otkud je i šta je? Tvoj deo ili protivnost od tebe - Jer treće nema! Kraj tvog ognja zebe, I mrkne kraj tvog svetila što sjaje.

Samotan svugde i pred svim u strahu, Stranac u svome i telu i svetu! I smrt i život u istome dahu: Večno van sebe tražeć svoju metu.

SEME

U brazdu bacih seme kedra, Te nepobedne svete srži, Kojeg u svodu neba vedra Nit oluj sruši nit grom sprži.

U svetlo jutro toga dana, Bacajuć seme, rekoh: - Budi U mojoj brazdi krv titana, Ideja sile sva u grudi!

U prostor bačen glas što stremi, Da ga nebesa budu puna! I reč što nikad ne zanemi, I večno budna božja struna.

A kao pesnik, ti ćeš biti Stranac u svetu i u gori: Od osama se što ushiti,



Od hladnih zvezda što sagori.

PUT

Da pođem uz reku, sve do vrela, Da znam i izvor i ušće! Ali me najzad i noć srela, A crno trnje sve gušće.

Padne li zvezda s nemim mrakom, I ode iz sene u senu, Srce se digne njenim trakom: Ka mestu otkuda krenu.

Gde je taj svetli izvor, šta je Ta istina prva, daleka? Ne vodi ništa u te kraje! Sve dublja i crnja je reka.

Da najzad s čistog zahvatim vrela! Da spojim izvor i ušće! Ali me najzad i noć srela, A crno trnje sve gušće.

Tako selica jato gladno, Sve more prešavši zračno, Padne po trnju: za njim hladno, A pred njim nemo i mračno.

POBOŽNA PESMA

Na čemu zidam crkvu, na čem? Na steni, pesku ili blatu? Liči li strašni angel s mačem Sudiji mome ili bratu?

Na mostu među obalama, Zbunjen i krvav od svog lanca, Koga ću noćas sresti sama - Ubijcu ili dobrog stranca?

Gospode, znam ti klicu čudnu



U svem mom dobru i u kvaru, Jer ogledaš se meni u dnu - Kao nebesa u bunaru.

Senka je tvoja dan što zari, A ja te tragam u čas svaki: O bože uvek nejednaki, I drukčiji u svakoj stvari!

Hoćeš da saznam duhom holim Sve zamke putem zlim i pravim, Izdajstvo druga kojeg volim, I laž u sreći koju slavim.

Ali ja stojim srca prazna, Za svaku tajnu zla i dobra; Ruku je moju snašla kazna Za plode koje i ne pobrah.

Iskušitelju, pun sam straha, Po bespuću i blatu stida; Smrzavam od tvog toplog daha, U tmi bez svesti, zlu bez vida.

Ali sam nevin, jer ja stradam; I čist jer čekam dan otkrića; I novorađan jer se nadam; I pijan samo od tvog pića!

Hulim u misli koju rodim, A tobom trepte moje strune: Ne vidim puta kojim hodim, Ali su oči tebe pune.

SUNCE

Kroz moj sad reka teče, Sveta i obasjana; Uvire sva u veče, Izvire sva iz dana;



Svetla reč Bog što reče Da plodi tlo Hanana.

Vinograd moj u strani, I trešnje već u cvetu. Odozgor u čas rani Zazori celom svetu! Tude se biju za nas Večito Juče i Danas.

Na pesku moga vrta, Razliven sav u zlatu, Po sunčanome satu Jedan zrak s neba bludi: I ravnodušno crta Put zemlje i vek ljudi.

SLUTNJE

Taj zamor bez sna i bez pomoći, Bez želje za pir i za lovore: U ove moje gorke ponoći Sve slutnje doću da progovore.

Za tobom tragam kroz sve prodore, Ženo, zlim morem slutnje tučena - U mesečeve svetle odore I magle zvezda sva obučena.

Prikaze svu noć slaze s tavana, Sto noža moje ruke trebaju! Noćas me kroz mrak, kao Gavana, Na raskršćima maske vrebaju.

Kako su tamne noći zvezdane, I strašne zamke praznih putanja! Kako su pune redom bezdane, I kako kobni glasi ćutanja.

PESMA

Noć je najednom pala crna,



Kao pod krilom gavranovim. Bele će ruže s oštrog trna Da planu rano s danom novim.

Učaurena buba ćuti, I prede svilu za plašt Cara; Zapališe se Mlečni Puti, I prepuni se srebrom bara.

Zrno u mraku žurno klija, Da ga izraste cela šuma! A na mom putu sama sija Sumnja, to sunce moga uma.

GOZBA

Kad prođu dani, ko će znati Da kaže povest o njima — Prolaze kao ludi svati, Na belim i besnim konjima.

Ja rasuh pesmu kao more, Svi od nje zvuče gajevi; I blaga koja u dnu gore Čuvahu ljuti zmajevi ...

Minu sa svojom ovitom celom I ljubav s njenim bolima, Sa paževima i sa velom, Plačna u zlatnim kolima.

A krv još puna žeđi besne — Žeđ mača i kad miruje! — Da svakom čašom o pod tresne, Kao kad tiran piruje.

