Ivan Antić

SÂNKHYADrevna nauka o prirodi i čovekovoj duši

Beograd, 2020

2

Posvećeno mojoj majci Anđeliji,mom najvećem učitelju

i najvećoj duši koju znam

Registrovano u JAA - Autorskoj agenciji za SrbijuA.D.

kao autorsko delo.

Idejno rešenje korica:Ivan Antić

Naslovna strana:Sri Kapila Yantra

www.ivantic.info

© Copyright: 2020 by Ivan AntićISBN-13: 978-1978278967

ISBN-10: 1978278969

3

SADRŽAJ

PREDGOVOR

SHEMA KATEGORIJA PRAKRTI

UVOD U SĂNKHYU1. Osnovni pojmovi sânkhye2. Transcendencija je razlikovanjeprirodnog iduhovnog u drugim tradicijama3. Sânkhya je arhajski modeltranscendencije kroz prepoznavanjejedinstva svesti i postojanja4. Religije i sistem sânkhye5. Ime i poreklo

PURUŠA

PRAKRTI1. Frekvencije ispoljene i neispoljeneprakrti2. Uzročnost3. Emanacija4. Gune5. Prâna

4

KATEGORIJE PRAKRTIMAHA - BHŰTÂNI ILI DIMENZIJEPRIRODE1. Struktura prostorvremena2. Priroda kao ogledalo3. Priroda vremena4. Vibratorna svojstva prirode5. Sve dimenzije prirode oblikuju našefizičko telo6. Syâdvâda - logika paralelnihrealnosti

TANMĂTRĂ1. Informativna polja2. Neorganska bića3. Svrha postojanja neorganskih bića Prirodna neorganska bića Veštački stvorena bića Božanska bića Vanzemaljska bića4. Prestanak uticaja neorganskih bića

INDRIYĂNI Organski svet i razum

5

AHAM-KĂRA1. Princip individuacije iliuobličavanja2. Celovita ličnost3. Volja ili namera4. Delovanje i nedelovanje duše koja jesvedok5. Điva - individualna duša6. Sedam faza buđenja celovite ličnosti- aham-kâre

MAHAT-BUDDHI1. Konačno razlikovanje buddhi ipuruše2. Probuđenje je inverzija spoljašnjeg iunutarnjeg

KAIVALYA

PRILOG - Tekstovi klasične sânkhyeIšvarakršna: Sânkhya-kârikâKapila: Sânkhya-sűtrâ

BIBLIOGRAFIJA

6

7

PREDGOVOR

Sânkhya je drevno učenje koje opisujeodnos prirode i ljudske suštine. Ona seizdvaja od svih drugih učenja kojapokušavaju to isto po tome što i prirodu ičovekovu suštinu sagledava iz najšireperspektive, potpuno objektivno i bezmetafizičkih spekulacija, bez ikakvesimbolike i mitologizacije. Dok se druga učenja bave samoprirodom koju opažamo čulima, a sve višedimenzije predstavljaju kao "božanske" i"natprirodne", kod sânkhye su sve višedimenzije predstavljene kao sastavni deloviprirodne uzročnosti. Na taj način sânkhyanam prirodu predstavlja u svom njenombogatstvu, koju današnja nauka tek počinjeda otkriva. Zajedno sa sveobuhvatnim prikazomprirode, sânkhya nam i čovekovu suštinutakođe prikazuje na jedinstven način,

8

sveobuhvatno i najdublje. Dok neka drugaučenja čoveka prikazuju kao grešno bićeotuđeno od božanske celine, a današnjanauka čoveka čak prikazuje kao slučajniproizvod greške u deobi DNK, kaounapređenog majmuna, za sânkhyučovekova suština je ništa drugo do ista onasvest samoga Apsoluta koja omogućava celuprirodu. Da bi se izrazila tako jednostavna iduboka istina, sânkhya ne koristi složenaučenja niti objašnjenja, već celu stvarjednostavno i jasno izražava pomoću'sistemskog mišljenja'. Osnovna odlika'sistemskog mišljenja' jeste uvid da je živacelina nešto više od skupa njenih činilaca,zatim da suštinska svojstva živog sistemapotiču iz interakcija i odnosa izmeđučinilaca, i da se ti odnosi ponavljaju uizvesnim konfiguracijama ili shemama. Radise, dakle, o dinamičkom procesu odnosa kojiizražava određeni kvalitet, i on se najboljemože izraziti mapiranjem shemama, kao štosu to već davno učinjeno u Ji đingu i u Kabali. U sânkhyi je mapiranje izvedeno krozprikaz kategorija prirode (slika 1).

9

Objašnjenja svih kategorija sačinjavajuglavni sadržaj ove knjige. Najzad, upoznavanje odnosa izraženihkroz shemu ne može se ograničiti samo nakomponente jednog sistema, već se moraproširiti i na njegovu okolinu, na kontekstsistema što upućuje i na prirodu subjekta kojiga doživljava. Sve to zapravo upućuje nasuštinski značaj subjekta kao ishoda svegnaučnog istraživanja. Pitanje svesnogsubjekta je konačno pitanje nauke. Otkrivenoje, naime, ne samo da čovek kao svesnisubjekat postavlja uslove eksperimenta sakojim se otkrivaju osnove prirode, već da odnjega samoga zavisi i ishod tiheksperimenata, odnosno sama prirodastvarnosti. Pitanje o ulozi svesnog subjektana prirodu stvarnosti nije savremeno pitanjeiz eksperimentalne fizike, ono je sânkhyapostavila hiljadama godina ranije, i to namnogo sadržajniji način od današnje fizike. Pokušaću u ovoj knjizi da pokažem daje sânkhya prva i do danas neprevaziđenanauka o čoveku kao svesnom subjektu iključnom činiocu realnosti.

10

Knjiga koja sledi plod je mojihtranscendentalnih iskustava i pokušaja da ihustanovim i razumem, a ne potrebe zafilozofiranjem. Čak je i pisanje bilo samonačin na koji sam konkretno ustanovljavaosvoja iskustva. Knjigu sam pre tridesetakgodina započeo najpre kao pisanje samomesebi, kao podsetnik, da bih je tek u ovom,konačnom izdanju, bolje prilagodiorazumevaju čitalaca. Da ne bih zalutao usubjektivnost, razumevanje svojih iskustavastavio sam u teorijski okvir koji je dovoljnostar, proveren i objektivan, a stariji iobjektivniji od sânkhye nije mi poznat.Pokazalo se da je i sânkhya postala mnogojasnija zahvaljujući mojim iskustvima; onasu bila neophodna za bolji uvid u sistem,tako da ovo nije postao subjektivan prikazsânkhye, već samo originalniji i radikalniji oddosadašnjih. Sa mojom praksom budističkemeditacije (zazen, oko 40 godina) isamoistraživanja kristalisala se sama od sebeshema kategorija prakrti (prirode) iz teorijesânkhye (slika 1), kao univerzalna mapapostojanja. Ne samo da sam na njoj

11

prepoznao ontološki status sopstvenihizmenjenih stanja svesti kroz sve dimenzijeastrala, već i ontologiju religijskih,filosofskih, mističkih, naučnih, umetničkih ipsiholoških iskustava, onako kako se prenosekroz istoriju i literaturu, i kako semanifestuju u životnoj stvarnosti, ovde isada, mnogima od nas. Godine nepristrasnogopažanja i učenja uverile su me da je shemakategorija prirode, koja se ovde opisuje krozcelu knjigu, univerzalna mapa na kojoj senepogrešivo može ustanoviti ontološkistatus svakog oblika postojanja, i da se snjom niko ne može izgubiti na putu spoznajesamoga sebe i svega što jeste. Sav moj napor ovde svodi se narazjašnjavanje svih detalja ove ontološkemape u kontekstu holističkog pogleda nasvet i 'sistemskog mišljenja' nove nauke.Shemu sam razjašnjavao u svetlostireligijskih, mističkih, filosofskih i naučnihiskustava koja su do sada opšte poznata, ilisu bar dospela do mene preko literature izapažanja. U tom smislu su ona ograničena iovaj prikaz je samo pokušaj da se podstaknedalje istraživanje u tom pravcu.

12

Okosnica cele sânkhye je u tome da sediferencijacija svesti i autentičnost čovekovaostvari u odnosu na celu prirodu (prakrti), uodnosu na celokupno postojanje - utranscendentalnoj duši (puruša) - a ne samounutar uskog empirijskog područja.

Prema sânkhyi čovekova duša je svestkoja omogućava da priroda uopšte postoji.Sânkhya sam princip transcendentalne,neuslovljene svesti imenuje kao puruša, tj.čovek. Ne samo što govori o inteligentnomdizajnu, već ona čovekovu suštinu otkrivakao svesnog subjekta inteligencije koja sveomogućava.

Sânkhya, dakle, i prirodu i čovekovusuštinu smešta na najviši ontološki nivo, dokdrugi religijski i filosofski sistemi ne nadilazepojedine kategorije unutar prirode. Takođe inaučne paradigme ostaju unutar empirijskogiskustva. Sânkhya to nadilazi zato što nije nireligija ni filozofija, ona je nastala davno prenastanka svih religijskih i filozofskihsistema, pre svih projekcija u mitsko,apstraktno i simbolično. Dok ostali sistemimišljenja i verovanja razdvajaju čovekovu

13

dušu i prirodu, ili ih spajaju na nespretan inenormalan način, sânkhya otkriva njihovpravi odnos. Ona to uspeva zato jer smelosledi uvid da je čovekova duša ista svest kojaomogućava prirodu i postojanje uopšte.Sânkhya uklanja sve moguće posrednikeizmeđu čovekove duše i postojanja. Zapravo,kroz istoriju se pokazalo da svi takviposrednici, oličeni u teološkim, filozofskim inaučnim institucijama i paradigmama,pokušavaju da spreče ovakav uvid u dušučovekovu. Na taj način sânkhya se, kao pravanauka, bavi samo svešću i prirodompostojanja. Nauka o svesti je, dakle, postojalapre svih religija, i zvala se sânkhya. Nije bilaspekulativna već praktična i zato je od njenastala naučna praksa sistematskogosvešćenja čovekovog, joga, koja je sažeta uPatanjđalijevom delu Joga sutre. Religije ifilozofije su nastale zaboravom te nauke osvesti, čovekovim propadanjem u sve većeuslovljavanje uma. Kada je čovek izgubio svujasnoću svesti o sebi, u pokušaju da je povratistvorio je filozofije i religije s kojima je svoju

14

suštinu projektovao u nedostižne božanskevisine.

Sânkhya čovekovoj suštini daje najvišiontološki status zato što apsolutnu božanskusvest, koja omogućava sámo postojanje,prepoznaje kao bit čovekovu ili dušu. Nigde drugde čovekova duša nijeidentifikovana tako jasno kao u sânkhyi. Upravo zato ni priroda nije nigderazotkrivena tako jasno kao u sânkhyi.

Autor

15

SLIKA 1

16

17

UVOD U SANKHYU

1. Osnovni pojmovi sânkhye

Osnovna konstrukcija sistema sânkhyepočiva na dualizmu dva principa: puruše iprakrti. Puruša je apstraktni princip svesti, aprakrti osnova bića i sveg postojanja. Purušaje transcendentalni, apsolutni inemanifestovani princip koji omogućavasamo postojanje kao takvo, dok je prakrti celamanifestovana priroda u svim svojimdimenzijama i razmerama. U suštini nema dvojstva između ovadva principa, oni su kao dve strane istognovčića. Ipak moramo da ih razlikujemozbog prirode naše percepcije i uma kojipočiva na dualizmu, dakle, iz praktičnihrazloga našeg razumevanja. Puruša je onajkoji je svestan, on je princip individuacijesvesnog subjekta; prakrti je sve ono čega semože biti svestan, svet objekata.

