32. IZBORI I IZBORNI SISTEM Izbori su nesumnjivo jedan od najznaajnijih delova demokratskog politikog sistema. Divere je jednom prilikom definisao demokratiju kao vladavinu putem slobodnih I potenih izbora. Izbori su, ili mogu biti, modno manipulativno sredstvo u rukama vladajudih snaga. Izbori se najede odreuju kao takmienje izmeu pojedinaca I grupa prvenstveno partija u jednom drutvu za dobijanje politiko upravljakih pozicija.A izborni sistem je sistematizovani skup pravila za voenje izbora. Znaaj I teina izbora mogu se velikim delom zapaziti iz funkcija koje oni imaju ili koje im se pripisuju. Prvo, izbori omogudavaju legitiman izbor vladara ili upravljaa, odnosno vladajude partije ili partijske koalicije. Drugo, izborom odreene elite narod bira I odgovarajudi put ili strategiju razvoja. Trede, izbori su pogodna prilika za informisanje graana oko kljunih pitanja drutva I njihovog reavanja. etvrto, izbori su takoe prilika za slanje poruka liderima ta narod eli I upozorenja liderima da je njihova vlast privremena I promenljiva. Peto, izbori su vid komunikacije potencijalne ili efektivne politike elite I naroda. esto, oni su nain dobijanja legitimiteta politike elite. Sedmo, edukaciona funkcija izbora. Osmo, izbori bi trebali da budu factor stabilnosti I ventili poputanja napetosti I eventualnih politikih konfliktnosti u jendom drutvu. Deveto, oni su sredstvo artikulacije interesa I zahteva pojedinaca I grupa u drutvu. Deseto, izbori mogu biti dobar orijentir za politike partije mogu biti opomena partijama da produe ili menjaju politiku koju nude graanstvu pa I poruka u kom pravcu treba da menjaju svoje projekte. Najzad, izbori mogu biti dobar barometer ili mera demokratinosti jednog politikog poretka. Demokratija trai ne samo slobodne ved I fer izbore. Pod fer izborima podrazumevamo sledede njihove osobine: odgovarajuda objektivna administracija izbora koja nije motivisana I voena uim partijskim interesima; ustavna zatita izbornog zakona; univerzalno pravo glasa I Slobodan pristup birakom mestu; objektivno izvetavanje od strane mas medija; ravnopravan pristup izvorima kampanje; otvoreno I transparentno prebrojavanje glasova; ravnopravan I neprinudni tretman partija, kandidata I biraa od strane vlade, policije, vojske I sudstva. Izbori mogu biti shvadeni u idealnom smislu ili u smislu realistike kategorije sa manjim ili vedim odstupanjima odnosno manjkavostima. U idealnom smislu, Dal je okarakterisao izbore na slededi nain. Pre izbornog perioda, svi graani bi imali priliku da osiguraju da su njihove opcije ukljuene u alternative o kojima se glasa, a svi birai bi bili jednako informisani. U toku izbora, svi biraki sposobni graani bi glasali, svi njihovi glasovi bi bili jednako izbrojani, I kandidati s najvie glasova bi pobedili. Posle izbora pobedniki izbor bi bio implementiran. Od ovog idealnog modela znatno se razlikuju empirijski odnosno realni izbori. Stepen I nain ostvarivanja pomenutih obeleja veoma je razliit u praksi.

S obzirom na slinosti I razlike u razliitim osobinama mogude je klasifikovati izbore na razliite naine. Neki autori navode 4 tipa izbora: 1. 2. 3. 4. Kompetitivni Izbori dominantne partije Izbori kandidata u okviru odreene partije Aklamativni izbori.