Kao da u sjaj mojih voda Još suza nije kanula, I da je jutros s mladog svoda Prvi put zora svanula.

BOGU



Nikad se nisam na te bacio kamenom, Niti u svome duhu tvoj sjaj odricao; I svoj put pređoh ceo sa tvojim znamenom, Svugde sam tebe zvao i svud te klicao.

Iz sviju stvari ti si u mene gledao, Tvoj gromki glas sam čuo u morskom ćutanju, S bolom pred noge tvoje svagda se predao, Samo za tvojim žiškom sledio putanju.

A od tebe se nikad nisam odvajao, Stoga i ne beh samac u dnu svih osama... Zbog tebe sam se kleo i za te kajao, Kad padne gorko veče po gorskim kosama.

U mašti sam ti bele svud crkve zidao; I za molitve sam tvoje u zvona zvonio; Za tvoga blagog Sina i ja sam ridao; I đavola sam crnog s tvog krsta gonio.

A ti što sazda sunca i plod oranice, Bio si samo Slutnja, bolna i stravična: Jer svaka Istina duha znade za granice, Jedino naša Slutnja stoji bezgranična.

NATPIS

S mora na čijoj crnoj ploči Sva mirna sunca sedaju, Do na breg smrti, s koga oči Na oba sveta gledaju —

Ponor po ponor, gde god sinu S nebeske svetle čistine ... Dok putić jednom najzad minu Između sna i istine.

Vaj, ništa više da ne prene Taj puhor sna i zamora, Penji se tiho, zimzelene, Uz ploču bledog mramora.



SENKA

Ide sen moja pored mene, Ognjena sablast i džin modar; Preda mnom kao voć bez smene, Kao žbir za mnom, nem i bodar.

Pred šumom presta da me prati, Za šumom već me opet čeka; Pred prag će crkve zbunjen stati Taj prediskonski strah čoveka.

Taj znak što mrkne i što sjaje, Taj govor neba rečju tamnom! Dokle će ići i što traje — Ta gorka igra sunca sa mnom?

Sve će pod nebom dalje sjati, A sen i čovek, dva blizanca, Na raskršću će nekom stati Da oba zbace teret lanca ...

No tražiće se, dok dan sija, Dve sudbe večno sjedinjene: Senka od zemlje bezmernija, I čovek lakši i od sene.

JESENJA PESMA

Prvi vetri s cveća nose Sve peteljku po peteljku, Selice za gorske kose, I zvezde za crnu reku.

A ništa me ne pogleda Još jedan put; sve nestaje, Sve se žudno ovde preda Ovoj smrti koja sjaje.

Sve su oči zasenjene Tihog mrenja tom lepotom;



I svaka stvar što se krene, Zažudi da umre potom.

Vaj, zna samo duh čoveka I za život i za mrenja: Dve obale ushićenja, Koje plodi ista reka.

KOB

Milanu Rakiću

Srce sa svojim zlatnim ključima Bije u brave tamne kapije, Gde ćuti zla i nedokučiva Istina moja koja vapije.

A laž sa usta koja poljubim, (Otrov u zlatnoj čapš pričesti, Ubijca s mačem svojim stogubim), Mrači sve pute moje ničesti.

Sjaji dan međ crnim borima, Mrkne noć izmeđ belih krinova, Božji lik trepti na svim morima, Svaki čas svemir niče iznova.

A veru moju crkva ubila, A moju sumnju strah zaledio, Usta me laži samo ljubila, Izdajnik samo za mnom sledio.

Moj se duh božjeg vina napije, Srce se svetoj reči otvori, A bdim pred strašnom bravom kapije, Kao pred gradom gde su zlotvori.

PUSTINJA

Divovi sunca, kao vetri, Prolaze ovud s neba vrućeg, I minu gorke reči dve tri



Proroka negde vapijućeg.

Noć ovud svugde smrću zaspe; Ali već jutrom, dan bez glasa Sve ljubičice Parme raspe, I svetle ruže iz Širasa.

Ima i na tlu očajnome Uvek kap Božja koja kapi, I krvožedni krik Salome, I jedan prorok koji vapi.

Nigde ni pustoš nije sama, Svud srce ljudsko sebe seje, Svud se useli ljudska čama — Sve se na našoj krvi greje.

Svuda gde dođe bol čoveka, Ispuni ponor koji zjapi: Od jedne suze tisuć reka! I svud po Jedan prorok vapi.

NOĆ

Padaju sutoni prvi plavi, I zvezda već zrači s rečnog dna. Zasipa s topola mir po travi ... Anđeli veslaju barke ona.

Nestaje i s danom deo mene, Putima neznanim kud i sve ... Lagano kao što i cvet vene, Umiru jeseni hladne, zle.

A kada u trenut neki kasni, Sve stvari zažele zadnjeg sna — Pred kim će poći da negde zasni Ledena zvezda sa rečnog dna?

PESMA

Gospod me seja celo vreme,



I svud sam nova reč i znamen - U belom hlebu prvo seme, U tvrđavama prvi kamen.

I prvi poljub zaljubljenih, I nož u ruci haramije, I molitva iz srca smernih, I san na pesku gladne zmije.