18

Nema postojanja bez svesti opostojanju. U svojoj najdubljoj suštini svest ipostojanje su jedno isto, ali se ispoljavaju kaorazličito. Budući da smo i mi ispoljenaindividualna bića, postojanje direktnospoznajemo u tom osnovnom dualizmu. Toje dovoljno. Sve preko toga postaje mitologijanašeg uma. Na ovaj način sânkhya objašnjavasuštinu transcendencije (nadilaženja), koja jeu osnovi svesti kao takve i svih duhovnih ireligijskih težnji: puruša, duša čovekova, kaoprincip svesti u čoveku, uvek nadilaziprakrti, pojavnu prirodu, telo, duša je uvekiznad ili nezavisna, ali mi imamo iskustvopostojanja zato jer je naša svest poistovećenasa telom prirode, sa pojavama, kao u snu.Samo zato što je uvek nezavisna od tela, onamože da predstavlja princip svesti u telu iprirodi uopšte, jer svest je sama sposobnostobjektivnog nadilaženja onoga što seosvešćava radi njegovog sagledavanja iz višeuglova i stanja i kritičkog preispitivanja,nezavisno od vremena i prostora.Identifikacija svesti sa objektom uvek jeosobina sužene svesti ili nesvesnosti. Stoga

19

osvešćenje samo po sebi jeste nadilaženje, ilitranscendiranje. Na taj način sânkhyarazotkriva suštinu objektivne svesnosti kaotakve. Sânkhya objektivnu svesnostdiferencira kroz koncept prakrti kao svegaonoga što može biti osvešćeno i stoganadiđeno, i puruše kao onoga koji sveosvešćava i nadilazi. Ukratko: suština svesti je utranscendenciji; transcendencija je urazlikovanju ili diferencijaciji svesti i objekta(sadržaja) svesti; svest o bilo čemu nijemoguća bez iskustva transcendencije;iskustvo transcendencije je suština svegljudskog iskustva i stvaralaštva na ovomesvetu, sve kulture i duhovnosti. Detaljnoučeći o razlikovanju puruše i prakrti, sânkhyapredstavlja nauku o transcendenciji,odnosno svesti. Da je svest u osnovi svih pojavamožemo jednostavno prepoznati u iskustvu.Pogledajte pažljivo bilo šta što vidite ispredsebe. Sve što vidimo, svaki oblik, živo biće ilistvar, postojalo je najpre kao ideja ilisvesnost, princip ili namera, a zatim sematerijalizovalo kao taj oblik koji vidimo. Na

20

primer, namera zapisivanja reči stvorila jeolovku i druga sredstva za pisanje; kuća jenastala iz ideje stanovanja; auto iz idejeprevoza; naše telo je stvoreno iz ideje inamere naše duše da se izrazi na ovom svetu.Sve ovo što opažamo kao "materiju" samo jegradivni materijal, sredstvo za izražavanjeideja. Ništa ne stvara sama materija, jer dastvara, onda svest ne bi bila potrebna. Sve bibilo nesvesno jer nesvesna materija ne možeda stvori svest. Svaki konkretni oblik kojipostoji jeste ostvarenje ideje ili svesti, sve jeplod inteligentnog dizajna. I to sve postoji dabi ga čovek postao svestan i samim timčinom osvešćenja vratio u njegov svesniishod. Kroz čovekovo osvešćenje postojanjepostaje osmišljeno, zaokruženo, celovito ipotpuno. O tome uči sânkhya: ne samo kako iodakle čovek biva svestan, već i zašto. Sistem sânkhye predstavlja prvi,najstariji, najčistiji i najobjektivniji principdiferencijacije svesti ljudskog roda krozrazlikovanje prirodnog i duhovnog,nesvesnog i svesnog - prakrti i puruše.Sânkhya je prva fundamentalna ontologija,nauka o biću i njegovoj spoznaji. Svo

21

dosadašnje iskustvo diferencijacije svesti,uključujući svu kulturu i nauku, moraće dase vrati sânkhyi radi provere svojeobjektivnosti. U mnogim drugim filosofijama ireligijama sadržan je ovaj isti principdualizma, ali uslovljen i izmenjen. Tako jeprincip puruše degradiran i mentalnomodifikovan na neki način, u ideju Boga,svega dobrog i duhovnog, onostranog,nebeskog, a prakrti u predstave 'niže prirode'i svega negativnog i uslovljavajućeg,'ovozemaljskog' i materijalnog. Najbližupredstavu transcendencije niže prirode ubožanskom duhu iznelo je ezoteričnohrišćanstvo idejom vaskrsenja. Vaskrsenjenije ništa drugo do metafora transcendencijeili nadilaženja nesvesnog i materijalnog(prakrti) u božanskom duhu čovekovom(puruša). Samo su u sistemu sânkhye ova dvatemeljna principa ostala potpuno čista odsvih mentalnih, ideoloških, mitoloških,verskih i simboličkih modifikacija. U tome jevažnost oživljavanja sânkhye danas, kada supredstave stvarnosti usled sekularizacije inaučnog razvoja oslobođene mitskog i

22

simboličnog mišljenja, ali su i dalje zagađenei zloupotrebljene više nego ikada. Zato jedanas čistota izvorne, objektivne percepcijestvarnosti važnija nego ikada.

Prakrti se sastoji iz 23 kategorija(prema shemi na slici 1) koje sačinjavaju celuprirodu u svim dimenzijama. Kada čovek svete kategorije i njihove funkcije osvesti, ondaih nadilazi, transcendira, i postižesavršenstvo svesti o stvarnosti postojanja, iujedno svesti o sebi. Sebe kao čistu svest(duša ili puruša) nije moguće spoznati bezspoznaje objekata svesti (prakrti). Stoga sesamospoznaja (puruša) postiže savršenomspoznajom prave prirode objekata ili sadržajasvesti (prakrti). Tako čovek postajeautentičan, zapravo postaje puruša jer tajpojam i znači čovek, tačnije čovekova suština.Naime, iz puruše, kao principatranscendentalne kosmičke svesti koja sveomogućava, proizilaze individualne monadesvesti koje su nam poznate kao duše. One sedalje inkarniraju u tela i borave u prirodi, uprakrti, prenoseći princip transcendentalnekosmičke vesti u sav oblikovani život. Sviprirodni oblici života su plod inteligentnog

23

dizajna najviše svesti, a ne nesvesne stihijekoje se neuspešno objašnjavaju evolucijom ilimitovima o božijem stvaranju. Postojiizvesna evolucija života, ali i ona je plodinteligentnog dizajna transcendentalnesvesti, a ne same prirode. U sânkhyi se na taj način, kroz pojampuruše, prvi put u istoriji, i nigde više takojasno i direktno, objedinjava najviši kosmičkii duhovni princip sa čovekovom suštinom,dušom ili Sopstvom. Takođe samo se u sânkhyi krozpolarizaciju puruše i prakrti otkriva odnossvesti i postojanja u svim mogućimaspektima koji ukazuju na njihovo suštinskojedinstvo.

Sânkhya nam otkriva da je čovekovasuština isto što i suština stvarnosti na kojojkosmos počiva, da spoznaja stvarnostičoveku nije moguća bez samospoznaje, i da jepre svega mora tražiti u sebi - da mora bitistvarnost kojoj teži. Isto je otkrila isavremena nauka otkrićem presudne ulogesubjekta u eksperimentima kvantne fizike, stom razlikom što nauka još nije otkrilapraksu s kojom se svesni subjekt povezuje sa

24

stvarnošću na najfinijem kvantnom nivou ipostaje njen kreativni činilac, a takva praksapostoji odavno, ona potiče od sânkhye i iznetaje u Patanjđalijevom delu Joga sutre. U drugim sistemima i religijama taistina se maglovito prikazuje kroz savet"spoznaj samoga sebe" ili u mističnimprikazima bogospoznaje kao samospoznaje.Samo se u sânkhyi to objektivno i konkretnoprikazuje sa svim detaljima. Suština rada na sebi i samospoznajačovekova sastoji se samo u osvešćenju ilibuđenju, on ne mora ništa novo da postaje jerveć jeste puruša po svojoj duši. Potrebno jesamo da prestane da se poistovećuje sa onimšto nije, a nije ništa od manifestovanog, odprakrti. On je kao duša samo princip svesti pokome se prakrti ili priroda oblikuje i stvarasve što postoji u ispoljenom kosmosu. Sámoprisustvo ljudskih duša kao svedoka jekreativni činilac koji pokreće oblikovanjeprirode u sav život. Individualne duše ništa ne rade, kao ninjihov najviši ishod puruša, one nemajuosobina, one samim svojim prisustvom utičuna prirodu da se oblikuje i stvara, kao blizina

25

magneta na metal. Bez njih bi priroda bilapotpuno nesvesno polje uzročnosti iuslovljavanja, bez svrhe i smisla. Svenegativnosti koje se događaju odraz sunedostatka svesti duše. Mera prisustva duša u prirodi nije ista.Zato nije isti ni njihov uticaj na oblikovanjeprirode. Slabo prisustvo duše je poznato kao'mlada duša' i delovanje svesti je kod njihslabije, kod njih priroda preteže sa svojimuslovljavanjem. Snažno i potpunije prisustvoduše u prakrti odlikuje se većim prisustvomsvesti o sebi, o svojoj pravoj prirodi i samimtim nadilaženjem prirodnog uslovljavanja ivećom moći delovanja na oblikovanjeprirode. Veća prisutnost duše izaziva većuprisutnost dobrog, lepog, konstruktivnog iharmoničnog; manja prisutnost dušeomogućava veće prisustvo ružnog,destruktivnog, neharmoničnog i zlog.Potpuno prisustvo duše odlikuje i potpunanezavisnost od prakrti, potpuna sloboda iliautentičnost čovekova, i najveća moćsvesnog delovanja. U drugim tradicijama tose naziva čovekovim prosvetljenjem,oslobođenjem duše ili vaskrsenjem.

26

Prema tome, pošto se samospoznaja(puruša) postiže savršenom spoznajom praveprirode objekata ili sadržaja svesti (prakrti),da bi se ostvarila ili oslobodila duša mora dase što više prizemlji, učini što više prisutnomu ovde i sada samog postojanja i života, uprakrti. Drugim rečima, da bi čovek spoznao iostvario svoju dušu sama prakrti ili prirodamora što tačnije da se upozna, sa naučnompreciznošću. Tada je i prakrti, priroda,potpuno ostvarena. U ovom prizemljivanjusastoji se svo dozrevanje ljudi i čovečanstva. Da bi uopšte kreativno učestvovale uživotu i u prirodi, duše se inkarniraju ufizička tela sa zaboravom, nedovoljno svesnesvoje prave, transcendentalne suštine,puruše, i identifikovane su sa telom iprirodom, prakrti. Sav ljudski razvoj sesastoji u buđenju svesti duše krozupoznavanje svih tajni prirode. Spoznajućiprirodu ona istovremeno spoznaje svojupravu suštinu. Duša sebe spoznaje uvidomda ona nije ništa od bića i postojanja (prakrti)već da je ona svest (puruša) koja omogućavabiće i sámo postojanje - za vreme dok je u telu.Taj proces je dug i sačinjava sve životne

27

drame koje svi ljudi na ovom svetuiskušavaju. Takođe on se sastoji iz višeinkarnacija duša u telo, ne samo od jednogživota. Ubrzavanje tog procesa, razlikovanjaduše i diferencijacije svesti, suština je svih'duhovnih praksi' rada na sebi koje postoje usvim duhovnim i verskim tradicijama, s timšto su mnoge vremenom izgubile naautentičnosti i skrenule u imitacije pa izloupotrebe. Jedina tradicija koja je zadržalaizvorno značenje i praksu diferencijacijesvesti duše, tj. puruše naspram bića, tj.prakrti, jeste praksa joge ili meditacije kako jezabeležena u Patanjđalijevim Joga sutrama, umeditativnoj praksi ranoga budizma, i ukasnijoj verziji zen budizma (šikantaza). Sânkhya, Patanjđalijeva joga imeditativna praksa ranog, palijskogbudizma u suštini predstavljaju jedno isto,kao jednakostranični trougao, ma kako ihpostavili oni u praksi dovode do istoga samoiz različitih uglova. Iako se budizam nepoziva na sânkhyu, on predstavlja praktičnoostvarenje diferencijacije svesti spramsamog postojanja, ili probuđenje koje je

28

teorijski predstavljeno u sânkhyi. Takođe jeta praksa diferencijacije svesti izvorno bilaprisutna u najstarijoj religiji na svetuđainizmu, kao asketsko pročišćenjeindividualne duše (đive) od svega telesnog(prakrti), ali ta se praksa vremenomdeformisala kada je postala religija i svela sena imitaciju i materijalizam. Buđenje čovekove duše direktno jepovezano sa odnosom Duha i prirode, tj.puruše i prakrti. Duh i priroda su povezaniputem individualnih duša i njihovogosvešćenja, odnosno svesti koju individualnaduša sobom donosi u prirodu. Priroda seautomatski oblikuje pod privlačnimdejstvom svesti. Tako se vrši svo zbivanje usvetu. Apsolut, kao izvor svesti, ispoljavasebe putem svojih individualnih duša. Zatose kaže da su duše emanacije božanskogApsoluta. To se događa da bi se Apsolut ilisvest Božanskog praktično i delotvornoiskusila u svim aspektima svoga postojanja,u svim detaljima, svim suprotnostima imogućnostima, čak i od strane jedne(prividno) otuđene individue putem njenelične slobodne volje i samospoznaje. Zato

29

Apsolut, koji po svojoj prirodi ne može bitideljiv i ništa ne može biti izvan njega, stvaraprivid izdvojene individue (čoveka) da bi se iu njoj spoznao. Onda je tek svest o postojanjuapsolutno prisutna, u svim aspektimapostojanja, od najvišeg do najnižeg. SvestApsoluta postaje ostvarena tek kroz čoveka.U svemu ostalom, u celoj prirodi ona seispoljava kroz sve moguće oblike, ali samo uodređenim aspektima i mogućnostima, dokse samo u čoveku, kroz ljudsku karmičkudramu, objedinjava smisao svih aspekata imogućnosti postojanja, odnosno dolazi donajfinije svesti o sebi.

