Ја сам дете.

Баш као што су и ваша деца. Као што сте и ви некад били.

Зашто мислите да сам посебан?

Зашто кажете да сам дете са посебним потребама?

Ја имам тату и маму. Они су болесни и не могу да брину о мени.

Ја не могу да растем сам као што не могу ни ваша деца.

О деци треба да брину одрасли људи.

Свако дете треба да има своју породицу и да припада неком.

Ја имам хранитељску породицу.

Многа деца расту са мамом а нека и са мамом и са татом.

Ја растем са баком и деком.

Волим тату и маму. Волим сестре и браћу.

Зашто онда мислите да сам дете са посебним потребама?

Моје су потребе исте као ваше, као потребе ваше деце.

Ја их само задовољавам на другачији начин.

Ви пишете десном рукум а ја пишем левом.

И ја се радујем кад Новак,

стиснутих шака у грчу пада на колена, срећан што је добио меч.

Зашто се чудите

када мене ухвати спазам од среће јер сам постигао неки свој успех?

Ви плаћате вашем детету додатне часове из математике

како би се оно боље припремило за некакав испит или такмичење.

Ја исто имам потребу да савладам знање из математике.

И ја имам некакво своје такмичење aли немам педагошког асистента.

Ваша деца воле да се баве спортом. И ја имам потребу за спортом.

Само што мој спорт није исти као њихов.

Са вашом децом раде тренери. Самном раде физиотерапеути.

Ето, потребе су нам исте само су нам тренери различити.

Ваша деца воле хамбургер и кока-колу.

Ја волим гибаницу и кисело млеко.

Потребе су нам исте, само различиту храну волимо.

Гледате великог брата, фарму, парове. Ја одлазим у позориште.

Потребе за забавом су нам исте. Разлика је у избору.

Ја не стављам вашу децу у ову или ону категорију.

Зашто ви стављате мене у категорију деце са посебним потребама?

Немојте да ме сажаљевате. Ја немам посебних потреба.

Ја сам само дете.

Зашто ме не подржите у потрази за мојом срећом?

Зашто ми не помогнете да вас више волим?