Gospod me seja pregrštima Poljem što večna sunca plave, Da budem njegov znak međ svima, Njegova zlatna truba slave.

I brodolom u osvit vedar, I očajnikov krik za snagom; I na Libanu sjajni kedar, I strašna vojska pred Kartagom.

Gospod me seja celom šakom U času svetlu i golemu, Da budem jutro danu svakom, I njegov glas i ključ u svemu.

Na pustom putu atom praha, U nebu sunčev krug i slika, Žižak u domu siromaha, Suza u oku mučenika.

HRIŠĆANSKO PROLEĆE

Vidik se krvlju sav zarubio, Prvi kos peva tanko i tanje. Aždaju sveti Borđe ubio, Srebrnim kopljem baš u svitanje.

Kraj crkve čempres crn zagustio, Hristovo jagnje ovca rodila, I sveti Marko orla pustio, I sveti Todor svog krokodila.

Golubica u suncu sinula,



Sa lišća kaplju svete arije ... Dva apostola tud su minula S porukom sina čiste Marije.

Kraj reke zrače beli krinovi, Pada snop zraka s neba sredine: I sja oreol večni i novi Jagnjeta što gre preko ledine.

TAJNA

Kad minu mesec žut za kosama, Tada s nebeskih crnih ledina — Kao kap pade ta reč jedina: Tad pojmih šta je moja osama ... I pojmih kao otet čarima, Šta znači strah moj među stvarima.

Razvije jutro kao plamene, Hiljadu belih krila po moru, A svetlom zemljom prospe znamene, I reči svud po belom mramoru. Tad su pred tajnom što je morila, Sva usta stvari progovorila.

Tvorče, kroz oluj i kroz ćutanje, Slušam sve tvoje sjajne glasove; A čekam kad sve mineš putanje, Poljem kroz naše svetle klasove, Kraj puta k meni atomu skrivenom, Da priđeš u te časove: I osloviš me pravim imenom.

PUTNIK

Ja sam taj putnik što je krenuo U prediskonsko prvo svitanje, Za putem uvek put promenuo Međ zvezdama kroz večno skitanje.

U smrt i život, tren i trajanje, Iz oblika u oblik hodeći,



Večiti pokret kad i stajanje, I uvek nov u novoj odeći.

U oluj sunca i u mrakove, Kao Reč čista nekad bačena, Svih praoblika noseći znakove: S kraja do na kraj nit provlačena.

Sejač i seme, reč i obličje, Od prapočetka isto načelo; Zakona istih hladno zatočje — I jedno u svem što se začelo.

Ali u patnji večnih promena, Svemoćni! duh moj sada vapije Za prvim jutrom tim bez pomena, Za čistim pragom prve kapije.

Prođoh sve svoje strašne putanje Zvezde i mrava; s tobom hodeći, Sav krug obićoh; poznah ćutanje Stvari u njinoj sjajnoj odeći.

Sad opet kucam na tim vratima Sa kojih poćoh; opet vapijem, Klica života nepovratima, Na prvom vrelu da se napijem!

Da strela s drugog kopna bačena, Ko zna za koju kob izlivena, Vrati se s ovog puta smračena — Svom strelcu kom i ne zna imena.

ZVEZDE

Kad nebo zasja prvo veče, Ču se glas zvezde s vidokruga: — Ja sjam za srećne, jedna reče, — A ja za bedne, kaže druga.

— Ja kraljevima, zbori treća, — Ja herojima. — A ja roblju.



— Ja zaljubljenim! — A najveća: — A ja za dugu noć na groblju.

— A ja ću, ču se iz tog šuma, Svetlosti tašte dati reku: Kao Božanstvo, ta kob uma, Što sjaji samo u čoveku.

POVRATAK

Kad moj prah, Tvorče, mirno pređe U grumen gline užežene, Tad neće više biti međe Između tebe i izmeđ mene.

Kad svrši ropstvo dva načela Duha i tela, zla i dobra, Pašće tad uza svih počela U zadnjoj berbi koju obrah.

I postajući bezobličan, Na povratku svom starom putu — Tebi ću biti opet sličan, I prvom danu i minutu.

Noseć u šaci pregršt sunca, U zenicama neba komad, Sići će najzad sa vrhunca Taj astralni i večni nomad!

Kao u sjaju novog dana, Dirnuta krilom vetra blaga, Grančica mirte zanjihana Ne ostavivši nigde traga.

HIMERA

Pamtim te pute kud sam jedrio Morima što su večno zračila; Čiji se vidik uvek vedrio, A slutnja nikad ne pomračila.



Taj arhipelag gde su cvetala Tek otkrivena polja rumena, I himerična jata sletala Na mladu brazdu prvog grumena.

Gde neprohodne šumske pagode Drže u nebu zvučne svodove; Gde daju, kao svetle jagode, Sve tajne sunca svoje plodove.

Prvi put nebo tu zasijalo Na ljudsku sreću i na bolove; Hodismo tud gde sve je klijalo, Samo Bog i ja kroz te dolove...