Ispoljavanje ili emanacija svestiApsoluta (puruše) o sebi u svim svojimaspektima i mogućnostima (prakrti ilipriroda) ima svoju gradaciju, razmere idimenzije. One su prikazane na shemikategorija prirode ili prakrti (slika 1).Razmere ispoljavanja svesti u prirodi vidimotakođe u raznovrsnosti svih prirodnih oblikakoji postoje, a najviše u opštoj podeli naminerale, biljke, životinje i ljude. Svi ti oblicipostojanja sprovode svest i percepcijupostojanja Apsolutne svesti u sve oblike

30

postojanja i iskustava, i vraćaju je takoobogaćenu božanskom Apsolutu ili puruši kaosvest o sebi. To se vraćanje može razumetikao kruženje celine, kakvo je predstavljeno utaoističkoj filozofiji simbolom kruženja jina ijanga u simbolu tai čia. Čovek (puruša) je svesni subjekt sveobjektivne prirode (prakrti). U čoveku sesabira ista ona svest koja se u drugimoblicima iskušavala kroz jednostavnije oblikepostojanja, kroz samo oblikovanje i kretanje,u mineralima, biljkama i životinjama. Preinkarnacije u ljudsko telo, individualne dušesu, na višim dimenzijama, kreirale svemineralne, biljne i životinjske oblike. Zbog tepovezanosti u čoveku postoji osećajenergetskog jedinstva sa celom prirodomkoji se ispoljava kao ljubav prema samompostojanju, u trenucima kada je najvišesvestan sebe i samoga postojanja. Odnosno,kada čovek svest o sebi ispravno prepoznakao svest o samom smislu postojanja.

31

2. Transcendencija je razlikovanje prirodnog i duhovnog u drugim tradicijama

Da bismo razumeli osnovne principesvesti, transcendencije, odnosno sânkhye unjenom izvornom značenju, bez ikakvihprimesa simboličkog i mitskog izobličavanja,kako su nam prikazani na shemi kategorija(slika 1), moramo videti kako su njeniprincipi prisutni u ostalim drevnimbaštinama sa svim mogućimmodifikacijama. Na njih smo više naviknuti ioni su nam poznatiji. Da bismo došli dozakopanog dragulja, moramo prokopati svenaslage koje ga pokrivaju. Od početka svog opstajanja na ovomsvetu čovek je nastojao da na neki načinrazlikuje ono što je prirodno dato, od onogšto je sveto i nadilazi prirodnu uslovljenost iobnavljanje, da razlikuje večno od prolaznog,besmrtno od smrtnog, dobro od zla. Drugimrečima, iskonska je težnja čovekova da se posvom duhu razlikuje od prirode, da budesvestan, jer suština svesti je razlikovanje, asuština prirode je u uzročnoj povezanosti

32

svih njenih pojava, u identifikaciji, odnosnouslovljenosti zbivanja. Objektivno osvešćenjeprirode jedini je način za nadilaženjeuslovljenosti. Ovakvo suštinsko razlikovanje izrazilose u arhaičnim vremenima kao naglašavanjereligijskog iskustva svetog naspramprofanog. Od iskona čovek je nastojao darazlikuje svesno od nesvesnog, da utvrđuje iproširuje znanje kao uslov za svoj opstanak,da razlikuje duhovno od telesnog jednakojasno kao što se razlikuje nebo od zemlje iliživot od smrti. Sve duhovno prepoznavao jekao svoju autentičnost i slobodu, kao ono štoje nebeskog ili božanskog karaktera, što dajejedinstven smisao svakoj pojavi u opštemjedinstvu prirode. Bez ovakve slobode životnema smisla i postaje područje borbeotuđenih delova i besmislena prolaznost. U svim starim kulturama uočava senezadovoljstvo s čovekom kakav je prirodnodat, i najdublja težnja za „drugim rođenjem”,u svesnom i duhovnom načinu postojanja.Svi mitovi, obredi i legende od početkaistorije pokazuju čežnju da se ljudsko telooslobodi nesvesne prirodne stihije i

33

preobrazi u oličenje Duha, odnosno slobodebivstvovanja, stvaranja, odgovornosti ikulture. Neko postaje „pravi čovek” u onojmeri u kojoj prestaje da bude „prirodančovek”. Ovaj preobražaj nije rezultatprirodnog procesa, kao što je slučaj sa svimostalim psihofizičkim aktivnostima, većisključivo kulturni i duhovni činpreuzimanja potpune odgovornosti za večnismisao bivstvovanja, to je podvig svojstvensamo retkim, duhovno zrelim ljudima – to ječin slobodne volje celovite ličnosti. To jesasvim nov događaj u kosmosu. Poredsvekolike prirodne povezanosti svega,istinski novo u kosmosu je jedino svesnaličnost i njena slobodna volja. Taj preobražajnastaje iskustvom transcendencijeprirodnog uslovljavanja. To je nešto što tektreba da se dogodi i događa se jedino učovekovoj ličnosti kada postane svesna icelovita. Bez ovakvog „drugog rođenja” uslobodnoj volji i svesti smatralo se, s pravom,da čovek uopšte i ne postoji kao „pravičovek”, jer se rođenje njegovog fizičkog telani po čemu ne razlikuje od ostalih procesareprodukcije u prirodi - koje karakteriše

34

prolaznost, propadljivost, umiranje svega štose rađa (Jovan, 3:3-7).

Iz ovakvog fundamentalnograzlikovanja, odnosno iskustvatranscendencije, nikle su sve velike religije ietike. Gde god se govori o "drugom rođenju",vaskrsenju i rađanju "novog čoveka" govorise zapravo o buđenju čovekove suštine, dušeili puruše. Zbog neophodnosti drugog rođenjapostoji religioznost i duhovnost, ta jenužnost rodila svu čovekovu kulturu, čiji jeopšti smisao nadilaženje nesvesne prirodneuslovljenosti i vremena. Ceo životreligioznog čoveka je proces osvešćenja duše.Odlika svake religioznosti jeste čežnja zavečnošću i to dokazuje da sadašnje stanjeprirodnog rođenja nije autentično i otuda jebolno i nepodnošljivo. Nepodnošljivo je zatošto čovek s fizičkim rođenjem još nije počeoda postoji u svom autentičnom stanju; to jejoš uvek spontani tok prirodnog dešavanjakoji uključuje sve fizičko kretanje,emocionalne i mentalne aktivnosti. Sudbinaili karmička drama svakog čoveka je odrazprocesa buđenja, u kojoj meri je naš život deo

35

spontanog prirodnog dešavanja a u kojojpostaje slobodan, koliko mi sa svojom svešćuduše možemo sami da odlučujemo ipobeđujemo prirodne nagone. Čovek na ovom svetu počinje da postojitek kada osvesti svoju transcendentalnu dušu,odnosno kada postane svesno biće. Fizičkimnastankom on je samo dobio pravu šansu dato svesno učini. Fizičkim rođenjem on jestvoreno biće. Sva bića u prirodi tako nastajui u tome je njihov opstanak. Rađaju se oddrugoga i drugim su uslovljena. Čovek se odsvih bića razlikuje po tome što njegovasuština nije od ovoga sveta. On počinje dapostoji tek kada probudi svoju suštinu(puruša), a sa njom i slobodnu volju i moćdelovanja. Drugo, pravo rođenje je njegovstvaralački čin, koji je moguć samo ondakada sebe prepozna kao oličenje Tvorca, tj.Duha koji sve omogućava (puruša). To drugo,pravo rođenje čovekovo stoga nije ništadrugo do prepoznavanje onoga što onoduvek jeste. Zato se ono jedino ispravnomože nazvati buđenjem, kao što je učinjeno ubudizmu, ili oslobađanjem od iluzije, kao štogovori tradicija advaita vedante Adi Šankare.

36

Fundamentalni značaj 'drugogrođenja' najbolje je izražen gnostičkomvizijom ptice koja se probija iz jajeta kojepredstavlja kosmos. Da bi se čovek istinskirodio i postao mora da probije ljuskuprirodno datog sveta kao što ptica probijajaje, poleće svojom voljom i tek tada uistinupočinje da postoji. Čovekovo prirodno,biološko rođenje je slično nastanku jajeta, onjeste 'rođen' ali to nije završni čin, njegovobiološko rođenje samo je mogućnost zadrugo, istinsko duhovno rođenje, kao štoptica, simbol duha, tek treba da izađe iz jajetasopstvenim naporom. Drugo prigodno poređenje može biti sasemenom i drvetom. Čovek je biološkimrođenjem kao seme koje u sebi sadrži drvo.Ono mora da se raspadne da bi iz njegaizniklo drvo koje puno roda rađa. Ako se nepromeni, istrunuće sámo. Ako hoće sebe dasačuva, izgubiće se. Ako se preda, dobićeživot večni. Tako i prirodno nastao čovek,zatvoren u svojoj telesnoj subjektivnosti,mora da nestane u transformaciji duhovnograsta da bi iz njega izbio pravi potencijalnjegove duše, da bi se iz njega ispoljilo ono

37

što objektivno jeste. U tome je sva idejavaskrsenja. Da je proces nastajanja dovršen, da miuistinu postojimo prirodnim nastankom,tada nikada ne bismo mogli da postanemosvesni sebe niti bi postojanje postalo ličnoiskustvo kroz probuđenje. Ništa se novo ne bidogodilo. Ličnost tada ne bi bila moguća. Svebi to i dalje bio proces prirodne determinacijei ne bismo se razlikovali od životinja. Ono suštinsko ljudsko nastaje tek stranscendencijom prirodnog uslovljavanja.Čovek postaje istinski čovek tek sprestankom identifikacije sa telom i telesnimumom, i spoznajom sebe u širem kontekstu,u kontekstu celine, božanske svesti kojaomogućava telo i um. Što je njegovaidentifikacija sa telom veća, to je kao čovekmanji, patnja je veća. Što je manjeidentifikovan sa telom, to je veći kao čovek,plemenitiji i duhovniji, više svoj, objektivnijiprema svemu. Ne postoji nijedan primerideala ljudskosti, duhovnosti i plemenitostikoji nije sačinjen od nadilaženja egocentričneidentifikacije sa telom i egom.

38

Iskustvo svetog naspram profanog nesamo što predstavlja suštinu religioznosti,već i same svesti, čija je osnova urazlikovanju subjekta od objekta, ili poznatogsveta od nepoznatog. I najranija filosofska misao izražavaisto razlikovanje kao osnovu same svesti obiću kroz pitanje: „Šta je Biće?” „Zašto jeuopšte ovo što biva, a ne tek ništa?”1 Ovopitanje je moguće samo u konteksturazlikovanja puruše od prakrti koja je „sve ovošto biva”, kontekstu koji daje sânkhya. Priroda postoji sa svrhom da dobijepuni smisao svoga postojanja, svoj ishod ilisuštinu, tek naspram svesti čovekove duše(puruše). Sve dotle ona izgleda neostvarena,besmislena i destruktivna. Zato tek duhovnovaskrsli čovek (iz iskustva transcendencije)vidi svet kakav jeste u suštini: kao svetostbožanske tvorevine. U takvom istinskomviđenju stvari kakve jesu, sastoji se njegova

1 Detaljnije o ovom pitanju videti kod MartinaHajdegera: „Uvod u metafiziku” (Einfuhrung in dieMetaphysik von Martin Heidegger, Max NiemeyerVerlag, Tubingen, 1966.) Vuk Karadžić, Beograd 1976.