Kompetitivni izbori su otvoreni izbori u kojima uestvuje vie partija (primer izbori u zapadnim zemljama). U izborima dominantne partije formalno pravno nije zabranjeno postojanje vie partija I glasanje za neku od tih partija, ali je faktiki nizom instrumenata obezbeena dominacija I pobeda dominantne partije. U te instrumente spadaju kontrolisanje, ak I nadgledanje ko glasa za koju partiju, nekorektno glasanje koje povlai negativne posledice sve do hapenja ili smrti, zastraivanje, korupcija ili prevare (primer izbori na Haitiju 1990.). Izbori kandidata unutar jednopartijskog sistema ne dozvoljavaju da graani biraju izmeu partija ved samo izmeu kandidata date partije, koja je jedina dozvoljena partija. To su velikim delom zatvoreni izbori I praktikuju se mahom u nerazvijenim zemljama (u Keniji postoji vie kandidata unutar Kenijske afrike nacionalne unije koji se takmie u izbornoj trci). Aklamacioni izbori se odlikuju time to nije dozvoljen izbor ni izmeu partija niti izmeu kandidata. Nominaciona tela u izbornim jedinicama su nominirala po jednog kandidata u izborima. Ovaj model izbora, koji se praktikovao u nekim realsocijalistikim zemljama je posle pluralistikih promena iezao. Valja imati u vidu da odreena svojstva politikog sistema znatno utiu I na praktino izborno ponaanje pa I na funkcionisanje izbora. Tu valja pomenuti da izborni zakon moe uticati u velikoj meri na rezultate izbora. Ko bi mogao da ignorie ulogu odredaba koji reguliu ko moe biti kandidat, kako de tedi kampanja, kako de biti odreeno mesto mas-medija, koje de partije uestvovati, ko de sve imati birako pravo. Izborni sistem je najmodnija poluga konstitucionalnog inenjeringa naroito u podeljenim drutvima, odnosno najmodnije sredstvo u oblikovanju politikog sistema. Posebno znaajan uticaj izborni sistem ima na partije I uopte na karakter demokratije.Izbori su dinamina I teko ukrotiva pojava. U njima se na neki nain koncentrie I osnovna protivrenost demokratije. Oni su, s jedne strane, osnovna institucija I instrument demokratije, a s druge strane, jedna od mogudih taaka njenog pervertiranja. Izborna borba moe biti ako se postave odreena pravila igre. Pravila nesumnjivo utiu na nain igre. Ali pravila mogu takoe da utiu na razliite naine na aktere igre. I donoenje pravila je deo igre. ture ustavne propozicije dopunjavaju se opirnim zakonskim regulama o tome kakvi izbori treba da budu, ko moe biti kandidat na izborima, ko moe biti bira, kako de se kampanja voditi koje partije mogu ulaziti u izbornu trku, kako de se finansirati izbori itd. Postoji takoe I iroka lista razliitih parlamentarnih izbornih sistema I brojne njihove klasifikacije. Negde de se jedan isti sistem zvati sistem alternativnog glasa ili dopunskog glasa a negde preferencijalnim glasanjem. U SAD alternativni glas slovi kao instant run-off glasanje. Obim I mozaik elemenata izbornog sistema su zaista bogati. Samo neke od kljunih pozicija su:

izborne structure-slube; biraka sposobnost; izlaznost na izbore; veliina parlamenta; izborna administracija; izborna formula pretvaranja glasova u parlamentarna mesta; izborne jedinice I posebno njihova veliina; prohibitivna klauzula za ulazak u parlament. Veliki broj autora nastoji da reducira ovaj iroki spektar izbornih faktora na tri odnosno pet kljunih elemenata koji predstavljaju I osnovne razloge ili izvore razliitosti izmeu izbornih sistema. To su, kako naglaava Daglas Rej: 1. Metod prevoenja glasova u parlamentarna mesta 2. Veliina izborne jedinice (jednolane ili vielane) to su one vede, veda je ansa za male partije da budu reprezentovane i vedi je oekivani stepen proporcionalnosti 3. Struktura balota izbornog listida da li listid omogudava samo tajno glasanje za jednu opciju ili on doputa neki stepen izbora unutar ili izmeu partija ili kandidata 4. Veliina parlamenta to je vedi parlament, veda je ansa za male partije da budu reprezentovane i vii je oekivani stepen proporcionalnosti 5. Prohibitivna klauzula moe se pretpostaviti da s njenim povedanjem proporcionalnosti opada. Od toga kako de se sloiti ti elementi u jednu celinu zavisi delom karakter izbornog sistema. Neka, na prvo pogled sitna, vie tehnika I proceduralna, izborna pravila I nain njihovog izvoenja mogu imati veliki znaaj u konanim efektima izbornog procesa. Najede se izborni sistemi klasifikuju prema stepenu proporcionalnosti, odnosno prema tome u kakvom je odnosu broj glasova prema broju parlamentarnih mesta. Klasifikacija izvedena po tom osnovu daje oko desetak glavnih formula koje se mogu grupisati u tri osnovne ire vrste: 1. Vedinski-pluralni 2. Semiproporcionalni ili meoviti 3. Proporcionalni (objanjenje proitati u Vuini, str.108) Neki meoviti sistemi neretko se svrstavaju u proporcionalne sisteme. Svi ovi tipovi izbornih sistema imaju svoje dobre I loe strane. Nijedan od njih nije idealan I opredeljenje za jedan, drugi ili tredi model izbornog sistema je najede determinisano praktinim razlozima posebno izgledima za uspeh. U svemu tome uloga novca ima kljunu, iako ne uvek I presudnu, ulogu. Nema idealnih izbora odnosno izbornog sistema. Razliiti sistemi deluju u razliitim okolnostima I ne mogu ili retko mogu imati istovetna svojstva. I jedni I drugi I tredi tipovi izbornih sistema imaju svoje dobre I loe strane I da esto njihove prednosti ili manjkavosti nisu izraz karaktera izbornog sistema koliko uslova ili okolnosti u kojima se odvija izborni process. Treba svakako redi das u proporcionalni izbori edi u zapadnim razvijenim demokratijama, ali ni da vedinski sistemi nisu retkost. U nekim zemljama su se smenjivali vedinski I proporcionalni sistemi.

Od svih deset navedenih izbornih sistema samo tri omogudavaju biraima dap o svom izboru rangiraju candidate na glasakom listidu I po tome se nazivaju preferencijalni sistemi. Ukoliko im ne uspe prva preference oni se mogu opredeliti za neko drugo reenje: alternativni glas (alternative vote), dopunski glas (supplementary vote) I pojedinano transferabilni glas ( single transferable vote). Prva dva su vedinski, a tredi je proporcionalni sistem. Ma koliko izborni sistemi bili razvijani tokom vremena, otalo je prilino crnih rupa u njihovom funkcionisanju. Izborne manjkavosti se mogu javiti u vie ravni I biti razliite. U jednu grupu spadaju prepreke I ogranienja koja se tiu mogudnosti pojedinaca da slobodno I kvalifikovano uestvuju na izborima. Druga vrsta ogranienja tie se irine izborne ponude. Trede, vie posredno ogranienje treba videti u politikoj relevantnosti izbora. etvrtu vrstu ogranienja mogude je nadi u ljudskim grekama. Ogranienja koja se tiu mogudnosti pojedinaca da kvalifikovano uestvuju u izborima su brojna I razliita. Tu su pre svega: defektni izborni listidi, nekompletni I netani biraki spiskovi, iskljuivanje registrovanih biraa, netanosti u prebrojavanju, odreeno tabuliranje I izvetaji o glasovima. Ova ogranienja se javljaju kako u predsednikim tako I u parlamentarnim izborima, kako na lokalnim tako I na viim nivoima, donosno nacionalnom nivou jednog sistema. Od toga valja pomenuti poznata ogranienja nad birakim pravom. Sve do druge polovine XX veka ak I u razvijenim zemljama dobar deo odrasle populacije nije imao birako pravo. U nekim zemljama I pored formalnih ustavom propisanih birakih prava, u praksi se onemogudava ostvarivanje tih prava. Drugi vid ogranienja izbora sastoji se u ogranienoj ili doziranoj ponudi koja se obilato normira putem prava I podupiremas-medijkim putem. Najede se zakonom odreuje koje partije ili grupe mogu da uestvuju na izborima. Tredi vid ogranienja izbora treba traiti u politikoj teini ili relevantnosti izbora. Ovo je mogude u situacijama kad je politika mod kaptirana od posebnih ekstra parlamentarnih tvorevina, a parlament samo fingira najviu vlast ili aprobira ono to mu serviraju stvarni centri modi. Tu je pre svega re o vanparlamentarnim politiko-ekonomskim sklopovima modi. etvrta mogudnost izbornih ogranienja sasoji se u pregrti greaka. Najede se samtra das u te greke sluajne I da one unapred ne determiniu konane rezultate izbora. Mogudnosti manipulacija I prevara u izborima su prilino velike I da nijedan politiki sistem I pored izbornih zakona sa rigidnim kaznama za krtenje odgovarajudih izbornih propozicija, nije imun na njih.