Ja odoh dalje novim lukama, Do zvezda brod je moj uzletao: A držim i sad još u rukama Neki cvet crn što tu je cvetao.

sunčane pesme

POLJE

Ječmena žuta polja zrela, Rečni se plićak zrači; Kupina sja sunčana, vrela, Tu zmija košulju svlači.

Put prašljiv kud se mrava vuče Za četom crna četa; Železnu žicu cvrčak suče, Najdužu ovog leta.

I skakavaca minu jato ... S topola jastreb mladi Baci u sunčev sjaj i zlato Svoj krik večite gladi.

SVITANJE

Jutarnji strnjik mori slana,



Iz polja nešto teško vapi, To plitku reku davi brana I kida jetki napor slapi.

Međ nasipima vrtlog huči; I kao gromka obest džina, Pod teškom stenom što se muči, Iz grotla stignu glasi mlina.

Na bregu iznad mokrog krša Prvi zrak sunčev tek se rodi, I neveselo zaleprša, I ugasne na plitkoj vodi.

SUŠA

Već mesecima oganj daždi, Prepuklu zemlju mori suša; Najzad će sunce sad da zaždi Zamrli gajić oskoruša.

Suv potok kraj kog mrtvo ćuti, Bez glasa i bez prama dima, Seoce; samo zlatom žuti Tikva po vrelim vrtovima.

Sve žega mori kao čuma; Dolina puna nemog straha; U polju nasred belog druma Veštica diže stub od praha.

ĆUK

Nad smrekom prva zvezda blisnu, Ču se ćuk; negde voda zasja. Pod kišom mraka žali kisnu, Omara dunu s crna klasja.

U ponoć će na gluhom kopnu Večeras uštap da se rodi; I jedra noći da se popnu; I vazdušasti pođu brodi.



Sve vojske mraka kad otplove Spram mesečevog nemog luka, Ovde će bolno još da zove Zakaslu zvezdu glasić ćuka.

ŠUMA

Sva suncem šuma ispunjena, Miriše zrak od novog meda, Žuti se mladi šiprag klena, U nebo prvi kozlac gleda.

Uz stabla žure vojske buba, Žagor se svuda strašno čuje Od kljuna, svrdla, dleta, zuba; Pauci predu, detlić kljuje.

A Nedelja u šumi sela, Čeka kad prvi odmor dospe, Da širom polja brzo prospe Krvavih bulki mora cela.

MRAK

Ide red crnih jablanova Svu noć kroz mračno polje žita. Kraj puta negde huknu sova, Mesec se javi iza rita.

Mrak teče gust kroz crnu draču; Talasić kliznu ispod graba. Najzad se očas negde začu Prvi slavuj i prva žaba.

SUNCE

Na žitu plamti jara vrela, Juli će sve da zatre; Ditiramb suncu peva pčela - Sve reči od same vatre.



Ne čezne brdo dah da nađe, Nit šuma za sen vapi; I reka pre no sunce zađe Želi da umre do kapi.

Sprema se klasje sve da padne, I lišće pred noge panju: Da zemlja danas žudno znadne Za lepu smrt u sjanju.

KIŠA

Nedelju dana dažd rominja, Korito rečno puno mulja; Dosadno, gorko; i dan tinja, Kao lampa bez kapi ulja.

Po strejama po vazdan čuči Golublje jato, dok ne crkne; Prljava voda odsvud huči, I već od podne tiho mrkne.

Okna se gase; i noć zija Jeziva. Kanda u te dobi — Na pragu stoji vesnik kobi, A zidovi su puni zmija.

OMORINA

Prepukla zemlja žedna vapi, Od Ilin-dana oganj prži; Korito rečno prazno zjapi, Jedva se list na grani drži.

Ni dah da pusti šuma ne sme; Veče; zrak prepun slepih miša; Žabokrečina puna pesme ... Noćas će najzad pasti kiša.

Jug crn i seva; no, najednom, Dažd pređe preko vinogradi ... I blisnu prema selu bednom



Krvava, strašna, zvezda gladi.

BOR

Golem i mračan, neveselo, Stoji, bezimen kao travka; U njemu huči gorsko vrelo, I noću prespi jedna čavka.

Usamljen večno, strašna grmen, U prvi sunčev trenut sjanja, Niz ozarenu baci strmen Crni sen svoga očajanja.

A noću nebu zavihori, Kad zna da bolno sve zanemlje - I zvezdama po svu noć zbori Gorke samoće ove zemlje.

VETAR

Prenu se kao ptić u džbunu Plašljivi prvi dah i struja; No tek što siđe brdo, grunu, I oglasi se sav oluja.

Na močvarnoj se izvi njivi; On — maločas što se splete U rupcu žene, konjskoj grivi — U nebo s krikom sad polete.

Sva gora pade... smrznu reka ... Ali već odmah, pred noć gluhu, U šuplju trsku zaleleka, I umre na jednom listu suhu.

NOĆ

Već je Kumovska Slama ... Jejina, sva od svile, I s vatrom u zenicama, Diže se letom vile.



S celoga nebosklona Blisnu u jednom trenu, Da bi po zemlji ona Bacila svoju senu...