39

duhovna autentičnost i sloboda. Ona jeimanentna biću. Koliko je duša u čoveku nesvesna sebe,toliko priroda izgleda destruktivna iuslovljavajuća. Svest duše i priroda suuzajamni i polarizovani, a ne dualistički iisključivi. Bez ispoljene prirode svest bi bilapuka apstrakcija i ništa, a bez svesti dušepriroda ne bi imala mogućnosti za svrhovitostvaranje i, stoga, za sam opstanak. Ne biimala razlog postojanja. Bila bi tamnica bićabez izlaza u slobodu, i zato ne bi bilo života unjoj. Ukratko, priroda nije moguća bez svestiduše. U svojoj suštini oni su jedno, kadaspoznamo suštinu prirode onda vidimo da jeona božanska svest i ništa drugo; takvuspoznaju možemo imati samo onda kadaspoznamo svoju dušu. Kada nismo svesnistvarnosti prirode, onda nam ona izgleda kaomrtva materija i neprijatelj. Priroda je samonačin ispoljavanja božanske svesti. Svest dajesmisao i ideal ka kome se usavršava prirodnozbivanje. Tako dolazimo do odgovora na pitanjeu kom su kontekstu uopšte mogući ’drugorođenje’ i transcendencija prirodne

40

uslovljenosti. To je moguće samo ukontekstu razumevanja i nadilaženjapolarizacije svesti i prirode (puruše i prakrti) -spoznajom njihove suštine - o čemu govorisânkhya.

3. Sânkhya je arhajski model transcendencije kroz prepoznavanje jedinstva svesti i postojanja

Ako bi se čistota i veličina vizije čovekamerila jedino oslobađanjem njegoveduhovne autentičnosti od svake prirodneuslovljenosti bivstvovanja, a drugačijeg ipoštenijeg merila ne vidimo, tada bi se spravom moglo reći da sânkhya nastoji dabude najčistija vizija čoveka - oslobođenasvake mitologije i simbolike, pa i metafizike. Dolazeći do nas iza horizontasagledivog vremena, ali postajući poznatijakao jedan od šest srednjovekovnihfilosofskih sistema u Indiji, sânkhyapredstavlja najstariji i najneposrednijipokušaj čoveka da izrazi suštinu svojeduhovnosti, poreklo i svrhu svoje svesnosti skojom postoji u prirodi kao jedinstveno i

41

stvaralačko biće. Ono što drevno učenjesânkhye suštinski izdvaja od svih drugihpojava u duhovnoj kulturi koje su imaleslične namere, jeste njena jasnoća icelovitost. Ona zahvata celokupnobivstvovanje bez izuzetaka, sistematskirazotkriva poreklo, svrhu i svu uslovljenostne samo objektivnog, fizičkog sveta, već isubjektivnog psihološkog iskustva, i to napotpuno neposredan način, raščlanjujući svesačinitelje iskustva i postojanja, bez primesefantazije, simbolike i mita. Ona ne namećenikakvo tumačenje već samo razotkriva onošto jeste. To postiže jedino putem svesnoguvida i praktičnog razlikovanja svegabivstvujućeg u vremenu (iskazanog u pojmuprakrti) od božanske svesti (označene kaopuruša), čija neuslovljenost omogućava bićuda uopšte bude, odnosno, da bude svesnosebe (što je označeno kategorijom buddhi).Hirurški precizno sânkhya raščlanjuje svekategorije postojanja kakve jesu (shema naslici br. 1) i samo tako otkriva ono štopostojanje omogućava i šta ono jeste. Jedinstvena jasnoća sânkhye zasniva sena njenoj polarizaciji bivstvujućeg (kao

42

prakrti) i slobode koja ga omogućava(puruše). Po tome sânkhya predstavlja najvišiideal objektivnosti. Ovakva polarizacija činiviđenje stvari jasnijim, kristališe svest obivstvujućem, njegovu diferencijaciju, i takonas navodi da u sânkhyi prepoznamoarhajski prototip fundamentalne ontologije,a ne samo puki dualizam, kao dosadašnjitumači ovog sistema. Nastavljajući klasičnometafizičko stanovište oni su purušupogrešno projektovali kao duhovnu monaduotuđenu od prirode. Mi ćemo ovde sagledatipurušu kao čistu neuslovljenost kojaomogućava postojanje, a najpre svest onjemu (buddhi). Oslobađanje čovekove duhovnesuštine od prirodne uslovljenosti, od smrti iprolaznosti, temeljni je poriv svih religijskihtradicija i sistema samorazvoja. To je poriv zatranscendencijom uslovljenog postojanja.Ova težnja se svuda kristalisala kaorazlikovanje duhovnog od prirodnog,stvarnog od lažnog, božanskog od svetovnog,„spasenje duše” u hrišćanstvu ili nadilaženjepatnje u budizmu. Svoj najčistiji domet ovatežnja dostigla je u budizmu, naročito kod

43

Nagarđune gde se razlikuju dve vrstestvarnosti: samvrti ili relativna istina, koja jeproizvod razuma i koja kao zastor zaklanjaapsolutnu istinu, paramartha, koja je krajnjasvrha ili transcendencija uopšte. Dok seiskonska težnja za ljudskom autentičnošću udrugim sistemima i religijama manifestovalana manje ili više zaobilazan način, kroz mit,ideju Boga i vaskrsenja, dotle se ona usânkhyi, jogi i budizmu jasno izrazila kaonužnost transcendencije u sebi samome, usopstvenom biću. To je bilo moguće zato štoje budizam sav izašao iz (Patanjđalijeve) joge,a joga je praktično iskustvo transcendiranja.Ovakva praksa joge postoji zahvaljujućinjenoj teorijskoj osnovi: sânkhyi. Dok se udrugim religijama bogovi i njihovi verniciubijaju i tuku oko teritorije, pitke vode iprevlasti uz pretnju ognjem i sumporom,dotle sânkhya objektivno, nepristrasno ijasno pokazuje: (1) šta se nadilazi ili transcendira(ovde je to prakrti kao osnova bića); (2) zahvaljujući čemu je to nadilaženjeuopšte moguće (zahvaljujući puruši,

44

čovekovoj duši koja nadilazi i omogućavabiće); (3) kakav je smisao celog tog procesa(da čovek prepozna svoju autentičnost uduši, puruši) i (4) kakav je čovekov položaj u njemu(da on sam bude činilac, pogodno mesto ukome se postojanje - prakrti - i njegov smisao- puruša - prožimaju i razlučuju i na taj načinosvešćavaju). Najkraće rečeno postoji samoApsolutno Jedno koje ima dva aspekta:aktivan i pasivan. U aktivnom aspektu jeprakrti ili priroda, a u pasivnom ili statičkompuruša ili svest. Aktivni aspekt aktuelizujestatički ili potencijalni. Priroda aktuelizujesvest koja sama po sebi ne bi bila ništa bezaktuelizacije u svim oblicima postojanjaprirode. Ova aktuelizacija ima svoj ishod isvršetak u samosvesnoj ličnosti čovekovojgde se svest iznova prepoznaje kao svojasuština ili duša, ali ovog puta u svomaktuelnom i životodavnom obliku. Učenjem o puruši i prakrti sânkhya dajekontekst za razumevanje smislatranscendencije. Transcendencija je

45

probuđenje. Probuđenje podrazumeva dvečinjenice: da je bivanje nesvesno i da može dapostane svesno. Te dve činjenice su: prakrtikao nesvesno bivanje, i puruša koji mora danadilazi (transcendira) biće ako omogućavasvest o njemu.

* * * U drugim sistemima, religijama ifilosofijama čovekova suština i smisao tražilisu se u nekim modifikacijama sámog bića, uprakrti, u njegovim čulnim ili natčulnimoblicima postojanja (koji su se u tu svrhuproglašavali „božanskim”), u zaboravupostojanja, dok se jedino u sânkhyi čovekovasuština smelo prepoznavala utranscendentalnoj svesti koja omogućavasámo postojanje kao takvo u celini, ubožanskoj duši iz koje izvire i kome teži celapriroda, u puruši. Sve religije (osim budizma),filosofije i verovanja su mehanizmi zaboravasvesti duše ili Sopstva, projekcije u vreme iprostor, gubitka prisutnosti u stvarnosti.Jedino se u sânkhyi čovekova autentičnostdiferencira spram postojanja uopšte, kakvoono sámo jeste, kroz osvešćenje, a neideološko ubeđenje, dok se u drugim

46

tradicijama ona tražila unutar uslovljenogbivstvovanja (prakrti). Zato se za sânkhyumože s pravom reći da predstavlja prvu ipravu fundamentalnu ontologiju, odnosnoosnovu za spoznaju sveta. Naime, kakavćemo svet opažati zavisi s koje ga osnoveposmatramo, i zato je savremena filosofijadošla do pitanja o temeljnoj, tj.fundamentalnoj osnovi spoznaje onoga štojeste. Temeljniji stav od ovoga, koji zastupasânkhya, jednostavno nije moguće naći, jerona subjekta koji spoznaje ono što jeste,izjednačava sa neuslovljenošću ilitranscendentalnom svešću koja omogućavasve što jeste. Šta praktično znači ova činjenica, da jesvest koja sve omogućava čovekova suština?To znači da čovek postiže svesnorazlikovanje sebe spram prirode kadaprevaziđe projektovanje svoga postojanja uprostor i vreme i kada spozna da je on, kaosvesni subjekt, ishod sveg postojanja. Dotleon nije ni počeo da postoji u autentičnomsmislu, sve dotle postoji samo priroda i onaspontano deluje 'njegovim’ telom,osećanjima i mislima. Projektujući sebe u

47

prirodu čovek joj predaje svu vlast nad njim.Ovakvo stanje podrazumeva bar dve stvari:Prvo, da ni sama priroda, dok ovako deluje učoveku, nije ostvarena u svome smislu i zatoje neuravnotežena i destruktivna; i to je, kaodrugo, razlog zašto čovek u takvom stanju,dok je identifikovan sa prirodnim zbivanjem,nema spokoja u sopstvenom ostvarenju ipati. Razlikovanjem svoje svesti duše odprirodne stihije on u sebi dovodi doautentičnosti i prirodu i dušu koja jeomogućava. U ovome je smisaotranscendencije. Razlikovanje o kome je reč nepodrazumeva dualizam niti odricanje od biločega, već samo probuđenje. Postojanje je usvojoj suštini sama svest. Postojanje namaizgleda kao nešto spolja što je nesvesno(prakrti) samo zato jer je naše posmatranjetakvo - jer nismo svesni sebe kao čiste svesti(puruša). Problem je samo u nama. Dualizamsvesno - nesvesno, puruša - prakrti postojisamo u našem posmatranju, a ne kao nekaobjektivna spoljašnja realnost. Svest u čoveku omogućena je od straneonoga što omogućava sámo postojanje, i

48

svesnog subjekta i sveta - to je oduvek usamom postojanju i u čoveku, kao njegovasuština. Naša svest je samo iskrica one istesvesti koji izaziva sveopšte postojanje. Nepostoji mnoštvo svesti. Ona je jedna ista usvemu, samo se individualno ispoljava. Stogase ništa ne podvaja i svojom predajom ilitranscendencijom čovek ništa ne napušta,već samo postaje ono što jeste. Takođe, iakoizgleda paradoksalno, transcendencijompostojanja on afirmiše ostvarenje smislasamog postojanja.

* * *Cela sânkhya bi se mogla svesti na

sledeće: na biće i na svest koja biće izaziva upostojanje. Biće je sve što postoji na bilo kojinačin. Jedino ono što sve omogućava, možeda omogućava i svest o svemu. Zato je svestprisutna u najsvesnijem biću - čoveku - kaonjegova suština. Prisutna je u manjoj meri i usvemu ostalom i zato je moguća čovekovapercepcija smisla sveg ostalog. Stoga, da bičovek ostvario svoju suštinu treba samo dasvoju pažnju i svu životnu energiju odvratiod vezanosti za objektivno bivstvovanje iokrene je (praksom meditacije) ka sebi, svojoj

49

Sopstvenosti ili izvoru svoje svesti. Taj okretka sebi je ujedno i transcendencija jer čoveknjime nadilazi manifestovano biće, i postajeono što sve izaziva u postojanje.