33. PARTIJE I PARTIJSKI SISTEM Partije i partijski sistem predstavljaju nesumnjivo prvo poglavlje politikog sistema. Partije su dobrovoljne politike organizacije dueg trajanja koje se bore za osvajanje ili odravanje politike vlasti radi ostvarenja odreenih ideja ili interesa. One su i stare i nove politike organizacije. Shvadene u smislu politike polarizacije, one su nastale jo u antika vremena, a neki autori poput Dejmsa Brajsa, smatraju da su one saputnici svih politikih poredaka u svim vremenima. U svom modernom, dodue rudimentarnom vidu partije se javljaju ved u XVIII veku, da bi puniji izraz dobile u XIX veku i kasnije sa proirivanjem birake populacije i neposrednijim irim povezivanjem parlamentarnih izabranika i graana. Druga polovina XIX veka, posebno u Engleskoj, predstavlja ubrzani proces irenja birakog prava, a s njim i parlamentarne reprezentacije i partija kao nunog posrednika izmeu parlamenta i izbora. Partije su nastajale na razliite naine. Negde su se one javljale kao parlamentarne frakcije (amerike partije). Drugu osnovu ili izvor partija inili su radniki pokreti (Laburistika partija u Velikoj Britaniji). Tredi nain je nastanak partija iz nacionalnooslobodilakog pokreta (Kongresna partija u Indiji). Najzad, razlozi osnivanja partija mogu biti ideoloki, odnosno napori i borba da se realizuju odreeni ciljevi (marksistike, odn. komunistike partije). Bitne komponente partije su: ideologija, tj. program, socijalna struktura, tj. interesi, i organizacija. Jedna od znaajnih komponenata partije je njena ideologija, odnosno program. Ideologija je skup ili sistem orijentacija, predstava i uverenja o stvarnom ili poeljnom ureenju politike i drutva. Program predstavlja neku vrstu konkretizacije ideologije ili njen operativni izraz. Kada je re o interesima ili strukturi partije, postavlja se pitanje emu dati prednost: izgledima partije na uspeh sa aspekta ekonomskog razvoja ili zahtevima lanstva. Efekti trino modeliranih orijentacija i partija nisu uvek proporcionalni oekivanjima. Partije formuliu politiku da bi pobedile na izborima pre nego to pobeuju na izborima da bi formulisale politike. to se tie organizacije, nije teko zakljuiti da je to jedno od osnovnih svojstava partije. Organizacijom se obezbeuje kako unutranja meusobna komunikacija partijskog lanstva i frakcija, tako i spoljanja komunikacija sa domadom i stranom okolinom, kao i unutranja partijska hijerarhizacija sa raspodelom nadlenosti i manjom ili vedom partijskom disciplinom. Organizacija je jedno od osnovnih sredstava odravanja partijske kohezije. Politike partije imaju svoje funkcije: 1. Integrativna ili agregirajuda uloga one povezuju interese brojnih i razliitih grupa u ire globalne zahteve 2. Mirotvorna uloga deluju na usaglaavanje suprotstavljenih ideja i interesa