I spazi, pokraj puta, Sa nekog panja trula: Sav kosmos da zaćuta Da bi se ona čula.

APRIL

Dažd minu kao posle gatke; Svod sliči polju punom ruža; Odasvud glasi divlje patke, Zeleno brdo puno spuža.

Zadnji pram magle negde puši, Kroz močvar vrište luda jata; Žut potok s brega pesak ruši, Sunčevo zlato sja iz blata.

Spram svoda zračna i duboka Jutros se rodi, s pesmom žabe, U čaši prve visibabe, April, s dva krupna modra oka.

BUKVA

Celo je nebo u nju stalo, Senke joj kao provalije; I sve je polje za nju malo, I potok mrava iz nje lije.

Prolaze kroz nju sjajne vreže, I jedan crni refren zloći; Jejina jedna tu sad leže Novog i strašnog cara noći.

Stoji pod suncem koje daždi Tvrđava usred polja naga.



A grom jedanput kad je zaždi, Nestaće kao bog, bez traga.

MRAVI

Sve putem koji vodi slavi, Krenuše kao vojske mraka. Biće se danas kao lavi U noći tućeg mravinjaka.

Učiniće ga opštim grobom, Svud ostavivši smrt i senke; Poneće svoje mrtve sobom, I novo blago, i sve ženke.

A vratiće se mirno tada, Sve kao reke koje plave — Dokle za krvav zapad pada Krupno i strašno sunce slave:

NEDELJA

Već zora srebri humke riđe; Pođoše najzad nebom smelo Sva bela stada jutra; siđe I Nedelja u nemo selo.

U crkvi mirno drža sveću; Na raskršću, u hučnom dolu, Dodola ta je, sva u cveću, Igrala tu u svakom kolu.

U kasnu ponoć krenu kući, Kad uštap zasja iz planina; I ode teško posrćući, Od sunca i od novog vina.

DUŠA I NOĆ

DUŠA



Zašto plačeš, draga, svu noć i dan ceo: Izgubljena sreća još je uvek sreća! I taj jad u duši što te na nju seća, To je jedan njezin zaostali deo.

Ne daj mutnoj suzi na sumorno oko: Sreća nikad ne mre, ni onda kad mine. Taj eho kog jedva čuješ iz daljine, To još ona zbori u tebi duboko —

U samotne noći, kad žalosno šume Reke pune zvezda, gore pune sena... Do sluha ta pesma ne dopire njena, No duša je sluti, čuje, i razume ...

NOSTALGIJA

Jesenje popodne mre u zavesama, Tužno cvili vetar iz dalekog granja. Mir. To je svečani trenut kad se sanja, I kad duša hoće da ostane sama.

Često u te sate sa suzom u oku, Ja osećam tiho u bolima dugim: Sve je pokidano sa mnom i sa drugim, I čekam odnekud novu reč duboku,

I dokle se dele svetlosti i tmine, I noć pada kao paučina meka: Sve natpeva hučna muzika tišine! Sve nadvisi nemi glas koji se čeka! ...

NAPOR

Kada me zamori ravnodušno, bedno Vreme, u časima bezbojnim i sivim, Rađa mi se želja: ja bih da doživim Ili sreću ili nesreću, svejedno.

I ta tamna želja negde u dnu grudi Raste, ko poplava kakve mračne sene. I svakoga jutra budna je pre mene;



I često zagreje, i često zastudi.

U duši zasvetli ... koje je to doba? Zora ili veče? Plam što je zablisto; Šta je? Mislim ljubav, a ono je zloba! ... A meni se čini tako jedno isto ...

SAPUTNICI

Sve za svojim putem, ja sam žudno hteo Sve za svojim putem! Ali zaman muke: Na raskršću svakom uvek sam se sreo S kažiprstom kobnim nevidljive ruke.

Htedoh u svom srcu da glas sebe čujem, A ja čuh u sluhu glas ko zna otkuda... Htedoh da se otmem, da snevam, da snujem: Društvo nevidljivih pratilo me svuda ...

Ja gde sam? zavapih. Moje delo gde je? Koga sledim večno, nesvesno i strasno? I u meni samom koliko je mene? Koliko? ... Sve ćuti. Ah! to je užasno.

LJUBAV

Je li ovo ljubav, ili bolna jedna Potreba da ljubim? Ova želja plava, Je li želja srca moćnoga i čedna? Ili napor duše koja malaksava?

Je li ovo žena koju ljubim, zbilja? Il' sen na prolasku preko moga puta, Tumaranje misli bez svesti i cilja, I sve delo jednog bolnoga minuta!

Ne znam; no na međi toga sna i jave, Vidim moje srce da čezne i pati. I suze kad doću, rane zakrvave — Ja ni onda od tog ništa neću znati.

SONATA



Htedoh da mi ljubav ima lice sretno, Kao rečna nimfa, čije vlasi duge Veselo crvene; ali beše setno, I kose joj behu tamne, ko u Tuge.

Htedoh da zapevam mlad ditiramb sreće, A ja najtužniju ispevah poemu; Počnem da se nadam, a osetim veće Neku slutnju davnu, zaspalu i nemu.