Zapravo, transcendencija i okretpostoje samo za um koji je vezan za svojeobjekte, za spoljašnjost; samo zbogidentifikacije čoveku izgleda da mora da seodvrati od ovog sveta da bi 'ostvario'besmrtnu duhovnu suštinu, 'nešto' danapusti da bi 'nešto' opet dobio. Sve je tosamo igra uma. Jedino je uslovljenom umupuruša transcendentan; za biće je onimanentan.

Tajna transcendencije i okretanja kasebi je u sledećem paradoksu: kada subjektpostane potpuno svestan sebe bez ikakveobjektivizacije, kao čisto ’Ja jesam’, tadaprestaje da postoji kao subjekt, kao Ja, ipostaje čista objektivnost, čisto postojanje, asâmo postojanje se tada otkriva kao svest kojasve omogućava.

Subjekt (Ja) izgleda kao odvojen iposeban entitet, kao nešto ’subjektivno’samo onda dok sebe doživljavamo krozobjektivizaciju, kao jedan od objekata među

50

drugim objektima. Kada ne vidimo sebe isvoju pravu prirodu, onda mislimo da smoizdvojene individue. Greška je u tome štomerila spoljnih objekata primenjujemo i naprirodu subjekta, na sebe, i na osnovu tegreške mi projektujemo sve objekte. Kada seokrenemo k sebi i vidimo sebe, Ja kakvo jeste,vidimo da je naša suština zapravo svest kojasve omogućava, da je naše pravo Ja njenindividualni izraz, i da nema ničegobjektivnog, ničeg drugog. Svoju duhovnost sânkhya zasniva narazlikovanju bića uopšte (prakrti) i onoga koga je svestan (puruša). Priroda je u suštiničovekov odnos prema samome sebi, njenopostojanje zavisi od stanja svesti čoveka. Onanije objektivistička, nešto predmetno i spolja.Iluzija da je priroda objektivan spoljašnji svetpostoji zbog iluzije subjektivnosti. Koliko smoubeđeni da smo izdvojen, samostalan subjekt,toliko vidimo svet kao objekt. Objektivni svet jesamo refleksija subjektivnosti. Zato su prostori vreme u prirodi relativno zbivanje kojezavisi od stanja svesti čoveka. To je uzajamniproces: kada čovek nije dovoljno svestan sebe,svoje duše, automatski se kao posledica toga

51

stvara svet objekata, kao materijalizacijanjegove nesvesnosti. Ceo fizički univerzum jematerijalizacija čovekove nesvesnosti. U tomsmislu se kaže da je svet iluzija, maya, da ježivot samo san, ali to takođe znači da čovekkreira svoju realnost, čak i kad toga nijesvestan. Jedini način da postane svestan sebejeste da kroz rad i karmu spozna pravuprirodu spoljnje realnosti kao posledicu svojenesvesnosti. Da počne svesno da kreirarealnost. To već čini kroz kulturu i nauku. Jošuvek je daleko od tog cilja. Da bi ga uspešnoostvario potreban je još jedan korak: dapostane svestan prave prirode same svesti.To je ono što omogućava nauka sânkhye. Bezosvešćenja prave prirode svesti kao sopstvenesuštine i suštine samog postojanja, čovek nemože ništa ispravno i dobro da uradi sasvojom svesnošću.

* * * Cela shematska konstrukcijakategorija sânkhye predstavlja doslednost uomogućavanju neposrednog i jasnograzotkrivanja bića kakvo ono sámo jeste.Kategorije sânkhye su putokaz za kulturuobjektivnog osmišljavanja bića, osvešćenja i

52

afirmacije svesti duše u svetu. Ipak,dosadašnji prikazi sistema sânkhye bili sudrugačiji od ovog našeg. U savremenim prikazima indijskefilosofije sânkhya se redovno predstavlja kaodualistička škola koja se bavi odnosomtranscendentalnog Duha (puruša) s jednestrane, i samostalno delatne prirode (prakrti)s druge, koja se sastoji iz 23 kategorije. Tvrdise da ona na paradoksalan način vezuje iobmanjuje Duh od njegove autentičnosti,slobode, neuslovljenosti i savršenstva. Svioni se uglavnom završavaju zaključkom dasistem ističe nepremostivi esencijalizam iparadoks da savršeni i bezvremeni Duh, kojije čovekova bit, ipak nekako biva uhvaćen izanet vremenskim tvorevinama iaktivnostima prirode, da se neobjašnjivopoistovećuje sa njenom uslovljenošću, zbogčega čovek doživljava svu životnu dramunametnutog mu i neautentičnogbivstvovanja u svetu (samsara) kao da je tonjegova sudbina, doživljava patnju i

53

ugroženost, pa zato i borbu za oslobođenje odpatnje.2 Ovde ćemo pokazati da ovakvo većklasično nerazumevanje sânkhye proizlazi iznerazumevanja samih kategorija prakrti.One, naime, premošćuju jaz izmeđutranscendentalnog bitka (puruša) iiskustvenog sveta (prakrti) time što pokazujusvu relativnost prostornovremenskogispoljavanja sveta. Stoga sânkhya ne spada unaivna esencijalistička učenja niti udualističke sisteme. Nerazumevanjekategorija bilo je neminovno, jer osnovniuslov za njihovo razumevanje nije samolična, već i kulturna zrelost društva u celini.Dve najviše kategorije su ličnost (aham-kâra)i intelekt (buddhi), i one predstavljajudozrevanje ili sažimanje vremena. Sistemkoji razotkriva pravu prirodu bića nijemoguće razumeti drugačije nego u dozrelostivremena koje omogućava autentičnostsamog bivstvovanja. Videćemo da pojam

2 O takvom klasičnom prikazu sânkhye videti udelima: Sarvepali Radakrišnan: Indijska filozofija,Nolit, Beograd, 1964 i Mirča Elijade: Joga, besmrtnost isloboda, BIGZ, Beograd 1984.

54

prakrti nije bilo moguće dobro razumeti prerazumevanja kvantne prirode kaouniverzalnog polja realnosti. Tako je i sadrugim kategorijama o kojima uči sânkhya.Savremena fizika tek treba da dođe donjihovog razumevanja. Zapravo, pomoćusânkhye može mnogo bolje da razumefundamentalne činjenice prirode. Klasično nerazumevanje sânkhyenastaje i zbog nedostatka meditativne praksekao uslova duhovnog razumevanja kodnjenih tumača. Naime, osnovni paradoks,kako neuslovljeni puruša ipak biva uslovljenod strane prakrti, pogrešno je viđenje stvari,tj. neuviđanje prirode onoga ko posmatra tajproblem. Individualna duša, điva, je ta kojapoistovećuje purušu sa prakrti, a ne sampuruša. Čovek je taj koji treba u svomindividualnom iskustvu da aktuelizujeneuslovljenost puruše, a ne sam puruša - on jeuvek neuslovljen.

Sânkhya nije dualističko učenje već sesamo izražava u terminima dualizma upravozbog same prirode neostvarene individualneduše kojoj je i namenjeno učenje, individua jeta koja stvari vidi subjektivno i u dualizmu.

55

Zašto sânkhya koristi termine dualizmamožda najbolje kazuje Lao Ce na početkusvoga Tao Te Đinga: 'Bezimeno, ishodište jeNeba i Zemlje; imenovano, majka je svihstvari... Ovo dvoje izviru iz istog, ali surazličitog imena. Njihovo jedinstvo je dubokoi skriveno.' Naime, o čistom bivstvu kaoJednome ne može se ništa reći, čak ni to daono jeste. Ako nameravamo da o tome ipakprozborimo i uopšte razmišljamo nanajneposredniji način, moramo to učinititako što ćemo Jedno razlučiti na onopostojeće, što biva na bilo koji način, i na onošto postojeće omogućava, osvešćava, što bićeizaziva u postojanje; na tvarnu osnovu i naideju koja tvar izaziva u oblikovanje. Samozato sânkhya govori o prakrti kao biću, i opuruši kao onome što biće izaziva upostojanje. Ona je namerila da uobičajenoljudsko razumevanje dovede do prosvetljenjaili samospoznaje, a uobičajeno ljudskorazumevanje se kreće u relativnimdimenzijama subjekta i objekta; dakle -dualizma. Dualistička konceptualizacija jenužnost razmišljanja, a ne stanje sâmestvarnosti. Sânkhya je prosečnom čoveku

56

dualizmom približila razumevanje jedinstva,jer on zbog subjektivnosti dualističkidoživljava svet, a nije dualizam predstavilakao najvišu realnost. Osim toga, dualističkakonceptualizacija je najneposrednija inajčistija. Bez nje mišljenje propada u mit isimboliku. Kao što je ilustrovano u Tao TeĐingu (42): 'Iz Taoa rađa se Jedan; iz Jednogdva; iz dva nastaje tri. Iz tri nastaju svestvari.' Ovde je 'dva' tj. dualizam, odmah doJednoga. Od 'tri' već nastaje mnoštvokoncepcija i mitova.

Puruša izaziva prisustvo svesti uprakrti, kroz čoveka. Svest organizuje prakrtikroz čoveka u viši, svrhovit poredak, u red,tehniku, civilizaciju i kulturu.

Sânkhyu čini jedinstvenom to štoprikazuje prirodu u svim njenimkategorijama: od najviše intuitivne i svesnespoznaje (mahat-buddhi), njene primene irefleksije u ličnosti (aham-kâra), do svihčulnih i organskih sposobnosti (indriyâni) usvim dimenzijama, od fizičke do nadfizičke(tanmâtrâ i maha-bhűtâni).3

3 Videti shemu kategorija prakrti, slika br. 1.

57

Ovde izneta podela na organski ineorganski svet ne odgovara naučnoj podeli,kakva postoji u hemiji i biologiji. Ovde se onaodnosi samo na simbolično određenjemodusa bivstvovanja. Ova shema kao da predstavlja dalekiprototip savremene podele realnosti napsihičku (res cogitans) - indriyâni; fizičku (resextensa) - tanmâtrâ i maha-bhűtâni, ikulturnu - aham-kâra i mahat-buddhi. Tačnije rečeno u duhu sânkhye,kategorije mahat-buddhi, aham-kâra i manaspredstavljaju ontološko ili spoznajno područjeprakrti, a sve ostale kategorije ontičko ilipodručje objektivnog postojanja, sameegzistencije. Ovo treba dobro zapamtiti zboglakšeg razumevanja daljnih objašnjenja.

Shema kategorija prakrti obuhvata svamoguća iskustva: čulno, psihološko, naučno,umetničko, religijsko i mističko. U sânkhyisvoje mesto nalaze svi prirodni zakoni, odevolucije i mehanike do kvantne fizike, i tobez protivrečnosti, jer govore o njenimrazličitim dimenzijama i razmerama. Naprimer, kvantni zakoni važe u akaši, a zakonimehanike na elementu zemlje. Tako je

58

objedinjen mikro i makro kosmos bezprotivurečnosti.