3. Kreativna uloga pretvaraju parcijalne interese pojedinih grupa u globalne politike zahteve i strategije razvoja; time se omogudava izbor, tj opredeljenje graana za odreene opcije, a time i racionalizacija politikog proces; ti zahtevi dobijaju i odgovarajudu politiku teinu, a time i vedu ansu za realizaciju, s obzirom da iza njih stoji odreena partijska mod 4. Predstavljaju koncentrisani i prepoznatljivi subjekt politike aktivnosti, odgovornosti i efekata, koji omogudavaju graanima da na slededim izborima daju ili uskrate podrku i poverenje nekima od njih; time se proiruju mogudnosti demokratske kontrole nad vladu 5. Omogudavaju predstavljanje odreenih socijalnih grupa ili regiona sam fakat predstavljanja moe da znai mnogo pojedinim politikim aspirantima ime se znatno utie na smirivanje politike scene 6. Omogudavaju participaciju irokog kruga graana u politici 7. Uloga u regrutovanju i obuavanju kadrova za obavljanje odreenih politikih liderskih poslova 8. Uprodavaju politiki proces i omogudavaju najirim slojevima graana izbor izmeu pojedinih politikih opcija i strategija razvoja tako to formuliu svoje globalne politike zahteve i strategije 9. Omogudavaju delovanje nekih kljunih demokratskih institucija i instituta u modernim drutvima 10. Omogudavaju i odgovarajudu komunikaciju presonalnih nosilaca politike vlasti i drutva, odnosno bazinih drutvenih grupa 11. Omogudavaju i voenje odreenih organizovanih debata o kljunim pitanjima razvoja drutva i na taj nain predstavljaju znaajan faktor racionalizacije politike i politikog odluivanja Klasifikacija partija i partijskih sistema predstavlja uobiajen metodoloki instrument sakupljanja i razvrstavanja partija prema odreenim kriterijumima. Sama brojnost klasifikacija partija ukazuje na sloenost partijskog fenomena. Partije se mogu klasifikovati po razliitim osnovama. Po osnovu socijalne strukture, realne ili adresirane, partije delimo na: 1. 2. 3. 4. 5. Graanske Radnike Seljake Nacionalno-nacionalistike Verske

Divere je na osnovu strukturalnog kriterijuma pravio razliku izmeu: 1. Masovnih i 2. Kadrovskih partija.

Za masovne partije regrutovanje lanstva je osnovna aktivnost partije. Uz to, finansije se u tom tipu partija oslanjaju na lanarinu lanstva. Kadrovske partije su drugaijeg karaktera one postiu selekcijom ono to masovne partije postiu brojem. Po tome da li su partije okrenute prema predstavljanju interesa ili prema kreiranju i usmeravanju interesa i zahteva razlikujemo: 1. Partije predstavljanja i 2. Partije integracije. Sartori predstavlja petokraku klasifikaciju: 1. 2. 3. 4. 5. Nemaksimirajude ili posmatrake Ideoloke Odgovorne, koje razlikuju svoju politiku i maksimiranje glaosva Responzivne, koje favorizuju izbornu pobedu Neodgovorne demagoke partije, usmerene na maksimiranje glasova.

U prilino bogatoj klasifikacijskoj ponudi niza novijih autora valja istadi sledede partije: 1. 2. 3. 4. 5. 6. Kadrovske Masovne Sveobuhvatne Kartelske Liderske Profesionalne.

Partijski sistem predstavlja splet konkurentskih meupartijskih odnosa. To je jedan podsistem u okviru ireg politikog sistema. On stoji na sredokradi izmeu organizacije vlasti i civilnog drutva i predstavlja znaajan faktor te regulacije. Partijski sistem ima za cilj da uoblii, institucionalizuje i reglementira s jedne strane, partijske interakcije, a ds druge, odnose partijskog kompleksa sa irom okolinom. Zato se u nainu njegovog funkcionisanja reflektuje funkcionisanje velikog dela politikog sistema. Najede se kao merila identifikacije i klasifikacije partijskih sistema koriste slededi faktori: 1. Broj relevantnih partija 2. irina i intenzitet meupartijskih podela, koje reflektuju dublje socijalne, ideoloke i politike podele u drutvu 3. Priroda politikog sistema (kompetitivna ili nekompetitivna) 4. Stepen stabilnosti, odnosno institucionalizacije, koji najvedim delom zavisi od stepena identifikacije, podrke graana i legitimnosti politikih subjekata. U relevantne partije valja ubrajati one partije koje imaju odgovarajudi koalicioni, odnosno pregovaraki i ucenjivaki potencijal.