Tako novu želju prati suza stara; Tako nova ljubav u časima holim Neosetno rane starinske otvara — Pa me strah da želim, i užas da volim.

TAMA

Iza jablanova još ni sad ne žuti Zadocneli mesec. Još sa crnih trava Duva tamni vetrić. Kako strašno ćuti Proleće u noći, proleće što spava...

A iz bledog neba u toj nemoj tmini, Često ko da tiho crni sneg povrvi. Kakvo kobno veče! U bolnoj tišini Čini mi se čujem huku svoje krvi.

Čujem u dnu duše glas nekakav setno, Ko glas u dubini noći. To je samo Jedna mutna želja prošla neosetno, Ko bi znao za čim, ko bi znao kamo.

DOSADA

Celo posle podne na mom pragu sedi Dosada, i gleda nalakćena mene. Oči su joj mutne, čelične, studene, A usne zamrzle i obrazi bledi.

Ne čuje se nikad da pomuti dahom Ni trenut tišine za to celo doba.



Dan umire mirno: a moja je soba Ispunjena čudnim slutnjama i strahom.

I nemo i sporo osluškuje tada Neku tamnu jesen u duši, gde tako Dan gasne bez tuge, bez svesti, polako ... I čujem, u meni list za listom pada.

STRAH

Zašto volim tako sve ono što mine, I radost, i bole? S kakvom željom tamnom Ja lakomo slušam taj glas iz daljine, I pogledam na put koji osta za mnom?

Kakva je to veza izmeđ duše sada, I tih dana što su protekli, ko voda? Zašto većma volim veče koje pada, No purpurnu kišu iz jutarnjeg svoda?

Često mi se čini da ko noćna plima, Sve u meni šumi od spomena sivi: I da mi je srce prepuno, i ima Strah da ide dalje i da što doživi.

EKSTAZA

Ostaće daleko za mnom ovi puti, Nestaće i ove suze kud i druge, Ja ću nove želje u svom srcu čuti, Kao nove laste. U večeri duge,

Prah srebrnih zvezda dok lagano pada, I s cveća se diže svila, kao kose, Moja nova ljubav rodiće se tada Kao novi listak i nova kap rose.

I kraj druge žene ja ću da se nadam, I da svoje srce rasipam i gubim: I opet misleći da prvi put stradam, I prvi put želim, i prvi put ljubim.



ZAMOR

Oči su ti danas pune tople tajne, Po poljubac ima u pogledu svakom; I ima u glasu tužnom, nejednakom, Obećanje sreće nove i beskrajne.

Dosta, jadna ženo, sve je zalud! Dosta! Mi smo jedno drugom davno sve već dali. Pogasimo lampe pira! Kao vali, Sve je već proteklo, i ničeg ne osta ...

Još jedan dan samo hteli bi svom snagom, Jedan, samo jedan! Vaj, dok se, sve brže, Kroz kobnu noć čuje kako besno rže Par zlih crnih konja, već spremnih, pred pragom.

REFREN

Snevaj, da uvidiš da prolazni snovi Još najbliže stoje postojanoj sreći; Da ne pitaš nikad, zašto jadi ovi, A ne koji drugi, a ne koji treći.

Ljubi, ljubi silno, uvek istovetan, U ljubavi samo ti ćeš jasno znati: Kako malo treba da se bude sretan, I sto puta manje da se večno pati.

I umri, da spaseš verovanje čisto, Da si kad god stao pred istinom golom: I da u životu nisi jedno isto Jednom zvao srećom, a drugi put bolom.

VRAĆANJE

Kad mi opet dođeš, ti mi priđi tada, Ali ne ko žena što čezne i voli, Nego kao sestra bratu koji strada, Tražeć mekom rukom mesto gde ga boli.

Puna nostalgije beznadežne, duge,



Ne sećaj me nikad da bi mogla doći Zadocnela radost iz dubine tuge, Ko ponoćno sunce iz dubine noći.

Jer ti ne znaš, bedna! kroz sve dane duge Da te voljah mesto ko zna koje žene! U tvom čaru ljubljah sav čar neke druge... I ti beše samo sen nečije sene...

SNOVI

Vaj! kako to boli reći jedno zbogom! I kolika rana otvori se tajna, Kad i za tolikom našom suzom mnogom, Opet padne jedna suza oproštajna.

Napred! Ali kuda, i kamo, i zašto? I zar uvek isto, i sve tako večno? Pa kako to ipak boli neizlečno Kad svrši snevanje, i prazno, i tašto ...

I obamre snaga, i zanemi vera, Dok žeđ tamnog srca postaje sve veća; Tad vidiš da često, koliko i sreća, Vredi jedna topla i lepa himera.

KRAJ

Hoću u tvom srcu, posle tamnih jada, Da ostavim jednu nostalgiju dugu: Pa sve kada prođe, da se sećaš tada Sa bolom na sreću, s radošću na tugu.

Hoću moja ljubav, kad sve jednom padne, Da u tebi umre, kao u dan sivi Što mre grmen ruža: miris koji dadne. To je bolna duša koja ga nadživi.