Ona jedina od svih sistema uspešnosjedinjuje filosofiju s prirodom zato što ihnije ni razdvajala, jer nije jednostrana.Jednako su joj bliska najviša mistička stanjakao i najgrublja stvarnost, jer se baviodnosom svesti i prirode iz njihovogiskustva, a ne njihovom deobom ilinaglašavanjem jednog od njih - što je uvekrezultat kada se tumačenje ističe na računiskustva. Ona ništa ne tumači već sveustanovljava kako jeste. Zato što prikazuje celu prirodu, u svimnjenim dimenzijama, kao jedno veliko poljeuzročnosti, sânkhya predstavlja vrhunskiprincip tolerancije. Ona opravdavapostojanje svega: sve što postoji na bilo kojinačin, ima svoj uzrok i razlog postojanja. Onaje, tako, iznad dobra i zla. Za nju ništa nijeneprirodno, jer prakrti je sveobuhvatna. Pored celog tog područja uzročnog alisvrsishodnog vremenskog zbivanja (prakrti),sânkhya ukazuje na neuslovljeni principsvesti (puruša) kao osnovni uslov postojanjasvega, a najpre naše svesti o zbivanju

59

(buddhi). Stoga on nije izdvojen od prirode,niti je u dualizmu s njom, iako je nezavisanod njenih aktivnosti. On se u prirodineposredno ispoljava jedino kroz čovekovusamospoznaju; to je jedini otvor prirode krozkoji neposredno prosijava duh apsolutneslobode i celu je osvetljava. Kroz čovekovoobličje priroda se direktno otvara i razotkrivasvome ishodu. U svim ostalim oblicima onato čini na posredan način, kao privlačiteljevolucije prirode u nadilaženju uslovnostiradi opstanka, što je smisao oblikovanja svihživih bića. Prostije rečeno, ispoljava se kaosâm život. Duhovnost sânkhye nam takorazotkriva ključni problem svake kulture icivilizacije, a to je odnos između prirodnenužnosti (gde spadaju i društvenaograničenja) i slobode. Ona ukazuje kako sesloboda javlja u prirodi: iako je imanentnasamom biću, jer ga bez nje ne bi ni bilo, neispoljava se svuda jednako i difuzno, jer bitada bila dezintegrisana, nego se potpunoispoljava jedino kroz čovekovu dušu. Dakle,kao vrhunac čovekove kulture. Na taj načinsânkhya daje značaj čoveku koji on nema ni u

60

jednoj drugoj duhovnoj tradiciji. Svuda ječovek u senci bogova i viših sila. Samo se ponegde blago nagoveštava njegova božanskasuština, da bi se u mnogo većoj meri odmahzatim naglasila njegova grešna,problematična i uslovljena priroda. Sânkhyaje jasna po tom pitanju: puruša je čovek; i uapsolutnom i u relativnom smislu. Postavljanjem puruše kao iskonskeslobode koja je imanentna postojanju,čovekovoj suštini (puruši, iz koga proističenjegova duša) odriče se realnost iautentičnost patnje, bilo kakve uslovljenosti,jer ono što je uslovljeno vremenom ne može daomogući večnu slobodu. Za tako neštoneophodno je da duša (puruša) bude izvornoslobodna. Ono što je po svojoj prirodi, u svojojsuštini, sputano, nikada ne može bitislobodno, a iskustvo oslobođenih iliprosvetljenih ljudi nam dokazuje dačovekova duša može biti slobodna. Ona tomože jer joj je sloboda imanentna, suštinska.Nešto ne može da nastane iz ničega. Sve jesamo aktuelizacija onoga što je bilopotencijalno već prisutno. Tako i slobodamože da postoji samo zato što u suštini već

61

jesmo slobodni. Pitanje je samo da li jeispoljavamo ili ne, da li prebivamo u svojojsuštini ili ne. Ako iskustvo patnje ineautentičnosti ipak postoji, to je samo znakda čovek nije integrisan sa sobom i svojomsuštinom, da nije budan jer zaboravlja sebe,svoju dušu, da je izbačen iz rajskog stanjasvoje Sopstvenosti, iz stvarnosti u kojoj sesamo budan prebiva, i da deluje na nižimkategorijama veće uslovljenosti bivstvovanjakao kroz san, koristeći minimalnemogućnosti svoga razuma (manas) i tela(indriyâni). Budući da čovek ne može dapostoji bez svoje Sopstvenosti ili duše, njenonapuštanje, zaboravljanje ili negiranje radinečega (ideje, autoriteta) ili nekoga drugog,mora da uzrokuje bol. Bolno je sve što nijeautentično i sebi svojstveno. Sva patnja ima samo jednu osnovu;gubitak samoga sebe. Kako sebe ne možemoizgubiti u prostoru i vremenu, već samozaboraviti, otuda je buđenje jedini spas odsvake patnje, tj. od zaborava. Tako jednostavno rešenje najvećegproblema ljudske egzistencije (patnje) nijemoglo da bude prihvatljivo akademskim

62

tumačima sânkhye koji su svoja saznanja onjoj zasnivali isključivo na klasičnimtekstovima. Tekstovi su zbog arhaičnihokolnosti u kojima su nastali nužno moralida budu savršeno precizni i zato zasavremenog čoveka oskudni, nedorečeni ineubedljivi. Precizni su u svojiminformacijama za onoga ko radi na sebi i netraži objašnjenja spolja, u gotovimtumačenjima. Većina starih tekstova suinformativni kodovi koji svoj smisaoostvaruju samo prilikom prave upotrebe,odnosno pri radu na sopstvenom buđenju.Zato su nerazumljivi svakom ko ih tako neupotrebljava. Najbolji primer jenerazumevanje puruše. On je po definicijiiznad tela i uma, iznad svega što postoji, izato se ne može razumeti relativnim umomkoji je vezan za telo i misaone sadržaje.Snažna vezanost uma za problematičnaiskustva u egzistenciji, i pasivno učešćesvesti u njoj, navodi na pogrešan zaključakda je vizija klasične sânkhye o iskonskojpredodređenosti čoveka za apsolutnuslobodu, samo jedna velika racionalizacija, ane rešenje problema. Šta je puruša može se

63

uvideti samo transcendentalnom svešću,koja je slobodna od tela i uma. Sânkhyu su dosada tumačili uglavnom oni koji nisu imalito iskustvo. Pored toga, tumači su sânkhyiprilazili uglavnom sa vedantinskog ili judeo-hrišćanskog stanovišta koje se zasniva nametafizičkim spekulacijama o podvojenostibića i suštine. Kao izuzetak treba ovde svakakospomenuti jednog od prvih priređivačasânkhye na zapadne jezike, Ričarda Garbeakoji u svojoj studiji Philosophy of AncientIndia smelo kaže da se „u učenju Kapile poprvi put u istoriji sveta izlaže potpunanezavisnost i sloboda ljudskog duha, njegovopuno poverenje u sopstvene snage” kao i daje „sânkhya najznačajniji sistem koji jestvorila Indija”4. Ali, ove reči su ostale samokao jedno smelo lično viđenje koje nijepostalo šire prihvaćeno. Ovde ćemo pokušatida dokažemo njegovu ispravnost. Akademska tumačenja uvek štitekolektivne interese, a oni su protivindividualnosti i lične slobode. Sve

4 Ove je potrebna mala ispravka da je sânkhya starijaod Indije i sve njene filozofske i religijske tradicije.

64

institucionalne religije i politička načelazasnivaju se na kolektivnim interesima ieksploataciji individue. Otuda je za njihneprihvatljivo učenje sânkhye po kome ječovekova suština ona ista sloboda kojaomogućava svet.

4. Religije i sistem sânkhye

Neophodno je razjasniti razlikuizmeđu sistema, u koje spada sânkhya, ireligijskih praksi. Kada se ta razlika shvati,postaće jasno da je pitanje teizma i ateizmapogrešno i postavljati pred sânkhyu, jer senjime bave religije i, delimično, filosofije, ane sistemi. Pre svega ovde treba da bude rečeno daje sânkhya suština prave religioznosti i dameđu njima nema razlike, ali pravereligioznosti kao takve u svom izvornom iautentičnom obliku, a to je transcendencijaprividne individualnosti ili vaskrsenječovekovo u božanskoj svesti koja sveomogućava. Stoga, suština svake predstave oBogu i same religioznosti zasniva se na idejitranscendencije. Sânkhya jedina objektivno i

65

detaljno pokazuje šta se transcendira i kako.Institucionalne religije i religioznosti koje sunam danas poznate nemaju tu suštinu.Danas su religije i religioznosti svedene namitove i rituale i predstavljaju samo sredstvaza masovnu kontrolu uma od strane onihkoji vladaju ljudima. Naime, institucionalnereligije su stvorili vladari nad ljudima sanamerom da se čovekova transcendentalnasuština, božanska svest koja sve omogućavaili puruša, projektovanjem potisne izvančoveka u dogmu, mit i eshatologiju. Religijaje metod kontrole uma s kojim se čovekovabožanska suština stalno projektuje vančoveka i tako postaje nesvesna („čovekovonesvesno“) i otuđena. Ono malo religijskogiskustva i prakse koja deluje na principuistinskog spasenja čovekovog i razumevanjabožanskog, kao što je apofatička teologijakoja najpribližnije opisuje transcendentalnuprirodu božanskog, sačuvana je samo u vrloretkim ezoteričnim delima namenjenimpojedincima, monasima. Sistem je škola osvešćenja uma i celogpostojanja koja kroz praksu vodi direktnomprobuđenju čoveka ili, kako se to religijskim

66

rečnikom izražava, njegovom oslobođenju ilispasenju. Sistem ne traži nikakvo unapredustanovljeno verovanje, nekritičkoprihvatanje ili kolektivno obožavanje biločega, već samo lični napor u osvešćenjuslobode kroz razotkrivanje bića kakvo jeste.Jedini autoritet na koji se sistem oslanja jesteiskustvo onih „koji su tuda prošli”(tathagata), koji mogu da budu vodiči krozegzistenciju (tirthankara). Mogu se uglavnom razlikovati dvevrste puta ka duhovnom ostvarenju. Jedan jeput kolektivnog obožavanja i predajereligijskom idealu i on je karakterističan zareligije koje preovlađuju u svetu. Drugi je putistraživanja i direktne, lične spoznajepostojanja. On je karakterističan za sistemeindividualnog razvoja u koje spada sânkhya.Prvi put traži podršku spolja u vidureligijskog autoriteta i zato je pogodan zavećinu ljudi kojima je um prirodno usmerenprema van i nije kontrolisan iznutra. Drugiput zahteva jedino naporan rad na sebi iobjektivan stav budnog ispitivanja celog bićai uma, što je odlika malog broja ljudi. Ono štoprvi, kolektivni put, projektuje kroz ideju

67

Boga, to isto drugi, individualni put,identifikuje kao duhovnu samospoznaju ilistvarnost bića. Dakle, i religija i sistem kakavje sânkhya tretiraju isti problem, ali narazličitom ontološkom nivou. Treba stoga razlikovati četiri vrstesvesnosti ili mišljenja. To su: religijsko,filosofsko, teorijsko i praktično. Sva se onamogu odnositi i najčešće se odnose na praksuoslobođenja ili spasenja čovekovog, ali samanje ili više odstupanja koja su neophodnazbog različite prirode ljudskog karaktera imoći shvatanja. Najviše odstupanja ima u religijskommišljenju (otuda toliko sukoba oko njega),ono je najopštije i stoga najprihvatljivijenajvećem broju ljudi. Ono se kao gotovodobija spolja i nikada se ne menja, pa zatouliva prividnu sigurnost onima koji ne moguda se menjaju, a takva je većina ljudi. U filosofskom mišljenju je idejapostojanja i suštine dostupna nešto manjembroju ljudi, uglavnom onima koji su sposobnida dosledno i kritički razmišljaju bar izvesnovreme i koji su skloniji da koristeinteligenciju nego osećanja. Svoju „filosofiju

68

života” sposobno je da ima nešto manji brojljudi od većine koja se zadovoljava time daveć samim rođenjem pripada nekoj religiji. Teorijsko mišljenje je mnogo bližesuštinskoj ideji osvešćenja, jer se zasniva naneposrednom opažanju i uvidu. Iako jeteorija nekada bila poistovećena safilosofijom, ona se danas od nje razlikuje posvojoj povezanosti sa praktičnom primenom.Teorijsko mišljenje daje pouzdan okvir isistem s kojim se može raditi. Teorija jesistem po kome se primenjuje praksa.Sânkhya je primer takve teorije. Na kraju, praksa je najkonkretnijinapor ličnosti u borbi za svest. Najboljiprimer je praksa joge. Teorijsko i praktično mišljenje jesunajuže i najređe korišćeno područje, jer sunajteže za prihvatanje i ostvarenje. Lakše jeostati u religijskim i filosofskim sferama kojese bave opštim pitanjima i problemima, negokroz praksu sagledati ta pitanja u sebi i ceoživot posvetiti napornom preobražaju.Praktično se može odnositi samo naindividualno iskustvo u skladu sa datimokolnostima, a filosofsko i religijsko na

69

opšte. Zato se o njemu može uopšteno igovoriti na javnim skupovima, dok se opraksi može razgovarati samo oči u oči sučiteljem koji je taj put savladao, i zato možepomoći praktičaru da ga sam prođe, u skladus vremenom i okolnostima. Ova podela je odraz dimenzija od kojihje sačinjen čovek: fizičko telo, osećaji intelekti duša. Većina se identifikuje sa fizičkimtelom i otuda sa religijom u kojoj su fizičkirođeni. Manji broj ljudi se emocionalnovezuje za svoja verovanja i uverenja. Jošmanji broj intelektualno istražuje dubljismisao religioznosti, a najmanji je krozpraksu otkriva sasvim individualno, kaosvoju dušu ili Sopstvo. Što je dimenzija viša,viši je i princip individuacije u duhovnojspoznaji. Sva četiri načina mišljenja imaju svojuvrednost i stvarnost u sopstvenom poretku,imaju svoju dimenziju i srazmeru, svoj razlogpostojanja, nijedno nije pogrešno; jedino štoje pogrešno jeste da se mešaju ili jednodrugom nameću. Svaki pojedini načinmišljenja u sebi sadrži, bar u elementarnomobliku, i ostale. Teško je biti praktičar bez

70

filosofske ili religiozne vizije, niti bi religijamogla opstati ako ne bi nudila neki vidteorije i prakse. Važno je primetiti da jedinopraksa čini religijsko mišljenje ispravnim izdravim. Praksom i filosofija dobija svojeizvorno značenje koje je zbližava sa teorijom. Suštinsko razlikovanje sânkhye ireligije jeste u tome što je sânkhya sistem pokome čovek menja i budi samoga sebe i takodolazi do autentičnosti. Religija isti procespretvara u mit i projektuje ga van radikolektivnog i simboličkog obrađivanja. Na tajnačin religija predstavlja simulaciju pravograda na sebi. Simulacija može biti korisnakao uvod u problem rada na sebi, ali možebiti i vrlo uspešno sredstvo obmane izavođenja od svakog pravog rada na sebi istvaranja iluzije o tom radu. Nažalost, ovodrugo je najčešće slučaj kod većine religija. Sânkhya je proces individuacije kojaoslobađa - religija je uvek proceskolektivizacije koji uslovljava.