Na osnovu pomenutih parametara Sartori je podelio partijske sisteme u 7 tipova: 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. Jednopartijski Sistemi sa hegemonistikom partijom Sistemi sa predominatnom partijom Dvopartijski sistemi Sistemi ogranilenog pluralizma Sistemi ekstremnog pluralizma Atomizirani partijski sistemi.

Blondel daje znatno kradi klasifikaciju partijskih sistema, zasnovanu na broju politikih partija i njihovoj relativnoj veliini: 1. 2. 3. 4. Dvopartijski sistem Sistem sa dve i po partije Viepartijski sistem sa dominantnom partijom Viepartijski sistem bez dominantne partije.

U dvopartijskom sistemu treda partija je veoma mala i politiki beznaajna (SAD, Velika Britanija, Australija). U dvoipopartijskom sistemu treda partija je osvaja vie glasova, odnosno poslanikih mesta nego u dvopartijskom sistemu. Ovi sistemi nemaju sasvim izbalansirane dve partije jer je druga partija neto manja od prve (Nemaka, Kanada, Irska). U multipartijskim sistemima sa dominantnom partijom ta partija dri oko 40-45% glasova, a druge 3-4 partije dele ostale glasove (Skandinavija, Italija). U multipartijskim sistemima bez dominantne partije nijedna od 4-5 partija ne dobija vie od 25% biraa i parlamentarnih mesta. Od tih 5 partija obino su oko 3 partije ujednaene snage, a dve ili jedna znatno iza njih ( Francuska pre izbora 1962., Finska, vajcarska). U Lajphartovoj prefiguraciji, klasifikacija partijskih sistema se javlja u tripartitnoj shemi: 1. Centrifugalni Francuska, Italija 2. Centripetalni Danska, Finska, Nemaka, Velika Britanija 3. Konkordatsko-demokratski Belgija, Holandija, Austrija, vajcarska. Vidna je injenica da meu pojedinim partijama postoje izvesne slinosti koje su uslovljene odreenim socijalnim, politikim, ideolokim ili nekim drugim razlozima. Po slinostima, partije se najede grupiu u odreene partijske porodice. U zapadnim sistemima mogude je uoiti nekoliko takvih porodica. Kod nekih istraivaa re je o dve ire grupe: porodice levice i porodice centra i desnice. Kod drugih autora spektar partijskih porodica je iri. Tako se tajnerovom partijskom grupisanju mogu nadi 7 partijskih porodica: 1. 2. 3. 4. 5. Socijalisti Liberali Konzervativci Hridanski demokrati Nova radikalna desnica

6. Zeleni 7. Regionalne partije. Valja istadi etvorolanu klasifikaciju Norberta Bobija. Kombinovanjem dve ose, ideal jednakosti i ideal slobode, on dobija 4 tipa partijskih porodica: 1. Ekstremna levica koja sadri partije i doktrine koje pristaju ili promoviu jednakost i autoritarizam 2. Centristika levica koja obuhvata egalitarne i liberalne partije 3. Centristika desnica ukljuuje liberalne i neegalitarne pokrete 4. Ekstremna desnica obuhvata antiliberalno i antiegalitarno orijentisane pokrete. Ova klasifikacija je posebno znaajna zato to ukljuuje ili omogudava levo-desnu strukturu u vidu centristike levice, koja obuhvata egalitarne i liberalne partije. Mogude je identifikovati 5 irih partijskih porodica u zapadnim demokratskih sistemima: 1. 2. 3. 4. 5. Levo orijentisane Liberalne Konzervativne Radikalno leve Radikalno desne.

Od levih partija treba pomenuti: 1. 2. 3. 4. Socijaldemokratske, odnosno socijalistike Komunistike Novu levicu Ekoloke partije.

U desnicu, odnosno konzervativne partije najede se ubrajaju: 1. 2. 3. 4. Klasine konzervativne Demohrianske Konzervativne ahridanske Agrarne partije.

Politike partije, kao i druge organizacije, imaju svoje kljune elemente ili delove. Kada je re o njihovoj unutranjoj strukturi valja razlikovati 3 kljuna dela: 1. Partijsko rukovodstvo 2. Lokalna organizacija 3. lanstvo.