I kad ovi dani zasvagda prohuje, I kad opet htedneš čuti moje ime, Hoću da se ono u tvom srcu čuje Ko šapat poljupca i uzdisaj rime.



SATI

Kako brzo živim! Kako sati dugi Prolaze, ko bele ptice. Nit znah samo Čim su povezani jedan dan za drugi, Niti kad zapitah: zašto sve, i kamo?

U nogama sfinksa prespim svake noći, Sa srcem što nije ni srećno, ni plačno, Za sve što je prošlo i sve što će proći: Jer svaki je trenut nešto beskonačno.

Ja ne imah nikad ni minute neme, Da pitam kud ode uzdah što odleće. Toliko je uvek bilo kratko vreme Između dve suze i izmeđ dve sreće.

STIHOVI

Ove mirne peome osenčene jadom, To su eho reči što se nisu rekle, Tuge što je rasla i umrla kradom, I suza što nisu nikada potekle.

U duboko veče, kad ugasnu staze, Duša mrtvog dana, sumorna, još hodi, I šumi: ko tamne, iskidane fraze Muzike u vetru, u granju, po vodi.

Tad se javi eho nepamćenog jada, I bol neke davno prebolele rane ... No kako je srcu niko ne zna tada, Zadocnela suza kad pođe da kane.

PESMA

Prenuće se opet moja duša setna... Možda zračak sunca, najmanji šum gore, Dosta će joj biti pa da bude sretna, I da se razlije zvučna, kao more.



Prići će mi nežno u danima ovim, Kao iluzija dobra, neka žena; I radosno tada po zvezdama novim Tražiću svoj usud za nova vremena.

Na novu obalu ja ću nogom stati, Da u novom ruhu zagazim u cveće ... Tako jadna duša nikad neće znati Gde beše kraj bola, gde početak sreće ...

SUZA

Ko jesenja šuma tako umiraše Ceo jedan život tiho i nečujno. I još noseć srce i željno i bujno, Mi smo osećali zadnje dane naše.

Motreći u kobni simvol što se diže, Duša nam se mrzla i trovala tugom; I držeći sve čvršće ruku jedno drugom, Mi smo koračali raskršću, sve bliže.

Mi smo svoju suzu krili u tom času, Onu suzu čednu, svetu, neumrlu: No ona se svagda javljala u grlu, I uvek se tužno rasula u glasu.

RAPSODIJA

Da mi je da ljubim kao nekad prije — Bez nade i sreće; vaj! da mi je moći Ispuniti opet cele svoje noći Suzama i slutnjom kojoj konca nije.

Da mi je da volim kao pre, pun mračne I svirepe slasti da patim i stradam; I uživajući u bolu što zadam, Da ne ljubim oči nego kad su plačne.

Da mi je da volim srcem, koje tajno Sve noseći sumnju strašniju i veću, Ne zna za vrlinu, jer ne zna za sreću,



I što mrzi bolno, jer ljubi očajno.

MIR

Hteo bih da znadem ljubim li i sada — I da dobra neka svetlost prodre seni, I tišinu ovog umirenog jada, I padne na tamne puteve u meni.

Da znam od kud tišti na dnu duše tajno Neki mir što šumi, i pesma što ćuti, Dok, ko zadnje ptice kroz veče beskrajno, Očajno se žure zakasli minuti.

Nit što više želim i niti što hoću, Nit zna suza sama ko nekad da lije, Da tuga naraste, kao reka noću... A sve možda zato što ljubim ko prije.

RASTANAK

Opet sam te sreo tamnu, punu sete — Braniš nevidljivoj suzi da poteče; Ko sen beznadežni, tako, jadno dete, Ti beše pored nas celo jedno veče.

Sve beše odavna nestalo međ nami, I ljubav, i mržnja. A naše dve strane Duše osećahu, ipak, ko u tami: Kipe dve-tri suze još neisplakane.

I negdašnjet srca, nikad nerečena, Pritajena, tamna, reč htede poteći ... A kad pođe kao beznadežna sena — Nikad možda nismo bili bliže sreći.

VEČE

Mre potonja svetlost i postaje smeća, Oktobarsko sunce gasne iza huma... A tvoja je duša puna bolnog šuma, Teška suza stala u dnu tamnih veđa.



Dok u tvome vrtu dan očajno tinja; U tamnoj se senci rasplakale česme; Šumi gora, kao rosa da rominja, A u tebi huje rime moje pesme...

Huje tamne rime, ko mistično vrelo, Kroz lišće, i zvezde, i sen što još pada: U svakome stihu ima suza jada, U svaku je strofu leglo srce celo.

IZMIRENJE

I kada te život bolno razočara, I kada prestanu i želje, i snovi: Ono što nam vrati jedna suza stara, Vredi jedan život neznani i novi.

Pamti što je prošlo, s puno vere neme, Kroz sve dane dugih stradanja i mena: Čuvaj svoju prošlost za sumorno vreme Kad se živi samo još od uspomena.

Pa ćeš da zapitaš jednom, i nenadno — Našto samo suze, našto boli samo? I šta da ikad žali srce jadno, Kada je sve naše, sve što osećamo!