Sânkhya je sistem koji govori oneophodnosti usavršavanja svesti oiskonskoj slobodi, jer svest koja je čovekuprirodno data za opstanak samo je minimum

71

mogućnosti njene prave upotrebe, često segubi i deformiše zbog raznih uticaja i nijeglavna u čovekovom iskustvu postojanja. Dabi postala glavna, mora se osnaživatipraktičnim radom na sebi. Sânkhya pružaneophodnu teoriju i plan (shema kategorija)kao pomoć u takvoj praksi. Upravo zbogsvoje praktične svrhe ona u sebi sadržisuštinu filosofije i religije, iako se njome nebavi na svetovan način kao što to činesveštenici i filosofi, da bi ih mase prihvatile.Neosvešćeni ljudi se tom suštinom mogubaviti samo kroz projekciju u prostor (hram,idol, simbol) i vreme (kosmogonija, mit,eshatologija). Praksa je čin osvešćenja i tu seprostor i vreme svih projekcija sažimaju učovekovu ličnost i neposrednu odgovornostza duhovnu slobodu. Sânkhya govori osingularitetu duhovnosti u čovekovojsuštini. Kao što ćemo videti, sânkhya, iako jesistem, pogađa suštinu prave religioznosti,jer nastoji da uzme u obzir celo postojanjepažljivim ispitivanjem svih njegovihkategorija, ne zadržavajući se nigde sve dokse kroz čovekovu ličnost ne aktuelizuje

72

autentičnost svesti koja omogućavapostojanje. Osvešćavajući svo iskustvopostojanja ona afirmiše život, jer nije mogućadrugačija svesnost niti religioznost negoafirmativna. Ona se razlikuje od svetovnihreligijskih praksi kao sistem po tome štonorme za ovakvu autentičnu duhovnostpostavlja na viši nivo od masovnoprihvaćenih religijskih tradicija (neezoteričnih), naročito judeo-hrišćanske,iznad poistovećenja sa psihomentalnimiskustvom ličnosti. Naime, područja kojareligije opisuju kao ’nebeska’ i ’božanska’, usânkhyi su deo prakrti i njenih kategorija,onih u koje spada nematerijalna priroda injene više dimenzije (tanmâtrâ i maha-bhűtâni), koje su samo nedostupne fizičkimčulima (indriyâni). Iako se javno nepredstavlja, osnovna odlika masovnoprihvaćenih religijskih praksi jeste zapravozatvorenost u empirijsko iskustvo, da bi senaglašavanjem njegovog nadilaženja stvoriokontrast i privid kontakta sa ’božanskim’ i’nebeskim’ (na shemi kategorija to je odnosizmeđu organskog, subjektivnog, ineorganskog, objektivnog područja). To vodi

73

u podložnost psihomentalnimuslovljavanjima i postizanje raznihkompromisa sa njima, najčešće u vidusimbola i „čvrste vere” u mit. Nema sumnjeda je i to veliki uspeh za uslovljenog čoveka,ali na putu ka potpunoj afirmaciji čovekoveduše sve to mora biti prevaziđeno. U tomcilju sânkhya osmišljava osnovne činjeniceegzistencije na višem nivou. Ona ihrazotkriva onakve kakve sáme jesu, izvorno ineposredno kroz ličnost čovekovu (aham-kâra) i čistu svest o sebi (buddhi).

*** U sânkhyi postoje samo dve činjenice: 1. Sve što postoji i sačinjavauniverzum, u svim dimenzijama. To senaziva prakrti. 2. Princip svesti o postojanju svega,ono što biće izaziva u postojanje;transcendentalna svest koja privlači svakioblik postojanja svome ishodu i smislu,osvešćavanju sebe. Naziva se puruša. Na nešto nižem nivou razumevanjaiste činjenice prirode i svesti bivajumodifikovane psihomentalnim

74

uslovljavanjima.5 Zato se projektuju kaomitovi o stvaranju sveta (sama njihovaraznolikost i brojnost dokazuje dejstvopsihološkog uslovljavanja pri njihovomnastajanju), dramama božanskih bića ispasilaca i brojnim bajkovitim odisejama,koje kroz imaginaciju prikazuju procese uprirodi i čovekovoj psihi kao njenomsastavnom delu. Razumevanje bića i svesti jeintuitivno, ali i nejasno, postojalo u svimreligijskim idejama, kroz razlikovanjenebeskog i zemaljskog, Tvorca i stvorenog,večne duše i smrtnog tela. Najbliže purušibilo je iskustvo Duha Svetoga u Mazdaizmu.

5 Ovaj problem, koji sânkhya rešava, prikazan je uPlatonovoj „alegoriji pećine” (Država, VII, 514a2 -517a7). On je ostao nerazjašnjen sve do Hajdegera kojise, u spisu „Platonov nauk o istini”, potrudio darazluči neskrivenost bivstvovanja (koju u sânkhyiomogućava neuslovljenost puruše) od ideje koja senameće neskrivenosti u težnji da je dobro osvetli(odgovara joj kategorija buddhi), i tumačenjastvarnosti kao tačnosti iskaza (lat. adaequatio), kojoj usânkhyi odgovara kategorija manas. Takođe o ovometreba videti njegova predavanja „Šta je metafizika?” i„O biti istine” (Vom Wesen der Wahrheit, VittorioKlostermann, 1967) u kojoj se bit istine razotkriva kaosloboda (puruša) onoga što biva (prakrti).

75

Ali, jedino se u sânkhyi svest i postojanjeustanovljavaju kakvi jesu, bez mitotvoračkefunkcije uma, psihomentalnih iskrivljavanjai tradicijskih uslovljavanja.

5. Ime i poreklo

Ime osnivača sânkhye, „crvenogčarobnjaka” Kapile, bilo je legendarno još udoba Rig-vedskih himni, početkom prvogmilenijuma pre n. e., a u Mahabharati sepominju i nastavljači njegovog dela. Kaže seda je spoznaja Kapile nepomućena. ISvetasvatara Upanišada (V, 2) pominjeKapilu: „Brahma svojim znanjem podržavaprvorođenog mudraca Kapilu i motri ga odrođenja.” Bilo je pokušaja da se izvori sânkhyetraže u Vedama i Upanišadama ali, sudeći pougledu njenog legendarnog osnivača i tadaveć uvažavane starosti učenja, jasno je da tonema mnogo smisla. Đainizam, budizam isânkhya pripadaju drevnom kultu heroja ilipobednika (čovekove duše nad prirodom),kultu duhovnog probuđenja, dok su Vedeplod kulta bogova koji se razvio kasnije. Ovadva kulta treba jasno razlikovati. Zbog ove

76

razlike Kapila svakako nije bio od oniharijevaca koji su se držali Veda. Iako vremenjegovog života nije moguće ni približnoutvrditi, sigurno je živeo znatno pre šestogaveka pre n. e. Prema nekim legendama kojesu novijeg datuma, on je od svoje majkeDevahuti naučio mudrost sânkhye. Njegovoime Kapila znači „riđ” ili „crvenkast” i zato jeotvoreno pitanje otkuda jedan riđokosi međutamnoputim Azijatima, i to kao „prvorođenimudrac” (rši).6 S druge strane, možda su u

6 Isto pitanje važi za Isusa koji je, prema (neopravdanoi tendenciozno osporavanom) opisu Lentule, rimskogprotokonzula u Maloj Aziji, bio krupnih plavih očiju,duge kose preko ramena, i brade „boje zrelog žita” -koja je zlatno-riđa. Otkuda takav stranac međutamnoputim Jevrejima? Odgovor nam daju samiHindusi koji i danas uče da su Vede dobili od "belihmudraca sa severa". U tim drevnim vremenimaseverno do Indijskog poluostrva nalazila se VelikaTartarija, sloveno-arijevsko carstvo koje se prostiralood Zapadne Evrope do Kine, od Sibira do Pakistana idoline Inda. Aramejski jezik kojim je Isus govorio bioje jedan od staroslovenskih dijalekata. Nakonposlednjeg ledenog doba oni su se povukli sa scene inisu održavali svoju kulturu već su je pohranili načuvanje za budućnost kod drugih naroda. Zato su oninauku Veda doneli i ostavili kod Hindusa. Vede su tu

77

pravu oni vedantinski filosofi koji ime Kapilatumače kao epitet „zlatne klice”(hiranyagarbhah) iz koje se razviouniverzum. No, svejedno da li je Kapila bio riđokosiarijevac ili inkarnacija samog apsoluta,sistem je dobio svoje ime po tome što nabrajai razabira sve kategorije koje sačinjavaju biće(prakrti), kako bi se razotkrio Apsolut kojiomogućava i daje smisao celini zbivanjaprirode, i koji je jedini pravi identitetčovekov (puruša). Reč sankhyă (s naglaskomna poslednje 'a') znači broj ili nabrajanje (to jeposebna oblast sânkhye koja se bavimatematikom i fizikom), dok sănkhya (sanaglašenim prvim 'a') gubi smisaonumeričkog računanja i odnosi se narazabiranje, razvrstavanje, ono odmeravanjei objektivno ustanovljavanje koje se vrši kadase nešto rešava.7 Po glagolskom korenu khya-

doživele transformaciju i veliku degradaciju. Možemosamo da pretpostavimo da su pre toga i naukusânkhye ostavili u dolini Inda.7 Ovde treba naglasiti da slovo m nije labijalni nazalnego znak za nazalizaciju prethodnog vokala, sličnoslovu 'n' u imenu Ana. To je u sanskritu anusvara n

78

, „izricati”, sânkhya dobija terminološkoznačenje kategorizacije. Možemo, stoga, reč sânkhya razumetikao logičko razabiranje radi razlikovanja iustanovljavanja onog bitnog, kao učenje iliosvešćenje, dakle kao diferencijaciju samesvesti. Pojmovi koji ulaze u učenje sânkhyejavljaju se vrlo rano u samim počecimaindijske duhovnosti i na različite načine suizneti u mnogim delima. Još u najstarijoj Rig-vedi kaže se da je sunce vidljivo okouniverzuma u kome boravi čovek, puruša, ida je to onaj isti Čovek u fizičkom čoveku,njegova unutarnja suština, njegova duša pokojoj je on svestan svoga bića i cele prirodekao svedok (sakšin). Tu, takođe, nalazimoneke nejasne i početne nagoveštaje teorijesânkhye o božanskom duhu i prirodi (puruša iprakrti). Upanišade obiluju glavnimshvatanjima koje se nalaze u teoriji sânkhye,

koja se naglašava tačkom iznad vokala. Umeđunarodno ustanovljenoj latiničnoj transkripcijikoju ovde primenjujemo, to je crtica iznad prvog 'a' ureči. Otuda se sămkhya transkribuje i izgovara kaosânkhya.

79

ali ih iznose na sebi svojstven, raznovrstannačin sa izrazitim teističkim sklonostima.Njima je sa sânkhyom zajedničkonezadovoljstvo neautentičnimbivstvovanjem čoveka u svetu, osnovnonačelo da je ispravna spoznaja jedinosredstvo spasenja i da odlučujuću ulogu utome ima subjekt. Veliki ep Mahabharata(nastao od 4 veka pre n. e. do 4 veka n. e.)sadrži na sebi svojstven način gotovo svepojmove iz teorije sânkhye i iscrpno se bavinjima, uglavnom u svojim delovima Anugita,Bhagavadgita, i Mokšadharma. Ovde se govorio sânkhyi koja je monistička i teistička,puruša se izjednačava sa atmanom(Sopstvom) iz Upanišada. U približno istodoba nastao Manuov zakonik takođe na sličannačin zasniva svoje kosmološke rasprave naosnovnim pojmovima koji ulaze u sânkhyu.Dovde se razvijala epska sânkhya u višerazličitih varijanti. Tokom skolastičkog razdoblja indijskefilosofije javlja se hrabar ali neuspeo pokušajda se zasnuje i izdvoji samostalan filosofskisistem sânkhye. Najstarije klasično delo ovogpokušaja koje je dospelo do nas jeste

80

Sânkhya-kârikâ od Išvarakršne, nastalo utrećem veku n. e. Ovo delo sa svojih 69 strofaulazi u red najlepših bisera stare indijskeknjiževnosti. To je najznačajnija redukcijasistema ka čistoj duhovnosti koja jenadahnula mnoge komentatore. Drugo poznačaju je Sânkhya-pravaćana-sűtrâ iliSânkhya-sűtrâ, koje se pripisuje osnivačusistema, Kapili. Nastalo je kasnije, učetrnaestom veku, iako su mnogi njegovidelovi znatno stariji. Njegovo najznačajnijekomentatorsko delo, Sânkhyapravaćana-bhašya od Viđnanabhikšua, nastalo ušesnaestom veku, Sânkhyu još više povezujesa osnovama vedante, čiji je uticaj u to vremepostao poguban za dalji razvoj sânkhye kaoautentičnog sistema. Još je vredno pomena idelo iz devetog veka, Sânkhyatattvakaumudi,od Vaćaspatija. Zahvaljujući ovakvim delima, klasičansistem pod imenom sânkhya, postao jepriznat kao jedan od šest ortodoksnihskolastičkih sistema (daršana, ostali su:nyaya, vaišešika, yoga, purva-mimamsa ivedanta) u indijskoj filosofiji, koji sutradicionalno priznate tekovine brahmanske

81

nauke i sačinjavaju grupu učenja kojapotvrđuju autoritet Veda (astika). Iako jeovakvo priznanje nesumnjivo koristilosânkhyi da preživi u mnoštvu škola ondašnjeIndije, jasno je da ona nema ničegzajedničkog sa sistemima koji potvrđujuautoritet Veda, jer je starija od njih, budućida se same Vede pozivaju na pojmovesânkhye i njenog osnivača Kapilu. Nije moguće ustanoviti tačno poreklo ivreme nastanka sânkhye, ali to nije mnogo nivažno zato što ona opstaje jedinozahvaljujući sopstvenoj vrednosti. Pravoporeklo sânkhye jeste u iskonskoj ifundamentalnoj težnji čovekovoj da u sebirazlikuje svoju svest od nesvesnog ispontanog prirodnog zbivanja. Ipak, zalazećiu korene duhovnosti koju oličava sânkhya,nije moguće prevideti uticaj protokulturestarosedelaca koja se razvijala u dolini rekeSindhu (Ind) u izvanredno uređenimgradskim državama, od kojih se veličinomizdvajaju Mohenđo-daro, Harapa iKalibangan. Iako ne postoje pouzdanimaterijalni dokazi da se prvobitni izvori

82

sistema sânkhye nalaze ovde, imamo razlogekoji nas navode da ih tu pretpostavimo.8 Prvi razlog je taj što duh sânkhyesvojim, za to doba u svetu jedinstvenimateizmom i egzistencijalizmom, svetovnošćui racionalnošću u materijalnoj kulturi jasnoodudara od metafizičkih i religijskihpredstava svih drugih kultura. Zatim, u tom tlu korene ima u svetunajstarija đainska religija koja se, pored togašto ima nekih osnovnih sličnosti sasânkhyom (oslobađanje duše od sputavajućematerije), svojim principom nenasilja premasvim živim bićima izrazito izdvaja odbrahmanske prakse prinošenja žrtava privedskom obredu. Zatim, sva jogička iasketska praksa duhovnog pročišćenja iz koje

8 U devetnaestom veku se naslućivalo da je indijskalogika prenesena u Grčku. W. Jones je smatrao da jeKalisten, koji je bio pratilac Aleksandra Velikog upohodu na Indiju, našao kod Indusa gotovu logiku idoneo je svom stricu Aristotelu. C. B. Schluter objavioje knjigu „Aristotelova metafizika - kći Kapiline naukesânkhya” (C.B.Schluter: Aristotles' Metaphysik eineTochter der Samkhya - Lehre des Kapila. Munster1874). Ovim asocijacijama možemo jedino dodati dase Aristotelova metafizika pokazala kao bludna kći.

83

je ponikao osnivač budizma SiddhatthoGotamo ili Buda (5. vek pre n.e.); bog Višnu,centralna figura indijske epske mitologije,koji je prvobitno predstavljao starosedelačkosolarno božanstvo; zatim Šiva, rušitelj iujedno graditelj sveta kao i njegov u Indijisvuda prisutni falusni simbol, lingam -simbol stvaralačke moći i životne energije.Naklonost starosedelaca kultovima prirode,koju dokazuju brojne figurine boginjaplodnosti, presudno je uticala na„razmekšavanje” apstraktnog stava premaduhovnosti. Ne samo u filosofiji već i uumetnosti. Uvažavanje kretanja prirodneenergije najduhovnije se izrazilo utantrizmu. Sva ta mešavina čini danasprepoznatljivo i jedinstveno biće indijskekulture na koje vreme kao da ne uspeva dautiče, osim što ostavlja otvorene rane posletakvih pokušaja. Konačno najvažniji razlog koji ovdeželimo da istaknemo, jeste srodnost izajedništvo između sânkhye i joge. Onipočivaju na potpuno istim pretpostavkama irazlikuju se samo kao teorija i praksa.Sânkhya kao svoju najznačajniju odliku ističe

84

ustanovljenje i razlikovanje strukturekategorija bića (viveka-marga) sa takvompreciznošću koja se ni sa čim ne možeuporediti, razlikovanje koje daje neophodnujasnoću i orijentaciju za oslobođenje čovekaod neznanja i uslovljenosti. Joga je poredovoga posvećena i psihofizičkim vežbamaovladavanja i podjarmljivanja (osnova „yuj”znači sprezanje, sabiranje) strastimarazuzdanog i obesvešćenog bića u koristslobode i autentičnosti čovekove duše jer,najčešće, jasan uvid u problem ljudima nijedovoljan za njegovo egzistencijalnorazrešenje. Određena disciplina jeneophodna da bi se duša izbavila. Patanjđalijeve Yoga-sűtre (Yogasűtrâni,zapisane oko 2. veka n.e.) mogu se smatratinajboljim prikazom sânkhye u praksi, onedetaljno prikazuju disciplinu potrebnu da bise razumela cela sânkhya i ostvarili svi njeniprincipi u sopstvenom iskustvu. Jasno je da neki elementi joge potiču izdrevne šamanske tradicije koja je u osnovizajednička gotovo svim narodima sveta.Međutim, samo je u dolini Inda ova iskonskatežnja čoveka za prevladavanjem prirodnih

85

uslovljenosti dobila kristalnu jasnoću ujedinstvenoj i nenadmašnoj duhovnojkulturi zvanoj joga. U njoj je duhovnostusavršavana kao nauka. U drugim jekrajevima ona ili ostala arhajska tehnikaekstaze, ili se izgubila u folkloru i religijskojmitologiji. U to doba na celom Srednjem istokunije bilo tako visoko razvijene kulture kao udolini Inda. Prema istraživanjima ona jeizvornija i starija od sumerske istaroegipatske i predstavlja pravo žarištekulturnih uticaja velike kosmopolitske celineStaroga sveta, od Indije do Egipta. Ostaci tihgradova, poznati kao Harapska kultura,pokazuju izuzetno visok stepen društvenoguređenja i načina života koji su te drevnezajednice vodile više od jednog milenijuma,ometane jedino od čestih poplava reke Ind. Tigradovi su savršeno isplanirane urbaneceline nepastirskog naroda sa oko 30.000stanovnika, sa ulicama koje se seku podpravim uglovima u pravcu istok-zapad isever-jug, kućama na sprat sa ravnimkrovovima i planski građenim od pečenecigle jednake veličine - što se ovde javlja prvi

86

put u istoriji. Većina kuća je imala svojakupatila i kanalizaciju glinenim cevimapovezanu sa pažljivo izrađenim uličnimkanalima. Glavni prostor u kućama bilo jeunutrašnje dvorište, a očigledno je velikavažnost posvećivana i kupatilima (kao daobredno kupanje u Indiji odavde potiče).Nisu nađeni nikakvi tragovi oružja nitibornih kola, čak ni u figurinama i pečatimakojih ima veliki broj.9 Ima ponajviše pažljivonapravljenih igračaka koje bi i danas bilepraktične za decu, zaprege sa pokretnimtočkovima i sl.10 Nađen je takođe vrloprecizan sistem mernih jedinica, zatim kockaza igru sa stranama obeleženim tačkama odjedne do šest, koja se danas uvelikozloupotrebljava. Takođe nije pronađena

9 Treba ovde zapaziti da i u celom sloveno-arijevskomi sumerskom kulturnom nasleđu ne nalazimo gotovoništa od ratova i borbe ljudi već samo motive izprirode i miroljubivog druženja ljudi koji dobrovoljnoslede vladare i bogove. Tek kasnije u grčko-rimskomrazdoblju nailazimo pretežno na scene ratova irazaranja.10 Identične figure zaprege pronađene su i na Balkanuu Vinčanskoj kulturi, i one potiču iz približno istogperioda.

87

nijedna zgrada koja bi odgovarala svetilištuili hramu. Centralna građevina bila je velikokupatilo, pored spremišta za čuvanje žitaricasa detaljno urađenim sistemom ventilacije. Sobzirom na to da je u naseljima ovakvogznačaja svuda u svetu tog doba, a i znatnokasnije, presudnu ulogu u arhitekturi imalakosmološka i religijska simbolika, sve ovodaje Harapskoj kulturi jedinstvenusvetovnost u istoriji koja ni danas nijedosegnuta. Njihovo neprotumačeno pismoće nam možda tek u budućnosti reći svojetajne.11 Zvanična istoriografija smatra da jeova civilizacija, koja se vrlo konzervativnoodržavala na istim temeljima, nestala saovog prostora pod uticajem velikih poplava iklimatskih promena koje su postepenoopustošile predele dotle bogate šumom iobradivim zemljištem. Međutim, njihovi

11 Po svemu sudeći ta se tajna danas više skriva negootkriva jer je potpuno isto pismo, kao u Dolini Inda,nađeno na suprotnoj strani planete, na Uskršnjimostrvima (tkz. Rongorongo pismo). Sve je više dokazada je zvanična istorija lažna.

88

gradovi su otkriveni razoreni usled borbe sanepoznatim protivnicima.12 Harapska kultura se više putaobnavljala tokom milenijuma nadgradnjomna uvek istim temeljima. Takvakonzervativnost je zbunjivala istraživače.Pažljivije razmišljanje o ovoj pojavi ukazuje

12 I epski opisi nuklearnih eksplozija u Mahabharati iarheološki materijalni dokazi ukazuju da je Harapskacivilizacija uništena u nuklearnom napadu.Pronađena radijacija koja je i danas deset puta veća odnormalne, kalcinisane kosti žrtava (koje su se zatekleu domovima i na ulicama što pokazuje da im se smrtiznenada dogodila), i ostaci zelenog stakla na tlu i urastopljenim glinenim ciglama (kakvi se javljaju samona poligonima za testiranja nuklearnih eksplozija)mogući su samo usled iznenadnog izlaganja vrlovisokoj temperaturi kakva se razvija samo kodnuklearne eksplozije. Za razumevanje otkudanuklearno oružje u tom drevnom vremenu videtidetaljnije u knjizi J. Douglas Kenyon: Zabranjenaistorija (Forbidden history - Prehistoric Technologies,Extraterrestrial Intervention, and the SuppressedOrigins of Civilization Edited by J. Douglas Kenyon).Inače u celom svetu postoje ogromni dokazi visoketehnologije u drevnoj prošlosti, u obliku megalita igrađevina koje ljudska ruka ni danas sa svomtehnologijom nije u stanju da napravi. Zvaničnaistorija je lažna.

89

nam, naprotiv, da su oni uporno obnavljalidotle već vis