PUT

Da mi je da nađem novi ritam neki, I gordu sposobnost kojoj ne znam ime, Da svagda bez straha put pređem daleki — Put od jednog bola do njegove rime.

I da moja miso nikad ne zaluta U tom svome času svečanu i retku, Uvek svetu vatru noseć celog puta, Veliku i svetlu, kao u začetku.

I da nakraj pesme ne osetim tada Bole koje ništa ne može da spreči:



U duši ostane još toliko jada, Za koje nemamo ni suze, ni reči.

GAMA

Ne! ta bolna ljubav koju srce naše Sad kune u svome očajanju dugom, Beše možda mržnja koja nas vraćaše Uvek u zagrljaj kobni jedno drugom.

Mi smo se ljubili mržnjom u to doba, Čežnjivom i tamnom mržnjom. Vaj! što mučno Beše, kada jednom nesta i ta zloba Koja nas držaše dotle nerazlučno.

Najzad, stisak ruke beznadežan, ledan! I mi tad metnusmo u očaju mnogom — Celu svoju dušu u poljubac jedan, I sav otrov mržnje u poslednje zbogom.

SUSRET

Čekasmo se dugo, a kad smo se sreli, Dala si mi ruku i pošla si sa mnom. I idući stazom nejasnom i tamnom, Iskali smo sunca i sreće smo hteli.

Oboje smo strasno verovali tada Da se besmo našli. I mi nismo znali Koliko smo bili umorni i pali Od sumnja i davno preživljenih jada ...

I zanavek kad se rastasmo, i tako Stežuć svoje srce rukama obema, Otišla si plačna, zamrzla i nema, Ko što beše došla, tužno i polako.

REZIGNACIJA

Ne prokuni nikad to prisustvo jada, U večeri gluhe, kraj mrtvog ognjišta. Jer kako je prazno naše srce, kada



Nema u životu da oplače ništa.

Tvoj bol beše izvor sve tvoje čistote; On je tvoja mladost, lepota, i tajna; Ne prokuni trenut koji ti sve ote: Samo si u patnji postala beskrajna.

I oslobođenoj od smrti, bez uza Za sve oko sebe — sad novi put sija: Kad poznamo čari pokajničkih suza, Tad postane ljubav jedna religija.

SLUTNJE

Kako vreme teče tromo i bezlično, I bolna se slutnja počinje da budi: Da i osećaji stare, kao ljudi, I sve jedno drugom da je tako slično.

Ove besanice nove, rastrzane, Čini mi se iste kao stari boli; I sve nove suze što maločas proli, Ko suze od juče, ko suze od lane.

I sva ova ljubav koju srce snije Što se čini tako i mlada, i nova — Sve je osvetnički fantom starih snova: Kobni eho reči izrečenih prije.

SRCE

Srešćemo se opet, ko zna gde i kada, Nenadno i naglo javićeš se meni — Možda kad u duši bolno zastudeni, I u srcu počne prvi sneg da pada.

Na usnama našim poniknuti neće Ni prekor, ni hvala; niti tuga nova Što ne osta više od negdašnjih snova Ni kaplja gorčine, ni trenutak sreće.

Ali starom strašću pogledam li u te:



To nove ljubavi javlja se glas smeo! Jer što srce hoće to je njegov deo — Uvek novi deo od nove minute.

SIMBOL

Gledam tvoje krupne oči zaljubljene, Gde sja vatra — ko zna — grešna ili sveta. Svejedno ljubiš li drugog ili mene: Ti ljubiš nevino kao cvet što cveta.

Ljubav bi ti moja bila zatočenje, U tvom bezgraničnom, granica i meta; Takva, večna ženo, kroz život i mrenje U slavi instinkta ti si samo sveta.

Ti si sat od kojeg nebo zarumeni, Simvol veći nego bol ljudski što grca; I ti si božanstvu bliža nego meni: Više zakon sveta, nego zakon srca.

RASPUĆE

Ja ne znam raskršće na kom smo se sreli, Nekad, kao stranci, sa dva razna puta; Kad nit smo to znali, i niti to hteli, Jednog bezimenog i strašnog minuta.

Kao u dvorani ogledala, i ti Sad u svakoj misli boraviš po jedna. I cela istkana iz sunčanih niti, Kao krupno jedro stojiš, nedogledna.

Hoćeš li ostati ili proći? Kuda Ide tvoja brazda? Kakvo seme klija Putem tvog trijumfa? I da li je svuda Samo tamni bezdan gde tvoj far zasija?

OPSENA

Ti si kao zvezda jednog jutra slave, A u meni osta kao crna rana;



Ti si trista vrela što bruje i plave — Da sva budu jedna suza otrovana.

Beše kao carska galija kroz pene, S glasom o pobedi; beše u čas zore Himna zemlje suncu; a samo za mene — Red crnih zastava što kroz mrak vihore.

Ruka ti je bela meka kao cveće, A moja ostade sva okrvavljena. Otkud si i ko si, niko znati neće: Ljubav ili mržnja, sudba ili žena.


Jovan ducic poezija

Documents

Transcript of Jovan ducic poezija